Ričard Brenson: frustracija kao glavni pokretač


Ovaj milijarder kaže da mu je ta emocija pomogla da uspešno započne Virdžin Atlantik, a da će pomoći i – vama.

Ako mislite da ste pogodili njegovu inspiraciju – grešite.

Koja emocija podstiče ljude da uspešno otpočnu sa svojom kompanijom? Nisu to ni inspiracija a ni strast, niti samopouzdanje. Prema rečima ser Ričarda Brensona (68), osnivača poslovne grupe Virdžin koja pod sobom kontroliše oko 400 kompanija, osećanje potrebno da biste u biznisu postigli nešto iole značajnije je – frustracija.

“Često primećujete šanse i prilike onda kada krenete od lične frustracije”, rekao je Brenson prisutnima na konferenciji Qualtrics X4 Experience Management Summit. Ilustracije radi, on je objasnio na koji način je započeo posao sa Virdžin Atlantikom. “Imao sam 28 godina, bio sam u Portoriku, pokušavajući da dođem do Devičanskih ostrva, a pilot je najavio da moramo da sačekamo do sutra.” Zbog čega? Pa, jednostavno zato što let nije imao dovoljno putnika, pa je otkazan.

To je Brensona učinilo jednim veoma nezadovoljnim klijentom. “Tamo me je čekala jedna divna gospođa, i proklet bio ako bih dozvolio da me čeka do sutra”, prisetio se on. Postojala je samo jedna alternativa – unajmiti avion. Treba reći da, iako je Brenson danas milijarder, u to vreme je njegova diskografska kuća Virgin Records još uvek tražila svoje mesto na tržištu, pošto je potpisao s nekim manje poznatim ili kontroverznim izvođačima, kao što su Sex Pistols. Prema nekim izveštajima, Brenson nije imao dovoljno novca da zakupi avion. Ali, kako je rekao publici, u pomoć mu je pritekla “Jedna od mojih omiljenih fraza: “Zajebi, daj da to uradimo!”

Naravno da ga je krilatica “Zajebi, daj da to uradimo” proteklih decenija uvaljivala u brojne nezgodne situacije… na primer, onda kada je pokušao da balonom preleti Pacifik a završio na Antarktiku umesto u Los Anđelesu (tada skoro je umro), ili, kao kada je nedavno bio teško povređen u spektakularnoj nesreći na biciklu dok je trenirao za Virgin Strive Challenge (2016), u kojoj su on i grupa drugih trijatlonaca trčali, plivali, i vozili bicikle od podnožja Materhorna (čuvenog ski centra Cermat u švajcarskom kantonu Vale), do vrha Etne na Siciliji.

U ovom slučaju, “Zajebi, hajde da to uradimo” dovelo je tada još prilično mladog Brensona da ipak krene dalje i zakupi avion, kako bi mogao da dođe do svoje voljene gospođe. Jednom kada je potpisao ugovor za ovaj čarter let, pozajmio je tablu i na njoj napisao “Virdžin Erlajnz, let za Devičanska ostrva $39 u jednom smeru”. Potom je s tablom u rukama obišao i ostale putnike sa svog otkazanog leta. “I tako sam napunio svoj prvi avion”, priseća se on.

Diskografska kuća… i uz nju avio-kompanija?

Mnogi bi na tome i zastali, pogotovo ako su već bili zauzeti izgradnjom onoga što će, kao što je slučaj sa Ričardom, postati najveća svetska nezavisna izdavačka kuća. U stvari, većina onih koji barataju rizičnim ulagačkim kapitalom (VCs) i stručnjaka za preduzetništvo bi ga posavetovalo da se drži onoga što je već dobro poznavao – uostalom, imao je pune ruke posla sa Virdžin Rekordsom. Ali nakon što je ispunio taj let do zadnjeg sedišta, počeo je da razmišlja o tome kakva su noćna mora tih dana bila sva avionska putovanja. Naime, u to vreme avio-kompanije nisu baš previše marile za ispunjenje svojih obaveza prema putnicima, rekao je on; redovno bi prebukirali letove a onda bi tzv „viškove“ prijavljenih putnika nonšalantno odbacili. Nedopustiv luksuz, ali upravo je ta frustracija dovela do saznanja o novoj poslovnoj niši u svetu avio-biznisa.

Brenson je bio siguran da ovaj biznis može bolje. Dakle, “Zajebi, hajde da to uradimo” je bila odlučujuća taktika koja ga je „pogurala“ da kupi jedan polovni avion i pokuša. Nazvao je izvršnog direktora Boinga i rekao mu: “Ja sam Ričard Brenson, da li biste mi prodati jedan vaš korišćeni 747?”

– “CEO me upitao: ‘Izvinite, a ko ste vi?’ “, prisetio se Branson.

– “Rekao sam mu da ‘posedujem diskografsku kuću Virgin Records i prava da izdajem Seks Pistolse’.”

– Direktor Boinga se jetko našalio: ‘Pa, biće sve OK dokle god na avionima ne budete ispisivali tu reč (Devica – Virgin), jer će u protivnom ljudi pretpostaviti da vaša avio-kompanija neće ići do kraja’. “

Naravno, Brenson je svoju novopečenu avio-kompaniju nazvao upravo tako: Virgin,  a ostalo je istorija. Ona je odmah odskočila od drugih i po tome što je pre bilo koje druge avio-kompanije postavljala ekrane sa zadnje strane naslona sedišta, uz to obezbeđujući stand up barove na svojim letovima. Kada je Britiš Ervejz pokušao da nepoštenom taktikom istisne Brensona iz avio-biznisa, poput, recimo, lažnog saopštavanja putnicima da su njegovi letovi otkazani – Brenson ih je tužio za klevetu i na sudu dobio odštetu od 945.000 dolara, koje je podelio zaposlenima u svojoj kompaniji. Navodno je poznat kao “Božić Bata za bonuse”.

“Sav vaš posao se uvek svodi na to kakvi su ljudi uz vas”, objasnio je on. “Možete imati pet avio-kompanija, i da sve one imaju isti broj letelica 747, ali ono što će ih razlikovati jesu – ljudi. Tako da činimo sve što možemo kako bismo se osigurali da imamo najsretniju grupu ljudi koja radi za nas” (inače, kompanija Virdžin je 2016. prodala Aljasci Erlajnz svoj ogranak Virdžin Amerike, koji je uglavnom poslovao na linijama između gradova američke zapadne obale, a ovaj brend je „penzionisan“ 2018. godine. Ipak, Virdžin Atlantik je i dalje živ i zdrav).

Koje to frustracije danas inspirišu Brensona da razmišlja o osnivanju novih kompanija? Pa, tu je poslovna niša zvana – putovanje železnicom. A onda su tu i – krstarenja. Brenson je strastveni svetski putnik, ali nikada nije kročio na kruzera. “Nikada ne bih sanjao da pođem na krstarenje”, rekao je. “A onda smo poveli razgovor, nešto tipa ‘hej, a šta ako bismo mogli da mogli da napravimo takvu vrstu krstarenja na koja bi se rado odazivali naši prijatelji?’ “

Rezultat ovakvog razmišljanja je kompanija za luksuzna putovanja, Virgin Voyages, koja je na svojoj veb-stranici precrtala reč “krstarenja”. Njihovi aranžmani obećavaju izglednim porukama tipa “nema dece, nema bifea i nema granica”. Njegova prva putovanja planirana su za proleće 2020. godine.

Ostaje nam da se pitamo – kakva li će biti neka naredna frustracija kojom bi se Brenson mogao pozabaviti?

 

Inc.com

Piramide Luvra: od stida do ponosa


Od ogorčenja do ikone: Pariz obeležava 30 godina piramide Luvra. 

Planiranje izgradnje modernističke piramide u samom središtu renesansne palate se u početku smatralo svetogrđem – vrhunskim skrnavljenjem jedne takve svetinje kao što je Luvr, piše fransuska novinska agencija AFP.

Nekada proglašena arhitektonskom “nepristojnošću” i rugobnim zdanjem, staklena piramida Luvra je u petak 29. marta napunila 30 godina – i danas postala omiljena ikona francuske prestonice.

Jedan ugledni pisac je pozvao na uličnu pobunu kada je Žak Lang, ministar kulture pod francuskim predsednikom Fransoa Miteranom (Francois Mitterrand) prvi put predstavio planove za ono što se danas smatra remek-delom kinesko-američkog arhitekte Joa Ming Peja (貝聿銘, Leoh Ming Pei).

Stvaranje modernističke piramide u središtu renesansne palate smatralo se svetogrđem, a jedan satirični časopis nazvao ga je grobnicom i šalio se da Miteran – koji je u to vreme bolovao od raka – “želi da bude prvi faraon u našoj istoriji”.

Pej – koji će 26. aprila napuniti 102 godine – priseća se da je “u to vreme na ulicama primao mnogo ljutitih pogleda”, dok se čak 90 odsto Parižana u jednom trenutku protivilo njegovom projektu.

Ipak, na kraju, čak i onaj oštri kritičar modernističkih “čireva”, britanski princ Čarls, proglasio je piramidu “čudesnim zdanjem”.

U narednih nekoliko dana, JR, jedan od najpoznatijih svetskih uličnih umetnika, kreiraće ogroman kolaž uz pomoć 400 volontera koji će proslaviti njen 30. rođendan otkrivajući “Tajnu Velike piramide”.

slika potpis: Francuski predsednik Miteran bio je uveren da je kinesko-američki arhitekt(popularno prozvan aj-ej Pej) pravi čovek za projekat Luvra

Miteran se poput sfinge upustio u niz velikih, rizičnih i smelih projekata koji su transformisali francusku prestonicu, zaštitivši svoje rizične arhitektonske poduhvate od samog starta.

“To je dobra ideja, ali je i nju poput ostalih dobrih ideja teško ostvariti”, upozorio ga je Lang, stari socijalistički lisac iz njegovih redova.

Francusko ministarstva finansija je tada zauzimalo čitavo jedno krilo Luvra, dakle – institucija koja bila „novčanik“ francuske države, i koju stoga nije bilo tek tako prosto preseliti na neko drugo mesto.

Veliki muzejski prostor koji se zvao Napoleonovo dvorište je bio „užasan parking”, rekao je Lang tada za AFP. “Muzej je bio ozbiljno hendikepiran nedostatkom centralnog ulaza.”

Pejev majstorski potez bio je povezivanje tri krila najposećenijeg muzeja na svetu sa ogromnim podzemnim galerijama okupanim svetlošću koja dopire kroz njegovu piramidu od stakla i čelika.

Takav je bio njegov uspeh da ga je konzervativni francuski dnevnik Le Figaro – koji je godinama vodio kampanju protiv njegovog “groznog” dizajna – slavio njegov u tekstu iz 1999., posvećenom desetogodišnjici otvaranja piramide.

Tadašnji direktor Luvra, Andre Chabaud, podneo je ostavku 1983. u znak protesta zbog “arhitektonskih rizika” koje je Pej svojim projektom „nametnuo“.

Pej, koji je odrastao u Hong Kongu i Šangaju, nije bio očigledan izbor za ovaj posao, jer nikada dotad nije radio na istorijskom zdanju.

Miteran je, međutim, bio toliko impresioniran njegovim modernističkim proširenjem ideje na osnovu koje je urađena Nacionalna galerija umetnosti u Vašington Di-Siju da je insistirao da upravo on bude čovek za Luvr.

Tada već u dobrim šezdesetim godinama kada je projekat otpočeo,Peja ništa nije pripremilo za neprijateljske emocije kojima će zadugo njegovi planovi biti obasuti.

Bio mu je potreban sav takt i njemu svojstven uvijeni humor koji nije na prvu loptu samo da bi preživeo seriju susreta sa zvaničnicima – istoričarima i onima koji se bave urbanim planiranjem.

‘Niste više u Dalasu!’

Jedan sastanak sa francuskom komisijom za istorijske spomenike u januaru 1984. godine završio je uz galamu, a Pei tom prilikom nije mogao čak ni da predstavi svoje ideje.

“Niste više u Dalasu!” vikao je na njega jedan od stručnjaka tokom “strašnog suda”, jednog užasnog susreta tokom kojeg je, uzgred, bio i meta anti-kineskog rasizma.

Čak ni osvajanje Prickerove nagrade 1983., koja važi za “Nobela u arhitekturi”, nije ućutkalo njegove protivnike.

Miteranov ministar kulture, Žak Lang je rekao AFP-u da je i dalje “iznenađen nasilnošću protivnika” Pejeve ideje.

Peijev originalni dizajn bio je najviše za do dva miliona posetilaca godišnje – a Luvr je 2018. dočekao više od 10 miliona njih.

“Piramida je u samom srcu spomenika koji zauzima centralno mesto u istoriji Francuske (Luvr je bivša palata francuskih kraljeva).”

Sadašnji nadležni, međutim, ne sumnjaju u to da je podizanje ove piramide doprinelo drastičnom uvećanju ovog znamenitog muzeja.

Žan-Lik Martinez (Jean-Luc Martinez,) osoba koja je danas zadužena za parisku Piramidu je zadnjih godina sve ubeđeniji u to da je i dalja saradnja s Pejem – radi prilagođavanja njegovih početnih planova sa sadašnjom situacijom- nužna kako bi se ovaj objekat kulture uspešno nosio s rastućom popularnošću.

Pejov originalni dizajn bio je osmišljen za najviše dva miliona posetilaca godišnje. Prošle godine, Luvr ih je primio više od 10 miliona.

“Luvr je jedini muzej na svetu čiji je ulaz po sebi umetničko delo”, napominje Martinez.

Piramida je “savremeni simbol muzeja i onoga što on danas predstavlja”, rekao je on, “ikona na istom nivou” kao i najcenjenija umetnička dela unutar samog Luvra, kao što su “Mona Liza” ili “Miloska Venera”.

Pej nije jedini koji je doživeo napade i vređanja zbog izmena dragocenog pejzaža Pariza.

Grupa intelektualaca, uključujući i Emila Zolu i Gija de Mopasana je 1887. objavila pismo u novinama Le Temps u znak protesta zbog izgradnje “beskorisne i monstruozne Ajfelove kule”, jednog “odvratnog stuba od gvožđurije i šrafova”.

 

Agence France Presse (AFP)

Milenijumski trend: kulinarski vunderkindi


U eri gastro-vunderkinda, čuda u kuhinji često pretrastaju u stvarnost.

Kuvar Žak Pepin (Jacques Pépin), na slici, kada je imao 16 godina dok je pripremao banket za bal vatrogasaca u hotelu u Bellegarde, Francuska (Foto: Žak Pepin, iz njegove knjige “Šegrt: Moj život u kuhinji”, Houghton Mifflin Harcourt, 2015).

Luk-Hejs Aleksander

Luk-Hejs Aleksander

Oduvek su postojala deca koju bi njihov mentalni sklop predodredio da savršeno govore osam jezika ili da savršeno odsviraju sonatu koju tek što su čuli, ili da, u haosu brojki, formula i algebarskih hijeroglifa prepoznaju sklop univerzuma – prkoseći limitima svoje mladosti. Pa ipak, za razliku od dece koja su čudo od muzičara, matematičara ili poliglota, deca koja poseduju izuzetan dar za veštinu kulinarstva (Francuzi bi je nazvali umetnošću) postoje tek u ovom novom milenijumu – ne pre toga.

Luk Hejs-Aleksander (Luke Hayes-Alexander) je 2003. imao dvanaest godina kada je zaklao svoju prvu svinju u restoranu „Lukes!“, koji drži njegova porodica u Kingstonu, Ontario; tri godine kasnije, preuzeo je kuhinju, postavši ekspert za pravljenje kobasica, sušenje salame sa mirođijom i travkama ili kuvanje pihtija od mesa svinjske glave.

Flin Megeri

Flin Megeri

Flin Megeri (Flynn McGarry) je 2010. imao jedanaest godina kada je počeo da organizuje večere sa fiksnim cenama u kući svoje majke u Studio Sitiju, Kalifornija, da bi obroke na kraju naplaćivao po 160 dolara po osobi; Prošle godine, nekoliko meseci nakon njegovog 19. rođendana, otvorio je svoj prvi zvanični restoran Gem u Njujorku, gde bi na meniju za degustaciju tipa „od svega pomalo“ mogle biti školjke pomešane s uljem od šipka ili pak sušena pirjana repa, pečena i grilovana na žaru sve dok joj ukus, napokon, doslovce ne postane „kao pravi odrezak“.

Megeri bi vam za desert, recimo, ponudio jagode, trešnje i borovnice, restoran Gem, Chef Flynn McGarry. Foto: Danijel Kriger za Njujork tajms

Da ne pominjemo svu onu decu koja se veoma posvećeno zabavljaju učestvujući u televizijskim kulinarskim takmičenjima, kao što je, recimo, Esti Kung (Estie Kung), koja je 2015. imala tek sedam godina kada je snimila prvu sezonu gastro-serijala “Odrasli vs. deca: kulinarsko suočenje” (Man vs. Child: Chef Showdown), i kada je već obožavala da pravi turnedo „Rossini“. Da li je li ovo samo neizbežno spajanje kulta slavnih kuvara sa društvenom opsesijom mladima? Ili, možda, postoji nešto što je istinsko „kulinarsko čudo“, naime, dete rođeno sa “pozlaćenim nepcima”, istančanog ukusa i natprirodnog instinkta za pripravljanje trostruko blanširanog garduna (vrsta artičoke)?

Opšteprihvaćena definicija vunderkinda je da se radi o detetu čija su dostignuća u nekoj oblasti jednaka dostignućima odrasle osobe sa visokim nivoom performansi. Naravno, Hejs-Aleksander i Megeri se uklapaju u ovu definiciju, posebno u iskazivanju onoga što psihološkinja Elen Viner naziva “žudnjom za savršenstvom” (rage to master); uobičajeno je, naime, da ovakva deca umljavaju svoje roditelje da se školuju kod kuće, kako bi mogla da provode dane u proučavanju kulinarskih knjiga i učeći se, recimo, srednjovekovnim tehnikama očuvanja mesa, ili pomerajući granice tzv. molekularne gastronomije.

Ali biti šef kuhinje zahteva nešto malo više od poslovične sposobnosti i revnosti. Kuvanje je isto toliko zanimljivo kao i umetnost: Kuvar, ipak i najzad, mora biti neustrašiv i onda kada pregovara s dobavljačima, kada vodi inventar i stanje u kasi, onda kada obučava osoblje ili održava sigurnosne protokole usred najvećeg haosa u sali – ali, takođe, i da bude spreman da povremeno izlazi u susret nervoznim, kapricioznim i svadljivim gostima s kojima je prinuđen da pravi kompromis. Mladalačka spretnost i svežina u kombinovanju ukusa ne mora se nužno odraziti i visinom prihoda “talenta na platnom spisku”. I dok su mnogi kuvari počeli da rade još kao veoma mladi – francuski kuvar Žak Pepin napustio je školu sa 13 godina da bi šegrtovao u porodičnom restoranu – oni su, istovremeno, tradicionalno morali da trpe dugogodišnje zamorne, repetitivne poslove za najniže osoblje – ljuštenje povrća, rad u magacinu, pranje posuđa itd, posekotine, opekotine ali i zlostavljanje – pre nego što bi stekli titulu šefa kuhinje. Kakvi bi roditelji baš rado pristali da svoje dete odgajaju za takav život?  A tu je prisutan i faktor opasnosti: Ko daje detetu neometan pristup usijanoj peći ili noževima?

Možda je to razlog zašto su prave kulinarske čarolije još uvek retke i mogu ostati nezapažene sve do nekih kasnijih godina i zrelije životne dobi. samo porazmislimo o Žuliji Sedefžijan (Julia Sedefjian, slika ispod).

Ona je sa 17 godina i „naoružana“ diplomom srednje pekarsko-kuvarske škole našla posao preko državnog biroa za nezaposlene u pariskom Le Fabl de la Fontenu (Les Fables de la Fontaine). Prošlo je još četiri godine dok, u “naprednom” uzrastu od 21. godine, nije postala najmlađi šef kuhinje u Francuskoj čiji je restoran osvojio Mišlenovu zvezdicu. Sada u Parizu drži 24 svoja restorana, Baieta, pripravljajući savremene verzije hedonističkih jela – onih kojima baš i nije cilj da imaju najmanje kalorija na svetu (comfort food). Za klasični provansalski gran ajoli (grand aioli, jednostavno spremljena pečena riba ili grilovano meso s barenim povrćem i neizostavnim sosom na bazi majoneza, belog luka, bibera. limunovog soka i sirćeta); Žulija svojeručno ulupava žumanca sa uljem uz beli luk, sastojke nužne za dobar ajoli sos). Kakav god da je urođeni dar kojim bi se mogao objasniti vrhunski ukus jela koja sprema, Žulija je na veoma jednostavan način jednom rekla da je “za ovo (vrsno kulinarstvo) potreban dobar rad ručnih zglobova” (“It requires a good twist of the wrist”, s obzirom da je potrebno održavati ujednačen tanak mlaz ulja tokom ulupavanja žumanaca u majonez).

 

Ligaja Mišen, Njujork tajms

Nevolje Boinga kao prilika za kinesku avio-industriju


Kineski predsednik Si Đinping želi da svoju zemlju pretvori u aero-kosmičku supersilu. Rušenje Boinga etiopske avio-kompanije mu je možda pružilo priliku za to, donosi poslovni portal Blumberg.

Avio-kompanije koje se zabrinuto pitaju da li da kupuju avione kompanije Boing imaju još jednu opciju osim letelica kompanije Airbus SE: kinesku vladu i vazduhoplove koje pravi fabrika u njenom vlasništvu. Kineska državna komercijalna avio-kompanija Komak (Comac) pravi svoj C919, uskotrupni putnički avion sa kapacitetom od oko 170 putnika, za koji kompanija tvrdi da je dobila više od 800 narudžbina širom sveta. Ovaj model će se takmičiti sa Boingom 737 Maks 8 – kao i sa Erbasom 320 neo – što je deo rizične ambicije koju je na sebe preuzeo kineski predsednik Si Đinping, koji namerava da izgradi domaću avio-industriju od nule i na taj način razbije dominaciju zapadnih kompanija na globalnom nebu.

Kina je u roku od par sati nakon rušenja etiopskog Boinga prizemljila sve svoje „Maks osmice“, predvodeći globalni talas suspenzija ovog vazdušnog plovila. “Ovakvi događaji pružaju priliku Komaku da nastupi na tržištu sa svojim modelom”, kaže Čed Olend, viši inženjer korporacije Rand iz Vašingtona. “Ako su pametni, pokucaće na vrata svih 10 najvećih avio-kompanija koje razmišljaju o kupovini uskotrupnog vazduhoplova.”

Kompanija, koja je 2017. pokrenula probne letove C919, primila je 815 narudžbina od 28 kupaca, uključujući GE Capital Aviation Services. Kineski Comac još uvek nije komentarisao ovu vest.

Aspiracije Pekinga protežu se i izvan modela C919. Komak sarađuje sa kompanijom United Aircraft Corp. iz Moskve na razvoju širokotrupnog modela CR929, koji bi na kraju mogao leteti na dugim relacijama kao što je Peking-Njujork. Preduzeća u državnom vlasništvu razvijaju kompletan asortiman aviona, uključujući širokotrupne letelice, turbo-propelerce, poslovne avione, helikoptere, hidroavione, pa čak i cepeline. „Strateški gledano, avio-proizvodnja je nacionalni imperativ“, kaže Ju Žanfu, partner u pekinškoj filijali nemačke firme Roland Berger Strategy Consultants, koja se bavi aeronautikom i odbrambenim letnim sistemima. “Kada avio-industrija jednom uspešno postigne ekonomiju obima (isplativosti pokretanja ogromnog lanca dobavljača, proizvođača i proizvodnje), ta grana sa sobom podiže i čitav niz drugih industrija.” Dve trećine će biti avioni s jednim prolazom među sedištima (single-aisle planes, dakle uskotrupni), kao što su to Boeing 737 i C919.

Komak iz Šangaja gradi centar za obuku inženjera koji će raditi na održavanju, pritom obučavajući stjuardese i druge zaposlene koji će u budućnosti leteti avionima C919 i CR929. “Kada je reč o kineskom velikom planu za sopstvenu proizvodnju civilnih aviona, „Oni paralelno rade četiri, pet ili šest stvari”, kaže Mark Sepan, predavač međunarodnog biznisa na Okfordskoj poslovnoj školi Said. “Funkcionišu i sprovode operacije maksimalno ubrzanim tempom.”

To stavlja Boeing u potencijalno nezgodnu poziciju nadmetanja protiv jednog od svojih partnera: Comac i Boeing su, zapravo, suvlasnici sabirnog centra južno od Šangaja koji je otvoren u decembru 2018, i koji Er Kini isporučuje 737 Max 8. Još jedan Komakov avion, regionalni avion ARJ21, takmiči se sa avionima kompanije Embraer SA, koja takođe formira zajedničko preduzeće sa kompanijom Boeing. Kupci su dosad uglavnom manji prevoznici, uključujući Čengdu Erlajnz (Chengdu Airlines) i Džingis Kan Erlajnz (Genghis Khan Airlines). “Comac je veliki konkurent i mi ih izuzetno poštujemo”, rekao je Boeing u e-mailu. “Oni su takođe odlični saradnici (u zajedničkom poslu)”. Prema podacima koje je prikupio Bloomberg, Boing je zahvaljujući Kini prošle godine napravio oko 14% prihoda.

Ali, još uvek nije sve jasno. Kineski avioni za sada nemaju podatke o sopstvenoj kao i o bezbednosti letenja – podatke kakve imaju zapadni. Još važnije, nijedna kineska kompanija nema kapaciteta da osmisli i proizvodi motore za komercijalne avione, kaže Jong Teng, partner sa L.E.K. Consulting u Šangaju. Motori C919 su oni koje proizvodi i sklapa CFM International, zajedničko preduzeće koje sačinjavaju General Electric Co. i francuski Safran SA.

Ta tehnologija je u srcu optužbi koje je prošlog oktobra američko ministarstvo pravde pokrenulo protiv dva državljana Kine. Rečeno je da su to bili obaveštajni oficiri koji su, navodno, pokušavali da hakuju kompjuterske sisteme kompanija kako bi dobili informacije o komercijalnim avionskim motorima. Sjedinjene Države su takođe otpečatile optužbe protiv navodnog kineskog agenta i optužile ga za zaveru, naime, „pokušaja krađe poslovne tajne od američkih kompanija za vazduhoplovna i aero-kosmička istraživanja“. Kineska vlada je odbacila ove optužbe.

Nikolas Eftimijades, predavač na Školi za javnu upravu Državnog univerziteta u Pensilvaniji u Herisburgu: “Aerokosmička tehnologija je verovatno primarni cilj kineskih obaveštajnih struktura.”

 

Bruce Einhorn, Dong Lyu, Bloomberg

E-trgovina: kineski motor ruralnog razvoja


Farmer prodaje jabuke putem livestreaminga u autonomnoj oblasti Sinđjang Ujgur na severozapadu Kine (24. okt 2017. Foto: VCG/ China Daily)

Ulaganja kineske vlade u puteve, vodovodne projekte, logistiku i internetsku infrastrukturu svojih seoskih područja omogućili su neverovatan rast elektronske trgovine među preduzetnicima-farmerima koji koriste nove tehnološke mogućnosti širom zemlje. Mnogi bivši migranti – koji su nekada radili u fabrikama ili kao dostavljači u gradovima istočne Kine – sada se vraćaju u svoja rodna mesta i osnivaju svoja mala preduzeća i “farmerske startapove”.

Centralna vlada je nedavno pozvala na pojačane napore za unapređenje strukturalnih reformi na strani ponude poljoprivrednog sektora, kako bi se postigla bezbednost hrane uporedo sa izgradnjom moderne i efikasne industrije.

Do kraja 2017. godine, ruralna e-trgovina je stvorila više od 1,3 miliona novih radnih mesta, dok su ukupne transakcije za tu godinu dostigle 120 milijardi juana (17,88 milijardi dolara), navodi Alibaba.

“Mnogi mladi ljudi se vraćaju iz urbanih područja da bi u svojim selima otvorili e-trgovine. Oni skupljaju proizvode; pakuju ih, čak sami stvaraju imena brenda – sami brendiraju svoje proizvode. E-trgovina pruža mogućnost ovim ljudima da zarade za život”, rekao je Li Sjaojun, profesor razvojnih studija na Kineskom poljoprivrednom univerzitetu.

“Brojne su prilike i poslovne šanse u ne-poljoprivrednim aktivnostima, kao što su, recimo, ruralni turizam ili prodaja lokalnih proizvoda. Na primer, farmeri iz Junana prodaju sirovi smeđi šećer od šećerne trske i med pčela uzgajanih na plantažama čaja”, kaže on.

“E-trgovina pruža pristup tržištu, a samim tim i mogućnostima prodaje proizvoda, tako da se i potrošač i proizvođač mogu sastati u tačno određenom trenutku na Mreži ili mobilnoj aplikaciji. Ovo pruža veoma efikasan način povezivanja proizvođača i potrošača. Mnoge od tih malih kompanija za elektronsku trgovinu, kao i trgovci u maloprodaji  koriste e-trgovinu; to je nešto novo, a rešava brojme probleme, rekao je Li.

Prodaja preko velikih platformi kao što su Taobao, JD.com ili Pinduoduo omogućava ljudima iz seoskih područja Kine da se povežu sa gradskim potrošačima, iako je potrebna vladina infrastruktura i organizaciona podrška da bi sistem funkcionisao.

Vlada provincije Gansu na severozapadu Kine, na primer, sarađuje s Azijskom razvojnom bankom kako bi podstakla ruralnu e-trgovinu u celoj  toj pokrajini.

“Vlada shvata da su u Gansuu, koji je manje razvijena kineska provincija, potrebni brojni servisi za organizovanje farmera kao i standardizaciju proizvodnje, zatim za plasman ovih poljiprivrednih proizvoda putem e-trgovine. Ruralna e-trgovina je posvuda, ali je manjeg obima u onim kineskim provincijama koje su manje razvijene. Dakle, zaista morate malo više da katalizujete tj ubrzate ove procese, ”rekao je Jan Hinrichs, ekonomista Azijske razvoje banke (ADB) čija je specijalnost proučavanje prirodnih resursa, i koji je direktno angažovan na projektu poboljšanja elektronske trgovine u Gansuu.

On je rekao da posredničke kompanije pružaju poljoprivredne usluge potrebne da bi e-trgovina funkcionisala. “Ovde se ne radi samo o individualnom poljoprivredniku koji stavlja svoj proizvod na Taobao. To je niša, ali ne možete mnogo učiniti s tim. Morate imati oznake kvaliteta, uzorkovanje, pakovanje, marketing i sortiranje”, rekao je Hinrihs.

On kaže da Azijska razvojna banka radi sa sedam preduzeća – nekim javnim, nekim privatnim – kako bi izgradili platformu koja će se povezati sa glavnim igračima u e-trgovini, kao što su Alibaba i JD. “Tu se zaista radi o odnosu između ugovarača posla i zemljoradničkih preduzetnika; Farmeri imaju svoju zemlju, ali imaju i pristup stabilnom tržištu putem ovih platformi za elektronsku trgovinu, koje takođe pružaju logistiku, plus đubriva i pesticide.”

“Farmeri koriste ovu priliku da izgrade sopstvene e-prodavnice usluga. Neka od ovih poljoprivrednih preduzeća kupuju bespilotne letelice tj dronove koji im, između ostalog, služe za pregled farmi na kojima će se primenjivati đubriva ili pesticidi. Oni mogu da svoje useve prskaju đubrivima i pesticidima sa ovih bespilotnih letelica, dakle – na ciljani i svrsishodan način.

“Sve će to postati dostupno, tako da ukoliko vam treba da uzgajate krompir prema određenim standardima kako bi napravili čips od krompira, morate se pridržavati standarda koji obezbeđuju određeni kvalitet tom proizvodu. Hinrihs kaže da to čini odnos ugovarača i uzgajivača daleko lagodnijim i praktičnijim, a zahvaljujući smanjenju transakcijskih troškova između pojedinih farmera sa integratorom (licem koje objedinjuje ponude farmera na određenoj teritoriji i pravno ih ali i finansijski formatira).

Hinrihs je procenio da projekat u Gansuu stvara 1.700 novih radnih mesta sa punim radnim vremenom. “Ukoliko farmerima obezbedite izlazak na e-tržište, virtuelno mesto gde mogu prodavati svoje proizvode, oni sasvim pouzdano mogu povećati svoje realne prihode.”

Li je pohvalio vladu, rekavši da je njena “investicija u fizičku infrastrukturu u zapadnoj Kini napravila krupan pozitivni pomak u životnom standardu, veoma različitom od stanja do pre samo neku godinu unazad. Mnoga udaljena i planinska područja mogu proizvesti mnogo lokalnih proizvoda, ali transport je bio možda najveći problem u ovim zabačenim oblastima.

“Nije bilo asfaltiranih puteva a troškovi transporta su bili veoma visoki. Kompanije za logističke usluge nisu bile u mogućnosti da dođu do ovih ljudi. Tokom proteklih sedam godina, pristup asfaltiranom putu i ​​Wi-Fi pokrivenost su se izuzetno poboljšali.”

Li je sarađivao sa Hebijanom, selom u Sišuangbanu u provinciji Junan. “Putovanje od 10 kilometara po lokalnom putu trajalo je više od sat vremena: samim tim, i troškovi za bilo koju vrstu kamiona i prevoz bili su veoma visoki. Ne samo što je transport proizvoda predugo trajao, već je zaista oduzimao i mnogo energije farmerima. Nije bilo 4G veze ili mobilnih veza. Sada je celo selo pokriveno Wi-Fi konekcijom. “

“Prema najnovijim podacima, a posmatrano kroz ciljeve prihoda kao i srodnih ciljeva u obrazovanju i zdravstvu, Kina će do 2020. godine ostvariti svoje ciljeve umrežavanja u ruralnoj e-trgovini. Međutim, siromaštvo u ovim seoskim područjima neće biti tek tako iskorenjeno: Ono će i dalje postojati u različito obimu, ali i s aspekta formiranja cena.

“Stoga mora postojati strategija za revitalizaciju ruralnih područja, koja će kontinuirano smanjivati siromaštvo u budućnosti”, rekao je Li.

 

David Blair | China Daily | 2019-03-14 09:35

EU zauzima tvrđi stav prema Kini


Evropska unija poziva na ujedinjenu trgovinu i tehnološki front protiv “rivalske” Kine.

U ovom dokumentu, koji važi za evropsku političku „prekretnicu“ prema Kini, apeluje se na primenu većeg broja recipročnih ekonomskih odnosa sa najvećim trgovinskim partnerom EU bloka. Dokument je poziv na otrežnjenje pekinškog bankarskog sektora, koji bi trebalo da najnoviji EU stav prema Kini poveže sa američkim kontramerama i pritiscima koje Tramp i SAD vrše tokom aktuelnog trgovinskog rata, kaže jedan kineski analitičar za South China Morning Post.

U tom je EU papiru (od utorka 12. marta) Kina po prvi put označena kao “ekonomski takmac” i “sistemski suparnik koji promoviše alternativne modele upravljanja”.

Dokumentom se pozivaju EU lideri, koji se ove sedmice sastaju u Briselu, da usvoje akcioni plan u 10 tačaka kojim bi se uspostavili uravnoteženiji i recipročniji ekonomski odnosi sa Kinom, dok bi se učvrstila odluka 28 zemalja članica EU za suprotstavljanjem globalnom uticaju ove azijske zemlje, koji je glavni trgovinski partner evropskog bloka zemalja.

Ovaj poziv dolazi tek par nedelja uoči planirane posete kineskog predsednika Sija Đinpinga Italiji i Francuskoj, a pred godišnji samit Kine i EU u Briselu devetog aprila, kojim će kopredsedavati kineski premijer Li Kećjang.

Portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova Lu Kang je prošle srede u Pekingu priznao da je prisutan rivalitet sa EU, ali ga je on nazvao „zdravim u svojoj prirodi“.

“Želim da naglasim da treba da prihvatimo korektan stav prema takvoj benignoj konkurenciji i da izbegavamo da se međusobno tretiramo kao protivnici”, rekao je Lu.

Analitičari kažu da je potez EU bio pokušaj pritiska na Peking uoči aprilskog susreta na najvišem nivou kada će se u Briselu pojaviti Si i Li, kao i napor da se premoste podele unutar bloka u vezi gigantske kineske infrastrukturne strategije “Inicijativa za pojas i put“, kao i ulogom kineskog tehnološkog diva, Huaveja, u mrežama evropskih telekom kompanija.

Pang Žonđjing, stručnjak za međunarodne odnose iz Pekinga je taj dokument nazvao „značajnim“, utoliko što je u njemu reflektovana i zabrinutost američke administracije oko Kine i njene globalne strategije.

Kako su Sjedinjene Države primorale EU da zauzme tvrđi stav prema Kini

“[Ovim dokumentom se takođe] naglašava snažna želja EU u iznalaženju novog načina upravljanja odnosima s Pekingom, koji se brzo menjaju”, rekao je Pang.

“Taj je dokument u određenoj meri i neka vrsta otrežnjenja za Peking, jer bi mogao uticati na preovlađujuće razmišljanje među kineskim političkim elitama koje su do pre neki dan usmeravali svoje nade ka uspostavljanju bliskih veza s Evropom, ne bi li neutralisali pritisak nastao pogoršanjem odnosa sa Sjedinjenim Državama, a u jeku trgovinskog rata između ove dve zemlje.”

U ovom EU dokumentu se kaže da brzo rastući politički i ekonomski uticaj Kine naglašava njene globalne ambicije. Postoji “u Evropi rastuće uvažavanje činjenice o promeni ravnoteže između kineskih izazova i prilika (koje bi ta zemlja želela da iskoristi)”, navodi se u ovom saopštenju.

“Kina se više ne može smatrati zemljom u razvoju… Kineske javno izrečene reformske ambicije trebalo bi da se pretoče u konkretne političke poteze, ili akcije koje su srazmerne njenoj globalnoj ulozi i odgovornosti”, navodi se u ovom dokumentu.

“Ni EU, niti bilo koja njena država članica ne može efikasno ostvariti svoje ciljeve s Kinom u punom jedinstvu (članica).”

Evropa je izrazila svoju frustraciju usled nedostatka kineskog napretka u odobravanju šireg pristupa stranih kompanija svojim tržištima, kao i smanjenju subvencija i prisilnom transferu najnovijih tehnologija, koje su inostrane firme prinuđene da prenose na kineske državne joint-venture partnere.

Evropske zemlje su takođe pod pritiskom Vašingtona da zabrane telekom opremu kompanije Huavej, naime, usled straha od špijunaže.

Međutim, pozivi EU za kolektivnim jedinstvenim odgovorom na talas kineskih preuzimanja u kritičnim sektorima u okviru Inicijative za pojas i put odavno su ometani podelama unutar samog EU bloka.

Italija je saopštila kako planira da postane prva zemlja G7 koja će se pridružiti brojnim zemljama centralne i istočne Evrope koje su već podržale ovu inicijativu.

Ako ih podrže lideri EU, Unija će pozvati Kinu da poštuje pravila Svetske trgovinske organizacije, posebno ona koja se tiču subvencija i prisilnog transfera tehnologija, kao i da do 2020. godine zaključi sporazum sa EU o investicionim pravilima.

Ovim dokumentom se pozivaju zemlje članice EU da ožive dosad skrajnuti predlog poznat kao „međunarodni instrument za nabavku“, koji bi od stranih zemalja zahtevao da otvore svoje javne tendere u zamenu za pristup Evropi i njenom tržištu.

Ovim se papirom, takođe, kritikuje ono što evropski političari nazivaju pekinškom diplomatskom „asertivnošću“ tj upitnoj pouzdanosti u vezi vojnih, ekonomskih i političkih strategija u Južnokineskom moru, pogoršanju životne sredine i represivnim politikama u Sinđjangu, regionu na krajnjem zapadu Kine.

Osim toga, njena pomorska kretanja izazvala su i zabrinutost oko budućnosti autonomije Hong Konga usred nastavka pekinškog političkog mešanja.

 „Dokument je produžetak prethodno zacrtane evropske politike prema Kini iz 2016. godine, kojim se naglašavaju jednakost i pravičnost. U prošlosti se EU fokusirala na trgovinu, ali sada je taj spisak proširen na pitanja kao što su infrastruktura i 5G mreža”, rekao je Cui Honđijan, viši saradnik u Kineskom institutu za međunarodne studije.

 „Različite zemlje EU imaju različite odnose sa Sjedinjenim Državama. Dakle, EU želi da ujedini ova pitanja, ali pitanja koja su podignuta na nivo EU [u dokumentu] definitivno su generisana pod uticajem Sjedinjenih Država.”

Vang Livej, stručnjak za evropske poslove u pekinškom univerzitetu Renmin rekao je da Nemačka i Francuska stoje iza novog dokumenta EU, i da se ove dve zemlje zalažu za tvrd stav i pristup Kini.

“Imajući u vidu svoje političke penzionisanje tokom 2021. godine, [nemačka kancelarka Angela] Merkel trebalo bi prethodno da obezbedi svoje diplomatsko nasleđe i spreči propadanje EU od urušavanja usled sve moćnije Kine, ali i Sjedinjenih Država pod Donaldom Trampom, koji će i dalje naginjati ka unilateralizmu (tj jednostranim potezima Amerikanaca)”, naglasio je Vang.

“Faktor Kine, tačnije, uvećanje kineske pretnje na globalnoj političkoj pozornici predstavlja savršen izgovor koji bi se mogao upotrebiti kao apel za (političkim) jedinstvom sa zemljama članicama EU.”

Međutim, većina kineskih analitičara izjavila je da će za EU lider biti dug i težak proces da ovaj dokument pretoče u neku konketniju evropsku politiku prema Kini, s obzirom da je gotovo 20 evropskih zemalja već izrazilo interes za kineski projekat Pojas i put.

I, za razliku od strukturnog rivalstva između Pekinga i Vašingtona – usled pretenzija obe supersile na globalno liderstvo – rivalitet (Kine) sa EU bi se više ticao ekonomskih i trgovinskih interesa, kao i moći i potencijala Evrope za globalnim vođstvom i upravljanjem ključnim polugama međunarodnih sistema.

Huang Đing iz Instituta za međunarodne i regionalne studije jezika i kulture pri Univerzitetu u Pekingu je izjavio da Peking treba da pažljivo prouči ovaj dokument i obrati pažnju na zabrinutost EU zbog njenih sve snažnijih veza s Rusijom, koju Evropa smatra najvećom sigurnosnom pretnjom.

“Peking mora biti oprezan pri odlučivanju kako da odgovori na ove planove Evropske unije jer ne može sebi priuštiti dalje otuđenje (od EU) usred trgovinskog rata sa SAD”, rekao je on. “Pogoršanje odnosa sa Evropskom unijom bi moglo imati poguban uticaj na Kinu.”

 

Lee Jeong-ho, South China Morning Post

30 godina Svetske računarske mreže


Veb je star tri decenije. Ima li boljeg trenutka boriti se za njegovu budućnost? Za stranicu Svetskog ekonomskog foruma piše Tim Berners-Li, osnivač svetske računarske mreže i direktor W3C (World Wide Web Consortium). Ovo pismo je originalno objavljeno na stranici Veb fondacije (webfoundation.org.)

Kreator Svetske računarske mreže, Tim Berners-Li: “Borba za veb je jedna od najvažnijih stvari naše epohe.” (Foto: REUTERS/ Simon Dawson)

Danas, 30 godina nakon mog početnog predloga za sistem upravljanja informacijama, polovina sveta je onlajn. Trenutak je da proslavimo koliko smo daleko dogurali, ali i prilika da razmislimo o tome koliko još daleko treba da idemo.

Mreža je postala javni trg, biblioteka, ordinacija, prodavnica, škola, dizajn studio, kancelarija, bioskop, banka – i još puno toga. Naravno, sa svakom novom karakteristikom, svakom novom veb stranicom, jaz između onih koji su online i onih koji to nisu sve je veći, što čini još većim i imperativ da veb bude dostupan svima.

I dok je veb stvorio priliku za sve, dajući glas marginalizovanim grupama i učinivši naš svakodnevni život lakšim, stvorio je i prilike za prevarante, dajući glas i onima koji šire mržnju i olakšavajući činjenje svih vrsta kriminalnih delikata.

U pozadini vesti o tome na koje se sve načine veb može zloupotrebljavati, razumljivo je da mnogi ljudi osećaju strah i nesigurnost da li je veb zaista snaga koja čini dobro. Ali, s obzirom na to koliko se mreža promenila u proteklih 30 godina, bilo bi defetistički i nemaštovito makar pomisliti da se veb kakav danas znamo ne može promeniti nabolje u narednih 30 godina.

Ako sada odustanemo od izgradnje bolje mreže, onda nas veb neće izneveriti, već ćemo mi izneveriti njega.

Da bismo se pozabavili bilo kojim problemom, moramo ga jasno ocrtati i razumeti. Uglavnom vidim tri izvora disfunkcija koji utiču na današnju mrežu:

1. Namerno činjenje loših stvari, zlonamerni činovi poput hakovanja i napada koje sponzoriše država, kriminalno ponašanje i maltretiranje via internet.

2. Osmišljavanje sistema koji stvara izopačene podsticaje u kojima se žrtvuje korisnička vrednost, kao što su modeli prihoda zasnovani na oglasima, a kojima se komercijalno nagrađuju virusno širenje dezinformacija i sadržaji čiji je glavni cilj privlačenje pažnje i podsticanje posetilaca da klikom na link posete određenu (potencijalno opasnu) veb stranicu.

3. Nenamerne negativne posledice dobronamerno osmišljenog veba, kao što su ogorčeni i polarizovani ton i kvalitet onlajn rasprave tj diskursa.

Iako je prvu kategoriju nemoguće potpuno iskoreniti, možemo kreirati i zakone i kodove kako bismo minimizirali ovo ponašanje – kao što smo oduvek i radili van mreže. Druga kategorija zahteva od nas da redizajniramo sisteme na način koji menja podsticaje. I konačna kategorija, naime, koja poziva na istraživanje kako bi se razumeli postojeći sistemi i modelirali mogući novi, ili prilagodili onima koje već imamo.

Ne možete kriviti samo jednu vladu, jednu društvenu mrežu ili prirodu ljudskog duha. Pojednostavljenim narativima reskiramo iscrpljivanje naše energije jureći za simptomima ovih problema umesto da se fokusiramo na njihove uzroke. Da bi se ovo ispravilo, moraćemo da se udružimo kao globalna veb zajednica.

U nekim ključnim trenucima u prošlosti, generacije pre nas pravile su istorijske iskorake, ubrzano se lativši zajedničke akcije za bolju budućnost. Sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, različite grupe su se mogle dogovoriti o osnovnim principima. Zakonom o moru i Ugovorom o svemiru smo sačuvali nove granice za opšte dobro. I sada, dok veb upravo preoblikuje ovaj naš svet, na nama je odgovornost da se uverimo da je prepoznat kao ljudsko pravo i izgrađen za javno dobro  svih ljudi na planeti. Zbog toga Veb fondacija sarađuje sa vladama, kompanijama i građanima kako bi se sačinio jedan univerzalni, novi ugovor koji bi se primenjivao za Svetsku računarsku mrežu.

Ovaj ugovor je lansiran u Lisabonu na Veb samitu, okupljajući grupu istomišljenika koji su saglasni kako treba uspostaviti jasne norme, zakone i standarde koji podržavaju zdrav internet. Oni koji ga podržavaju, podržavaju njegove početne principe, i zajedno radimo na konkretnim obavezama u svakoj oblasti. Nijedna grupa ne bi trebalo to da radi sama, a svačiji doprinos će biti poštovan. Vlade, kompanije i građani – svi oni daju svoj doprinos, a cilj nam je da postignemo konkretne rezultate do kraja ove godine.

Vlade moraju prevesti i upodobiti zakone i propise tako da funkcionišu u digitalnom dobu. Oni moraju osigurati da tržišta ostanu konkurentna, inovativna i otvorena. A oni imaju odgovornost da štite ljudska prava i slobode na internetu. Potrebni su nam javni pobornici za veb unutar vladajućih struktura – državni službenici i izabrani zvaničnici koji će poduzeti mere onda kada interesi privatnog sektora počnu da ugrožavaju javno dobro – oni koji će ustati u zaštitu otvorene Mreže.

Kompanije moraju učiniti više kako bi osigurale da njihovo ostvarivanje kratkoročnog profita nije na štetu ljudskih prava, demokratije, naučnih činjenica ili javne sigurnosti. Platforme i proizvodi moraju biti osmišljeni tako da imaju na umu privatnost, raznolikost i sigurnost. Ove godine smo videli da brojni tehnološki zaposlenici počinju da dižu svoj glas, zahtevajući bolju poslovnu praksu. Moramo ohrabriti taj duh.

I, što je najvažnije, građani moraju držati kompanije i vlade odgovornima za obaveze koje preuzimaju na sebe, pritom zahtevajući od njih da poštuju internet Mrežu kao globalnu zajednicu u čijem su srcu njeni građani. Ukoliko ne izaberemo političare koji brane slobodnu i otvorenu mrežu, ako ne pružimo svoj doprinos kako bismo podstakli konstruktivne zdrave razmene mišljenja na internetu – ako nastavimo da i dalje klikćemo na pristanak bez zahteva da se poštuju naša prava na zaštitu ličnih podataka – tako ćemo samo bežati od odgovornosti da osiguramo da ova i slična pitanja budu prioritet za sve one koji su u vladajućim strukturamo širom sveta.

 

Tim Berners-Lee, Director, W3C (World Wide Web Consortium)

World Economic Forum (WEForum)