Helikopterski novac: dobro rešenje (kada nema boljeg)


Fiskalna politika nakon dugog niza godina, ako ne i decenija, ponovo ulazi u modu. Razlog je jednostavan: nepotpun oporavak od globalne finansijske katastrofe iz 2008. godine, piše na svom sajtu profesor političke ekonomije Robert Skidelsky

00

Evropa je u tom smislu prošla najgore: njen BDP jedva da je porastao u poslednje četiri godine, a BDP po glavi stanovnika je i dalje manji nego što je bio u 2007. godini. Štaviše, prognoze rasta su sumorne. U julu je Evropska centralna banka objavila izveštaj koji sugeriše da je negativan proizvodni međuprostor u evrozoni bio 6%, četiri procentna poena više nego što se ranije mislilo. “Moguća implikacija ovog nalaza”, kako je ECB je zaključio, “jeste da politike usmerene na stimulisanje agregatne tražnje (uključujući fiskalne i monetarne politike) igraju još važniju ulogu u miksu ekonomske politike.” Ovo je snažna poruka iz Centralne banke Evropske unije.

06Fiskalna politika je praktično onemogućena još od 2010. godine, dok je privredni pad opteretio vlade sa dosad neviđenim posleratnim deficitom i vratolomno brzim zaduživanjem, posebno kada je reč o koeficijentu rasta javnog duga prema BDP-u. Strogost je na taj način postala jedina igra.

Ovo je monetarnoj politici ostavilo jedini dostupan alat za ekonomski podsticaj. Banka Engleske i američke Federalne rezerve ubrizgavaju ogromne količine novca u svoje ekonomije kroz “kvantitativno popuštanje” (QE) – usledile su enormne kupovine dugoročnih državnih i korporativnih hartija od vrednosti. U 2015. godini, ECB je započela program za kupovinu aktive, program za koji je predsednik ECB Mario Draghi obećao da će nastaviti “sve dok ne vidimo održivo prilagođavanje – sve dok inflacija ne bude dostigla odgovarajući nivo (kao kontrateža nadasve opasnom procesu stagflacije).”

Kvantitativno popuštanje nije bilo čarobni štapić. I dok je QE doprineo zaustavljanju isklizavanja u naredni ciklus Velike ekonomske depresije, uzastopne finansijske injekcije odnosno upumpavanje svežeg novca u evro-finansijski sistem urodio je opadajućim prinosima. ECB-ova najava svoje politike suzila je jaz u prinosima između jezgra i periferije Evrope. Ipak, u studiji Tomasa Fazija iz Instituta za nove ekonomske pristupe ističe se da je nedostatak uticaja kvantitativnog popuštanja na bankarske zajmove, povećanje nekvalitetnih kredita, veoma skromna proizvodnja i inflacija dovoljno govore za sebe. Osim toga, QE ima neželjene posledice po preraspodelu finansijskih sredstava jer daje novac onima koji ga već imaju – bankama – pa je samim tim pozitivan efekat QE na ovakve subjekte mali ili zanemarljiv.

05

Kreatori politika treba da budu oprezni kada uzimaju u obzir verovatnoću ovog srednjeg ishoda. Kada centralne banke pokušavaju da smanje inflaciju ispumpavanjem likvidnosti iz sistema, njihova politika biva podrivana od strane komercijalnih banaka, sposobnih da likvidnost upumpaju nazad u sistem, i to kroz davanje zajmova. U današnjem deflatornom okruženju desilo se suprotno. Nastojanje centralne banke da upumpa likvidnost koja bi podstakla privrednu aktivnost podrivena je od strane komercijalnih banaka koje su sposobne da ispumpaju likvidnost uvećavanjem rezervi i odbijanjem pozajmica.

001To ostavlja fiskalnu politiku na margini. Logika trenutnih ekonomskih uslova podrazumeva da bi vlade trebalo da iskoriste prednosti veoma niskih kamatnih stopa za ulaganje u infrastrukturne projekte, kojima bi stimulisali tražnju ali i poboljšali strukturu privrede. Problem je atmosfera, koja je pritisnuta očekivanjima. Kako je oksfordski ekonomista Džon Muelbauer jednom prilikom rekao, ministarstva finansija i centralne banke su “privatnom sektoru utuvile u glavu činjenice o važnosti udela smanjenja odnosa koji bruto državni dug ima prema BDP-u.”

Ova ortodoksna mera proizlazi iz ideje da je zaduživanje naprosto “odloženo oporezivanje”. Ukoliko privatni sektor smatra da će porezi morati da rastu ako bi se poreskim novcem plaćalo zaduživanje države, onda će se, prema ovom shvatanju, svi oni koji vode biznis u privatnom sektoru  trudiće se da štede kao i da povećaju svoju ušteđevinu kako bi platili veće poreze – i, na taj način, istovremeno uništavajući svaki stimulativni efekat države i njenih mera. Ortodoksne metode pogrešno pretpostavljaju da državna potrošnja ne može generisati nikakav dodatni prihod; ali, dokle god preovlađuje ovakva mera, zaduživanjem finansirana fiskalna politika bivaće isključena kao sredstvo za oživljavanje ekonomskog rasta.

Kao rezultat toga, analitičari i političari počeli su sa sugerisanjem ideja za sprovođenje nekonvencionalne fiskalne politike ne bi li se na taj način dopunila nekonvencionalna monetarna politika. Posebno se intenzivno raspravlja o varijantama tzv „helikopterskog novca“, nakon čuvenog misaonog eksperimenta Miltona Fridmana iz 1969. godine u kojem “jedan dan helikopter izbaci… još $1,000 u kešu, s neba”. Bivši predsednik Federalnih rezervi Ben Bernanke je, između ostalog,  svoju uticajnu podršku stavio na raspolaganje “helikopterskim intervencijama”, tj. zahvatima koji bi doprineli oživljavanju posustale ekonomije.

09

Helikopterski novac pritiče u dva oblika, koji mogu (i koji treba) da idu zajedno. Prvi je taj da se kupovna moć stavi direktno u ruke potrošača – na primer, izdavanjem pametnih kartica namenjenih svakom biraču ili građaninu u vrednosti od $1,000 svaka. Švajcarski ekonomista Silvio Gesell, koji je početkom prošlog stoleća prvobitno predložio šemu “naštampanog novca”, dodao je odredbu/uslov da bi novac na računu neutrošen nakon mesec dana trebalo oporezivati, kako bi se obeshrabrilo njegovo gomilanje.

07Alternativno, helikopter novac mogao bi da se koristi za finansiranje potrošnje u izgradnju infrastrukture. Prednost ovakvog “monetarnog finansiranja” je da takva potrošnja, koja se pridodaje deficitu i dovodi do stalnog povećanja novčane mase, ne bi povećala nacionalni dug, jer je vlada bi “dugovala” novac samo svom bankaru, tj dugovala bi samoj sebi. Time bi se eliminisala negativna očekivanja od uvođenja većih poreza.

Naravno, izdavanje dužničkih hartija od vrednosti koje nikada ne treba da budu otplaćene zvuči isuviše dobro da bi bilo istinito, zar ne? Postoji, zapravo, očigledna opasnost da vlade lako postanu zavisne od monetarnih finansija pri plaćanju privatne i javne potrošnje, zbog čega je malo verovatno da će doživeti javnu osudu – osim ukoliko se ekonomski uslovi znatno ne pogoršaju. Ali, ukoliko ništa ne učinimo, sledi nam politički rizik od zapadanja u narednu recesiju (što se čini vrlo verovatnim), a što stvari može učiniti još gorim. Hteli mi to ili ne, nekonvencionalna fiskalna politika mogla bi biti nova igra koju ćemo svi zaigrati.

Robert Skidelsky

 

Kineske investicije u EU: nebu pod oblake


 

U početku, reforme Denga Sjaopinga (Deng Xiaoping), kao i njegova politika otvaranja Kine prema svetu bili su podstaknuti normalizacijom američko-kineskih odnosa. Tokom 80-ih godina prošlog stoleća, trgovina i investicije između Kine i Evrope su se, takođe, vinule nebu pod oblake.

Danas, Evropa je ta – a ne Sjedinjene Države – koja je Pekingu najvažniji partner u naučno-tehnološkom razvoju i investicijama.

03Tokom poslednje tri decenije, evropske multinacionalne kompanije smeštene u Kini sprovode ogromna bilateralna ulaganja; ona su  značajno doprinela obostranom ekonomskom razvoju – kako Kine tako i Evropske unije.

Tokom 2014. godine, kineske su se investicije u EU skoro utrostručile dok je bilateralna trgovina premašila 615 milijardi američkih dolara. Istovremeno, oko šest miliona “poslovnih putnika putovalo je na relaciji EU – Kina. Ali, ovo je, kako je izričito navedeno, samo početak.

Kineske investicije u Evropi

Čak i pre krize 2008, ovi su novčani tokovi rasli zadivljujućom stopom, utrostručivši se sa manje od milijardu dolara godišnje u periodu 2004-2008 na oko tri milijarde u periodu 2009-2010.

Kako je kriza u evrozoni uzimala maha, kineske su se investicije ponovo uvećavale i to trostruko: na 10 milijardi dolara tokom 2011. godine, dok su tokom 2014, kineski investitori udvostručili svoj novac u Evropi, na rekordnih 18 milijardi dolara.

07Kineski kapital doslovce je poplavio glavne pokretačke ekonomije EU: od britanskog tržišta nekretninama, preko investicija u razvoj nemačkih naprednih tehnologija, do francuske industrije i italijanskog energetskog sektora.

Velika Britanija je destinacija br.1 za kineske investicije koje su britansku ekonomiju “ojačale” 5,1 milijardi dolara svežeg novca. Iza Britanaca su Italijani, koji su velikodušno “dopustili” da 3,5 milijarde dolara iz Kine bude uloženo u Apeninsko poluostrvo. Što se tiče strukture ulaganja, kineski kapital kreće se od prirodnih resursa i trgovine ka širokom spektru industrija i kupoprodaje imovine i kompanija širom Evrope.

Na fiskalno konzervativnom severu Evrope, kineski investitori fokusirani su na napredne tehnologije i inovacije. Na bolesnom jugu Evrope, interes kineskih investitora povećan je u domenu privatizacije, naročito u Portugalu, Grčkoj, Italiji i Španiji. U Centralnoj i Istočnoj Evropi, Kina je razvila svoj novi Put svile, koji u Evropi ide od grčkih luka, preko Balkana, sve do vodećih evropskih privreda.

Gledano prema globalnim standardima, nivo kineskih investicija je i dalje relativno nizak, mada je zadnjih godina prisutan snažan trend praktične realizacije kineskih finansijskih potencijala u Evropi.

05

Evropska centralna banka i evro

Trenutak promene dogodio se kada je 2014. evro počeo da pada, da bi odluka ECB-a o kvantitativnom popuštanju krajem januara te godine drastično promenila status kvo.

U prvoj polovini 2014. godine, evro je i dalje bio iznad 1,30 američka dolara. Ali, kada je američki dolar sredinom leta 2014. započeo svoj uspon, evro je, uporedo s ovim trendom, započeo svoj pad. Sve donedavno je taj trend takođe bio podstican kvantitativnim popuštanjem koje je sprovodila Evropska centralna banka (ECB), kao i rastom zabrinutosti zbog grčkog duga i problematičnog bankarskog sektora Španije.

Usled simbioze između kineskog juana i američkog dolara, evro je pretrpeo sličnu eroziju svoje vrednosti u odnosu na juan.

06U maju 2014. godine, evro je i dalje vredeo više od 8.50 juana. Ali, nakon što je ECB prihvatila svoju novu politiku kvantitativnog popuštanja (QE), juan je ojačao u odnosu na evro (6,57 juana za evro) – padajući za gotovo 25 procenata u jedva godinu dana.

Slabljenje evra i kineske investicije u Evropi dešavali su se usred jagme i otimačine ko će prvi s Kinom potpisati regionalne sporazume o slobodnoj trgovini – uključujući i Vašington, koji je sa svoje strane požurivao Evropljane da što pre i pošto-poto potpišu sporazum o Transpacifičkom partnerstvu (TPP) sa SAD.

Ovi sporazumi su intenzivirali napore za uspostavljanjem investicionog pakta Kina-EU, uprkos nizu trgovinskih sporova.

Početkom 2014, Kina i EU su imale prvu rundu razgovora o sklapanju ovog pakta. Za Brisel, ovaj sporazum osigurava da Evropa zadobije dugoročnu stabilnu poziciju na kineskom tržištu. Za Peking, sve se vrti oko ubrzavanja tako potrebnog privrednog rasta, unapređenja ljudskog kapitala i podrške tekućim reformama.

04

Osnovni scenario

S obzirom da sva glavna tržišta očekuju da će FED povećavati svoju referentnu kamatnu stopu i u narednim mesecima, Evropska centralna banka će zadržati svoju stopu blizu nule i nastaviti kvantitativno popuštanje, dok će juan verovatno nastaviti da jača prema evru.

Po ovom osnovnom scenariju, kineske investicije u Evropi će najverovatnije jačati i širiti se.

Postoje, takođe, i negativni scenariji, po kojima bi moglo doći do zaustavljanja ili usporavanja kineskih direktnih investicija u Evropi na kratki rok, recimo u slučaju izlaska Grčke iz evrozone.

Ali, na dugi rok, kineske investicije došle su u Evropu da bi u njoj ostale.

 

Dan Steinbock, EU Observer

Doktor Den Steinbok (Dan Steinbock), direktor istraživačkog programa u Kineskoj školi za međunarodno poslovanje u Indiji, i Američkog instituta (SAD), kao i gostujući saradnik Šangajskog instituta za međunarodne studije (Kina) i EU Centra (Singapur).

 

 

 

Šta usporava svetsku ekonomiju?


Infografika: Focus Economics

Infografika: Focus Economics

Sedam godina nakon što je globalna finansijska kriza izbila 2008. godine, svetska ekonomija je nastavila da se spotiče u 2015. Prema UN izveštaju Stanje i perspektive svetske ekonomije 2016, prosečna stopa rasta u razvijenim ekonomijama je opala za više od 54 % od trenutka izbijanja krize. Procenjuje se da je 44 miliona ljudi u razvijenim ekonomijama nezaposleno, oko 12 miliona više nego u 2007. godini, dok je inflacija dostigla svoj najniži nivo od krize. Još više zabrinjava to što su stope rasta razvijenih zemalja takođe postale nestabilne. To je iznenađujuće, jer, s obzirom da  razvijene zemlje imaju potpuno otvorene kapitalne račune, trebalo je da imaju koristi od slobodnog protoka kapitala i međunarodne podele rizika – i used toga iskuse vrlo malu makroekonomsku nestabilnost. Osim toga, socijalni transferi, uključujući naknade za nezaposlene, trebalo je da omoguće domaćinstvima da stabilizuju svoju potrošnju.

Ali dominantne politike tokom postkriznog perioda – fiskalno povlačenje i kvantitativno popuštanje (QE) glavnih centralnih banaka – ponudili su malo podrške za podsticanje potrošnje domaćinstva, investicije i rast. Naprotiv, oni su težili da stvari učine gorim.

U SAD, kvantitativno popuštanje nije povećalo potrošnju i investicija delimično i zbog toga što se većina dodatne likvidnosti vratila u kasu centralnih banaka u obliku slobodnih rezervi. Zakon o regulisanju olakšica u finansijskim uslugama iz 2006. godine, koji je ovlastio Federalne rezerve da plate kamatu na obavezne i slobodne rezerve, potkopao je glavni cilj QE.

Zaista, sa finansijskim sektorom SAD na ivici kolapsa, Zakon o hitnoj ekonomskoj stabilizaciji iz 2008 je pomerio datum stupanja na snagu ponude kamate na rezerve za tri godine, do 1. oktobra 2008. godine Kao rezultat toga, viškovi rezervi koje drži Fed su porasli, od prosečno 200 milijardi $ u toku 2000-2008 na $ 1.6 triliona tokom 2009-2015. Finansijske institucije odlučile su da zadrže taj svoj novac kod Fed umesto da kreditiraju realnu ekonomiju, zarađujući skoro 30 milijardi $ – potpuno bez rizika – tokom poslednjih pet godina.

Ovo je zapravo velikodušna – i uglavnom skrivena – subvencija centralne banke za finansijski sektor. I, kao posledica povećavanja Fed-ovih kamatnih stopa iz prošlog meseca, subvencije će se povećati za 13 $ milijardi dolara ove godine.

Kontraproduktivni podsticaji su samo jedan od razloga da mnoge od očekivanih koristi od niskih kamatnih stopa nisu materijalizovali. S obzirom da je kvantitativno popuštanje (QE) uspela da održi blizu nule kamatne stope za skoro sedam godina, ona je trebalo da podstakne vlade u razvijenim zemljama da se zadužuju i ulažu u infrastrukturu, obrazovanje i socijalni sektor. Povećanje socijalnih transfera u post-kriznom periodu bi povećalo agregatnu tražnju i pomoglo potrošnju.

Pored toga, u izveštaj UN-a jasno pokazuje da, u celom razvijenom svetu, privatne investicije nisu rasle kao što se moglo očekivati, s obzirom na ultra niske kamatne stope. U 17 od 20 najvećih razvijenih ekonomija, rast investicija je ostao niži tokom perioda nakon 2008. godine nego u godinama pre krize; pet zemalja doživelo je pad investicija u toku 2010-2015.

Globalno, dužničke hartije od vrednosti izdate od strane nefinansijskih korporacija – koje bi trebalo da podstaknu fiksne investicije – značajno su povećane u istom periodu. U skladu sa drugim dokazima, to znači da su se mnoge ne-finansijske korporacije zajmile, iskoristivši niske kamatne stope. Ali, umesto za ulaganja, one su koristile pozajmljeni novac da otkupe svoje akcije ili kupovinu drugih finansijskih sredstava. QE tako stimulisao velika povećanja zaduženosti, tržišnu kapitalizaciju i profitabilnost finansijskog sektora.

Ali, opet, ništa od ovoga nije mnogo pomoglo realnoj ekonomiji. Jasno je da držanje kamatnih stopa na nivou bliskom nuli ne mora da dovede do viših nivoa kredita ili investicija. Kada je bankama data sloboda izbora, one su izabrale profit koji nosi nulti rizik ili čak i finansijske spekulacije umesto pozajmljivanja koje će podržati šire ciljeve ekonomskog rasta.

Nasuprot tome, kada Svetska banka ili Međunarodni monetarni fond daju jeftin novac u zemljama u razvoju, one nameću uslove u vezi sa tim šta mogu da urade sa njim. Da bi imali željeni efekat, QE je trebalo da prati ne samo zvanični napori da se obnove narušeni kanali kreditiranja (posebno onih koji su usmerene na mala i srednja preduzeća), već i konkretne ciljeve kreditiranih banaka. Umesto efektivnog podsticanja banaka da ne pozajmljuju, Federalne rezerve trebalo je da kažnjavaju banke za održavanje viškova rezervi.

Dok su ultra niske kamatne stope dala malo prednosti razvijenim zemljama, oni nametnule značajne troškove za zemlje u razvoju. Nenamerna, ali ne i neočekivana, posledica ublažavanja monetarne politike je nagli rast prekograničnih tokova kapitala. Ukupno priliv kapitala u zemlje u razvoju u 2008. godini porastao je sa oko 20 milijardi $ na preko 600 milijardi $ u 2010. godini.

U to vreme, mnoge zemlje u razvoju imale su velike problem u pikušaju da odgovore na takve snažne uplive kapitala. Vrlo malo toga je otišlo u fiksne investicije. U stvari, rast investicija u zemljama u razvoju značajno je usporen tokom postkriznog perioda. Ove godine, zemlje u razvoju, uzete zajedno, očekuju da će zabeležiti po prvi put neto odliv kapitala – u ukupnom iznosu od 615 $ milijardi dolara – od 2006. godine.

Ni monetarna politika ni finansijski sektor ne rade ono što bi trebalo da rade. Izgleda da je poplava likvidnosti nesrazmerno otišla u pravcu stvaranja finansijskog bogatstva i naduvavanja finansijskih mehurova, a ne u jačanje realne ekonomije. Uprkos oštrom padu cene kapitala širom sveta, tržišna kapitalizacija kao deo svetskog BDP-a i dalje je visoka. Rizik od druge finansijske krize ne može se ignorisati.

Postoje i druge politike koje bi mogle doprineti ostvarivanju obećanog obnavljanja održivog i inkluzivnog rasta. Na prvom mestu je promena pravila tržišne ekonomije kako bi se osigurala veća jednakost, dugoročnije razmišljanje, i obuzdavanje finansijskog tržišta efikasnom regulacijom i odgovarajućim strukturnim podsticajima.

Ali biće potrebno i snažno povećanje investicija u infrastrukturu, obrazovanje i tehnologiju. Oni će morati da se finansiraju, barem delimično, nametanjem poreza za životnu sredinu, uključujući poreze na karbonski otisak i poreze na monopole i druge rente koje su postale sveprožimajuće u tržišnoj ekonomiji – i doprinose enormno nejednakosti i usporenom rastu.

 

Hamid Rashid

(Hamid Rašid je bivši generalni direktor za multilateralne ekonomske poslove u Ministarstvu spoljnih poslova Bangladeša, viši savetnik pri UNDP Birou za razvojnu politiku i šef globalnog ekonomskog monitoringa na Katedri Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja)

 

Project Syndicate

 

“Kvantitativno popuštanje”: osiromašenje evropskih naroda i ukidanje njihovog suvereniteta ?


Vest – kao i svaka druga – bila je da će Evropska centralna banka pokrenuti projekat “Kvantitativno popuštanje” (QE), kojim će spašavati svoj evro – pozitivno je uticala na stopu inflacije i pomogla je evropskim ekonomijama. Plan prvog čoveka ECB, Marija Dragija, sastoji se u tome što će se svakog meseca štampati šezdeset milijardi evra i tako sve do kraja septembra 2016. Ovim novcem će on kupovati državne obveznice članica evrozone i na taj način stimulisati „ekonomije u sunovratu“.

01

Naravno da ovaj plan prati i propagandna kampanja, kažu protivnici mera QE, premda malo ko navodi da je reč o jednom od poslednjih koraka u prenosu nacionalnih suvereniteta na institucije Evropske unije i, kako mnogi ekonomisti tvrde, “najvećoj pljački u istoriji”.

Oni još kažu kako je “Valjda svima već jasno da će ECB kupovinom državnih obveznica samo dodatno povećati javni dug zemalja koje budu obuhvaćene ovom merom, dok će zadužene zemlje dobijena sredstva vraćati s kamatom. Stanovništvo će biti prisiljeno na dodatna odricanja, povećanja poreza ali i rasprodaju i dodatno oporezivanje javnih kompanija i dobara.”

02Zabrinjavajuće je, kažu kritičari kvantitativnog popuštanja, što mnogi ne shvataju da je svaka zemlja koja ima suverenu monetarnu vlast u stanju da stvara novac, pa nije prisiljena da ga pozajmljuje od “nelegalnog i velikog kamataša“ iz Frankfurta, gde se nalaze centrala ECB-a i kancelarija Marija Dragija.

Po onome što zastupa prvi čovek ECB-a, rizik kupljenih obveznica biće ravnomerno podeljen u kvoti od dvadeset odsto od ukupnog iznosa između svih centralnih banaka koje su članice evrozone.

S obzirom da se Evropa suočava s još jednom velikom “prevarom”, kažu ovi ekonomisti, trebalo bi da se iskreno zapitamo kakvi su realni rizici od stvaranja novca ni iz čega, što je, uostalom, praksa koju godinama upražnjava Američka centralna banka (FED), “a znaju se posledice ovakve politike”. Izuzev toga, ovaj novac bi izvorno već trebalo da pripada evropskim narodima.

Ipak, to nije sve, poručuju skeptici: Dužnički novac kojeg će emitovati ECB, kako su već i sami potvrdili – “niotkuda” – pozajmljivaće se uz obezbeđivanje njegovog povraćaja, što će se ostvariti preko oporezivanja ili prodaje državnih preduzeća i drugog javnog vlasništva, a uz saradnju i učestvovanje političara podređenih sistemu.

U poslednje vreme, nastavljaju protivnici da razvijaju svoju tezu, Mario Dragi “igra ulogu koju su mu dodelili veliki globalni vladari novca i neoliberalna kapitalistička elita”, pa izjavljuje kako je ”vrlo iznenađen da je pitanje podele rizika odjednom postalo najvažnije pitanje u raspravi o Kvantitativnom popuštanju, iako sve ponuđene prevare na engleskom jeziku zvuče prihvatljivije.”

Prema agencijama, ova mera će “pomoći da se otkloni rizik prekomerne inflacije“. Poznato je, međutim, kako nijedna država ne može da “štampa” novac, jer će u suprotnom prouzrokovati inflaciju.

03

Neki, zato, predstavljaju ovakvu kalkulaciju: uzmimo 60 milijardi evra mesečno – i tako 20 meseci – a onda priupitajmo nezavisne stručnjake: da će li to stvoriti inflaciju? Jedno je sasvim sigurno: stvaranje lažne ekonomske ideologije, ozlojeđeno primećuju neki, koju u ovom eksperimentu Marija Dragija mora podržati klasična ekonomija, “gura EU narode ka osećaju odbojnosti prema politici uopšte, ali u isto vreeme i na pasivno prihvatanje odluka koje u njihovo ime donose nepoznati entiteti”.

Plan Evropske centralne banke s kupovinom državnih obveznica trajaće sve do kraja septembra 2016. i „prouzrokovaće kontinuiranu korekciju inflacije s ciljem da njen nivo ne pređe dva odsto u srednjoročnom periodu”. Barem je tako potvrdio šef ECB-a, iako se, kada se govori ovako u brojkama, “gubi osećaj za stvarnu i pravnu prirodu novca”. Dakle, kažu suparnici kvantitativnog popuštanja, opet se treba vratiti na pitanje: Zbog čega Mario Dragi pozajmljuje novac državama?

U pokušaju da se odgovori na to pitanje potrebno se prisetiti se osnovnog “atavističkog dualizma”, koji zadire u samu suštinu i pojam novca: on je stvoren od dve strane, koje su međusobno u potpunosti različite.

Prvi deo je materijalan a i, naravno, simboličan – valuta, koja može biti od papira, metala, ili elektronska i nju karakteriše gotovo nepostojeći trošak proizvodnje. Drugi deo, onaj apsolutno najvažniji, jeste vrednost, odnosno kupovna moć nematerijalne prirode – ali koja se gleda kroz prvi deo koji je, u ovom slučaju, simbol. Ova vrednost stvorena je od strane građana jedne nacije tj. države, koji su odlučili da ga koriste, a zatim prihvate konvencionalni simbolični novac kao sredstvo plaćanja.

I, “kao što je nesumnjivo dokazano”, nastavljaju anti-kvantitativci, oni koji stvaraju vrednost novca jesu ljudi koji se njim i koriste, pa stoga jedino njima i mora pripasti pravo na posedovanje celokupnog iznosa izdate monetarne vrednosti.

04

Sledeći ovo, ECB bi, po njihovoj proceni trebalo da svakom pojedinom građaninu odobri deo izlazne vrednosti, preostali deo evropskim zemljama za njihove potrebe, dok bi ECB trebalo da dobije samo jedan – deo nužan za servisiranje troškova proizvodnje i upravljanje uslugama.

“Naravno da ECB ne funkcioniše kao banka evropskih građana i pred nama je velika prevara, možda i najveća prevara u istoriji”, žestoko reaguju kritiari QE.

Očigledno da se od vrlo složene političke i ekonomske mašinerije ne može očekivati da promeni svoju suštinu i prirodu. Ona je podložna Evropskoj centralnojoj banci, što se vidi već iz proste činjenice da je “plan QE usvojen i usmeren radi postizanja zacrtanih ciljeva: stvoriti novac ni iz čega, a u zamenu za prodaju stvarnog bogatstva i nacionalnog suvereniteta”.

Poređenja radi, ako kupimo automobil mi smo se zadužili kod koncesionara, ali smo zauzvrat za dug dobili automobil. Međutim, kroz kvantitativno popuštanje, Evropska centralna banka će dodatno zadužiti evropske građane, ne dajući pritom ništa, jer taj novac zemlje i narodi Evrope i sami mogu da izdaju kroz sopstvene centralne banke – bez duga – i pri tom da imaju puni iznos koji su izdali.

Vreme je da evropski narodi “shvate veliku prevaru koja stoji iza dužničke valute”. Samo tako će budućim generacijama, kako kažu protivnici QE, oni biti u stanju da ostave nadu da će pre ili kasnije biti sposobni da osiguraju svoja prava i vlasništvo nad nacionalnom valutom.

Business Insider

ECR Research

The Economist

BBC: What is quantitative easing?

Džeremi Korbin i kvantitativno popuštanje: finansijske poluge “u rukama naroda”?


08(Jeremy Corbyn, foto: Newyork Times)

Džeremi Korbin (Jeremy Corbyn) je svoju unutarstranačku lidersku kampanju započeo relativno opreznim predlogom. Njegova bi vlada (od 2020. godine) “uravnotežila svoju trenutnu potrošnju sa poreskim prihodima”, ali i dalje se zadužujući za kapitalne izdatke – novac koji bi se, po njemu, investirao u javnu infrastrukturu i institucije. Ovo je jasan, ali teško da je i radikalni izazov za ono što je već postalo konvencionalna mudrost u primeni mera štednje: Uzimanje kredita za investicije je normalna poslovna praksa, a kada vlada finansira odgovarajuće projekte sa svojim deficitima, ona time može ubrzati rast privatnog sektora.

Ali, Korbin je podigao ulog uvođenjem u igru ideje “narodnog kvantitativnog popuštanja”. Ovo je bio daleko hrabriji predlog. Umesto finansiranja investicija putem oporezivanja ili konvencionalnih zaduživanja, on, namesto toga, predlaže da se Banci Engleske (Bank of England) dozvoli da jednostavno “štampa” novac koji bi se koristio “za investiranje u novu stanogradnju zamašnog obima, energetiku, saobraćaj i digitalne projekte”.

Kvantitativno popuštanje (Quantitative Easing, QE) bio je nekonvencionalna monetarna politika onda kada je 2009. Banka Engleske krenula u tom smeru. Bližim uvidom u Korbinov plan “QE za narod” uočava se koliko je to radikalna ideja, ali i objašnjavaju razlozi za sumnje, koje gaje njegovi rivali kada je reč o utemeljenosti ovog koncepta i njegove efikasnosti u javnom interesu.

02

QE prototip

U svom izvornom obliku, QE podrazumeva da centralna banka kupuje postojeći državni dug, dok vlada izdaje više od toga. QE, prema njegovim zagovornicima, funkcioniše tako što „stavlja što više novca u džepove investitora”, pritiskajuči prinos na finansijska sredstva kako bi se osiguralo da će se investirati u realnoj proizvodnji, ili konzumirati prave robe i usluge. Komercijalne banke, čiji dug je kupljen, mogu tako ojačajati svoje bilanse i pozajmiti više. Vlada može da finansira svoj obimni fiskalni deficit bez pritiska na kamatne stope. Iako Banka Engleske, po sopstvenom priznanju, smatra da bi QE gurnuo cene naviše, ovaj bi se potez mogao opravdati jer je inflacija daleko ispod srednjoročnog cilja od dva odsto.

QE je funkcionisao u onoj meri u kojoj je vlada, u suštini, bila u stanju da pravosnažno potroši – ili bez većeg oporezivanja ili bez pozajmljivanja. Iako izdaje novi dug, tu je ekvivalentna količina starog duga (prodavanog kroz obveznice koji se gomila u bilansu stanja centralne banke. QE u Velikoj Britaniji i SAD je na ovaj način potvrdio ključnu propoziciju “moderne teorije novca” (MMT): da vlade sa suverenom valutom mogu potrošiti bilo koji iznos koji su njihove centralne banke spremne i voljne da stvore elektronskim putem.

Ovo, ipak, ne znači da će Banku Engleske biti lako ubediti u naredne runde QE mera izvan okvira kriznih uslova, s kojima je suočena od kraja 2008. Tehnički, Britanski Trezor i dalje mora da na kraju otplati ili barem “prepakuje” 375 milijardi funti duga kojeg je kupila u okviru programa. I upravo je to razlog zbog kojeg centralne banke zaziru od načina na koji finansijska tržišta prosuđuju takvo stvaranje novca titanskih razmera. Oni moraju da ubede domaće investitore kako inflacija neće pokrenuti talas koji će ići iznad ciljne stope, a strane investitore da vrednost valute neće naglo pasti.

01

Problem s kredibilitetom

Injekcija MMT – toliko nova koncepcija da se većina ekonomista i dalje ima problem kako da se pomiri sa njom – dozvoljava Korbinu opovrgavanje suparničkih optužbi kako je “prodavao zastarela rešenja za probleme iz prošlosti”. Međutim, MMT i dalje privlači dosta moćnu oštricu kritike na svoj račun, fokusiran na način na koji se vrši spajanje računa vlade i njihove centralne banke.

Ortodoksnija teorija sugeriše da je, u realnosti, “novi” novac obaveza koja ide na teret centralne banke, koja ga izdaje. Inflacija i devalvacija valute su glavni rizici. Dakle, ukoliko Korbin nastoji da proširi “misiju” Banke Engleske, uključujuči u svoje ingerencije i finansiranje javnih investicija, ovog puta bi mogao da ugrozi svoje ostale (a zapravo primarne) uloge – a to su smirivanje inflacije i održavanje stabilnosti finansijskog sistema.

Rizik da bi se budući deficiti plaćali od “poreza na inflaciju”, uz ozbiljno slabljenje valute, bili su u fokusu napada svih koji su protivnici Laburista, uključujući kancelara iz senke Krisa Leslija (Chris Leslie). Oni, takođe, ukazuju na rizik da bi QE moglo povećati nejednakost usled naduvavanja cena imovine koju kontrolišu samo veoma bogati. A tim neočekivano dugim vremenskim periodom, tokom kojeg su centralne banke širom sveta “uvežbavale” primenu QE instrumenta, samo je uvedena nova nestabilnost u globalni finansijski sistem, koji bi mogao biti na udaru u trenutku kada kamatne stope počnu ponovo da rastu pre 2020. godine.

Korbinovi ekonomski savetnici – uključujući poreskog eksperta Ričarda Marfija (Richard Murphy) – uvereni su da su ovi strahovi neosnovani. Nakon sedam godina krizne primene QE i rekordno niskih kamatnih stopa, inflacija je i dalje praktično na nuli, dok je funta nedavno dostigla svoj sedmogodišnji maksimum u odnosu na evro.

07

Da li je ovakvo koršićenje QE korisno za građane?

Bivši gradonačelnik Londona, Ken Livingston (Ken Livingstone), predstavlja “slučaj QE za narod” retoričkim pitanjem: “Ako smo već u stanju da osposobimo Banku Engleske da finansira bankarski sistem, zašto ga ne bismo upotrebili u izgradnji odgovarajućeg opšteg sistema, koji bi bio moderan i efikasan baš koliko je bio i kod naših brojnih suparnika?”

Međutim, mnogi koji veruju da je QE pomogao da se spasu banke ne vide u QE bezbedan ili efikasan način finansiranja javnih investicija. Centralne banke su uvidele kako je vrlo teško postići da QE sredstva budu u opticaju izvan bankarskog sistema, a da se on za to vreme “uliva” u proizvodne investicije. Način na koji je dodatni novac “zapeo” u sefu banke može biti jedini razlog za pretnju oličenu u talasu inflacije i devalvacije – i ovo je razlog zbog kojih Korbinova ideja upotrebe QE ne može da prođe tako lako.

Ovako jasan signal poslat je o strane tvrdoglavih procena profesionalnih investitora, koji su gledali kako je QE već dodatno napunio ionako pune džepove finansijskih kuća kao što je Goldman Saks, koji je ulagao skoro isključivo u nove finansijske investicije. Nada centralnih banaka, da bi se ovim, napokon, mogle promovisati prave investicije – dok su, za to vreme, prinosi na finansijska sredstva padali – bila je u velikoj meri neispunjena. Plasmani banaka u mala britanska preduzeća nije osetno pojačan ni primenom QE mera, čak i onda kada je ova dopunjena eksplicitnim programima Trezora, kao što je to, recimo, šema tzv. finansiranja za kreditiranje”.

Problem uvećavanja pogrešne vrste potrošnje već dugo vremena takođe shvataju i klasični ekonomisti, koji tvrde da QE kanališe sredstva u finansijski sklop-krug koji nije direktno povezan sa realnim sklopom-krugom-ciklusom robe i proizvodnje nefinansijskih usluga. Na osnovu toga, QE ne daje nikakav podsticaj inflaciji ili realnoj proizvodnji i, suštinski, ne doprinosi povratku ekonomskog rasta.

Iz tog razloga, Korbinova kampanja i nadalje ostaje pod pritiskom javne rasprave o tome kako bi njegovo “demokratizovano” stvaranje novca moglo imati stvarno pozitivne posledice, a bez zazora od inflatornih kretanja.

Jer, način na koji je dosadašnji “QE za bankare” funkcionisao ne omogućava Korbinu da lako “proda” svoju ideju tipa “QE za narod”.

 

Alan Shipman, theconversation.com