Džek Ma i Alibaba: od autsajdera do šampiona e-trgovine

Nova biografija Džeka Ma (Jack Ma) daje svež uvid u skromno poreklo najuspešnijeg kineskog preduzetnika. Ipak, ova insajderska priča o neočekivanom usponu Alibabe otkriva malo detalja o tome kako funkcioniše ova e-commerce imperija vredna 203 milijarde dolara.

Priča o usponu skromnog učitelja engleskog koji se iz siromaštva vinuo do korporativnog Titana već je naširoko poznata u Kini. Pored izuzetnog bogatstva, Maova popularnost kod kuće donela mu je preko 20 miliona sledbenika na Weibo-u, kineskoj mreži nalik na Twitter. U knjizi “Alibaba: kuća koju je izgradio Džek Ma” (“Alibaba: The House that Jack Ma built”) Dankan Klark dodaje više boja i konteksta. Bivši bankar i savetnik Alibabe iz prve ruke govori o ključnim ličnostima koji su učestvovali ili doprineli stvaranju Alibabe na svež i veoma čitljiv način.

Jedan od prvih Klarkovih uvida je onaj o sopstvenom bolnom iskustvu. Godine 2003. on odbija mogućnost da kupi akcije Alibabe po ceni od 30 centi po komadu. To je bila jedna greška koja je “narasla u grešku od 30 miliona dolara” kada je ta kompanija prvi put listirana na Njujorškoj berzi po ceni od $68 po akciji jedanaest godina kasnije. Ispostavilo se da je Ma napravio karijeru na tome što je bio potcenjivan – to je lekcija koju su Goldman Saks, eBay i ostali takođe naučili.

Alibaba: godišnji prihodi u periodu 2010-2015

Alibaba: godišnji prihodi u periodu 2010-2015

Maova skromnost je ključna za njegovu priču superiornog konkurenta iz senke. Njegovi toliko isticani akademski neuspesi i nedostatak znanja iz oblasti tehnologije stavili su ga u drugu ligu u odnosu na druge pionire Interneta kao što je na primer Yahoo-ov Džeri Jang (Jerry Yang) obrazovan na Stenfordu. Maova “uvrnutost” je vidljiva i ogleda se u njegovoj ljubavi prema borilačkim romanima (korporativne vrednosti Alibabe su kodifikovane u nečemu što se zove “Mač sa šest žilavih duhova”), divljenju za “Forrest Gump” i sklonost da se preoblači i peva pred hiljadama svojih zaposlenih. Klark ga sa obožavanjem zove Magični Džek (“Jack Magic”).

Ali, Jack Ma je takođe oštrouman biznismen koji blista onda kada je pod opsadom. Njegova borba sa Meg Vitmen (Meg Whitman) iz eBay je ključno poglavlje u Alibabinim ranim danima. U odgovoru na izazov svog mnogo većeg stranog rivala, kineska grupa odlučuje da svoju tek u povoju online trgovinu učini slobodnom za kupce i prodavce. Proći će godine pre nego što Taobao ostvari profit. Ali, ta odluka osigurala je poraz za eBay u Kini i na kraju otvorila put za Alibabu ka uspostavljanju svoju kvazi-monopola nad onlajn kupovinom u drugoj po veličini svetskoj ekonomiji.

Pokretanje primitivnog platnog sistema zasnovanog na korišćenju faks mašine je takođe bilo od vitalnog značaja za opstanak platne platforme Taobao. To je danas jedna od najvećih svetskih e-commerce platformi, kroz koji je samo u tri meseca do decembra prošlo nekih $87 milijardi dolara vredne robe. Alipay, odeljak za platni promet, od tada je evoluirao u Ant Financial, finansijskotehnološku grupu koja se procenjuje na oko 60 milijardi dolara.

Razlog zbog kojeg Alipay više nije deo Alibabe datira iz vremena kontroverzne epizode iz 2010. godine, kada je Ma preneo posao, tada vredan milijardu dolara u fond koji je kontrolisao, za samo 51 milion dolara. Zvanični razlog za ovaj transfer je bio da se ubrza dobijanje dozvole od centralne banke. Ali Yahoo i HTC, tada glavni akcionari kineske grupe, izjavljivali su da im ništa o tome nije bilo rečeno pre nego što je cela stvar završena. Kritičari takođe ističu da kineska centralna banka nikada eksplicitno nije zabranila Alibabi da poseduje elektronsku platformu za plaćanje.

Alibabin udeo u plaćanju i trgovini kroz mobilnu platformu od drugog kvartala 2012. do trećeg kvartala 2015 .godine

Alibabin udeo u plaćanju i trgovini kroz mobilnu platformu od drugog kvartala 2012. do trećeg kvartala 2015 .godine

Upitno korporativno upravljanje, regulatorna neizvesnost, i Maova sve kompleksnija mreža imovine i interesa izvan Alibabe, isplivava na površinu vrlo često. Ali Klark nije dovoljno eksplicitan u objašnjavanju ovih pitanja. Na primer, knjiga jedva pominje Alibabinih drugih 17 suosnivača. Danas je kompanija u suštini kontrolisana od strane 34-tvoročlanog kruga partnera među kojima su Maov pomoćnik Džo Tsai (Joe Tsai) i niz rukovodilaca i koosnivača. Klark nudi sažet i šifrovani opis: partnerstvo osigurava da “osnivači ostanu gospodari svoje sudbine”.

Zatim, tu je složen i s vremena na vreme konfrontirajući odnos Alibabe sa kineskom vladajućom komunističkom partijom. Sporovi oko plaćanja i falsifikovane robe ukazuju na regulatorne rizike s kojima se suočava kompanija. Klark detaljno opisuje napore kompanije da osigura odnose sa vladom, uključujući i ukazano gostoprimstvo u slučaju preko 44.000 poseta državnih delegacija u 2014. Ali, knjiga ne istražuje Maovu dublju povezanost sa Pekingom: neki od investitora Alibabe, pre nego što je ova platforma za e-trgovinu ušla u proces inicijalne javne ponude svojih akcija, bili su investitori firmi sa dubokim političkim vezama, uključujući tu i fond čiji je osnivač sin bivšeg premijera Vena Đjabaoa (Wen Jiabao), kako je pisao New York Times 2014. godine. Ant Financial, kojeg Ma i dalje kontroliše, podržana je od strane državnog investicionog fonda China Investment Corp i državne banke China Construction Bank, prema izvorima koje navodi Wall Street Journal. Ovakva povezanost dovodi u pitanje Maov imidž kao autsajdera.

Jasno je da je Alibaba prešao dug put od svojih skromnih korena u Hangdžou (Hangzhou). Ovih dana kompanija ulazi u prekograničnu e-trgovinu, cloud computing, sektor zdravlja, zabave i medija. Sa tako visokim finansijskim ulogom, međusobni uticaj između Alibabe i njegovog izuzetno moćnog osnivača i njegovih ambicija je i dalje neverovatno važan.

Reuters

 

Kineske investicije u EU: nebu pod oblake

 

U početku, reforme Denga Sjaopinga (Deng Xiaoping), kao i njegova politika otvaranja Kine prema svetu bili su podstaknuti normalizacijom američko-kineskih odnosa. Tokom 80-ih godina prošlog stoleća, trgovina i investicije između Kine i Evrope su se, takođe, vinule nebu pod oblake.

Danas, Evropa je ta – a ne Sjedinjene Države – koja je Pekingu najvažniji partner u naučno-tehnološkom razvoju i investicijama.

03Tokom poslednje tri decenije, evropske multinacionalne kompanije smeštene u Kini sprovode ogromna bilateralna ulaganja; ona su  značajno doprinela obostranom ekonomskom razvoju – kako Kine tako i Evropske unije.

Tokom 2014. godine, kineske su se investicije u EU skoro utrostručile dok je bilateralna trgovina premašila 615 milijardi američkih dolara. Istovremeno, oko šest miliona “poslovnih putnika putovalo je na relaciji EU – Kina. Ali, ovo je, kako je izričito navedeno, samo početak.

Kineske investicije u Evropi

Čak i pre krize 2008, ovi su novčani tokovi rasli zadivljujućom stopom, utrostručivši se sa manje od milijardu dolara godišnje u periodu 2004-2008 na oko tri milijarde u periodu 2009-2010.

Kako je kriza u evrozoni uzimala maha, kineske su se investicije ponovo uvećavale i to trostruko: na 10 milijardi dolara tokom 2011. godine, dok su tokom 2014, kineski investitori udvostručili svoj novac u Evropi, na rekordnih 18 milijardi dolara.

07Kineski kapital doslovce je poplavio glavne pokretačke ekonomije EU: od britanskog tržišta nekretninama, preko investicija u razvoj nemačkih naprednih tehnologija, do francuske industrije i italijanskog energetskog sektora.

Velika Britanija je destinacija br.1 za kineske investicije koje su britansku ekonomiju “ojačale” 5,1 milijardi dolara svežeg novca. Iza Britanaca su Italijani, koji su velikodušno “dopustili” da 3,5 milijarde dolara iz Kine bude uloženo u Apeninsko poluostrvo. Što se tiče strukture ulaganja, kineski kapital kreće se od prirodnih resursa i trgovine ka širokom spektru industrija i kupoprodaje imovine i kompanija širom Evrope.

Na fiskalno konzervativnom severu Evrope, kineski investitori fokusirani su na napredne tehnologije i inovacije. Na bolesnom jugu Evrope, interes kineskih investitora povećan je u domenu privatizacije, naročito u Portugalu, Grčkoj, Italiji i Španiji. U Centralnoj i Istočnoj Evropi, Kina je razvila svoj novi Put svile, koji u Evropi ide od grčkih luka, preko Balkana, sve do vodećih evropskih privreda.

Gledano prema globalnim standardima, nivo kineskih investicija je i dalje relativno nizak, mada je zadnjih godina prisutan snažan trend praktične realizacije kineskih finansijskih potencijala u Evropi.

05

Evropska centralna banka i evro

Trenutak promene dogodio se kada je 2014. evro počeo da pada, da bi odluka ECB-a o kvantitativnom popuštanju krajem januara te godine drastično promenila status kvo.

U prvoj polovini 2014. godine, evro je i dalje bio iznad 1,30 američka dolara. Ali, kada je američki dolar sredinom leta 2014. započeo svoj uspon, evro je, uporedo s ovim trendom, započeo svoj pad. Sve donedavno je taj trend takođe bio podstican kvantitativnim popuštanjem koje je sprovodila Evropska centralna banka (ECB), kao i rastom zabrinutosti zbog grčkog duga i problematičnog bankarskog sektora Španije.

Usled simbioze između kineskog juana i američkog dolara, evro je pretrpeo sličnu eroziju svoje vrednosti u odnosu na juan.

06U maju 2014. godine, evro je i dalje vredeo više od 8.50 juana. Ali, nakon što je ECB prihvatila svoju novu politiku kvantitativnog popuštanja (QE), juan je ojačao u odnosu na evro (6,57 juana za evro) – padajući za gotovo 25 procenata u jedva godinu dana.

Slabljenje evra i kineske investicije u Evropi dešavali su se usred jagme i otimačine ko će prvi s Kinom potpisati regionalne sporazume o slobodnoj trgovini – uključujući i Vašington, koji je sa svoje strane požurivao Evropljane da što pre i pošto-poto potpišu sporazum o Transpacifičkom partnerstvu (TPP) sa SAD.

Ovi sporazumi su intenzivirali napore za uspostavljanjem investicionog pakta Kina-EU, uprkos nizu trgovinskih sporova.

Početkom 2014, Kina i EU su imale prvu rundu razgovora o sklapanju ovog pakta. Za Brisel, ovaj sporazum osigurava da Evropa zadobije dugoročnu stabilnu poziciju na kineskom tržištu. Za Peking, sve se vrti oko ubrzavanja tako potrebnog privrednog rasta, unapređenja ljudskog kapitala i podrške tekućim reformama.

04

Osnovni scenario

S obzirom da sva glavna tržišta očekuju da će FED povećavati svoju referentnu kamatnu stopu i u narednim mesecima, Evropska centralna banka će zadržati svoju stopu blizu nule i nastaviti kvantitativno popuštanje, dok će juan verovatno nastaviti da jača prema evru.

Po ovom osnovnom scenariju, kineske investicije u Evropi će najverovatnije jačati i širiti se.

Postoje, takođe, i negativni scenariji, po kojima bi moglo doći do zaustavljanja ili usporavanja kineskih direktnih investicija u Evropi na kratki rok, recimo u slučaju izlaska Grčke iz evrozone.

Ali, na dugi rok, kineske investicije došle su u Evropu da bi u njoj ostale.

 

Dan Steinbock, EU Observer

Doktor Den Steinbok (Dan Steinbock), direktor istraživačkog programa u Kineskoj školi za međunarodno poslovanje u Indiji, i Američkog instituta (SAD), kao i gostujući saradnik Šangajskog instituta za međunarodne studije (Kina) i EU Centra (Singapur).

 

 

 

Svemir: nova ekonomska granica

00

Trka u svemiru se ponovo zahuktava i mnogi u njemu vide mogućnosti za investicije. Kako se barijere i troškovi za primenu tehnologije u svemiru spuštaju, verujemo da će preduzeća u sektoru aerokosmičke i odbrambene industrije (A & D, Aerospace & Defence) iskusiti ubrzani rast na svojim svemirskim poslovnim linijama, dok bi biznis komercijalnih satelitskih operatera mogao biti ugrožen usled jeftinijih alternativa.

11Eskalacija geopolitičkih tenzija čini se da vuče SAD u pravcu povećanja militarizacije svemira i zaštite postojećih sredstava, sa rastom fondova za obezbeđivanje sredstava za zaštitu svemira kao rezultat. Svemir postaje sve manji, bliži, i jeftiniji, iznova pokrećući privredu koja stagnira već́ decenijama i otvara prostor za nove aplikacije, tehnologiju i konkurenciju. Analizu svemira kao prostora za obavljanje biznisa uradio tim specijalista za aerokosmička ulaganja pri banci Goldman Sachs: 

Šta ako vam kažemo da slanje u svemir sada košta 11 puta manje nego pre 5 godina i da sateliti mogu da koštaju 100 puta manje? Naša sposobnost da se otisnemo u svemir se  promenila u poslednjih 5 godina više nego tokom celog prethodnog perioda istraživanja svemira. Novi, lakši pristup, može radikalno promeniti naše aktivnosti u svemiru (više o ovome u Pregledu pravnih regulativa o kosmičkom prostoru).

13Niski troškovi lansiranja omogućavaju primenu jeftinih satelita sa kraćim očekivanim trajanjem života, i smanjuju barijere za komercijalne, vojne i naučne aktivnosti u svemiru. “Sazvežđa” odnosno flote ili konstelacije manjih satelita sada mogu da obavljaju posao starijih satelita uz značajne uštede u troškovima. Bez ove visoke barijere ulaska, ekonomija svemira može da se podrvgne eri kreativne destrukcije. Proizvođači satelitske opreme i provajderi lansirnih rampi moraju brzo reagovati i sami sebe ponovo redefinisati da bi uspeli da iskoriste ono što može biti tržište sa visokim rastom.

17Zašto je to važno? Jeftiniji pristup svemiru je ono što ovu igru čini ponovo živom. Budućnost istraživanja i svemirske ekonomije zavisi od dostupnosti svemira igračima u komercijalnoj trci. Do sada, samo nekolicina kompanija i država je bila dovoljno snažna da investira u postrojenja sa ciljem osvajanja svemira. Niža ulazna cena i za satelitske tehnologije i za usluge lansiranja omogućava pristup za više preduzeća. Ovo će verovatno promeniti konkurentnost okruženja tako što će stimulisati potražnju za sredstvima bitnim za osvajanje svemira i bolje snabdevanje uslugama kao što su GPS, satelitski internet, i precizno mapiranje. Kako svemir bude postajao sve natrpaniji, praćenje i zaštita imovine SAD će biti sve važniji fokus za ministarstvo odbrane, koje je već stvorilo novu priliku za odbrambene resurse.

12

Mogućnosti za satelite i lansirne rampe u A & D: Smanjenje troškova lansiranja nudi do sada neviđene mogućnosti za pristup svemiru, što će stvoriti dobre poslovne mogućnosti za proizvođače satelita. Sa troškovima manjim za 10% od onoga što su bili pre 5 godina, investicije u svemir će postati dostupne kompanijama koje još nisu ušle u taj prostor. Troškovi će verovatno nastaviti da opadaju sa razvojem raketa za višekratnu upotrebu – sličnih onoj koju je uspešno testirao Blue Origin. Mislimo da bi troškovi mogli pasti za još 10 puta u narednih 5 godina.

Očekujemo da Lokid Martin (Lockheed Martin), ALLIANT TECHSISTEMS, i Boeing smanje svoje troškove lansiranja – Antares, Atlas V, i Vulkan – kako bi mogli da ostanu konkurentni.

19Niski troškovi lansiranja će preoblikovati satelitsku industriju, s obzirom da sateliti mogu sada biti dizajnirani za kraće očekivano trajanje života, što značajno utiče na smanjenje troškova. Dostupnost GPS, satelitskog interneta, komunikacije, slike, i naučnih istraživanja može se značajno povećati sa posledičnim smanjenjem troškova za potrošače i poreske obveznike. Vidimo  da američki A & D sektor nastavlja svoju putanju natprosečnog rasta i povećava svoje učešće na tržištu lansiranja, nakon godina slabih rezultata što je prikazano na donjem grafikonu:

grafikon 7Ovde je svemirska ekonomija uočljiva kao elastična i brzorastuća, što je usledilo kao efekat nižih troškova lansiranja i satelita.

Qualcomm Inc. i SpaceX već su reagovali na ove niže troškove lansiranja, najavljujući planove za lansiranje satelitske flote sa 900 i 4.000 članova, respektivno, a Elon Musk predviđa završetak tog posla za 5 godina. Na kraju 2014, u svemiru je bilo 1.261 operativnih satelita prema podacima organizacije Satellite Industry Association, u odnosu na 986 u 2011. godini.

16Privatizacija svemira stvara komercijalne mogućnosti za kompanije koje su zainteresovane da operišu u prostorima bliskim svemiru. To omogućava da agencija NASA ode korak dalje: kako NASA bude ulazila dublje u svemir, komercijalne kompanije će preuzimati odgovornost za transport i usluge u niskoj orbiti oko Zemlje, što se jasno vidi u komercijalnom snabdevanju i komercijalnim nagradama za posade. Ugovori su ponovo obnovljeni u januaru 2016. godine u ukupnoj vrednosti od oko 5 milijardi dolara i zaključeni na rok od šest godina. Lansiranja letilica sa ljudskom posadom su u SAD bila zaustavljena 2011. ali to će se promeniti sa razvojem sistema za lansiranje sa sledećom generacijom raketa za istraživanje svemira, koje će dovesti Amerikance do asteroida u 2025 i do Marsa u 2030-im.

04Zaštita imovine u svemiru će biti rastući novi i sve važniji faktor kako svemir bude postajao sve naseljeniji i predstavljao pretnju za američku sigurnost: Fokus na zaštiti sredstava u svemiru će doprineti najmanje $5.5mlrd u narednih 5 godina. To treba dodati na procenjenih oko $25mlrd svake godine u tajnim i nekategorisanim aktivnostima odbrane u svemiru prema medijskoj kući CBS. Tekući neklasifikovani troškovi nabavki ministarstva odbrane  dostižu samo $7.1mlrd u glavnim programima sa $ 1,5 milijardi troškova lansiranja, $3.0mlrd za satelite, a $2.6mlrd za podršku. Dodatnih $5.5mlrd za zaštitu imovine u svemiru će najverovatnije biti dodeljeno u okviru tajnih budžeta, koji predstavlja najveći deo troškova ministarstva odbrane SAD u odbrani svemira. Svemirska komanda SAD je narasla na otprilike istu veličinu kao i obalska straža sa budžetom koji je oko 2,5 puta veći. Jer, potrošnja za svemirski program je usko povezana sa pretnjama nacionalnoj bezbednosti iz bliskih sličnih zemalja, vidimo oživljavanje Rusije i uspon Kine kao važan vetar u leđa Pentagonove potrošnje u svemiru. Obe zemlje su uspešno testirale protivsatelitska oružja, pokazavši da su američka sredstva u svemiru u opasnosti.

03Kako američka misija u svemiru postaje sve složenija i suočava se sa sve konkurentnijim i brojnijim okruženjem, zaštita imovine u svemiru postaje sve važnije pitanje za ministarstvo odbrane. I dok američke vazdušne snage, barem zvanično, ne komentarišu konkretne strategije za odbranu svemira, borba protiv ometanja, pokretljivost, situaciono snalaženje i rastakanje svemirskih poseda i disagregacija su opšte prihvaćeni kao glavni fokus delovanja. U slučaju gubitka svemirske imovine, SAD će vršiti pritisak kroz jeftine, brzo rasporedive satelite koji bi mogli da zamene opremu na Zemlji.

 

Goldman Sachs

 

Investiciono bankarstvo: Napuštanje Volstrita (1/2)

Sveže iz Mreže: Veterani svetskog bankarstva su u “talasu cunamija” napustili velike banke kako bi otvorili sopstvene “finansijske butike” i “kioske” – savetodavne finansijske firme. Mogu li oni nadživeti bum spajanja i pripajanja (M & A)?

01

Osvrnuvši se na svojih šest godina mandata u Barklizu (Barclays), Hju “Skip” Mekgi (Hugh E. McGee) može da se seti samo jedne stvari koja mu nedostaje: korporativnih izleta sa Phil Mickelson-om, golferom superstarom koji je dugo pod pokroviteljstvom britanske banke.

McGee je okrenuo leđa životu na Volstritu u aprilu prošle godine, kada je podneo ostavku na mesto šefa američke investicione banke Barkliz. Bio je među najplaćenijim bankarima ove banke, zaradivši bonus od 13 miliona dolara u 2013. godini, ali više nije mogao da se nosi sa radom u ogromnoj “univerzalnoj” banci.

“Između poštovanja propisa i unutrašnje birokratije, shvatio sam da 80 odsto svog vremena provodim radeći nešto što nije u vezi sa klijentima, što zaista nije zabavno”, kaže McGee koji je bio glavni diler za sklapanje poslova u Liman Braders (Lehman Brothers) pre njegovog kolapsa.

Ipak, gospodin McGee (56), nije odustao od investicionog bankarstva: Umesto toga se vratio u rodni Teksas, da bio osnovao Intrepid Financial Partners, banku koja savetuje kompanije iz oblasti energetike.

Hugh McGee se pridružio drugim bankarima veteranima, uključujući i Sajmona Robeja (Simon Robey, ex-Morgan Stenli), Simonu Varšovi (Simon Warshaw), ex-UBS i Pola Taubmana (Paul Taubman), ex Morgan Stanley, koji su odlučili da napuste radna mesta na na Volstritu i londonskom Sitiju i pokrenu svoje butik firme.

Frustrirani novim propisima uvedenim posle krize – od kojih je većina koncipirana sa ciljem sprečavanja rizičnog trgovanja i kreditiranja i imaju manje veze sa savetovanjem o sklapanju poslova – oni su odlučili da odustanu od relativne sigurnosti rada u jednoj velikoj banci. Sa sobom su poneli veze sa klijentima negovane više od deceniju.

03

Ova nova generacija “butik banaka” na neki način podseća na ranija vremena. Mala partnerstva, gde je odabrana grupa viših bankara uglavnom posedovala firmu kojom upravlja, dominirala je Vol Stritom decenijama. Kritičari velikih univerzalnih banaka kažu da je ovo superioran model: oni će verovatno opreznije preuzimati rizike ako je u igri koža partnera.

Bankari tvrde da se bolje zabavljaju – i prave više para – bez okova velikih banaka. Klijenti kažu da pozdravljaju ono što bi trebalo da budu saveti koji su manje konfliktni, s obzirom da butici nemaju da prodaju druge proizvode.

Ova ružičasta slika može biti u velikoj meri povezana sa novim usponom pravljenja dilova. Globalni obim spajanja i akvizicija je na putu da nadmaši četiri triliona dolara u 2015, što je najviši nivo od finansijske krize. Unutar tog rastućeg tržišta, nezavisne firme šire svoj tržišni udeo. Prema Dealogic-u, maloj firmi specijalizovanoj za savetovanje, one su učestvovale sa 16 odsto u poslovima M&A tokom 2014. godine, što je dvostruko više nego 2008. godine.

Pitanje je da li će butici moći da nadžive bum M & A – i da li će preduzeća sa nekoliko desetina bankara biti u stanju da preuzmu više posla od velikih banaka, gde su mnogi od njih sticali zanat.

Butici će uvek biti u nepovoljnom položaju kada je reč o klijentima koji žele “one-stop shop” – banku koja može da pruži savete o zaključivanju poslova i u stanju su da finansijski zaokruže sredstva neophodna da se takav dil i sprovede. Dil koji “pregori”, ili dogovor koji se raspadne, može biti katastrofalan za male firme. Takođe, postoje rizici oslanjanja na samo nekoliko velikih poslova godišnje – pogotovo sa toliko mnogo novih butika koji se bore za ograničen broj transakcija.

“Vrednost butika kao retkosti je smanjena a njihova međusobna konkurencija je narasla sa širenjem drugih vrhunskih franšiza kao što su Centerview i Perella Weinberg, i uskoro PJT Partners“, kaže Ešli Serao, (Ashley Serrao), istraživač-analitičarka u Credit Suisse.

Veća kriška

Za sada, ipak, ovi izdanci uživaju u rastućoj plimi. Majkl Zaoui i njegov brat Joel  (Michael & Yoel Zaoui), braća koja su osnovala Zaoui & Co nakon napuštanja visoko pozicioniranih mesta u Morgan Stanliju i Goldman Saksu (Goldman Sachs), inkasirali su $22m za svoju firmu savetujući Dresser-Rand, američkog proizvođača opreme za naftna polja, u poslu njihove prodaje Siemensu prošle godine za $7.6mlrd. To je skoro 29 miliona dolara, koliko je Morgan Stenli zaradio radeći sa Dresser-Random. Međutim, sa samo nekolicinom mlađih bankara i pomoćnog osoblja, i bez akcionara, veći komad honorara otići će braći Zaoui.

Koncept savetodavnog butika datira još iz 1980-ih, kada su neki od najvećih imena Volstrita napustili vladajuće banke da bi osnovali svoje firme – često posle legendarnih raskida. Petar Peterson (Peter Peterson) i Stiven Svarcman (Stephen Schwarzman) su dali otkaz u Liman Bradersu nakon epske borbe za prevlast da pokrenu Blackstone Group 1985. Blackstone je počeo kao savetodavna firma za M & A pre nego što je evoluirao u fond za investiranje u akcije, formulu koja je učinila da obojica postanu milijarderi.

Nekoliko godina kasnije, Brus Vaserstein (Bruce Wasserstein) i Džozef Perela (Joseph Perella) napustili su First Boston i stvorili Wasserstein Perella. Perella, 73, kaže da započinjanje s novom firmom krajem 1980-im bilo lakše nego što je to danas.

“Nije bilo nikakvog cinculiranja” (gardening leafs), kaže on, misleći na praksu suspendovanja bankara sa platom na određeno vreme posle njihovog odlaska, ne bi li ih tako sprečili da nekome otkucaju neku poverljivu informaciju o dilu koji je bio u toku. “Vi bi ste samo prešli na drugu stranu ulice i počeli da poslujete. Klijent bi došao za vama. To je ono što ja zovem vertikalnim uspinjanjem. ”

Perella je napustio Wasserstein Perella kako bi se pridružio Morgan Stenliju 1993. godine nakon razlaza sa njegovom koosnivačem Brus Vasersteinom. Potom je bio koosnivač još jednog butika koji nosi njegovo ime 2006. godine, Perella Weinberg Partners, sa Peterom Veinbergom (Peter Weinberg) koji je tada bio u Goldman Saksu.

Način na koji butici targetuju klijente se nije mnogo promenio od 1980. godine do danas: njihovom savetu direktorima i glavnim rukovodiocima može se verovati jer je neumrljan unakrsnom prodajom kredita, derivata i proizvodima – imovinom koja je uobičajena za velike banke. “Kada smo počeli, želeli smo da ponovo stvorimo ono najbolje od starog Volstrita, gde su ljudi bili lojalni svojim klijentima i uvek u svom uglu”, kaže Perella.

Unakrsna prodaja se samo intenzivirala krajem 1990-ih, kada je “finansijski tržni centar” postao prethodnik budućeg modela. Sendi Vejl (Sandy Weill) uvezao je zajedno različite komercijalne banke, investicione banke, brokerske kuće i osiguravajuća društva da bi formirao Citigroup. JP Morgan Chase Manhattan i dogovorili da se spoje a Credit Suisse je progutao Donaldson, Lufkin & Jenrette 2000.Sve ovo je podsticano još od 1999. godine, kada je ukinit Glas -Stigalov zakon (Glass-Steagall) iz 1933, koji je držao investicione banke i komercijalne banke odvojenima kako bi se zaštitili deponenti. Elizabeth Warren, koautorka All Your Worth: The Ultimate Lifetime Money Plan i jedna od pet spoljnih i nezavisnih strucnjaka Kongresnog nadzornog veća za sprovođenje Programa spasavanja problematične i krizom ugrožene imovine (Troubled Asset Relief Program, TARP), izjavila je da je ukidanje tog Zakona 1999. direktno doprinelo razbuktavanju globalne finansijske krize iz 2008-2009. 

 

WSJ

Grčka dužnička kriza: Kako se izbaviti iz haosa?

Pet godina otkad je uvela strogi režim štednje, grčka vlada je bila primorana da još jednom skine kapu i poturi je pred svoje poverioce, moleći ih za još novca. Za BBC piše dopisnik biznis rubrike Jonty Blum

03

Međutim, komplikovani poreski sistem izgleda da je još uvek jedna od njenih najvećih prepreka.

Bivši šef grčke agencije za naplatu poreza izjavio je za BBC da povećanje poreza usred finansijske krize “Nije bio nimalo lak posao”.

Ovo je, verovatno, umešno izbegavanje da se stvari nazovu pravim imenom, s obzirom na skorašnje epske skandale vezane za Grčku i njenu finansijsku situaciju.

Hari Teokaris, sada poslanik, doskora je bio najtraženiji čovek u Grčkoj – i to ne zato što se nešto posebno sviđao Grcima. Naprotiv. Oni ga mrze iz dna duše. Njegov je posao bio je da pokuša da podigne poreze usred finansijske krize, kao i da reformiše sam poreski sistem koji je izuzetno neefikasan. “Ako ste osoba koja svima zagorčava život… to znači da i niste baš najpopularniji”, rekao je Teokaris.

Zapanjujuće komplikovano

Navedimo samo jedan primer zamršenosti s kojom Teokaris nastoji da izađe na kraj: u Grčkoj postoji šest različitih stopa PDV-a. Normalna stopa je 23% – a postoje i dva smanjena, za stavke kao što su hrana, gorivo i lekovi.

I pored užasnih posledica krize, grčka ostrva uživaju snižene stope PDV-a kako bi se grčki ostrvljani time podstakli na dalji ostanak u udaljenim delovima zemlje, ne bi li svojim radom doprineli vitalnosti turističke industrije u tim oblastima.

Ovo čini da u svemu postoji šest PDV stopa, čime se stvara obilje mogućnosti za izbegavanje poreza.

Nedavna navala turista na Mikonos, na primer, izgleda da je dovela do smanjenja uplate PDV-a na račun grčke vlade – što je poprilično nelogično.

Grčka, takođe, ima penzijski sistem koji je neverovatno složen, sa brojnim izuzecima za različite poslove koji omogućavaju prevremenu penziju.

U proseku, grčke penzije nisu baš izdašne, ali sve u svemu grčka vlada troši 30% više nego što na penzije troši britanska vlada. Celokupnom grčkom sistemu, u svim njegovim segmentima, očajnički je potrebno pojednostavljenje i transparentnost, kako bi država konačno postala jeftinija po džep poreskih obveznika.

02Grčka luka Pirej, simbol neuspešne privatizacije i loše sprovedenih reformi

Tu su, zatim, i privatizacije. Na početku krize, grčka vlada se obavezala da će kasu napuniti sa 50 milijardi evra od prodaje državne imovine. Prema Teokarisu, taj je cilj ubrzo potom smanjen na €30mlrd a zatim na €20 milijardi.

Sve u svemu, vlada je uspela da dosad skupi oko dve do tri milijarde evra.

Trebalo je da neke planirane transakcije, kao što je privatizacija luke Pirej, donesu daleko više novca, ali se neke prodaje u nedogled odlažu, potom otkazuju, da bi zatim bile ponovo pokrenute.

Grčka je možda samo protraćila pet godina svog perioda spasavanja državnih finansija.

A tu su i rezovi čiji su dobri efekti u međuvremenu poništeni, kao što je ponovno otvaranje, nakon dve godine, državne radio i televizijske kuće ERT, koja je početkom 2015. ponovo počela emitovanje programa.

Stoga, problem nije toliko u tome što je Grčka nesposobna za reforme, ili što ne zna šta treba učiniti, već što je izgubila pet godina a da nije načinila iole ozbiljan pokušaj kako bi rešila strukturne probleme koji guše njenu ekonomiju – a u mnogim slučajevima, zapravo, sada čak ide unazad.

Ako su, premda uz mnogo muka, reforme uspele da nekako startuju pre pet godina, dosad je već odavno trebalo da se uoče makar neki rezultati, kao što je to uočljivo u zemljama poput Irske i Španije, iako je jedan od razloga što je spasavanje Grčke dostigao još jednu kriznu tačku upravo to što su one jedva odmakle od mrtve tačke.

Verovatno da sve ove činjenice ne inspirišu zemlje koje su Grcima već pozajmile toliko novca da im sada opet poveruju – i to u tolikoj meri da bi im opet pozajmile još više novca.

 

Jonty Bloom, BBC