Tag Archives: interes

Javna potrošnja i monetarna politika

Evo šta ekonomista Vladimir Gligorov misli o Krugmanovim argumentima za povećanje javne potrošnje i za aktivniju monetarnu politiku, kojima se Nemačka protivi, više od većine, mada ne i svih, drugih zemalja u Evropskoj uniji.

Oko javne potrošnje, tu su tri stvari.

Jedna jesu ulaganja u infrastrukturu, nacionalno i unutar EU, gde nema preteranih neslaganja. Ulaganja u EU su deo Junkerovog plana ili Plana pet predsednika (a i Berlinskog procesa za Balkan, kojeg je inicirala Nemačka). Sprovođenje je problem. Oko ulaganja u Nemačkoj ili u nekoj drugoj zemlji, tu takođe nema mnogo sporova, mada to nije nešto što može u bilo kojoj zemlji da se odluči preko noći, dakle potrebno je vreme, politički dogovori i sve to. Uglavnom se smatra da bi nemačku infrastrukturu, kada je konkretno o njoj reč, trebalo obnoviti, što će reći da su tu potrebna velika ulaganja.

Druga je stvar povećanje tekuće potrošnje, recimo putem povećanja izdataka za nezaposlene ili za plate. To je politički problem, ali je i problem konkurentnosti. Nemačka je izvozna privreda, a zemlje kao Francuska ne mogu da dozvole da izgube konkurentnost prema Nemačkoj. Tako da se ti predlozi svode na to da Nemačka, koja ima veliki suficit u spoljnoj trgovini, poveća plate i druge izdatke i tako poveća domaću potrošnju i uvoz, što bi pomoglo drugim zemljama u EU, koje imaju deficite, da povećaju izvoz. Do toga, do rasta plata i drugih naknada, će svakako i doći, postepeno, ali nemačke vlasti mogu da gledaju i da povećaju stanovništvo, dodatnom imigracijom, jer je tamo demografski rast negativan, što će uticati na to da se plate povećavaju sporije, mada bi ukupna potrošnja trebalo da se poveća. No, iz ovoga što sam napisao o imigraciji, jasno je da sve to nisu naročito jednostavne političke, pa sada i socijalne, odluke.

Treća je da država dodatno zapošljava, gde ima predloga da to bude putem neke vrste industrijske politike, pri čemu je teško videti šta bi to tačno bilo, jer je prošlo vreme kada su države ulagale u državna industrijska preduzeća. U Nemačkoj je, uz to, stopa nezaposlenosti niska, tako da se može govoriti o punoj zaposlenosti, pa nije jasno koju bi dodatnu zaposlenost javna ulaganja trebalo da povećaju?

Tu je problem (od Džona Mejnarda Kejnza do Krugmana) ovaj: ako se vidi da privatni sektor ne ulaže, a nezaposlenost je nedobrovoljna, znači ljudi traže posao, ali ga poslodavci ne nude, država bi mogla, a Kejnz i Pol Krugman smatraju i da bi trebalo, da ih zaposli. U Nemačkoj nema previše takvih nezaposlenih, ako ih uopšte ima, tako da bi to bila preporuka za druge zemlje Evropske unije, gde se zaista i razmatraju ti programi ulaganja u infrastrukturu, pa i drugi koji bi trebalo da podstaknu preduzetništvo u industriji i u izvoznim uslugama, ali to ide sporo jer mnoge zemlje članice nemaju potrebni fiskalni prostor za subvencije ili za poreske olakšice, dok EU nema mogućnosti da oporezuje za te namene, a krediti koje bi trebalo da uzima, i koje i uzima kako bi pozajmila novac Grčkoj na primer, na kraju, ali koji se planira već sada, moraju da se pokriju iz poreza. Što je politički problem – jer Brisel ne odlučuje, već odlučuju zemlje članice – da se utvrdi ko bi šta platio i koliko? U Nemačkoj, recimo, postoji sistem fiskalnog federalizma, uostalom kao i u Americi, gde federacija i pokrajine (države u SAD) dele troškove javnih ulaganja. EU kao celina nema takav sistem, izuzev sredstava u budžetu koja su namenjena manje razvijenim državama i regionima.

Tako da je Krugmanov problem ovaj: Kako bi Nemačka većom javnom potrošnjom mogla da utiče na povećanje zaposlenosti, recimo u Grčkoj ili Španiji? Odgovor je: tako što bi podstakla potrošnju i ulaganja kod kuće, čime bi se povećao uvoz neposredno, a i posredno preko brže inflacije u Nemačkoj. Alternativa je da se do istog takvog prilagođavanja dođe padom plata i cena u recimo Španiji ili Grčkoj, što bi povećalo njihov izvoz u Nemačku, a možda bi je to podstaklo i da ulaže, u recimo infrastrukturu iz razloga konkurentnosti i povećanja zaposlenosti (kako bi posao našli oni koje bi ugrozio povećani uvoz). Ovde, naravno, postoji asimetrija: nemačka politika bi trebalo da bude solidarna sa zemljama kao što su Španija i Grčka, dok bi prilagođavanje ovih drugih kroz deflaciju (smanjenje zaposlenosti i plata) bilo u njihovom interesu (gde je potrebno da ovaj “njihov” ili “sopstveni” interes javnosti nađe politički izraz u tim zemljama, što kao što se vidi nije baš jednostavno). Tako da odricanje izgleda politički, a mnogima i etički, opravdanije od solidarnosti. Fiskalna unija, naravno, taj problem rešava – kroz evropski porez i socijalna davanja – ali do toga je potrebno doći.

Super Mario

Što se monetarne politike tiče, ona je bila veoma uspešna u tom smislu da je očuvan evro. Oko 2012, kamatne stope na evro obveznice država članica monetarne unije su počele veoma da se razlikuju, do desetak procentnih poena (između recimo prinosa na nemačke državne obveznice i španske i grčke, koje su sve u evrima naravno), što je zapravo bila spekulacija o tome kako će izgledati kursevi novih valuta kada se raspadne evro. To je Mario Draghi uspeo da onemogući. Takođe, uspeo je da devalvira evro u odnosu na dolar, delimično kroz takozvano kvantitativno olakšanje, što je značajno podržalo evropski izvozni sektor. Konačno, učinio je javne dugove država članica održivim (čak i Grčke, ako tamo konačno privreda počne da se oporavlja), jer su kamatne stope na nuli, kada nisu negativne, a i ostaće takve bar još nekoliko godina.

Nije, pak, došlo do podsticanja ulaganja monetarnom politikom. Osim u berzanske papire. I tu je ključni problem. Naime, Mario Dragi kupuje razne vrste obveznica, time utiče na rast njihove cene i na pad prinosa, i to održava solventnost i likvidnost korporativnog i finansijskog sektora, ali ne podstiče ulaganje u dodatne proizvodne kapacitete, osim možda u inostranstvu, jer EU ima suficit u razmeni sa svetom. Jedan razlog je to što još uvek postoje ozbiljni problemi u bankarskom sektoru, gde je potrebno da se poveća kapital i da se uklone preostala nenaplativa potraživanja, a drugi razlog je to što se privatna potrošnja sporo oporavlja, zbog povećanog broja nezaposlenih i zbog stagnantnih, a u mnogim zemljama, i realno manjih plata i drugih naknada. Što se vidi u veoma sporoj inflaciji. To je taj problem prilagođavanja kroz deflaciju.

Šta tu još može monetarna politika? Da ubedi preduzetnike i potrošače da će inflacija da se ubrza (da, kako bi rekao Krugman, ubedi sve da je “posvećena iracionalnosti”), pa da prvi vide izglede da povećaju dobit i ulažu u povećanje proizvodnje, a drugi bi trebalo da danas troše više jer će sutra sve biti skuplje. U tome je Dragi bio neuspešan, uostalom kao i FED (američka centralna banka) i centralna banka Japana (mada ne iz istih razloga). Da bi se to postiglo, potrebno je bukvalno štampanje para, ono što se zove helikopterskim novcem, što znači da se novac naprosto stavi ljudima u džepove, pa da oni krenu da ih troše (recimo zato što će to biti više nego jasna potvrda da je centralna banka postala “iracionalna”).

01

To je, međutim, isto što i fiskalna politika, zbog čega Dragi to ne može da uradi. Ne može ni Brisel, jer budžet EU nema mogućnost deficitarnog finansiranja, već to mogu samo države članice, a među njima one koje nemaju budžetske probleme, što će reći ponovo Nemačka. Koja ne vidi potrebu za tim jer nema problem nezaposlenosti i ne bi ubrzanjem inflacije u samoj Nemačkoj da podstakne uvoz i obeshrabri izvoz.

Pa se vraćamo na ono što sam napisao o podsticajnoj fiskalnoj politici. Gde bi posao helikopterskog novca obavilo smanjenje poreza (naprosto ministarstvo finansija pošalje svima ček sa nadom da će novac biti potrošen), ali to mnoge zemlje ne mogu da urade iz političkih, ali i budžetskih razloga, jer bi se time povećali fiskalni deficiti. Centralna banka nema taj neposredan problem, usled čega je štampanje para, u vidu helikopterskog novca, bolji metod, ali to, najpre, nije moguće po statutima većine banaka, a drugo nije politički izvodljivo ako nije jasno ko tačno snosi troškove? Što je političko pitanje koje je neizbežno, čak i ako ta operacija nikoga ništa ne košta. U Evropskoj uniji bi bilo prelivanja, što je dodatni politički problem. A zajedničke kese za tu svrhu nema.

Naravno, ništa ne stoji i nevidljiva ruka ne miruje, tako da će sa vremenom taj proces postepenog rasta plata i cena u Nemačkoj i sličnim zemljama, uz pad realnih plata u deficitarnim zemljama, dovesti do oporavka, gde će biti veoma vazno to što je Dragi uspeo da sačuva evro i sa njim zajedničko tržište. A biće i dodatnih javnih ulaganja, ali ništa od toga ne preko noći.

Benevolentni diktator i demokratija

Problem koji imaju Krugman i drugi ekonomisti, koji kažu da je potrebno da država više troši, zaduživanjem jer su kamate niske, jeste u tome što ne mogu da objasne zašto za to nema podrške ni u zemlji sa centralnom vlašću i budžetom kao što su SAD, a pogotovo je to složeno u EU, gde centralne vlade i budžetske politike i nema. Zapravo, u SAD federalne vlasti mogu da troše deficitarno, što i čine, ali su te mogućnosti u državama (članicama federacije) ograničene, i zapravo formalno nepostojeće (osim kroz zaduživanje za kapitalna ulaganja). Tako da u SAD države ograničavaju federaciju, dok su u EU, a zapravo u  evropskoj Ekonomskoj i monetarnoj uniji (EMU), države ograničene nedostatkom fiskalne zajednice.

Problem je, delimično, u pristupu. Uzmimo da postoji benevolentni diktator; njemu bi bilo jasno da javna potrošnja i ulaganja mogu i treba da nadoknade privatnu potrošnju i ulaganja kada su one nedovoljne da bi se postigla puna zaposlenost. Otuda pitanje: zašto ne može demokratija ono što bi mogao benevolentni diktator? Pa onda slede objašnjenja, jedno manje razumljivo od drugog. No, benevolentni diktator to ne može, upravo zbog toga što mu nedostaje demokratska legitimnost. Krugman je u pravu da je javni dug ono što “mi dugujemo sebi”, ali u federacijama i unijama tih “nas” nema, a nema “nas” ni u centralizovanim državama mimo legitimnosti koju obezbeđuje demokratski proces. Čak i centralna banka to nije, jer demokratski “mi” nismo spremni da joj predamo upravljanje javnim finansijama. Zato su one samostalne, što će reći odvojene od budžeta, kako bi mu bile nedostupne.

Rezervni novac

Krugmanu je sve to jasno, usled čega on smatra da je bolje kada evra ne bi ni bilo, pa bi zemlje kao Španija i Grčka devalvirale i ne bi morale da se prilagođavaju kroz deflaciju. Izvoz bi se povećao ili bi se bar uvoz smanjio, pa bi se povećala domaća potrošnja, i opet bi negativni efekti na zaposlenost i privrednu aktivnost bili manji i privremeni. Problem je u tome što je za uspešnu devalvaciju potrebno da novac zemlje bude njen rezervni novac, što će reći da se ne štedi, računa, primaju plate i druge naknade, i pozajmljuje u stranom novcu. No, u mnogim zemljama, recimo u Srbiji, ali recimo i u Hrvatskoj, a i u Grčkoj u vreme drahme, štedi se u stranom novcu, a i plate su u velikoj meri indeksirane na evro (ili ranije nemačku marku ili dolar), upravo da bi se prihodi i potrošnja osigurali od neočekivane devalvacije. Tako da, ako se svejedno devalvira često, kao u slučaju Srbije, to dovodi do rasta stranog duga, jer čak i državi je jeftinije da se zadužuje u stranom novcu, i onda, kao što je sada slučaj, devalvacija rizikuje ne samo bankrotstvo privatnog sektora, već i države. Tako da, opet, kada bi postojao benevolentni diktator sa potrebnim ovlašćenjima da obezbedi da ljudi imaju poverenje u sopstveni novac, iako ih to poverenje košta svaki put kada kurs devalvira, prilagođavanje na gubitak konkurentnosti i na privredne krize kod kojih je to problem bi bilo preporučljivo. No, to obično zahteva različite mere represije, koje su opet skupe politički i u novcu. Neke zemlje su uspešne u režimima takozvanog inflatornog targetiranja sa fleksibilnim kursem, ali njima devalvacije nisu ni potrebne. Ali mnoge od zemalja koje su upravo htele da se oslobode tih troškova povremenih devalvacija i stoga su prešle na evro nemaju ni monetarne niti fiskalne, a to će reći ni privredne niti političke uslove, potrebne za povratak na sopstveni novac. A uz to su i demokratije, pa moraju da vode računa o tome ko plaća koji fiskalni trošak.

Peščanik.net, 07.05.2016.

Džek Ma i Alibaba: od autsajdera do šampiona e-trgovine

Nova biografija Džeka Ma (Jack Ma) daje svež uvid u skromno poreklo najuspešnijeg kineskog preduzetnika. Ipak, ova insajderska priča o neočekivanom usponu Alibabe otkriva malo detalja o tome kako funkcioniše ova e-commerce imperija vredna 203 milijarde dolara.

Priča o usponu skromnog učitelja engleskog koji se iz siromaštva vinuo do korporativnog Titana već je naširoko poznata u Kini. Pored izuzetnog bogatstva, Maova popularnost kod kuće donela mu je preko 20 miliona sledbenika na Weibo-u, kineskoj mreži nalik na Twitter. U knjizi “Alibaba: kuća koju je izgradio Džek Ma” (“Alibaba: The House that Jack Ma built”) Dankan Klark dodaje više boja i konteksta. Bivši bankar i savetnik Alibabe iz prve ruke govori o ključnim ličnostima koji su učestvovali ili doprineli stvaranju Alibabe na svež i veoma čitljiv način.

Jedan od prvih Klarkovih uvida je onaj o sopstvenom bolnom iskustvu. Godine 2003. on odbija mogućnost da kupi akcije Alibabe po ceni od 30 centi po komadu. To je bila jedna greška koja je “narasla u grešku od 30 miliona dolara” kada je ta kompanija prvi put listirana na Njujorškoj berzi po ceni od $68 po akciji jedanaest godina kasnije. Ispostavilo se da je Ma napravio karijeru na tome što je bio potcenjivan – to je lekcija koju su Goldman Saks, eBay i ostali takođe naučili.

Alibaba: godišnji prihodi u periodu 2010-2015

Alibaba: godišnji prihodi u periodu 2010-2015

Maova skromnost je ključna za njegovu priču superiornog konkurenta iz senke. Njegovi toliko isticani akademski neuspesi i nedostatak znanja iz oblasti tehnologije stavili su ga u drugu ligu u odnosu na druge pionire Interneta kao što je na primer Yahoo-ov Džeri Jang (Jerry Yang) obrazovan na Stenfordu. Maova “uvrnutost” je vidljiva i ogleda se u njegovoj ljubavi prema borilačkim romanima (korporativne vrednosti Alibabe su kodifikovane u nečemu što se zove “Mač sa šest žilavih duhova”), divljenju za “Forrest Gump” i sklonost da se preoblači i peva pred hiljadama svojih zaposlenih. Klark ga sa obožavanjem zove Magični Džek (“Jack Magic”).

Ali, Jack Ma je takođe oštrouman biznismen koji blista onda kada je pod opsadom. Njegova borba sa Meg Vitmen (Meg Whitman) iz eBay je ključno poglavlje u Alibabinim ranim danima. U odgovoru na izazov svog mnogo većeg stranog rivala, kineska grupa odlučuje da svoju tek u povoju online trgovinu učini slobodnom za kupce i prodavce. Proći će godine pre nego što Taobao ostvari profit. Ali, ta odluka osigurala je poraz za eBay u Kini i na kraju otvorila put za Alibabu ka uspostavljanju svoju kvazi-monopola nad onlajn kupovinom u drugoj po veličini svetskoj ekonomiji.

Pokretanje primitivnog platnog sistema zasnovanog na korišćenju faks mašine je takođe bilo od vitalnog značaja za opstanak platne platforme Taobao. To je danas jedna od najvećih svetskih e-commerce platformi, kroz koji je samo u tri meseca do decembra prošlo nekih $87 milijardi dolara vredne robe. Alipay, odeljak za platni promet, od tada je evoluirao u Ant Financial, finansijsko–tehnološku grupu koja se procenjuje na oko 60 milijardi dolara.

Razlog zbog kojeg Alipay više nije deo Alibabe datira iz vremena kontroverzne epizode iz 2010. godine, kada je Ma preneo posao, tada vredan milijardu dolara u fond koji je kontrolisao, za samo 51 milion dolara. Zvanični razlog za ovaj transfer je bio da se ubrza dobijanje dozvole od centralne banke. Ali Yahoo i HTC, tada glavni akcionari kineske grupe, izjavljivali su da im ništa o tome nije bilo rečeno pre nego što je cela stvar završena. Kritičari takođe ističu da kineska centralna banka nikada eksplicitno nije zabranila Alibabi da poseduje elektronsku platformu za plaćanje.

Alibabin udeo u plaćanju i trgovini kroz mobilnu platformu od drugog kvartala 2012. do trećeg kvartala 2015 .godine

Alibabin udeo u plaćanju i trgovini kroz mobilnu platformu od drugog kvartala 2012. do trećeg kvartala 2015 .godine

Upitno korporativno upravljanje, regulatorna neizvesnost, i Maova sve kompleksnija mreža imovine i interesa izvan Alibabe, isplivava na površinu vrlo često. Ali Klark nije dovoljno eksplicitan u objašnjavanju ovih pitanja. Na primer, knjiga jedva pominje Alibabinih drugih 17 suosnivača. Danas je kompanija u suštini kontrolisana od strane 34-tvoročlanog kruga partnera među kojima su Maov pomoćnik Džo Tsai (Joe Tsai) i niz rukovodilaca i koosnivača. Klark nudi sažet i šifrovani opis: partnerstvo osigurava da “osnivači ostanu gospodari svoje sudbine”.

Zatim, tu je složen i s vremena na vreme konfrontirajući odnos Alibabe sa kineskom vladajućom komunističkom partijom. Sporovi oko plaćanja i falsifikovane robe ukazuju na regulatorne rizike s kojima se suočava kompanija. Klark detaljno opisuje napore kompanije da osigura odnose sa vladom, uključujući i ukazano gostoprimstvo u slučaju preko 44.000 poseta državnih delegacija u 2014. Ali, knjiga ne istražuje Maovu dublju povezanost sa Pekingom: neki od investitora Alibabe, pre nego što je ova platforma za e-trgovinu ušla u proces inicijalne javne ponude svojih akcija, bili su investitori firmi sa dubokim političkim vezama, uključujući tu i fond čiji je osnivač sin bivšeg premijera Vena Đjabaoa (Wen Jiabao), kako je pisao New York Times 2014. godine. Ant Financial, kojeg Ma i dalje kontroliše, podržana je od strane državnog investicionog fonda China Investment Corp i državne banke China Construction Bank, prema izvorima koje navodi Wall Street Journal. Ovakva povezanost dovodi u pitanje Maov imidž kao autsajdera.

Jasno je da je Alibaba prešao dug put od svojih skromnih korena u Hangdžou (Hangzhou). Ovih dana kompanija ulazi u prekograničnu e-trgovinu, cloud computing, sektor zdravlja, zabave i medija. Sa tako visokim finansijskim ulogom, međusobni uticaj između Alibabe i njegovog izuzetno moćnog osnivača i njegovih ambicija je i dalje neverovatno važan.

Reuters

 

Kineske investicije u EU: nebu pod oblake

 

U početku, reforme Denga Sjaopinga (Deng Xiaoping), kao i njegova politika otvaranja Kine prema svetu bili su podstaknuti normalizacijom američko-kineskih odnosa. Tokom 80-ih godina prošlog stoleća, trgovina i investicije između Kine i Evrope su se, takođe, vinule nebu pod oblake.

Danas, Evropa je ta – a ne Sjedinjene Države – koja je Pekingu najvažniji partner u naučno-tehnološkom razvoju i investicijama.

03Tokom poslednje tri decenije, evropske multinacionalne kompanije smeštene u Kini sprovode ogromna bilateralna ulaganja; ona su  značajno doprinela obostranom ekonomskom razvoju – kako Kine tako i Evropske unije.

Tokom 2014. godine, kineske su se investicije u EU skoro utrostručile dok je bilateralna trgovina premašila 615 milijardi američkih dolara. Istovremeno, oko šest miliona “poslovnih putnika” putovalo je na relaciji EU – Kina. Ali, ovo je, kako je izričito navedeno, samo početak.

Kineske investicije u Evropi

Čak i pre krize 2008, ovi su novčani tokovi rasli zadivljujućom stopom, utrostručivši se sa manje od milijardu dolara godišnje u periodu 2004-2008 na oko tri milijarde u periodu 2009-2010.

Kako je kriza u evrozoni uzimala maha, kineske su se investicije ponovo uvećavale i to trostruko: na 10 milijardi dolara tokom 2011. godine, dok su tokom 2014, kineski investitori udvostručili svoj novac u Evropi, na rekordnih 18 milijardi dolara.

07Kineski kapital doslovce je poplavio glavne pokretačke ekonomije EU: od britanskog tržišta nekretninama, preko investicija u razvoj nemačkih naprednih tehnologija, do francuske industrije i italijanskog energetskog sektora.

Velika Britanija je destinacija br.1 za kineske investicije koje su britansku ekonomiju “ojačale” 5,1 milijardi dolara svežeg novca. Iza Britanaca su Italijani, koji su velikodušno “dopustili” da 3,5 milijarde dolara iz Kine bude uloženo u Apeninsko poluostrvo. Što se tiče strukture ulaganja, kineski kapital kreće se od prirodnih resursa i trgovine ka širokom spektru industrija i kupoprodaje imovine i kompanija širom Evrope.

Na fiskalno konzervativnom severu Evrope, kineski investitori fokusirani su na napredne tehnologije i inovacije. Na bolesnom jugu Evrope, interes kineskih investitora povećan je u domenu privatizacije, naročito u Portugalu, Grčkoj, Italiji i Španiji. U Centralnoj i Istočnoj Evropi, Kina je razvila svoj novi Put svile, koji u Evropi ide od grčkih luka, preko Balkana, sve do vodećih evropskih privreda.

Gledano prema globalnim standardima, nivo kineskih investicija je i dalje relativno nizak, mada je zadnjih godina prisutan snažan trend praktične realizacije kineskih finansijskih potencijala u Evropi.

05

Evropska centralna banka i evro

Trenutak promene dogodio se kada je 2014. evro počeo da pada, da bi odluka ECB-a o kvantitativnom popuštanju krajem januara te godine drastično promenila status kvo.

U prvoj polovini 2014. godine, evro je i dalje bio iznad 1,30 američka dolara. Ali, kada je američki dolar sredinom leta 2014. započeo svoj uspon, evro je, uporedo s ovim trendom, započeo svoj pad. Sve donedavno je taj trend takođe bio podstican kvantitativnim popuštanjem koje je sprovodila Evropska centralna banka (ECB), kao i rastom zabrinutosti zbog grčkog duga i problematičnog bankarskog sektora Španije.

Usled simbioze između kineskog juana i američkog dolara, evro je pretrpeo sličnu eroziju svoje vrednosti u odnosu na juan.

06U maju 2014. godine, evro je i dalje vredeo više od 8.50 juana. Ali, nakon što je ECB prihvatila svoju novu politiku kvantitativnog popuštanja (QE), juan je ojačao u odnosu na evro (6,57 juana za evro) – padajući za gotovo 25 procenata u jedva godinu dana.

Slabljenje evra i kineske investicije u Evropi dešavali su se usred jagme i otimačine ko će prvi s Kinom potpisati regionalne sporazume o slobodnoj trgovini – uključujući i Vašington, koji je sa svoje strane požurivao Evropljane da što pre i pošto-poto potpišu sporazum o Transpacifičkom partnerstvu (TPP) sa SAD.

Ovi sporazumi su intenzivirali napore za uspostavljanjem investicionog pakta Kina-EU, uprkos nizu trgovinskih sporova.

Početkom 2014, Kina i EU su imale prvu rundu razgovora o sklapanju ovog pakta. Za Brisel, ovaj sporazum osigurava da Evropa zadobije dugoročnu stabilnu poziciju na kineskom tržištu. Za Peking, sve se vrti oko ubrzavanja tako potrebnog privrednog rasta, unapređenja ljudskog kapitala i podrške tekućim reformama.

04

Osnovni scenario

S obzirom da sva glavna tržišta očekuju da će FED povećavati svoju referentnu kamatnu stopu i u narednim mesecima, Evropska centralna banka će zadržati svoju stopu blizu nule i nastaviti kvantitativno popuštanje, dok će juan verovatno nastaviti da jača prema evru.

Po ovom osnovnom scenariju, kineske investicije u Evropi će najverovatnije jačati i širiti se.

Postoje, takođe, i negativni scenariji, po kojima bi moglo doći do zaustavljanja ili usporavanja kineskih direktnih investicija u Evropi na kratki rok, recimo u slučaju izlaska Grčke iz evrozone.

Ali, na dugi rok, kineske investicije došle su u Evropu da bi u njoj ostale.

 

Dan Steinbock, EU Observer

Doktor Den Steinbok (Dan Steinbock), direktor istraživačkog programa u Kineskoj školi za međunarodno poslovanje u Indiji, i Američkog instituta (SAD), kao i gostujući saradnik Šangajskog instituta za međunarodne studije (Kina) i EU Centra (Singapur).

 

 

 

Obnova političke moći: Ministarstvo finansija evrozone

Mario Dragi (Mario Draghi) je predložio stvaranje funkcije Evropskog ministra finansija koji bi, nakon uvođenja evra, bio prvi korak ka istinskoj evropskoj integraciji i još jedno odricanje od nacionalnih ovlašćenja i interesa. Ovim se potvrđuje ono što su sociolozi već neko vreme govorili: u današnjem globalizovanom svetu, nacionalni suverenitet je neefikasan i zastareo. Ali, takođe, to predstavlja i pokušaj obnove moći u sferi politike.

Predlog, čiji je kreator Mario Dragi, a kojeg su usvojili predsednici nemačke i francuske centralne banke, Jens Vajdman (Jens Weidmann) i Fransoa Vilro de Galo (François Villeroy de Galhau), naime, da postoji jedan super-ministar zadužen za evrozonski Trezor – sada je predmet rasprave EU eksperata. To je prvi korak ka stvarnom ujedinjenju, i istovremeno bolno odricanje od  nacionalnih povlastica i privilegija, po kojima je svaka nacija za sebe, prvenstveno, važna – samoj sebi.

03Ova posebna prava koje gaje vladajuće elite, međutim, sve više i sve brže jenjavaju, kako zbog široko rasprostranjene prakse decentralizacije tako i zbog krize nacionalne države koja je nastupila sa zalaskom post-Vestfalskog modela, za koje je važio princip “Cuius regio, eius religio” (lat.: čija je zemlja, onoga je i vera), načela iz trećeg člana Augsburškog verskog mira, između protestanata i katolika (1555), naime: da vera vladara određuje versku pripadnost podanika. Ovakav stil vladavine nacionalnim državama je preovladavao od 17. stoleća.

Ono što je predstavljeno kao potencijalno sredstvo za sprečavanje potresa u ekonomiji koja se otela kontroli jeste i nešto više od toga: to je kretanje koje je od ogromnog i nesagledivog istorijskog i kulturnog značaja. To, na prvom mestu, potvrđuje ono što sociolozi ponavljaju već neko vreme: nacionalni suvereniteti više nemaju razloga da postoje u današnjem globalizovanom svetu. I, što je najvažnije – ne postoje lokalna rešenja za globalne probleme.

Suočen sa dokazima o raskidu između vlasti i politike, predlog za kreiranje Evropskog ministarstva trezora deluje kao hitan pokušaj da se politici konačno povrati izgubljena moć, poluge vlasti koje joj nedostaju, iako treba uzeti u obzir da vlasti i moći nije potrebna politika, a da je politika beskorisna bez moći i vlasti. U stvari, ekonomskoj moći više nije potrebna politika, posebno iz razloga što bi se mogla odvojiti od bilo kakvih nacionalnih veza – ekonomske moći su odigrale značajnu ulogu u suzbijanju i obuzdavanju potencijalnih nacionalnih agresija.

Ravnoteža između moći i politike počivala je na prisustvu jedne suverene države koja bi mogla nametati svoje zakone na svojoj teritoriji. Slabljenje države i otvaranje granica – što ne podrazumeva samo kulturnu razmenu, imigraciju ili slobodu putovanja to jest kretanja – učinile su da održavanje ravnoteže nemogućim. Ovi faktori osujećuju svaki pokušaj kontrolisanja ekonomije – koja esencijalno funkcioniše kao transnacionalna,  preko svih granica – dok, u velikoj meri, utiču na lokalnom nivou.

07Prva reakcija na ovaj epohalni raskol – na ovaj kolosalni rascep između globalnog i lokalnog, kao i slabljenje državnih ovlašćenja – ogleda se u sve većoj važnosti gradova kao mesta koegzistencije; gradovi su, naime, mesta na kojima se oživljava i generiše osećaj zajedništva i razvija upravljanje veštinama orijentisanim na ljudske odnose u društvu.

Povratak u grad, u Polis, znak je duboke potrebe za sigurnošću, kako bi se ponovo osvojile referentne tačke i društveni identitet, koji se mogu održavati jedino u ograničenom, definisanom okruženju.

06Ali, u međuvremenu, promenile su se lokalna slika i situacija; one su se proširile izvan doskora tradicionalnih granica, poput zajednica koje su se proširile na prostore koji su dosad bili nezamislivi, a sve to zahvaljujući sve lakšoj, jednostavnijoj i masovnijoj komunikaciji. Koncept današnje zajednice danas se širi na desetine kilometara od centra, idući daleko izvan obodnih naselja; obuhvata udaljena predgrađa koja su dostupna zahvaljujući brzim vozovima, i koji su povezani sa gradskim jezgrom putnom mrežom ili šinskim saobraćajem.

Polis treba da postane prostor kojim čovek u gradskoj zajednici može da dominira, zamenjujući tako ideju nacije sa samim sobom kao pojedincem, a što objašnjava sve veći značaj koji gradonačelnici sada imaju širom sveta, kao referentne tačke jedne zajednice kojoj je potrebno da samostalno upravlja.

08Ukoliko je odricanje nacionalnog suvereniteta prvi korak ka pronalaženju globalnog rešenja za probleme koji više nisu samo lokalne prirode, to samo pokazuje da su nacionalne države iscrple svoju istorijsku ulogu i da su svesne svoje nesposobnosti da efikasno upravljaju politikom. Međutim, prenošenje nadležnosti sa nacionalnog na evropski nivo je samo jedan prelazni moment ka jednom društvenom entitetu koji treba da deluje kao zamena za državu/stanje koji još uvek ne postoje.

Današnja Evropska unija, što se toga tiče, nije ništa drugo nego embrion koji je još uvek u fazi razvoja, kojim upravlja grupa samodovoljnih zvaničnika i u čijim se zatvorenim grupama pokazuje izrazita solidarnos – ali su i izolovani od ostatka zajednice te stoga lišeni sopstvene demokratske reprezentativnosti. Oni komuniciraju sa “pro-tempore” (trenutnim, tj. privremenim) predstavnicima nacionalnih država, ali nemaju direktnu vezu sa stanovništvom.

Odsustvo društva – “kraj društva”, kao što Alen Turen (Alain Touraine) ukazuje u svojoj knjizi sa apokaliptičnom intonacijom (La fin des Sociétés, 2014) – predstavlja suprotnost zajednica koje su ponovo nastale u Polisu. Ovde, u zajednici, lična, direktna veza je ono na štaa se obraća pažnja, u naporu za ponovnim uspostavljanjem uslova i stanja za demokratiju.

Sadašnji egzistencijalni modalitet – postepeno pražnjenje nacionalnog suvereniteta i progresivno delegiranje funkcija u Evropsku uniju – otkriva postojanje Gramšijevskog tipa “interregnuma”, to jest istorijskog međuprostora između kraja države i uspostavljanja nove formacije, koja ne može biti ništa drugo do suštinski demokratska. Iz tog razloga, kao i u bilo kom drugom  interegnumu, prethodni zakoni kao i oni novi koji tek treba da bude napisani nisu više od bilo kakve vrednosti. Čini se kako je jasno da se dinamizam novog sveta u nastajanju kreće u smeru potrebe za suživotom između zajednice i društva. Ovo je jedan vitalni kompromis koji u sebi objedinjuje lokalne zahteve – bliske pojedincu u gradovima – sa zahtevima jednog “udaljenijeg”, globalnog društva, sa kojim je, štaviše, izgradnja međusobne veze i odnosa  od  vitalnog značaja.

Carlo Bordoni, Social Europe 4. Mart 2016

2015: najbolja godina u istoriji za prosečno ljudsko biće (2/2)

S

Građanska i politička prava nastavila svoje napredovanje doduše ne uvek konzistentno napred. Dok je 2015 zabeležen nazadak u ljudskim pravima u nekoliko zemalja, uključujući Tursku i Tajland, broj izbornih demokratija u svetu i dalje je na istorijski visokim nivoima, prema izveštaju Freedom House u 125, u odnosu na samo 69 zemalja u 1989. (mada se manje od polovine njih ne mogu u potpunosti smatrati “slobodnima” ili “oslobođenima“ ima još dosta toga što bi trebalo bi uraditi). Ove godine je bilo mirnih i demokratskih prelaza vlasti u zemljama tako raznolikih kao Burkina Faso, Tanzanija, Mijanmar, i Argentina. I u Saudijskoj Arabiji su održani lokalni izbori, gde je, po prvi put, ženama bilo dozvoljeno da se kandiduju i glasaju.

U Sjedinjenim Američkim Državama, ovo je godina u kojoj su gej brakovi ozakonjeni u celoj zemlji. I opet događaji u Americi odražavaju širok trend širom sveta, ovaj put ka većem prihvatanju. Mozambik je dekriminalizovao istopolne odnose u junu, a gej brak postao legalan u Irskoj u novembru. U 2006. godini, Međunarodno udruženje lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca, trans i interseksualnih osoba (LGBT) izvestio je da je bilo 92 zemalja sa zakonima koji zabranjuju konsenzualni seksualni čin između odraslih osoba istog pola. Ove godine, taj broj se smanjio na 75. Uz trend rasta seksualnih i reproduktivnih sloboda širom sveta, treba dodati i da je Kina konačno napustila svoju politiku jednog deteta u 2015. godini.

Dakle, svet je bolje obrazovan, bolje uhranjen, zdraviji, slobodniji i tolerantniji – a izgleda da je na putu da bude i bogatiji. U oktobru 2015, MMF je predvideo rast od 4,0 odsto u zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama što je sporije od 7-8 odsto što je stopa po kojoj su ove ekonomije rasle u poslednjih 15 godina, ali ipak znatno ispred prirodnog priraštaja. Svetska banka proglasila je u septembru da je, po prvi put, manje od 10 odsto svetske populacije živelo u ekstremnom siromaštvu, sa manje od 1.90 $ dnevno. A u 1990, broj ljudi koji su živeli sa nižim prihodima od ovih bio je 37%. Ima mnogo razloga da se veruje da su mere kojima Svetska banka meri siromaštvo pogrešne. Ipak, ovaj pad svakako odražava bazično stanje na terenu: Mnoge od najsiromašnijih zemalja na svetu, i mnogi od najsiromašnijih ljudi u njima, osetili su dramatičan rast prihoda u poslednjih nekoliko godina.

Zemlje u razvoju i industrijalizovani svet podjednako su poboljšali izglede zahvaljujući stalnoj podršci globalizacije. Sporazum o Trans-Pacifičkom Partnerstvu, uprkos svojim bezbrojnim manama, pokazao je da se neke od najvećih svetskih ekonomija i dalje zalažu za otvaranje trgovine. I uprkos reakcijama velikog broja građana širom Evrope da se imigrantima  ograniče mogućnosti naseljavanja, izazvanih pariskim napadima, nemačka kancelarka Angela Merkel održala je politiku posvećenog interesa svoje zemlje prema migracionim tokovima. Krajem novembra, ona je pokušala da ubedi sedam evropskih zemalja da presele čak 400.000 izbeglica, kao deo njenih napora da Evropska unija primi najmanje 300.000 izbeglica iz sukoba svake godine. Slično tome, francuski predsednik Fransoa Oland je ponovio obećanje da će primiti 30.000 izbeglica posle pariskih napada, navodeći da Francuzi treba da ostanu “verni svojim vrednostima”.

Na klimatskoj konferenciji u Parizu u decembru, zemlje su pokazale odlučnost u obnovljenoj borbi protiv globalnih klimatskih promena, zajedničkim snagama. Ako izuzmemo neke smernice koje su donele usporavanje klimatskih promena od 2010. godine, svet bi mogao biti više od 4 stepena Celzijusa topliji u 2100. u odnosu na preindustrijsku eru. Postojeće politike da se smanje emisije gasova spustile su ta očekivanja na 3,6 stepeni, a dodatna obećanja data u Parizu bi mogla dovesti ovo sniženje na 2,7 stepeni Celzijusa. Pored toga, zemlje koje troše najviše na istraživanja i razvoj (R&D) tehnologija proizvodnje energije iz obnovljivih izvora kao što je solarna energija su se složili da udvostruče budžet za R&D za obnovljive izvore energije do 2020. A ” Energetska koalicija za nove tehnologije” privatnog sektora čiji članovi imaju $ 350 milijardi dolara u zajedničkoj imovini založila se istovremeno da više investira u energetske inovacije da bi smanjila troškove proizvodnje energije iz obnovljivih izvora. Jer, struja je toliko bitna za ekonomski razvoj, da su investicije kao što je ova jedini način da se spreče dramatične klimatske promene bez usporavanja globalnog napretka protiv siromaštva.

Čak i pre Pariza, svetski lideri su se sastajali ove godine, uprkos tome što su se njihovi stavovi opasno razlikovali, da bi radili na zajedničkim ciljevima. U Njujorku su se u septembru dogovorili da naprave skup “ciljeva održivog razvoja” koje će pokušati da dostignu do 2030. Predloženim ciljevima namerava  se da se u potpunosti iskoreni ekstremno siromaštvo u svetu onih mlađih od pet godina, za nekoliko miliona svake godine,  i svoj deci garantuje pristup obrazovanju. Postizanje svega što se zahteva bi zahtevalo istorijski neviđenu promenu politika što još nije ni započeto. Ipak, ciljevi ukazuju na pravi smer razmišljanja: oni grade na ogromnom napretku koji je u svetu postignut u poslednjih 15 godina i ukazuju na to da, radeći zajedno, čovečanstvo može da učini još bolje u narednih 15 godina, Kombinacija tog napretka sa takvim otvorenim potencijalima čini 2015 najboljom godinom u istoriji za prosečno ljudsko biće da ostane živo-i zato će 2016. gotovo sigurno biti još bolja.

 

The Atlantic

Globalna ekonomija nafte: nova pravila igre

Ukoliko uvoz SAD opadne, američki interes za stabilnost na Bliskom istoku će se smanjiti a interes Kine i Indije porasti, piše glavni ekonomski komentator Fajnenšel Tajmsa, Martin Volf.

Zašto su cene nafte pale? Da li je ovo privremeni fenomen ili odražava strukturnu promenu na globalnim tržištima nafte? Ako je strukturna, ona će imati značajne implikacije na svetsku ekonomiju, geopolitiku i naše sposobnosti da upravljamo klimatskim promenama.

Sa američkim potrošačkim cenama kao deflatorom, realne cene pale su za više od polovine od juna 2014. do oktobra 2015. U ovom poslednjem mesecu, realne cene nafte bile su 17 odsto niže od njihovog proseka od 1970. godine, iako su bili daleko iznad nivoa u ranim 1970-im i između 1986. i početkom 2000-ih.

Govor Spensera Dejla, (Spencer Dale) glavnog ekonomiste naftne kompanije BP (i bivšeg glavnog ekonomiste Banke Engleske) baca svetlo na ono što utiče na cene nafte. On tvrdi da ljudi imaju tendenciju da veruju da je nafta neobnovljiv resurs čija će cena verovatno porasti tokom vremena i da su potražnja i ponuda krivi za strmu (neelastičnu) cenu nafte, da nafta teče pretežno u zapadne zemlje i da je OPEC voljan da stabilizuje tržište. Veći deo ove konvencionalne mudrosti oko nafte je, tvrdi on, lažan.

Jedan deo onoga što dovodi u pitanje ove pretpostavke je američka revolucija rafinacije nafte iz škriljaca. Od gotovo nultog rezultata u 2010. godini, proizvodnja nafte iz škriljca u Sjedinjenim Državama je porasla na oko 4,5 miliona barela dnevno. Većina ove „frekovane“ nafte je, ukazuje Spenser Dejl, profitabilna: između $50 i $60 za barel.

Štaviše, produktivnost proizvodnje nafte iz škriljaca (merena kao početna proizvodnja po platformi) porasla je na preko 30 odsto godišnje između 2007. i 2014. godine. Povrh svega ovoga, ubrzani rast proizvodnje nafte iz škriljaca je bio odlučujući faktor za prošlogodišnji kolaps cene sirove nafte: proizvodnja nafte u SAD se povećala za skoro dva puta iznad povećanja tražnje. To je, jednostavno, bila stvar ponude.

Šta bi to moglo da podrazumeva?

Jedna implikacija je da je kratkoročna elastičnost ponude nafte veća nego što je bila. Relativno visok procenat troškova proizvodnje nafte iz škriljaca je promenljiv, jer je investicija brza i daje brz povratak profita. Kao rezultat toga, snabdevanje bolje reaguje na cenu nego što je to slučaj za konvencionalnu naftu, koja ima visoke fiksne troškove i relativno niske varijabilne troškova.

Ova relativno visoka elastičnost ponude znači da tržište treba da stabilizuju cene efikasnije nego u prošlosti. Ali proizvodnja nafte iz škriljaca je takođe zavisnija od raspoloživosti kredita nego što je to kod konvencionalne nafte. Ovo dodaje direktan finansijski kanal snabdevanju naftom.

Druga implikacija je ogroman pomak u pravcu trgovine. Posebno, Kina i Indija će verovatno postati daleko važniji neto uvoznici nafte, dok se američki neto uvoz smanjuje. Sasvim moguće da će 60 odsto globalnog povećanja potražnje za naftom, u narednih 20 godina, doći od strane ova dva azijska kolosa.

Od 2035. godine, Kina će verovatno uvoziti tri etvrtine svoje nafte a Indija skoro 90 odsto. Naravno, to podrazumeva da transportni sistem i dalje ostane zavisan od nafte tokom ovog dugog perioda. Ako se to desi, ne treba nam veliki mentalni sklop da bi smo pretpostavili da će interesovanje SAD za stabilizaciju na Bliskom istoku opadati, a interes Kine i Indije porasti. Geopolitičke implikacije mogu biti duboke.

Dalja implikacija odnosi se na izazov za OPEC da stabilizuje cene. U svom World Energy Outlook 2015 (pdf). Međunarodna agencija za energiju (IEA) predviđa cenu od $80 po barelu u 2020. godini, kako rastuća potražnja bude apsorbovala ono što u ovom trenutku izgleda kao višak ponude. Prognoze o nižoj ceni nafte se takođe razmatraju sa cenama koje bi ostale blizu 50 dolara za barel tokom ove decenije.

Dve pretpostavke su u osnovi ove druge prognoze: elastična ponuda nafte SAD i odluka proizvođača OPEC, posebno Saudijske Arabije, da brani strukturu proizvodnje (i samog tržišta nafte). Ali strategija niskih cena bi stvorila teškoću za proizvođače kako javna potrošnja nastavlja da prevazilazi prihode od nafte za duži vremenski period. Koliko bi taj zastoj mogao da traje?

Konačni set implikacija vezan je za klimatske politike. Pojava nafte iz škriljaca naglašava ono što je već prilično jasno, naime, da je globalni kapacitet snabdevanja ne samo ogroman, nego se i širi. Zaboravite vrh snabdevanja naftom. Kako Dejl primećuje: “U veoma teškim uslovima, u proteklih 35 godina, svet je konzumirao oko 1 trilion barela nafte. U istom periodu, pokazalo se da su rezerve nafte porasle za više od jednog triliona barela. ”

Problem nije u tome da svetu ponestaje nafte. Ima je daleko više nego što svet može da iskoristi dok ima bilo kakvu nadu da može ograničiti porast srednje globalne temperature iznad pred-industrijskog nivoa do 2°C. Samo korišćenjem postojećih rezervi nafte i gasa trostruko će biti premašen globalni karbonski budžet. Dakle, ekonomija fosilnih goriva i upravljanje klimatskim promenama su u direktnoj suprotnosti. Jedno mora popustiti. Duboka tehnološka promena može uzdrmati ekonomiju fosilnih goriva. Ako ne, to će morati da urade političari.

Ovo potcrtava obim izazova s kojima se suočavaju lideri na klimatskoj konferenciji u Parizu. Ali odgovor na pad cena nafte pokazuje kako su kreatori politika bili bez nade. Prema IEA, subvencije za nabavku i korišćenje fosilnih goriva i dalje iznose $493bn u 2014. Istina, oni bi bili $610bn bez reformi koje su sprovođene od 2009. Dakle, neki napredak je napravljen.

Niske cene nafte, međutim, sada opravdavaju ukidanje subvencija. U bogatim zemljama prilike koje pruža niska cena nafte mogle bi – a, zapravo, i trebalo bi – da budu iskorišćene za nametanje viših poreza na njeno korišćenje. Time bi se postiglo osnaživanje podsticaja za uštede u korišćenju fosilnih goriva, povećanje fiskalnih prihoda i omogućavanje smanjenja ostalih poreza, posebno na zapošljavanje. Ipak, zaključuje svoj članak Martin Volf iz FT, ova važna prilika je gotovo potpuno ispuštena.

 

Martin Wolf, FT

Američki apelacioni sud: “Guglovo skeniranje knjiga je legalno”

01

Skenirati knjige je legalno – čak i ako ne posedujete autorska prava – odlučio je Američki apelacioni sud u drugom krugu suđenja Guglu koji je bio pod optužbom zbog navodnog kršenja autorskih i izdavačkih prava.

Udruženje autora je, naime, tužilo Google, napominjući da se služenjem rezultatima internet-pretrage skeniranih knjiga krše autorska prava izdavača, iako su rezultati pretrage ovog net-giganta samo ograničenog dometa: prikazuju jedino odlomke iz dela. Grupa autora je, u prilog svojoj tužbi, izjavila da Guglova pretraga knjiga “nije transformativne prirode”, tj ne može se tek tako preobražavati niti preinačavati u “ograničenu pretragu”; da delovi knjiga obezbeđuju besplatnu nelegalnu zamenu za integralna autorska dela; i da Google Books krši autorska “prava na izvode” kroz prihode koji može dobiti sa tržišta “licencirane pretrage” (jednostavnije, klijenti će želeti da se reklamiraju na Guglu kroz sadržaje izvoda iz knjiga”.

U svom mišljenju, tročlano sudsko veće odbacilo je sva potraživanja Udruženja autora – svojom presudom oni su proširili obim fer upotrebe autorskih dela u digitalnoj eri. Neposredni efekat ove presude prvo će se odraziti na Google Books, koji neće morati da zatvori svoju “radnju”, niti će imati obavezu da izdavače pita za dozvolu radi skeniranja i prenošenja odlomaka. Na dugi rok, ova presuda bi mogla biti ključna inspiracija i drugim zamašnim projektima digitalizacije.

Guglove digitalne kopije čine javnima “informacije o knjigama onih koji tuže” ističu sudije, mada pritom ne obezbeđuju i “suštinsku zamenu” za dotična autorska dela. Što se tržišta licencama tiče, Udruženje autora “pogrešno tumači način na koji ono funkcioniše”. Autorova prava ne uključuju i “ekskluzivno pravo na pribavljanje-snabdevanje informacijama… o njegovim delima”.

Ovo, sada već istorijsko sudsko mišljenje započinje kratkim opisom Guglovog projekta skeniranja knjiga koja je počela 2004. godine. Gugl je pre više od deceniju započeo saradnju s velikim bibliotekama kao što su one bilioteke Stenfordskog, Kolumbijskog ili univerziteta Kalifornije, a tu je i Njujorška javna biblioteka. Google je skenirao i za elektronsko čitanje priredio više od 20 miliona knjiga. Većina ih ne pripada čistoj književnosti već su “dokumentarističke” (non-fiction) i više se ne štampaju.

Ovim je javnosti omogućeno da traga za određenim pojmovima koji se u knjizi pojavljuju (ili ne pojavljuju). Time su omogućeni novi oblici pretrage, dok se desetine miliona knjiga u digitalnoj eri mogu istražiti, i o njima više doznati, preko podataka o učestalosti specifičnih reči i pojmova, njihovoj nomenklaturi, lingvističkoj upotrebi, kao i drugim temama. Za razliku od drugih oblika Guglove pretrage, Google ne prikazuje reklame onima koji pretražuju njihove knjige to jest e-biblioteku, niti primaju uplate ukoliko se internet-tragač koristio Guglovim linkom radi potencijalne kupovine primerka.

02

Četiri faktora

Sud je, zatim, krenuo u razmatranje četiri faktora fer korišćenja. Guglovo skeniranje i upotreba knjiga je zapravo “transformativna”, pri čemu su se sudije oslanjale na navođenje primera iz dosadašnje sudske prakse koje su u svojim predmetima imale uključene ostale “pretrage baza podataka sa integralnim tekstovima” kao “suštinski transformativnoj upotrebi”. Sud još ukazuje i na Guglov alat za pretragu takozvanih “engrama” (ngrams) – ovo je digitalni alat koji omogućava pretraživanje učestalosti korišćenja izabranih reči – nešto što se ne može sprovesti u manuelnom pretraživanju, čak omogućavajući pristup milionima knjiga u bibliotekama s kojima je Google sarađivao. Takozvani “Pregled isečka” (snippet view) koji Google nudi je takođe transformativan, “identifikujući knjige od interesa za pretraživača”, ali to je i dalje samo isečak – samim tim on nije u stanju da bude odgovarajuća zamena bilo kom integralnom pisanom delu.

Sudije su, kada su razmatrali drugi faktor, pridale malu težinu, a on se tiče “prirode autorskog dela”, kvalitet koji “retko kada igra neku značajniju ulogu” u odlučivanju o fer upotrebi autorskih prava i dela.

Treći faktor je uspon koji je Gugl trebalo da prevali kako bi nešto postigao: količina korišćenih radova zaštićenih autorskim pravima. Google je skenirao čitavu knjigu. Ali ovo nije ubio svoju argumentaciju. Članovi sudskog veća odbacili su bilo kakvo “kategoričko pravilo” da primerak čitave knjige ne može biti predmet poštenog korišćenja. “Dok Google pravi neovlašćenu, tj. neautorizovanu digitalnu kopiju cele knjige, on pritom tu kopiju ne otkriva, niti obznanjuje u javnosti”, stav je ovog sudskog veća. “Primerak je napravljen kako bi omogućio funkcije ključne za pretragu, da bi se na taj način otkrile ograničene, važne informacije o knjigama.”

Sudije su takođe pažljivo analizirale Guglovo korišćenje “Pregleda isečka”. Ovi “tekstualni komadići” su mali, obično samo osminu jedne stranice; ne više od tri isečka prikazuje se tokom svake pretrage koja polazi od određenog pojma ili izraza, a ne više od jednog po stranici; sam Gugl “zacrni” neke delove sa svake stranice, a jednu punu stranicu na svakih deset, u celosti ih isključujući iz funkcije “Pregleda isečka”. Napokon, funkcija “Pregled isečka” nije dostupna u slučajevima u kojima bi fragment u potpunosti zadovoljavao potrebe čitalaca, kao što su rečnici i kuvari.

Četvrti faktor je posledica koje ova Guglova aktivnost ima po tržište radova zaštićenih autorskim pravima; i ovde su, opet, sudije presudile u korist Gugla. Funkcija čitanja fragmenta “može izazvati određeni gubitak tokom prodaje”, kao što i sudije priznaju. Ukoliko su potrebe čitaoca-pretraživača zadovoljene malim fragmentom knjige, oni je, u tom slučaju, možda neće kupiti niti je dalje tražiti u biblioteci (što bi izazvalo dodatnu potencijalnu kupovinu knjige u fondu Guglove e-biblioteke). “Ali mogućnost, ili čak verovatnoća ili izvesnost određenog gubitka u prodaji, nisu dovoljni da bi od tog primerka načinili delotvornu konkurentnu zamenu, koja bi doprinela težini i relevantnosti četvrtog faktora, koji ide u u korist nosioca prava originala“, zaključuju sudije.

04

Bez prava na tržište za “licenciranu pretragu”

Drugi argument autora je da jedno tržište licenciranim delima i autorskim digitalnim radovima postoji, “ili bi postojalo”, da ga Google nije “nepravedno prigrabio za sebe”. Oni, delimično, konstituišu ovaj argument navođenjem početnih (odbijenih) nagodbi, u kojim bi Google bio u obavezi da autorima plaća za korišćenje njihovih digitalizovanih kopija.

Sud je, takođe, istakao da raniji sporazumi – koji su korisnicima omogućavali “da čitaju zamašne delove knjiga”, kako se navodi, “nemaju uticaja na Guglove današnje programe i aktivnosti”. Oni, takođe, ukazuju na njihovo “neplaćeno tržište u oblasti licenci” (naglasak u odluci), kao što je licenca data Amazonu za njihov “traži u knjzi” (“Search Inside the Book”) funkciju. I ovde, sudije ne prihvataju poređenje. Google širi informacije “o originalnim delima, što izlazi izvan oblasti zaštite autorskih prava.”

Konačno, udruženje autora iznelo je zanimljivu tezu da ih projekat Google Books izlaže opasnosti da njihove digitalizovane knjige mogu biti hakovane i ukradene i zatim deljene, što bi uništilo “vrednost njihovih autorskih prava”. Sudije su zaključile da Google bezbednosne mere, uključujući i držanje digitalnih skenera na računarima “koji ih dele od javnog pristupa Internetu,” dovoljno dobra zaštita.

Tužba je prvobitno podneta 2005. godine kao grupna tužba. Stranke su postigle sporazum, ali ga je sudija odbacio 2011 godine. Novi spor se ticao “fer upotrebe” (“fair use” doktrina propisuje korišćenje materijala i radova za svrhe komentara, kritike, izveštavanja, obrazovanja i studiranja i ne smatra se kršenjem autorskih prava pod izvesnim već specifikovanim uslovima) i Gugl je u tom procesu pobedio u okružnom sudu 2013. godine. sada je tu presudu potvrdio i Apelacioni sud. S obzirom na važnost slučaja Google Books naredni – i poslednji stepenik – mogao bi biti Vrhovni sud.

07

Ishod “fer upotrebe” (“fair use”) upotrebe trebalo bi da zadovolji kritičare prethodnog sporazuma koji su smatrali da je on otvorio vrata Guglovom monopolu nad digitalizovanim knjigama. Uklanjanjem obaveze pribavljanja licence, svaki učesnik koji skupi dovoljno sredstava i izgradi veze sa bibliotekama može napraviti alternativu Google Books.

Google u vreme pisanja ovog teksta nije odgovorio na zahtev za komentar ove odluke. Udruženje autora izdalo je zvanično saopštenje u kojem kaže da je ova odluka ostavila pisce “na suvom” i da će se oni žaliti Vrhovnom sudu.

“Udruženje autora je razočaran0 jer sud nije uspeo da preokrene manjkavo tumačenje Okružnog suda o doktrini fer upotrebe”, rekla je izvršna direktorka Udruženja autora, Meri Rasenberger (Mary Rasenberger). “Kao što je pokazalo naše nedavno istraživanje, većina autora sa punim radnim vremenom živi na ivici mogućnosti bavljenja pisanjem kao svojom profesijom, a gubitak prihoda od davanja dozvola za preštampavanje mogao bi biti onaj elemenat koji bi odneo prevagu… Veoma smo obeshrabreni time što sud nije bio u stanju da razume negativan uticaj koji će ova odluka, ukoliko bude potvrđena, imati na podsticanje zaštite autorskih prava i, u krajnjoj liniji, naše književne baštine.”

 

Joe Mullin, arstechnica.co.uk (16.10. 2015)

Tesla oslobodio svoje patente “da ih koristi konkurencija”

Oslobođeni patenti, barem kada je Elon u pitanju, jeste priča koja je u nekoliko poslednjih dana zaokupila svetske medije. Slično kao i Toni Stark, i Elon Musk voli da radi nemoguće stvari. Električni automobili, brodovi i… šta je sledeće…patenti i patentna prava? Unakrsne optužbe i tužbe postale su  ‘omiljeni sport’ kompanija širom sveta, a okrivljeni su, često, nakon isplate odštete, na ivici bankrota.

 

tesla 00

(foto: BBC)

Direktor i vlasnik Tesla Motorsa, Elon Musk, izjavio je da njegova kompanija i bliski saradnici neće “pokretati patentne tužbe protiv bilo koga ko, u dobroj nameri, želi da iskoristi našu tehnologiju”. Jednostavno i bez uvijanja to znači da, ako druge automobilske kompanije žele da proizvode električne automobile – mogu ubuduće da iskoriste Teslinu tehnologiju za svoja vozila, samo ako mogu da, zauzvrat, unaprede Muskovu viziju održivosti elektromobila kao vozila budućnosti.

“Misija kompanije je postići što brže usvajanje električnih automobila širom sveta”, objasnio je portparol Sajmon Spraul u intervjuu datom pre zvanične objave o Teslinom odustajanju od svojih patentnih prava. “A, ako Tesla zaista bude delovao kao katalizator za druge proizvođače… onda će naš cilj i misija biti postignuti.”

Potom je, par dana kasnije, na zvaničnoj konferenciji Musk ponovo poentirao isti problem, rekavši da je “ulaganje mnogobrojnih sati rada za jednu korporaciju teško, ali kada to ulaganje ima razloga onda je to lako”.

Naravno, kompanija Tesla želi da i dalje proizvodi i prodaje svoje električne automobile (postoji, teoretski, kako bi ostvarila profit, zar ne), ali, da bi se to uradilo sveobuhvatno i na svetskom nivou, ono što je Tesla dosad uložio treba da se izmesti iz svoje tržišne niše, u kojoj njihov hajtek Model S trenutno najbolje igra. Potrebna im je, zapravo, široka (svetska) javnost, kao i konkurencija, kako bi prestalo da se o elektromobilima razmišlja kao o nečem sa uskim spektrom upotrebe, već da se o njima, naprosto, razmišlja kao o – automobilima.

 

tesla 02

(foto: BBC, Top Gear)

 

“Oni (elektromobili) moraju da se ‘susretnu’ s običnim Amerikancima, i zažive među njima… barem kako bi ih učinili otvorenima za vođenje drukčijeg životnog (i vozačkog) stila, za električne automobile”, rekao je Karl Brauer, analitičar u kompaniji Kelley Blue Book. Sami po sebi, “oni prosečnog Amerikanca nikada neće preobratiti u poklonika električnog automobila, čak i pored velikog odjeka i značajnog publiciteta.”Takvo vozilo, koje košta 90,000 dolara i koje vozi isključivo elita iz Silicijumske doline, neće tek tako spasti svet. Tesli je potrebno da razmišlja daleko šire, van konteksta elite i “odabranih” kupaca . A to ova kompanija i čini: želi da istupi izvan okvira elitne klijentele, koji su sada njihova tržišna niša.

U ovom trenutku, Model S je jedini električni automobil koji je u ulozi svrsishodne, efikasne zamene za tradicionalne ‘benzince’ i ‘naftaše’ tj. vozila na fosilna goriva, sa dometom svog kretanja po rezervoaru od preko 200 milja (322km) i mrežama stanica za brzo elektropunjenje koji se proteže od istočne obale do zapadne obale, sa preko 96 stanica u SAD i sa desetinama koje se upravo grade u Severnoj Americi, Evropi i Aziji. Nije dovoljno da ljudi iskazuju tek puki interes za električne automobile, čiji je domet 70-100 milja (110-160km), kao što su Nissan i drugi proizvođači već uočili. Međutim, ako druge auto-kompanije počnu da usvajaju neke od Teslinih tehnologija za razvoj električnih automobila velikog dometa, to za Teslu samo može biti povoljan i poželjan sled događaja.

Teslin dugoročni cilj je prodaja automobila po ceni od 30.000 dolara i dometa od preko 300km s jednim punjenjem rezervoara. Kada – i ako – se bude dostigla ova tačka razvoja, potencijalni vlasnik elektromobila neće više toliko brinuti o tome da li bi npr. smeo da se usudi da, u slučaju nužde, ode do svoje bake i odnese joj lek, i počeće da na svoje vozilo gleda kao na normalno prevozno sredstvo. A dok ova tačka ne bude dostignuta, Teslini automobili i dalje ostaju kuriozitet. Da bi se uspešno izvela tranzicija od “tehnološke igračke” koja uzbuđuje štrebere do vozila koje će postati uobičajeno sredstvo prevoza, Tesli je u interesu da dokaže da je voziti električni automobil sasvim normalna stvar, pristupačna i novčaniku prosečnog građanina.

 

tesla 03(foto: Wired.com)

 

Konačno, ako drugi proizvođači automobila zaista i počnu da koriste Teslinu tehnologiju, to će takođe povećati vrednost kompanije i njenih pronalazaka (i budućih patenata), što je i svojevrsna potvrda u realnosti da Tesla radi posao koristan kako za društvo tako i za životnu sredinu. Tesla poseduje na stotine patenata, ali ako ova kompanija odluči da ih ponudi svima – jer nema dovoljno ljudi koji kupuju električne automobile – pitanje patenata više neće biti od značaja. Tesli je potrebno rasprostranjeno usvajanje električnih automobila od strane drugih proizvođača – a potom i potrošača – a najlakši način da to uradite je da drugim proizvođačima automobila dopustite da takođe proizvode i prodaju svoje električne modele. Više proizvedenih električnih automobila znači da Teslini automobili više neće izgledati toliko neobično kao sada, pa ta vozila više neće biti pod sumnjom, što to će olakšati prodaju među onima koji i dalje gaje skepsu.

Oslobađanje svojih patenata i dopuštanje da ih koriste svi (renomirani) svetski proizvođači automobila jeste svakako kontroverzan potez, mada TSLA akcionari izgleda da su prilično ravnodušni – akcije u trgovanju Teslinim deonicama samo su tek neznatno niže nakon objavljivanja ove vesti.

Na kraju dana, najveći rizik za Elona Maska nije to da li su BMW ili Tojota ukrali njegovu tehnologiju, i opljačkali tuđe plodove inventivnosti, već je to opasnost da veliki proizvođači automobila neće biti dovoljno zainteresovani, jer ih dosadašnji “patentni rat” obeshrabruje da uopšte i nastave sa razvijanjem i proizvodnjom sopstvenih električnih automobila.

Tesla samo želi da ubije “benzince” i “naftaše”, tako što će ostalim proizvođačima staviti na raspolaganje svoju tehnologiju.