Strah od robota

00

U raspravama o „usponu robota“ se stvarno preteruje. Pretnja da će roboti zameniti ljude smatra se novinom koja će promeniti našu civilizaciju i naš način života. Ali tu nema ničeg novog. Mašine koje zamenjuju mehanički, a ponekad i kreativni rad ljudi postoje još od industrijske revolucije. Robot je mašina kao i svaka druga. Opsesija robotima ili strah od njih u vezi su sa našom fascinacijom njihovim antropomorfizmom. Govori se o velikim profitima „vlasnika robota“, kao da su oni robovlasnici. A nema nikakvih vlasnika robota, već samo kompanija koje investiraju u ove tehnološke pronalaske da bi ostvarile što veći profit. Može se dogoditi da se neto raspodela konačnog proizvoda pomeri u korist kapitala, ali sam fenomen se ne razlikuje od uvođenja bilo kojih novih mašina koje zamenjuju ljudski rad, i to već najmanje dvesta godina, piše ekonomista Branko Milanović na svom blogu Global Inequality

16Želim da razjasnim 3 zablude u vezi sa robotima.

Prva je da će, prema doktrini ukupne količine rada, nove mašine zameniti veliki broj radnika zbog čega će oni ostati trajno nezaposleni. To je verovatno tačno na kratak rok, jer broj poslova je ograničen, a što više posla obavljaju mašine to je manje posla za ljude. Ali na dugi rok broj poslova postaje promenjiva u jednačini. Ne možemo da predvidimo koji novi poslovi će nastati, jer ne znamo šta će sobom doneti nova tehnologija, ali možemo da se oslonimo na iskustvo iz poslednja dva veka tehnološkog razvoja. Već je utvrđeno da su se slični strahovi javljali i ranije i da su se svi ispostavili kao neosnovani. Nove tehnologije su stvorile nove poslove, to jest više novih i boljih poslova od onih izgubljenih. To ne znači da u ovom procesu neće biti gubitnika. Neke radnike će zameniti nove mašine zvane „roboti“ ili će doći do smanjivanja zarada, ali iako će ovi gubici biti tragični za pojedince, oni neće imati negativan uticaj na društvo u celini.

Druga velika zabluda, koja je u vezi sa prvom i tiče se naše nesposobnosti da predvidimo šta će doneti nove tehnologije – jeste da su ljudske potrebe ograničene. Nama se čini da su one svodive na one koje postoje danas, jer nismo u stanju da predvidimo nove potrebe koje ćemo razviti sa novom tehnologijom. Zato ne možemo da zamislimo ni nove poslove koji će ih zadovoljiti. Ovde nam opet može pomoći istorija. Pre 10 godina nismo mogli da zamislimo potrebu za smart telefonima (jer nisu postojali) i nismo mogli da zamislimo nove poslove koje će stvoriti iPhone (preko Ubera do elektronske prodaje karata). Pre samo 40 godina nismo mogli da zamislimo potrebu za ličnim računarom u svakoj sobi i milione poslova koje će oni stvoriti. Pre nekih sto godina nismo mogli da zamislimo potrebu za ličnim kolima i fabrikama poput Forda, Dženeral Motorsa i Tojote, pa ni stvari poput Mišlenovog vodiča za restorane. Čak su i najbolji ekonomisti poput Ricarda Hausmanna i John Maynard Keynesa (u „Ekonomskoj budućnosti naših unuka“) smatrali da su ljudske potrebe ograničene. Danas znamo da to nije slučaj: potrebe su neograničene i kreiraju ih nove tehnologije.

06

Treća velika zabluda, indirektno povezana sa pitanjem robotike, odnosi se na konačnost sirovina i izvora energije i bavi se „ograničenim kapacitetima Zemlje“. Naravno da postoje geografska ograničenja količine sirovina na Zemlji kao zatvorenom sistemu, ali nas iskustvo uči da su ove granice daleko fleksibilnije nego što mislimo, jer se naše znanje o njima pomera sa napretkom tehnologije. Kroz tehnološki razvoj otkrivamo sve više zamena za prirodne materijale. Prihvatanje činjenice da je na primer x izvor energije ili sirovina i da će po sadašnjem tempu eksploatacije za nekoliko godina nestati, zanemaruje činjenicu da sa smanjivanjem količina x raste njegova cena na tržištu i povećava se potreba za pronalaženjem njegove zamene (što pokazuju pronalasci šećerne repe, sintetičke gume ili freking), ili za upotrebom različite kombinacije elemenata u proizvodnji finalnog proizvoda koji sada sadrži x. Možda će to povećati cenu finalnog proizvoda, ali se svakako neće desiti nikakva kataklizma. Kapaciteti planete Zemlje posmatrani mimo tehnološkog razvoja i porasta cena samo su još jedna velika zabluda.

Neki poznati ekonomisti su sakupljali papir u strahu od nestanka drveća prepuštajući se iracionalnim strahovima. Do toga nije došlo, iako je potrošnja papira dostigla svoj istorijski rekord. Oni prosto nisu mogli da predvide da će tehnologija omogućiti reciklažu papira i da će elektronska komunikacija zameniti većinu papirne. Mi nismo ništa pametniji od njih, jer ne možemo da zamislimo zamenu za naftu, magnezijum ili gvozdenu rudu, ali možemo da zaključujemo po analogiji.

Strah od robotike i tehnologije proizlazi iz dve ljudske slabosti. Jedna je kognitivna: ne znamo kakve će biti tehnološke promene u budućnosti i zato ne možemo da predvidimo svoje potrebe. Druga je psihološka: želja za uzbuđenjem koje izaziva strah od nepoznatog, od zastrašujuće i istovremeno privlačne mogućnosti da u fabrikama metalni roboti zamene radnike. Ona zadovoljava istu potrebu zbog koje gledamo horor filmove. A kada ne gledamo horor filmove, plašimo se nestanka prirodnih resursa, kraja ekonomskog rasta i zamene ljudi robotima. To je jako zabavno, ali nas istorija uči da nema realnih razloga za strah.

Branko Milanović, Global Inequality

Social Europe, 26.09.2016.

Peščanik.net, 27.09.2016.

Tokio 2020: Olimpijske medalje od e-otpada

I dok Japanu, s jedne strane, nedostaju prirodni resursi, Zemlja izlazećeg sunca predstavlja jedan od vodećih svetskih “urbanih rudnika”. Ken Sakakibara, novinar lista “Azijski pregled Nikkei” (Nikkei Asian Review) objašnjava šta se sve može naći i eksploatisati u najvećim urbanim strukturama sveta, i od čega će se praviti medalje za predstojeću Olimpijadu čiji će domaćin 2020. biti japanska prestonica, Tokio.

Organizatori Olimpijskih igara u Tokiju 2020. godine se nadaju da će izvore metala za izlivanje medalja od zlata, srebra i bronze pronaći u “urbanim rudnicima”, mestima na koja se deponuju milioni odbačenih pametnih telefona i ostala mala potrošačka elektronika.

Takav elektronski otpad sadrži dovoljno plemenitih metala za izlivanje svih medalja koje će se deliti na narednim Olimpijskim i Paraolimpijskim igrama, koje će se održati u glavnom gradu Japana za četiri godine. Članovi organizacionog tela tokijskih letnjih Olimpijskih igara sastali su se sa državnim službenicima i direktorima najvećih kompanija kako bi razmotrili mogućnosti i maksimalne potencijale za reciklažu.

Za Londonske Olimpijske igre 2012. godine je za proizvodnju medalja iskorišćeno je 9.6 kilograma zlata, 1,210kg srebra i 700kg bakra – primarne komponente bronze. Poređenja radi, količina plemenitih metala koja se reciklažom dobila od odbačenih komada potrošačke elektronike je 2014. godine u Japanu iznosila 143kg zlata, 1,566kg srebra i 1.112 tona bakra.

I dok je Japan zemlja siromašna prirodnim resursima, njen “rudnik” zlata i srebra sadržan je u nepreglednom kvantumu potrošačke elektronike koja iznosi 16% odnosno 22% ukupnih svetskih količina e-otpada; time je Japan prevazišao rezerve onih nacija koje obiluju prirodnim resursima.

Gradovi koji su bili domaćini dosadašnjih Olimpijada obično su ove metale nabavljali tako što su uglavnom tražili da ih rudarske kompanije doniraju.

O ideji korišćenja reciklirane elektronike raspravljalo se 10. juna ove godine na sastanku u Tokiju. Razmatrali su se “predlozi saradnje (državnog i privatnog sektora) radi koncipiranja operativnog plana za Tokio 2020”, sa posebnim osvrtom na “održivu budućnost”. Učesnici su bili zvaničnici Tokijskog Olimpijskog i Paraolimpijskog organizacionog komiteta, Ministarstvo životne sredine i predstavnici tokijske gradske vlade, kao i direktori kompanije za mobilne komunikacije telefona NTT DoCoMo, kompanija za istraživanje i eksploataciju plemenitih metala Tanaka Kikinzoku Kogyo, i, naravno – mnogobrojne kompanije koje se bave reciklažom.

Izazov skupljanja starog, polovnog, odbačenog, neupotrebljivog, iskorišćenog…

Jedan od izazova je činjenica da Japan nije u potpunosti implementirao sistem za prikupljanje odbačene potrošačke elektronike. I dok se u ovoj zemlji svake godine odbaci oko 650.000 tona potrošačke elektronike i električnih kućnih aparata, procenjuje se da se tek nešto manje od 100.000 tona prikupi u okviru sistema utemeljenog na Zakonu o reciklaži malih kućnih aparata, koji je 2013. godine stupio na snagu. Ministarstvo za životnu sredinu pozvalo je opštine da ostvaruju zacrtani državni cilj prikupljanja 1 kg male potrošačke elektronike po osobi godišnje, ali je ovaj plan kod mnogih opština “potonuo” na prikupljanje jedva 100 grama po osobi.

Osim toga, obilje metala koji se izvuče iz odbačenih elektronskih uređaja već se iznova koristi za novu elektroniku. Srebro se posebno nestabilno kotira u odnosima ponude i potražnje, pa je neizvesno može li ga se dovoljno dobiti da bi se proizvele sve srebrne olimpijske medalje.

Podizanjem svesti ne samo japanske javnosti, moguće je povećati procenat iskorišćavanja elektronskog otpada koji se prikuplja i reciklira. Reciklaža je već široko rasprostranjena u Japanu za mnoge proizvode, uključujući najraznovrsniju kartonsku ambalažu i poklopce za plastične boce – sve to upravo zahvaljujući naporima i saradnji ekološki svesnih potrošača.

“Potreban nam je sistem koji će potrošačima što je moguće više olakšati predaju polovne potrošačke elektronike, kao i preuzimanje iste u reciklažnim prijemnim stanicama”, rekao je Takeši Kuroda, predsednik poslovne grupe ReNet Japan iz Obua u prefekturi Aiči. Ova kompanija kupuje i prodaje iskorišćene kućne aparate. ReNet se svrstava među one japanske kompanije koje zdušno podržavaju plan da se olimpijske medalje dobijaju iz elektronskog otpada.

“Sistem prikupljanja odbačenih uređaja trebalo bi da se uspostavi od strane privatnog sektora i centralne i lokalne vlasti, koji treba da budu zaduženi za objavljivanje ovakvih privatnih usluga”, rekao je Kuroda. “Ukoliko bi ova javnoprivatna saradnja uznapredovala, prikupljanje i iskorišćavanje elektronskog otpada trebalo bi da u Japanu značajno poraste.”

Yuko Sakita, predstavnik neprofitne organizacije Genki Net u kampanji “Za stvaranje održivog društva” (Creating a Sustainable Society), koji je 10. juna organizovao sastanak za razradu Olimpijskog akcionog plana kaže: “U cilju angažovanja svih Japanaca da na svaki način uzmu učešća na predstojećoj Olimpijadi u Tokiju, sada od kompanija iz privatnog sektora tražimo da budu aktivne, da preuzmu inicijativu i same predlažu konkretne koncepte za sakupljanje e-otpada. Želeli bismo i da ostvarimo što tesniju saradnju s Organizacionim odborom Olimpijskog komiteta kako bismo ovaj predlog-ideju konačno i konkretizovali.”

Nikkei Asian Review

 

Kineske investicije u EU: nebu pod oblake

 

U početku, reforme Denga Sjaopinga (Deng Xiaoping), kao i njegova politika otvaranja Kine prema svetu bili su podstaknuti normalizacijom američko-kineskih odnosa. Tokom 80-ih godina prošlog stoleća, trgovina i investicije između Kine i Evrope su se, takođe, vinule nebu pod oblake.

Danas, Evropa je ta – a ne Sjedinjene Države – koja je Pekingu najvažniji partner u naučno-tehnološkom razvoju i investicijama.

03Tokom poslednje tri decenije, evropske multinacionalne kompanije smeštene u Kini sprovode ogromna bilateralna ulaganja; ona su  značajno doprinela obostranom ekonomskom razvoju – kako Kine tako i Evropske unije.

Tokom 2014. godine, kineske su se investicije u EU skoro utrostručile dok je bilateralna trgovina premašila 615 milijardi američkih dolara. Istovremeno, oko šest miliona “poslovnih putnika putovalo je na relaciji EU – Kina. Ali, ovo je, kako je izričito navedeno, samo početak.

Kineske investicije u Evropi

Čak i pre krize 2008, ovi su novčani tokovi rasli zadivljujućom stopom, utrostručivši se sa manje od milijardu dolara godišnje u periodu 2004-2008 na oko tri milijarde u periodu 2009-2010.

Kako je kriza u evrozoni uzimala maha, kineske su se investicije ponovo uvećavale i to trostruko: na 10 milijardi dolara tokom 2011. godine, dok su tokom 2014, kineski investitori udvostručili svoj novac u Evropi, na rekordnih 18 milijardi dolara.

07Kineski kapital doslovce je poplavio glavne pokretačke ekonomije EU: od britanskog tržišta nekretninama, preko investicija u razvoj nemačkih naprednih tehnologija, do francuske industrije i italijanskog energetskog sektora.

Velika Britanija je destinacija br.1 za kineske investicije koje su britansku ekonomiju “ojačale” 5,1 milijardi dolara svežeg novca. Iza Britanaca su Italijani, koji su velikodušno “dopustili” da 3,5 milijarde dolara iz Kine bude uloženo u Apeninsko poluostrvo. Što se tiče strukture ulaganja, kineski kapital kreće se od prirodnih resursa i trgovine ka širokom spektru industrija i kupoprodaje imovine i kompanija širom Evrope.

Na fiskalno konzervativnom severu Evrope, kineski investitori fokusirani su na napredne tehnologije i inovacije. Na bolesnom jugu Evrope, interes kineskih investitora povećan je u domenu privatizacije, naročito u Portugalu, Grčkoj, Italiji i Španiji. U Centralnoj i Istočnoj Evropi, Kina je razvila svoj novi Put svile, koji u Evropi ide od grčkih luka, preko Balkana, sve do vodećih evropskih privreda.

Gledano prema globalnim standardima, nivo kineskih investicija je i dalje relativno nizak, mada je zadnjih godina prisutan snažan trend praktične realizacije kineskih finansijskih potencijala u Evropi.

05

Evropska centralna banka i evro

Trenutak promene dogodio se kada je 2014. evro počeo da pada, da bi odluka ECB-a o kvantitativnom popuštanju krajem januara te godine drastično promenila status kvo.

U prvoj polovini 2014. godine, evro je i dalje bio iznad 1,30 američka dolara. Ali, kada je američki dolar sredinom leta 2014. započeo svoj uspon, evro je, uporedo s ovim trendom, započeo svoj pad. Sve donedavno je taj trend takođe bio podstican kvantitativnim popuštanjem koje je sprovodila Evropska centralna banka (ECB), kao i rastom zabrinutosti zbog grčkog duga i problematičnog bankarskog sektora Španije.

Usled simbioze između kineskog juana i američkog dolara, evro je pretrpeo sličnu eroziju svoje vrednosti u odnosu na juan.

06U maju 2014. godine, evro je i dalje vredeo više od 8.50 juana. Ali, nakon što je ECB prihvatila svoju novu politiku kvantitativnog popuštanja (QE), juan je ojačao u odnosu na evro (6,57 juana za evro) – padajući za gotovo 25 procenata u jedva godinu dana.

Slabljenje evra i kineske investicije u Evropi dešavali su se usred jagme i otimačine ko će prvi s Kinom potpisati regionalne sporazume o slobodnoj trgovini – uključujući i Vašington, koji je sa svoje strane požurivao Evropljane da što pre i pošto-poto potpišu sporazum o Transpacifičkom partnerstvu (TPP) sa SAD.

Ovi sporazumi su intenzivirali napore za uspostavljanjem investicionog pakta Kina-EU, uprkos nizu trgovinskih sporova.

Početkom 2014, Kina i EU su imale prvu rundu razgovora o sklapanju ovog pakta. Za Brisel, ovaj sporazum osigurava da Evropa zadobije dugoročnu stabilnu poziciju na kineskom tržištu. Za Peking, sve se vrti oko ubrzavanja tako potrebnog privrednog rasta, unapređenja ljudskog kapitala i podrške tekućim reformama.

04

Osnovni scenario

S obzirom da sva glavna tržišta očekuju da će FED povećavati svoju referentnu kamatnu stopu i u narednim mesecima, Evropska centralna banka će zadržati svoju stopu blizu nule i nastaviti kvantitativno popuštanje, dok će juan verovatno nastaviti da jača prema evru.

Po ovom osnovnom scenariju, kineske investicije u Evropi će najverovatnije jačati i širiti se.

Postoje, takođe, i negativni scenariji, po kojima bi moglo doći do zaustavljanja ili usporavanja kineskih direktnih investicija u Evropi na kratki rok, recimo u slučaju izlaska Grčke iz evrozone.

Ali, na dugi rok, kineske investicije došle su u Evropu da bi u njoj ostale.

 

Dan Steinbock, EU Observer

Doktor Den Steinbok (Dan Steinbock), direktor istraživačkog programa u Kineskoj školi za međunarodno poslovanje u Indiji, i Američkog instituta (SAD), kao i gostujući saradnik Šangajskog instituta za međunarodne studije (Kina) i EU Centra (Singapur).