Tag Archives: emisija gasova

2015: najbolja godina u istoriji za prosečno ljudsko biće (2/2)

S

Građanska i politička prava nastavila svoje napredovanje doduše ne uvek konzistentno napred. Dok je 2015 zabeležen nazadak u ljudskim pravima u nekoliko zemalja, uključujući Tursku i Tajland, broj izbornih demokratija u svetu i dalje je na istorijski visokim nivoima, prema izveštaju Freedom House u 125, u odnosu na samo 69 zemalja u 1989. (mada se manje od polovine njih ne mogu u potpunosti smatrati “slobodnima” ili “oslobođenima“ ima još dosta toga što bi trebalo bi uraditi). Ove godine je bilo mirnih i demokratskih prelaza vlasti u zemljama tako raznolikih kao Burkina Faso, Tanzanija, Mijanmar, i Argentina. I u Saudijskoj Arabiji su održani lokalni izbori, gde je, po prvi put, ženama bilo dozvoljeno da se kandiduju i glasaju.

U Sjedinjenim Američkim Državama, ovo je godina u kojoj su gej brakovi ozakonjeni u celoj zemlji. I opet događaji u Americi odražavaju širok trend širom sveta, ovaj put ka većem prihvatanju. Mozambik je dekriminalizovao istopolne odnose u junu, a gej brak postao legalan u Irskoj u novembru. U 2006. godini, Međunarodno udruženje lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca, trans i interseksualnih osoba (LGBT) izvestio je da je bilo 92 zemalja sa zakonima koji zabranjuju konsenzualni seksualni čin između odraslih osoba istog pola. Ove godine, taj broj se smanjio na 75. Uz trend rasta seksualnih i reproduktivnih sloboda širom sveta, treba dodati i da je Kina konačno napustila svoju politiku jednog deteta u 2015. godini.

Dakle, svet je bolje obrazovan, bolje uhranjen, zdraviji, slobodniji i tolerantniji – a izgleda da je na putu da bude i bogatiji. U oktobru 2015, MMF je predvideo rast od 4,0 odsto u zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama što je sporije od 7-8 odsto što je stopa po kojoj su ove ekonomije rasle u poslednjih 15 godina, ali ipak znatno ispred prirodnog priraštaja. Svetska banka proglasila je u septembru da je, po prvi put, manje od 10 odsto svetske populacije živelo u ekstremnom siromaštvu, sa manje od 1.90 $ dnevno. A u 1990, broj ljudi koji su živeli sa nižim prihodima od ovih bio je 37%. Ima mnogo razloga da se veruje da su mere kojima Svetska banka meri siromaštvo pogrešne. Ipak, ovaj pad svakako odražava bazično stanje na terenu: Mnoge od najsiromašnijih zemalja na svetu, i mnogi od najsiromašnijih ljudi u njima, osetili su dramatičan rast prihoda u poslednjih nekoliko godina.

Zemlje u razvoju i industrijalizovani svet podjednako su poboljšali izglede zahvaljujući stalnoj podršci globalizacije. Sporazum o Trans-Pacifičkom Partnerstvu, uprkos svojim bezbrojnim manama, pokazao je da se neke od najvećih svetskih ekonomija i dalje zalažu za otvaranje trgovine. I uprkos reakcijama velikog broja građana širom Evrope da se imigrantima  ograniče mogućnosti naseljavanja, izazvanih pariskim napadima, nemačka kancelarka Angela Merkel održala je politiku posvećenog interesa svoje zemlje prema migracionim tokovima. Krajem novembra, ona je pokušala da ubedi sedam evropskih zemalja da presele čak 400.000 izbeglica, kao deo njenih napora da Evropska unija primi najmanje 300.000 izbeglica iz sukoba svake godine. Slično tome, francuski predsednik Fransoa Oland je ponovio obećanje da će primiti 30.000 izbeglica posle pariskih napada, navodeći da Francuzi treba da ostanu “verni svojim vrednostima”.

Na klimatskoj konferenciji u Parizu u decembru, zemlje su pokazale odlučnost u obnovljenoj borbi protiv globalnih klimatskih promena, zajedničkim snagama. Ako izuzmemo neke smernice koje su donele usporavanje klimatskih promena od 2010. godine, svet bi mogao biti više od 4 stepena Celzijusa topliji u 2100. u odnosu na preindustrijsku eru. Postojeće politike da se smanje emisije gasova spustile su ta očekivanja na 3,6 stepeni, a dodatna obećanja data u Parizu bi mogla dovesti ovo sniženje na 2,7 stepeni Celzijusa. Pored toga, zemlje koje troše najviše na istraživanja i razvoj (R&D) tehnologija proizvodnje energije iz obnovljivih izvora kao što je solarna energija su se složili da udvostruče budžet za R&D za obnovljive izvore energije do 2020. A ” Energetska koalicija za nove tehnologije” privatnog sektora čiji članovi imaju $ 350 milijardi dolara u zajedničkoj imovini založila se istovremeno da više investira u energetske inovacije da bi smanjila troškove proizvodnje energije iz obnovljivih izvora. Jer, struja je toliko bitna za ekonomski razvoj, da su investicije kao što je ova jedini način da se spreče dramatične klimatske promene bez usporavanja globalnog napretka protiv siromaštva.

Čak i pre Pariza, svetski lideri su se sastajali ove godine, uprkos tome što su se njihovi stavovi opasno razlikovali, da bi radili na zajedničkim ciljevima. U Njujorku su se u septembru dogovorili da naprave skup “ciljeva održivog razvoja” koje će pokušati da dostignu do 2030. Predloženim ciljevima namerava  se da se u potpunosti iskoreni ekstremno siromaštvo u svetu onih mlađih od pet godina, za nekoliko miliona svake godine,  i svoj deci garantuje pristup obrazovanju. Postizanje svega što se zahteva bi zahtevalo istorijski neviđenu promenu politika što još nije ni započeto. Ipak, ciljevi ukazuju na pravi smer razmišljanja: oni grade na ogromnom napretku koji je u svetu postignut u poslednjih 15 godina i ukazuju na to da, radeći zajedno, čovečanstvo može da učini još bolje u narednih 15 godina, Kombinacija tog napretka sa takvim otvorenim potencijalima čini 2015 najboljom godinom u istoriji za prosečno ljudsko biće da ostane živo-i zato će 2016. gotovo sigurno biti još bolja.

 

The Atlantic

Nova klima znači novu ekonomiju

Klimatski šok: ekonomske posledice planetarnog otopljavanja

Svaka tona ugljen-dioksida emitovanog u atmosferu danas izaziva štetu u vrednosti od oko 40 dolara. Tako barem kažu standardna ekonomska razmišljanja, pišu u svojoj knjizi Klimatski šok ekonomisti Gernot Wagner i Martin L. Weitzman.

Mnogo toga je, kao konačan zbir, ušlo u ovu brojku. Ovo se može nazvati izvorom svih analiza o prednostima i manama. Ovo je na globalnom nivou, pitanje i “zbrajanje” koje opstaje i širi se decenijama i vekovima – proces koji zahteva uzimanje u obzir svih pretpostavki na tom putu izračunavanja.

Dobijenih 40 dolara je cifra koju treba uzeti u obzir prema datim činiocima: centralni predmet predstavljen od strane vladine Međuagencijske radne grupe za društvene troškove saniranja ugljen-dioksida kada se koristi projektovana diskontna stopa od 3% za sve buduće klimatske štete. Ali, ovo nikako ne znači da je to cela priča.

Izaberite drugačije diskontne stope, i dobićete neku drugu brojku. Ekonomista sa Jejla, Bil Nordhaus, koristi diskontnu stopu nešto iznad 4%. Njegov rezultat je cena koja je nešto blizu 20 dolara po toni ugljen-dioksida. Izveštaj britanskog ekonomiste Nikolasa Sterna o uticaju klimatskih promena na ekonomiju (ovde je kompletan Stern Review na gotovo 700 strana) u svojim kalkulacijama koristi diskontnu stopu 1,4%. Dobijena cena po toni je preko 80 dolara.

Nije diskontna stopa jedina matematička pretpostavka koja pravi ovakve razlike među proračunima. U knjizi “Klimatski šok: Ekonomske posledice jedne vrelije planete” predstavljena su najnovija razmišljanja o tome zašto, kako i koje bi elemente trebalo uzeti u obzir prilikom formiranja “prave cene” za svaku tonu ugljen-dioksida i drugih gasova staklene bašte emitovanih u atmosferu.

Postoji toliko neizvesnosti koje vrebaju na svakom koraku – od ekonomskih projekcija do emisija gasova, od emisija do koncentracija, od koncentracija do temperatura, i nazad do ekonomije koja se ogleda u štetama prouzrokovanim klimatskim poremećajima – što sve objedinjeno ukazuje na jednu, konačnu brojku koja ukazuje na postignutu “lažnu preciznost”, zabludu, ili možda nešto gore.

To, naravno, ne znači da ne treba i nadalje pokušavati iznaći što realističniji i precizniji proračun. Alternativa izračunavanju troškova štete koju nanosi tona ugljenika bila bi jedna velika, masna nula, koja stoji u vladinim benefit-cost proračunima. Što je, očigledno pogrešno. Šteta postoji, ona je prisutna, ali to što još uvek nismo u mogućnosti da iznađemo validnu formulu za proračunavanje štete ne znači da ona ne postoji.

01

Skoro sve što znamo o tome kako se došlo do izračunatih 40 dolara po toni CO2 dovodi nas do verovanja da je $40 donja granica za razumnu političku akciju. Skoro sve što znamo da je izostavljeno iz ovog roračuna bi ovu cifru učinilo većom, i to možda daleko većom.

Dok krivulja ne počne da pada

Uzmimo samo jedan primer, recimo, vezu između koncentracije ugljenika u atmosferi i konačnih temperaturnih ishoda. Znamo da povećanje koncentracije neće smanjiti globalne temperature. Zahvalimo našem znanju hemije i fizike pokupljenom u osnovnoj i srednjoj školi. Donja granica za uticaj temperature pri dvostrukoj koncentraciji ugljenika u atmosferi može biti svedena na nulu.

Mi smo, u stvari, prilično sigurni da može biti odsečen na 1°C ili iznad. Prosečna globalna temperatura već je preko 0,8°C, a čak nismo ni udvostručili koncentracije ugljenika na nivoima iz predindustrijske ere. Osim toga, temperatura koja se povećava u ovom proračunu treba da se desi “u svoje vreme” – tokom narednih decenija i vekova. Ne sada.

Ono što još više zabrinjava je gornji krak te krive koja pokazuju distribuciju temperature. Nema sličnog definitivnog preseka za najgori scenario. U stvari, naše lične kalkulacije bazirane na scenariju Međunarodne agencije za energetiku za gasove staklene bašte pokazuju da će te koncentracije završiti na 700 delova na milion, što ukazuje da postoji više od 10% šansi za potencijalno prosečno globalno zagrevanje od šest stepeni Celzijusa i više.

Fokusirajmo se na donji red u ovoj tabeli. Ako to učinimo, već smo ispred drugih, od kojih se većina fokusira na prosek, ovde opisan kao “srednji D° C” (eventualne promene prosečne globalne površinske temperature). Autori knjige Climate Shock očekuju da bi taj srednji nivo mogao biti pređen za samo polovinu trenutno ustanovljenog vremenskog intervala, posebno imajući u vidu određene koncentracije gasova staklene bašte u atmosferi. A to je, samo po sebi, već dovoljno loše.

Ali ono što je zaista predstavlja “šok” u “Klimatskom šoku” je brz porast verovatnoće mogućih temperatura iznad 6°C, u donjem redu. Dok prosečna temperatura postepeno raste sa sve većim koncentracijama, šanse za ulaske u ekstreme rastu rapidnom brzinom:

Tih 6°C je porast temperature koji će potpuno promeniti planetu Zemlju onakvu kakvu je znamo. Mislite o tome kao o planeti koja pati od groznice nastale visokom temperaturom. Normalna temperatura tela je oko 37 ° C. Sve iznad 38°C je znak da imate temperaturu. Sve iznad 40°C je opasno po život.

Prosečno globalno zagrevanje od 3°C ne bi bilo presedan za planetu kao celinu, imajući u vidu njenu geološku istoriju. Za ljudsku zajednicu, to bi bio presedan. A upravo u tom smeru idemo u ovom trenutku – u proseku, već pretpostavljajući da će neke nove politike postati aktuelne, a koje trenutno nisu predviđene.

Ovo su visoko verovatni proseci, a ne oni malo verovatni ekstremi koji pokreću onih originalnih $40. Gornja tabela povezuje koncentracije gasova staklene bašte sa zabrinjavajuće visoko verovatnim procenama temperatura koje će u nekom trenutku preći 6°C, što bi bilo katastrofalno za ljudsko društvo, onakvo kakvo nam je danas poznato. U tom slučaju, sebi ćemo napraviti globalni klimatski zatvor, iz kojeg nema izlaska. Bićemo svi osuđeni na izdržavanje kazne bez prava žalbe, a kako da budemo pušteni na slobodu kada izlaza odavde nema, pitaju se Vagner i Vajcman

Umesto da se fokusira na proseke, klimu treba posmatrati kao problem (ne)upravljanja rizicima. Neke pragove koncentracije gasova staklene bašte jednostavno ne treba prelaziti. Rizici su previsoki.

Ova vrsta fokusa na ekstremne temperature je daleko od prihvaćene mudrosti. Vagner i Vajcman tvrde da bi trebalo da bude drugačije, razviti postavke različite od dosadašnjih, a u cilju stvaranja što realističnije projekcije klimatskog stanja u našoj budućnosti, uticaja otopljavanja na svetsku ekonomiju kao i cenu štete koju ćemo morati da platimo – ako želimo da je saniramo. I ako uopšte želimo da kao vrsta opstanemo.

Gernot Wagner i Martin L. Weitzman su koautori „Klimatskog šoka“ (Climate Shock, Princeton University Press, 2015)