Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (2/2)


Martin Varsavsky, poznati svetski konsultant specijalizovan za tehnološke startap firme, objašnjava razlike između evropskog i američkog preduzetništva, iznoseći dobre i loše strane oba poslovna modela.

Dakle, dok je evropska zdravstvena zaštita besplatna ili skoro besplatna po američkim standardima, na mnogim mestima u Evropi prisutna je zloupotreba sistema zdravstvene zaštite kako bi se radilo manje i uživalo u plaćenom bolovanju. Uzgred, u Sjedinjenim Državama dešava se nešto upravo suprotno: u brojnim situacijama postoje radnici koji su zaista bolesni, ali i pored svega nastavljaju da rade jer se boje za svoja radna mesta. Ovo je jednako loše kao i evropska zloupotreba naloga za bolovanje.

Tu su, zatim, pitanja koja se odnose na oporezivanje. U SAD je opšti koncept da zaposleni treba da budu nagrađeni nižim poreskim stopama kada svoju ušteđevinu ulože u posao ili investiraju na nekoj drugoj strani. Profit nastao takvim investicijama ima niže poreske stope. Isto je i u Evropi. Međutim, u Americi se takođe podrazumeva da isto važi i za deonice, koje se oporezuju po stopi istoj kao i kapitalna dobit.

Nasurot tome, u većem delu Evrope (osim sve donedavno u Britaniji), kapitalni dobici oporezivani su kao običan prihod; da stvar bude još gora, često se dešava da se novčana masa smatra prihodom, što ima implikacije kako prema načinu oporezivanja tako i prema od vlade propisanim paketima za otpremninu. Dakle, ako zaposleni ima akcije firme na berzi u jednoj godini, može se dogoditi da kompanija ne može sebi priuštiti da njega ili nju otpusti naredne godine. Paketi prinudne otpremnine se u Evropi ne zasnivaju na prosečnoj zaradi već na prošlogodišnjoj zaradi zaposlenih. Već i samo iz tog razloga, teško je ponuditi zaposlenima akcije po evropskim pravilima, a ista stvar se dešava i sa bonusima. Amerikancima je omogućeno da kupuju i prodaju svoje deonice u bilo koje vreme, dok su evropske akcije oročene, i do datuma oročavanja uopšte ne moraju biti prodate.

Bonusi su u Evropi veoma nezgodna tema. Opet se radi o tome kako je u EU tržište rada neverovatno regulisano. Ukoliko, dakle, plaćate bonus ili imate vrlo specifičan ugovor koji objašnjava kako je taj bonus zarađen, ili zaposleni može da zahteva isti bonus i naredne godine – čak i ako on ili ona nije uradila ono što je on ili ona uradila godinu pre, ili čak ukoliko kompanija posluje daleko lošije. Za mene je ovo bio šok,  nakon što sam shvatio koliko će me to koštati. Napokon, ono što mnogi evropski poslodavci čine je ne ponuditi akcije zaposlenima ili im dati male bonuse. Ono što ovi zakoni čine je da poslodavce primoraju da zaposlenima daju niske fiksne naknade, ne očekujući, s druge strane, ni neko izuzetno zalaganje. Ovo je loše po evropsku privredu, u današnjem svetu u kojem je potrebna vrhunska izvrsnost da biste opstali u globalnom biznisu. Ali to je način na koji funkcionišu evropska pravila: Manja ukupna plata – manji ukupni rezultati. U vezi sa ovim, regulisano je radno vreme i prinudni odmori. U Evropi postoji opšte uverenje da je rad kazna, a da je uloga vlade da zaštiti ljude od prekomernog posla. Kao da je radi u start up firmi isti kao u rudniku uglja.

Dakle, postoje mnoga pravila koja otežavaju dvanestočasovni dnevni rad, tako neretko potreban da bi startup profunkcionisao u svojim prvim mesecima. Naporno raditi i raditi prekovremeno je u Evropi, zapravo, nelegalno. Da, znam da zvuči čudno, ali ne samo što je nezakonito – jer poslodavac traži od radnika da radi prekovremeno i da ne koristi odmore – već je protivzakonito i da zaposleni to čini na svoju ruku, čak i ukoliko ta osoba zaista više voli da bude na poslu nego kod kuće ili na odmoru. Postoji, opet, problem rascepa između onoga što je startaperskoj poslovnoj sceni nužno potrebno i onoga šta evropski poslovni zakoni regulišu. Tu je i odredba zapisana u nekim finansijskim transakcijama, koja određuje da prodavac svog biznisa dobija dodatne uplate na osnovu budućih performansi posla kojeg je prodao. Ne računajući dobitke sa berze na kojoj ima akcije startapa u kojem su zaposleni, američki inženjeri zarađuju između dva i tri puta više nego što zarade njihove kolege u Evropi. Dakle, teško je uočiti kako to evropski zakon o radu štiti inženjere, a posebno inženjere u start-up preduzećima.

U Americi se vodi velika debata o jednakim mogućnostima, ali Evropa ide korak dalje – Evropi nisu dovoljne jednake mogućnosti već, umesto toga, Evropljani očekuju i jednakost u rezultatima. Iznenađujuće je to što je obrazovni sistem u evropskim zemljama veoma konkurentan i diskriminatoran, a zasnovan je na sistemu ocenjivanja. Mnogo je teži nego, recimo, američki srednjoškolski sistem. I kasnije, kao studenti, Evropljani su rangirani i podeljeni, ali jednom kada dođu u zrelo doba od njih se očekuje da uglavnom rade isto i zarađuju isto, čak i ako se njihovi učinci razlikuju.

Posmatrano iz ove perspektive, ima nečeg “antievropskog” u kulturi zalaganja isključivo za ličnu korist – kulturi koju gaji poslovni ekosistem Silicijumske doline. Ovo sam doživeo u Ya.com, kroz koji je za dve godine prošlo oko $70 miliona dolara u deonicama, i to podeljenih među 20 zaposlenih. Nakon nekog vremena, zaposleni su mi rekli da je teško obogatiti se ukoliko se poštuje kultura “silikonskog” poslovnog kodeksa. Da biti najbogatija osoba u porodici ili među prijateljima stvara reakciju koja utiče na njihove lične živote. Dakle, ako biti bogat nije poželjno u Silicijumskoj dolini, šta je, onda, pokretač uspeha? Srećom, u Evropi su brojni oni koji poseduju izuzetno čvrstu radnu etiku i ponos za ono što rade. Za mene je najbolje svedočanstvo ovoga open source pokret. Evropljani su bili i ostali glavni pokretači razvoja softvera otvorenog koda, veoma često radeći potpuno besplatno, ali sa ogromnim osećajem ponosa.

Dakle, ako ste američki preduzetnik koji kreće u Evropu, morate da shvatite i prihvatite da su Evropljani različiti, i stoga naučiti da živite sa svojim mentalitetom.

Manje se fokusirajte na zadatak da vaše zaposlene učinite bogatima, koji će to svakako ceniti, mada retko i kazati kako je njihov cilj u životu da se obogate; umesto toga, više se usredsredite na stvaranje okruženja izvrsnosti u kojoj bi zaposleni mogli biti ponosni na ono što rade i dobiti više od proseka, ali ne mnogo više, kada se oduzmu porez, zdravstveno i penziono osiguranje. Morate imati razumevanja i respekta za činjenicu da Evropljani imaju život van svog posla, i da, zapravo, to delimično može biti razlog što u proseku žive četiri godine duže od Amerikanaca. A to može biti razlog zašto i vi sami, kao američki preduzetnik, u stvari možete uživati boraveći i radeći u Evropi. Nisam se pomerio u Evropu iz Njujorka zbog toga što sam tražio posao; Preselio sam se tamo u jer sam bio u potrazi za životom. I – jedan takav sam tamo i pronašao. To je razlog zašto se mnogi Amerikanci sele u Evropu. Čak i danas, živeći ponovo u Americi,  više nisam osoba koja je ostavila Njujork pre mnogo godina otisnuvši se ka Starom kontinentu. Evropa me je promenila nabolje.

Ako ste Amerikanac (iz SAD), to znači da imate urođeni karakter tipa “mogu ja to”: pozitivan pogled na suočavanje sa problemima, dakle, imate veoma pozitivan stav o svojoj sposobnosti da postignete uspeh. To je taj “Can-Do” stav Amerikanaca koji je teško ponoviti u Evropi, a koji je Evropi zaista potreban, ali ga retko gde ima. Amerikanci veruju kako mogu osvojiti svet svojim proizvodima i uslugama. I Evropljani mogu imati takav stav, ali je on u njihovoj poslovnoj kulturi neuporedivo manje uvrežen . U čitavoj Evropi je u poslednjih 30 godina samo jedna kompanija bila svrstana među najvrednije u svetu – španski Inditex, modna kompanija koja stoji iza Zare. Osim nje, većina evropskih kompanija koje spadaju među najvrednije su veoma stare. Uporedite ovo s jednim Guglom, Fejsbukom, Amazonom… sve su to potpuno nove kompanije koje spadaju među najvrednije na svetu. Ovde je problem u tome što je Evropljane teško ubediti da u svom poslu mogu da osvoje svet. A to je već pitanje kulture i mentaliteta.

Otuda mnoge svetski poznate evropske tech-kompanije poput Skajpa završe u američkim rukama. Spotify će verovatno uskoro proći kao i Skype. Ispada da Amerikanci lakše nego Evropljani poveruju u čudesno dobre evropske firme, i da su stoga spremni da rizikuju, kladeći se na njih i ulažući trud, hrabrost i novac. Takođe, vrlo je malo evropskih venčer kapitalista svetske klase (izuzeci su Index Ventures i Atomico); nema takvih evro-kompanija s gomilama novca kojeg imaju jedan Google, Apple ili Microsoft (čime ove kompanije obezbeđuju i niz veoma bitnih finansijskih linija za vrhunske start up firme). Poslednja kompanija koja je to uradila kupivši dve moje “anđeoske investicije” bila je Nokia. Suština je da jedna sjajna startap kompanija u Berlinu verovatno vredi izrazito manje od identične kompanije smeštene u Silicijumskoj dolini. Tužno ali istinito.

Dakle, ako ste Amerikanac i uz to još i preduzetnik, da li bi trebalo da se preselite u Evropu? Pa, neki koji su to uradili prošli su dosta dobro. Moj prijatelj Zaryn Dentzel, osnivač kompanije Tuenti je jedan od njih. I pored svega, nemojte načiniti neki značajan korak pre nego što zaista shvatite kako i koliko se Evropa razlikuje od Sjedinjenih Država. Osim Francuske, koja izgleda kao da se kreće u suprotnom smeru, Evropa se menja nabolje. Postaje sve lakše biti preduzetnik u njoj, a u Evropi zahvaćenoj krizom preduzetnici konačno zadobijaju daleko više poštovanja.

 

 

MartinVarsavsky.net

 

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (1/2)


Iako Evropu ne vole svi Amerikanci – brojni su oni koji je vole. Dosta je onih u San Francisku ili Njujorku čiji je san da jedan deo svog života provedu u Italiji, Francuskoj, Britaniji, Španiji i drugim evropskim zemljama, a neki od njih su to i ostvarili. To je ono što sam i ja uradio 1995. godine, kada sam napustio Njujork i preselio se u Madrid. Kao tehnološki preduzetnik shvatio sam da Evropa, uopšte, a posebno Španija, može biti veoma plodno tle za mene. Evropsko tržište je ogromno, u stvari veće od američkog tržišta u smislu BDP-a. Ovo se nije promenilo ni dolaskom krize iz 2008. godine piše Martin Varsavsky, svetski poznati startup konsultant i osnivač brojnih startap preduzeća koji su potom na berzi listirani po nekoliko stotina miliona, pa i više od milijardu dolara. Martin, koji je jedinstvena pojava u svetu biznisa kaže kako je mogao da se penzioniše već sa 27 godina i potom srećno i raskošno živi do kraja života. Prevagnuo je, međutim, takmičarski instinkt ovog Argentinca i “neponovljivo zadovoljstvo znano samo retkim smrtnicima, naime, kada osnujete kompaniju u koju ste uložili par hiljada ili desetina hiljada dolara, a potom je na inicijanoj javnoj ponudi prodate za više od milijardu. Taj trenutak ne može se opisati, a doživi ga samo nekolicina.”

Dok sam bio u Evropi, izgradio sam Viatel, kompaniju koja sam zasnovao u Njujorku, ali je kasnije preselio u London, i u koju sam uložio nekoliko stotina hiljada dolara kada sam 1991. počinjao. Kada sam 1999. prodao svoje akcije na inicijalnoj javnoj ponudi (IPO), kompanija je vredela $1,2 milijarde. Dok sam bio u Madridu, izgradio sam Jazztel: Španija je druga po veličini javno tržište u oblasti telekomunikacija (sada vredi oko 1,8 milijardi dolara); osnovao sam i Ya.com, u koji smo partneri i ja uložili oko 50miliona a prodali je Dojče Telekomu za 700 miliona dolara. Takođe sam koosnivač u Eolia Renovables, kompaniji za razvoj alternativnih energetskih izvora koja sada vredi oko pola milijarde. U Madridu i Londonu sam tokom poslednjih šest godina gradio kompaniju Fon, koja je postala najveća (i još uvek privatna) WiFi mreža u svetu. Takođe sam počeo jedan od prvih evropskih cloud computing kompanija pod nazivom Einsteinet na kojoj sam izgubio oko $50 miliona – uglavnom zato što sam isuviše rano otpočeo cloud computing.

Toliko što se tiče mojih preporuka, a sada da vidimo kako je to kada se izgradi tehnološka kompanija u Evropi, i kako se ona razlikuje od njoj sličnih u Sjedinjenim Državama, gde trenutno živim.

Evropa je odlično poslovno igralište za američke visokotehnološke preduzetnike jer je na Starom kontinentu bogatstvo bolje distribuirano. Više je potrošača koji mogu da kupe vaše proizvode i usluge, ljudi su u proseku obrazovaniji, tako da možete naći vrlo dobre radnike. U Evropi ćete, takođe, susresti manje poslovnih rivala ali je u njoj, isto tako, i manje onih koji žele da budu preduzetnici (Evropljani imaju ambivalentna osećanja prema preduzetnicima – biti preduzetnik, iz perspektive Evropljana, nije uvek tako srdačno i pozitivno prihvaćeno kao u Americi). Evropsko tržište nije homogeno kao što je to, recimo, američko. I dok je, barem u teoriji, radnicima, robi i uslugama omogućeno da se kreću po čitavoj Evropi, a evro u većem delu EU prisutan kao zajednička valuta, evropske kulture su međusobno veoma različite pa to već samo po sebi predstavlja prepreku izgradnji Panevropskog poslovnog projekta. A tu su i druge prednosti i mane koje bih sada opisao.

Postoje vrlo važne pravne i kulturne razlike koje otežavaju poslovanje unutar Evrope. Prvo, radi se o pravnom tumačenju poslovnog neuspeha, koji preduzetnicima nameće veću odgovornost prema radniku. Na primer, u Evropi, i to svuda u Evropi, preduzetnik ima veoma visoke izdatke za socijalno osiguranje povezano sa svakim poslom. Dok u SAD treba da na troškove za socijalna davanja dodate oko 8% na platu od 50 hiljada dolara, evropski preduzetnik u Francuskoj, Španiji i Italiji na platu od $50 hiljada dodaje još najmanje 50% (što je $75 hiljada), ili čak više. Međutim, ukoliko ne platite ove troškove za socijalna davanja jer je vaš startup otpočeo loše, a vi administrirate ili ste lice odgovorno za vođenje vaše startap firme, lično ste odgovorni i obavezani automatskim preuzimanjem duga – naime, da do kraja života imate da ga nadoknađujete, sve dok ga sasvim ne otplatite.

Ne plaćati socijalne prinadležnosti smatra se prestupom od kojeg u EU ne možete biti zaštićeni. U većem delu Evrope ne postoji koncept ličnog bankrota i neograničene lične odgovornosti, ili čak ni zaštite svog doma od ličnog bankrota, što je zakon koji postoji u nekim američkim državama. Pripazite, dakle, na to koje sve lične odgovornosti preuzimate prilikom zasnivanja startup kompanije u Evropi. U svakom slučaju, bilo bi loše po vas da odustanete pre nego što vam ponestane novca da namirite sve socijalne troškove i otpremnine za zaposlene.

Još jedna zakonska obaveza – veoma uobičajena u Evropi a nečuvena u Sjedinjenim Državama – jesu paketi državne otpremnine za zaposlene koji prestaju da rade. Ovo je direktna prepreka za start-up i razlog što većina početničkih firmi propada; u Americi postoji razumevanje za to. Američki radnici traže akcije firme tokom eventualnog poslovnog uspona, znajući da neće biti otpremnine ukoliko startup ne uspe. Pa ipak, još uvek tragam za takvim mestom u Evropi gde zaposleni i država zaista imaju razumevanja za ovu problematiku. Problem nije samo u tome što su evropski preduzetnici primorani da prečesto plaćaju pakete otpremnina – jer, naime, početničke firme tako često propadaju – već i zbog toga što startapovi konstantno isprobavaju ljude. A koncept isprobavanja pripravnika i stažiranja je u Evropi veoma skup. U nekim zemljama, poput Francuske, preduzetnici su primorani da daju otpremnine onima koji su kod njih bili zaposleni recimo samo pola godine. Ovaj paket može vlasnika startapa koštati, praktično, u visini dvostruke zarade koju je u tom periodu isplatio radniku tokom pola godine njegovog angažmana u startapu. Za većinu Evropljana, opcija preuzimanja dela akcija smatra se prevarom, kojom se vlasnik startapa služi samo kako bi zaposlenima isplatio manje novca. Zakoni o otpremninama variraju širom Evrope pa tako, recimo, radnici u Nemačkoj i Španiji već neko vreme imaju umanjene pakete otpremnine.

Prilikom pokretanja kompanije u SAD vlada – neformalnost; svi znamo priču kako su Vilijem Hjulit i Dejvid Pakard začeli u garaži svoj tehnološki kolos, kompaniju Hewlet-Packard. U današnjoj Evropi, rad je tako regulisan da vam nije dopušteno osnivanje start-up preduzeća u prostoru kao što je garaža – zato što nije legalno poslovati iz garaže. Ovu pikantnu regulativnu normu nisam poznavao u  vreme kada sam u garaži u madridskoj četvrti La Moraleha osnovao Jazztel– srećom, protiv mene niko nije podneo prijavu, i ubrzo smo imali kancelariju u La Kasteljani. Ali, u principu, intenzivna državna regulacija zakona o radu bilo je nešto za mene veoma neugodno kao tehno-preduzetnika obučenog i iskaljenog na američkom poslovnom igralištu.

U Nemačkoj, gde sam sagradio Einsteinet, na primer, postoje pravila koja navode koliko metara radnik mora biti udaljen od prozora. Većina radnog prostora koji se koristi u Njujorku bio bi nelegalan u Nemačkoj, jer se amaerički zaposlenici neretko nalaze daleko od prozora, sedeći za veoma malim radnim stolovima – što je, po nemačkim zakonima, “nedopustivo pretrpana radna sredina”. U Berlinu je puno start-up firmi koje krše ova pravila, ali ne znam koliko će to još trajati. Nadam se da se Nemačka, ipak, kreće putem kojim već ide Berlin u prihvatanju dodatne fleksibilnosti za život start up preduzeća.

Ne postoji formalni način da se započne kompanija u SAD, dok su evropske startap firme prinuđene da se začnu i postoje po pravilima starih i već utvrđenih preduzeća. Od ovog koncepta se za sada ne napreduje dalje. Evropa mora da liberalizuje preduzeća stara manje od tri godine i s manje od 20 zaposlenih, i to ona koja još uvek nisu profitabilna. Iako nemam ništa protiv brojnih evropskih zakona o radu, kada je reč o njihovoj primeni na velike profitabilne kompanije, oni su se pokazali kao jasna i prisutna prepreka otpočinjanju sopstvenog početničkog biznisa.

A sada o pozitivnim stranama evropskog startup preduzetništva.

Dve su oblasti za koje mislim da su divne u Evropi u odnosu na SAD. Jedna je to što advokati koštaju daleko manje – a i rade mnogo manje. I to posebno u kontinentalnoj Evropi. Britanija i Irska su, u ovom slučaju, više nalik Americi, ali u ostatku Evrope pravni troškovi za start up mogu biti i 90% manji – pritom stvarno mislim 90% manji nego u Sjedinjenim Državama. Advokati nisu tako potrebni kao u SAD, preduzetnici ih manje angažuju – a i manje koštaju od američkih. Ovo može značiti ogromnu uštedu. U Evropi je daleko  manje ozbiljnih sudskih sporova. Kada “dejstvujete” na evropskom poslovnom tlu, postoji nekoliko pravnih minskih polja. Pravila su oštra, ali su barem kristalno jasna i oko njih nema zabune. U Evropi, takođe, postoji manje vrsta patenata koji su dozvoljeni.

Drugi pozitivan primer je evropska zdravstvena nega. Većina Evropljana ima zdravstvenu zaštitu koja je pod državnim pokroviteljstvom ili pakete koji zdravstvenu zaštitu radnika u startup biznisu čine neupitnom. U Sjedinjenim Državama, startup može da plati do $800 po zaposlenom za zdravstveno osiguranje. Ili da ga, čak, uopšte i ne ponudi, mada je prilično tužno ukoliko se zaposlenom nešto desi. U Španiji, Francuskoj i Italiji, zdravstvena zaštita je besplatna. Poslodavci obično ne pružaju osiguranje (jer ga pokriva, kao to smo rekli, državno osiguranje a ne privatnik).

A sada opet malo o tamnoj strani EU: u mnogim oblastima Evrope, a ja bih rekao da je ovo češći slučaj u Južnoj nego u Severnoj Evropi, zdravstvena zaštita koristi se kao sredstvo pregovaranja u oblasti radnih odnosa. Španija je, primera radi, jedna od zemalja sa najdužim očekivanim životnim vekom, pa i pored svega pripada zemljama s najvećim brojem dana bolovanja u svetu.

Moglo bi se reći da je “zdravo uzeti bolovanje”, ali, nažalost, ono što se ovde dešava je da pacijenti mole lekare za medicinsko opravdanje kako bi otišli na plaćeno odsustvo. Jednom mom prijatelju je dozlogrdio zaposleni koji je radio loše i bio prečesto na bolovanju. Rekao mu je da će ga otpustiti ukoliko ne bude prilježnije i vrednije radio. Ovaj radnik otišao je kod lekara, rekavši mu da ga posao deprimira – a ovaj ga je proglasio duševnim bolesnikom; kao rezultat ove ujdurme, moj preduzetnički prijatelj bio je primoran da mu isplati otpremninu za godinu dana nerada i izostanaka.

15 je novih 25


00

Ugledna venčer firma (VC) iz Silicijumske doline koja se bavi investiranjem u uspešne IT startapove, Foundation Capital, bila je u decembru 2014. domaćin skupa FCT3, događaja u kojem su učestvovala deca iz više od 20 srednjih škola, uspostavljajući tako ‘platformu’, na kojoj im se ukazala prilika da i sama progovore o svojoj viziji budućnosti tehnologije.

Bilo je to inspirativno veče. Stotinu ljudi okupilo se da bi pratili kako tinejdžeri iz sedam lokalnih škola predstavljaju svoje stavove o tome šta bi tehnologija budućnosti trebalo da nam donese. Neki su govorili o svojoj filozofiji i stavu prema tehnologiji, o tome kako se način obrazovanja mora promeniti, kao i o nekim tehnologijama narednih generacija koje bi mogle promeniti naše živote.

03Dok su “odrasli” sedeli i slušali ih, među njima je bio i pisac ovih redaka, Dejv Holand koji je zapazio da ovi klinci prilično zvuče kao da su 25-godišnjaci koje je poznavao još spočetka svoje karijere: “Imali su istu staloženost, nivo veštine komunikacije i znanja o preduzetništvu kao neko ko dolazi na radno mesto za čitavu jednu generaciju unapred – što niko nije očekivao. Pomenuo sam ovo Denu Rozenvajgu, izvršnom direktoru kompanije Chegg, koji je sedeo pored mene, i on se složio sa ovim zapažanjem. ‘Ako 15 je novih 25, gde će ova deca biti kada budu napunila 25 godina?’, prokomentarisao je.”

Tinejdžeri su danas daleko otvoreniji, mešaju se i kupe razne uticaje – zato danas i rade razne stvari koje su do pre samo jednu generaciju radili ljudi deset godina stariji od njih. Danas je sasvim uobičajeno da tinejdžeri prave aplikacije za mobilne telefone i računare, osnivaju kompanije, stvaraju radne prototipove i pridobiju najveća imena u Silicijumskoj dolini koja ih potom zapošljavaju. Deca poput Džordana Kejsija ili Majkla Sejmena prerasla su u poznate ličnosti iz sveta tehnologije i hajtek-biznisa, često deleći binu sa direktorima kompanija s liste Fortune 500.

“Tinejdžeri, neprekidno okruženi tehnološkim promenama i inovacijama kao što su 3D štampači ili mobilni telefoni, vremenom su stekli sposobnosti instant-istraživanja koja od rođenja podstiču njihovu radoznalost”, iskustvo je Kim Saks (Kim Saxe), predvodnice sektora inovacija u školi Nueva i predavača na Univerzitetu Stenford. “Za više od dve decenije nastavničkog rada s decom nikada nisam doživela da bilo koja prošla generacija bude tako dobro potkovana informacijama, znanjem i mentalnim stavom, a u cilju poboljšanja sveta u kome živimo.”

Westport Mini Maker FaireU potrazi za poreklom tog znanja i načina razmišljanja, neka od najvećih imena Silicijumske doline su počela da u svoje kompanije primaju tinejdžere-programere i ‘male preduzetnike’.

Kompanija Apple je 2012. po prvi put dopustila nekim tinejdž-programerima da prisustvuju skupovima ‘World Wide Developer Conference’ – ali samo uz pratnju odraslih. Tu su i programi za preduzetništvo mladih tehno-talenata koji niču širom Amerike: Piter Tiel (Peter Thiel) je upravo objavio knjigu korisnih saveta za najmlađe preduzetnike, osnivajući i Fondaciju Thiel pre četiri godine. Njegova publika su studenti i učenici ispod 20 godina starosti. Već je pedeset osam organizacija ušlo u njegov četvorogodišnji program edukacije za “mlade nade” tehnoloških i naučnih usmerenja.

Iako postoji osnovana zabrinutost jer ovi ‘klinci’ možda odrastaju brže nego što bi trebalo, uzimajući u obzir neprimereno veliki stres s kojim se ovakva deca mogu prerano suočiti, činjenica je da je ovaj trend i te kako stvaran. A on ima i neke pozitivne implikacije.

Photography by Paul Wilkinson Photography Ltd.Očigledno da je za današnje maturante otvoreno daleko više opcija nego što ih je ikada bilo. Njih sada može da angažuje neki tehnološki gigant iz Silicijumske doline, ili mogu započeti sopstveni start-up i zaraditi novac kroz iOS prodavnice, koje bi prodavale njihove mobilne aplikacije. Ovaj trend će napokon uticati i na to kako ćemo ubuduće gledati na visoko obrazovanje. Roditelji, koji su dosad možda sanjali o slanju svoje dece u visokoobrazovne institucije kao što je Ivy League, moraće da budu otvoreni i za ideju da njihova deca mogu odlučiti da ne idu na fakultet – nikada.

Tek će se videti da li će i drugi investitori i VC firme pratiti talas kojeg je inicirao Thiel. Ipak, ako se trend nastavi, treba očekivati inkubatore za mlade start-up preduzetnike već “u zgradi do vaše”.

Fakulteti i obrazovne institucije će takođe biti daleko usredsređeniji na preduzetništvo, u cilju podrške regrutovanja mladih, čije su se potrebe, vizije i stavovi izmenili.

“Oni koji danas prolaze kroz naša vrata su daleko više tehnički orijentisani, preduzetnički obrazovaniji i generalno spremniji nego učenici koje smo imali do pre samo jednu generaciju unazad”, kaže Ričard Lajons, dekan Poslovne škole Haas u Berkliju. “Na to ukazuje i činjenica da su naši polaznici programerskih kurseva sve mlađi, da su mlađi i oni koji se uče preduzetništvu, i da, zapravo, započinju svoje kompanijske karijere mlađi nego što je to ikada dosad bio slučaj.”

15 je odista novih 25. A na to se treba navići.

Paul Holland, medium.com

Ovaj start-up tvrdi da svaki auto može preurediti za vožnju bez vozača – za samo 10.000 dolara


Google robotski auto zadobija svu ljubav i simpatije kada je u pitanju vožnja automobila bez vozača, a svi najveći proizvođači već su na dobrom putu da komercijalno proizvode i prodaju ovakva ‘autonomna’ vozila. Ipak, start-up preduzeće grupe mladih postdiplomaca sa Univerziteta MIT planira da pokrene preuređivanje gotovo bilo kog već postojećeg autoomobila u autonomni, i to daleko brže, lakše i jeftinije nego ostali, etablirani proizvođači.

cruise 01(foto: Wired.com)

Za samo 10.000 dolara, piše Wired.com, startap pod nazivom Kruz Automotiv (Samohodna Vožnja’, Cruise Automotive) instaliraće svoj RP1 autoput-autopilot sistem na svakom vozilu… sve dok se radi o modelu iz 2012. godine ili o nekom novijem, recimo da je u pitanju Audi A4 ili S4. Iako direktor kompanije Kajl Fogt (Kyle Vogt) kaže da će njihov sistem funkcionisati na bilo kom automobilu, Cruise je počeo sa jednim modelom. On obećava da Kruz nudi veću mogućnost autonomne vožnje nego bilo koje drugo vozilo trenutno raspoloživo na tržištu, nudeći takve stvari kao što je sistem za upozoravanje za prelazak na vozne trake, ili adaptivna “Cruise” kontrola, a bio bi široko dostupan godinama pre Googlemobila.

“Usred smo posla” kada je u pitanju razrađivanje ova dva pristupa, kaže Fogt, čije je firma smeštena Alameda Pointu, San Francisko.

Fogt kaže da je želeo da izgradi ‘samovozeći’ auto još u srednjoj školi. Kao MIT-ov diplomac, učestvovao je 2007. u DARPA Grand Challenge trci autonomnih vozila. Ulazak svog tima obezbedio je serverima (servo automatikom) nagomilanim u koritu kamioneta, što u najčešće nije pristup koji postoji kod većine automobila. Od tada do danas, tehnologija je evoluirala i i uveliko se minijaturizovala. Javnost je zagrejana za ideju voženja autonomnih vozila. I atmosfera među regulatornim telima je takva da se razmatraju kako mogućnosti tako i problemi koje nameće automatska vožnja, bez ljudi.

“Ovo je pravi trenutak za nas”, kaže Fogt.

Pre nego što se može dobiti na tržištu, međutim, tehnologija mora da bude propisno legalizovana. Prema Centru za Internet i društvo Univerziteta Stenford, skoro polovina država je prošlo, zakoni su izglasani, ili je na dnevnom redu usvajanje propisa o automatizovanoj vožnji. Sadašnje pravila su nešto kao “pokretna meta”, kaže Fogt, obećavajući da će njihov start-up Cruise ispuniti sve postavljene propise.

Kruz, koji je osnovan prošle godine, spada negde između Guglovog “pucanja u Mesec” (preambiciozan projekat bez mnogo šansi da uspe), odlučivši se da im prvi proizvod bude potpuno autonomni automobil, verovatno bez volana i pedala – i klasični pristup u auto industriji: centimetar po centimetar strpljivo uvoditi autonomne funkcije u vozilo, postepeno i po segmentima.

Cruise tehnologija nije revolucionarna. “Senzor-pod” sadrži radar i za sada nepoznat broj kamera, koji se nalaze na vrhu krova da bi ‘pazili’ na put. Računar koji zauzima manje od 0.2 kvadratna metra u trbuhu gepeka i kontroliše pogon pedala i volana, pokrećući ih po potrebi. Ovo nije toliko različito od onoga što je Mercedes-Benz upravo uradio sa svojim Steering Assist sistemom za nazvali ‘Stop&Go Pilot’, koji je prošle godine ponuđen u S-klasi i E-klasi modela. Ali Mercedes je, zabrinut zbog problema odgovornosti, svoj sistem namestio tako nameštena da ne radi ako vozač ima ruke na upravljaču. General Motors radi na sličnom sistemu, pod nazivom SuperCruise, eliminišući Mercedesov “hands-on” sistem za aktivaciju automatske vožnje samo onda kada ruke nisu položene na volan. GM se nada da će najkasnije do 2020. pokrenuti svog auto-pilota, ugrađujući ga u predstojeći model Kadilaka.

cruise 03(foto: Recode.net)

Fogt kaže da njihov startap Cruise Automotive može da ponudi više od Mercedesa, i to mnogo pre Kadilaka. Ako danas uplatite 10 hiljada dolara, vaš Audi će vas već od naredne godine voziti tamo gde želite. Fogt kaže da sistem može biti napravljen da radi sa bilo kojim autom, iako je Kruz odlučio da počne sa jednim modelom; auto će imati vrhunske performanse s obzirom na cenu sistema. U startapu Cruise izbor je pao na nove modela Audija jer je “ovaj brend za mlade i naoštrene”, a osim toga je i veoma zastupljen: Samo prošle godine, Audi je u Americi prodao više od 42,000 komada modela A4, petog najbolje prodavanog vozila u svom segmentu u SAD.

Audi može biti polaskan ovim preuzimanjem od strane mladih izumitelja, ali se ta ideja ne mora obavezno sviđati i kupcima – zašto prerađivati jedan perfektno upakovan auto u nešto što on, u početnoj zamisli, nije bio, naročito ako se na umu ima i to da Audi za svoje nove modele već nudi paket sistema za pomoć vozačima. “Audi u Sjedinjenim Državama ne podržava ili toleriše modifikaciju svojih vozila od strane trećih lica u ovu ili u druge svrhe”, kaže predstavnik ove nemačke fabrika za američki kontinent, dodajući da Audi već razvija automatizovani sistem vožnje koji bi trebalo da bude spreman u roku od pet godina.

 

Aleks Dejvis

WIRED.com

 

IT policija vs. IT prevaranti: Veliki rizici za mala preduzeća koja ignorišu bezbednost podataka


Nekoliko informatičkih kompanija je odnedavno počelo da ohrabruje preduzetnike, savetujući ih da promene sve svoje onlajn lozinke, a u svetlu najnovijeg hit-virusa poznatog kao ‘Heartbleed‘. On je, kao “prvoaprilska šala”, počeo da cirkuliše svetskom računarskom mrežom upravo 1. aprila 2014. Takođe, nedavno ugrožavanje bezbednosti na internetu ovim virusom zabrinulo je i svet preduzetnika i malog biznisa, jer je kriminal na internetu možda, i pre svega, uperio svoje bodlje ka vlasnicima malih firmi i start-up preduzeća.

bit 01(Bitcoin. foto: BBC)

 

Taman kada ste pomislili da su svi vaši podaci o klijentima na mreži bezbedni, zahvaljujući popularnom softveru otvorenog koda za šifrovanje koji se zove OpenSSL, ispostavilo se da je ovaj sistem šifrovanja sve – samo ne siguran. Istina je da se čak ni najbolja Internet policija ne može nositi sa cyber prevarantima kojima smo izloženi svi mi, kako privatno tako i poslovno, u svakom trenutku.

Ova ‘neznatna ranjivost’ je potencijalno ugrozila dve trećine svih svetskih sajtova.

“Oni koji bi trebalo da su najzabrinutiji jesu mala, start-up preduzeća kao i sajtovi koji se bave elektronskom trgovinom, koji zapravo i nisu svesni pod kakvim se žestokim udarom neprekidno nalaze”, kaže Kit Kotenden, direktor firme specijalizovane za borbu protiv informatičkog kriminala, CY4OR.

“Bilo koji biznis koji od kupaca zahteva da pruže svoje lične podatke mogao bi potencijalno biti ranjiv, jer je ova vrsta šifrovanja, naravno, dizajnirana da ih zaštiti … Kompanije bi, onda, u ovom trenutku, trebalo da primenjuju mere za ublažavanje mogućih negativnih posledica.”

Međutim, pronalaženje efikasnih i pristupačnih metoda čuvanja kritično važnih poslovnih podataka od nasrtaja IT prevaranata, lažnog predstavljanja kao i prirodnih katastrofa, koje mogu uništiti svaki a ponajviše mali biznis, može za start-up firme biti koliko obeshrabrujući toliko i težak poduhvat.

Provaljeni tokovi novca

Nedovoljna bezbednost podataka može bukvalno upropastiti svačiji, pa i vaš posao.

Slabe mere bezbednosti i navodno loša infrastruktura bacili su na kolena MtGox, japansku kompaniju za transakcije virtuelnom valutom Bitkoin (Bitcoin), pre nego što je ova i konačno bila primorana da bankrotira i ode u stečaj. Gašenje kompanije MtGox izazvala je bes među trgovcima Bitcoin valutom, naravno, iz prilično razumljivih razloga.

Tokijska kompanija Mt. Gox bila je virtuelna berza koja se bavila transakcijama Bitcoin valutom. Lansirana u julu 2010., sve do prošle godine baratala je sa 70% svih transakcija Bitkoinom. U februaru 2014., Mt. Gox kompanija bila je primorana da svoju trgovinu i finansijske transakcije stopira, zatvori sajt i usluge trgovine valutama, podnevši minji saisei – zahtev za jedan oblik zaštite od bankrotstva od strane poverilaca, a što predstavlja svojevrsnu građansku rehabilitaciju pred licem pravde kako bi se sudovima omogućilo da traže kupca. U aprilu 2014. kompanija je otpočela postupak likvidacije firme. Tada je “IT policija” obelodanjeno da je oko 850.000 bitkoina koji su do tada pripadali kupcima i kompanijama – volšebno nestalo, i da su verovatno ukradeni, što je u tom trenutku iznosilo više od 450 miliona američkih dolara. Iako je od tog momenta do danas ‘pronađeno’ 200.000 bitcoina, razlog(e) za nestanak još niko do kraja nije utvrdio. Da li je posredi bila krađa, prevara, loše upravljanje, ili kombinacija ovih faktora – ostalo je do danas nepoznato. Bilo je nekih spekulacija da su za “nestanak” bitkoina odgovorna “braća po oružju” – hakeri koji su opljačkali virtuelnu berzu, mada ovo dosad nije dokazano.

 

bit 02(Dorian Satoshi Nakamoto, za koga se pretpostavlja da je kreator Bitcoina. foto: AP, BBC)

 

Berza Mt. Gox, koja je na svom vrhuncu u opticaju imala oko 70% svetskih zaliha Bitkoin valute, izjavila je da je 850.000 njenih digitalnih valutnih kovanica ukradeno od strane hakera.

Kompanija je bila primorana da u februaru 2014. podnese zahtev za stečaj.

Ali, u martu, MtGox je objavio da je “pronašao” 200.000 “izgubljenih” bitkoina u vrednosti od oko gotovo 87 miliona evra – u jednom ‘starom digitalnom novčaniku’  koji datira iz 2011. godine.

Kada je bezbednost vaš posao, onda ovakva vrsta nemara i ‘opuštenosti’ mogu imati, očigledno, katastrofalne posledice.

Federacija malih biznisa Velike Britanije (FSB) smatra da upravo sajber kriminal ozbiljno koči potencijal rasta biznisa njenih članova.

FSB kaže da rizik od prevare i online kriminala, kako realan tako i onaj koji je procenjen, košta svaki mali biznis u Britaniji i do 4.000 funti (5.000 evra) godišnje, dok prevarne radnje na internetu u celini koštaju ekonomiju Velike Britanije 27 milijardi funti (34mlrd evra) svake godine.

U poslednjih godinu dana, oko trećina svih članova FSB bili su žrtve prevara, bilo da su u pitanju računari zaraženi virusima, hakerski napadi ili drugi vidovi povreda informatičkih bezbednosnih sistema.

Uz finansijske gubitke i sve prateće neprijatnosti, i ovde je potencijalno najveća katastrofa, pre svega – gubitak poverenja klijenata.

 

IT Kriminal  & uljuljkanost  da je sve u redu

 

Uprkos tome što je bezbednost podataka od kritične važnosti za vođenje svakog biznisa, pokazuje se da su mnoge kompanije gotovo nesvesne ovakvih rizika.

Istraživanje softverske firme AVG iz 2013. godine o (ne)bezbednosti, otkrilo je da je veliki iznos gubitka podataka nastaje jednostavno zbog ljudske greške i nemara.

Nasuprot ovome, izgleda da su mnoge firme daleko zabrinutije za sređivanje svojih kancelarijskih stolova ili naručivanje novih poslovnih kartica, nego za pravljenje i obezbeđivanje rezervnih kopija svojih poslovnih podataka, akcija, tajni i ugovora.

Objavljen je i podatak da 43% britanskih i 53% američkih start-up preduzeća više vremena provodi u menjaju lozinki nego u pravljenju rezervnih kopija, dok ih oko četvrtina pravi rezervne kopije (back-up) sa zakašnjenjem od nedelju dana.

“Prečesto se događa da čin nesmotrenosti ili narušavanje bezbednosti računara dovede do nestanka informacija, dok se u nekim slučajevima kompanije nađu u poziciji da njene poverljive poslovne podatke više nije moguće nadoknaditi,” rekao je portparol kompanije Microsoft za BBC.

 

 

bit 05(foto: I.S.R.)

 

Poplave i požari

Prirodne katastrofe mogu predstavljati veliki rizik po male firme, baš kao i sajber kriminal.

Procenjuje se da se, nakon neke velike prirodne katastrofe, oko 25% malih preduzeća više nikada ponovo ne otvori. Ovo su podaci neprofitne organizacije Business and Home Safety.

Uragan Sendi je 2012. godine uništio na hiljade malih preduzeća u SAD, dok su mnogi i dalje osećali njegove posledice najmanje godinu dana nakon ovog događaja.

Rob Koton, izvršni direktor mančesterske kompanije za bezbednost podataka NCC Group, izjavio je za BBC da bi prilagođavanje i upražnjavanje dobrih bezbednosnih praksi moglo biti realna poteškoća za mala preduzeća.

“Mala i srednja preduzeća koja se oslanjaju na korišćenje IT usluga “u sopstvenom domaćinstvu” – a takvih je najveći broj – trebalo bi da razmotre kako fizičku bezbednost opreme tako i njenu ranjivost na spoljne pretnje”, kaže on.

“Takođe je važno uzeti u obzir i rizik od sopstvenog osoblja, jer su mnogi incidenti posledica ‘otpadnika’, tj. osoba nekada zaposlenih i nekom MSP – ovo su tzv. ‘insajderske pretnje i napadi‘.”

Oblak znači – vedriji biznis

“Stavljanje informacija bitnih za posao u ruke trećih lica zahteva određeni stepen poverenja”, kaže portparol Microsoft-a.

Uobičajeni savet svima bio bi da bezbedno i često prave svoje rezervne kopije podataka. Ipak, da li bi ovi trebalo da budu lokalno uskladišteni – na serverima – ili, možda, na udaljenim mestima, kako pri pohranjivanju podataka u “Oblak” (Cloud computing)?

“Cloud provajderi će generalno biti proaktivniji u smislu obezbeđivanja apdejtovanog bezbednosnog softvera i održavanja visokog nivoa pečeva (softverskih ‘zakrpa’)”, kaže Koton.

“Oni će, takođe, posedovati bolja bezbednosna znanja i svest, što znači da će njihovi serveri i servisi, opšte uzev, biti dobro konfigurisani. Povrh toga, Cloud serveri su otporniji, i većina njih pripremljena je za sveobuhvatni ‘oporavak’ nakon katastrofa, uz nastavak planiranog poslovnog kontinuiteta.”

 

bit 04

 

Još jedna prednost poslovanja u ‘Oblaku’ sastoji se u tome što lopovi koji pokušavaju da ga pokradu neće neophodno i doznati koji cloud servis koristite u vašem poslu, ili gde su serveri.

Koton, ipak, priznaje izvesnost postojećih rizika, koji se tiču usvajanja usluga bezbednosti koje cloud-servisi pružaju.

Jedna od očiglednih slabih tačaka – koja se često previđa – jeste da i sam provajder može pretrpeti prekid u svom funkcionisanju ili da dođe do prodora kroz njihov odbrambeni zid, tako da bi bilo veoma preporučljivo prethodno se dobro obavestiti o ugledu i pouzdanosti cloud-provajdera.

“Stavljanje informacija ključnih za posao u ruke trećeg lica zahteva određeni stepen poverenja”, rekao je portparol Microsofta. “Solidni provajderi uvek će biti u stanju da objasne i potkrepe svoje bezbednosne metodologije, kao i profesionalnost i posvećenost poslu osiguranja vaših podataka.”

Što bi se reklo u poslovnom žargonu, “treba nositi i kaiš a i tregere”: treba imati barem jedan lokalni bekap, koji je, uz čuvanje podataka u Oblaku, izvesno više nego dobra ideja.

U osiguravanju podataka od značaja je i poslovna strategija tipa ‘Spread your eggs’: Vaša ‘poslovna jaja’ uvek čuvajte pohranjene u nekoliko ‘gnezda’ tj. osiguranih mesta.

Mala preduzeća moraju da zaštite svoje podatke od virusa, zloćudih programa (malware), prirodnih katastrofa, kao i nezadovoljnih ili nesmotrenih zaposlenika.

Ali, način na koji se sprovodi odbrana od tih pretnji zavisiće od okolnosti i prirode svakog pojedinačnog posla, kao i njegovih specifičnosti, tvrde stručnjaci.

U finansijama, “držati sva svoja jaja u jednoj korpi” je retko kada mudra ideja, a isto važi i za podatke. Dakle, radi postizanja maksimalne sigurnosti, trebalo bi da svaki vlasnik firme svoje poslovne informacije ‘rasprši’ na nekoliko različitih mesta – kako virtuelnih tako i fizičkih lokacija, bilo da je u pitanju klaud servis ili kopije podataka na fizičkom hard disku – dakle, čuvati podatke korišćenjem tradicionalnih i netradicionalnih usluga izgleda da je za sada najbolja bezbednosna politika svakog biznisa. I, kao možda najvažnije, FSB naglašava potrebu za boljom edukacijom kadrova.

Jer, ako vaši menadžeri i zaposleni ne cene potrebu za zaštitom podataka, celokupna budućnost vašeg poslovanja može biti pretrpeti nesagledive posledice.

 

 

Nikolas Tafnel, BBC