Svet se sprema za povratak na Mesec


Kada je 1969. godine Nil Armstrong utisnuo prvu ljudsku stopu na površinu Meseca, nekima se tada učinilo kao da je sve moguće. Bilo šta, šta god to bilo – izuzev onoga što je potom usledilo: Nakon nekoliko putovanja na Mesec, Amerika – ponosna što je čitavom svetu pokazala kako je u stanju da učini ono što nijedna druga zemlja nije mogla – već je ispostavljala neke druge zahteve za iskorišćavanjem svojih resursa, odustavši od trke dok je bila na čelnoj poziciji. A niko drugi nakon nje nije prihvatio izazov.

Chandrayaan-2

Chandrayaan-2

Danas, baš kao i 1969. godine, samo su američki beli muškarci ti kojima se dosad ukazala prilika da iskuse kako je to posmatrati čitavu našu planetu, blistavu i lepu, čije se vanzemaljsko nebo cakli od zvezda, a danas je samo još četvorica njih koji su još uvek živi. Međutim, mlade žene i muškarci iz različitih zemalja širom sveta uskoro će poći stopama američkih lunarnih pionira.

To je delimično i zato što je goli i pusti Mesec bez vazduha, izgleda, privlačniji nego u vreme američke lunarne misije Apolo. Tokom proteklih 20 godina na njegovim polovima otkriveni su led i druga isparljiva jedinjenja, što bi trebalo da olakša postavljanje Mesečevih baza i, možda, olakša tankovanje Mesečevih šatlova, ukoliko ljudi to žele. Pa ipak, više saznanja o svemiru u više zemalja sveta, a ne samo u Americi ili Rusiji, znači da je ne samo prisutan veći interes u privatnom sektoru već i da države gaje nove pristupe – i privatni, baš kao i vladin sektor jednako su važni kao i unapređivanje iskorišćavanja njegovih prirodnih resursa, a veoma moguće da su i važniji.

Do kraja 2018. godine, tri letelice bi trebalo da stignu do Meseca, na koji bi trebalo da slete početkom 2019. godine. Najambiciozniji je kineski Chang’e 4, drugi takav kineski brod i prvi iz bilo koje zemlje koji je pokušao da sleti na Mesečevu stranu koja je uvek nedostupna za posmatranje sa Zemlje. Bez neke strogo formalne izjave, Kina je dala snažne indikacije da namerava da na Mesec pošalje ljude, možda negde tokom 2030-tih.

SPACE-IL

SPACE-IL

Indijskoj letelici Chandrayaan-2, to bi bila druga misija na Mesecu, ali i prvi pokušaj da sleti na površinu Zemljinog satelita.

Još jedna svemirska letelica čija je namena vezana za Mesečevo tle ipak će biti značajnija nego ova indijska: ne samo što će to biti prva izraelska misija, već će to biti i prva misija na Mesecu koju vodi „neko drugi“, a ne država. Iako je lunarni modul zvani “Vrabac“ finansirala izraelska svemirska agencija, mnogo novca potiče od filantropa, a misiju vodi neprofitna organizacija Spejsil (Space-IL).

Space-IL je osnovan kako bi se okušao u trci protiv Guglovog projekta Lunar XPrize, idejno zacrtanom još 2007. godine. Ova kompanija je ponudila 20 miliona dolara prvom timu čiji rover uspešno sleti na Mesec i sa njegove površine pošalje na Zemlju sliku visoke definicije. Ovu nagradu dosad niko nije osvojio, a Google je početkom 2018. povukao ovaj nagradni fond. Pa ipak, neki od timova koje je ovaj konkurs inspirisao još uvek su uključeni u koncipiranje načina da se ode na Mesec. Veoma nalik izraelskom Spejsilu (Space-IL), u Japanu rqazvijaju „iSpace“, projekat čiji je plan da 2020-tih lansira na Mesecsvoju letelicu. U Americi postoje projekti Moon Express i Astrobotics, čiji se idejni tvorci nadaju da će tokom naredne 2019. godine obezbediti nova sredstva od američke svemirske agencije NASA.

NASA planira da se tokom naredne decenije spusti i „odomaći“ na Mesecu – da na našem satelitu primeni sva ona dostignuća do kojih tokom ove decenije došla obavljanjem letova u niskoj orbiti oko Zemlje. Potom, stimulisati privatni sektor za stvaranje novih mogućnosti za odlazak na Mesec sa svim planiranim teretom. Grantovi za razvoj ključnih i revolucionarnih tehnologija kao i ugovori o prenosu tereta sa Zemlje do Međunarodne svemirske stanice (ISS) bili su ključni za razvoj projekta SpaceX, raketne kompanije koju je osnovao Elon Musk i koja je zadominirala u poslovima lansiranja tereta u svemir. Kompanije kao što su Astrobotics i Moon Express sada se nadmeću za grantove, kako bi poboljšale svoju tehnologiju lunarnih modula, a uskoro će to učiniti i kroz potpisivanje ugovora za isporuku naučno-istraživačke opreme na površinu Meseca. Obe firme gaje nadu da će u narednoj deceniji leteti na takvim misijama. Isto tako, NASA se dala u potragu za privatnim sektorskim ponudama kako bi obezbedila prvi modul za jednu novu svemirsku stanicu, poznatu kao „Kapija“ (Gateway) koja bi bila „zakucana“ u orbiti između Zemlje i Meseca, omogućavajući astronautima da odatle daljinski kontrolišu mesečeve rovere, kao i da im ova stanica pomogne da se i sami spuste na površinu.

Chang'e 4

Chang’e 4

Ističući da se nove mogućnosti ne odnose samo na projakte koji su u potpunoj kontroli države, Jusaku Maezava, japanski milijarder i teškaš u oblasti maloprodaje, ugovorio je sa Spejseksom let oko Meseca sa timom od osam ljudi, i to možda već 2023. godine, u jednoj od letelica koju Elonova kompanija trenutno razvija za misije na Mars. I drugi bi mogli da slede ovakav način namene te svemirske letelice ili da ih ona, pak, spusti na samu površinu Meseca – nešto što bi ove letelice lako mogli da izvedu, ukoliko su ambicije gospodina Muska u saglasju sa idejnim i praktičnim dostignućima ovog projekta.

U svom govoru na samom začetku lunarnog programa Apollo, američki predsednik Džon F. Kenedi je rekao da Amerika preuzima izazove kao što je odlazak na Mesec “ne zato što su laki, već zato što su teški”. Oni su i dalje teški. Ali, sa današnjom šire utemeljenom i moćnijom svemirskom industrijom, ova posebna stvar je lakša nego što je to nekada bila. A to bi, uz lične strasti i stremljenja pojedinaca, trebalo da je danas dovoljno za ponavljanje ovog nesvakidašnjeg poduhvata.

 

The Economist

Kada vas je restoran sa Mišlenovom zvezdicom razočarao?


„Svako malo ćete imati tako dobar obrok da ćete se zabrinuti. Ili da je bio tako dobar da se upitate: „’Da li bi to mogli izvesti iznova i iznova na tako visokom nivou performansi“? Ili se pitate: ’Da li je to bio niz srećnih ali slučajnih okolnosti? Da li ću se ovde vratiti i sledeći put, a onda zbog nečega postati veoma razočaran’? Svi smo imali isti strah od gastronomskog kritičara Džona Rouzena (John Rossen), kojeg je proslavio njegov prvi, onaj čuveni ugostiteljski osvrt o prašnjavo ružičastom restoranu poniklom na ostacima jedne napuštene benzinske stanice poznate kao “The Inn” u Litl Vašingtonu. Amerika 1981. godine nije imala niti poznatih kuvara a ni kulinarsku istoriju koju bi bilo vredno javno pominjati, a tek nije imala osnivače neke znamenite kulinarske tradicije jer ona naprosto nije ni postojala; bili su to začeci američkog kulinarskog puberteta.

Patrik Okonel (Patrick O’Connell) (na slici kako proslavlja 90. rođendan Julie Child u The Innu) bio je samouki “šef kuhinje” koji je u mladosti maštao da će biti plesač ili glumac pre nego što postane kuvar, ali kada vas svet koji poznajete odbaci jer ste homoseksualac, onda želite da pobegnete; u njegovom slučaju, bio je to odlazak u šumske predele, sve dok nije otkrio sebe u okruženju planina i zanesenjaka. Počeo je da živi u seoskoj zajednici 100km od praga Bele kuće, više kao hipik a manje kao vizionar. Ipak, bio je toliko naivan da je mislio da će ljudi, zapravo, imati želju da voze dva sata kako bi dobro pojeli. Peć na drva na kojoj je naučio da kuva još uvek se može videti na uglu Srednje i Glavne ulice u Vašingtonu. Ovaj grad bi prethodio onom većem Vašingtonu za oko pola veka, da je mladi Džordž Vašington u ona vremena istraživao njegove ulice. U to su vreme revolucije bile popularne, ali te 1978. godine revolucija u spravljanju hrane još nije bila šik i „trendi“. Naplaćivanje preterane svote od 4,95 dolara za pun obrok bi u to vreme bilo nešto nalik izdaji u toj kulinarskoj revoluciji.

Njegov talenat, tvrdoglavost i nemilosrdna potraga za savršenstvom danas se može osetiti, jer ćete verovatno videti njegovu sada povijenu figuru kako hoda vijugavom stazom kroz svoj kampus, poznatiji kao Mali Vašington. Prošlo je 40 godina, a otad je njegovo oko sa afinitetom za savršenstvo postalo daleko oštrije, njegova nepca prefinjenija, a njegove ideje o stvaranju Utopije u domašaju Mogućeg. Upravo je to čovek koji će vam verovatno reći da ovde vidi više nesavršenosti nego bilo ko na svetu.

Ovo je mesto gde je rođen jedan od najboljih američkih restorana, a koji svoj procvat doživljava i danas. A ovde se, na mestu na kojem je njegov uspeh naslagan u slojevima poput sedimenata u steni, krije tajna za koju je malo ko čuo. Ne, nije u pitanju neko prokletstvo ili zle čini; naprotiv, iza ove tajne krije krije se puno malih brđana s obližnjih visija, kao i srednjoškolaca koji su idealna slika onoga što nazivamo “normalnim” – samo s jednim izuzetkom: oni se međusobno nadmeću kako bi postali najbolji na svetu. To je jedna gomila „neprilagođenih omladinaca“ koji se zapravo stapaju u jednu kohezivnu silu što pomera planine svojom snažno usmerenom verom i voljom. Bio sam jedan od takvih skoro 17 godina, sve dok nisam prestao da budem koristan  svojstvu samoproglašenog pape Američke kuhinje.

Oni koji večeraju u njegovoj kuhinji dočekuje miomirisni tamjan, gregorijanske pesme koje vibriraju prostorom i uvod u „Papu američke kuhinje“ – naslov koji se, navodno, pripisuje vinskom pioniru Robertu Mondaviju. Zatim sledi pranje ruku ružinom vodicom, a onda i ispijanje vode iz srebrnih čaša. Sve to u cilju dobre zabave – barem za većinu ljudi.

Da li su ljudi bili razočarani svojim posetama? Pa, naravno da jesu. Na skali prošlogodišnjih kritičkih osvrta Pita Vela (Pete Well), da li je ovo razočaranje nalikovalo topljenju Mišlenovog broja dva, restorana Per Se čiji je vlasnik Tomas Keler? Oh, ne, ne baš tako. Ili, na skali nedavnog pregleda Le Cinq u pariskom hotelu Four Seasons George V? Ne, hvala Bogu.

Savršenstvo je problem svima onima koji su perfekcionisti zato što nju nikada neće dostići. Dovoljno blizu savršenstvu je bogohjenje tipa: “Drugi put napravite bolje”: ovo nikada niste čuli tokom tih 17 godina. Razočaranje je glavni akord u svirci koja teži savršenstvu jer to je ono što dolazi iznutra, a ne spolja. Recenzenti, kritičari i „inspektori za kvalitet ugostiteljske usluge“ samo potvrđuju da se tom idealu savršenstva približavate, mada su i oni sami tek obični smrtnici koji jedino mogu pisati o onima koji ka tom savršenstvu teže; oni se nipodaštavaju i prekorevaju sve do objavljivanja kritike.

Prvo, niste restoran kojeg je Mišlen posetio i dodelio zvezdice jer ste bolji od većine drugih (dobro, ne baš). Morate da živite u jednom od četiri američka grada koji su stekli „zasluge vredne Mišlenove pažnje“ da bi vas Mišlenovci smatrali vrednim titule „grada hrane“. Trenutno, u Sjedinjenim Državama takav status imaju Njujork, Napa/ San Francisko, Čikago i Vašington Di-Si. Možda ste najbolji na svetu, ali ako Michelin ne dođe u vaš grad, vi naprosto nećete imati nikakav rejting, niti ćete uopšte biti uzeti u obzir. Bićete ispod radara.

Restoran u kojem sam radio je osvojio sva moguća najviša priznanja, da navedemo samo neka od njih: 46. u svetu po časopisu La Liste, 2016 (izvedeno od strane francuske vlade), najbolji hotelski restoran na svetu (Conde Naste 2004), najbolje rangirani restoran za hranu u istoriji Zagata – savršenih 30 poena – zajedno sa 29–29–29 posle toga; Nagrada za najbolji restoran po Fondaciji Džejmsa Berda (James Beard Foundation); Top 100 u svetu (na osnovu glasanja čitalaca u anketi magazina Travel & Leisure), i tako dalje, i tako dalje.

Stvar je u tome što postoji samo nekoliko restorana na svetu koji imaju tako slavno i tako veličanstveno iskustvo da će vas ili naterati da plačete, da zauvek promenite svoj život ili gledišta koja imate o hrani. Biti “toliko dobar” nije samo stvar same hrane. Međutim, probati je tako majstorski spremljenu predstavlja uzvišeno iskustvo. To je ono što letenje zmajem razlikuje od letenja borbenim avionom. Uobičajeno pripremljena hrana nije samo hrana koja poseduje samo dobar ukus; to je sveobuhvatno iskustvo složenosti, tajminga, drame i napetosti, ukusa, arome, teksture, eksplozivnih boja, humora (da, hrana bi trebalo da bude smešna i zabavna), a sve to da vam bude servirano u najdramatičnijem okruženju. Onda, ono što vam promeni život je – kvalitet posluge i način na koji vas poslužuju.

Više od isporuke hrane ili pića, nivo usluge predstavlja ples brojnih igrača, uz fino podešenu i prilagođenu koreografiju u kojoj su svi odeveni veoma prikladno, fantastično pribrani i oštroumni; Usluga je savršeni vodič ka veličanstvenosti jer ona predstavlja jestivu umetnost i jednako postaje deo iskustva. Fantastična usluga ne može da zaseni fenomenalnu hranu, kao što ni neverovatna orkestracija pri kreiranju menija može zaseniti kulinarski šou ukoliko je  usluga magična. Dekor, hrana, usluga – u savršenoj harmoniji sa ravnotežom, ujednačenim rasporedom snaga i usklađenošću – sve se ove stvari stapaju u jednu – poput duge, u kojoj svaka svetlosna linija ističe sjaj one druge.

Koliko je teško ovo izvesti, naročiti ako treba biti ovakav – gotovo savršen – svake noći? Pa, to je gotovo nemoguće. Velika tajna restorana svetske klase, Mišlenovih restorana je u tome što postoji takva simfonija tehničkog i umetničkog izvođenja u mnogostrukim i razrađenim načinima da oni NAMERNO I PO PRAVILU nadjačavaju naša čula tako da svakodnevne sitne nedostatke gastro-kritičari ili ne primećuju ili ih namerno previđaju… u svom namernom, smišljenom ukidanju i potiskivanju neverice.

„Odstupanje od teme“ se tokom večeri dogodi onda kada ima više grešaka nego senzacionalnih trenutaka; kada osrednjost postane uočljiva. To može biti “slamka koja je slomila leđa kamile”, kada se samo jedna osoba nije nasmešila gostu, ili kada se za nokat poslužitelja uhvatila mrlja prljavštine, ili kada skaredna larma, smeh, podrigivanje ili nešto još gore prekinu trenutak divote i veličanstvenosti. Usred savršenstva, odjednom ono što je odvratno počinje da izranja, da se ističe i privlači pažnju. Tada, u tom trenutku, haos postaje ono što preuzima glavnu ulogu, svojom tupom silinom mediokritetstva, kada majstorstvo postane tek izbledela slika u pozadini skarednosti koja je na sceni. To mogu biti najmanje stvari – ne u jednini već u množini, jer je broj nastradalih uvećan otkad su tokom večeri tri stvari pošle naopako: onda kada haos počne da okreće kormilo, i kada brod krene da se naginje i okreće naopako.

U tom se momentu sve na brodu čini neuobičajenim i neadekvatnim; restoran sa Michelinovom zvezdicom, sa svim svojim inače uobičajenim i prepoznatljivim sjajem može praktično bilo kog dana delovati kao čudesna gomila morona koji su se zadesili na tom jednom mestu, isključenih iz one opšte gastronomske fantazije i prebačenih u paralelni univerzum ludila. To se može desiti u trenutku i zato plaćate veliki novac: da biste otišli ​​u restoran okićen Mišlenovim zvezdicama, jer, činjenica je da se to može dogoditi – ali se, ipak, ne dešava – ključna. Potrebni su majstorstvo, disciplina, prefinjenost, veština, strast, umeće, sreća i izdržljivost samo da bi se plesalo kroz to minsko polje: da bi se savršeno plesalo, bez izazivanja niza eksplozija od kojih i najveći brodovi lako potonu.

Tokom bezbrojnih noći imao sam prilike da vidim kada su, iz moje perspektive, kulinarska predstava i njene performanse izgledali kao da imaju više neugodnih neuspeha od herojskih uspeha, a ipak, nekako, na neki način ovaj gastronomski ples bio je tako lep da gost jednostavno ne bi primetio pukotine u oklopu. Kako je to moguće, kako to uopšte može biti? Zato što žudimo da ljudi uspeju u majstorstvu. Obožavamo, hvalimo i opraštamo neuspehe dok ne vidimo previše simbola nedostatka majstorstva i izvagamo ga nasuprot našoj ličnoj žrtvi; pa ipak, isto tako brzo zavapimo da je “odvratno!”, i nastojimo da ovakvo iskustvo što pre zatomimo i izbrišemo iz sećanja. Možda je vaše iskustvo nesretan početak kraja kada restoran u nesigurnim, rizičnim situacijama izgubi fokus – kada kritičar mora da ga „oplevi“, pre nego što to učine vizionari pošto se probude iz svojih panegirika. Ili je, možda, samo možda, vaše iskustvo bilo tek niz nepotpunih događaja, dok će tek neka vaša naredna poseta biti sazvučje nebeskih tonova.

Iako su moji dani u ovom restoranu sa Mišlenovim zvezdicama odavno prohujali, otad vidim svet drugačijim očima, a svaki dan provodim uočavajući kako je osrednjost uobičajena, kako nedostaje majstorstvo, dok su ljudi sa strašću malobrojni ili gotovo da ih nema. Nadam se da ću jednog dana nabasati na grupu nekih novih „neprilagođenih“ koji će se usuditi da poveruju da mogu plesati do savršenstva, kao i osetiti svu slatkoću ove nagrade i osvetiti se osrednjosti… pa makar to bilo samo na trenutak.

Chris Castle

Quora

Evropa ima talenat: kako evropska meka diplomatija utiče na dešavanja u Silicijumskoj dolini


Na novom otvorenom skupu LinkedIn-ovog upravnog kora (outdoor patio) u Mauntin Vjuu, Kalifornija, Silicijumska dolin, a koji se nalazi na oko sat vožnje od centra San Franciska, grupa zaposlenih na Facebook-u, Google-u i skauti iz drugih orijaških tehnoloških kompanija trude se da pokupe prisutne talente: jedan muškarac svojoj publici demonstrira smislenost i profitabilnost svoje zamisli za osnivanje startup kompanije. Ubrzo nakon toga, mladić u u kožnim bavarskim pantalonicama s tregerima (lederhosen) pridružuje se gomili.

Ovaj momak tek je samo jedan od gostiju koji su prisustvovali prošlom letošnjem događaju koji je organizovala Open Austria, organizacija koja povezuje austrijske preduzetnike sa IT poslovnom zajednicom iz Silicijumske doline. Njegov ulazak u ovaj mali region zalivskog područja (Bay Area), koje je kolevka nekih od najmoćnijih startup firmi i tehnoloških kompanija na svetu, nije nikakva novina ili kuriozitet. Prema izveštaju Ekonomskog instituta Saveta za Zalivskog područja, uz Austrijance je prisutno još najmanje 35 drugih evropskih vladinih organizacija, kao i 18 evropskih poslovnih čvorišta, koji već žestoko  rade u toj oblasti Kalifornije. Većina njih se fokusirala na startup talente. Najnoviji primer ovog trenda je prva inauguracija “tehnološkog ambasadora” u Silikonskoj dolini, koju je upriličila Danska.

Nije ni čudo što evropske javne ili polu-javne organizacije puštaju korene u području zaliva san Franciska. Evropski startup pejzaž poslednjih godina beleži značajan rast – u 2016. godini 13,6 milijardi dolara je uloženo u evropski tehnološki sektor, u poređenju sa 2,8 milijardi dolara u 2011. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma – ovo ukazuje na dovoljno razloga za optimizam.

U tom smislu, ono što Open Austria radi je slično onome što i sama Silikonska dolina radi, naime, kada se uglavnom fokusira na umrežavanje. Poslovni subjekti, na primer, povezuju potencijalne investitore sa preduzetnicima i pomažu im da dobiju pristup konkurentnom američkom tehnološkom tržištu. Koliko god to zvučalo dobro, i dalje ostaje pitanje: da li smislene i dobre veze mogu biti istinski skovane preko pereca i štrudli od jabuke koje se nude na ovakvim i sličnim zabavama? Možda je to čak moguće, pogotovo ako se upari sa umrežavanjem čitavog događaja, pa ga uživo ili on-demand isprati veliki broj gledalaca.

„Želimo da budemo deo međunarodnog ekosistema“, kaže Martin Rauchbauer, ko-direktor Open Austria, dok u pozadini svira jazz bend predvođen austrijskim muzičarem. Njihovo prisustvo u Dolini smatra se “digitalnom diplomatijom”, što znači da je njihov cilj da utiču na dobro raspoloženje i „zagrevanje atmosfere“ tokom potencijalnih pregovora. Najbolji scenario bi bio profit koji će kroz ove pregovore isposlovati država Austrija ili neki talent poreklom iz te zemlje, dakle isplativost investicije, ali to nije njihov glavni cilj. Za većinu evropskih organizacija nije reč samo o postizanju određenih ciljeva – privlačenju kapitala ili stvaranju radnih mesta – oni nastupaju tek nakon uspešnih priča, kao što se dogodilo u Estoniji sa Skajpom. “Mi u Austriji nemamo “jednoroge”tj startape čije su vrednosti barem milijardu dolara, tako da ovo (delovanje u Silicijumskoj dolini) pomaže brendiranju naših (startup) firmi”, tvrdi Rauchbauer, pozivajući se na startup firme vredne prek  milijardu dolara.

Uprkos nedavnim poboljšanjima u evropskom startup okruženju, tehnološke kompanije na Starom kontinentu se i dalje suočavaju sa velikim izazovima. Iako postoji organizovana i institucionalna podrška za njihov razvoj u ranoj fazi, pristup kasnijem finansiranju je još uvek ograničen u odnosu na situaciju s finansiranjem kasnijih faza u Sjedinjenim Državama. Kada pokrenete biznis u SAD-u, postoji direktan pristup tržištu od 320 miliona ljudi, dok u Evropskoj uniji ta brojka postaje pristupačna samo nakon savladavanja ne samo fizičkih granica, već i 28 različitih kultura, jezika i regulatornih režima.

Ove raznovrsne barijere “sprečavaju sposobnost startup kompanija za rast na panevropskom nivou”, navodi se u izveštaju Veća Zalivske oblasti (Bay Area Council). I dok Evropska strategija za digitalno jedinstveno tržište ima za cilj da kombinuje digitalna tržišta Evrope, mnogi od predloženih alata i dalje su blokirani u unutrašnjim pregovorima sa Evropskom unijom. Rezultat, ukazuje se u ovom izveštaju, je da mnoge evropske startup firme često dolaze na područje Zaliva uz podršku javnih i privatnih kompanija, organizacija i institucija. Upravo je to slučaj sa čovekom koji je malopre stajao na podijumu dok je kalifonijskim investitorima predstavljao svoju ideju za perspektivnu startup firmu, Janu Jedlinskom, izvršnom direktoru Gustav-a, pretraživačkoj platformi koja pronalazi kandidate za objavljene tj listirane poslove. Njegova kompanija je prvobitno dobila javni grant od Austrije, ali je odlučila da „zaroni“ u poslovni ekosiste, Silicijumske doline uz podršku velikog američkog akceleratora Y Combinator (jedan od inicijalnih investitora Airbnb-a ali i Dropbox-a).

Drugi to rade samostalno, koristeći samo pomoć od sopstvene mreže kontakata. Italijanka Marija Skarcelja Torpe (Maria Scarzella Thorpe) i njen poslovni partner, Gijom De Dorlodo (Guillaume De Dorlodot) iz Belgije su 2016. pokrenuli NomadPass, koji pomaže digitalnim nomadima da pronađu svoje mesto na kojem će raditi tj zaposliti se. “Voleli bismo da imamo podršku Evropske unije, ali nismo znali odakle da počnemo”, kaže De Dorlodo. Prema iskustvu Scarzelje Torpe, stvari su još uvek previše birokratske kada se radi u Evropi, barem je tako u njenoj rodnoj Italiji.

Kompanije se stoga odlučuju za Silikonsku dolinu s jedne strane i Evropu s druge strane. Gustav, kompanija koja je imala svoj javni nastup na događaju Open Austria u Silicijumskoj dolini nedavno je prodala većinu svojih deonica, što je rezultiralo gubitkom akcijama prethodno uspostavljenog evropskog vlasništva. Ovo baš i nije idealna situacija, kaže Eric Thelen, direktor EIT Digital-a, panevropske organizacije koju je inicijalno finansirala Evropska komisija, koja je pre dve godine u Dolini otvorila svoj hub tj čvorište. Ovaj centar pomaže evropskim preduzetnicima pružanjem edukacije, poslovnih veza i kao i pomoći pri uspostavljanja biznisa. Gubljenje evropskog vlasništva nije ono što bi oni želeli, kaže on: kada kompanija postane američka, takva situacija neće biti od koristi evropskoj ekonomiji. Oni bi, umesto toga, više voleli da se usredsrede na pristup američkom tržištu, “jer kada evropski pokretač prodaje svoje usluge u Sjedinjenim Državama, onda se rqadi o američkom novcu koji ide u Evropu”, kaže on. Pratiti tokove novca (iz SAD ka EU) je ono što je Evropi, zapravo, najvažnije.

EuropaAndMe.eu

Las Vegas: softveraši vs. auto-industrija  


Softverski giganti poput Gugla žele da razbiju nemačku dominaciju u globalnoj automobilskoj industriji. Međutim, očigledno je da Dajmler, BMW i Audi odlučno uzvraćaju udarac.

Za to je trebalo vremena, ali su se ove tri nemačke kompanije za proizvodnju luksuznih automobila trgle iz sna i sada spremno odgovaraju na izazove sa kojima se suočavaju pri susretu s američkim internet-gigantima.

Oni su poslušali upozorenja da je infotainment nova tržišna arena, pa su odgovorili novim sistemima koji nude širok spektar usluga – iako se ne upuštaju u brzu i „opuštenu“ igru s podacima vozača njihovih modela.

Jagma za osvajanjem čelne pozicije u mobilnoj auto-elektronici bila je ove godine tako očigledna na još jednom sajmu Consumer Electronics Show, čuvenom CES-u u Las Vegasu, gde su se Nemci prošle sedmice utrkivali sa Guglom i njemu sličnim kompanijama i njihovim modelima. Nema nikakve sumnje da svako pokušava da „uhvati kopču“ oko svih najbitnijih razvojnih stvari, pa je CES ujedno i najveće borilište za buduće kupce; stoga proizvođači, svesni uloga i značaja ovog sajma, početkom svake godine na tom istom mestu vode među sobom ogorčenu borbu.

 „Google, Apple, kao i ostali, već imaju postojeće ekosisteme koji se samo moraju proširiti i na automobile“, izjavio je Štefan Bracel (Stefan Bratzel), šef Centra za automobilski menadžment.

Praviti softver, a ne automobile

Foto: Audi MediaCenter

Foto: Audi MediaCenter

Kao što je i očekivano, Google je imao najekskluzivniju lokaciju u blizini glavnog ulaza, gde je priredio audio-vizuelni šou u kojem je prikazao svoju viziju budućnosti vožnje: pametnu, interaktivnu i, naravno, pokretanu Guglovim softverom. Njegova usluga u odeljku satelitskih Mapa, koja je dostupna korisnicima kroz Guglov Android operativni sistem, kao i preko Eplovog iOS-a, nudi glasovnu navigaciju. Tokom putovanja, Google nudi mogućnost obaveštavanja rođaka ili prijatelja o predviđenom vremenu dolaska, kao i razmenu poruka koje se tiču samog putovanja.

Ovo je još uvek poprilično nepoznata teritorija za proizvođače automobila, koji su bili primorani da se odvoje od svog tradicionalnog fokusa na luksuzni dizajn, 12-cilindarske motore i performanse postizanja visokih brzina.

Pre nekoliko godina bilo bi nezamislivo da bi razvojni tim Audija posvetio vreme osmišljavanju kompjuterske igre, kako bi se putnici zabavljali njom koristeći naočari za virtuelnu stvarnost. Samo, kako su se brzo vremena promenila.

Na CES-u, pokazao je proizvod svoje saradnje sa Diznijem: VR okruženje sa asteroidima i neprijateljskim svemirskim brodovim o likovima iz stripova kao što je Iron Man, u kojem je kretanje automobila u realnom vremenu ugrađeno u samu igricu. Ako automobil ubrza, i igra postaje brža. Ako vozilo skreće ulevo ili udesno, sledi akcija koja trenutno prati smer vožnje i pejzaž.

Moje repersko ime je MBUX

To je još uvek prototip, ali bi u naredne tri godine mogao ući u serijsku proizvodnju.

Dajmlerov Mercedes-Benc predstavio je svoj unapređeni MBUX multimedijalni sistem, upravljan glasovnim komandama i pokretima ruku u vazduhu (nalik onima u filmu „Minority Report“). Kompanija je pre tri godine otpočela redizajniranje celokupne softverske arhitekture, i sada nudi bežične cloud nadogradnje tj „apdejte“.

“Mi smo, takođe, neka vrsta softverske kompanije”, rekao je šef istraživanja Ola Källenius. Ovaj švedski izvršni direktor, koji u maju treba da nasledi Ditera Zečea (Dieter Zetsche), naglasio je da je MBUX otvoren sistem. “Ne možete na svakom polju invencija ponovo i svuda izmišljati točak, pogotovo tamo gde već postoje prokleto dobri točkovi”, rekao je on. Tako, recimo, MBUX ima integrisane servise kao što su Yelp, Tripadvisor, WeChat, Amazon, Alibaba i Spotify.

Po ceni od €2.500  (2.880 USD), MBUX ne spada u jeftine proizvode. Međutim, i pored svega, 65 od 100 kupaca vozila A-klase, dakle dve trećine njih odlučilo se za MBUX. To je rast od 10 procenata u odnosu na Dajmlerov prethodni infotainment sistem.

Njegovov arhi-neprijatelj, BMW, planira da ga najkasnije do marta dostigne Dajmler. Lični asistent će biti aktiviran glasovnom komandom “Hej BMW”.

 „Automobilska industrija je pre nekoliko godina morala da se trgne iz sna, kako bi sprečila da prpusti prebacivanje na digitalne usluge“, rekao je Gabrijel Zajbert (Gabriel Seiberth), auto-ekspert za konsultantske usluge pri firmi Accenture. „Proizvođači vozila danas u sve većem broju prerastaju u tehnološke kompanije. Brojni rivali koji imaju bučni marketing će u narednim godina biti zbrisani .

Vaši podaci su kod nas bezbedni

Dario Gill, glavni operativni direktor istraživačkog odeljenja u IBM-u ima za proizvođače par sjajnih, besplatnih saveta. “Podaci predstavljaju novu intelektualnu svojinu savremenog doba”, rekao je on, dodajući kako bi firme trebalo da ih pažljivo i predano čuvaju.

Nemci rade upravo to. “Kupac BMW-a zahteva da zaštitimo njegove tj. njene podatke”, rekao je Holger Hamf (Holger Hampf), potpredsednik firme Designworks (što je, zapravo, interni razvojno tehnološki centar BMW-a).

Niko od njih ne vidi da bi Guglovi podaci mogli biti  realan partner u opštpj trci za pridobijanje klijenata. Kada je reč o Majkrosoftu, s ovom kompanijom je druga priča. “Oni se ne guraju u prve linije fronta”, kaže Hampf. “Dok je Microsoft nama prepustio interakciju s klijentima.”

Proizvođači su se, takođe, povezali i s Amazonom. Maloprodajni gigant  i njegov glasovni servis Alexa’s voice već je ugrađen u nekoliko BMW i Folksvagenovih modela. “Alexa Auto” je predstavljen septembra 2018. godine, i pomoću njega se navigira i skladište sve rute vozača, prebacujući prednja svetla kada se automobil približi garaži ili reprodukujući audio-knjige.

Sajbert je rekao da IT giganti ne predstavljaju veliku pretnju proizvođačima automobila, kao što bi se isprva moglo pomisliti.

„Velike tehnološke kompanije takođe imaju svoje slabosti. Osim kompanije Apple, nijedna kompanija iz Silikonske doline nije uspela da stekne adekvatno uporište u hardverskom poslovanju ”, rekao je on.

 

Handelsblatt

Pozitivni znaci za Kinu u 2019. godini


Iako je Kina u prošloj godini pretrpela izvesno usporavanje, početak ove nove 2019. godine pokazuje pozitivne znakove, kako na globalnom tako i na domaćem nivou, rekao je Šen Đjanguang (Shen Jianguang), glavni ekonomista u JD Finance, u Pekingu, u utorak (8. januar).

Trgovinske tenzije između dve najveće privrede sveta su prošle godine izazvale neizvesnost kod obe supersile – kako u Kini tako i Sjedinjenim Državama. Vodeći kineski i američki lideri dogovorili su se u decembru da nastave pregovore, kao i da prestanu s međusobnim nametanjem novih tarifa, kao i da ustale redovnu razmenu iskustava i radnih poseta – kad god se ukaže potreba za to.

“Ponovni početak tj „restart“  trgovinskih pregovora između Kine i SAD ublažio je rizike intenziviranja trgovinskih trzavica, izbegavajući direktnu konfrontaciju i eskalaciju između dveju zemalja”, rekao je Šen pri svojoj objavi izveštaja “Šanse i rizici kineske ekonomije” u 2019“.

“U domaćem sektoru, kineska vlada je povećala kontraciklično prilagođavanje kroz makro-politiku, na Centralnoj godišnjoj ekonomskoj konferenciji o pitanjima rada (Central Economic Work Conference) u organizaciji KPK su, takođe, objavljeni pozitivni reformski signali za 2019. godinu. Ukoliko bude moguće sprovesti ih, to će pomoći stabilizaciji tržišnih očekivanja”, rekao je Šen.

Pored ovih pozitivnih faktora, a u cilju održavanja nivoa zaposlenosti i stabilnosti investiranja u finansijski, spoljnotrgovinski, inostrani i domaći sektor, od kineske vlade se očekuje da ispolji i osvedoči značajnije reformske politike, uz prilagođavanje makroekonomskoj politici, izjavio je on.

“Ukoliko bude ostvaren veći napredak u reformi ekonomskog sistema, reformi zemljišnog fiskalnog i poreskog sistema, ukoliko dođe do (finansijskog) otvaranja ka svetu i nastavka s praksom dugoročnog razvoja i istraživanja najboljeg sistema za funkcionisanje domaće ekonomije, Kina može odskočiti protivno svim očekivanjima i stabilizovati svoju privredu”, rekao je on.

Najnoviji krug trgovinskih razgovora između Kine i Sjedinjenih Država, koji su održani na nivou potpredsednika, završen je u Pekingu u sredu (9jan).

Obe zemlje imale su “opsežnu, dubinsku i detaljnu komunikaciju” u vezi trgovinskih i strukturnih pitanja i dogovorile su se da održavaju bliske kontakte nakon ovog sastanka, navodi se u saopštenju koje je objavilo kinesko ministarstvo trgovine.

Kineski premijer: pozdravljamo strane investitore i našu saradnju s njima

Kina će i dalje biti dugoročno popularna destinacija za inostrane investicije, dok će inostrane kompanije u Kini biti i nadalje dobrodošle, uz podsticanje i proširivanje saradnje i ulaganja, izjavio je Li Kećjang sredu 9. januara.

Kineski premijer je to izjavio tokom sastanka s Elonom Maskom, izvršnim direktorom američke kompanije Tesla Inc, na susretu globalnih lidera u Žongnanhaju u Pekingu.

Na otvaranju nove fabrike „Tesla“ u ponedeljak 7. januara, premijer je čestitao Masku na „probijanju leda“ jer se Mask odlučio da svoj novi pogon smesti u šangajsku  industrijsku zonu. Ovo će biti prvi potpuno inostrani pogon za proizvodnju novih vozila na električni pogon, čija je realizacija omogućena nakon što je Kina uklonila svoj limit na učešće u deonicama u stranom vlasništvu. Li je rekao da se očekuje da ova američka kompanija i dalje aktivno učestvuje i doprinosi kineskim reformama i otvaranju, i doprineti stabilnom razvoju kinesko-američkih odnosa.

Mask je rekao da je impresioniran brzim razvojem Kine i efikasnošću u završavanju svih procedura za otvaranje fabrike automobila u Šangaju. On je rekao da će fabrika Tesla biti jedna od najnaprednijih u svetu i da će proizvodi iz ovog pogona biti prilagođeni kineskom tržištu, kako bi obe strane bile „win-win“ tj u dobitku.

Fabrika Tesla bila je jedna od sedam stranih projekata započetih u proteklih nekoliko meseci, izjavio je Ning Điže (Ning Jizhe), zamenik šefa Nacionalne komisije za razvoj i reforme. Uz Elonovu fabriku, ostali projekti uključuju novu fabriku nemačkog auto-proizvođača BMW u Šenjangu, glavnom gradu provincije Lijaoning, i dva petrohemijska postrojenja u provinciji Guangdong, jednu u vlasništvu nemačke kompanije BASF SE, a drugu u posedu američkog Exxon-Mobila.

Ning je izjavio da će druga serija velikih projekata, koja će se fokusirati na iskorišćavanje novih izvora energije biti promovisana u prvom kvartalu ove godine, pri čemu će svaki prokat koštati od milijardu do nekoliko desetina milijardi američkih dolara.

Što se tiče narednih koraka u budućnosti, Ning je rekao da će se biti primenjena i nedavno ažurirana, negativna  lista stranih investicija za 2018. godinu, kao i pilot zone slobodne trgovine, dok će ostale prepreke za strane investitore biti eliminisane. Negativna lista prikazuje područja u kojima je investiranje zabranjeno; pretpostavka je da su sva ostala područja koja nisu na ovoj listi otvorena za inostrani biznis.

China also is accelerating revisions on the catalog for guidance on industries for foreign investment and a catalog of industries advantageous for foreign investment in central and western China. Both will further encourage foreign investment, he said.

Kina takođe ubrzava reviziju svog kataloga industrijskih smernica i uputstava za strane investitore, kao i katalog onih privrednih grana koje su povoljne za strana ulaganja u centralnoj i zapadnoj Kini. Oba kataloga će i dalje podsticati strane investicije, rekao je Ning.

 

China Daily

Ako ste tako pametni zašto niste bogati? Jer nemate – sreće


Ispada da su za uspeh važni samo – dobra šansa i sreća.

Najuspješniji ljudi nisu najtalentovaniji već su samo imali najviše sreće, potvrđuje novi kompjuterski model stvaranja bogatstva. Uzimajući to u obzir može se maksimizovati povraćaj tj profit na mnoge vrste investicija.

Raspodela bogatstva sledi dobro poznati obrazac koji se ponekad naziva „pravilo 80:20“: 80 odsto bogatstva je u vlasništvu 20 odsto ljudi. Uistinu, izveštaj od prošle godine zaključio je da je samo osam muškaraca imalo ukupno bogatstvo ekvivalentno bogatstvu onih najsiromašnijih 3,8 milijardi ljudi na planeti.

Čini se da se to dešava u svim društvima na svim nivoima. To je dobro proučen obrazac koji se naziva „zakon o moći“ (power law), koji se pojavljuje u širokom spektru društvenih fenomena. Ali, raspodela bogatstva je među najkontroverznijima zbog pitanja koje postavlja o pravednosti i zaslugama. Zašto bi tako malo ljudi imalo toliko bogatstva?

Konvencionalni odgovor je da živimo u meritokratiji u kojoj su ljudi nagrađeni za svoj talent, inteligenciju, trud i tako dalje. Tokom vremena, kako mnogi ljudi misle, ova „nagrada za telentovanost“ se pretvara u raspodelu bogatstva koju posmatramo, iako jedna zdrava doza sreće može igrati značajnu ulogu.

Ali, postoji problem sa ovom idejom: dok raspodela bogatstva sledi zakon o moći, raspodela ljudskih veština i znanja uglavnom sledi normalnu distribuciju koja je simetrično raspoređena oko prosečne vrednosti. Na primer, inteligencija, merena IQ testovima, sledi ovaj obrazac. Prosečan IQ je 100, ali niko nema IQ od 1.000 ili 10.000.

Isto važi i za trud, meren radnim satima. Neki ljudi rade više sati od proseka, a neki rade manje, ali niko ne radi milijardu puta više sati više od bilo kog drugog.

Pa ipak, kada je reč o nagradama za ovaj posao, neki ljudi imaju milijarde puta više bogatstva od drugih. Štaviše, prema ostalim merilima brojnih studija, pokazuje se da najbogatiji ljudi uopšte nisu najtalentovaniji.

Koji faktori, dakle, određuju kako pojedinci postaju bogati? Može li biti da taj sticaj srećnih okolnosti, ukazana šansa koja je neočekivano iskrsla, igra veću ulogu nego što je iko očekivao? I kako se ovi faktori, šta god oni bili, mogu iskoristiti da bi svet učinili boljim i pravednijim mestom?

Danas dobijamo odgovor zahvaljujući radu Alesandra Plukina i nekoliko njegovih kolega (Alessandro Pluchino) sa italijanskog Univerziteta u Kataniji. Ovi momci su napravili kompjuterski model ljudskog talenta i način na koji ga ljudi koriste da iskoriste svoje mogućnosti koje im se ukazuju u životu. Ovaj model omogućava timu da prouči ulogu šanse u ovom procesu.

Rezultati Plukina i njegovog tima su nešto što nam otvara oči. Njihove simulacije precizno reprodukuju distribuciju bogatstva u stvarnom svetu. Ali najbogatiji pojedinci nisu i najtalentovaniji (premda moraju da poseduju i određeni nivo talenta). Oni su najsrećniji. I to ima značajne implikacije na način na koji društva mogu optimizovati profite koje dobijaju iz uloženog u sve oblasti – od biznisa do nauke.

Model Plukina i njegovog tima je jednostavan. U jegovoj formuli za izračunavane, postoji „N“ ljudi, svaki sa određenim nivoom talenta (veština, inteligencija, sposobnost i tako dalje). Taj talenat se uobičajeno raspodeljuje oko nekog prosečnog nivoa, uz neku standardnu devijaciju. Tako su neki ljudi talentovaniji od proseka, a neki manje, ali niko nije toliko talentovaniji od bilo koga drugog da bi važio za „čudo neviđeno i neshvaćeno“.

To je ista ona vrsta distribucije koja se uočava kod raznovrsnih ljudskih veština, ili čak karakteristika kao što su visina ili težina. Neki ljudi su viši ili manji od proseka, ali niko nije veličine mrava ili oblakodera. I zaista, svi smo više slični i ne razlikujemo se toliko.

Računarski model prikazuje svakog pojedinca kroz radni vek od 40 godina. Za to vreme, pojedinci doživljavaju srećne događaje, koje mogu iskoristiti kako bi povećali svoje bogatstvo ukoliko su dovoljno talentovani.

Međutim, oni takođe doživljavaju i nesretne događaje koji smanjuju njihovo bogatstvo. Ovi događaji se dešavaju – slučajno.

Na kraju radnog veka dugog 40 godina, Plukino i njegov tim rangiraju pojedince po bogatstvu i proučavaju karakteristike najuspešnijih. Oni takođe izračunavaju raspodelu bogatstva. Zatim više puta ponavljaju simulaciju kako bi proverili punovažnost i opravdanost simuliranih ishoda.

Kada tim rangira pojedince po bogatstvu, distribucija je upravo onakva kakva je viđena u stvarnim društvima. “Poštuje se pravilo” 80 – 20 “, jer 80 odsto stanovništva poseduje samo 20 odsto ukupnog kapitala, dok preostalih 20 odsto poseduje 80 odsto (od ukupnog) kapitala”, navode u svom izveštaju Pluchino i saradnici.

Ovo ne mora biti iznenađujuće, ili nepošteno, ukoliko se najbogatijih 20% iskažu kao najtalentovaniji. Ali – to se ne dešava. Najbogatiji pojedinci obično nisu najtalentovaniji, čak ni blizu toga da to budu. „Maksimalni uspeh se nikada ne poklapa sa maksimalnim talentom i obrnuto“, kažu istraživači.

Dakle, ako ne talenat, koji drugi faktor uzrokuje ovu iskrivljenu distribuciju bogatstva? “Naša simulacija jasno pokazuje da je takav faktor samo – čista sreća”, kažu Pluchino i njegov tim.

Tim to pokazuje rangiranjem pojedinaca prema broju sretnih i nesretnih događaja koje su doživeli tokom 40 godina svojih karijera. “Očigledno je da su najuspešniji pojedinci i najsretniji”, kaže naučni tim iz Katanije. “A manje uspešni pojedinci su oni koji su imali najmanje sreće.”

Ovo ima značajne implikacije po društvo. Koja je najefikasnija strategija za iskorišćavanje uloge sreće u poslovnom uspehu pojedinca?

Plukino i saradnici zajedno proučavaju dobru sreću i „taličnost“ sa stanovišta finansiranja naučnoistraživačkih projekata, što je očigledno nešto što je blisko njihovom srcu. Agencije za finansiranje širom sveta su zainteresovane da maksimiziraju svoj povraćaj uloženog u svet nauke. I zaista, Evropski istraživački savet je nedavno uložio 1,7 miliona dolara u program za proučavanje slučajnosti – uloge sreće u naučnim otkrićima – i kako se ovaj srećni sticaj okolnosti može iskoristiti u cilju poboljšanje rezultata finansiranja.

Ispostavilo se da su Plukino i tim bili dobro pripremljeni da odgovore na ovo pitanje. Oni svoj model koriste kako bi istražili različite modele finansiranja, te kako bi osvetlili šta je to što proizvodi najbolji povraćaj uloženog kapitala… kada se uzme u obzir i – sreća.

Tim je proučio tri modela, u kojima je finansiranje istraživanja podjednako raspoređeno na sve naučnike; kapital distribuiran nasumično u podskupinu naučnika; ili ga dati preferencijalno onima koji su bili najuspešniji u prošlosti i imaju iza sebe najbolje rezultate minulog rada. Koja od ovih strategija je najbolja?

Strategija koja donosi najbolje rezultate, kako se ispostavilo na osnovu sačinjenih modela simulacija, u tome da se sredstva za projekte podjednako raspodele među svim istraživačima. Druge i treće najbolje strategije uključuju nasumičnu distribuciju na 10 do 20 odsto onih najboljih naučnika.

U ovim slučajevima, istraživači mogu najbolje iskoristiti slučajna otkrića koja prave s vremena na vreme. Gledajući unazad, očigledno je da je činjenica da je naučnik u prošlosti napravio važno otkriće na osnovu puke slučajnosti ne znači da će on ili ona imati veće šanse da ga napravi i u budućnosti.

Sličan pristup bi se mogao primeniti i na ulaganja u druge vrste preduzetništva, kao što su mala ili velika preduzeća, tehnološki startapi, obrazovanje kojim se ojačavaju i ispoljavaju talenti ili, čak namerno stvaranje situacija u kojima će se indukovati „slučajne sretne okolnosti“.

Veoma je očigledno da je potrebno uložiti više napora kako bi još više sposobnih i talentovanih dobilo priliku da im se „posreći“, pa da i njihove ideje i invencije uspešno zažive.

Formula je, dakle u ovome: pružiti svakome jednake šanse u procesu finansiranja – bilo da se ulaže u nauku, biznis, start-up ili već postojeće firmefirme

Ref: arxiv.org/abs/1802.07068: Talent vs. Luck: The Role of Randomness in Success and Failure

 

MIT Technology Review

Mračna istorija Deda Mrazovog grada: kako je Rovaniemi vaskrsao iz pepela


Nakon što je nemačka vojska srušila ovaj finski grad u Drugom svetskom ratu, čuveni svetski arhitekta Alvar Aalto ga je obnovio, oblikujući ga u uličnu rešetku u obliku jelena. A onda je Deda Mraz stigao u grad…

Čim sletite na aerodrom u Rovanijemiju u Laponiji, ugledate – irvasa. Ovo, doduše, nije baš sasvim istinito, iako neko odeven u jelena (ili irvasa) veselo pozdravlja putnike koji tek što su pristigli. Nekoliko kilometara od „zvaničnog aerodroma Deda Mraza“ nalazi se selo Santa Claus (Deda Mraz), zabavni park sa vilenjacima, pravim irvasima, haskijima, prodavnicama i restoranima, a koji na ovo izolovano mesto na rubu Arktičkog kruga svake godine privuče više od 600.000 posetilaca.

Posvuda u Rovanijemiju iskrsnuće pred vas poneki irvas: ljudi obučeni baš kao i oni na aerodromu, oni pravi – koji vuku saonice do Deda Mrazovog sela, ali i njihove statue od leda u centru grada.

Međutim, najvećeg irvasa u Rovanijemiju najveći broj turistane primećuje: glava irvasa je doslovce ugrađena tj ucrtana u plan ovog finskog grada. Rovanijemi je delo najvećeg finskog arhitekte, Alvara Aalta, kada je obnovio ovaj glavni grad Laponije, nakon što ga je nemačka vojska spalila za vreme Drugog svetskog rata.

Rovanijemi je tridesetih godina prošlog veka bio tihi trgovački grad od oko 6.000 stanovnka, sve dok ga 1939. nije napala Rusija. Finci su se borili protiv svojih agresora u brutalnom zimskom ratu 1939.-40., A zatim se udružili sa Njemačkom radi zaštite od daljnjih ruskih upada.

Nemci su stvorili svoju vojnu bazu u Rovanijemiju, udvostručujući broj stanovnika ovog grada. Luftvafe je tada izgradio aerodrom – koji je danas “zvanični aerodrom Deda Mraza” – kao i kasarnu, koja je vremenom postala „zvanično sedište Deda Mraza“ u Rovanijemiju.

Kada se plimski talas Drugog svetskog rata okrenuo protiv sila Osovine, Rusija je naložila Fincima da proteraju Nemce;  nemačka vojska napustila ga je u oktobru 1944. godine, spalivši ga do temelja. Stanovnici su već bili evakuisani, mnogi u Švedsku, što je bio mučna i naporna operacija tokom koje je poginulo 279 ljudi. Još 200 meštana Rovanijemija umrlo nakon povratka u svoj grad, raznesenih minama koje su Nemci položili kako bi zaštitili svoje povlačenje.

Meštani se prisećaju kako su Nemci uništili 90% njihovog grada. Nakon što su ga spalili, stanovnici su se vratili na zgarišta na kojima su stajali još samo dimnjaci od cigle. Pekka Ojala, koji vodi saunu „B & B“ u blizini centra grada, još uvek u svojoj bašti pronalazi spaljene ostatke drveta i metala. Na obodu Rovanijemija nalazi se groblje nemačkih vojnika, na kojem je sahranjeno 2.500 tela.

Scena pustoši dočekala je Alvara Aalta kada ga je 1945. godine Udruženje finskih arhitekata zadužilo za rekonstrukciju ovog grada. “Alvar je grad spaljen do temelja video kao priliku”, kaže Jussi Rautsi, koji je radio kao planer i istraživač u Fondaciji Alvars Aalts. Delimično inspirisana američkim predsednikom Frenklinom Ruzveltom i njegovim ukazom koji je 1933. godine ugrađen u američki zakon poznatijim kao Tennessee Valley Authority (TVA). Ovim ukazom se nalaže planski državni nadzor i pomoć svakom američkom regionu pogođenom krizom ili prirodnom katastrofom. Aalto je, po uzoru na Ruzveltov TVA, nacrtao plan za celu Laponiju – kopnenu masu veliku kao Holandija i Belgija zajedno.

Aalto je započeo sa ponovnom izgradnjom grada i pojedinačnim stambenim jedinicama dizajniranim posebno za klimu koja vlada u Rovaniemiju i Laponiji; tako su njegove laponske kuće imale su što je moguće manju fasadu okrenutu ka severu i maksimalnu spoljnu izloženost suncu na jugozapadu. Pedesetih godina prošlog veka njegov plan se proširio izvan grada i uključio čitav region.

Aalto je učestvovao u izgradnji hidroelektrana na velikim rekama u Laponiji, a naručio je i procene uticaja kako bi se videlo kakav će biti učinak izgradnje na prirodnu sredinu, autohtone Samije, stada irvasa, bazene i mikroklimu. “Dotad niko u svetu nije uradio takav plan”, kaže Rautsi. “razradio ga je na svim prostornim nivoima: regionalnom, na nivou čitavog grada, njegove delove, susedstva, čak i periferna imanja. Bio je to jedini plan ove veličine u svetu.”

Aalto je 1945. godine osmislio plan ulica Rovanijemija koje su u tlocrtu predstavljale “rogove irvasa”: on je postojećoj topografiji jednostavno nametnuo tlocrt na kojem se pojavljuje irvasova glava, naglašavajući prirodni oblik zemljišta i način na koji su oni prelazili glavne puteve i železnicu. Fudbalski stadion postao je irvasovo „oko“ i tako je rođen irvas.

Rovanijemi, za razliku od drugih evropskih gradova koji su u ratu bili opljačkani nije imao pristup finansijskoj pomoći, jer je pritisak SSSR-a primorao Finsku da odbaci Maršalov plan. Od Finaca je takođe traženo da  Rusiji plate “reparacije“. Međutim, određena finansijska podrška došla je od administracije Ujedinjenih nacija za pomoć i rehabilitaciju (UNRA), i njenog zaštitnog znaka, Eleonor Ruzvelt.

Ruzveltova je juna 1950. godine poželela da poseti Arktički krug, tako da su Finci nedelju dana gradili brvnaru za nju, smeštenu u blizini aerodroma Rovanjiemi i opremljenu stolicama koje je dizajnirao Alvar Aalto. Rekli su joj da se nalazi u Arktičkom krugu – iako je ovaj grad, zapravo, bio malo južnije. Ona je iz ove brvnare poslala pismo na adresu kabineta predsednika Trumana – pismo za koje se kaže da je prvo koje je ikada poslato iz Arktičkog kruga. Ova drvena kuća je kasnije postala turistička atrakcija koju su posetili brojni svetski lideri, uključujući sovjetskog premijera Leonida Brežnjeva i izraelsku premijerku Goldu Meir.

Kako je turizam počeo da se razvija, tako se razvijao i rastao Rovanijemi. Aspekt zoniranja, onakav kakav je postojao u Aaltovom planu – sa različitim područjima za trgovinu, stambene i administrativne poslove unutar linija tlocrta oblika irvasa – nikada nije u potpunosti ostvaren. Aalto je, međutim, dizajnirao tri zgrade za gradski opštinski centar: talasastu koncertnu dvoranu, gradsku većnicu (koju je njegova supruga dovršila nakon njegove smrti 1976) i biblioteku koja važi za jedno od Aaltovih najboljih dela. Tu je bio i Aaltov privatni dom u stilu Frenka Lojda Rajta kao i trgovački blok, a po njegovom konceptu sagrađen je manji stambeni kvart u predgrađu nazvan Korkalorinne, sa kućama u nizu i dva velika stambena bloka, po uzoru na arhitektonske ideje britanskog pokreta „vrtnih gradova“.

 „Bili su to stanovi po pristupačnim cenama, što je bilo po uzoru na društveno orijentisane i zdrave ideje britanskih vrtnih gradova“, kaže Rautsi. „Aalto je ostao veran ovim principima do čitavog svog života. Budući da je ovaj kvart izuzetno solidno sagrađen, Korkalorinne i danas predstavlja popularno mesto za život u Rovanijemiju. Što se tiče veličine kuća, Aaltova glavna ideja bila je lako razumljiva: ljudima je potrebno više prostora unutra na mračnom i hladnom severu nego na sunčanom jugu.“

Supersonični konkord je do 1984. godine u Rovanijemi dovodio posetioce koji su želeli da iskuse kako je to živeti unutar Arktičkog kruga. Tada su lokalni preduzetnici i došli na ideju da stvore Deda Mrazovo selo. Prema finskom mitu, Deda Mraz je zapravo došao iz Korvatunturija (“Padina uha”), stene formirane u obluku uha tako da Deda Mraz može da čuje želje svakog deteta na svetu. Međutim, Korvatunturi je vaoma udaljen i gotovo nepristupačan: nalazi se na više od 320 kilometara severno od Rovanijemija, kraj kojeg već postoji aerodrom.

Selo od drvenih kuća u rustičnom stilu nastalo je oko brvnare u kojoj je nekada boravila Eleonor Ruzvelt, a uz kuće tu su i prodavnice, vožnja irvasima, Deda Mraz i pošt, tako da posetioci mogu da šalju razglednice i pisma iz Arktičkog kruga. Ovo je mesto gde doslovce završi svako pismo upućeno Ocu Božiću – njih oko 700.000 godišnje.

Mit o postojbini Deda Mraza je devedesetih godina prošlog veka zavladao svetom. Čak je i izvestan broj gradskih atomskih skloništa – izgrađen za lokalno stanovništvo od strane finskog ministarstva unutrašnjih poslova – pretvoren u podzemni park sa vizuelnom temom Deda Mraza. Turisti – pogotovo oni iz Kine, Izraela i Britanije, koji čine većinu posetilaca – uneli su finsku verziju Deda Mraza u svoja srca.

• Ovaj članak je dopunjen 20. decembra 2018. godine kako bi se pojasnio razlog zbog kojeg Finska nije primila pomoć iz Maršalovog plana. Ranija verzija pogrešno je koristila i sliku Finske gradske kuće u Helsinkiju, koju je dizajnirao Alvar Aalto, umesto Laponsko gradske kuće (Lappia).

Gardijan