16 naj-naprava po izboru poznatih kuvara


Gardijan predstavlja nekoliko kuhinjskih naprava koje su izabrali poznati britanski kuvari i gastro-pisci.

Difuzor pomaže boljem kuvanju pirinča, cedilo za čaj se udvostručuje u svojstvu cediljke za začine, a nož za puter je odličan za otvaranje školjki (Guardian/ Getty Images)

Uzevši u obzir jedan neograničen budžet, strastveni kuvar mogao bi da potroši desetine hiljada evra u opremanje kuhinje svojih snova. Pa ipak, često, čak i u najlepše sređenom radnom okruženju, najlepše se osećamo ako radimo s opremom čiju smo pouzdanost i korisnost proverili iskustvom – kako u kulinarstvu tako i u drugim zanimanjima. Neki od poznatih kuvara i kulinarskih spisatelja otkrivaju svoje afinitete prema kuhinjskoj opremi, kao i razloge zbog kojih im je baš neki komad opreme omiljeniji od ostalih i prirastao srcu.

Od difuzera za pripremu pirinča pa do 100 godina stare oklagije – vrhunski kuvari i pisci o hrani govore o opremi bez koje se nikada ne bi usudili da uđu u kuhinju.

01 Mašina za sladoled

Dajen Henri, pisac o hrani i autorka knjige “Kako jesti breskvu” (How to Eat a Peach)

„Ja baš nisam u svim tim gadžetima i spravama. Oprema mora da “zasluži” svoj prostor u mojoj kuhinji. Kada sam se udala, moja braća su mi pre 26 godina poklonila mašinu za sladoled: Gaggia Gelatiera danas je dobra kao što je bila i kada su je kupili – kao pre četvrt veka kada sam je dobila. Bela boja je požutela sa godinama dok su se, što je pomalo nezgodno, komadići karamele i oraha nataložili oko brojčanika – mada je ova mašina pravi radni konj. Nikada joj nisu zamenjeni delovi. Potpuno je pouzdana i omogućava vam da budete kreativni koliko god ste to u stanju. A to kuvarima toliko znači. Malo je glomazno zagrliti je tj obujmiti, ali je povremeno “potapšem” i razgovaram sa njom, što uradim onda kada sladoled izgleda kao da se ne može zamrznuti (u poslednje vreme, onda kada pravim ružičasti grejp sa bosiljkom ili tahini sa limetom). Tada je koštala 240 funti, ali je vredela svakog penija. Srce će mi se slomiti ako odapne.”

02 Avan

Vivek Sing, osnivač i glavni kuvar londonskog lanca Cinnamon Collection

“Moja najomiljenija spravica je mali, pohabani, prelepi mesingani avan i uz njega tučak, koje sam koristio pre nego što smo 2001. godine otvorili Cinnamon Club. Ovaj avan koristim za mlevenje svih začina potrebnih u restoranu. Ne treba vam tona kupljenih mlevenih začina. Pomešajte ucelo sve začine koji su vam potrebni, jer su takvi ukusi mnogo bolji od začina iz kesica. Mesing je odličan: inertan je i lak za čišćenje.”

03 Toplotni difuzor

Jotam Otolengi, pisac o hrani, restorater i autor čuvene knjige recepata Simple”

“Mada nije nešto preterano glamurozan, svoj difuzor toplote [ravan metalni disk izbušen rupicama] koristim svaki put kada pravim pirinač. Imao sam ga 10 godina – mislim da sam ga kupio u kuhinji-prodavnici u Klephemu, i to za oko tri funte: njegova drvena drška je odavno odslužila svoje, ali je stvarno toliko koristan kada kuvam u šerpici na maloj ringli, tako da je idealan za pirinač. Ringla malog prečnika ne širi toplotu ravnomerno na bokove posude, a tu onda strašno pomaže difuzor koji ravnomerno rasprostire toplotu u širem prečniku.”

Vivek Sing: „Alat koji mi u kuhinji donosi sreću je – avan.“ Fotografija: Suki Dhanda / Observer

04 Cediljka za čaj

Maša Rener, šefica kuhinje italo-restorana “Lina Stores”, London

„Ne mogu da boravim u kuhinji bez cediljke za čaj [sferični mrežasti infuzer], koja je bila među starom bakinom opremom koju sam od nje nasledila još dok je radila u svojoj pekari u Trstu. Na stranu moj dnevni čaj, nije samo u tome stvar: cediljka je izuzetno zgodna kada želim da ocedim vodu iz paste sa začinima, kao što su letnji majoran, majčina dušica ili limunova kora.”

05 Viljuška za pečenje

Set Bejnz, vlasnik restorana Sat Bains i šef kuhinje, Notingem

„Pre otprilike trideset godina sam u hotelu Ristorante La Gondola u Derbiju, gde sam radio, uzeo Sabatjeovu (Sabatier) ručno iskovanu viljušku za pečeno meso. La Gondola je bilo fenomenalno mesto, koje je kasnije postalo ozloglašeno – nakon što se pojavilo u emisiji Gordona Remzija “Kuhinjski košmari” (Kitchen Nightmares).” Voleo sam tu viljušku – dok bih je držao u rukama, osećao sam se kao čuveni Marko Pjer Vajt (Marco Pierre White). Bila je to tako čarobna alatka, a ja sam tada bio bez novca, pa sam je “prisvojio”. Kod kuće je koristim za pripremanje steka na roštilju, a pomaže mi i pri sečenju tj odvajanju pečenih zglobova na kosti. Danas je drvena ručka ove viljuške neotuđivo i beznadežno prljava – a i malko iskrivljena usled pada, mada je draž upravo u toj njenoj istoriji i priči koja stoji iza nje. Imam i šolju a la “Dennis the Menace” koju mi je dao tim La Gondole pri odlasku… današnje stvari više ne traju po 30 godina, za razliku od nekadašnjih.”

06 Džepni višenamenski alat

Ajvan Tisdal-Daunz, šef kuhinje restorana Native, London

„Moj Leatherman Wave (višenamenski alat sličan švajcarskom vojničkom nožu) držao je našu kuhinju na okupu; ima u sebi nož, testeru, otvarač limenih poklopaca i odvijač. Moj tata je stolar. Kupio mi je jedan za Božić pre 10 godina i još uvek je jak i solidan. Leatherman Wave je sjajan alat u svakoj kuhinji.”

07 Stoni sterling-nož za maslac

Džejms Kros, vlasnik-šef, Lake Road Kitchen, Kambrija

„Kada sam bio u restoranu Simpsonovi (Simpson’s) u Birmingemu, moj dobar prijatelj Pol Insli dao mi je stari srebrni (“sterling”) nož za maslac kojeg je koristio za otvaranje školjki (posebno kapica). Dugačak je, ravan, neverovatno jak i, za razliku od specijalnog noža za školjke, njegov zaobljeni kraj bez špica nikada ne kida meso kapice. Među nama govoreći, ovim sterlingom sam otvorio oko 110.000 školjki.”

08 Sev sancha – mašina za indijsku pastu

Ravinder Bogal, osnivač i glavni kuvar londonskog restorana Jikoni

“Odrastajući u Najrobiju, posetioci su redovno dolazili, a kuhinja je uvek bila puna žena koje su pripremale čaj i grickalice. “Naši gosti su naši bogovi”, bila je mantra moje bake. Ove grickalice su neizbežno podrazumevale sev: začinjeni rezanci brašna od grahama i(li) leblebija istiskivani su iz mesinganog cilindra u užareno ulje, u kojem bi se pržili dok ne postanu hrskavi. Baterija se nalazi u glavnom cilindru, na koji se ugrađuju diskovi različitih oblika, a zatim se ručno okreće osovina koja potiskuje bat unutar cilindra, a time i testo, ka dnu gde prolazi kroz limenu pločicu sa otvorima – modlom koja oblikuje rezance. Kao dete, poželeo sam ga kao igračku, a kasnije u životu, kao odrasla osoba sam ga prvo “ukrao” – ​​a onda sam je nasledio. Retko ga koristim, ali ga brižno čuvam. U njenoj patini je miris kokosovog ulja moje bake, njena duhovitost, njene priče sa milion digresija i njene lekcije iz velikodušnosti: ako možete podeliti svoje grickalice, možete podeliti sve.

09 Stoletna oklagija

Stousi Medi, šefica kuhinje restorana Parkers Arms, Lankašir

„Imamo drvenu oklagiju koja je stara više od 100 godina. Pripadala je baki Nolan, koja je bila baka moje poslovne partnerke Keti Smit. Potpuno je uglačana zato što je stalno koristimo i poliramo umesto da je operemo; ima gotovo prirodnu drvenu površinu koja se ne lepi. Nijedna nova oklagija ne bi izvukla iz testa tako ravnomerne kore za pitu od sira i luka. Keti i ja se stalno prepucavamo oko toga ko će je koristiti, ali ako je oklagija u blizini – Keti je ta koja će je prva i dobiti. Ova oklagija je naprosto nezamenjiva.”

 

10 Gjuto, japanski kuhinjski nož

Džejms Louv, osnivač i glavni kuvar londonskih restorana Lyle’s i Flor

„Japanski noževi su elegantni i napravljeni da traju takoreći večno (ili barem doživotno). U vreme dok sam bio glavni šef kuhinje u restoranu “St. John Bread & Wine”, čuo sam za proizvođača iz Kjota, Aritsugu, i zatražio od Kentea, našeg japanskog šefa pekarskog odeljenja, da mi kupi ručno napravljen gjuto [gyotu: tanji, oštriji ekvivalent zapadnog kuvarskog noža, sa špicem pod uglom). Jedanaest godina nakon što sam ga kupio, on je i dalje moj glavni nož, od pripreme povrća do rezanja ribe. Prelep je, ima težinu i veoma praktičan, a osećaj pri hvatanju drške je kao da je oblikovana za moju šaku. Ovaj gjotu sam platio oko 200 funti, dakle nije od onih verzija gjotua za koje vam treba džak para, mada je svojevremeno bio značajno skuplji u poređenju sa evropskim noževima.”

11 Vok

Sai Ditva, vlasnica-kuvarica restorana Buddha Belly, Birmingem

„Moja mama ima štand na straud-glosterskoj zelenoj pijaci za male proizvođače; kao mlad sam obožavala rezance iz njenog voka čije je dno bilo potpuno deformisano: ličilo je na vrh srca u centru, jer je tako često bio podizan i udaran ivicama o grejnu ploču: ivice i obod su ulegli od ovog uverziranog pokreta, a samo je centar voka bio izdignut; ispod i oko te izbočine u centru su se migoljile hrpe pečenih rezanaca. Ručka se baš nedavno rasklimala i baš uvrnuto kako smo se zbog toga rastužili. Počela sam da ga koristim pre šest godina, kada su mi ga kupili roditelji – sasvim jednostavan, kupljen je u najobičnijem kineskom supermarketu; ovom bih prilikom toplo preporučila lanac Wing Yip. Sada, nakon što je taj vok nahranio hiljade gostiju, i on se iskrivio poput onog maminog. I mada je njen vok “glavna fora”, ipak čuvam svoj i brinem se za njega.”

12 Flambadu – “polivalica” za pečenje na otvorenom plamenu

Džoš Overington, šef kuhinje i vlasnik restorana “Slepo prase” (Le Cochon Aveugle), Jork

„Tokom našeg istraživanja tradicionalne francuske kuhinje, naišli smo na flamboir a lard, odnosno flambadou, gvozdeni konus (levak) sa dugačkom ručkom koja se zagreva dok se ne užari – da bi se u nju brzo spustila mast koja se gotovo trenutno rastopi (a najveći se deo i zapali). Istorijski gledano, flambadou je korišćen za prelivanje onih delova pečenja koji oskudevaju u mesu, a to su obično zglobovi. Danas je flambadou izuzetno retka kuhinjska alatka. Imali smo jednu napravljenu za nas, i koristili smo je kako bismo jagnjećim lojem prelivali ostrige i langustine koje bismo grilovali na žaru. Mast koja se zapali kada se stavi u usijani flambadu daje školjkama poseban ukus, koji većina ljudi nikada pre nije imala prilike da proba.“

13 Mikro rende

Tom Kičin, vlasnik i šef kuhinje restorana The Kitchin, Edinburg

“Prvi put sam naišao na mikro rende kada sam 2003 radio za Alena Dukasea (Alain Ducasse) u Monte Karlu – i od tada ga zdušno koristim. Rešetka ovog malog grejtera je neverovatno fina i ne samo da je precizna (limunovu koru nariba daleko efikasnije od standardnih zestera i grejtera), već je i višestruko manja od staromodnog kutijastog rendeta – a zauzima tako malo prostora; vrhunska stvar i topla preporuka za svaku kuhinju.

14 Ručno napravljena pećnica

Nives Baragan Mohačo (Nieves Barragán Mohacho), šefica kuhinje restorana Sabor, London

“Jumaco & Maestro je španska porodična firma koja prodaje svoje ručno izrađene peći još od 1890. godine. Volela sam ih od kada sam ih videla u Segoviji pre mnogo godina, ali nisam mogla da je priuštim sve dok nisam došla u Sabor. Naša je visoki, kameni, drveni cilindar u kome se hrana lagano okreće. Za naše prasiće koje serviramo nema druge peći koja bi meso mogla da ispeče meso tako fino, dok ne postigne onu željenu hrskavost kožure. Ova rotirajuća peć je pravi dragulj naše kuhinje.”

15 Procesor hrane

Tom Keridž, vlasnik i šef kuhinje, restoran Hand & Flowers, Marlou

“Kada smo tek počeli da radimo, sve što smo imali od pribora je bilo polovno i vidljivo rabljeno, a naša kuhinja bila je tako mala da nismo mogli da u nju uklopimo ni mašinu za sladoled. Umesto toga kupili smo “Pekodžet” [Pacojet, high-end procesor hrane koji može da smrznute namirnice trenutno pretvori u pire]; pekodžet se lepo uklapa na našoj polici, ali košta tri puta više od naše peći. Sada ih imamo četiri i koristimo ih za pravljenje ne samo sladoleda već i najraznovrsnijih pirea, za ekstrahovanje biljnih ulja i vrlo finog parfea od pileće jetre. Nakon 15 godina, original je u “polu-penzionisanom” stanju u kutiji. Ali, svako malo se desi da moramo da ga “smorimo”, pa ga izvučemo iz kutije kako bi uradio posao na kojem je druga, novija oprema poklekla.”

16 Stimer od bambusa

Saifin Mur, suvlasnica i šef kuhinje lanca Rosa’s Thai Cafe i lokala Hoh Sek i Lao Cafe, London

„Na Tajlandu, roditelji svojim kćerima ručno pletu posuđe i stimere od bambusa, a moj tata je meni ispleo puno kuhinjskih stvari različite veličine – sve njih sam donela u Englesku. Neke imam kod kuće, a one veće sam stavila u Lao Cafe. Sećam se da sam kao devojčica jela lepljivi pirinač kuvan u sličnim posudama koje je imala moja mama, ali takođe koristim i naparivač (steamer) u kojem kuvam povrće, piletinu i ribu. Ova hrana ima ukus doma iz kojeg potičem. Volim suptilni miris bambusa i miris koji dobijate od stimera. Oni sve čine mirisnijim.”

 

Gardijan

Kina: razvoj haj-tek sektora teče bez problema


Bivša američka državna sekretarka Kondoliza Rajs (Condoleezza Rice) izjavila je u intervjuu CNBC-u da je Kina napravila rizičan izbor objavivši svoju ambiciju da ubrza razvoj visokotehnološkog sektora u pokušaju da nadmaši Sjedinjene Države u kvantnom računalstvu i veštačkoj inteligenciji.

Ono što je Rajsova rekla odražava stavove brojnih američkih političara, koji veruju da će napori Kine u modernizaciji proizvodnog sektora narušiti globalnu tržišnu utakmicu i ugroziti američku dominantnu ulogu u naprednim tehnologijama.

Ovi političari takođe veruju da podrška kineske vlade planu “Made in China 2025” ugrožava američku nacionalnu bezbednost i njenu dominaciju u visokim tehnologijama, dok neki drugi pak tvrde da su vladine smernice i podrška određenim industrijama, subvencije određenim izvoznim kompanijama i vodeća uloga preduzeća u državnom vlasništvu u kineskoj ekonomiji takođe predstavljaju pretnju američkim preduzećima.

Međutim, pravi cilj ovih političara je da zaustave rast kineskih visokotehnoloških industrija. Pokušavanjem da se održi američka dominacija u sektoru visoke tehnologije i prisiljavanjem kineske industrije da nastavi da kaska za svojim zapadnim kolegama, takvi političari jasno stavljaju do znanja im je cilj da provere razvoj Kine i njenu privredno-ekonomsku transformaciju.

Ako ovaj set političara uspe u svom naumu, i Kina i Sjedinjene Države će morati da plate veliku cenu. Dakle, SAD bi trebalo da preduzme mere kako bi izbegle takav scenario.

Kao članica Svetske trgovinske organizacije, Kina je u okviru svojih prava zatražila od SAD da rešava bilateralne trgovinske sporove u okviru STO-a. Kina treba da poboljša svoju tržišnu ekonomiju i spremna je da pregovara i radi zajedno sa svojim trgovinskim partnerima na prijateljski način kako bi postigla taj cilj. U tom smislu, ona je već ojačala pravnu zaštitu intelektualne svojine.

Trgovinski poslovi i rešavanje sporova u okviru VTO-a takođe su u velikoj meri koristili američkim kompanijama. Na primer, prodaja ulaznica za “Osvetnike” (Avengers), holivudskog naučno-fantastičnog blokbastera: “Kraj igre” (Endgame) je u Kini bio jednako visoko kotiran i populara kao u Sjedinjenim Državama. To pokazuje da je Kina veliko – i još uvek rastuće – tržište za američke kompanije.

Nema razloga zašto bi SAD trebalo da pokušavaju da zaustave kineski visokotehnološki razvoj. Pošto okvir Svetske trgovinske organizacije ne zabranjuje nijednoj privredi da razvija sopstveni konkurentan industrijski sistem, SAD nisu u stanju da pruže ikakvo opravdanje za svoje optužbe upućene Kini zbog njene “podrške” i “subvencionisanje” visokotehnoloških industrija.

Čini se da su SAD zaboravile koliko je podržavajućih politika na snazi imala u cilju promovisanja i unapređivanja svog visokotehnološkog sektora i brojne subvencija koje nudi visokotehnološkim kompanijama. Amerika je postala lider u sektoru visokih tehnologija upravo zato što je uložila velika sredstva u istraživanje i razvoj. Na primer, tokom pedesetih godina prošlog veka, američke investicije u istraživanje i razvoj činile su više od polovine ukupnog svetskog kapitala. Ali i to se menja, s obzirom da Kina povećava procenat svojih investicija u istraživanje i razvoj. I to je ono što zabrinjava Sjedinjene Države.

Kina poziva američke kompanije da se takmiče na fer način. A ako SAD unaprede svoju industrijsku politiku i zatraže od svojih industrija da nastave sa razvojem svoji prednosti zarad trke sa svojim kineskim kolegama – Kina bi toplo pozdravila taj korak.

Ako Sjedinjene Države veruju da Kina krši pravila međunarodne trgovine, trebala bi da pristupe VTO-u i pokušaju da reše to pitanje kroz mehanizam rešavanja sporova svojstven ovoj svetskoj organizaciji. Ali, SAD pokušavaju da zadrže superiornost američkih visoko-tehnoloških industrija nepravednim sredstvima. Što je prikladan primer američkog unilateralizma tj jednostranosti.

Vreme je da SAD pristupe razumom i nastave da održavaju trgovinske razgovore sa Kinom na ravnopravnoj osnovi kako bi rešavali međusobne bilateralne sporove, jer, u protivnom neće uspeti da obuzda razvoj kineske haj-tek industrije.

 

Chen Jing | China Daily

Zašto je Kina uverena da može pobediti Trampa u trgovinskom ratu


Kineski lideri su krajnje uvereni da mogu pobediti u trgovinskom ratu kojeg je protiv njih poveo predsednik Tramp. Ova rečenica je iz teksta objavljenog u Njujork tajmsu pre gotovo 15 meseci (5. aprila 2018), kojeg možete pročitati u produžetku – a u svetlu samita G20 u Osaki, na kojem je Tramp konačno seo i razmotrio opciju “smirivanja strasti” i obustavljanja carinskog rata kojeg je na svoju ruku nametnuo Kini. Sama Trampova želja da za nekoliko dana sedne za sto sa predsednikom Sijem više nego dobro osvetljava situaciju koja je postojala pre nešto više od godinu dana, kada se američki predsednik zahuktalo sukobio sa kineskom administracijom. U tom smislu, ima nečeg “proročkog” u ovom prošlogodišnjem tekstu, čija su se predviđanja obistinila – Sjedinjene Države su poklekle i rešile da sednu za sto u želji da normalizuju odnose s Kinom.

Američki državni mediji prikazali su ga kao bezobzirnog zlostavljača sa namerom da podrije globalni trgovinski sistem, dok je kinesku vladu predstavila kao pravednog prvaka slobodne trgovine. A kineski lider, Si Đinping, iskoristio je to protivljenje koje u američkim medijima postoji prema Trampu kako bi pojačao poruku poslatu od strane Komunističke partije: da su Sjedinjene Države odlučne da zaustave uspon Kine – ali da to više nisu u stanju da sprovedu u delo: Kina je već prejaka, jer je njena ekonomija prevelika.

“Kina se ne boji trgovinskog rata”, izjavio je na konferenciji za novinare potpredsednik finansija Žu Guangjao na kojoj se razgovaralo o mogućim protivmerama. Više nego jednom on je naveo istoriju “nove Kine” – koja je počela svoj izvanredni ekonomski oporavak pre čitave četiri decenije – kao dokaz da “nikada neće podleći spoljnom pritisku”.

Ono što nedostaje u toj medijskoj bujici reči i propagande su upitne metode koje je Kina usvojila kako bi istisnula strane kompanije iz ključnih tehnoloških tržišta – uz činjenicu da je, u hladnoj ekonomskoj kalkulaciji, Kina ranjivija na trgovinski rat no što njeni zvaničnici priznaju.

Izvoz čini veliki deo kineskog ekonomskog rasta. Pošto Sjedinjene Države toliko kupuju od Kine, Vašington ima mnogo više načina da udari na kineske proizvođače. Nasuprot tome, kontra-tarife  koje je Peking predložio u znak odmazde već pokrivaju više od jedne trećine onoga što Kina kupuje od Sjedinjenih Država, ostavljajući manje mogućnosti za uzvratni udarac.

U političkoj sferi, međutim, predsednik Si uživa u prednostima koje mu mogu omogućiti da se nosi s ekonomskim padovima daleko bolje nego što to može Tramp kod kuće: Njegov autoritarni stav prema medijima i sopstvenoj stranci znači da preostaje malo prostora za kritikovanje njegove politike, čak i onda kada se mora suočiti sa pritužbama američkih kompanija i potrošača.

Kineska vlada, takođe, ima mnogo veću kontrolu nad ekonomijom, što joj dozvoljava da zaštiti javnost od smanjenja broja radnih mesta ili zatvaranja fabrika tako što će narediti bankama da podrže industrije koje su na udaru američkih tarifa. Kina je u stanju da, s jedne strane, našteti još više i udari bolnije po Americi dok je, sa druge strane, sposobna da izdrži još godine i godine potencijalnih gubitaka svojih državnih kompanija, koje dominiraju njenim ključnim ekonomskim sektorima.

“Moj utisak je da u Vašingtonu postoji preterana egzaltacija o šteti koju Trampove tarife mogu naneti Kini”, rekao je Arthur R. Kroeber, izvršni direktor istraživačke fintech kompanije Gavekal Dragonomics, filijala u  Pekingu.

U najgorem slučaju, procenjuje on, američke akcije (nametanje tarifa Kini) mogle bi da “skinu” tek  jednu desetinu procenta ukupnog ekonomskog rasta Kine – što je jedva dovoljno da bi izazvalo drastičan preokret u kineskoj politici, s obzirom na ogromne koristi koje kineski lideri vide u svom državno-ekonomskom modelu, na koji se ova zemlja oslanjala poslednjih decenija.

Istovremeno, izgleda da kineski zvaničnici veruju da mogu iskoristiti ono što smatraju slabim tačkama u američkom političkom sistemu.

“Američki poljoprivredni sektor je prilično uticajan u Kongresu”, rekao je Vang Jong, profesor ekonomije na Univerzitetu u Pekingu, objašnjavajući zašto je Kina targetovala poljoprivredne proizvode poput soje, kao robe koja bi bila na udaru kineskih kontra-tarifa. “Kina želi da američki domaći politički sistem odadi svoj posao.”

Predsednik i njegova administracija su ove nedelje (početkom aprila 2018.) poslali poruke koje se drastično razlikuju.

Nekoliko sati nakon što je Kina objavila da će uvesti kontra-mere, pripadnici Trampove administracije su nastojali da primire zebnje od započinjanja trgovinskog rata, što sugeriše da oni možda neće povući okidač za plan uvođenja carina na 50 milijardi dolara vrednu kinesku robu.

Međutim, Tramp je, nepuna dva dana nakon toga, rekao da će razmotriti ubiranje dodatnih 100 milijardi dolara carina na kinesku robu kao odgovor na „nepoštenu odmazdu koju je Kina preduzela nad američkim poljoprivrednicima i proizvođačima”.

Kineski potpredsednik finansija Žu se zahvalio američkim uzgajivačima soje i udruženju koje ih predstavlja jer su javno izrazili svoje protivljenje planu Trampove administracije.

Pored soje, Kina je zapretila da će uzvratiti tarifama na američke automobile, hemikalije i druge proizvode: ukupno 106 proizvoda, od kojih su mnogi proizvedeni u onim američkim oblastima koje su podržavale Trampa u njegovoj predizbornoj kampanji – odabrane su kako bi poslale upozorenje da će američki radnici i potrošači trpeti usled dugoročnog zastoja u proizvodnji i poslovanju.

“Ako neko (od američkih proizvođača soje koji su glasali za Trampa) želi da se bori, mi ćemo biti uz njega”, rekao je Žu, manje-više naglašavajući uslove za američku predaju: uklanjanje jednostranih tarifa i rešavanje svih pritužbi putem Svetske trgovinske organizacije. “Ako želi da pregovara, vrata su mu otvorena.”

“Globalno, kineska strategija je bila da izoluje Sjedinjene Države, razdvajajući je od saveznika u Evropi i Aziji, koji inače dele američku zabrinutost oko trgovinskih politika Kine čiji je cilj zaštita ključnih tržišta i sticanje tehnologije od stranih firmi”, kaže se u tekstu Njujork tajmsa od aprila 2018. godine.

Kreber je rekao da će ujedinjeni front protiv Kine biti efikasniji od samih američkih tarifa, ali do sada Tramp nije uspeo da taj front i izgradi.

Umesto toga, Si je u velikoj meri uspeo da na svetskoj sceni zauzme visoku moralnu poziciju, projektujući Kinu kao trezvenog sprovodioca međunarodnih sporazuma po svim pitanjima: od globalne trgovine do klimatskih promena – po svim onim pitanjima za koje Tramp nije pokazao želju da ih rešava.

“Američka strana je spremna da pokrene trgovinski rat, a za njegovo pokretanje će upotrebiti i najmanji izgovor”, napisao je u svom žestokom uvodniku glavni urednik vodećeg republikanskog lista People’s Daily, osuđujući Trampove tarife kao “nešto što je potpuno protiv trenda ekonomske globalizacije”.

“Danas cilja na Kinu, a sutra može biti usmerena na neke druge zemlje”, navodi se u saopštenju.

Stranka je takođe iskoristila trgovinski spor kao novi dokaz da su Sjedinjene Države namerno potkopale uspon Kine kao globalne sile, centralnog narativa kojim se opravdava vladavina stranke i Sija.

U decembru (2017. godine), američki državni mediji su, takođe, istakli novu strategiju nacionalne bezbednosti koju je otkrila Trampova administracija, koja je izjavila da je Kina “pokušala da istisne Sjedinjene Države u Indo-Pacifičkom regionu, proširujući doseg njenog državnog ekonomskog modela, i preuređujući ovaj region u svoju korist.”

Dokument je ukazao na dvopartijski pomak u stavu Vašingtona prema Kini nakon decenija ekonomske saradnje i koncesija. Stranka je tvrdila da Sjedinjene Države tek sada izazivaju Kinu jer strahuju da će izgubiti svoje privilegovano mesto u svetskom poretku.

“Najnovije američke mere uperene protiv Kine odišu atmosferom obuzdavanja, koji je navodno uobičajen među američkim političarima”, pisalo je u uvodniku časopisa Global Times koji važi za nacionalistički obojeni tabloid iza kojeg stoji država. “Oni su, međutim, prevideli činjenicu da je Kina postala još jedan ekonomski centar sveta.”

U nastavku je konstatovano da je kinesko tržište sada “ni više ni manje privlačno” od američkog – što je možda pomalo preterano, ali ne toliko koliko bi bilo pre deset godina. I to čini ovu dalekoistočnu zemlju opasnijim protivnikom nego što jeTramp i mogao očekivati.

“Nastojati da se  obuzda Kina”, rekla je urednica, “značilo bi nezamislivo okrutnu bitku za Sjedinjene Države.”

Steven Lee Myers, New York Times

Održan brifing o učešću Si Đinpinga na Samitu G20


Predsednik Kine Si Đinping će prisustvovati na 14. Samitu G20 koji će se od 28. do 29. juna održati u Osaki, rekao je Džang Đun, koordinator Kine za poslove G20 i pomoćnik ministra spoljnih poslova na današnjoj konferenciji za novinare u Pekingu.

Džang je najavio da će predsednik Si prisustvovati na četiri plenarne sesije u sklopu samita, učestvovati u diskusijama na teme svetske privrede i trgovine, digitalne ekonomije, inkluzivnog i održivog razvoja, infrastrukture, klimatskih promena, energetike i životne sredine.

Predsednik Si će takođe prisustvovati neformalnom sastanku lidera zemalja članica BRIKS-a, trilateralnom sastanku lidera Kine, Rusije i Indije, sastanku lidera Kine i afričkih država, koji će biti održani u sklopu samita u Osaki, rekao je Džang. Očekuje se da će Si tokom Samita G20 imati i više bilateralnih sastanaka sa liderima drugih zemalja, dodao je on.

Samit G20 predstavlja glavni forum za međunarodnu ekonomsku saradnju. Kina, kao druga ekonomija u svetu, dala je dugoročan i značajan doprinos unapređenju svetskog privrednog rasta, usavršavanju globalnog upravljanja i reagovanju na rizike i izazove, čime je igrala konstruktivnu ulogu odgovorne velike zemlje, ocenio je Džang.

Kina želi da se sa svim stranama pridržava duha partnerstva G20, pojača političku koordinaciju i solidarnu saradnju, i da zajednički reaguje na velike probleme koji se odnose na perspektivu svetskog privrednog rasta i strukturu globalnog ekonomskog upravljanja, rekao je Džang na brifingu.

Na brifingu govorili su između ostalog i zamenik ministra trgovine i zamenik predstavnika za međunarodne trgovinske pregovore Vang Šouven i viceguverner Centralne banke Kine Čen Julu.

Vang Šouven je izjavio da je na prethodno održanom sastanku ministara trgovine zemalja G20 objavljeno zajedničko saopštenje, u kome je postignut dogovor o stvaranju povoljnog trgovinskog i investicionog okruženja, unapređenju reformi Svetske trgovinske organizacije, jačanju kombinacije trgovine sa digitalnom ekonomijom, unapređenju održivog i inkluzivnog razvoja. Kina se nada da će na predstojećem samitu, sve strane na osnovu zajedničkog saopštenja, uložiti zajedničke napore kako bi bilo postignuto više dogovora u Osaki.

Čen Julu je govorio o očekivanjima i stavovima Kine na planu koordinacije makroekonomske politike, međunarodnog finansijskog okvira, jačanja finansijskog nadzora, kao i zelenih i inkluzivnih finansija.

 

Džao Peng, China Radio International (CRI)

Fejsbuk, Libra i budućnost demokratije


Da li je najava iz kompanije Fejsbuk da će u opticaj pustiti svoju kriptovalutu zapravo dobar plan za razbijanje globalnog finansijskog sistema?

Šta možemo očekivati od iznenadnog Fejsbukovog upada u svet digitalnog novca? Baš kao što su državni regulatori počeli da se bude iz svoje samoindukovane kome – da bi „otkrili“ kako je njegov rast i prebrz i prevelik – ova je kompanija odlučila da udvostruči svoju nepokolebljivu posvećenost „brzom kretanju i prodorima“. Dobra stara vremena, kada je Facebook samo „prodirao“ u našu privatnost i izbore su prohujala – i izvesno je da će nam nedostajati. Ali, kakve šanse ima ova kompanija da jednom i zauvek „prodre“ u globalni finansijski sistem?

U tu svrhu, Fejsbuk je objavio Libru: svoju kripto-valutu, uz koju idu infrastruktura i mreža – dvosmisleni digitalni entitet koji je dovoljno prostran da bude sve za svakoga, i sa „plemenitim“ domenom „.org“. To je ultimativna Šredingerova mačka digitalne ekonomije: blokčejn/ non-blokčejn, koja će služiti kao novac / ne-novac da bi sačuvala / zakopala Facebook / sve nas.

Donekle oskudevamo u informacijama o specifičnostima funkcionisanja ovog amorfnog projekta, ali se ipak može uočiti njegova sveukupna težnja. Fejsbuk i Libra bi omogućili korisnicima – posebno onima koji su nesretni jer nemaju bankovni račun ali su te sreće da imaju Fejsbuk nalog – da konvertuju pravi novac u Libru, da ga deponuju virtuelno, da ga pošalju drugima ili da ga jednostavno iskoriste za plaćanje usluga.

Fejsbukov okvir za ovaj finansijski poduhvat slovi za human: Libra je tu da poboljša globalne bankarske usluge, a ne da iščupa ono što nam je od para još preostalo (a nije na našim bankovnim računima – ili, pak, jeste). Tako, za svaki Uber i Mastercard koji se pridruži Librinoj grupi u svojstvu partnera (po „sitnoj“ ceni od 10 miliona dolara po kompaniji – očigledno je da je era „besplatnih“ online usluga takođe prohujala), isto tako postoje i neprofitne grupe kao što su Mercy Corps i Women’s World Banking koje današnjem finansijskom i digitalnom kapitalizmu utiskuju „humanost“, pa čak i svojevrsnu komičnu crtu. Bez ovog neprofitnog kontingenta, Fejsbukova bi Libra pre bila grupa koja je više nalik kriminalnoj grupi koja pogoduje inovatorima i njihovim inovacijama – samo pogledajmo ukupan broj nedavnih sudskih slučajeva vezanih za Uber, Mastercard i Facebook.

Primamljivo bi bilo pogrešno protumačiti Fejsbukov „prodor“ u sferu svetskih finansija kao još jedan dokaz njegove beskonačne besramne drskosti, bezobrazluka i kratkovide arogancije. Da li je Libra tek samo jedna pametna forma pljuvanja u lice gnevnim državnim regulatorima? Gde, onda, Fejsbuk pronalazi hrabrost da objavi da će raditi sa kreatorima politika kako bi “oblikovao regulatorno okruženje” na način koji pogoduje njegovim potrebama? Jer, nijedan normalan regulator ne bi voleo da ga oblikuje neko ko se kreće u Fejsbukovoj orbiti.

Fejsbuk, međutim, nije novajlija u kontroverzama i verovatno je manje naivan nego što to sugeriše manifest iz Libre. Šeril Sandberg, zamenica generalnog direktora Marka Zakerberga dobro poznaje svet finansija pošto je svoju karijeru provela u američkom trezoru (FED) pod mandatom Larija Samersa. Je li moguće da Zakerberg, u stvari, ima dobro razrađen plan?

Fejsbuk prati rizičnu ali ujedno i racionalnu, dvostruku strategiju. Prvo, kompanija mora da diversifikuje svoje poslovanje nezavisno od profita koji joj sada dolazi od oglašavanja. Drugo, želja je da, koliko je to moguće, izbaci neke od strožih regulatornih mera koje će se pojaviti kada krajem ove godine američka predsednička kampanja bude u punom zamahu.

Bit diversifikacije je u suštini jednostavan: Fejsbukovi kineski konkurenti već su pokazali da plaćanja i komunikacije odlično idu zajedno „ruku pod ruku“, proizvodeći veoma profitabilan miks. Osim toga, svet bez finansijskih operacija banaka ili sličnih finansijskih institucija neće trajati zauvek; kako sada stvari stoje, najvjrovatnije će im poslužiti kineski tehnološki giganti, dok Peking proširuje digitalne komponente svoje globalne BRI strategije „Jedan pojas, jedan put“. Bez jakog prisustva u platnim uslugama, Fejsbuk na inostranim tržištima neće imati šansi ni (makar teoretskih) mogućnosti da preuzme vođstvo od Tencenta ili Alibabe na stranim tržištima.

S druge strane, direktnim udarom na svoje kineske rivale i potencijalni uspeh, Fejsbuk se svrstao na stranu Donalda Trampa: Facebook je taj koji agresivno pokušava da potkopa globalnu ekspanziju kineskih firmi, predstavljajući se danas Vašingtonu kao značajnija strateška prednost nego kada je bio u svom prošlogodišnjem, „pacifističkom“ izdanju. Za sada, dalje intenziviranje tehnološkog hladnog rata je dobra vest samo za Facebook, jer bi takva oštra retorika (i praksa) paralisali napore Vašingtona da uspe da ponešto ostvari (u relacijama s Kinom).

Ali postoji još jedan razlog za ovakvo delovanje Fejsbuka. Dok se priprema za javnu bitku za svoju budućnost, čini se da je kompanija shvatila da je njeno najbolje oružje da mobiliše tačno onu vrstu populizma koji je već dopustio drugim divovima iz Silikonske doline, posebno Uberu i Airbnb-u, da vrbuju svoje korisnike iza kulisa svojih kampanja uperenih protiv državnih finansijskih regulatora.

Pozicionirajući svoju firmu kao pobunjeničku silu protiv osrednjih birokrata i sporih korporativnih političara, stratezi u Fejsbuku nastoje da ubede javnost da je njihova kompanija, ta „emancipatorska snaga univerzalnih tehnoloških proboja“, zapravo žrtva globalne zavere političara i njegovih lenjih konkurenata. Imajući u vidu bezgraničnu javnu netrpeljivost prema bankama i njihovim regulatorima – netrpeljivost koju nadmašuje još samo neprijateljstvo prema telekomunikacionim kompanijama – takvi argumenti mogu zvučati čak i uverljivo.

Sa pokretanjem Libre, što bi Fejsbuk takođe mogao priznati na jako suptilan način, taj bi se njegov poslovni model mogao uskoro promeniti. Zanimljivo je da je već tiho prihvatio jednu sličnu ideju – svojevremeno anatemisanu u ključnim tehnološkim krugovima – da su podaci o korisnicima zapravo roba s istaknutom etiketom na kojoj piše – cena. Tako je nedavno pokrenuo aplikaciju koja korisnicima plaća kako bi mu prikupili podatke o tome na koji način oni komuniciraju sa servisima i aplikacijama njegovih rivala. Ali šta je sa vrednošću podataka koje korisnici generišu dok koriste sam Fejsbuk?

Na duge staze, ovaj rizični potez Fejsbuka mogao bi se ispostaviti kao unosan za razvoj njegove digitalne ekonomije, u kojoj su podaci i digitalne usluge potpuno komodifikovani (utrživi kao roba) pa samim tim i profitabilni – baš kao što imperativi oglašavanja doprinose da ti podaci ne budu utrživi. Da, Fejsbuk bi ipak i napokon morao nešto i da plati svojim korisnicima – ali bi, zauzvrat, mogao da im naplaćuje za svoje usluge. Sve dok se sve takve transakcije vode u valuti pod njegovom implicitnom kontrolom – u Libri – i ukoliko Fejsbuk uspe da ubedi svoje korisnike da njihovi podaci, sami po sebi, imaju daleko manju vrednost od usluga koje ona pruža – ovo ne mora nužno biti tako loš ishod po kompaniju. U stvari, ta bi krupto-valutna strategija bila gotovo sigurno bolje rešenje od mogućnosti da se preduzeće podeli na manje delove na osnovu zakona o suzbijanju trastova.

Ako je Facebook spreman da prihvati takav naizgled radikalan prelaz na plaćanja i pretplate, ovaj poslovni potez bi razoružao njegove brojne kritičare koji insistiraju na tome da je razlog za strah od Facebooka upravo zato što je previše zavisan od oglašavanja i jer nije u stanju da prihvati druge modele. Ali, da li bi jedan drukčiji Fejsbuk – predvodnik u korišćenju digitalnih valuta – bio manje opasan?

Možda su kritičari Fejsbuka pogrešno shvatili prirodu te pretnje. Fejsbuk, zajedno sa Amazonom, Guglovim „Alfabetom“ i još nekoliko drugih, predstavlja problem koji se fundamentalno razlikuje od onih problema koji pogađaju drug industrije.

Dokkle god traju podaci – i dokle god ti podaci postojano služe kao životna sila zdrave demokratije i ekonomije – ove firme će vršiti neproporcionalan i neprikladan uticaj na odluke koje treba da se donesu u parlamentima, a ne na tržnicama i „pijačnim tezgama“. Bilo da Fejsbuk to iskoristi tako što će izvlačiti naše podatke i prikazivati nam oglase, ili kupovanjem naših podataka uz prodaju svojih usluga – to i nije toliko važno. Jedan poslovni model, ma koliko bio profitabilan, nikada nije dobar temelj za gradnju i održavanje snažne demokratije. Za to imamo – zakone i ustave.

 

Evgeny Morozov, Guardian

Američko smeće na Mesecu kao baština čovečanstva


Eksperti pozivaju sve zemlje koje imaju kosmičke programe da zaštite lunarna mesta za sletanje – pre svega otisak stopala Nila Armstronga.

Astronaut Čarls “Pit” Konrad Junior koji je 1969. treći čovek koji je hodao na Mesecu, takođe je postao i prvi lunarni arheolog. Kao deo posade Apola 12, on je pregledao raniji robotski brod, Surveyor 3, i izvukao iz njega TV kameru, aluminijumsku cev i drugu opremu, poslavši natrag na Zemlju dokaze koji su  NASA-inim naučnicima bili potrebni da prouče kako se ljudski materijali ponašaju u uslovima na Mesecu.

Kao i svi astronauti koji su posetili mesec, Konrad je ostavio i svoje vlastite artefakte. Neki su bili simbolični, kao što je američka zastava. Drugi su bili prozaični: kamere, prljavo rublje i, naravno, vreće s ljudskim ekskrementima i urinom. NASA-ina lista predmeta vezanih za misije Apollo koji su ostali na površini nalazi se na internetu na 18 pojedinačnih stranica. Stvari ostavljene u misijama na Mesecu su odraz aktivnosti njegovih posetilaca: od geoloških čekića do omota čepova za uši, od seizmografa do visećih mreža za spavanje. Na mesecu su ostale čak i loptice za golf koje pripadaju Alanu Šepardu, koji se malo “zabavljao” ovom igrom tokom misije Apola 14, iako se čini da su ove loptice “mimoišle” one ljude koji su na Zemlji pravili listu stvari za lunarne misije. Sve u svemu, šest sletanja sa ljudskom posadom, dve orbitalne misije sa ljudskom posadom, preko deset robotskih iskrcavanja i više od deset mesta sudara nude znakove multinacionalnog ljudskog prisustva na Mesecu i oko njega. Svaka ostavljena stavka može izgledati kao delić univerzalnog Čoveka, simbola svih nas, ali, svi skupa, nude jedinstven pogled na čovečanstvo.

“Ove lokacije su vremenske kapsule”, kaže Bet O’Liri (Beth O’Leary), antropološkinja sa Državnog univerziteta u Novom Meksiku u Las Krusesu, i u kojem se čuvaju vredni artefakti interesantni svim onim arheolozima i antropolozima koji žele da proučavaju rastući zaostavštinu čovečanstva koje je ostalo u svemiru ili se tamo nalazilo pa je vraćeno na Zemlju. Stručnjaci, na primer, mogu otkriti sve one inženjerske ili upravljačke greške koje su ostale iza njih, na isti način kao što bi nam brod koji potone na Zemlji mogao reći nešto o njegovim komandantima ili putnicima. A arheolozi bi možda čak želeli da prouče DNK mikroba u otpadu astronauta: tragove svarene hrane u ekskrementima ili zdravstvene slike ovih ranih pionira kosmičkih istraživanja: “Obično su arheolozi zainteresovani za artefakte koji datiraju od pre, recimo, 1000 ili 100 godina”, kaže O’Lirijeva, “ali ovde govorimo o savremenoj prošlosti – trenucima koji su se dogodili samo pre nekoliko decenija.”

Kosmo-arheologija možda ne zvuči kao nešto što je bi trebalo da je stvar hitnih procedura: Mesec gotovo da nema vazduha, vode ili geoloških aktivnosti pa samim tim nema ni korozije ili bilo čega sličnog što bi oštetilo ljudske artefakte, ali nova generacija svemirskih misija priprema se da pohodi Mesec pa se povećava rizik da će neko ili nešto interferirati sa postojećim lokacijama. Automatsko sletanje Kineske nacionalne svemirske agencije, prvo kontrolisano sletanje još od 1976. i misije “Luna 24”, signalizira obnovu sofisticiranog lunarnog istraživanja. Uključuje se sve više zemalja, kao i privredni subjekti.

Privatne organizacije učestvovale su i u Guglovom Lunar X čelindžu (2007-2018) koji nudi novčane nagrade za postizanje tehničko-tehnoloških izuma koji bi predstavljali prekretnicu u razvoju svemirskih programa (doduše, nagrade nisu dodeljene, a u najuži izbor ušlo je pet razvojnih timova). Jedna od ovih misija se spustila u blizini mesta sletanja neke od misija iz programa Apolo. Nedavno uvedeni američki Zakon o zaštiti lunarnih artefakata misije (Apollo Lunar Landing Legacy Act), predlaže novi oblik zaštite ovih predmeta. Nažalost, čini se da se ovaj zakon u nekim tačkama sučeljava s već donešenim zakonima o ponašanju u kosmičkim prostranstvima.

Interes O’Lirijeve za čovekove artefakte seže u 1999. godinu, kada joj je kao diplomiranoj studentkinji na jednom seminaru palo na um pitanje: da li se američki zakoni o očuvanju baštine primenjuju na artefakte ostavljene na Mesecu? O’Liri nije znala odgovor, pa je pogledala u pitanje, uskoro otkrivši da međunarosni Ugovor o svemirskom prostoru iz 1967. sprečava pojedinačne nacije da polažu suverenitet u svemirskom prostoru. Međutim, to se ne odnosi na očuvanje imovine koju su nacije ostavile iza sebe. O’Lirijeva je ubedila NASA-u da finansira njena istraživanja na tu temu; njen rad je objavljen pod nazivom “Projekat lunarne zaostavštine” (Lunar Legacy Project). Ona i njene kolege su napravili popis sa sletnog mesta lunarnog modula Apolo 11, započevši lobiranje i za njegovu formalnu zaštitu. Do tada su privatne kompanije, kao što je Lokid Martin, već raspravljale o uzimanju uzoraka sa drugih lunarnih lokacija radi svojih proučavanja. Sama oprema koja je ostavljena na Mesecu je i dalje pripadala vladama koje su je tamo stavile (SAD i Rusija, primarni naslednik sovjetskog svemirskog programa), ali teško da bi bilo bilo prave utehe u slučaju da neka predstojeća misija pregazi preko, recimo, prvog ljudskog otiska na Mesecu, ili premesti objekat bez pravljenja dokumenta o njegovoj originalnoj lokaciji.

Laserski reflektor sa Apoa 11 ostavljen na Mesecu

Laserski reflektor sa Apola 11 ostavljen na Mesecu

O’Liri je pomogla da se ta stvar pogura i kroz njeno lobiranje u Kaliforniji i Novom Meksiku, državama koje su snažno povezane sa američkim svemirskim programom, inicirajući popisivanje predmeta misije Apola 11 u američkim istorijskim registrima. Ovaj potez je obezbedio simboličnu zaštitu ali je ujedno i privukao pažnju na problem, premda dalje nije učinjeno ništa kako bi se ovaj i rešio. Nije bilo, a nema ni sada, ničega što bi sprečilo neke nove posetioce da dođu u kontakt s predmetima koji se već nalaze u svemiru.

Vandalizam verovatno nije najveća briga, ali čak i nenamerno mešanje jeste zabrinjavajuće. Sletanje u blizini postojećih lokacija moglo bi oštetiti same lokacije, u slučaju sudara ili rasprskavanja lunarne prašine i pritiska izduvnih gasova iz rakete tokom sletanja. “Moja briga sastoji se u mogućim propustima (budućih misija)”, kaže Rodžer Launijus, viši kustos istorije svemira pri Nacionalnom aurokosmičkom muzeju Smitsonijan. “Ukoliko promaše samo malo, mogli bi završiti nasred lokacije, da slete na ove artefakte.” A dobronamerni arheolozi, iako vođeni zakonima o kulturnom nasleđu i profesionalnim kodeksima, gde god oni rade, ipak uništavaju i jedan deo onoga što proučavaju – i to rade rutinski.

O’Lirijeva bi volela da se ove lokacije na Mesecu sačuvaju što je duže moguće kako bi ih budući arheolozi, možda sa nekom sofisticiranijom generacijom instrumenata i manje štetnim tehnikama, mogli ispitati – sve su to tragovi koji upućuju na priču o iskrcavanju ljudske vrste na svemirsko telo koje nije naš dom. Naučnici i inženjeri, takođe, imaju interes da sačuvaju lokacije: žele da prouče proces propadanja opreme ostavljene na Mesecu, to jest proces njenog starenja, kao što su to radili sa uzorcima koje je Konrad uzeo sa Sarvejera 3. Oni, takođe, žele da razreše pitanja vezana za mesečevo stenje, a na koja se isprva nije moglo odgovoriti, uključujući i veličinu narandžastog vulkanskog stakla koje je otkrio geolog Harison Šmit tokom misije Apolo 17.

Do 2011. O’Lirijeva je postala ličnost koju su Amerikanci prepoznavali: NASA-ini istraživači, inženjeri i menadžeri nazvali su O’Lirija i Launijusa, koji piše knjigu o svemirskom nasleđu, na sastanak na kojem se raspravljalo o smernicama za zaštitu lunarnih artefakata i lokacija. “Trebalo bi da ih izbegavamo dok ne postignemo kolektivni dogovor o tome kako da ih proučavamo”, rekao je O’Liri učesnicima sastanka. Neobavezujuće smernice koje je NASA kasnije objavila, i koje su organizatori inicijative Google Lunar X Prize dogovorili da uzmu u obzir, uspostavili su sigurnosne (“keep-out”) zone za letove, rovere ili posete u blizini lokacija iz ere programa Apolo. Rob Kelso, bivši menadžer NASA-e, primećuje da su on i drugi kreatori ovih smernica još uvek osetljivi na pretnje produkovane negativnim publicitetom koje sprečavanje ishitrenih poseta ima: “Ako narušite te lokacije, možete snositi konsekvence”, kaže on.

Početkom ove godine, kongresmenka iz Merilenda Dona Edvards, koja je prethodno radila na NASA-inom projektu Spacelab, i kongresmenka iz Teksasa Edi Bernis Džonson, uložile su napor kako bi otišle i korak dalje u zaštiti artefakata – uvođenjem zakona kojim bi se sletne tačke iz Apolo misije odredile kao jedinice Nacionalnog parka Sjedinjenih Država; one su UNESCO-u dostavile lokacije sletanja kako bi ih ova organizacija proglasila svetskom baštinom. Međutim, zakon predstavlja zagonetku, kako su eksperti za prostornu politiku Henri R. Hercfeld i Skot N. Pejs pisali prošlog meseca u časopisu Science. Moguće je, naime, da ovaj njihov predlog nije u skladu sa Ugovorom o svemirskom prostoru. Kako možete da tvrdite da posedujete lokaciju i njene artefakte i da ih stavite pod kontrolu američkog Sistema nacionalnih parkova, a da pritom ne tvrdite da poseduete zemlju na kojoj ovi artefakti leže? Kako možete posedovati otisak stopala, bez posedovanja tla?

Umesto da podrže predlog zakona koji su podnele Dona Edvards i Edi Bernis Džonson, Hercfeld i Pejs pozivaju zvaničnike Sjedinjenih Država da rade sa ruskom i kineskom vladom na izradi zajedničkog plana zaštite koji se onda može ponuditi drugim zemljama koje razvijaju kosmičke programe. „Prvi korak je jasno razlučivanje između artefakata SAD-a koji su ostali na Mesecu, kao što su zastave i naučna oprema, od teritorije koje ti artefakti zauzimaju. Drugi je sticanje međunarodnog, a ne unilateralnog priznanja za lokacije na kojima počivaju”, pišu Hercfeld i Pejs.

Svemir nije jedino mesto u kojem postoji  “vakuum” suvereniteta odnosno izostanak istog: Antarktik je meta brojnih zemalja koje misle da polažu suverenitet nad jednim njegovim delom, dok, recimo i to, otvoreni okean predstavlja prostor koji takođe nikome ne pripada. Ljudi su pronašli izvesne ad hoc načine kako bi sprovodili naučna istraživanja i ujedno čuvali ljudske, istorijske artefakte, ali rezultati nisu uvek bili idealni. Razmislite, kaže Launijus, kako je to kada turisti prave stampedo na lokaciji gde je nekada bilo Skotovo prebivalište na Antarktiku. Ili, kako napominje Kelso, način na koji neki lovci na blago iskorišćavaju odsustvo zakona kojima bi se odredili uslovi za vađenje vrednog potonulog materijala sa dna.

Ako zemlje ne sarađuju kako bi uskoro uspostavile međunarodne zakone o nasleđu, dodaje Kelso, lokacije za iskrcavanje mogu dobiti zaštitu jedino kada bude prekasno. Očuvanje prvih otisaka stopala na Mesecu, a ne sasvim svojina ili teritorija, zahteva novi način saradnje, koji će već sam po sebi predstavljati ogroman skok.

Smithsonian.com

Bele koke ispod streje vire: zubi palih vojnika i revolucija u protetici


Ironije sudbine i istorija kao učiteljica života

Osmesi s Vaterloa: “Reci Vaterlo”

Tokom perioda industrijske revolucije, ljudi su postajali sve pažljiviji prema svom zdravlju i izgledu svog osmeha, a skočila je potražnja za protezom koja bi izgledala verodostojno i koja nije trunula u ustima pacijenta. Kao što ste pogodili, pravi ljudski zubi bili su naprosto najbolje rešenje za proizvođače proteza, iako je pribavljanje pravih ljudskih zuba bilo, u najmanju ruku, malo problematično.

U kasnom osamnaestom i početkom devetnaestog veka ljudi su se bojali da će izgubiti zube jer su bezubi imali usahle obraze, delujući kao da su prerano ostareli. Bez zuba, bilo je teško govoriti razumljivo. U višim slojevima društva, bezubi su držali usta zatvorena, i nisu otkrivali svoje gole desni. Za one koji su to sebi mogli priuštiti, rešenje je bio komplet lažnih zuba, ali su se oni retko kada uklapali. Nisu izgledali kao prava stvar i u većini slučajeva nisu bili dovoljno pouzdani pri jelu. Neki setovi zuba su izrezbareni iz jednog komada slonovače ili ljudske kosti. Po nekim sofisticiranijim nacrtima, veštački zubi su bili prikovani za pločicu od volovske ili kosti nilskog konja. Zubi su bili izrezbareni od istog materijala, tj kosti – osim ukoliko stomatolozi nisu mogli da rade s ljudskim zubima.

Najveći nedostatak bilo je to što je nedostatak zubne gleđi na kosti i slonovači značio brzo propadanje. Rezultat je bio neizbežan; truli ukus u ustima i loš zadah. Trend je podstakla sveprisutna potreba da se prikriju loši zubi i dah. Proteze napravljene od ljudskih zuba su bile bolje. Izgledale su bolje, odolevale su trošenju i duže zadržavale svoju boju – ali su i dalje bile podložne propadanju i eventualnoj zameni.

Proteze od slonovače

Proteze od slonovače

Kako je proteza bila u procvatu krajem osamnaestog i ranog devetnaestog veka, postojala su dva izvora ljudskih zuba: mrtvi i živi. I naravno, zub uklonjen sa živog donora je smatran najboljom opcijom jer je imao manji rizik od septikemije u pacijentu koji ga je primao, što bi bilo opasno po život u odsustvu antibiotika.

Međutim, nije bilo lako pronaći nekoga ko bi prihvatio da mu se zubi izvlače bez anestetika, da ne spominjemo neugodnu perspektivu da ostatak svog života provedu kao unakaženog sa problemima u ishrani i govoru. Očekivano, samo oni izuzetno siromašni i očajni bili su primorani na ovu bolnu traumu.

Povećanje potražnje s jedne strane, i smanjivanje živih donatora s druge strane; oni koji su bili u ovom poslu nisu imali drugog izbora do da pronađu mrtve donatore kako bi zadovoljili procvat potražnje. Osim toga, lakše ih je nabaviti, a troškovi su bili znatno jeftiniji. Kako je rasla potražnja za zubima od mrtvih, uklanjanje zuba iz njih se uskoro pokazalo kao unosan poduhvat, tako da su oni koji se bave mrtvacima često skrnavili grobnice samo kako bi ih izvukli iz leševa.

Evo i cenovnika koji datira iz 1851. godine: stomatolozi su tada još uvek mogli da kupuju i ljudske zube i slonovaču:

Medicinske škole i vešala su takođe bili dobar izvor ljudskih zuba za stomatologe i proizvođače proteza. Kao što svi znamo, kada je u pitanju novac, ljudska genijalnost ne poznaje granice; kao rezultat toga, neki oportunisti su otkrili lak način da zarade uz gotovo nikakav rizik: odlučili su da pljačkaju bojna polja kako bi mogli da uklone zube iz mrtvih, ili propadajućih leševa.

Bez sumnje, dok je za većinu nas rat uglavnom značio smrt i razaranje, za nekoliko preduzetnika koji su se bavili prikupljanjem zuba ovo je značilo priliku i profit. Od kraja 18. i prve polovine 19. veka, Evropa je opustošena nebrojenim krvavim vojnim pohodima, koji su posebno kulminirali nakon što je Napoleon došao na vlast. Ironično, nesreće evropskih borbenih armija pretočile su se u bogatstvo za kradljivce leševa i lovce na zube.

Da bi vam dali neku ideju o količini zuba opljačkanih sa ratišta, treba samo zamisliti da bi maroderi ponekad prodali i punu bačvu.

Nakon bitaka, na scenu bi stupala dva tipa denta-lovaca. Prvi tip zvali su “kradljivcima leševa”: oni su pratili vojsku a kada bi se bitka završila oni bi se, poput lešinara, obrušili na mrtve kako bi im uklonili zube; ova jeziva operacija bi se desila odmah nakon bitke ili kopanjem masovnih grobnica u narednim danima. Potražnja za protezama bila je toliko velika da je nekima od ovih “čistača” to bio glavni posao, a takođe je i zabeleženo da su preživeli vojnici u saradnji sa lokalcima koji žive u području borbenih dejstava mogli da iskoriste priliku za dodatnu zaradu pljačkanjem ličnih stvari mrtvih vojnika: novac, čizme, odeću, oružje i, naravno, zube.

Drugi tip sakupljača su bili besramni hirurzi na samom bojištu tokom bitke. Pošto su vojni doktori na bojnom polju obrađivali stotine umirućih, mrtvih ili teško povređenih vojnika, za njih je svaki zubić pokupljen od ovih nevoljnika bio iznenadna sreća i prilika da nešto zarade.

Vaterlo, verovatno jedan od najpoznatijih ratova u Napoleonovoj karijeri je definitivno bio jedan od najboljih izvora ljudskih zuba – u meri da su zubi izvađeni sa bojišta postali poznati kao „zubi sa Vaterloa“ koji su preplavili britansko i američko tržište.

Nepotrebno je reći da stomatolozi to nikada ne bi priznali. Umesto toga, oni su bi svojim pacijentima objašnjavali da su njihovi zubi potekli iz najsigurnijeg od svih izvora – sa bojišta. Pre bitke za Vaterlo, Španski rat za nezavisnost je obezbedio zalihe. Kao i uvek, lovci na zube su pratili vojsku, nastupajući čim bi živi napustili polje. Jedan od takvih lovaca je navodno rekao: “Samo neka bude bitke i neće biti nestašice zuba – vadim ih čim vojnici bivaju oboreni.”

Američki stomatolog Livaj Spir Parmli (Levi Spear Parmly), pronalazač dentalnog konca je 1819. napisao da “u svom posedu imam na hiljade zuba izvađenih iz tela palih vojnika svih uzrasta”.

Zanimljivo je da većina ljudi koji koriste ove proteze nije znale odakle potiču ovi zubi. Kod izrade proteza, kutnjaci su uvek bili ređi jer ih je bilo mnogo teže ukloniti. Inače, proteze su uvek napravljene od zuba različitih osoba – bili bi sortirani, kuvani, preoblikovani i polirani.

Srećom, prvi porculanski zubi počeli su da se pojavljuju početkom 1830-ih; ali, problem s njima je bio u tome što su bili isuviše beli, previše krhki i izazivali su užasnu buku. A onda je, 1837. godine, londonski proizvođač proteza Klaudius Eš, vođen svojom odbojnošću da radi sa zubima mrtvih, usavršio porcelanske proteze, započevši njihovu proizvodnju u komercijalne svrhe.

Ipak, trgovina pravim zubima nastavila se dobro u drugoj polovini stoleća. Zalihe su se povećavale tokom Krimskog rata tokom 1850-ih i 1865. Pall Mall Gazette je izvestila da su neki londonski zubari i dalje odbijali da pređu na porcelan. Sada su imali sasvim novi izvor: na drugoj strani Atlantika, pljačkaši zuba su naporno radili “čisteći” ih iza pohoda vojski koje su učestvovale u Američkom građanskom ratu.

 

Quora