Tag Archives: demokratija

Kako je propao SSSR

Ekonomista Branko Milanović je na svom blogu napisao prikaz knjige Wisle Suraske “How the Soviet Union disappeared: An essay on the causes of dissolution / Kako je nestao Sovjetski Savez: esej o uzrocima raspada”, Duke University Press, 1998.

Raspad Sovjetskog Saveza je jedan od najneobičnijih događaja u istoriji. Nikada se nije dogodilo da se moćno i veliko carstvo odrekne moći i dopusti raspad jezgra (Sovjetski Savez) i satelitskih država (Istočna Evropa) tako brzo i bez borbe. U Osmanskom carstvu proces dezintegracije je trajao nekoliko vekova i protekao je u znaku ratova sa zapadnim silama i Rusijom, te pokreta za nacionalno oslobođenje (Grčka, Srbija, Bugarska). Habsburško carstvo se raspalo posle četiri godine do tada najvećeg sukoba u istoriji. Isto važi za rusku imperiju i Hoencolerne. Ali sovjetska imperija se raspala praktično bez borbe. Kako je to moguće?

U knjizi nevelikog obima o raspadu Sovjetskog Saveza Wisla Suraska je pokušala da odgovori na to pitanje. Ali prvo treba reći šta njena knjiga nije. To nije knjiga o komunizmu i ekonomiji. Autorka ne pokušava da odgovori (bar ne direktno) na pitanje o uspesima i neuspesima komunizma i ne bavi se ekonomijom. U čitavoj knjizi skoro da nema brojčanih podatka. To je knjiga politikološkinje u čijem fokusu su unutrašnje političke prilike koje su dovele do pada Sovjetskog Saveza.

Knjiga je dobro i jasno napisana. Glavni zaključak naglašen kurzivom u završnom poglavlju jeste to da je raspad bio posledica „presudno važnog neuspeha komunističkih režima – njihove nesposobnosti da izgrade modernu državu“ (str. 134). Upravo „slabost države, a ne njena svemoć, dovela je do propasti komunističkog projekta modernizacije i Gorbačovljeve ’perestrojke’“ (str. 134). Da neko ne bi pomislio da je Suraska zagovornik moćne države, moram naglasiti da kao glavni razlog neuspeha u izgradnji odgovorne i bezlične veberovske birokratije ona vidi u arbitrarnoj prirodi komunističke države pod kontrolom komunističke partije. Državna mašinerija koja poštuje opšte poznata i racionalna pravila ne može se upostaviti ako je postupanje vlasti arbitrarno. A bez takve mašinerije projekat modernizacije je osuđen na propast.

Ipak, to ne objašnjava zašto se zemlja (SSSR) raspala. Do raspada je došlo, tvrdi autorka, zbog Brežnjevljevog ekvilibrijuma, koji je – u odsustvu funkcionalne države kontrolisane iz jednog centra, a nakon odustajanja od vladavine terora – doveo do uspostavljanja teritorijalnih feuda. Moć u centru zavisila je od podrške periferije, a lideri sa periferije su vremenom preuzeli na sebe većinu lokalnih (u slučaju SSSR-a, republičkih) funkcija. Njihovo razvlašćivanje zahtevalo bi pribegavanje masovnom teroru, kao u doba Staljina, kada se centar aktivno odupirao stvaranju lokalnih centara moći, bilo „čistkama“ ili redovnim premeštanjima iz jednog regiona u drugi da bi se sprečila akumulacija moći. Brežnjevljev ekvilibrijum je doneo „decentralizaciju“ i prenošenje moći na lokalne „barone“, koji su potom pružali podršku onim frakcijama u centru koje im nude najveću moć.

U pokušajima da recentralizuje proces odlučivanja i sprovede svoje reforme, Mihail Gorbačov je nailazio na otpor na svim nivoima. Shvatio je da bez podrške republika ne može ništa postići. Zato je, piše Suraska, na poslednjem partijskom kongresu 1991. porazio konkurente (Jegor Ligačev) tako što je regionalne partijske šefove i formalno uključio u Politbiro, čime je zapravo konfederalizovao partiju i zemlju. Ali pokazalo se da je to bilo premalo i da je došlo prekasno, jer su najveća republika Rusija pod Jeljcinovim vođstvom i baltičke zemlje već bile razvile jake secesionističke tendencije.

Drugi važan faktor na koji Suraska ispravno ukazuje, pored vertikalne de-koncentracije, bili su surevnjivost i konkurentski odnos između partije, tajne službe (KGB) i vojske. Ta trojna podela u kojoj su dva člana nastojali da oslabe i stave pod kontrolu trećeg doprinela je kolapsu. Autorka smatra da je početak kraja vodeće uloge vojske u zemlji bila odluka Politbiroa, na kojoj je Jurij Andropov (tadašnji šef KGB-a) insistirao, da se ne izvede intervencija u Poljskoj 1980-81. Andropovljev stav (prema zapisnicima sa sednica Politbiroa) da „intervencije ne sme biti… čak i ako Poljska padne pod kontrolu Solidarnosti“ (str. 70) počivao je na uverenju da je svaka sovjetska intervencija u inostranstvu (Mađarska 1956, Čehoslovačka 1968) doprinosila rastu moći vojske, zbog čega KGB, ako želi da se izbori za dominantnu poziciju, donošenje odluka ne sme prepustiti vojsci.

Slabljenje pozicija partije, piše Suraska, očigledno je iz ishoda sukoba u Sovjetskom Savezu i Poljskoj: u prvom slučaju na čelo partije je dospeo šef tajne policije, u drugom vrhovni komandant vojske.

Do najoriginalnijih uvida Suraska dolazi u delu posvećenom Gorbačovljevoj ideologiji i generaciji koja je rođena i odrasla u Sovjetskom Savezu, a koja je došla na vlast polovinom osamdesetih godina prošlog veka. Pripadnici te generacije su pod uticajem postmarksističke misli verovali da je demokratija ili njeno odsustvo tek periferni (ne-esencijalni) faktor: demokratija je varka, jer je „istinska vlast“ negde drugde. „Naoružani“ tim uverenjem i idejama o konvergenciji dva sistema koje su bile popularne sedamdesetih godina, te (po mom mišljenju) milenijarističkim marskističkim stavom da budućnost čovečanstva pripada komunizmu, izgubili su iz vida značajne razlike između ova dva sistema i poverovali da čak ni uvođenje demokratije neće ugroziti njihove pozicije. Tako autorka, koja se kritički odnosi prema marksističkim i postmarksističkim teorijama, u ironijskom obrtu zaključuje da su ove druge direktno doprinele kraju režima inspirisanih marksizmom (str. 147).

U pretposlednjem poglavlju Suraska ukratko i veoma kritički ispituje različite teorije kojima je objašnjavano funkcionisanje komunističkih država – teoriju modernizacije, totalitarizam, teoriju o birokratskoj državi – i svima pronalazi mane. Autorkin zaključak s početka ovog prikaza detaljnije se obrazlaže u završnom poglavlju pod naslovom „Despotizam i moderna država“. Tu, u poslednjem izlaganju na koje vredi skrenuti pažnju, Suraska razmatra komunističko odbacivanje države i njenih procedura regulisanih čvrstim pravilima (po čemu su komunisti ideološka braća anarhista) i ubedljivo izlaže svoje tumačenje komplementarnosti „sovjetske“ demokratije i centralnog planiranja. U oba slučaja država se poništava, a njene funkcije se preuzimaju nametanjem arbitrarnog procesa odlučivanja i ukidanjem podele vlasti. Tako se pokazuje da su despotizam i anarhizam ne samo komplementarni, nego i neophodni jedan drugome.

 

globalinequality, 19.02.2017.

Peščanik.net, 14.03.2017.

Volim i ja vas

00

CETA, Sporazum o slobodnoj trgovini između EU i Kanade nije potpisan jer se tome usprotivila Valonija, jedna od tri belgijske pokrajine. Niko ne zna šta je CETA, ali smo zato svi saznali za Valoniju. Stručnjaci kažu da je ovo odličan sporazum, ali ljudi više ne veruju stručnjacima. U međuvremenu je Belgija odlučila da će ipak glasati za CETA. Privremena pobuna Valonije je ipak bila veliki udarac, ne samo za Evropu već i za zapadni način vođenja politike – gde se lobisti i političari dogovaraju iza zatvorenih vrata. Kada će shvatiti da takva politika nema budućnost?

Valonija je mala, a Evropa velika. Mala zajednica koja naseljava par šumovitih brežuljaka ne bi trebalo da ima moć da ometa poslove čitavog kontinenta. Tako govore ljudi koji još uvek nisu shvatili da je Evropsku uniju zahvatio ubrzani proces političke delegitimizacije. Trump, Alterantiva za Nemačku, brexit i Valonija: u toku je erozija, razgradnja zapadne demokratije. Pustite Valoniju – u krizi je čitav sistem zapadne politike.

Mnogi se prave da se ništa ne događa, ali i to je znak posrnulog sistema. Liderka Zelenih Katrin Göring-Eckardt nam je u susretu sa liderkom Die Linkea Sahrom Wagenknecht pružila primer ovakvog razmišljanja kada je rekla: „Wagenknecht kritikuje mejnstrim medije jer građani gube poverenje u njih. Ona insistira na neuspesima države i sistema. Ona ne kritikuje, već sumnja u nemačku demokratiju.“

Bankarska kriza, evrokriza, izbeglička kriza – svi uviđamo da smo u poslednjih nekoliko godina doživeli višestruke neuspehe države i sistema. Zašto o tome ne bi smelo da se govori i zašto stvari ne smeju da se nazovu svojim pravim imenom? Zašto je pojam demokratije nedodiriv? Tako je nekada bilo i u socijalizmu, kada je ta reč davno pre sloma sistema bila obesmišljena do praznih slova bez sadržaja. Demokratiji preti slična sudbina prazne floskule.

000

Ko želi da zaštiti demokratiju treba da se suprotstavi sporazumima o slobodnoj trgovini koji uspostavljaju sudove posebne nadležnosti za kompanije i investitore. CETA predviđa takve stvari. I slobodna trgovina su takođe samo reči. One bude prijatne asocijacije na otvoreno more i duga putovanja sa hrabrim kapetanima. Ali u stvarnosti je slobodna trgovina odavno postala sinonim za tajne dogovore kompanija i političara. Ne treba biti stručnjak za slobodnu trgovinu da bi se razumelo da ona ukida takozvane „necarinske prepreke“, kao što su socijalni, ekološki i pravni standardi na kojima počivaju naša društva. Ti standardi štite interese građana. Ako budu bili žrtvovani zbog slobodne trgovine, sloboda će pripasti kompanijama, a ne ljudima.

Predsednik Evropskog parlamenta Martin Schulz, Evropljanin i demokrata, vajkao se posle valonskog odbijanja: „Dvadeset sedam zemalja je pristalo, a sve koči neka pokrajina koja iz unutrašnje-političkih razloga odbija sporazum. Rešenje je zajedništvo, a ne partikularni interesi“. Schulz je u pravu, ali zapadna politika je u velikoj krizi ako smo stigli dotle da se ideja Evrope koristi za sitna ucenjivanja umesto za rešavanje ozbiljnih problema.

Već u vrtićima učimo našu decu da je super kada zemlje sarađuju – zbog poreza, terorizma, klimatskih promena. Tu počinje začarani krug: što ljudi više gube poverenje u demokratiju u unutrašnjim pitanjima, to će teže odustajati od nje u spoljnoj politici. Šteta je što u Nemačkoj više nikoga ne zanima istorija Istočne Nemačke, iz koje bismo mogli mnogo toga da naučimo o gubitku nade, obesmišljavanju pojmova, lažima, samozavaravanju i odumiranju ideja. I ideja demokratije može odumreti. Kada je propala Istočna Nemačka, šef Štazija Erich Mielke je doviknuo: „Volim i ja vas“. Šta će reći poslednji demokrata?

Peščanik 29. 10. 2016.
Spiegel, 27.10.2016.

CETA: Stoji li Brexit, a ne Valonci, iza potpisivanja trgovinskog sporazuma?

011

Ima nagoveštaja da je CETA, kanadski trgovinski sporazum sa EU, uspela da se vrati na pravi put. Prevaziđen je najnoviji kamen spoticanja, veto od strane belgijske regije Valone, a sada mora biti odobren od strane ostalih 27 članica EU.

Trnovit i nepredvidljiv put do obostranog izglasavanja ovog sporazuma će nesumnjivo biti upotrebljen kako od strane brexit-ovaca tako i od strane njihovih oponenata, tj. onih koji su želeli da Britanija ostane u EU, sa željom da potkrepe svoje ranije argumente u prilog jednoj ili drugoj opciji. Njihova podrška je predstavlja deo jednog prethodnog narativa. Za Brexitovce, nastojanja EU da s Kanadom dogovori trgovinski sporazum biće samo još jedan dokaz da je Britaniji bolje izvan EU. Za one koji se protive odlasku Britanije iz EU, na teškoće u finalizaciji trgovinskog  dogovora Kanada-EU verovatno će se gledati kao na dokaz kako će Britaniji biti teško da sa EU na zadovoljavajući način okonča pregovore o trgovinskom sporazumu u roku od dve godine, shodno famoznom članu 50.

Mi imamo drugačiji stav. Na osnovu teorije međunarodnih odnosa, tumačimo dogovor EU i Kanade kao nešto što će Britaniji pojasniti da će pregovori o Sporazumu o slobodnoj trgovini biti veoma dugi i teški. Ovo je naknadno podiglo već očekivano veliku cenu koju će Brexit imati po Britance. CETA i kanadski ministar trgovine su samo kolateralna šteta.

Slanje signala

02Postoji obimna literatura u oblasti međunarodnih odnosa o temama zastrašivanja i slanja poruka. Ovo se odnosi na to kako države međusobno interaguju i nastoje da ispregovaraju zarad svojih interesa.

Najpoznatiji od njih je “uzajamno osigurano uništenje”. Ova teorija, razvijena tokom Hladnog rata, govori da bi opasnost od nuklearnog napada bila već po sebi dovoljno strašna, a samim tim dovoljan razlog koji bi drugu stranu odvratio od nuklearnog udara – jer bi to dovelo do uništenja obe strane. Iako ova konkretna teorija odvraćanja/zastrašivanja nije toliko relevantna za shvatanje suštine trgovinskih pregovora u kapitalističkoj demokratiji, na delu je jedan mekši oblik zastrašivanja i slanja poruka drugoj strani.

Verodostojna opredeljenost i posvećenost su ključni deo odvraćanja. Ovo ne znači da je Evropska komisija u Briselu naložila Valonskoj regionalnoj vladi da pruži otpor sporazumu CETA, sa ciljem odvraćanja Britanije od napuštanja jedinstvenog tržišta. Ali, tajming o ovoj odluci da se ozvaniči CETA kao takozvani “mešoviti sporazum” (tj. da se mora složiti ne samo vrh evropske vlade već i sve pojedinačne vlade zemalja koje su članice EU) – i davanje Valoniji moći da odbije ovaj sporazum – podržava ideju o nastojanju da se pošalje poruka britanskoj vladi, koja upravo pregovara o post-Brexitovskom EU-UK trgovinskom sporazumu: poruka da je ovaj trgovinski dogovor još daleko od potpunog razjašnjenja. Na taj način, postoji izvesna nada da bi EU mogla odvratiti Britaniju od izlaska iz jedinstvenog tržišta ili iz EU.00

U slučaju da je EU imala da se opredeli za “nepomešani sporazum”, dovoljno bi bilo samo odobrenje Evropskog parlamenta, što je proces koji uključuje daleko manji broj potencijalnih učesnika koji mogu da stave veto na (bilo koji) predlog. O ovome se veoma živo raspravljalo tokom prve polovine 2016. Zatim je 5. jula, nedugo nakon britanskog referenduma, saopštenje Žana-Kloda Junkera (Jean-Claude Juncker), predsednika Evropske komisije, bila najava da će se sporazum CETA smatrati “pomešanim”, pa će se stoga zahtevati odobrenje svih zemalja EU – i, kao u slučaju Belgije, pod-nacionalnih zakonodavstava.

03Prilikom izglasavanja CETA sporazuma kao mešovitog, Evropska komisija mora da je bila svesna toga da su brojne stavke na koje se može staviti veto širom Starog kontinenta pod kontrolom političara koji postaju sve svesniji da je širom razvijenog sveta u toku porast antiglobalističkog raspoloženja  kao i protivljenje ovakvim trgovinskim sporazumima.

To je nešto čega je kanadska ministarka za međunarodnu trgovinu Kristija Frilend (Chrystia Freeland) bila svesna. Ona je naširoko i intenzivno putovala po Evropi, gde se sastajala sa raznim uticajnim ličnostima ili s onima koji imaju moć da kontrolišu tačke na koje mogu staviti veto. Ona je, recimo, prisustvovala konferenciji nemačke levo orijentisane Socijaldemokratske partije, konstatujući njihovu zabrinutost i obezbeđujući da nemačke socijaldemokrate daju zeleno svetlo za Sporazum.

000

Poruka Londonu, a ne Otavi

Neki su Kanađani, naravno, donekle zatečeni odlukom Evropske komisije da u “pet do dvanaest” promeni procedure za ratifikaciju, posebno jer je na kanadskoj federalnoj vladi bilo dugo očekivano okončanje teškog zadatka obezbeđenja saglasnosti za CETA dil od strane svih provincijskih pod-nacionalnih vlada. Dva veoma renomirana kanadska stručnjaka, naučnici Armand De Mestral i Markus Gehrin, izjavili su da je “EU trebalo da Kanadi još pre mnogo godina objavi koji su ciljevi CETA sporazuma” – time što je još odavno trebalo da se izjasni da je Sporazum mešovite prirode, i da je za njega potrebno da se slože sve EU članice, a ne samo briselska vlada.

04Ono što bi nekim posmatračima u Kanadi moglo da promakne je to da je nedavnom odlukom o postizanju CETA mešovitog sporazuma poslata jasna poruka ka Londonu, a ne ka Otavi. Kanađani ne bi trebalo da uzimaju previše lično posledice julske odluke Evropske komisije – jer, ne radi se o njima, već o Brexit-u.

Pa, kako bi onda Britanija trebalo da odgovori na ovaj signal poslat od strane Evropske komisije? Jasno je da će, gledano u budućoj perspektivi, svi sporazumi između Britanije i EU biti mešoviti sporazumi: O NJIMA ĆE MORATI DA SE JEDNOGLASNO SLOŽE SVE EU ČLANICE, ILI, U PROTIVNOM, NIKAKVIH DOGOVORA NEĆE NI BITI. Pošto izgleda da Velika Britanija namerava da napusti EU i jedinstveno tržište, možda bi trebalo porazmisliti o tome kako će se ovo odraziti na zabrinutost nosilaca veta širom EU. Šarmantna junska ofanziva Kristije Frilend u najmanju ruku može biti sasvim na mestu – iako ovaj potez može doprineti da potpuno novi odsek britanske vlade za izlazak iz EU proradi punom parom.

The Conversation.com 28. oktobar, 2016

 

Brexit unatrag

03

„Nikad ne bacajte dobru krizu“ je stara evropska izreka. Ali šta činiti sa 5 istovremenih kriza? Evropska unija se suočava sa onim što Frans Timmermans, potpredsednik Evropske komisije, naziva multi-krizom: brexit, migranti, štednja, geopolitičke pretnje sa istoka i juga, i ne-liberalne demokratije u centralnoj Evropi. Reklo bi se da EU ne preti propadanje kriza, već njoj samoj preti propast od njih.

07Ako je tako, brexit će biti detonator te propasti. On je legalizovao koncept raspada EU i fantazije raznih ekstremista pretvorio u realnu opciju mejnstrim evropske politike. Brexit bi mogao biti početak nezaustavljivog procesa dezintegracije Evrope. On će uticati i na njenu ekonomiju tako što će paralisati Evropsku centralnu banku (ECB) u sledećoj krizi evra. ECB može da izađe na kraj sa tržišnim spekulacijama, ali će podleći pritisku glasača koji žele raspad evropske zajednice.

Zato duh dezintegracije treba pod hitno vratiti u bocu. Nekako treba ubediti Britaniju da promeni svoj stav o Evropi, što je po opštem mišljenju sa obe strane Lamanša nemoguće. Ali u politici su uvek moguće „nemoguće“ stvari. Referendumska većina 23. juna bila je mnogo manja od one na škotskom referendumu o nezavisnosti iz 2014. ili od negativnih glasova o sporazumima EU u Irskoj, Danskoj i Holandiji, a sve te odluke su kasnije bile opozvane. Što je još važnije, ciljevi 52 odsto glasača za brexit bili su vrlo podeljeni – neki su bili spremni da prihvate ekonomske žrtve tvrdog brexita (potpunog odvajanja od Evrope), a drugi su se nadali mekom brexitu, koji bi imao minimalan uticaj na britansku ekonomiju.

Prema post-referendumskim anketama, tri četvrtine glasača za brexit očekuju jačanje britanske ekonomije, a 80 odsto njih veruje da će javni sektor od sada dobijati više novca. Glasači brexita su optimistični jer im je rečeno (na tome je posebno insistirao sadašnji ministar spoljnih poslova Boris Johnson) da je moguć novi sporazum koji bi očuvao sve ekonomske koristi članstva u EU, bez obaveza i troškova koje ono povlači.

Kada se ta očekivanja izjalove, javno mnjenje će se promeniti. Već danas 66 odsto glasača smatra da je očuvanje pristupa zajedničkom tržištu važnije od ograničavanja imigracije, ako Britanija već ne može da ima i jedno i drugo. To je direktno protivrečno prioritetima koje je istakla premijerka Theresa May – čime se verovatno može objasniti njeno ćutanje o strategiji brexita.

02

Budući da očekivanja ekonomski neškodljivog mekog brexita neće moći da se pomire sa odbacivanjem evropskih obaveza koje zahteva frakcija pristalica tvrdog brexita u Konzervativnoj partiji, premijerka ne može da pobedi. Koji god kurs da izabere, imaće protiv sebe polovinu svoje stranke i veliki postotak pristalica brexita, da ne pominjemo 48 odsto glasača koji žele da ostanu u EU.

11Kada započne obrnuti proces, mnogi ambiciozni političari iz Konzervativne stranke pohitaće da ga iskoriste. Na primer, George Osborne, koji je morao da napusti položaj ministra finansija čim je Theresa May stupila na dužnost, već dovodi u pitanje njen demokratski mandat: „Brexit je osvojio većinu. Tvrdi brexit nije“. Čak i slabost britanskih opozicionih stranaka radi protiv premijerke: on dopušta protivnicima da se urote protiv nje, svesni da nemaju šta da izgube.

Sve to znači da će britanska politika postati vrlo fluidna kada se promene ekonomski uslovi, a glasači počnu da se predomišljaju. EU bi trebalo da podstiče ove naknadne reakcije, što znači da ne tretira brexit kao neizbežan ishod i da ponudi mogućnost kompromisa koji bi umirio britanske glasače, ali samo pod uslovom da Britanija ostane u EU.

Očigledan način da se to postigne bio bi sklapanje sporazuma na nivou EU o većoj nacionalnoj kontroli nad imigracijom i drugim simboličkim pitanjima vezanim za nacionalni suverenitet. Takav sporazum ne bi bio shvaćen kao ustupak britanskoj uceni ako bi se proširio na sve zemlje EU i predstavio kao odgovor na javno mnjenje širom Unije.

Ako bi svoj odgovor na demokratske pritiske pretvorila u vrlinu, EU bi mogla da pridobije podršku širom Evrope. Ali da bi glasačima poslali pozitivnu poruku, evropski lideri bi morali da obnove veštinu sklapanja pragmatičnih kompromisa i pregovaranja između vlada, koja je nekada bila zaštitni znak evropske diplomatije.05Za početak, primirivanje brexita i izbegličke krize zahtevaće neke skromne promene imigracionih zakona, kao i promene u oblasti socijalne zaštite. Takve reforme, koje bi bile popularne u gotovo svim zemljama članicama, ne bi morale da budu u sukobu sa osnivačkim principima EU ako bi se očuvalo pravo na rad širom Evrope, a deo kontrole nad ne-ekonomskom migracijom i socijalnim davanjima vratio nacionalnim vladama.

01Drugo, interakcija izbegličke krize i krize evra zahteva nova fiskalna pravila. Bavljenje imigrantima je skupo i bilo bi idealno da se finansira uzajamno garantovanim obveznicama EU. Druga mogućnost je da se mediteranskim zemljama ponudi izvesna budžetska sloboda u zamenu za prihvatanje odgovornosti za kontrolu imigracije.

Treće, potreba za imigracionom reformom, u kombinaciji sa „ne-liberalnom demokratijom“ u centralnoj Evropi, zahteva promene u prioritetima budžeta i spoljne politike EU. Poljska i druge zemlje će prihvatiti da se njihovim građanima ograniči kretanje samo ako im se ponude dodatni strukturni fondovi i tešnja saradnja u oblasti bezbednosti. Takvi podsticaji bi zauzvrat mogli da rezultiraju većim brojem poluga za obezbeđivanje poštovanja ljudskih prava.

Na kraju, obnavljanje demokratskog legitimiteta EU znači okončavanje institucionalnih tenzija između evrozone i šire EU. Vlasti EU moraju priznati da mnoge države članice nikada neće prihvatiti evro, dakle moraju napustiti retoriku o „Evropi sa dve brzine“ u kojoj se svi kreću – brže ili sporije – ka „sve čvršće integrisanoj Uniji“ kakvu podrazumeva jedinstvena valuta. Umesto toga, EU treba da dobije oblik dva koncentrična kruga: unutrašnje jezgro privrženo dubljoj integraciji i spoljašnji prsten, čiji glasači ne žele jedinstvenu valutu i zajednički fiskalni prostor.

Takve reforme možda se čine nemogućima, ali i dezintegracija EU se činila nemogućom pre glasanja za brexit. U revolucionarnim periodima nemoguće može postati neizbežno za nekoliko meseci. Bivši francuski predsednik Nicolas Sarkozy neočekivano je zatražio novi evropski sporazum i drugi britanski referendum o članstvu u EU. Evropa možda ulazi u revolucionarni period svoga razvoja.

Project Syndicate 

Anatole Kaletsky, Social Europe, 04.10.2016.

Peščanik.net, 08.10.2016.

Američko propadanje ili obnova?

Smisao izbora 2016.

01

Pre dve godine, poznati američki ekonomista i Nobelovac Frensis Fukujama (Francis Fukuyama) obrazložio je mišljenje da Amerika pati od političkog propadanja. Njen ustavni sistem kontrola i ravnoteža, udružen s dvopartijskom polarizacijom i usponom obilno finansiranih interesnih grupa, urodio je onim što ovaj uticajni ekonomista naziva „vetokratijom“: stanjem u kom je lakše sprečiti vlast da nešto uradi nego upregnuti je u ostvarivanje opšteg dobra. Česte budžetske krize, inertna birokratija i nedostatak inovacija u politici bili su pečat političkog sistema u rasulu, tvrdi Fukujama. Njegov tekst objavio je portal Peščanik.

Površno gledano, predsednički izbori 2016. godine kao da potkrepljuju tu analizu. Nekad ponosna Republikanska stranka izgubila je kontrolu nad svojim procesom nominacije, dopustila da ga neprijateljski preuzme Donald Trump i sad je razdirana dubokim unutrašnjim protivrečjima. Na demokratskoj strani, u međuvremenu, ultrainsajderka Hillary Clinton suočila se s neočekivano snažnim suparnikom Bernijem Sandersom, sedamdesetčetvorogodišnjim samozvanim socijaldemokratom. O čemu god da se radi – od imigracije do finansijske reforme, od trgovine do stagniranja dohotka – glasači na obe strane spektra ustali su u ogromnom broju protiv establišmenta koji vide kao korumpiran i obuzet sopstvenim interesima i okrenuli se radikalnim autsajderima u očekivanju pročišćenja.

Burna kampanja pokazala je, međutim, da američka demokratija u izvesnom smislu funkcioniše bolje nego što se veruje. Šta god čovek mislio o njihovim odlukama, glasači su pohrlili na izbore u jednoj državi za drugom i preoteli kontrolu nad političkim narativom od organizovanih interesnih grupa i oligarha. Jeb Bush, sin odnosno brat dvojice predsednika koji su nekad izgledali kao neizbežan republikanski izbor, neslavno se povukao iz trke u februaru, pošto je (zajedno sa svojim superpakovima) spiskao 120 miliona dolara. Sanders se, međutim, ograničio na male donacije; zaklinjući se da će razvlastiti finansijsku elitu koja podržava njegovog protivnika, sakupio je čak više novca nego Buš i sve vreme je bio za petama Hillary Clinton.

Prava priča o ovim izborima je to da Američka demokratija, posle nekoliko decenija, konačno reaguje na porast nejednakosti i ekonomsku stagnaciju koju doživljava većina stanovništva. Društvena klasa se vratila u jezgro američke politike i prevazišla druge podele – rasnu, etničku, rodnu, seksualnu, geografsku – koje su dominirale raspravom na prethodnim izborima.

Jaz između imovine elita i ostatka stanovništva rastao je dve generacije, ali tek sad je počeo da dominira nacionalnom politikom. Nije teško objasniti zašto su populisti toliko dobili u ovom krugu, već zašto se to nije dogodilo ranije. Štaviše, mada je dobro znati da je američki politički sistem manje okoštao i da manje robuje bogatim elitama nego što to mnogi pretpostavljaju, eliksiri koje su prodavali populistički promoteri gotovo su sasvim nekorisni; ako bi bili prihvaćeni, ugušili bi rast, pojačali nelagodu i pogoršali stanje. Sad kad su elite prodrmane i izbačene iz svog oholog samozadovoljstva, nastupio je čas da smisle razumna rešenja za probleme koje više ne mogu ni poricati ni ignorisati.

03

Socijalna osnova populizma

Poslednjih godina postalo je još teže poricati da dohoci stagniraju za većinu američkih građana dok elite prolaze bolje nego ikad, i da to izaziva rast nejednakosti širom američkog društva. Neke osnovne činjenice, kao što je ogromno povećanje udela jednog procenta stanovništva u nacionalnom bogatstvu, ne mogu se više lako osporavati. U ovom političkom ciklusu novo je to što je pažnja počela da se okreće od prekomernog dohotka oligarhije ka lošem položaju onih koji su ostali pozadi.

Dve novije knjige – Raspadanje Charlesa Murraya i Naša deca Roberta Putnama – opisuju novu društvenu stvarnost s bolnom podrobnošću. Murray i Putnam su na suprotnim krajevima političkog spektra – jedan je libertarijanski konzervativac a drugi mejnstrim liberal – ali podaci koje iznose su bezmalo identični. Dohodak radničke klase je opadao u prošloj generaciji, najdramatičnije za bele muškarce sa srednjim ili nižim obrazovanjem. Za tu grupu Trumpov slogan „Učinimo Ameriku ponovo velikom!“ ima stvarno značenje. Ali patologije od kojih pate njeni pripadnici mnogo su dublje, kao što pokazuju podaci o zločinu, upotrebi droga i jednoroditeljskim porodicama.

Osamdesetih godina vodila se široka nacionalna rasprava o pojavljivanju afroameričke potklase – to jest, mase nezaposlenih i nekvalifikovanih ljudi čije se siromaštvo dalje reprodukuje tako što izaziva raspad porodica i što su onda takve porodice nesposobne da prenesu društvene norme i ponašanja koji su neophodni za konkurentnost na tržištu rada. Danas je bela radnička klasa gotovo u istom položaju u kom je tada bila crna potklasa.

Tokom zagrevanja za unutarstranačke izbore u Nju Hempširu – državi koja je jednako bela i ruralna kao bilo koja druga u zemlji – mnogi Amerikanci su bili iznenađeni kad su saznali da je tu najveća briga glasača heroinska zavisnost. U stvari, zavisnost od opioida i metamfetamina poprimila je u belim ruralnim zajednicama država kao što su Indijana i Kentaki iste epidemijske razmere koje je u prethodnoj generaciji imala zavisnost od kokaina u gradskim jezgrima. U jednom novijem članku ekonomisti Anne Case i Angus Deaton pokazali su da je između 1999. i 2003. godine porasla stopa smrtnosti belih, sredovečnih muškaraca nehispanskog porekla u Sjedinjenim Državama, iako je u istom periodu opala u gotovo svim drugim grupama stanovništva i u svim drugim bogatim zemljama.

Ta sve sumornija realnost zaobišla je američke elite – svakako i zato što su one u istom periodu sasvim dobro prolazile. Prihodi ljudi koji imaju bar fakultetsku diplomu već decenijama rastu. U toj grupi je opala stopa razvoda i samohranih roditelja, stopa zločina u okruženju postojano opada, gradove su preuzeli mladi urbani ljudi, a tehnologije kao što su Internet i društveni mediji osnažile su društveno poverenje i nove oblike angažovanja zajednice. Za tu grupu odveć brižni roditelji predstavljaju veći problem nego deca koja sama otključavaju kuću kad se vrate iz škole.

06

Neuspeh politike

Kad imamo u vidu ogromnu društvenu promenu, pravo pitanje nije zašto Sjedinjene Države doživljavaju populizam 2016. godine, već zašto se ta eksplozija nije dogodila mnogo ranije. Tu smo zaista imali problem predstavljanja u američkim institucijama: nijedna politička partija nije se dobro zalagala za interese grupe čiji je standard opadao.

Poslednjih decenija, Republikanska stranka je bila nelagodna koalicija biznis elita i društvenih konzervativaca; prve su obezbeđivale novac, a drugi glasove na unutarstranačkim izborima. Biznis elite, predstavljene uvodnikom u listu The Wall Street Journal, dosledno su se zalagale za ekonomski liberalizam: slobodna tržišta, slobodnu trgovinu i legalnu imigraciju. Republikanci su obezbedili glasove za usvajanje trgovinskih zakona kao što su Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini i nedavno ovlašćenje predsednika da sklapa trgovinske ugovore (poznatije kao „brza pruga“). Investitori i promoteri biznisa očigledno imaju koristi od uvoza strane radne snage, kvalifikovane i nekvalifikovane, i od globalnog trgovinskog sistema koji im omogućuje da izvoze i investiraju širom planete. Republikanci su se zalagali za demontiranje sistema bankarske regulative iz vremena depresije i postavili su temelj za porast rizičnih hipotekarnih kredita i finansijsku krizu koja je iz toga proizašla 2008. godine. Oni su bili ideološki posvećeni smanjivanju poreza za bogate Amerikance; time su potkopavali moć sindikata i smanjivali sve oblike socijalnog staranja, čiji su korisnici siromašniji delovi populacije.

Taj program je bio direktno suprotan interesima radničke klase. Uzroci pogoršavanja položaja radničke klase su složeni, jer su povezani i s tehnološkim promenama a ne samo sa činiocima na koje utiče javna politika. Ipak, ne može se poreći da je pomak u korist tržišta, za koji su se u prethodnim decenijama zalagale republikanske elite, potisnuo dohotke radničke klase time što je izložio radnike surovijoj tehnološkoj i globalnoj konkurenciji i što je redukovao razne zaštite i socijalne beneficije preostale iz doba Nju dila. (Zemlje poput Nemačke i Holandije, koje više štite radnike, ne doživljavaju sličan porast nejednakosti.) Zato ne treba da nas čudi što je ove godine najveća i najemocionalnija bitka ona koja se odigrava u Republikanskoj stranci, pošto njena radnička baza nedvosmisleno pokazuje sklonost prema nacionalističkoj ekonomskoj politici.

Demokrate, sa svoje strane, tradicionalno vide sebe kao branioce običnih ljudi i još mogu da računaju na to da će im, koliko god smanjena, baza članova sindikata pomoći da pobede na izborima. Ali i oni su ostavili na cedilu taj deo populacije. Od uspona „trećeg puta“ Billa Clintona, elite u demokratskoj partiji su prigrlile postreganovski konsenzus o dobrobiti slobodne trgovine i imigracije. Bile su saučesnici u demontriranju bankarske regulative devedesetih godina i pokušavale su da potkupe pre nego da podrže radnički pokret i njegove prigovore trgovinskim sporazumima.

Ali važniji problem s demokratama je to što je partija prihvatila identitetsku politiku kao jednu od svojih ključnih vrednosti. Stranka je pobedila na prethodnim izborima tako što je mobilisala koaliciju populacijskih segmenata: žene, Afroamerikance, izrazito urbanu omladinu, homoseksualce i ekologe. Ali potpuno je izgubila kontakt sa belom radničkom klasom koja je bila temelj Nju dil koalicije Franklina Roosevelta. Bela radnička klasa počela je da glasa za Republikance osamdesetih godina zbog kulturnih pitanja kao što su patriotizam, pravo na vatreno oružje, abortus i religija. Devedestih godina Clinton je pridobio dovoljan deo tog segmenta da bi bio dvaput izabran (oba puta zahvaljujući pluralitetima), ali otad su beli radnici pouzdaniji glasači Republikanske stranke uprkos činjenici da je republikanska elitistička ekonomska politika u suprotnosti s njihovim ekonomskim interesima. Zato je prema anketi univerziteta Kunipijak, čiji su rezultati objavljeni u aprilu, osamdeset odsto ispitanih Trumpovih pristalica reklo da je „vlada otišla predaleko u pomoći manjinskim grupama“ a osamdeset pet odsto se složilo s tvrđenjem da je „Amerika izgubila svoj identitet“.

Opsednutošću demokrata identitetom može se objasniti jedna od velikih misterija savremene američke politike – zašto su beli ruralni pripadnici radničke klase, posebno u južnim državama sa ograničenom socijalnom zaštitom, pohrlili pod republikansku zastavu iako su među najvećim korisnicima programa koji su nastali ili opstali uprkos republikancima, kao što je Obamin Zakon o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti. Jedan razlog je to što će, po njihovom mišljenju, Obamacare više koristiti drugima nego njima – a to delom misle i zato što su demokrate izgubile sposobnost da se obraćaju takvim glasačima (za razliku od tridesetih godina kada su ruralni belci s juga bili ključne pristalice inicijativa Demokratske stranke u oblasti socijalne zaštite, na primer državne razvojne agencije Tenesi Veli).15

Kraj jednog doba?

Trumpove političke izjave su zbrkane i protivrečne, što nije neobično pošto dolaze od narcisoidnog medijskog manipulatora bez jasne ideološke osnove. Ali tema kojom je privukao tako mnogo glasača na republikanskim predizborima je donekle i Sandersova: nacionalistički ekonomski program smišljen da zaštiti i obnovi radna mesta američkih radnika. Time se može objasniti i to što se on suprotstavlja imigraciji – čak i legalnoj imigraciji kvalifikovanih radnika – kao i to što osuđuje američke kompanije koje sele fabrike u inostranstvo da bi smanjile troškove rada. Pored toga, on nije kritikovao samo Kinu zbog manipulacije valutama već i prijateljske zemlje kao što su Japan i Južna Koreja zbog potkopavanja proizvodne baze Sjedinjenih Država. I naravno, on se oštro suprotstavlja i daljoj liberalizaciji trgovine, oličenoj, između ostalog, u Transpacifičkom partnerstvu sa Azijom i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu sa Evropom.

Sve ovo zvuči kao potpuna jeres svakom ko je odslušao elementarni kurs iz teorije trgovine, gde svi modeli – od Ricardovog modela komparativne prednosti do Heckscher–Ohlinovog faktora nacionalnih proizvodnih kapaciteta – govore da je slobodna trgovina pobednička kombinacija za sve trgovinske partnere jer povećava njihov agregatni dohodak. I zaista, globalna proizvodnja se učetvorostručila od 1970. do 2008, kad su svetska trgovina i investicije liberalizovani na osnovu širokog okvira Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini a zatim i stvaranja Svetske trgovinske organizacije.

Globalizacija je izvukla stotine miliona ljudi iz siromaštva u zemljama kao što su Kina i Indija, a Sjedinjenim Državama je donela neizmerno bogatstvo.

Ipak, konsenzus elita o blagodatima ekonomske liberalizacije, zajednički elitama obe stranke, nije imun na kritike. U sve postojeće trgovinske modele ugrađen je zaključak da liberalizacija trgovine povećava agregatni dohodak, ali obično ima rđave posledice za distribuciju – drugim rečima, stvara pobednike i gubitnike. Jedna novija studija procenjuje da je konkurentni uvoz iz Kine odgovoran za gubitak 2 miliona do 2,4 miliona američkih radnih mesta između 1999. i 2011. godine.

Standardni odgovor trgovinskih ekonomista je da su dobiti od trgovine dovoljne da više nego adekvatno nadoknade gubitak, u idealnom slučaju tako što će omogućiti da se radnici dokvalifikuju i steknu nove veštine. Svaki važan korak u trgovinskom zakonodavstvu bio je praćen mnoštvom mera za prekvalifikaciju radnika, kao i uvođenjem novih pravila koja radnicima omogućuju da se prilagode.

Ali u praksi je prilagođavanje često izostajalo. Američka vlada je sprovodila 47 nekoordiniranih programa za prekvalifikaciju radnika (otad ukrupnjenih u desetak), pored bezbrojnih programa u državama, ali oni nisu uspeli da obezbede bolji posao velikom broju radnika. Delimično je za to kriv način sprovođenja, ali postoji i greška u konceptu: nije jasno koja vrsta obuke može da preobrati 55-godišnjeg radnika na fabričkoj traci u programera ili veb dizajnera. Niti standardna teorija trgovine uzima u obzir političku ekonomiju investiranja. Kapital je uvek lakše sprovodio kolektivne akcije nego što su to činili radnici, zato što je koncentrisaniji i lakše ga je koordinirati. To je bio jedan od najranijih argumenata u prilog sindikalizmu, koji je u Sjedinjenim Državama od osamdesetih godina ozbiljno podrivan. A u današnjem globalizovanom svetu prednost kapitala se samo dalje uvećava s njegovom većom mobilnošću. I radna snaga je postala mobilnija, ali su njena ograničenja znatno veća. Pregovaračke prednosti sindikata brzo potkopavaju poslodavci koji prete da će preseliti svoj biznis ne samo u američku državu koja im garantuje pravo na rad, već i u drugu zemlju.

Razlike u ceni rada između Sjedinjenih Država i mnogih zemalja u razvoju tako su velike da je teško zamisliti politiku koja bi mogla da zaštiti masu nekvalifikovanih radnika. Možda čak ni Trump ne veruje da bi cipele i košulje još trebalo proizvoditi u Americi. Svaka indstrijalizovana nacija u svetu, uključujući i one koje mnogo energičnije štite svoje proizvodne baze, kao što su Nemačka i Japan, osetila je opadanje udela proizvodnje u poslednjih nekoliko decenija. Čak i Kina počinje da gubi radna mesta zbog automatizacije i niske proizvodne cene u zemljama kao što su Bangladeš i Vijetnam.

Iskustvo zemalja kao što je Nemačka pokazuje da put kojim su išle Sjedinjene Države nije bio neizbežan. Nemačke poslovne elite nikad nisu nastojale da podriju moć sindikata; do dan-danas u nemačkoj ekonomiji nadnice se utvrđuju pregovorima između poslodavaca i sindikata, a te pregovore finansira vlada. Zato je rad u Nemačkoj skuplji za oko 25 odsto od odgovarajućeg rada u Americi. Uprkos tome, Nemačka je i dalje treći najveći izvoznik u svetu, a udeo zaposlenosti u proizvodnji, iako opada, i dalje je znatno viši nego u Sjedinjenim Državama. Za razliku od Francuza i Italijana, Nemci nisu pokušavali da zaštite postojeća radna mesta nizom zakona o radu; program reformi kancelara Gerharda Schrödera iz 2010. godine olakšao je otpuštanje viška radnika. Nemačka je, međutim, izdvajala velika sredstva za usavršavanje radnika u okviru programa obuke i za druge aktivne intervencije na tržištu rada. Nemci su nastojali da zaštite veći deo snabdevačkog lanca u zemlji od beskrajne eksternalizacije tako što su svoj čuveni Mittelstand, to jest mali i srednji biznis, povezali s velikim poslodavcima.

Za razliku od toga, u Sjedinjenim Državama ekonomisti i javni intelektualci prikazuju pomak od proizvodne ekonomije ka postindustrijskoj, zasnovanoj na uslugama, kao neizbežan, čak kao nešto što treba pozdraviti i ubrzati. Kao da će se nekadašnji proizvođači konjskih kola peobraziti u informatičare s pola radnog vremena u fleksibilnoj, eksternalizovanoj novoj ekonomiji, u kojoj će im njihove veštine doneti još veće zarade. Međutim, uprkos povremenim gestovima, jasno je da nijedna politička stranka nije istinski poverovala u program prekvalifikacije kao ključni deo nužnog procesa prilagođavanja, niti je investirala u socijalne programe koji bi zaštitili radničku klasu u periodu prilagođavanja. I tako su beli radnici, poput Afroamerikanaca u prethodnim decenijama, bili prepušteni sami sebi.

Prva decenija veka mogla je biti drukčije odigrana. Kinezi danas ne manipulišu svoju valutu da bi povećali izvoz; štaviše, u poslednje vreme pokušavaju da zaštite vrednost juana kako bi sprečili beg kapitala. Ali oni su izvesno manipulisali svoju valutu u godinama posle azijske finansijske krize iz 1997-1998. i pucanja dot-kom balona iz 2000-2001. Vašington je tada mogao da pripreti tarifama protiv uvoza iz Kine ili da ih nametne. To bi povuklo neke rizike: maloprodajne cene bi porasle i kamatne stope bi se povećale da su Kinezi odgovorili odbijanjem da otkupe američki dug. Ali američke elite nisu ozbiljno razmatrale tu mogućnost iz straha da bi to moglo pokrenuti spuštanje niz klizavu padinu protekcionizma. Zato je u narednoj deceniji izgubljeno više od dva miliona radnih mesta.

11

Put napretka?

Trump se možda zakačio za nešto realno u američkom društvu, ali on je jedinstveno nepogodan instrument za korišćenje reformskog trenutka kakav predstavlja ova izborna turbulencija. Pedeset godina liberalizacije trgovine ne mogu se poništiti nametanjem unilateralnih tarifa ili kažnjavanjem američkih multinacionalnih kompanija koje angažuju jevtiniju stranu radnu snagu. Tu je američka ekonomija tako prepletena sa ostatkom sveta da su opasnosti globalnog klizanja u protekcionizam sasvim realne. Trumpov predlog da se ukine Obamin program zdravstvene zaštite ostavio bi milione američkih radnika bez zdravstvene zaštite, dok bi predloženo smanjenje poreza povećalo deficit u sledećoj deceniji za više od 10 triliona dolara, a donelo bi korist samo bogatima. Ovoj zemlji je potreban snažan vođa, ali institucionalni reformista koji je u stanju da vladu učini zaista efektivnom, a ne personalistički demagog koji se ne obazire na ustanovljena pravila.

Ipak, ako na lažu kad izražavaju veliku zabrinutost zbog nejednakosti i propadanja radničke klase, elite bi morale da preispitaju neke svoje dugotrajne stavove o imigraciji, trgovini i investicijama. Intelektualni izazov je utvrditi da li je moguće uzmaknuti od globalizacije (a pri tom ne oštetiti i nacionalnu i globalnu ekonomiju) radi ostvarivanja veće dohodovne jednakosti u zemlji na uštrb agregatnog nacionalnog dohotka.

Jasno je da su neke promene izvodljivije od drugih i da imigracija nije na vrhu teorijski ostvarivih ciljeva. Obuhvatna reforma imigracije, koja traje više od jedne decenije, nije uspela iz dva razloga. Prvo, njeni protivnici se suprotstavljaju „amnestiji“, to jest omogućavanju da postojeći imigranti bez papira postanu građani. Drugi razlog tiče se strogog sprovođenja zakona: kritičari ukazuju na to da se poštovanje postojećih zakona ne nameće i da ranija obećanja da će se to učiniti nisu održana.

Ideja da vlada treba da deportuje iz zemlje 11 miliona ljudi (mnogi od tih ljudi imaju decu koja su američki državljani) nije naročito ostvariva. Čini se da je neki vid amnestije neizbežan. Kritičari imigracije su, međutim, u pravu kad kažu da su Sjedinjene Države nehajno nametale sopstvene zakone. Strogo sprovođenje zakona ne bi iziskivalo zid, već nešto poput nacionalne biometrijske lične karte, ogromno ulaganje u sudove i policiju i, pre svega, političku volju da se kažnjavaju poslodavci koji krše pravila. Prelazak na mnogo restriktivniju politiku prema legalnoj imigraciji, u kom bi neki vid amnestije za postojeće imigrante bio praćen istinskim naporima da se nametnu nova, stroža pravila, ne bi bio ekonomski poguban. Kad je to ova zemlja uradila, 1924. godine, u izvesnom smislu je popločala put za zlatno doba američke jednakosti četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka.

Teže je videti put za napredovanje trgovine i investicija (bez odustajanja od Transpacifičkog partnerstva) koji ne bi bio krajnje rizičan. U svetu je sve više ekonomskih nacionalista i kad bi Vašington obrnuo kurs kojim je izgradio i održavao postojeći liberalni međunarodni sistem, to bi moglo pokrenuti lavinu uzvratnih udaraca. Možda bi, za početak, trebalo smisliti način da se američke multinacionalne kompanije, koje trenutno imaju 2 triliona dolara u gotovini van Sjedinjenih Država, ubede da taj novac investiraju u svojoj zemlji. Američke korporativne poreske stope su među najvišim u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj; politiku njihovog znatnog smanjivanja, uz ukidanje mnoštva poreskih olakšica i izuzeća za koje su se izborile korporacije, možda bi prihvatile obe stranke.

Druga inicijativa bila bi masovna kampanja za obnavljanje američke infrastrukture. Američko udruženje civilnih inžinjera procenjuje da bi za adekvatnu obnovu infrastrukture u zemlji bilo potrebo 3,6 triliona dolara do 2020. godine. Sjedinjene Države bi mogle da pozajme jedan trilion dok su kamate niske i da ga iskoriste za finansiranje ogromne infrastrukturne inicijative koja bi stvorila ogroman broj radnih mesta a na duži rok i povećala američku produktivnost. Hillary Clinton je predložila 275 milijardi dolara, ali ta suma je suviše skromna.

Međutim, pokušaji da se ostvari bilo koji od ta dva cilja sudarili bi se s rutinskim manama američkog političkog sistema, u kom vetokratija sprečava ili poresku reformu ili investiranje u infrastrukturu. Američki sistem suviše olakšava organizovanim interesnim grupama da blokiraju usvajanje zakona i da „zarobe“ nove inicijative za sopstvene svrhe. Učvršćivanje sistema smanjivanjem prilika za veto, ali i onemogućavanjem olakog donošenja odluka bilo bi deo programa reforme. Nužne promene trebalo bi da obuhvate ukidanje senatorske podrške i rutinskog opstruiranja predugim govorima, kao i delegiranje budžetiranja i formulisanja složenih zakona na manje, pretežno ekspertske grupe koje bi pred Kongres donosile jasne pakete za glasanje.

Zato neočekivana popularnost Trumpa i Sandersa može da signalizira veliku šansu. Uprkos svim svojim manama, Trump je raskinuo s republikanskom ortodoksijom koja preovlađuje od Ronalda Reagana: mali porezi, mala sigurnosna mreža koja mnogo više koristi korporacijama nego njihovim radnicima. Sanders je na sličan način mobilisao protivudarac levice koji je tako upadljivo nedostajao od 2008. godine.

Političke elite dodeljuju etiketu „populizam“ politikama koje podržavaju obični građani koji im se ne sviđaju. Naravno, ne postoji ni razlog ni način da demokratski glasači uvek mudro biraju, posebno u doba kad globalizacija usložnjava političke odluke. Ali ni elite ne biraju uvek ispravno i njihovo preziranje većinskih stavova često samo prikriva golotinju njihovog položaja. Narodna mobilizacija sama po sebi nije ni loša ni dobra; ona može da stvori velike stvari, kao u Doba progresa i Nju dila, ali i grozne, kao u Evropi tokom tridesetih godina. Američki politički sistem pati od suštinskog propadanja i neće se popraviti sve dok se narodni gnev ne poveže s mudrim vođstvom i dobrim politikama. Još nije kasno.

Foreign Affairs, jul/avgust 2016.

Peščanik.net, 09.08.2016.

Zašto glasači ignorišu stručnjake?

11

U vreme kada su 23. juna britanski državljani izašli na birališta kako bi odlučili hoće li njihova zemlja i dalje ostati članica Evropske unije, nije nedostajalo saveta u korist ostanka u Evropi. Strani lideri i ugledne ličnosti tada su izrazili nedvosmislenu zabrinutost zbog posledica mogućeg izlaska, a velika većina ekonomista je slala ozbiljna upozorenja i činjenice da bi napuštanje EU za sobom povlačilo i značajnu – enormnu – ekonomsku cenu.

Pa ipak, upozorenja su ignorisana. Ankete uoči referenduma a posebno “YouGov” – istraživanje javnog mnjenja koje je odgovaralo na pitanje zašto birači koji su glasali za izlazak nisu imali poverenja u bilo kakve savetodavce. Oni nisu želeli da se njihova odluka oslanja na bilo kog političara, akademika, novinara, međunarodnu organizaciju ili think-tank institucije. Kao jedan od lidera kampanje za izlazak iz EU, Britanski sekretar pravosuđa Michael Gove se otvoreno izjasnio tim povodom, rekavši da je “narodu u ovoj zemlji je dosta stručnjaka.”

Deluje primamljivo odbaciti ovakav stav kao “trijumf strasti nad racionalnošću”. Pa ipak, obrazac koji se uočava u slučaju Brexita i Britanije deluje čudnovato poznat: u Sjedinjenim Američkim Državama, republikanski glasači oglušili su se o savete stručnjaka, imenujući Donalda Trampa za predsedničkog kandidata svoje stranke; u Francuskoj, Marin Le Pen, liderka ultradesničarskog Nacionalnog fronta podstakla je tek malo razumevanja među stručnjacima iako ima snažnu podršku naroda. Povuda, značajan broj građana postali su neprijateljski nastrojen prema poznavaocima.

Otkuda ovo i ovoliko ogorčenje prema nosiocima znanja i stručnosti? Prvo objašnjenje je da mnogi glasači pridaju malu vrednost mišljenju onih koji nisu uspeli da ih upozore na rizik od finansijske krize iz 2008. Kraljica Elizabeta II je govorila u ime mnogih kada je u jesen 2008. prilikom posete Londonskoj školi ekonomije (London School of Economics) upitala “zašto i kako to da niko nije video da ekonomska kriza dolazi”. Osim toga, sumnja i podozrenje da su ekonomisti “zarobljenici” finansijske industrije, u čijim se rukama nalaze, izražena u film Inside Job 2010., još uvek nisu otklonjeni. Obični ljudi su ljuti zbog, kako smatraju, izdajstva intelektualaca.

03

Većina ekonomista, a kamoli stručnjaci u drugim disciplinama, smatraju takve optužbe kao nepravedne jer se samo nekoliko njih posvetilo i specijalizovalo za istraživanje razvoja i ciklusa ekonomije i finansija; pa ipak, njihov kredibilitet ozbiljno je narušen. Jer, dosad se niko nije izjasnio krivim, odgovornim za patnje koje su usledile nakon što je kriza počela, a krivica je postala kolektivna.

Drugo objašnjenje ima veze sa politikom koju zagovaraju eksperti. Ovi su stručnjaci na meti optužbe, pre svega zbog zbog svoje pristrasnosti – i to ne nužno zato što su “zarobljeni” nekim ili nečijim “posebnim interesima”, već naprosto stoga jer, u ime svoje profesije i njenih principa, podržavaju mobilnost radne snage preko svih granica – zato što su za liberalizaciju trgovine, i globalizaciju uopšte.

07Ima, doduše, materijala, potvrde u ovom argumentu: iako nisu svi ekonomisti – a sigurno ne svi društveno-naučni radnici – ti koji bespogovorno zagovaraju međunarodne integracije, nesumnjivo je da su oni daleko naklonjeniji u isticanju prednosti globalizacije i liberalizacije nego što je to prosečni građanin.

Ovo ukazuje na treće i najubedljivije objašnjenje: dok stručnjaci naglašavaju opšte koristi od otvorenosti sveta bez granica, istovremeno gaje tendenciju ka zanemarivanju ili minimiziranju posledica koje ovi globalni procesi imaju po određene profesije ili društvene grupe i zajednice. Oni smatraju da su imigranti – kojima je Dejvid Kameron pripisao trijumf kampanje za izlazak iz EU – neto korist za privredu; međutim, oni ne obraćaju pažnju na to što radnici trpe posledice otvorenog svetskog tržišta; radnici trpe pritisak usled pada plata, a tu je i nedostatak stanova, prepune škole, kao i prevaziđeni zdravstveni sistem. Drugim rečima, obični ljudi okrivljuju svoje intelektualce jer su ravnodušni.

Iza ovakve kritike na račun intelektualnih elita uglavnom leže valjani razlozi. Kao što je to već istakao Ravi Kanbur sa Univerziteta Kornel, ekonomisti i kreatori politika imaju tendenciju da agregatno to jest  “uopšteno” gledaju na probleme: da ih promatraju združene a ne kao pojedinačne, te da ih sve promatraju samo kroz prozmu srednjoročne perspektive, pretpostavljajući kako tržište funkcioniše dovoljno dobro da bi apsorbovalo veliki deo negativnih šokova. Njihova perspektiva sukobljava se s “ovozemaljskim” problemima običnih ljudi, kojima je više stalo do distributivnih pitanja, imajući različit (često kraći) vremenski horizont i realno strahujući od monopolskog ponašanja.

01

Ukoliko ekonomisti i drugi stručnjaci žele da povrate poverenje svojih sugrađana, ne bi trebalo da se i dalje oglušuju na ove njihove probleme. Oni, pre svega, treba da budu skromniji u svojim nastupima, trudeći se da izbegavaju deljenje lekcija ostalima. Trebalo bi da svoje političke stavove zasnivaju na raspoloživim dokazima a ne na predrasudama. Trebalo bi, takođe, i da budu voljni na promenu svojih stavova i mišljenja ukoliko podaci ne potvrđuju njihova uverenja. Ovo u velikoj meri odgovara onome što istraživači, zapravo, i čine; međutim, kada govore u javnosti, stručnjaci često nastoje da uproste svoje stavove.

Za ekonomiste, neusiljenost i skromnost podrazumeva da imaju sluha za one kojima su specijalnost druge discipline i delatnosti. U vezi imigranata, trebalo bi da čuju i poslušaju ono što sociolozi, politikolozi ili psiholozi imaju da kažu o tome kakve efekte može izazvati suživot u multikulturalnim sredinama.

Drugo, stručnjaci bi u svom pristupu trebalo da budu detaljniji i konkretniji. Oni bi trebalo da ispitaju uticaj ne samo agregatnog BDP-a u srednjoročnom periodu, kao što su to do sada činili, već i to kakve posledice ostavlja iza sebe sprovođenje određenih politika: kakvi su efekti tokom vremena, kako se odražavaju u konkretnom prostoru i situaciji, i kolika je njihova efikasnost unutar društvenih kategorija. Politička odluka može agregatno biti pozitivna, dakle u kategoriji združenih, grupisanih pojava, ali je u stanju da ozbiljno ošteti neke grupe – što je često slučaj sa merama (vizne, ekonomske, industrijske) liberalizacije.

Treće, ekonomisti treba da krenu i dalje od (obično ispravne) opservacije da se takvi efekti distribucije mogu rešiti preko poreza i socijalnih transfera, i, shodno tome, da rade na njihovom ostvarivanju. Da, ukoliko politička odluka dovodi do agregatnih dobiti, gubitnici u principu mogu nadoknaditi svoj gubitak i primereno ga kompenzovati. Ali, ovo je lakše reći nego učiniti.

U praksi, često je teško identifikovati gubitnike kao i pronaći prave instrumente i načine za njihovu podršku. Tvrditi da se problemi mogu rešiti bez ispitivanja kako i pod kojim uslovima je to izvodljivo bila bi čista intelektualna lenjost. Govoriti povređenima da su mogli biti pošteđeni bola neće im pružiti ništa manje razloga da bi bili manje ogorčeni, ili manje povređeni; takav njihov rečnik i javni nastup tipa “posle bitke svi generali” samo je dolivanje ulja na vatru, čime se dalje raspiruje nezadovoljstvo na račun tehnokratskih stručnjaka.

Iz razloga što je rastuće nepoverenje javnosti prema stručnjacima plodno tle za demagoge, ova situacija predstavlja pretnju po demokratiju. Akademici i političari mogu biti u iskušenju da odgovore odbijanjem, što izgleda kao vrhunac ignorancije i povlačenja u kule od slonovače. Ali, ni to stvari ne čini boljima. Nema potrebe predavati se populistima. Ono što je potrebno jeste imati više iskrenosti, što više smernostii skromnosti, što preciznije analize i što rafiniranija rešenja.

Jean Pisani-Ferry, France Strategie

 

Zašto se ljudi opiru novim tehnologijama?

Istorija može da pruži odgovor.

01

Osnivač Majkrosofta Bil Gejts ne razume zašto ljudi nisu zabrinuti zbog veštačke inteligencije (AI), i slaže se sa Ilonom Maskom (Elon Musk) da bi AI mogla biti jedna od naših najvećih egzistencijalnih pretnji po ljudsku vrstu. Šef Majkrosoftovog odeljenja za razvoj i istraživanje, Eric Horvitz ne slaže se sa Gejtsovim stavom. Zabrinutost zbog socijalnih i ekonomskih uticaja koje bi veštačka inteligencija imala po ljudsko društvo jedna je od brojnih kontroverzi koje prate nove tehnologije. A tako je bilo – oduvek.

Postoje mnogi razlozi za ovo protivljenje novim tehnologijama. U knjizi “Inovacije i njihovi neprijatelji: Zašto se ljudi opiru novim tehnologijama” (Innovation and Its Enemies: Why People Resist New Technologies), tvrdi se da naš osećaj za ljudsko i poimanje onoga šta nama ljudima znači biti “čovek” leži u korenu skepticizma prema tehnološkim inovacijama.

Knjiga je objavljena 6. jula u Montrealu, na 16. Međunarodnoj konferenciji Šumpeterovog društva. Šumpeter je za života gajio veliku pažnju za inovatore, inovativnost, patente i preduzetnike – rekavši jednom prilikom da ih njihov rad izlaže “društvenom ostrakizmu tj. odstranjenosti i izgnanstvu, fizički ih onemogućavajući, ili direktnim napadom” – onda ova konferencija nije mogla biti pogodnije mesto za objavljivanje ovakvog štiva. Džozef Šumpeter je ovaj komentar napisao pre više od jednog veka, 1912. godine. Što će reći da imamo dugu istoriju otpora tehnološkim dostignućima. Stoga se treba okrenuti istoriji i prohujalim događajima kako bismo shvatili  zašto “genijalci” i izvanredni inovatori najčešće žive u izgnanstvu, kako unutrašnjem tako i spoljnom.

02

Gledajući u prošlost za odgovorima

Knjiga se oslanja na 600 godina tehnoloških kontroverzi, od napada na kafu u srednjovekovnom Bliskom istoku i Evropi do današnjih debata o potencijalnom fatalnom uticaju veštačke inteligencije, dronova, 3-D štampača i “petljanja” s genima.

U knjizi se zastupa teza da društvo teži da odbaci nove tehnologije onda kada one postanu zamena za našu “ljudskost” a ne sredstvo da tu ljudskost povećaju. Naša želja za humanizovanjem tehnologija zapretena je u humour: “Ukoliko jednog dana računari postanu previše moćni, možemo ih organizovati u komisiju – to će ih dokusuriti.”

Željno ih prihvatamo onda kada podržavaju naše iskonske želje za inkluzijom, svrhom, izazovom, značenjem i usklađivanjem sa prirodom. Mi to radimo čak i kada su računari preglomazni, skupi, kada nam trace vreme ili kada se stalno kvare.

Evo ilustrativnog primera. U ranim danima uvođenja traktora u Sjedinjenim Američkim Državama, teško da je ova mašina bila uzor efikasnosti jedne farme. Traktori su nudili “premalo prednosti” u odnosu na dobre, stare konje. Neki protivnici poljo-mehanizacije tvrdili su da bi njihova vrednost bila tek neznatno poboljšana kada bi traktori – poput konja mogli da se razmnožavaju.

Čemu nas o novim tehnologijama mogu podučiti drevni mobilni telefoni “cigle”

S obzirom da se tehnologije nezadrživo šire uzduž i popreko svih zemalja i kontinenata, takođe se menjaju  i društvene implikacije. Kada je, recimo, Motorola u Sjedinjenim Američkim Državama predstavila prvi celularni telefon 1983., ova inovacija bila je odbačena kao “igračka za bogate”. Mobilni su tada koštali $4,000 (današnji ekvivalent od $10.000), bili su teški dva kilograma, dugački preko 30 santimetara, bateriji je bilo potrebno 10 sati da bi se napunila, a njim se moglo pričati jedva oko 30 minuta.

Ovi pokazatelji bi ih pre kvalifikovali kao sredstvo za ažuriranje nečijeg statusa na Fejsbuku. Bili su meta sprdnje i podrugljivih komentara, a u vicevima im je prišiveno ime koje je prvoj generaciji celularaca ostalo do danas: “cigle” (brick phones) – upravo zbog svog oblika i težine.

Prvi model je nazvan DynaTAC, što je skraćenica za Dinamičko-adaptivno pokrivanje čitavog područja (Dynamic Adaptive Total Area Coverage). Uprkos ovom agresivnom i probitačnom imenu, rani modeli uradili su malo toga kako bi uvećali našu “ljudskost”, pogotovo za mlade ljude. Stopa usvajanja mobilne telefonije se u Sjedinjenim Američkim Državama kretala brzinom glečera, stavljajući SAD daleko ispod Evrope, Azije i Afrike.

Kada su mobilni telefoni počeli da osvajaju Afriku, njih su ponovo otkrili inženjeri, šireći njihov uticaj i koristeći nove poslovne modele koje su kreirali preduzetnici iz Kenije. Oni su prvi uveli mobilni prenos novca – pod nazivom “transfer” a ne “bankarstvo”, jer banke ne bi dozvolile telekomunikacionim kompanijama da drže i barataju novcem.

Mobilni telefoni danas više nisu samo sredstvo za komunikaciju. Oni su samo nominalno “telefoni”, a pored telefonske komunikacije služe i kao banke, škole, ambulante, i sredstvo za širenje transparentnosti i demokratije. Oni danas, zapravo, povećavaju našu ljudskost na način koji se nije mogao predvideti početkom 1980-ih. Oni su, takođe, služili kao uzor za poboljšanja u drugim poslovnim i industrijskim sektorima, kao što je, recimo, vanmrežno napajanje električnom energijom.

A danas imamo više od pukih “mobilnim telefona”. To su danas, u stvari mobilni “uređaji” sa desetinama korisnih (ali i zabavnih) funkcija  sve su – samo ne telefoni. Živimo u uzbudljivim vremenima u kojima tehnološka raznolikost i kreativnost nude neograničene mogućnosti za proširenje ljudskog potencijala za sve, a ne samo za određene ekskluzivne i elitne slojeve društva.

Onda kada nam tehnologije zauzvrat pruže mnogo dobroga

Inovacije i njeni neprijatelji pokazuju da se otpor prema novim tehnologijama povećava onda kada je javnost shvata da će koristi od novih tehnologija imati tek samo mali deo društva, dok rizika od njenog korišćenja biti isuviše. I to je razlog zašto se tehnologije koje promovišu velike korporacije često suočavaju s oštrim protivljenjem javnosti.

Slično tome, nove tehnologije suočavaju se s velikim otporom onda kada ih javnost doživi kao rizične, jer je percepcija javnog mnjenja na inovacije uglavnom na kratak rok, dok se prave koristi mogu osetiti i odraziti samo ukoliko inovacije budu inkorporirane u naša društva jedino na duge staze. Stoga, govoriti skeptičnoj javnosti da će od neke nove tehnologije koristi imati tek buduće generacije ne znači da nas to može zaštititi od gneva sadašnjih.

05

Koji je put napred?

Odgovor možda leži u previse zloupotrebljavanoj frazi “socijalnog preduzetništva”. Za mnoge, ovaj termin je eufemizam za dobrotvorne aktivnosti ili nevladine organizacije. Ali, ono što je zaista potrebno jeste da se “društveno” ponovo pretoči u “preduzetništvo”.

To znači da treba istraživati nove načine na koje se današnja preduzeća mogu videti kao ona koja doprinose opštem dobru. Činjenica da preduzeća koriste nove tehnologije kako bi poboljšale svoju konkurentnost otežava javnosti da razdvoji tehnologiju od njene upotrebe – bilo da upotreba inovativnih rešenja u datom trenutku (i na kratak rok!) ide nabolje ili, pak, na gore.

Sudbina novih tehnologija nastaviće da se određuje ravnotežom moći u društvu. Tokom gotovo 400 godina, otomanski vladari protivili su se štampanju Kurana. Na taj način se podrivala uloga verskih lidera kao izvora kulturnih kodova. Ali, kada je pisana reč počela da pojačava moć vladara, nastao je postepen sukob, sučeljavanje u odnosu na prethodne fatve (usmeni saveti koje daju isključivo eksperti za islamsko pravo) o zabrani štampanja Kurana. Kraće rečeno, afinitete koje su svetovni vladari u islamskom svetu gajili za pisanu reč preuzeli su kasnije i verski službenici i sam Islam.

Inovacija i njeni neprijatelji pružaju nam mnoge druge primere gde je prihvatanje novih tehnologija zavisilo od toga da li su ove pojačavale – a ne podrivale – dotad uvrežene prakse i navike. Dilema s kojom se suočava savremeno društvo glasi: da li ojačati postojeće ustaljene prakse, ili podrivati društvo inovativnim rešenjima?

Nove tehnologije su od suštinskog značaja za podsticanje ekonomskog rasta, one zadovoljavaju ljudske potrebe i štite životnu sredinu. Nove, čiste energetske tehnologije kao što su solarne fotonaponske ćelije i turbine su, na primer,  od ključnog značaja u smanjenju emisije ugljen-dioksida i rešavanju izazova klimatskih promena.

Njihovo usvajanje, međutim, često biva sprečeno ili usporeno zbog interesa aktuelne industrije i lobija. Dilema je, zapravo, pre svega u tome što se mnogim slučajevima držanjem za staro može, u stvari, biti u sukobu sa našom humanošću, naročito u pogledu naše težnje za usklađivanjem s prirodom. Kao što je američki kompozitor Džon Kejdž (John Cage) prikladno rekao: “Ne mogu da razumem zašto se ljudi toliko plaše novih ideja. Ja se plašim starih. “

Rachel Hallett 12 Jul 2016 We-Forum

Kocka je bačena: zbogom Evropi, zdravo svetu

07

Prve reakcije, naročito finansijske, nisu naročito informativne zato što se nije očekivao ovakav ishod referenduma. Zašto je Siti pogrešio u proceni, to nije neka misterija. Predvidljive posledice britanskog napuštanja Evropske unije su bile i ostale negativne, pa zašto bi se glasači, računalo se, upravo za njih odlučili? Ovo je prilično bazično nerazumevanje demokratije, što bi možda mogao da bude prvi nauk, posebno ekonomistima, praktično svih specijalizacija.

16Demokratija je sredstvo mirne, političke preraspodele. Presudni mogu da budu, kao u ovom slučaju, glasovi onih koji računaju sa najvećim dobitkom ukoliko su deo odlučujuće većine. I to u malom i u velikom. Tu su ambicije ljudi kao što su Faraž i Džonson, a tu su i želje radnika, gubitnika nestanka britanske industrije. A među njima su i mnogi koji nude usluge, ali se suočavaju sa povećanom konkurencijom stranaca, bilo da je reč o imigrantima ili o stranim preduzećima. A onda su tu i svi oni u sredstvima informisanja i u javnosti uopšte koji računaju da zarade na racionalizaciji nacionalizma.

A on, nacionalizam, mobiliše jer mu je osnovna poruka da „mi“ imamo više prava od „njih“. Tako se od poziva za veće uvažavanje interesa onih koji prolaze gore dolazi do zahteva za preraspodelu prava, za ukidanje prava „njima“. I dok je interesna većina po prirodi stvari heterogena, nacionalistička preraspodela prava favorizuje većinu. Dok kod preraspodele, recimo dohotka, od jednih drugima, neka ideja o kompenzaciji, uglavnom iz razloga pravičnosti obično mora da bude zadovoljena, pozivanje na „naša prava“ je način da se kaže da je „tuđa šteta“ irelevantna. Ovo je, naravno, nedostatak inherentan demokratiji. Oni koji glasaju mogu da prebace troškove svojih odluka na manjinu, na buduće generacije, na druge etničke grupe ili na strance, bilo da su oni unutar ili izvan državnih granica. To, naravno, ne znači da će oduzimanjem prava strancima biti povećana „naša“ prava, a još manje da će pojedinačni politički ili grupni društveni i privredni interesi biti i zadovoljeni. Obično je teško da se na taj način vrati ono što je bilo, jer za najveći broj promena stranci nisu nimalo odgovorni.

14U slučaju britanskog referenduma, odluka o secesiji od Evropske unije (EU) je doneta, kratkoročne posledice ne moraju da budu od velikog značaja, ali koje se dugoročnije posledice mogu očekivati?

Prvo je potrebno zapaziti da je Britanija nepripremljena za ono što sledi, a to su u prvom redu sadržaj i ciljevi pregovora o razdruživanju sa Evropskom unijom. Da bi do tih pregovora došlo, potrebno je, naravno, da se EU ne raspadne pre nego što oni počnu. Faraž, ako ga je moguće razumeti, čini se polazi od pretpostavke da uskoro neće ni biti EU sa kojom je potrebno pregovarati, pa će Britanija biti u prilici da naprosto samostalno, što bi se reklo suvereno, donosi odluke kao da nikakvih prethodnih obaveza i nema, bar ne prema nepostojećoj EU. Šta, međutim, ako se EU ne raspadne dovoljno brzo, ako se ne raspadne na vreme? Predstavnici EU žele da pregovori sa Britanijom počnu što je moguće pre i okončaju se što je brže moguće. Svakako u roku od dve godine, kako i nalaže Lisabonski ugovor, koji naravno obavezuje i Britaniju, jer je to ugovor koji je ona ratifikovala. Ovde možda ima smisla ukratko objasniti kako EU funkcioniše.

35Reč je o ugovornoj zajednici, što će reći da zemlje članice preuzimaju obaveze ugovorom koji potpisuju sa svim drugim zemljama članicama, a koji su sve zemlje ratifikovale. Promena ugovora sledi istu proceduru kao i njegovo donošenje. Sve druge pravne i izvršne odluke izvode se iz tog osnovnog ugovora, Lisabonskog trenutno. Odluke, pogotovo one sa zakonskom snagom, uglavnom donose Evropski saveti, pre svega onaj koji je sastavljen od predsednika ili predsednika vlada zemalja članica, i one se uglavnom donose jednoglasno. O njima odlučuje i Evropski parlament, gde se odlučuje većinom. Komisija i briselska birokratija uglavnom imaju izvršnu i administrativnu moć. U malom broju slučajeva, parlamenti zemalja članica, kao i njihovi ustavni sudovi, mogu da ospore neke od odluka donetih u EU. Uvek se, međutim, radi o primeni Ugovora, a ne o nametanju zakona ili politike.

Može se raspravljati o tome da li je bolje držati se jednoglasnosti ili ima smisla povećavati broj slučajeva u kojima se odlučuje većinom. Jednoglasnost je korisna kao negativan glas, ali je prepreka pozitivnom glasu. Tako da je potrebno odvagati interes koji svaka pojedina zemlja ima da poseduje moć veta u poređenju sa njenim interesom da može da obezbedi potrebnu koaliciju da postigne usvajanje odluka koje su joj u interesu. Tako da nije neuobičajeno da se naizmenično čuju kritike i prevelike upotrebe jednoglasnosti i da se izražava nezadovoljstvo kada dođe do preglasavanja. (Primera radi, Evropska centralna banka odlučuje većinom, kao i druga slična tela. Jer se tako povećava efikasnost odlučivanja.) Kritike o tome da birokratija odlučuje i da se nacionalni interesi preglasavaju nema mnogo smisla. Takođe, uvek valja voditi računa o tome da je reč o dobrovoljnoj, ugovornoj zajednici, čiji član neka zemlja ne bi ni bila da nije prihvatila osnovni ugovor.

10

Lisabonski ugovor predviđa proceduru napuštanja Evropske unije. Procedura raskida ugovora započinje tako što se zemlja koja bi da napusti EU pozove na 50. član Lisabonskog ugovora i time započinje pregovore o razdruživanju i o uređenju budućih odnosa sa EU. Ovde je potrebno imati u vidu da referendum pravno, ustavno, ne obavezuje Ujedinjeno Kraljevstvo. Jer je Parlament suveren. Tako da je potrebno da Parlament donese odluku o pozivanju na 50. član ugovora koji zemlja ima sa EU. Do toga, u načelu, ne mora da dođe. Sve dok parlament u Vestminsteru ne donese tu odluku, UK je i dalje članica EU. Kada se pozove na 50. član, više ne može da učestvuje u radu evropskih tela i ne može da preuzima dodatne obaveze u EU, ali one do tada preuzete važe bar sledeće dve godine. Mogu da traju i duže ako se svi pregovarači sa tim slože. Ishod pregovora može da bude ili ostanak u Uniji ili sporazum o novom tipu odnosa ili prekid postojećih odnosa po isteku dve godine od početka secesije. Posle napuštanja EU, postupak eventualnog povratka je isti kao da se kreće sasvim iz početka.

Šta će biti ishod i kako bi on mogao da izgleda? Tu valja imati u vidu tri stvari. Prva jeste da li će EU opstati. Na to ću se vratiti. Druga jeste da li će se postići potrebna saglasnost unutar Ujedinjenog Kraljevstva ili bar Velike Britanije. Treća jeste britanska pregovaračka platforma.

23Problem sa kojim se suočava Britanija jeste da je odluka na referendumu doneta prostom većinom glasova svih koji imaju pravo glasa. To je postupak odlučivanja koji je adekvatan za centralizovane zemlje. Može se raspravljati da li je bolje zahtevati kvalifikovanu većinu kada se menja praktično ustavno stanje stvari; no, nezavisno od toga, u složenim državama, može biti problematično ako većine nema u svim konstitutivnim delovima zemlje. Britanija nije federacija, izričito (kao SAD), ali ima ugovor o državnom zajedništvu sa Škotskom, a tu su i Vels i Severna Irska. I Škotska i Severna Irska su glasale ubedljivije za ostanak u EU nego što su Engleska i Vels glasale za napuštanje. A onda je tu i London koji je velikom većinom glasao za ostanak u EU. Tako da će Parlament u Vestminsteru morati da razmisli o tome hoće li konsultovati škotski parlament, severnoirsku skupštinu i londonsku gradsku skupštinu? Ako ne, Škotska bi mogla, kao što je njena najveća partija i najavila, da glasa o osamostaljenju od Velike Britanije kako bi ostala u EU. Ako bi za primenu 50. člana Lisabonskog ugovora bila potrebna i saglasnost škotske skupštine, onda do napuštanja Evropske unije neće doći. Severnoirski problem bi takođe mogao bitno da utiče na karakter sporazuma sa EU, jer podizanje granice između Republike Irske i Severne Irske neće biti naročito popularno. London će takođe hteti da ima ne baš beznačajan uticaj na sadržaj novog ugovora sa EU. Nova britanska vlada će dakle morati da vidi kako će obezbediti saglasnost svih njih. (Uz put je potrebno ukazati na činjenicu da su i glasači Gibraltara bili u većini za ostanak u EU. Pa će biti potrebno voditi računa o interesima Španije kada se bude pregovaralo o budućim odnosima.)

To vodi pitanju o britanskoj pregovaračkoj platformi, koje naprosto nema. Nju će tek biti potrebno sačiniti. Zabavno je, uz put, da je Donald Tramp oduševljeno u Škotskoj podržao odluku škotskih građana, između ostalih, u njihovoj odluci da napuste EU. Rekao je i da su oni, i glasači u Britaniji uopšte, glasali za izlazak iz EU jer ih je Obama upozoravao na troškove takve odluke, inače bi ishod bio drukčiji. No, to što je Obama rekao, a i to što Tramp ne zna, jeste da će ta britanska pregovaračka platforma morati da vodi računa i o svim trgovačkim sporazumima koje EU ima sa trećim zemljama, a koji su naravno obavezujući i za Veliku Britaniju. Što je jedan od razloga zašto su Škoti, u svim delovima te zemlje, glasali za ostanak u EU i to gotovo sa dvotrećinskom većinom na nivou cele zemlje. Gospoda Džonson i Faraž, ako budu preuzeli britansku vladu, moraće da pokažu šta tačno misle pod suverenošću, ne naprosto u smislu prava, već kada je reč o obavezama na koje su spremni da bi obezbedili političku stabilnost zemlje i privredne mogućnosti onima čiji je interes velikim delom vezan za sveobuhvatne odnose sa EU.

Naravno, stvari stoje drukčije ako se EU raspadne, dakle ako recimo Francuska i Nemačka krenu putem Velike Britanije. Tada nema potrebe za pregovorima sa EU već sa pojedinim evropskim zemljama, koje bi mogle, bar u slučaju Francuske, da budu sklone protekcionizmu, pa bi se sama od sebe ostvarila parola britanskih secesionista: „Zbogom Evropi, zdravo svetu“. Naravno to bi doprinelo rešenju problema stabilnosti unutar Ujedinjenog Kraljevstva. Koji su izgledi da do toga dođe?

Relativno uskoro, verovatno mali. Manjim zemljama u EU je evropsko tržište važno, jer je reč o privredama čiji je izvoz robe i usluga veći od 50 posto, a u nekima veći i od 90 posto njihovog bruto domaćeg proizvoda. Naravno, to znači i da veoma mnogo uvoze. Tako da bi eventualni povratak protekcionizmu zahtevao značajna prilagođavanja. Argument koji desni secesionisti u pojedinim zemljama Evropske unije iznose, a taj je da bi izlaskom iz EU stekli kontrolu nad trgovačkom politikom, koja je sada zajednička, pa bi onda mogli da podstaknu ponovnu industrijalizaciju, nema baš mnogo smisla ni u većim i razvijenijim zemljama. U Evropskoj uniji, udeo prerađivačke industrije u većim zemljama se razlikuje u tome što je on još uvek iznad 20 posto dodate vrednosti u Nemačkoj, a negde oko 15 posto u Italiji, ali je manji u Francuskoj, i na nivou je od oko 10 posto, kao i u Velikoj Britaniji (otprilike kao u SAD). U Kini je oko 30 posto.

52Reč je o dugoročnom procesu smanjenja udela industrijske u ukupnoj proizvodnji, kojeg je teško vezati za evropsko zajedničko tržište, a nije jasno ni kako bi eventualno značajno povećanje zaštitnih mera obnovilo industriju, o tome da li je to cilj kojem bi trebalo težiti u najrazvijenijim zemljama sveta i da ne govorimo. Zašto industrije nema u Srbiji je umesno pitanje, jer je recimo ima u susednoj Mađarskoj, Rumuniji, kao i u Češkoj i Slovačkoj. Ali da bi se visokim carinama omogućio povratak rudnika uglja, čeličana i tekstilne industrije u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji i SAD, to je malo verovatno.

Na stranu da li je to potrebno. Ukoliko se, primera radi, uporedi privredna aktivnost Velike Britanije i Nemačke, gde je ova poslednja još uvek relativno industrijalizovana zemlja, ni po rastu niti po nivou dohotka po glavi stanovnika Nemačka nije prošla bolje od Velike Britanije u poslednjih par decenija, dakle od stvaranja Evropske unije. Na slici 1 se vidi rast dohotka po glavi stanovnika u UK i u Nemačkoj, gde je potrebno imati u vidu i demografske promene u obe zemlje, pa je svakako jasno da Britanija nikako nije prošla rđavo u periodu posle 1992. godine kada je nastavljen pad udela industrije, započet ranije, u njenom ukupnom proizvodu.

Na referendumu za napuštanje EU u velikoj meri su glasali oni koji žive u oblastima gde više nema industrije ili je njen udeo značajno smanjen, ali ostaje da se vidi koliko će biti uspešan program povratka tradicionalnih industrijskih aktivnosti, ako ga britanske vlasti zaista i formulišu i sprovedu. Pri tome bi im pristup evropskom tržištu zapravo pomogao, a on će biti otežan posle izlaska iz Evropske unije.

Da to o značaju i uticaju trgovine detaljnije objasnim. U tome ću jednim delom slediti Krugmana, koji je dobio Nobelovu nagradu za doprinose teoriji spoljne trgovine i nije neoliberal. Dve su posledice smanjenja spoljne trgovine. Jedna, koju Pol Krugman ističe, jeste smanjena efikasnost, uglavnom zato što se povećanim protekcionizmom ograničava delovanje komparativnih prednosti. Recimo, ako bi britanske visoke carine na uvoz proizvoda od tekstila podstakle razvoj britanske tekstilne industrije, britanski realni dohodak bi bio manji nego što jeste i nastaviće da bude sa sadašnjom strukturom proizvodnje. Jer će britanski tekstil biti skuplji, a proizvodnja, recimo, usluga, u kojima Britanija prednjači pred ostatkom sveta, će se smanjiti. Naravno, ne bi trebalo očekivati da će britanska vlada Džonsona ili Faraža primeniti takvu trgovačku politiku, ali to je već razgovor koji će oni morati da imaju sa onima koji su glasali za izlazak iz EU verujući u njihova obećanja. Tu je potrebno imati u vidu da britanska industrija nije smanjena zbog konkurencije drugih evropskih privreda, a ne ni zbog slobodnijeg režima trgovine sa svetom do koje dolazi usled članstva u EU. Kao što bi trebalo da znaju i Donald Tramp i Berni Sanders, Britanija (ili SAD) bi trebalo da napusti Svetsku trgovinsku organizaciju ili bi trebalo (što je izgleda Trampova namera) iz nje izbaciti Kinu. Napuštanje Evropske unije samo otežava britanski evropski izvoz i poskupljuje uvoz, što zajedno smanjuje realne dohotke Britanaca – oporavak industrije bi zahtevao napuštanje sveta, a ne EU.

28

Krugman veruje da će kratkoročne posledice biti ublažene padom vrednosti funte i tako povećanim izvozom i smanjenim uvozom, a ovo poslednje bi dovelo i do veće potrošnje na domaće usluge. Tramp je to objasnio na svom primeru: depresijacija funte je njemu profitabilna, jer će se povećati broj ljudi koji će dolaziti u Škotsku i igrati golf na njegovim terenima i odsedati u njegovim hotelima. Ovo je tačno ukoliko je procenat povećanja poseta veći od procenta devalvacije funte. Ukoliko funta vredi deset posto manje u dolarima, potrebno je da se potrošnja golfskih i hotelskih usluga poveća za više od 10 posto da bi Tramp ostvario dodatnu dolarsku zaradu. To važi generalno za britanski izvoz, bilo da je reč o višim carinama ili o slabljenju kursa funte, recimo u evrima.

U zavisnosti od toga koliko je britanski izvoz potreban zemljama uvoznicama, slabljenje funte može naprosto da znači da će biti potrebno dati veću količinu britanske robe i usluga da bi se ostvarila ista zarada u evrima. To može da podstakne domaću potrošnju, jer je veća zarada u funtama, ali onda ne bi trebalo zaboraviti prethodni argument o smanjenju efikasnosti i gubicima na realnom dohotku. Opet, ne bi trebalo očekivati da će britanska vlada i centralna banka biti spremne da podrže takvo slabljenje kursa funte. Pogotovo zato što će voditi računa ne samo o trgovačkim posledicama, već još više o finansijskim. Tako da će i o tome nova britanska vlada morati da razgovara sa onima koji su je doveli na vlast svojim glasovima na referendumu.

53Još je potrebno reći nešto o migracijama i o uticaju EU na njihov priliv. O tome se podosta zna, bar kada je reč o Britaniji. Razlog za to je što ona nije tražila da se njeno tržište rada zatvori za Bugare i Rumune, kao i za stanovnike drugih istočnoevropskih zemalja, 2004. i 2007. godine. Druge zemlje su tražile odlaganje otvaranja tržišta rada za nove zemlje članice do 7 godina. Britanske vlasti su cenile, pokazalo se ispravno, da će imigranti iz ovih zemalja podstaći privredni rast i poboljšati stanje u javnim finansijama. No, oni su sada od koristi nacionalistima, jer su to ti stranci na čiji račun se, uskraćivanjem ili smanjenjem prava, navodno mogu povećati zaposlenost i dohoci Britanaca, a na taj način se može i istaći njihovo preimućstvo nad strancima u pravima svake vrste.

Zašto ranije britanske vlasti nisu bile protiv priliva migranata iz Evrope? Dva su privredna razloga. Prvi je da priliv dodatnih radnika povećava ulaganja u Britaniji. Opet, Tramp i Sanders greše sa tim svojim zidovima i carinama, jer ako ljudi ne dolaze u Britaniju i SAD da rade, ulaganja će ići u zemlje u kojima se oni nalaze. Mogu se naravno zakonom zabraniti ulaganja u strane zemlje, ali to neće neposredno povećati ulaganja u domaću proizvodnju. Drugi razlog jeste taj da migranti povećavaju neto budžetske prihode. Jer plaćaju poreze, a ili nemaju potrebe za budžetskim davanjima ili na njih nemaju prava, bar jedno vreme. Uz to, ako imaju veći demografski rast, dugoročno poboljšavaju javne finansije. Nacionalizam u tome neposredno radi protiv javnih interesa, ali može da bude u interesu onima koji računaju da im povećava prava i dohotak.

Kako će to jačanje nacionalizma izgledati ostaje da se vidi. Ima, međutim, smisla ukazati na zablude levice utoliko što nije bila u stanju da razjasni pre svega razočaranim radnicima da će oni, zapravo, izgubiti prava jer je cilj privredne politike nacionalističke desnice, i to izričiti, da se smanje prava radnika, koja su navodno suviše velika u EU, takoreći su francuska, a Britaniji navodno odgovara fleksibilniji režim zapošljavanja i gubitka posla. Tako da su radnici glasanjem za napuštanje EU povećali rizik da će imati manja prava nego što ih sada imaju, sve zbog uglavnom iluzornih nadanja da će im se izgubljeni poslovi vratiti kada zemlja napusti EU.

48

Zašto je levica, recimo Sanders i Korbin, spremna da krivi spoljnu trgovinu i strance i tako zastupa stavove koje je teško razlikovati od, recimo, Trampovih ili Faražovih, nije teško razumeti ako se ima u vidu da je na taj način moguće pridobiti glasove onih koji su „besni“. Šta je politika iz „besa“? Ljudi koji ništa ne očekuju mogu da cene da imaju veće izglede ako se sve promeni. Račun je obično pogrešan, jer najpre uvek ima šta da se izgubi, a potom izgledi na uspeh su jednaki onima na lutriji, dakle praktično su jednaki nuli. Ali rđava izvesnost može da izgleda gore od povećane neizvesnosti, što je račun „besnih“, ako mogu tako da se izrazim.

Koji će biti odgovor Evropske unije? Nije neočekivano saznati da je Nemačka pripremljenija za pregovore o razdruživanju Britanaca nego oni koji su za taj ishod agitovali i glasali. U EU nikome nije u interesu da se proces oduži, a tu je i briselska birokratija o kojoj se može misliti šta se hoće, ali se nikako ne može reći da nije obaveštena o tome kako EU funkcioniše. Britanija ima veoma profesionalnu i obaveštenu birokratiju i verovatno bolje i obaveštenije stručnjake nego bilo ko drugi u EU, ali oni nisu bili za ovaj ishod, a i moraju da rade po instrukcijama političara koji su u debatama pokazali da ne znaju mnogo, a neki gotovo ništa, ni o EU niti o odnosima Britanije u EU, koristi i troškove da ne pominjemo. No, Nemačka i EU nemaju interes da to koriste, što ne mora da bude tačno za druge zemlje i za briselsku administraciju.

Naravno, potrebno je videti hoće li odluka referenduma uopšte biti sprovedena, ali ako zaista bude, kako će se promeniti položaj Ujedinjenog Kraljevstva u Evropi? U osnovi, taj uticaj će se značajno smanjiti. To će obradovati Putina, koji u Britaniji vidi gotovo ličnu opasnost, bar od čuvenog skandala od pre više od jedne decenije sa navodnim špijuniranjem preko Britanskog saveta (potom slede svi drugi slučajevi). Naravno, biće zanimljivo čuti šta će nova britanska vlada imati da kaže Ukrajini. Takođe, uticaj Britanije na Balkanu i u Turskoj, a i na Bliskom istoku će se smanjiti, jer više neće moći da govori u ime Evrope, već će morati da objašnjava kako je to bolje za UK da napusti EU, dok bi drugi trebalo da sa njom računaju, ponegde, kao recimo u Palestini, u ne maloj meri. Konačno, britanske vlasti će morati da paze da ne podrivaju EU podržavajući nacionaliste i protivnike liberalizma, jer ako bi to činile zapravo bi ne samo otežavale briselsku politiku, već bi i pomagale zemljama kojima je u interesu destabilizacija Evrope. Eventualni porast britanskog uticaja u svetu je iluzija, jer izvan EU britanska sredstva uticaja su neznatna kada je reč o Kini, Japanu, Indiji, Africi ili Južnoj Americi.

30

Na kraju, koji su izgledi Evropske unije i balkanskih zemalja? Ovi drugi se ne menjaju bitno, jer je proces približavanja Evropskoj uniji veoma spor, pre svega zato što zemlje kao što su Srbija i Bosna i Hercegovina nisu naročito zainteresovane za članstvo. Istočne zemlje su bile spremne da ostave po strani unutrašnje i prekogranične sporove kako bi ubrzale učlanjenje u EU. Sada se to menja sa rastom nacionalizma i sa odbacivanjem liberalizma, pa i demokratije, ali evropski kontekst je i dalje koristan iz razloga bezbednosti i razvoja. U tome se pre svih drugih Srbija i Bosna i Hercegovina razlikuju. Manje balkanske zemlje koje su još uvek izvan EU (Crna Gora, Makedonija, Albanija, Kosovo) imaju svakojake unutrašnje i spoljne probleme, gde EU ili ne može ili nema nekog naročitog interesa da odlučnije podstakne procese integracije. No, Evropska komisija će nastaviti da radi na proširenju, i zapravo joj je u interesu da se taj proces ubrza, pogotovo sada kada će pažnja javnosti i evropskih vlada biti usmerena na očuvanje jedinstva. Verovatno je, međutim, da će u većini balkanskih država ojačati antievropska javnost i stranke. No, to je zasebna tema.

Hoće li dodatno ojačati krajnja desnica u zemljama kao što su Francuska i Nemačka, od kojih pre svih drugih zavisi postojanje Evropske unije? To najviše zavisi od toga hoće li (socijalistička) levica i (konzervativna) desnica biti sposobne da ponude valjan odgovor na nacionalističku propagandu. U tome, rasprava će biti različita od one u Britaniji. Bezbednost Britanije je u velikoj meri britanska i stvar SAD, ali bezbednost kontinentalne Evrope je nešto drugo. Dok secesija Velike Britanije može da bude problem za stabilnost nje same, raspad Evropske unije može da otvori teritorijalne sporove u nizu zemalja, kako kada je reč o secesiji, tako i kada je reč o posezanju za etničkim teritorijama u susednim zemljama. Što bi se reklo, rizik balkanizacije Velike Britanije je jedno, ali balkanizacija Evrope je nešto drugo. Secesija Velike Britanije, ukoliko do nje dođe, pomeriće rasprave sa privrednih na probleme bezbednosti, a boljeg uređenja evropske bezbednosti od Evropske unije za sada nema. Kisindžer i Putin bi možda hteli da se u Evropu vrati politika ravnoteže sila, ali to je već dovelo do dva evropska i svetska rata i za sada bar evropska javnost to još nije zaboravila. Balkanska, to je nešto drugo.

Vladimir Gligorov, pescanik.net 26.jun 2016

Najteži poraz

“U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode”, piše ugledni engleski istoričar Timoti Garton Eš za Gardijan, a prenosi portal Peščanik.

Izgledi da se Britanija otcepi od Evrope jednaki su izgledima da se Trg Pikadili otcepi od Londona. Mi jesmo u Evropi i u njoj ćemo ostati. Britanija je uvek bila evropska zemlja, njena sudbina je neodvojivo povezana sa sudbinom evropskog kontinenta i tako će uvek biti. Ali Britanija je izašla iz Evropske unije. Zašto?

Evo jedne univerzalne istine: niko unapred ne zna šta će se dogoditi, ali posle, kada se nešto dogodi, svi imaju spremno objašnjenje. Da je samo tri odsto od 33 miliona Britanaca koji su izašli na referendum glasalo drugačije, sada biste čitali opširne članke u kojima se objašnjava da je na kraju ipak odlučila “ekonomija, glupani”, da je pobedio britanski pragmatizam, i slično. Čuvajte se iluzija retrospektivnog determinizma. Proces kojim milioni glasača dolaze do odluke obavijen je velom tajne. To je misterija demokratije.

Ovakav rezultat svakako nije bio neizbežan; samo smrt je neizbežna. Dok je trajala referendumska kampanja, mnoge TV stanice su emitovale snimke belih litica Dovera iz vazduha (vlasnici helikoptera su sigurno zadovoljni). Tačno je, činjenica da se neka zemlja nalazi na ostrvu je važna, ali geografija nije sudbina. U vekovima posle invazije Normana engleski vladari nisu pravili razliku između ostrvskih poseda i poseda u Francuskoj, s druge strane Lamanša. Kao i u ličnim odnosima, možete biti zajedno, a opet razdvojeni – ili razdvojeni, a opet zajedno.

Važnija od geografije je istorija. Kada Britanci kritikuju evropske zakone kojima se zamenjuju engleski, čuje se odjek Zakona o ukidanju prava žalbe Rimu Henrija VIII iz 1533, u kojem je objavljeno da je “Engleska carstvo za sebe”. Nekada Rim, danas Brisel. Kada engleski prodavac govori da “treba sami da upravljamo svojom zemljom”, on se poziva na tradiciju parlamentarnog suvereniteta koja seže u prošlost do Engleske revolucije u 17. veku i još dalje u prošlost. Što nije slučaj sa, na primer, Nemačkom, koja je od vremena Svetog rimskog carstva naviknuta na delovanje više različitih nivoa vlasti, od srednjovekovnog grada sa sopstvenim gradskim zakonima do zakona carstva više udruženih država.

Istorija ima uticaja, ali ne određuje nužno kako ćemo se ponašati danas. Kada su nemački istoričari pokušavali da otkriju zašto je Nemačka pošla svojim “posebnim putem” (Sonderweg) krajem 19. i početkom 20. veka, poredili su je sa Britanijom. Britanija je za njih bila merilo evropske normalnosti.

Dakle, naša jedinstvenost nije ništa jedinstveno. Ne postoji neka sasvim osobena i izuzetna Britanija sa ove strane Lamanša i gomila gotovo identičnih evropskih država s one strane. Britanija je sa svojom socijalnom državom i nacionalnim sistemom zdravstvene zaštite po mnogo čemu tipična posleratna evropska zemlja. Svaka evropska država ima sopstvene komplikovane i ponekad napete odnose sa idejom Evrope i nesavršenom stvarnošću Evropske unije.

Ipak, istina je da za razliku od većine evropskih zemalja Britanija (sa izuzetkom Kanalskih ostrva) nije na svojoj teritoriji doživela formativna iskustva dvadesetog veka, rat, poraz, okupaciju i fašističku ili komunističku diktaturu. Kada se Ujedinjeno Kraljevstvo priključilo Evropskoj ekonomskoj zajednici početkom sedamdesetih godina prošlog veka, razlog za to je bila pre svega ekonomska i politička kriza. Odnos Britanije prema onome što je danas Evropska unija uglavnom se zasnivao na razmeni i zavisio je od toga koliko Evropa ekonomski dobro stoji. Britanija je, da tako kažemo, u dobru uvek bila dobar prijatelj Evrope.

Ali važnija od doverskih litica, Henrija VIII i ekonomske krize sedamdesetih godina bila je Margaret Tatcher. Ne ona Margaret Thatcher koja je nosila džemper sa zastavama iz kampanje “Evropa ili propast” kada se na referendumu 1975. glasalo za ostanak u Evropi, pa ni premijerka iz osamdesetih koja je progurala jedinstveno tržište – bez čega ne bi bilo ni jedinstvene valute koja danas izaziva razdor u Evropi. Ne, to je Margaret Thatcher naknadne pameti koja u svojim memoarima piše o “suštinski neengleskom ustrojstvu” Evropske zajednice (EEZ) i tim povodom čak citira Kiplingovu pesmu „Norman i Saksonac“: „Kad se Saksonac uzjoguni, oštro te pogleda i kaže, ’to nije pošteno’ / Onda mu se, sine, bolje skloni s puta.“

Foto: The Guardian

T. G. Eš: “Kao Anglo-Evropljaninu, ovo je najveći poraz u mom političkom životu”. Foto: The Guardian

To je Margaret Thatcher koju sam video na skupu organizovanom povodom nemačkog ujedinjenja u letnjikovcu Čekers 1990. godine, sa mentalnom predstavom o Evropi koja je odgovarala stanju iz 1940. (opasna Nemačka, slaba Francuska) i tinjajućim besom zbog toga što je Helmut Kohl uspeo da iznudi ujedinjenje. Konačno, to je i Margaret Tačer (Margaret Thatcher) na kraju životnog puta, za koju biograf Charles Moore tvrdi da bi prva glasala za izlazak Britanije iz EU.

Njena politička ostavština je oblikovala dve generacije evroskeptičnih političara i novinara povezanih sa Vestminsterom. Neki od tih novinara su postali političari, na primer, Michael Gove i Boris Johnson. Jedan prijatelj mi je ispričao anegdotu o Borisu Johnsonu iz vremena kada je bio dopisnik Dejli telegrafa (Daily Telegraph) iz Brisela. Kada bi zakasnio na konferenciju za novinare, pitao je kolege: „Šta se događa i zašto je to loše za Britaniju“. Kao što vidite, uvek je bio ciničan. Nekada sam mislio da je to zabavno.

Tu su i novinari koji se ponašaju kao političari i serviraju poluistine i kompletne laži. Nivo partijske podeljenosti i distorzije u britanskim medijima, od naslovne strane Sana pod naslovom „Kraljica podržava brexit“ do naslovne strane Ekspresa na kojoj je objavljeno da će EU zabraniti britanske čajnike, ne može se uporediti ni sa čim u Evropi. A učinak njihove kampanje je tako snažan zato što iz dana u dan, iz godine u godinu, nastupaju sa pozicija emocionalno privlačne priče o hrabrom i slobodoljubivom malom ostrvu koje je postalo moćna imperija. Objavljujući svoju podršku za izlazak pre tri meseca, pošto je dugo lutao tamo-amo „kao kolica u supermarketu“, dok je pokušavao da otkrije koja pozicija mu najviše odgovara, Johnson je izjavio da smo „upravljali najvećom imperijom koju je svet video… zar zaista nismo sposobni da isposlujemo nekoliko trgovinskih sporazuma?“

Gove, jednako nadaren pisac i govornik, pevao je istu pesmu u raznim tonalitetima. Znak raspoznavanja brexitera je nostalgični optimizam: nekada smo bili veliki sami za sebe, zašto to ne bismo bili ponovo? Što je greška u rasuđivanju („Kartagina je nekada bila velika, pa zato to može biti ponovo“), ali zvuči privlačno.

Naravno, pogrešno je svaljivati svu krivicu samo na njih. Pogledajte se u ogledalu i ponavljajte sa mnom: i mi smo krivi. Kako smo kao edukatori dopustili da se jedna tako prozirna priča provuče kroz časove istorije i građanskog vaspitanja u školama i na univerzitetima? Kako smo kao novinari dozvolili da evroskeptična štampa odnese prevagu i oboji dnevne vesti na radiju i televiziji? Kako smo mi, proevropski glasači, toliko potcenili bolni osećaj gubitka zbog evropeizacije kod ljudi koji su glasali za bregzit? („Govori u svoje ime”, reći ćete. Pa i govorim u svoje ime.)

I zašto generacije britanskih političara nisu uspele da formulišu pozitivan program u prilog projektu evropskih intergacija koji danas skraćeno nazivamo „Evropom“? Tony Blair je održao nekoliko dobrih proevropskih govora – u Poljskoj, Nemačkoj i Belgiji. Kada je trebalo da govori u Oksfordu, molio sam ga da javno nešto kaže o primedbama koje je u privatnim razgovorima upućivao na račun evroskeptičnih medija. Pored njegovih spin doktora je prošao samo jedan kratak i nejasan pasus. (Bivši premijeri su hrabri i elokventni, ali tek kada postanu bivši.)

Ipak, uzroci ovog debakla su evropski koliko i britanski. Kao što često biva, seme propasti je posejano u trenutku trijumfa; hibris prethodi nemezi. Bilo bi preterano tvrditi da je zid kod Dovera bio podignut samo zato što je pao zid u Berlinu, ali veza postoji. Tačnije, tri veze. Kao protivuslugu za podršku ujedinjenju Nemačke, Francuska i Italija su tražile od Nemačke da se vremenski obaveže na uspostavljanje preuranjene, nestabilne i prenapregnute evropske monetarne unije. Nakon oslobađanja od kontrole Sovjetskog Saveza, mnoge siromašne zemlje istočne Evrope su se našle na putu članstva u EU, što je uključivalo i slobodu kretanja. Tako je 1989. godina otvorila vrata globalizaciji koja će proizvesti nekoliko spektakularnih dobitnika i mnoštvo gubitnika.

01

Svaka od tih zverki ostavila je prepoznatljiv trag na dan britanskog referenduma. Pošto je finansijska kriza razotkrila strukturne neodstatke evrozone, ekonomska slabost Evrope je poslužila kao ključni argument za izlazak, baš kao što je ekonomska snaga bila argument za ostanak na referendumu 1975, kada je Margaret Thatcher nosila onaj čuveni džemper sa zastavama evropskih zemalja. Na dan ovog referenduma, Dejli mejl je objavio: „Što se tiče 19 zemalja zarobljenih u katastrofalnu jedinstvenu valutu, po sistemu jedna veličina za sve, pitajte nezaposlene mlade ljude u Grčkoj, Španiji ili Francuskoj koliko je evro doprineo njihovom prosperitetu.“

Proširenje Evrope na istok 2004. godine bilo je praćeno velikim pokretom ljudi ka zapadu i, pošto je Blair velikodušno precenio politiku otvorenih vrata, oko dva miliona nih je došlo u Britaniju. Kasnije su im se, u potrazi za poslom, pridružili Grci i Španci jer je njihove zemlje uništavao evro. Upravo zato što je Britanija, uprkos tačerizmu, i dalje evropska socijaldemokratija, s velikim socijalnim povlasticama, s dostupnim nacionalnim zdravstvom koje je „po potrebi besplatno“ i državnim školama za sve, pritiske na te javne službe – i na stambeni fond u zemlji koja decenijama gradi premalo stanova – akutno su osetili najsiromašniji građani. To sam čuo od stare belkinje iz radničke klase i od britanske frizerke azijskog porekla, da ne pominjem Sirijca koji drži piceriju u mom komšiluku. Bilo bi pogrešno proglasiti te ljude rasistima. Njihove brige su široko rasprostranjene, autentične i ne mogu se olako otpisati. Ali populistički ksenofobi poput Nigela Faragea koriste te emocije, povezuju ih s podzemnim engleskim nacionalizmom i govore, kao što je on učinio u času pobede, o trijumfu „stvarnih, običnih, poštenih ljudi“. To je Orwellov jezik prisvojen za ciljeve ekstremne desnice.

Stapanje i snaženje takvih nezadovoljstava je šira reakcija na posledice globalizacije – čije je oličenje EU. Poljuljani brzom demografskom i kulturnom promenom kao i društvenom i ekonomskom liberalizacijom, sa osećanjem (opravdanim) da je nejednakost porasla jer je globalizacija nekima donela bogatstvo dok je druge – manje obrazovane, manje mobilne i prilagodljive – pretvorila u gubitnike, ti „obični ljudi“ uzvikuju: „Ne mogu da prepoznam svoju zemlju“. Nije teško navesti ih da za svoje probleme okrive daleke kosmopolitske i birokratske elite u senci. (Na primer, ljude poput mene. Kad sam tvitovao da sam u utorak glasao za ostanak, neko ko se zove Andy Keech je odgovorio: „nikad živeo u socijalnom stanu, nikad brinuo kako će platiti račun za gas # glas za odlazak“.) Boris Johnson je, naravno, klasičan proizvod elite (Iton, Oksford), ali on izvodi populistički trik elitnog antielitiste, itonskog čoveka iz naroda.

Ne, to nije samo britanska posebnost; to će pre biti britanska varijanta jedne sveevropske i donekle svezapadne pojave. Učesnici kampanje Glasajte za odlazak ponavljali su slogan „povratimo kontrolu“ češće nego što Daleki iz serije Doctor Who metalnim glasom ponavljaju „Likvidiraj“ – i to su činili zato što je njihova mantra bila ubitačno delotvorna. „Povratimo kontrolu“ je povik Marine Le Pen u Francuskoj, Geerta Wildersa u Holandiji, nacionalističke Partije zakona i slobode u Poljskoj – i Donalda Trumpa u SAD. To je evropska verzija trampovske jeftine retorike.

Za mene, doživotnog engleskog Evropljanina, ovo je najveći poraz u mom političkom životu. Osećam se gotovo onoliko loše koliko sam se osećao dobro kada je pao Berlinski zid. Mislim da ovo najavljuje kraj Ujedinjenog Kraljevstva. Većina Engleza i Velšana izvela je Škotsku iz Evropske unije u kojoj je većina Škota očigledno želela da ostane. Nikog ne treba da čudi ako Škotska sada raspiše referendum za nezavisnost unutar Evropske unije. Taj rezultat će ugroziti teško stečeni mir i napredak u Irskoj. Šta će se dogoditi sa otvorenom, skoro 500 kilometara dugačkom granicom između Republike Irske i Severne Irske?

Pokazalo se da je moja domovina, Engleska, podeljena u sebi: London i svi ostali, siromašni i bogati, mladi i stari. (Oko 75 odsto mlađih od 25 godina glasalo je za ostanak.) Bio je to Crni petak za pola Engleske, a Dan nezavisnosti za drugu polovinu. Godinama ćemo plaćati ekonomsku cenu za ovo, što će verovatno najteže pasti siromašnijim Englezima, onima koji su glasali za brexit. Sada ćemo morati da se borimo da Engleska – ta draga zemlja dragih ljudi – ne postane mesto zlobe, mraka i zatucanosti.

Izlazak bi se još gore mogao odraziti na Evropu. „Ovo nije kriza za Evropsku uniju“, uveravao nas je danas Martin Schulz, predsednik Evropskog parlamenta na četvrtom kanalu Radija BBC. Kakvo smešno samozadovoljstvo. Ovo je velika kriza za EU, jedna od najvećih u njenoj istoriji. Marine Le Pen, koja danas diktira pravac francuske politike, tvitovala je „pobeda za slobodu“ i predložila francuski referendum. Geert Wilders je zatražio holandski, dok je lider italijanske Lige za sever dodao: „Sad smo mi na redu“. Idući za Nigelom Farageom, oni pozdravljaju „patriotsko proleće“. Jedna za drugom, ankete pokazuju da između trećine i polovine stanovništva u mnogim evropskim zemljama deli „britansko“ nepoverenje u EU. Ako iz toga ne izvučemo pouku, 23. jun 2016. mogao bi biti početak kraja Evropske unije.

02

Vladimir Putin će zadovoljno trljati ruke. Nezadovoljni Englezi su zadali težak udarac zapadu i idealima međunarodne saradnje, liberalnog poretka i otvorenih društava kojima je Engleska u prošlosti tako mnogo doprinela.

“Biti poražen a ne predati se, to je pobeda“, rekao je heroj poljske međuratne borbe za nezavisnost Józef Piłsudski. „Pobediti i uspavati se na lovorikama, to je poraz“. Mi engleski Evropljani moramo priznati da smo doživeli poraz, ali nećemo se predati. Najzad, uz nas je 48 odsto onih koji su glasali za ostanak u EU na ovom referendumu.

U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Velike Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode.

Kao engleski Evropljanin, vidim pred nama dva zadatka koji su u izvesnom smislu u sukobu. S jedne strane, pošto su građani već doneli takvu odluku, moramo učiniti sve da smanjimo štetu nanetu ovoj zemlji. A ako se pokaže da će „ova zemlja“ morati da se oprosti od Škotske, onda neka Engleska koja preostane bude zemlja Charlesa Dickensa i Georga Orwella, a ne Nigela Faragea i Nicka Griffina. Pošto smo najavljivali da će posledice brexita biti pogubne, sada se moramo potruditi da dokažemo kako nismo bili u pravu. Biću srećan ako u tome uspemo.

S druge strane, kao Evropljani, moramo učiniti sve što možemo da Evropska unija izvuče pouku iz ovog bolnog obrta, čije uzroke treba tražiti ne samo u staroj britanskoj istoriji već i u novijoj evropskoj. Naime, ako se EU i evrozona ne promene, preplaviće ih mnoštvo kontinentalnih verzija Faragea. A uprkos svim svojim manama, Unija je još uvek vredna spasavanja. Držim se svoje parafraze čuvene opaske Winstona Churchilla, velikog engleskog Evropljanina, o demokratiji: ovo je najgora od svih mogućih Evropa, ako ne računamo sve druge Evrope koje smo isprobali.

Međutim – i tu smo nastaje raskorak – ono što je najbolje za Britaniju nije nužno najbolje za ostatak Evrope, i obrnuto. Ako se pokaže da su pobornici brexita bili u pravu kada su bezbrižno obećavali da Britanija može izvući sve ekonomske prednosti i zaobići sve loše strane članstva u EU – pristup jedinstvenom tržištu bez slobodnog kretanja ljudi, i tako dalje – onda će njihovi francuski, holandski i danski istomišljenici sigurno uzviknuti: „Hoćemo i mi tako.“ Na kraju krajeva, ko ne bi voleo i jare i pare? Politička logika, dakle, zahteva da brexit bude vidljivo bolan za Britaniju, kako bi se drugi obeshrabrili. Veoma bih se začudio ako neki od našin francuskih i drugih partnera ne bi sledili tu logiku. U stvari, već čujem kako govore da Britanija mora da završi dvogodišnje pregovore o izlasku pre nego što uopšte započne razgovore o budućim trgovinskim i finansijskim aranžmanima.

U meni se bore moje dve duše, engleska i evropska. Naravno, pravno govoreći, pošto je čovek građanin EU samo na osnovu toga što je građanin neke od država članica, ja, zajedno sa ostalim Britancima – ili bar s Velšanima i Severnim Ircima ako Škoti odluče da se odvoje – više neću biti „evropski građanin“ počevši od 2018. ili 2019. godine, kad se završe pregovori o izlasku. Ali kao što će Britanija uvek ostati evropska zemlja, tako ću i ja, šta god da se dogodi, ostati Evropljanin.

Od kontinentalnih prijatelja dobio sam mnogo poruka, a jedna me je posebno dirnula. Stigla je od jednog francuskog intelektualca i glasi: “Ce n’est qu’un au revoir, mes frères / Ce n’est qu’un au revoir” (Ovo je samo doviđenja, braćo, samo doviđenja“), što je francuska verzija pesme Auld Lang Syne. Ispod toga je dodao samo: „Volimo Englesku“.

The Guardian, 24.06.2016.

Peščanik, 28.06.2016.

Tri srednje klase i populizam

U novembru ove godine američki glasači izabraće između populizma i  plutokratije. Izbor je jasno naglašen u tekstu ekonomiste Branka Milanovića o globalnoj nejednakosti (Poglavlje 4) napisanom pre više od godinu dana, iako u to vreme niko nije mogao da predvidi izvanredan rast popularnosti Donalda Trampa.

Ovaj vrtoglavi rast Trampove popularnosti, u kombinaciji sa populističkim reakcijama protiv globalizacije, imigracije i stranaca postao je obeležje medija, novina i članaka u toj meri da su neki, kao što se desilo nedavno u New York Review of Books, tvrdili (naravno sa vremenske distance) da je populizam bio je neminovan i predvidljiv. Ovaj trend je, ne samo u Sjedinjenim Američkim Državama već i u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Danskoj, Švedskoj i drugim zemljama podstaknut (kao što se uobičajeno tvrdi), veoma sporim ili nultim rastom realnih prihoda kod socijalnih grupa sa srednjim dohotkom u bogatim zemljama. Grafikon ispod, zasnovan na podacima neprofitnog think-tanka LIS (Luxembourg Income Study) to jasno i prikazuje:  učešće četiri srednja decila je u opadanju tokom poslednjih 30 godina i to između jednog i četiri BDP poena u ključnim razvijenim zemljama. Stoga ova pojava nije samo američki „brend“: ona je uobičajena za sve bogate zemlje.

Ali dok su počeci populizma na Zapadu izgleda dobro shvaćeni i “razumno promišljani” u smislu da je populizam bio pokretan ekonomskim krizama, sličan proces rasta populizma u Kini izgleda da je teško objasniti, jer ne prati pad već rast srednje klase. Teorija modernizacije nas navodi da verujemo da rastući udeo srednje klase treba da pokreće demokratizaciju. U stvari, to je ono što smo primetili tokom proteklih 40 godina, od Revolucije karanfila u Portugalu do pada komunizma u Istočnoj Evropi ili širenja demokratije u Južnoj Koreji i Tajvanu, kao i u čitavoj Latinskoj Americi.

Može li Kina biti izuzetak od ove “pravilnosti”? To je isto ono pitanje koje sebi verovatno postavljaju i lideri kineske Komunističke partije. A ukoliko bi na njega odgovorili potvrdno, to bi značilo da su bacili peškir u ring kako bi zadržali vlast. Pošto se čini da nisu voljni da to i urade, a postavši svesni da ideologija “BDP-izma”, zasnovana na beskonačnom rastu realnih prihoda izraženom u skoro dvocifrenim brojkama ne može da se održi, pokušali su da svoje javno mnjenje preokrenu u pravcu populizma, bili to blagi Maoisti ili meki nacionalisti. Nijedna od ove dve tendencije još uvek nije dovoljno ojačala, niti je postala toliko pogubna, ali je potencijal za tamošnji preokret prisutan. Tako, u slučaju Kine, rastuća plima populizma nije izazvana ekonomskim neuspehom već, naprotiv, ekonomskim uspehom koji čini održavanje starog političkog sistema sve težim, ili sve nekompatibilnijim s bremenom uspeha. Ovo je kontradikcija između razvoja proizvodnih snaga i neadekvatnosti nadgradnje, koji bi svaki Marksista lako prepoznao.

Treća populistička reakcija odvija se u Rusiji. Ona je podstaknuta nekom drugom, dodatnom i drukčijom silom. Svakako da ta sila nije neki veliki ekonomski uspeh, ali ne potiče ni od ekonomskog neuspeha, već od ogorčenja i revanšizma, dve teške emocije koje potiču s kraja ere Hladnog rata, koji se na Zapadu (pogrešno) tumači kao pobeda nad Rusijom. To je narativ kojeg Putin i ruska srednja klasa smatraju odvratnim, i koji je u osnovi njihovog malignog populizma i nacionalizma. Pogrešno je gledati na njega kao na fenomen proizveden na vrhu političke i društvene lestvice; biće da je pre u pitanju to što je vrh dao sebi za pravo da se izrazi, na način na koji ni Donald Tramp u Sjedinjenim Američkim Državama nije sam po sebi proizveo populizam, već je njegov izraz u narodu protumačen kao prihvatljiviji. I dok su u prošlosti ljudi osećali neku vrstu ksenofobičnih i rasističkih inhibicija koje lebde u vazduhu, ova inhibicija je nestala onog trenutka kada su politički lideri slobodno izrazili takve stavove u javnosti, i, štaviše, pored toga zadobili političku podršku za takvo šta.

Oni koji stoga personalizuju problem i svoj pogled na Trampa, Sija ili Putina kao da ih na neki volšeban način okrivljuju za “stvaranje” populizma i naduvavanje ksenofobije veoma greše. Tramp, Si i Putin ako možda i dozvoljavaju izražavanje populističkih osećanja, u svakom slučaju ih ne izmišljaju sami. Populizam je postojao i daleko pre njih i bio je oduvek zasnovan na realnim i razumljivim razlozima. Dijagnoze obično vide da je uzrok naših problema, pre svega u nekoliko političara, što nas onda vodi do propisivanja pogrešnog leka. Veoma nesavršeni lek se sastoji u pokušaju sprečavanja njihovog dolaska na vlast ili u njihovom obaranju. Takav lek nikako ne doprinosi  rešavanju osnovnog problema koji je doveo do toga da oni ili stignu do vlasti, ili do neposredno bliskog preuzimanja vlasti.

Pravi lek mora da započne od postavljanja tačne dijagnoze. A ispravno postavljena dijagnoza je da je u Sjedinjenim Državama populizam ukorenjen u neuspehu globalizacije da ostvari opipljive koristi za svoju radničku klasu. U Rusiji je ovaj neuspeh globalizacije ukorenjen u nemogućnosti (ili nespremnosti) Zapada da Rusiju uključi kao ravnopravnog partnera u odlučivanju, dok je u Kini neuspeh globalizacije ukorenjen u neadekvatnom političkom sistemu (barem za sada još uvek neadekvatnom samo ali u jedino odnosu na trenutne izazove nacionalizma i populizma). Kada uočimo tačan uzrok problema, možemo započeti sa nastojanjima da ga rešimo. U suprotnom, bolest populizma, koji je za sve probleme krivi globalizaciju i strance, u tri velike sile koje kontrolišu 98% svog nuklearnog oružja u svetu, predstavlja zaista dobar razlog za veliku zabrinutost.

Blog Branka Milanovića, Ponedeljak 20. Jun, 2016