Čudesni klinci koji obezbeđuju jeftine e-kredite


Nedavno upozorenje Engleske banke da bi bankarski sektor mogao izgubiti čak 30 milijardi funti (34mlrd evra) neplaćenog duga od kreditnih kartica, ličnih kredita i kredita za automobile ukoliko bi kamatne stope i nezaposlenost naglo porasli bilo je samo najnovije upozorenje za biznise.

Tokom letnjih meseci pojedini direktori centralnih banaka su govorili o tom problemu, a glavni regulator potrošačkih finansija govorio je o rešavanju najgorih ekscesa u oblasti kreditnog poslovanja.

Zaključak: mora biti da su kreatori politika dobro upoznati sa potencijalnim finansijskim balonom potrošačkih pozajmica, te da svi možemo mirno spavati. Međutim, u kancelarijama u blizini londonske stanice Old strit, preduzetnici specijalizovani za e-finansije razmišljaju o inovativnim alternativama finansijskih pozajmica, kao i načinu na koji bi tehnologija mogla omogućiti elitnim bankama i novoj vrsti „fintech“ firmi da potrošačima ponude primamljive opcije.

Na tom tržištu, “prilike” predstavljaju još jednu reč za onu klasu klijenata koji su otkrili da su isključeni iz jeftinih kredita usled vremešnog, zastarelog, staromodnog razmišljanja.

Postavlja se pitanje: ko su regulatori koji nadgledaju i paze finansijski sistem kada nam kažu da je sve dobro? Odgovor: oni za koje se već pretpostavljalo – što je, najblaže rečeno uznemirujuće.

Sa stanovišta bankara, lako je uočiti zbog čega se najbolji mozgovi angažuju kako bi razmišljali o novim mogućnostima ekspanzije potrošačkih kredita. I dok su veoma niske kamatne stope i državne subvencije u vidu pomoći za kupovinu podržavale kreditiranje stanovništva, hipotekarno tržište funkcioniše po strogim pravilima.

Finansijski kolaps iz 2008. godine svodi se na priču o rizičnim to jest subprime hipotekama prodavanim siromašnima, a preprodavanim investitorima kroz složenu mrežu derivata koje razume samo nekolicina „posvećenih“. Kada je nekoliko banaka otišlo predaleko, uglavnom u Americi ali i, recimo, britanska Northern Rock, regulatori su ustanovilii da većinu duga nije moguće proveriti i da je, stoga – ništavna.

Danas – deset godina kasnije – teško je prodati hipoteku nekom ko nije u stanju da obezbedi depozit od 10 odsto, te pruži garancije za stalno zaposlenje. Prisutan je, takođe, i ograničen broj klijenata koji mogu zadovoljiti ova potraživanja, posebno što su mere štednje vlade i tek skromne poslovne investicije protežirale ekonomiju zasnovanu na nesigurnom zapošljavanju, dok je neuspeh izgradnje novih stanova prisilio hiljade građana na opciju iznajmljivanja smeštaja.

Postavlja se razložno pitanje: Kako banka može da generiše tj obezbedi kredite onima koji imaju manje od 40 godina kad mnogi od njih izgleda da nemaju dovoljno bezbedna radna mesta ili hipotekarnog kapitala, ili oboje? Britanija je već imala prilike da iskusi porast samozapošljavanja do nivoa 15% ukupne radne snage: U Engleskoj se od 1996. više od milion žena pridružilo aktivnoj radnoj snazi, od kojih su mnoge imale tek malo ili nimalo kreditne istorije. Deceniju nakon toga, 2006. godine, 40% domaćinstava i dalje je živelo u iznajmljenom smeštaju.

Ono što je banka u stanju da učini jeste da se okrene – diplomcima fizike. Oni su razvili sisteme koji su svet finansija bacili na kolena 2008. godine. Danas, banke ih mole da ponovo budu inovativni.

Malo će njih biti iznenađeno saznanjem da je Goldman Sachs „luča vodilja“ u potrazi za načinima obezbeđivanja pozajmice američkim potrošačima. Kao i mnogi njeni rivali, i ova banka je uočila da postoji mogućnost kreiranja jeftinih kreditnih paketa za potrošače koji su samozaposleni konsultanti – grupu klijenata koja je dosad imala velikih problema da podiže kredit po postojećim kreditnim pravilima za osiguranje kredita.

Kao pečurke posle kiše, u jednom momentu nicale su agencije za kreditne rejtinge, koje su razvijale softvere koji su u stanju da utvrde koje je konsultante  moguće privoleti na fleksibilan zajam, a koje nije.

Goldman Sachs ovih dana nije toliko banka koliko je – tehnološka kompanija. Stotine onlajn trgovaca uskoro bi moglo da nam nudi zajmove za kupovinu svoje robe koristeći digitalne novčanikeili čak i digitalne valute.

U Sjedinjenim Državama je broj onih koji uzimaju neobezbeđene kredite skočio za više od 15 odsto,  na 15,8 miliona u 2016. godini, sa 13,7 miliona u odnosu na prethodnu godinu i sada je na najvišem nivou od 2009, prema agenciji za kreditne podatke TransUnion.

U poslednje tri godine, potrošački krediti u Britaniji rastu po stopi od 10 odsto godišnje, dok na tržištu hipotekarnim kreditima nema napretka i ono je na stabilno nepromenjenom nivou.

A tu na scenu stupa sekuritizacija, koja je bila u samom srcu finansijske krize iz 2008.

Šta je ‘sekuritizacija’?

Sekuritizacija (engl. securitization, njem. Umwandlung in Wertpapiere) predstavlja proces pretvaranja neprenosivih oblika potraživanja (npr. kredita) u prenosive instrumente, tj. u vrednosne papire.

Sekuritizacija je proces kroz koji izdavalac stvara finansijski instrument kombinovanjem druge finansijske imovine, a zatim investitorima plasira različite nivoe prepakovanih instrumenata. Ovaj proces može obuhvatiti svaku vrstu finansijskog sredstva i promovisati likvidnost na tržištu.

Hipotekarne hartije od vrednosti su sjajan primer sekuritizacije. Kombinujući hipoteke u jedan veliki pool tj skup, izdavalac može podeliti veliki fond u manje delove na osnovu svakog pojedinačnog hipotekarnog rizika od neizvršenja obaveza, a zatim te male pulove da proda investitorima.

Proces sekuritizacije odnosno obezbeđenje sredstava po kreditu stvara likvidnost tako što omogućava manjim investitorima da kupuju akcije u većem pulu imovinskih sredstava. Korišćenjem obveznica obezbeđenih hipotekom, pojedini maloprodajni investitori mogu kupiti delove hipoteke kao vrstu obveznice. Bez sekuritizacije hipoteke, maloprodajni investitori možda neće moći da kupuju u velikom skupu tj pool-u hipoteka.

U sekuritizaciji, kompanija koja poseduje kredite, poznata i kao originator, prikuplja podatke o imovini koju bi želela da ukloni iz pridruženih bilansa stanja. Ova sredstva se onda grupišu obraćajući pažnju na faktore kao što su ostatak kredita, nivo rizika, visina preostale glavnice i ostalo.

Ova prikupljeni skup imovinskih sredstava, koja se sada smatraju referentnim portfoliom se potom prodaje izdavaocu. Izdavalac kreira utržive vrednosne papire koji predstavljaju udeo u imovini povezanoj s portfoliom, koji ih prodaju zainteresovanim investitorima s interesnom stopom ili povraćajem.

Koristi za poverioce i investitore

Sekuritizacija obezbeđuje poveriocima mehanizam za smanjivanje rizika nastalih podelom vlasništva nad dužničkim obavezama. Investitori efikasno preuzimaju poziciju zajmodavca kupovinom obveznica. Ovo dozvoljava kreditoru da ukloni pridružena sredstva iz svojih bilansa stanja.

Investitori zarađuju stopu povraćaja na osnovu glavnice i plaćanja kamata od strane uključenih dužnika po svojim obavezama. Za razliku od nekih drugih investicionih vozila, oni su podržani opipljivim tj materijalnim dobrima. Ukoliko bi dužnik prestao da otplaćuje svoju imovinu uzetu po kreditu, ona mu se može oduzeti i likvidirati kako bi se kompenzuju oni koji imaju kamatu na dug.

Sekuritizacija i rizik

Kao i druge investicije, što je veći rizik – veća je i potencijalna stopa prinosa. Ovo je u korelaciji sa višim kamatnim stopama za one dužnike koji su po svojim garantnim potencijalima manje kvalifikovani. Čak iako se hartije od vrednosti vrate kroz opipljiva materijalna sredstva, ne postoji garancija da će imovina zadržati svoju vrednost ukoliko dužnik prestane da plaća.

U razvijenoj finansijskoj strukturi, gde pored banaka postoje i druge institucije specijalizovane za promet vrednosnim hartijama, postoji stalna mogućnost da se višak novčanih sredstava upotrebi (tj. investira) za kupovinu određenih vrednosnih papira kao i mogućnost da se jednom kupljeni vrednosni papir proda (što je, zapravo, proces dezinvestiranja) i na taj način stiče željena likvidnost.

Vlasnici takvih papira time stiču fiksni (državne obveznice) ili varijabilni (deonice preduzeća) prinos od ulaganja, koji bi po logici stvari trebalo da bude viši i sigurniji od ulaganja tih novčanih sredstava u druge finansijske oblike, kao što su depoziti kod banaka, s rokom ili bez roka, različite pozajmice i sl. Na taj način deficitarni subjekti potrebna finansijska sredstva ne nalaze u bankarskom kreditu već u emisiji svojih deonica (preduzeća), obveznica (država) i sl. vrednosnih hartija koje nude na tržištu novca i kapitala.

Sekuritizacija (engl. securitization), jesu nove tehnike finansiranja u kojima se klasični oblici potraživanja preobražavaju u nove odnose koje sada predstavljaju vrednosni papiri u kojima su ti odnosi oličeni.

Tehniku sekuritizacije razvijaju finansijske organizacije ili velike korporacije da bi iz svojih bilansa izbacile ona potraživanja koja su podložna promenama kamatnih stopa, kreditnom riziku ili su opšte uzev nepovoljnih ili rizičnih karakteristika. Tehnikom sekuritizacije nelikvidna ili “zamrznuta” potraživanja (delovi aktive) transformišu se u utržive instrumente finansijskog tržišta. U procesu sekuritizacije, na osnovu skupa potraživanja jedne institucije ili korporacije emituju se deoničarski papiri na taj skup potraživanja ili obveznice kojima se kupcima novoemitovanih vrednosnih papira obećavaju prilivi po otplatama standardnog sekuritizovanog potraživanja i prinosi (kamate) koji će se na osnovu prihoda od standardnog potraživanja kroz vreme ostvarivati.

Ako je u posao sekuritizacije potraživanja uključena i treća osoba (specijalizovana finansijska institucija ili trust), ona za svoje usluge zaračunava provizije. Kod sekuritizacije potraživanja jedna vrsta potraživanja pretvara se u obavezu koja će biti ispunjavana u iznosima, dospećima, dinamici isplata glavnice i prinosa, i sa svim drugim karakteristikama koje vrede za sekuritizovano potraživanje. Emitovane obaveze zasnovane su, a njihovo ispunjavanje delom osigurano, aktivom korporacije ili finansijskim plasmanima sličnih karakteristika u aktivi finansijskih organizacija (asset-backed securities – vrednosni papiri bazitani na aktivi). Ova finanijska inovacija počinje da se primjenjuje od 1970. u hipotekarnom kreditiranju, uglavnom stambene izgradnje.

Na osnovu skupa (pool-a) standardnih hipotekarnih kredita s unapred poznatom dinamikom po otplatama glavnice i kamata, a uz garancije državnih hipotekarnih agencija, emituju se udeli u tom skupu ili obveznice. Otplatama standardnih hipotekarnih kredita od strane individualnih korisnika tih kredita se, kroz vreme, servisiraju obaveze po emitovanim udelima ili obveznicama (vrednosnim hartijama zasnovanim na hipotesi tj „mortgage-backed securities“). Najveći kupci ovih vrednosnih papira su investicioni fondovi, štedno-kreditne organizacije, penzioni fondovi, ili bankarska odeljenja specijalitovana za trastove.

Nakon velikog uspeha sekuritizacije hipotekarnih kredita, tehnika se širi na sekuritizaciju automobilskih zajmova, potraživanja po kreditnim karticama, lizing potraživanja, hipotekarnih kredita u brodogradnji, potraživanja po bankovnim akceptima, pa sve do sekuritizacije svih oblika kredita ili celokupne aktive. U SAD je 1985. sekuritizovano 900 miliona dolara automobilskih kredita, a već 1986. to je bilo učinjeno s više od 10 milijardi dolara takvih potraživanja. 1989. sekuritizovano je 30 milijardi dolara potraživanja po kreditnim karticama. Smatra se da je danas sekuritizovano više od 200 milijardi dolara nehipotekarnih potraživanja.

Sekuritizacija je instrument koji se primenjuje, osim navedenog, u finansiranje prodaje stambenih objekata, kuća, stanova, automobila, potrošačkog kreditiranja, lizinga i slično. Osim proizvođača i trgovaca uključuje i širok krug investitora od kojih se “ex post” pribavljaju sredstva za takve namene. Za uspešnu primenu sekuritizacionih tehnika nužna je moderna računarska tehnologija koja omogućava uredne evidencije, snižava troškove i omogućava krojenje raznovrsnih skupova potraživanja, angažman države (prvenstveno kroz sistem garantovanja) i odgovarajuća poreska politika.

Na taj način se – uz široke mogućnosti investiranja – omogućava i dezinvestiranje, čime se svakom učesniku na finanijskom tržištu pruža mogućnost “rastresanja” imovine i stalnog prilagođavanja pasive ali i aktive uslovima i podsticajima s tržišta (hipotekarno tržište, hipotekarne obveznice).

Naravno, banke i stotine fintech firmi koje igraju kreditne igre trebalo bi da budu oprezne s obzirom na upozorenja regulatornih institucija. Trebalo bi, naravno – ali one to neće. Toliko je novca u igri, kojeg su im  omogućile globalne štediše i to na vagone. A tu je i i tržište sekjuritizacije.

Kao što se to desilo početkom 2000-ih, krediti se sve više prodaju u paketima ili hartijama od vrednosti, kako bi ih investitori mogli kupiti. Tržište hartijama od vrednosti pod hipotekom bilo je u srcu poslednjeg finansijskog udesa. Da li će tržište vrednosnim hartijama, zasnovanog na potrošačkim kreditima, biti u srcu neke potencijalne buduće krize?

Jednom kada elitne banke i nova generacija bankarskih igrača targetuju mlade, stare, siromašne i samozaposlene kako bi im prodale kreditne pakete, neće imati razloga da brinu o tome da li će potrošači biti bačeni u dugove i onesposobljeni da izvršavaju novčane obaveze prema kreditnim paketima koje su im banke dale. Ukoliko projekat zahteva preveliki kredit za pojedinačnog zajmodavca, ili kada je projektu potreban specijalizovani zajmodavac sa ekspertizom u određenoj klasi imovine, može doći do sindikacije kredita. Sindikacija kredita na projektu omogućava zajmodavcima da prošire rizik i učestvuju u finansijskim prilikama i opcijama koje mogu biti prevelike za njihovu individualnu kapitalnu osnovu. Kamatne stope po ovoj vrsti kredita mogu biti fiksne ili plutajuće, na osnovu referentne stope kao što je londonska međubankarska stopa (LIBOR)

To znači da kada se reciklira naredni paket zajmova preko tržišta novca, zajmodavci mogu proširiti svoj domet izvan najsigurnijih rizika kreditiranja, znajući da će neko drugi u lancu zajmodavaca priteći u pomoć ukoliko nešto krene naopako.

Kristin Lagard, generalna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, prepoznala je taj trend u svom govoru od 29. septembra. Ona je rekla da su državni regulatori bili u stanju da uočavaju kreditne trendove kao i da nadgledaju zajmodavce. Nažalost, njihovi su napori u poslednjoj prilici bili nedovoljni ili ih nije bilo, pa se sumnja da će ponovo biti u stanju da preuzmu kontrolu nad zajmodavcima/bankama i njihovim potrošačkim kreditima.

A to znači da postoji mogućnost nekog novog finansijskog mehura.

Gardijan

Helikopterski novac: dobro rešenje (kada nema boljeg)


Fiskalna politika nakon dugog niza godina, ako ne i decenija, ponovo ulazi u modu. Razlog je jednostavan: nepotpun oporavak od globalne finansijske katastrofe iz 2008. godine, piše na svom sajtu profesor političke ekonomije Robert Skidelsky

00

Evropa je u tom smislu prošla najgore: njen BDP jedva da je porastao u poslednje četiri godine, a BDP po glavi stanovnika je i dalje manji nego što je bio u 2007. godini. Štaviše, prognoze rasta su sumorne. U julu je Evropska centralna banka objavila izveštaj koji sugeriše da je negativan proizvodni međuprostor u evrozoni bio 6%, četiri procentna poena više nego što se ranije mislilo. “Moguća implikacija ovog nalaza”, kako je ECB je zaključio, “jeste da politike usmerene na stimulisanje agregatne tražnje (uključujući fiskalne i monetarne politike) igraju još važniju ulogu u miksu ekonomske politike.” Ovo je snažna poruka iz Centralne banke Evropske unije.

06Fiskalna politika je praktično onemogućena još od 2010. godine, dok je privredni pad opteretio vlade sa dosad neviđenim posleratnim deficitom i vratolomno brzim zaduživanjem, posebno kada je reč o koeficijentu rasta javnog duga prema BDP-u. Strogost je na taj način postala jedina igra.

Ovo je monetarnoj politici ostavilo jedini dostupan alat za ekonomski podsticaj. Banka Engleske i američke Federalne rezerve ubrizgavaju ogromne količine novca u svoje ekonomije kroz “kvantitativno popuštanje” (QE) – usledile su enormne kupovine dugoročnih državnih i korporativnih hartija od vrednosti. U 2015. godini, ECB je započela program za kupovinu aktive, program za koji je predsednik ECB Mario Draghi obećao da će nastaviti “sve dok ne vidimo održivo prilagođavanje – sve dok inflacija ne bude dostigla odgovarajući nivo (kao kontrateža nadasve opasnom procesu stagflacije).”

Kvantitativno popuštanje nije bilo čarobni štapić. I dok je QE doprineo zaustavljanju isklizavanja u naredni ciklus Velike ekonomske depresije, uzastopne finansijske injekcije odnosno upumpavanje svežeg novca u evro-finansijski sistem urodio je opadajućim prinosima. ECB-ova najava svoje politike suzila je jaz u prinosima između jezgra i periferije Evrope. Ipak, u studiji Tomasa Fazija iz Instituta za nove ekonomske pristupe ističe se da je nedostatak uticaja kvantitativnog popuštanja na bankarske zajmove, povećanje nekvalitetnih kredita, veoma skromna proizvodnja i inflacija dovoljno govore za sebe. Osim toga, QE ima neželjene posledice po preraspodelu finansijskih sredstava jer daje novac onima koji ga već imaju – bankama – pa je samim tim pozitivan efekat QE na ovakve subjekte mali ili zanemarljiv.

05

Kreatori politika treba da budu oprezni kada uzimaju u obzir verovatnoću ovog srednjeg ishoda. Kada centralne banke pokušavaju da smanje inflaciju ispumpavanjem likvidnosti iz sistema, njihova politika biva podrivana od strane komercijalnih banaka, sposobnih da likvidnost upumpaju nazad u sistem, i to kroz davanje zajmova. U današnjem deflatornom okruženju desilo se suprotno. Nastojanje centralne banke da upumpa likvidnost koja bi podstakla privrednu aktivnost podrivena je od strane komercijalnih banaka koje su sposobne da ispumpaju likvidnost uvećavanjem rezervi i odbijanjem pozajmica.

001To ostavlja fiskalnu politiku na margini. Logika trenutnih ekonomskih uslova podrazumeva da bi vlade trebalo da iskoriste prednosti veoma niskih kamatnih stopa za ulaganje u infrastrukturne projekte, kojima bi stimulisali tražnju ali i poboljšali strukturu privrede. Problem je atmosfera, koja je pritisnuta očekivanjima. Kako je oksfordski ekonomista Džon Muelbauer jednom prilikom rekao, ministarstva finansija i centralne banke su “privatnom sektoru utuvile u glavu činjenice o važnosti udela smanjenja odnosa koji bruto državni dug ima prema BDP-u.”

Ova ortodoksna mera proizlazi iz ideje da je zaduživanje naprosto “odloženo oporezivanje”. Ukoliko privatni sektor smatra da će porezi morati da rastu ako bi se poreskim novcem plaćalo zaduživanje države, onda će se, prema ovom shvatanju, svi oni koji vode biznis u privatnom sektoru  trudiće se da štede kao i da povećaju svoju ušteđevinu kako bi platili veće poreze – i, na taj način, istovremeno uništavajući svaki stimulativni efekat države i njenih mera. Ortodoksne metode pogrešno pretpostavljaju da državna potrošnja ne može generisati nikakav dodatni prihod; ali, dokle god preovlađuje ovakva mera, zaduživanjem finansirana fiskalna politika bivaće isključena kao sredstvo za oživljavanje ekonomskog rasta.

Kao rezultat toga, analitičari i političari počeli su sa sugerisanjem ideja za sprovođenje nekonvencionalne fiskalne politike ne bi li se na taj način dopunila nekonvencionalna monetarna politika. Posebno se intenzivno raspravlja o varijantama tzv „helikopterskog novca“, nakon čuvenog misaonog eksperimenta Miltona Fridmana iz 1969. godine u kojem “jedan dan helikopter izbaci… još $1,000 u kešu, s neba”. Bivši predsednik Federalnih rezervi Ben Bernanke je, između ostalog,  svoju uticajnu podršku stavio na raspolaganje “helikopterskim intervencijama”, tj. zahvatima koji bi doprineli oživljavanju posustale ekonomije.

09

Helikopterski novac pritiče u dva oblika, koji mogu (i koji treba) da idu zajedno. Prvi je taj da se kupovna moć stavi direktno u ruke potrošača – na primer, izdavanjem pametnih kartica namenjenih svakom biraču ili građaninu u vrednosti od $1,000 svaka. Švajcarski ekonomista Silvio Gesell, koji je početkom prošlog stoleća prvobitno predložio šemu “naštampanog novca”, dodao je odredbu/uslov da bi novac na računu neutrošen nakon mesec dana trebalo oporezivati, kako bi se obeshrabrilo njegovo gomilanje.

07Alternativno, helikopter novac mogao bi da se koristi za finansiranje potrošnje u izgradnju infrastrukture. Prednost ovakvog “monetarnog finansiranja” je da takva potrošnja, koja se pridodaje deficitu i dovodi do stalnog povećanja novčane mase, ne bi povećala nacionalni dug, jer je vlada bi “dugovala” novac samo svom bankaru, tj dugovala bi samoj sebi. Time bi se eliminisala negativna očekivanja od uvođenja većih poreza.

Naravno, izdavanje dužničkih hartija od vrednosti koje nikada ne treba da budu otplaćene zvuči isuviše dobro da bi bilo istinito, zar ne? Postoji, zapravo, očigledna opasnost da vlade lako postanu zavisne od monetarnih finansija pri plaćanju privatne i javne potrošnje, zbog čega je malo verovatno da će doživeti javnu osudu – osim ukoliko se ekonomski uslovi znatno ne pogoršaju. Ali, ukoliko ništa ne učinimo, sledi nam politički rizik od zapadanja u narednu recesiju (što se čini vrlo verovatnim), a što stvari može učiniti još gorim. Hteli mi to ili ne, nekonvencionalna fiskalna politika mogla bi biti nova igra koju ćemo svi zaigrati.

Robert Skidelsky

 

Trinaesta kineska „petoljetka“: nacrt reformi i pravac ekonomskog rasta


Svet i ekonomski stručnjaci su sa zanimanjem iščekivali ishod sastanka komunističkog vrha Kine, na kojem je glavna i jedina tema bio konačno uspostavljanje 13. petogodišnjeg plana „Azijskog zmaja“. Njim se iscrtavaju planovi i programi reformi i pravac privrednog rasta, i to u momentu kada ova zemlja ulazi u “novu normalu” sporijeg ekonomskog rasta kao i osnaživanja rebalansa prema uslužnom sektoru potrošnji, donosi zvanična kineska novinska agencija Xinhua.

01

Period novog petogodišnjeg plana važi između 2016. i 2020. godine, a ovaj rok će, kako se navodi, „biti ključan za kineske reforme, njime bi se mogao omogućiti veći ekonomski rast, uključujući tu i reforme fiskalne i poreske politike, finansije i državna preduzeća, prenosi Kineska internacionalna korporacija za kapital (CICC), koja važi za jednu od vodećih kineskih investicionih banaka.

Rukovodioci Komunističke partije Kine (CPC) su se u ponedeljak 26. oktobra okupili u Pekingu na četvorodnevnom sastanku čija je tema,uglavnom, bila nastavak krupnih privrednih transformacija, dok će osamnaesto po redu plenarno zasedanje saziva Centralnog Komiteta KPK preispitati predloge za predstojeću „petoljetku“. Nakon što bude usaglašena revizija predloga, očekuje se da će finalni plan bi ratifikovan na godišnjem zasedanju vrhovnog zakonodavnog tela Kine u martu 2016.

Najveći izazov ovom 13. po redu petogodišnjem planu bi mogla biti reforma finansijskog sektora bez većeg uticaja na rast, mišljenje je analitičara sa biznis-portala Bloomberg.

Očekivanja su, barem ona zvanična, da će u novi plan biti inkorporirane brojnije reforme finansijskog tržišta, kako bi se ohrabrio rast malih i srednjih preduzeća kao i poslovni rizici.

Onim finansijskim uslugama koje spadaju u „netradicionalne“ bi mogla biti omogućena značajnija uloga u ekonomiji. Cilj ove mere je smanjiti sadašnje oslanjanje na velike državne banke i njihove tradicionalne funkcije pri izdavanju zajmova.

Nove, medijatorske to jest posredničke finansijske usluge kao što su osiguranje imovine, korporativne i derivatne obveznice, “peer-to-peer pozajmice”, finansiranje putem interneta ili “crowd funding” će najverovatnije biti u žiži interesovanja kineskih regulatornih tela.

04

Krupnija i značajnija funkcija četvorodnevnih sastanaka bila je i prioritetizacija različitih političkih ciljeva, naročito ako se ima u vidu to da je kineski privredni rast nastavio da pada, pa je u trećem kvartalu ove godine iznosio 6,9 odsto, izjavio je vodeći ekonomista za J. P. Morgan Kina, Žu Hajbin (Zhu Haibin).

Baš kao i u prethodnoj petoljetki, ciljani rast BDP-a biće takođe uključen. Tržište procenjuje da bi ciljani rast za period od 2016. od 2020. mogao da bude između 6,5 i 7 odsto.

Žu Hajbin je ovim povodom izjavio kako „Tržište interpretira ciljani rast kao važan indikator načina na koji kineski vrhovni rukovodioci prioretizuju ekonomski rast i strukturalni rebalans.“

Ukoliko ciljani rast bude iznosio manje od 6,5 odsto, to bi značilo da će vlada tolerisati sporiji privredni rast, ostavljajući više prostora za strukturalni rebalans. Shodno ovome, kineska vlada će ulagati manje napora u finansijske podsticaje. Žu je rekao da, „Ukoliko cilj ostane nepromenjen, na sedam odsto, to bi značilo da će kineska vlada biti primorana da održava svoj blag pristup i stav, preduzimajući više olakšica, i to čak možda i na štetu strukturalnog rebalansa.“

Stoga i ne čudi to što niko ne očekuje da ciljani rast bude ispod 6,5 odsto, jer zvanični kineski cilj – a to je udvostručavanje BDP-a u periodu između 2010. i 2020. godine – zahteva u tih deset godina prosečni rast BDP-a od 6,5 odsto.

Prethodni petogodišnji plan, za period 2011.-2015, postavio je cilj godišnjeg privrednog rasta na oko sedam odsto. U razdoblju od 2011. do 2014, ekonomija se širila po godišnjoj stopi od osam odsto.

02

China Voice: Razumevanje kineskog cilja rasta od oko sedam odsto

Svi oni koji s interesovanjem prate ispunjavanje kineskog ekonomskog cilja – a to je godišnja stopa ekonomskog rasta od oko sedam odsto – širenje privrede po stopi od 6,9% zabeleženo u trećem kvartalu ove godine predstavlja istinsko razočaranje.

Cifre, koje su prikazale najniži kvartalni rast u šest proteklih godina, podstakle su neke kineske „dežurne pesimiste“ da preuranjeno izvedu zaključak kako vlasti najmnogoljudnije zemlje sveta nisu uspele da postignu željeni godišnji rast, što je, u svakom slučaju, na više nivoa nedostatak razumevanja namera koje postoje kada se ti ciljevi postavljaju.

Prva stvar: cilj godišnjeg rasta od „oko 7%“ jeste željeni, a ne obavezni cilj.

Obezbeđujući tržištu da igra sve veću ulogu u procesu distribucije resursa za drugu po veličini svetsku privredu, kineski rast bio je pod kombinovanim uticajem više faktora kako na domaćem terenu kao i pod spoljnim uticajima, što je, u svakom slučaju, doprinelo da ekonomska kretanja učini stvari zamršenijima.

Ovogodišnji cilj kineske vlade nije samo obavezni uslov, već više služi kao putokaz za delovanje ali i poruka tržišnim igračima kako bi se osigurala ispravna ekonomska kretanja.

Drugo: cilj od „oko sedam odsto“ nije isključivo pitanje suvih brojki, jer je reč o konceptu osmišljenom tako da bi se podstakao celokupni raspon rasta. Nadležne službe su u nebrojeno navrata ponovile kako bi rast malo iznad ili ispod sedam odsto trebalo da bude shvaćen kao onaj koji je u skladu sa zadatim ciljem i težnjama.

Pa ipak,bilo bi prenagljeno suditi o ‘zdravlju’ kineskog provrednog rasta prema brojkama za samo jedan kvartal. Ovo je prenagljen čin, s obzirom da navedena cifra može da vrlo lako bude zahvaćena kratkoročnim uticajima kao što su turbulencije na berzama, ali i monetarne promene u drugim ekonomijama.

Gledajući, međutim, jednu malo širu sliku, osnove koje podržavaju stabilan rast kineske ekonomije su ostale netaknute.

Umesto isključivog fokusa samo na brojku od sedam odsto, trebalo bi da se usvoji daleko sveobuhvatnije razumevanje ovog cilja, s obzirom na to da su industrijska struktura, stopa zaposlenih i rast BDP-a ključni faktori koje bi trebalo razmatrati u trenutku kada se budu procenjivali i ocenjivali ekonomski uslovi.

Pa ipak, posmatrajući s vedrije strane, kineska berza rada je većinom ostala stabilna, i to uprkos ekonomskim potresima.

Registrovana stopa nezaposlenih u urbanim područjima iznosila je 4,04% na kraju juna 2015, a u tim područjima u prvoj polovini ove godine otvoreno i 7,18 miliona novih radnih mesta.

U poređenju s izvozom i investicijama, potrošnja je poslednjih decenija bila manje izražen pokretač privrednog rasta za kinesku ekonomiju, iako, uprkos tome, ona ipak brzo „hvata korak“ s ostalima.

U prvoj polovini 2015, potrošnja je ekonomskom rastu doprinela sa više od 60 odsto, što je dobar dokaz uspešnog kineskog privredno-ekonomskog restrukturisanja.

Osim toga, izvesno je kako se unapređuje i industrijska struktura. Uslužna industrija je u prvoj polovini ove godine sačinjavala 49,5 odsto BDP-a. Primera radi, pre pet godina, tačnije 2010, ovaj udeo iznosio je 39,2 odsto.

06

Uloga tog sektora u podsticanju ekonomskog rasta doprinela je da se ublaži oslanjanje Kine na sektore vezane uz resurse i energetiku, kao i u transformaciji prema modelu vođenom visokom tehnologijom i inovacijama.

Uz podršku i podsticaj kineske vlade, preduzetništvo i inovacije prihvaćeni su kao izvor konkurentnih prednosti, uz značajne prednosti koje dolaze od takvih sektora u povoju kao što su obnovljiva energija, potrošačka elektronika i mobilne aplikacije.

Rezultat svega ovoga ogleda se u tome što Kina sada doživljava pravi procvat start-upova, s obzirom da je u poslednja tri tromesečja, i to na dnevnoj bazi, bivalo registrovano i do 30 000 novih, početničkih (startap) preduzeća.

Veoma pozitivne ekonomske promene se skoro svakodnevno dešavaju, s obzirom na to da novi pokretači rasta dobijaju na efektu tokom svog nastojanja da ublaže tj. amortizuju pritiske koje sa sobom nose usporavanje usled industrijske prezasićenosti, oslabljenog tržišta nekretninama te tendencije usporavanja rasta trgovinske stope.

Nema nikakve sumnje da će ovo biti jako bolna bitka, premda s dubljim reformama – i širim otvaranjem – otpornost kineske privrede nikako ne bi trebalo potcenjivati.

 

Xinhua, China Daily 28.okt, 2015.