Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (2/2)


Martin Varsavsky, poznati svetski konsultant specijalizovan za tehnološke startap firme, objašnjava razlike između evropskog i američkog preduzetništva, iznoseći dobre i loše strane oba poslovna modela.

Dakle, dok je evropska zdravstvena zaštita besplatna ili skoro besplatna po američkim standardima, na mnogim mestima u Evropi prisutna je zloupotreba sistema zdravstvene zaštite kako bi se radilo manje i uživalo u plaćenom bolovanju. Uzgred, u Sjedinjenim Državama dešava se nešto upravo suprotno: u brojnim situacijama postoje radnici koji su zaista bolesni, ali i pored svega nastavljaju da rade jer se boje za svoja radna mesta. Ovo je jednako loše kao i evropska zloupotreba naloga za bolovanje.

Tu su, zatim, pitanja koja se odnose na oporezivanje. U SAD je opšti koncept da zaposleni treba da budu nagrađeni nižim poreskim stopama kada svoju ušteđevinu ulože u posao ili investiraju na nekoj drugoj strani. Profit nastao takvim investicijama ima niže poreske stope. Isto je i u Evropi. Međutim, u Americi se takođe podrazumeva da isto važi i za deonice, koje se oporezuju po stopi istoj kao i kapitalna dobit.

Nasurot tome, u većem delu Evrope (osim sve donedavno u Britaniji), kapitalni dobici oporezivani su kao običan prihod; da stvar bude još gora, često se dešava da se novčana masa smatra prihodom, što ima implikacije kako prema načinu oporezivanja tako i prema od vlade propisanim paketima za otpremninu. Dakle, ako zaposleni ima akcije firme na berzi u jednoj godini, može se dogoditi da kompanija ne može sebi priuštiti da njega ili nju otpusti naredne godine. Paketi prinudne otpremnine se u Evropi ne zasnivaju na prosečnoj zaradi već na prošlogodišnjoj zaradi zaposlenih. Već i samo iz tog razloga, teško je ponuditi zaposlenima akcije po evropskim pravilima, a ista stvar se dešava i sa bonusima. Amerikancima je omogućeno da kupuju i prodaju svoje deonice u bilo koje vreme, dok su evropske akcije oročene, i do datuma oročavanja uopšte ne moraju biti prodate.

Bonusi su u Evropi veoma nezgodna tema. Opet se radi o tome kako je u EU tržište rada neverovatno regulisano. Ukoliko, dakle, plaćate bonus ili imate vrlo specifičan ugovor koji objašnjava kako je taj bonus zarađen, ili zaposleni može da zahteva isti bonus i naredne godine – čak i ako on ili ona nije uradila ono što je on ili ona uradila godinu pre, ili čak ukoliko kompanija posluje daleko lošije. Za mene je ovo bio šok,  nakon što sam shvatio koliko će me to koštati. Napokon, ono što mnogi evropski poslodavci čine je ne ponuditi akcije zaposlenima ili im dati male bonuse. Ono što ovi zakoni čine je da poslodavce primoraju da zaposlenima daju niske fiksne naknade, ne očekujući, s druge strane, ni neko izuzetno zalaganje. Ovo je loše po evropsku privredu, u današnjem svetu u kojem je potrebna vrhunska izvrsnost da biste opstali u globalnom biznisu. Ali to je način na koji funkcionišu evropska pravila: Manja ukupna plata – manji ukupni rezultati. U vezi sa ovim, regulisano je radno vreme i prinudni odmori. U Evropi postoji opšte uverenje da je rad kazna, a da je uloga vlade da zaštiti ljude od prekomernog posla. Kao da je radi u start up firmi isti kao u rudniku uglja.

Dakle, postoje mnoga pravila koja otežavaju dvanestočasovni dnevni rad, tako neretko potreban da bi startup profunkcionisao u svojim prvim mesecima. Naporno raditi i raditi prekovremeno je u Evropi, zapravo, nelegalno. Da, znam da zvuči čudno, ali ne samo što je nezakonito – jer poslodavac traži od radnika da radi prekovremeno i da ne koristi odmore – već je protivzakonito i da zaposleni to čini na svoju ruku, čak i ukoliko ta osoba zaista više voli da bude na poslu nego kod kuće ili na odmoru. Postoji, opet, problem rascepa između onoga što je startaperskoj poslovnoj sceni nužno potrebno i onoga šta evropski poslovni zakoni regulišu. Tu je i odredba zapisana u nekim finansijskim transakcijama, koja određuje da prodavac svog biznisa dobija dodatne uplate na osnovu budućih performansi posla kojeg je prodao. Ne računajući dobitke sa berze na kojoj ima akcije startapa u kojem su zaposleni, američki inženjeri zarađuju između dva i tri puta više nego što zarade njihove kolege u Evropi. Dakle, teško je uočiti kako to evropski zakon o radu štiti inženjere, a posebno inženjere u start-up preduzećima.

U Americi se vodi velika debata o jednakim mogućnostima, ali Evropa ide korak dalje – Evropi nisu dovoljne jednake mogućnosti već, umesto toga, Evropljani očekuju i jednakost u rezultatima. Iznenađujuće je to što je obrazovni sistem u evropskim zemljama veoma konkurentan i diskriminatoran, a zasnovan je na sistemu ocenjivanja. Mnogo je teži nego, recimo, američki srednjoškolski sistem. I kasnije, kao studenti, Evropljani su rangirani i podeljeni, ali jednom kada dođu u zrelo doba od njih se očekuje da uglavnom rade isto i zarađuju isto, čak i ako se njihovi učinci razlikuju.

Posmatrano iz ove perspektive, ima nečeg “antievropskog” u kulturi zalaganja isključivo za ličnu korist – kulturi koju gaji poslovni ekosistem Silicijumske doline. Ovo sam doživeo u Ya.com, kroz koji je za dve godine prošlo oko $70 miliona dolara u deonicama, i to podeljenih među 20 zaposlenih. Nakon nekog vremena, zaposleni su mi rekli da je teško obogatiti se ukoliko se poštuje kultura “silikonskog” poslovnog kodeksa. Da biti najbogatija osoba u porodici ili među prijateljima stvara reakciju koja utiče na njihove lične živote. Dakle, ako biti bogat nije poželjno u Silicijumskoj dolini, šta je, onda, pokretač uspeha? Srećom, u Evropi su brojni oni koji poseduju izuzetno čvrstu radnu etiku i ponos za ono što rade. Za mene je najbolje svedočanstvo ovoga open source pokret. Evropljani su bili i ostali glavni pokretači razvoja softvera otvorenog koda, veoma često radeći potpuno besplatno, ali sa ogromnim osećajem ponosa.

Dakle, ako ste američki preduzetnik koji kreće u Evropu, morate da shvatite i prihvatite da su Evropljani različiti, i stoga naučiti da živite sa svojim mentalitetom.

Manje se fokusirajte na zadatak da vaše zaposlene učinite bogatima, koji će to svakako ceniti, mada retko i kazati kako je njihov cilj u životu da se obogate; umesto toga, više se usredsredite na stvaranje okruženja izvrsnosti u kojoj bi zaposleni mogli biti ponosni na ono što rade i dobiti više od proseka, ali ne mnogo više, kada se oduzmu porez, zdravstveno i penziono osiguranje. Morate imati razumevanja i respekta za činjenicu da Evropljani imaju život van svog posla, i da, zapravo, to delimično može biti razlog što u proseku žive četiri godine duže od Amerikanaca. A to može biti razlog zašto i vi sami, kao američki preduzetnik, u stvari možete uživati boraveći i radeći u Evropi. Nisam se pomerio u Evropu iz Njujorka zbog toga što sam tražio posao; Preselio sam se tamo u jer sam bio u potrazi za životom. I – jedan takav sam tamo i pronašao. To je razlog zašto se mnogi Amerikanci sele u Evropu. Čak i danas, živeći ponovo u Americi,  više nisam osoba koja je ostavila Njujork pre mnogo godina otisnuvši se ka Starom kontinentu. Evropa me je promenila nabolje.

Ako ste Amerikanac (iz SAD), to znači da imate urođeni karakter tipa “mogu ja to”: pozitivan pogled na suočavanje sa problemima, dakle, imate veoma pozitivan stav o svojoj sposobnosti da postignete uspeh. To je taj “Can-Do” stav Amerikanaca koji je teško ponoviti u Evropi, a koji je Evropi zaista potreban, ali ga retko gde ima. Amerikanci veruju kako mogu osvojiti svet svojim proizvodima i uslugama. I Evropljani mogu imati takav stav, ali je on u njihovoj poslovnoj kulturi neuporedivo manje uvrežen . U čitavoj Evropi je u poslednjih 30 godina samo jedna kompanija bila svrstana među najvrednije u svetu – španski Inditex, modna kompanija koja stoji iza Zare. Osim nje, većina evropskih kompanija koje spadaju među najvrednije su veoma stare. Uporedite ovo s jednim Guglom, Fejsbukom, Amazonom… sve su to potpuno nove kompanije koje spadaju među najvrednije na svetu. Ovde je problem u tome što je Evropljane teško ubediti da u svom poslu mogu da osvoje svet. A to je već pitanje kulture i mentaliteta.

Otuda mnoge svetski poznate evropske tech-kompanije poput Skajpa završe u američkim rukama. Spotify će verovatno uskoro proći kao i Skype. Ispada da Amerikanci lakše nego Evropljani poveruju u čudesno dobre evropske firme, i da su stoga spremni da rizikuju, kladeći se na njih i ulažući trud, hrabrost i novac. Takođe, vrlo je malo evropskih venčer kapitalista svetske klase (izuzeci su Index Ventures i Atomico); nema takvih evro-kompanija s gomilama novca kojeg imaju jedan Google, Apple ili Microsoft (čime ove kompanije obezbeđuju i niz veoma bitnih finansijskih linija za vrhunske start up firme). Poslednja kompanija koja je to uradila kupivši dve moje “anđeoske investicije” bila je Nokia. Suština je da jedna sjajna startap kompanija u Berlinu verovatno vredi izrazito manje od identične kompanije smeštene u Silicijumskoj dolini. Tužno ali istinito.

Dakle, ako ste Amerikanac i uz to još i preduzetnik, da li bi trebalo da se preselite u Evropu? Pa, neki koji su to uradili prošli su dosta dobro. Moj prijatelj Zaryn Dentzel, osnivač kompanije Tuenti je jedan od njih. I pored svega, nemojte načiniti neki značajan korak pre nego što zaista shvatite kako i koliko se Evropa razlikuje od Sjedinjenih Država. Osim Francuske, koja izgleda kao da se kreće u suprotnom smeru, Evropa se menja nabolje. Postaje sve lakše biti preduzetnik u njoj, a u Evropi zahvaćenoj krizom preduzetnici konačno zadobijaju daleko više poštovanja.

 

 

MartinVarsavsky.net

 

IT policija vs. IT prevaranti: Veliki rizici za mala preduzeća koja ignorišu bezbednost podataka


Nekoliko informatičkih kompanija je odnedavno počelo da ohrabruje preduzetnike, savetujući ih da promene sve svoje onlajn lozinke, a u svetlu najnovijeg hit-virusa poznatog kao ‘Heartbleed‘. On je, kao “prvoaprilska šala”, počeo da cirkuliše svetskom računarskom mrežom upravo 1. aprila 2014. Takođe, nedavno ugrožavanje bezbednosti na internetu ovim virusom zabrinulo je i svet preduzetnika i malog biznisa, jer je kriminal na internetu možda, i pre svega, uperio svoje bodlje ka vlasnicima malih firmi i start-up preduzeća.

bit 01(Bitcoin. foto: BBC)

 

Taman kada ste pomislili da su svi vaši podaci o klijentima na mreži bezbedni, zahvaljujući popularnom softveru otvorenog koda za šifrovanje koji se zove OpenSSL, ispostavilo se da je ovaj sistem šifrovanja sve – samo ne siguran. Istina je da se čak ni najbolja Internet policija ne može nositi sa cyber prevarantima kojima smo izloženi svi mi, kako privatno tako i poslovno, u svakom trenutku.

Ova ‘neznatna ranjivost’ je potencijalno ugrozila dve trećine svih svetskih sajtova.

“Oni koji bi trebalo da su najzabrinutiji jesu mala, start-up preduzeća kao i sajtovi koji se bave elektronskom trgovinom, koji zapravo i nisu svesni pod kakvim se žestokim udarom neprekidno nalaze”, kaže Kit Kotenden, direktor firme specijalizovane za borbu protiv informatičkog kriminala, CY4OR.

“Bilo koji biznis koji od kupaca zahteva da pruže svoje lične podatke mogao bi potencijalno biti ranjiv, jer je ova vrsta šifrovanja, naravno, dizajnirana da ih zaštiti … Kompanije bi, onda, u ovom trenutku, trebalo da primenjuju mere za ublažavanje mogućih negativnih posledica.”

Međutim, pronalaženje efikasnih i pristupačnih metoda čuvanja kritično važnih poslovnih podataka od nasrtaja IT prevaranata, lažnog predstavljanja kao i prirodnih katastrofa, koje mogu uništiti svaki a ponajviše mali biznis, može za start-up firme biti koliko obeshrabrujući toliko i težak poduhvat.

Provaljeni tokovi novca

Nedovoljna bezbednost podataka može bukvalno upropastiti svačiji, pa i vaš posao.

Slabe mere bezbednosti i navodno loša infrastruktura bacili su na kolena MtGox, japansku kompaniju za transakcije virtuelnom valutom Bitkoin (Bitcoin), pre nego što je ova i konačno bila primorana da bankrotira i ode u stečaj. Gašenje kompanije MtGox izazvala je bes među trgovcima Bitcoin valutom, naravno, iz prilično razumljivih razloga.

Tokijska kompanija Mt. Gox bila je virtuelna berza koja se bavila transakcijama Bitcoin valutom. Lansirana u julu 2010., sve do prošle godine baratala je sa 70% svih transakcija Bitkoinom. U februaru 2014., Mt. Gox kompanija bila je primorana da svoju trgovinu i finansijske transakcije stopira, zatvori sajt i usluge trgovine valutama, podnevši minji saisei – zahtev za jedan oblik zaštite od bankrotstva od strane poverilaca, a što predstavlja svojevrsnu građansku rehabilitaciju pred licem pravde kako bi se sudovima omogućilo da traže kupca. U aprilu 2014. kompanija je otpočela postupak likvidacije firme. Tada je “IT policija” obelodanjeno da je oko 850.000 bitkoina koji su do tada pripadali kupcima i kompanijama – volšebno nestalo, i da su verovatno ukradeni, što je u tom trenutku iznosilo više od 450 miliona američkih dolara. Iako je od tog momenta do danas ‘pronađeno’ 200.000 bitcoina, razlog(e) za nestanak još niko do kraja nije utvrdio. Da li je posredi bila krađa, prevara, loše upravljanje, ili kombinacija ovih faktora – ostalo je do danas nepoznato. Bilo je nekih spekulacija da su za “nestanak” bitkoina odgovorna “braća po oružju” – hakeri koji su opljačkali virtuelnu berzu, mada ovo dosad nije dokazano.

 

bit 02(Dorian Satoshi Nakamoto, za koga se pretpostavlja da je kreator Bitcoina. foto: AP, BBC)

 

Berza Mt. Gox, koja je na svom vrhuncu u opticaju imala oko 70% svetskih zaliha Bitkoin valute, izjavila je da je 850.000 njenih digitalnih valutnih kovanica ukradeno od strane hakera.

Kompanija je bila primorana da u februaru 2014. podnese zahtev za stečaj.

Ali, u martu, MtGox je objavio da je “pronašao” 200.000 “izgubljenih” bitkoina u vrednosti od oko gotovo 87 miliona evra – u jednom ‘starom digitalnom novčaniku’  koji datira iz 2011. godine.

Kada je bezbednost vaš posao, onda ovakva vrsta nemara i ‘opuštenosti’ mogu imati, očigledno, katastrofalne posledice.

Federacija malih biznisa Velike Britanije (FSB) smatra da upravo sajber kriminal ozbiljno koči potencijal rasta biznisa njenih članova.

FSB kaže da rizik od prevare i online kriminala, kako realan tako i onaj koji je procenjen, košta svaki mali biznis u Britaniji i do 4.000 funti (5.000 evra) godišnje, dok prevarne radnje na internetu u celini koštaju ekonomiju Velike Britanije 27 milijardi funti (34mlrd evra) svake godine.

U poslednjih godinu dana, oko trećina svih članova FSB bili su žrtve prevara, bilo da su u pitanju računari zaraženi virusima, hakerski napadi ili drugi vidovi povreda informatičkih bezbednosnih sistema.

Uz finansijske gubitke i sve prateće neprijatnosti, i ovde je potencijalno najveća katastrofa, pre svega – gubitak poverenja klijenata.

 

IT Kriminal  & uljuljkanost  da je sve u redu

 

Uprkos tome što je bezbednost podataka od kritične važnosti za vođenje svakog biznisa, pokazuje se da su mnoge kompanije gotovo nesvesne ovakvih rizika.

Istraživanje softverske firme AVG iz 2013. godine o (ne)bezbednosti, otkrilo je da je veliki iznos gubitka podataka nastaje jednostavno zbog ljudske greške i nemara.

Nasuprot ovome, izgleda da su mnoge firme daleko zabrinutije za sređivanje svojih kancelarijskih stolova ili naručivanje novih poslovnih kartica, nego za pravljenje i obezbeđivanje rezervnih kopija svojih poslovnih podataka, akcija, tajni i ugovora.

Objavljen je i podatak da 43% britanskih i 53% američkih start-up preduzeća više vremena provodi u menjaju lozinki nego u pravljenju rezervnih kopija, dok ih oko četvrtina pravi rezervne kopije (back-up) sa zakašnjenjem od nedelju dana.

“Prečesto se događa da čin nesmotrenosti ili narušavanje bezbednosti računara dovede do nestanka informacija, dok se u nekim slučajevima kompanije nađu u poziciji da njene poverljive poslovne podatke više nije moguće nadoknaditi,” rekao je portparol kompanije Microsoft za BBC.

 

 

bit 05(foto: I.S.R.)

 

Poplave i požari

Prirodne katastrofe mogu predstavljati veliki rizik po male firme, baš kao i sajber kriminal.

Procenjuje se da se, nakon neke velike prirodne katastrofe, oko 25% malih preduzeća više nikada ponovo ne otvori. Ovo su podaci neprofitne organizacije Business and Home Safety.

Uragan Sendi je 2012. godine uništio na hiljade malih preduzeća u SAD, dok su mnogi i dalje osećali njegove posledice najmanje godinu dana nakon ovog događaja.

Rob Koton, izvršni direktor mančesterske kompanije za bezbednost podataka NCC Group, izjavio je za BBC da bi prilagođavanje i upražnjavanje dobrih bezbednosnih praksi moglo biti realna poteškoća za mala preduzeća.

“Mala i srednja preduzeća koja se oslanjaju na korišćenje IT usluga “u sopstvenom domaćinstvu” – a takvih je najveći broj – trebalo bi da razmotre kako fizičku bezbednost opreme tako i njenu ranjivost na spoljne pretnje”, kaže on.

“Takođe je važno uzeti u obzir i rizik od sopstvenog osoblja, jer su mnogi incidenti posledica ‘otpadnika’, tj. osoba nekada zaposlenih i nekom MSP – ovo su tzv. ‘insajderske pretnje i napadi‘.”

Oblak znači – vedriji biznis

“Stavljanje informacija bitnih za posao u ruke trećih lica zahteva određeni stepen poverenja”, kaže portparol Microsoft-a.

Uobičajeni savet svima bio bi da bezbedno i često prave svoje rezervne kopije podataka. Ipak, da li bi ovi trebalo da budu lokalno uskladišteni – na serverima – ili, možda, na udaljenim mestima, kako pri pohranjivanju podataka u “Oblak” (Cloud computing)?

“Cloud provajderi će generalno biti proaktivniji u smislu obezbeđivanja apdejtovanog bezbednosnog softvera i održavanja visokog nivoa pečeva (softverskih ‘zakrpa’)”, kaže Koton.

“Oni će, takođe, posedovati bolja bezbednosna znanja i svest, što znači da će njihovi serveri i servisi, opšte uzev, biti dobro konfigurisani. Povrh toga, Cloud serveri su otporniji, i većina njih pripremljena je za sveobuhvatni ‘oporavak’ nakon katastrofa, uz nastavak planiranog poslovnog kontinuiteta.”

 

bit 04

 

Još jedna prednost poslovanja u ‘Oblaku’ sastoji se u tome što lopovi koji pokušavaju da ga pokradu neće neophodno i doznati koji cloud servis koristite u vašem poslu, ili gde su serveri.

Koton, ipak, priznaje izvesnost postojećih rizika, koji se tiču usvajanja usluga bezbednosti koje cloud-servisi pružaju.

Jedna od očiglednih slabih tačaka – koja se često previđa – jeste da i sam provajder može pretrpeti prekid u svom funkcionisanju ili da dođe do prodora kroz njihov odbrambeni zid, tako da bi bilo veoma preporučljivo prethodno se dobro obavestiti o ugledu i pouzdanosti cloud-provajdera.

“Stavljanje informacija ključnih za posao u ruke trećeg lica zahteva određeni stepen poverenja”, rekao je portparol Microsofta. “Solidni provajderi uvek će biti u stanju da objasne i potkrepe svoje bezbednosne metodologije, kao i profesionalnost i posvećenost poslu osiguranja vaših podataka.”

Što bi se reklo u poslovnom žargonu, “treba nositi i kaiš a i tregere”: treba imati barem jedan lokalni bekap, koji je, uz čuvanje podataka u Oblaku, izvesno više nego dobra ideja.

U osiguravanju podataka od značaja je i poslovna strategija tipa ‘Spread your eggs’: Vaša ‘poslovna jaja’ uvek čuvajte pohranjene u nekoliko ‘gnezda’ tj. osiguranih mesta.

Mala preduzeća moraju da zaštite svoje podatke od virusa, zloćudih programa (malware), prirodnih katastrofa, kao i nezadovoljnih ili nesmotrenih zaposlenika.

Ali, način na koji se sprovodi odbrana od tih pretnji zavisiće od okolnosti i prirode svakog pojedinačnog posla, kao i njegovih specifičnosti, tvrde stručnjaci.

U finansijama, “držati sva svoja jaja u jednoj korpi” je retko kada mudra ideja, a isto važi i za podatke. Dakle, radi postizanja maksimalne sigurnosti, trebalo bi da svaki vlasnik firme svoje poslovne informacije ‘rasprši’ na nekoliko različitih mesta – kako virtuelnih tako i fizičkih lokacija, bilo da je u pitanju klaud servis ili kopije podataka na fizičkom hard disku – dakle, čuvati podatke korišćenjem tradicionalnih i netradicionalnih usluga izgleda da je za sada najbolja bezbednosna politika svakog biznisa. I, kao možda najvažnije, FSB naglašava potrebu za boljom edukacijom kadrova.

Jer, ako vaši menadžeri i zaposleni ne cene potrebu za zaštitom podataka, celokupna budućnost vašeg poslovanja može biti pretrpeti nesagledive posledice.

 

 

Nikolas Tafnel, BBC