Mario Dragi (Mario Draghi) je predložio stvaranje funkcije Evropskog ministra finansija koji bi, nakon uvođenja evra, bio prvi korak ka istinskoj evropskoj integraciji i još jedno odricanje od nacionalnih ovlašćenja i interesa. Ovim se potvrđuje ono što su sociolozi već neko vreme govorili: u današnjem globalizovanom svetu, nacionalni suverenitet je neefikasan i zastareo. Ali, takođe, to predstavlja i pokušaj obnove moći u sferi politike.
Predlog, čiji je kreator Mario Dragi, a kojeg su usvojili predsednici nemačke i francuske centralne banke, Jens Vajdman (Jens Weidmann) i Fransoa Vilro de Galo (François Villeroy de Galhau), naime, da postoji jedan super-ministar zadužen za evrozonski Trezor – sada je predmet rasprave EU eksperata. To je prvi korak ka stvarnom ujedinjenju, i istovremeno bolno odricanje od nacionalnih povlastica i privilegija, po kojima je svaka nacija za sebe, prvenstveno, važna – samoj sebi.
Ova posebna prava koje gaje vladajuće elite, međutim, sve više i sve brže jenjavaju, kako zbog široko rasprostranjene prakse decentralizacije tako i zbog krize nacionalne države koja je nastupila sa zalaskom post-Vestfalskog modela, za koje je važio princip “Cuius regio, eius religio” (lat.: čija je zemlja, onoga je i vera), načela iz trećeg člana Augsburškog verskog mira, između protestanata i katolika (1555), naime: da vera vladara određuje versku pripadnost podanika. Ovakav stil vladavine nacionalnim državama je preovladavao od 17. stoleća.
Ono što je predstavljeno kao potencijalno sredstvo za sprečavanje potresa u ekonomiji koja se otela kontroli jeste i nešto više od toga: to je kretanje koje je od ogromnog i nesagledivog istorijskog i kulturnog značaja. To, na prvom mestu, potvrđuje ono što sociolozi ponavljaju već neko vreme: nacionalni suvereniteti više nemaju razloga da postoje u današnjem globalizovanom svetu. I, što je najvažnije – ne postoje lokalna rešenja za globalne probleme.
Suočen sa dokazima o raskidu između vlasti i politike, predlog za kreiranje Evropskog ministarstva trezora deluje kao hitan pokušaj da se politici konačno povrati izgubljena moć, poluge vlasti koje joj nedostaju, iako treba uzeti u obzir da vlasti i moći nije potrebna politika, a da je politika beskorisna bez moći i vlasti. U stvari, ekonomskoj moći više nije potrebna politika, posebno iz razloga što bi se mogla odvojiti od bilo kakvih nacionalnih veza – ekonomske moći su odigrale značajnu ulogu u suzbijanju i obuzdavanju potencijalnih nacionalnih agresija.
Ravnoteža između moći i politike počivala je na prisustvu jedne suverene države koja bi mogla nametati svoje zakone na svojoj teritoriji. Slabljenje države i otvaranje granica – što ne podrazumeva samo kulturnu razmenu, imigraciju ili slobodu putovanja to jest kretanja – učinile su da održavanje ravnoteže nemogućim. Ovi faktori osujećuju svaki pokušaj kontrolisanja ekonomije – koja esencijalno funkcioniše kao transnacionalna, preko svih granica – dok, u velikoj meri, utiču na lokalnom nivou.
Prva reakcija na ovaj epohalni raskol – na ovaj kolosalni rascep između globalnog i lokalnog, kao i slabljenje državnih ovlašćenja – ogleda se u sve većoj važnosti gradova kao mesta koegzistencije; gradovi su, naime, mesta na kojima se oživljava i generiše osećaj zajedništva i razvija upravljanje veštinama orijentisanim na ljudske odnose u društvu.
Povratak u grad, u Polis, znak je duboke potrebe za sigurnošću, kako bi se ponovo osvojile referentne tačke i društveni identitet, koji se mogu održavati jedino u ograničenom, definisanom okruženju.
Ali, u međuvremenu, promenile su se lokalna slika i situacija; one su se proširile izvan doskora tradicionalnih granica, poput zajednica koje su se proširile na prostore koji su dosad bili nezamislivi, a sve to zahvaljujući sve lakšoj, jednostavnijoj i masovnijoj komunikaciji. Koncept današnje zajednice danas se širi na desetine kilometara od centra, idući daleko izvan obodnih naselja; obuhvata udaljena predgrađa koja su dostupna zahvaljujući brzim vozovima, i koji su povezani sa gradskim jezgrom putnom mrežom ili šinskim saobraćajem.
Polis treba da postane prostor kojim čovek u gradskoj zajednici može da dominira, zamenjujući tako ideju nacije sa samim sobom kao pojedincem, a što objašnjava sve veći značaj koji gradonačelnici sada imaju širom sveta, kao referentne tačke jedne zajednice kojoj je potrebno da samostalno upravlja.
Ukoliko je odricanje nacionalnog suvereniteta prvi korak ka pronalaženju globalnog rešenja za probleme koji više nisu samo lokalne prirode, to samo pokazuje da su nacionalne države iscrple svoju istorijsku ulogu i da su svesne svoje nesposobnosti da efikasno upravljaju politikom. Međutim, prenošenje nadležnosti sa nacionalnog na evropski nivo je samo jedan prelazni moment ka jednom društvenom entitetu koji treba da deluje kao zamena za državu/stanje koji još uvek ne postoje.
Današnja Evropska unija, što se toga tiče, nije ništa drugo nego embrion koji je još uvek u fazi razvoja, kojim upravlja grupa samodovoljnih zvaničnika i u čijim se zatvorenim grupama pokazuje izrazita solidarnos – ali su i izolovani od ostatka zajednice te stoga lišeni sopstvene demokratske reprezentativnosti. Oni komuniciraju sa “pro-tempore” (trenutnim, tj. privremenim) predstavnicima nacionalnih država, ali nemaju direktnu vezu sa stanovništvom.
Odsustvo društva – “kraj društva”, kao što Alen Turen (Alain Touraine) ukazuje u svojoj knjizi sa apokaliptičnom intonacijom (La fin des Sociétés, 2014) – predstavlja suprotnost zajednica koje su ponovo nastale u Polisu. Ovde, u zajednici, lična, direktna veza je ono na štaa se obraća pažnja, u naporu za ponovnim uspostavljanjem uslova i stanja za demokratiju.
Sadašnji egzistencijalni modalitet – postepeno pražnjenje nacionalnog suvereniteta i progresivno delegiranje funkcija u Evropsku uniju – otkriva postojanje Gramšijevskog tipa “interregnuma”, to jest istorijskog međuprostora između kraja države i uspostavljanja nove formacije, koja ne može biti ništa drugo do suštinski demokratska. Iz tog razloga, kao i u bilo kom drugom interegnumu, prethodni zakoni kao i oni novi koji tek treba da bude napisani nisu više od bilo kakve vrednosti. Čini se kako je jasno da se dinamizam novog sveta u nastajanju kreće u smeru potrebe za suživotom između zajednice i društva. Ovo je jedan vitalni kompromis koji u sebi objedinjuje lokalne zahteve – bliske pojedincu u gradovima – sa zahtevima jednog “udaljenijeg”, globalnog društva, sa kojim je, štaviše, izgradnja međusobne veze i odnosa od vitalnog značaja.