Tag Archives: infrastruktura

Budućnost koju je AT&T zamislio još 1994.

Živimo u budućnosti koju je AT&T zamislio još 1994.

Pre više od 20 godina, kompanija AT&T izradila je niz reklama u kojima je prikazivala čudesa informatičke tehnologije koja ćemo jednom u budućnosti moći da koristimo.

“Jeste li ikada pozajmili knjigu a da ste hiljadama kilometara udaljeni?”, glasi pitanje iz prve reklame. “Jeste li prokrstarili zemljom bez zaustavljanja da bi ste se orijentisali pomoću kompasa ili mape? Ili, da li možete da pošaljete neki faks sa plaže? Moći ćete. A kompanija koja će vam ovo omogućiti je AT&T”.

Očigledno je da budućnost nije ispala baš onako kako je AT&T očekivao – većina nas izbegava slanje faksa kad god možemo. Ali osnovne tehnologije koje je AT&T opisivao u svojim reklamama – e-knjige, turn-by-turn uputstva za GPS navigaciju i GeoTag, slanje dokumenata putem mobilnih uređaja – sve je to danas postalo uobičajeno. Takve su, takođe, mnoge druge futurističke mogućnosti prikazane u ostalim reklamama u kampanji ove kompanije: video konferencije, elektronske naplatne rampe, elektronski kiosci za kupovinu najrazličitijih karata i propusnica, video materijal na zahtev… I zaista, mnoge današnje tehnologije izgledaju bolje od glomaznih verzija prikazanih pre više od 20 godina u ovim reklamama – danas pravimo video pozive sa svojih smart telefona, a ne sa telefonske govornice.

01

Druge reklame, uključujući pametne satove, govorne prevodioce u realnom vremenu, opšte otvorene onlajn kurseve, MOOC (Massive open online course) i internet stvari (ili industrijski internet), tek se sada uvode. Većina preostalih tehnologija iz njihovih predviđanja – univerzalni elektronski medicinski karton, bežična supermarket kasa, daljinsko obnavljanje vozačke dozvole, telemedicina – tehnološki su izvodljivi, iako ih i dalje ometaju logističke ili birokratske prepreke.

Sve u svemu, ove reklame su ostale u pamćenju kao veoma tačne pri predviđanju vrhunskih tehnologija tokom decenija koje su usledile. One su, međutim, uglavnom grešile u vezi jedne stvari: nijedna od ovih kompanija koje su te tehnologije izumele nije bila AT&T – barem ne u ulozi samostalnog pronalazača dotičnih. Istina je da AT&T obezbeđuje izvesnu infrastrukturu na kojoj današnji svet komunikacija počiva, ali ne i gedžete i softver koji su ove futurističke mogućnosti približili potrošačima – njih su stvorile nove generacije kompanija iz Silikonske doline, koje uglavnom nisu postojale kada su ove reklame snimljene.

Vox

 

Komercijalizacija svemira: na udaru “loše privatizacije”

07

Državne regulatore očekuje još dosta posla u sređivanju oblasti svemirske ekonomije i preduzetništva. Postoji opasnost od toga da će troškovi razvoja ključnih svemirskih inovacija pasti na teret društva i poreskih obveznika, a da će profite ubirati privatni preduzetnici. Upravo iz tih razloga, NASA ima veliku ulogu u oblikovanju privatnog sektora izvan naše planete.

08Čini se da sve države produkuju doslovce pravi nered u procesu vođenja ekonomije na planeti Zemlji. Možemo li nešto bolje da učinimo, pa makar u svemiru? Ova “konačna granica” nekada je donedavno bila ekskluzivno igralište vojno-industrijskih kompleksa supersila, dok se Hladni rat odigravao nad našim glavama. Ali, ovaj prostor nad nama vrlo je brzo globalizovan i demokratizovan, otvarajući se i drugim zemljama i kompanijama u privatnom sektoru, a ne samo armijama najvećih svetskih sila.

Prema najnovijim podacima OECD-a, 2013. godini je nekih 40-tak zemalja ukupno potrošilo $64 milijarde na svoje operacije u svemiru, s tim što je već po tradiciji SAD potrošio najviše, dok su iza Sjedinjenih Država bili Kina, Rusija i Indija. Nova generacija “kosmičkih preduzetnika”, uključujući Elona Muska i Jeffa Bezosa, takođe se pojavila na sceni, obećavajući preobražaj ekonomije svemirskih putovanja. Više od 50 satelitskih telekomunikacionih operatora snabdeva svojom opremom i uslugama ovo uzavrelo i naglo rastuće tržište.

09Rupert Pearce, izvršni direktor Inmarsat-a, jednog od najvećih kosmičkih telekom operatera, kaže da se satelitska industrija rapidno transformiše. “Prisustvovali smo neverovatnom iskoraku, brzom tempu usvajanja ključnih inovacija”, kaže on. “Živimo u svetu sveprisutne povezanosti.”

Zahvaljujući aktuelnoj revoluciji u čuvanju i razmeni ogromne količine podataka, potražnja za satelitskom komunikacijom širi se brzo i posvuda. Očekuje se da u narednih pet godina broj povezanih uređaja naraste sa pet milijardi na 20 milijardi, s obzirom da “internet stvari” (ili industrijski internet) postaje naša stvarnost. Bespilotni automobili bi mogli stvoriti ogromnu potražnju uporedo sa neverovatnim napretkom u zastupljenosti i efikasnosti geo-lociranja. “Bočne” industrije odnosno snabdevači koji rade uz velike igrače sve se brže razvijaju kako sateliti postaju sve manji, jeftiniji i sofisticiraniji.

12Jedna od kompanija koje zdušno koriste sve prednosti i mogućnosti usled razvoja kosmičke ekonomije je Planet, američki start-up koji u orbitu postavlja gomile malih satelita s kamerama kako bi svojim klijentima obezbedila skoro konstantan pristup slikama sa Zemlje, pomažući ekolozima da prate krčenje šuma ili menadžerima fondova da prate prinose useva. “Došli smo do one tačke u svetskoj revoluciji senzora kada u realnom vremenu možemo pristupiti slikovnim podacima”, kaže Robbie Schingler, koosnivač Planete.

Izgleda da će svemirska ekonomija završiti na način prilično nalik našoj “ovozemaljskoj” ekonomiji, u kojoj novac javnog sektora “robuje” i u službi je privatnog sektora.

13Ove “nizvodne” aktivnosti, uglavnom su pokretane od strane privatnog sektora, a cvetaju i razvijaju se prilično nezavisno od ostalih tokova. Stvari su, ipak, složenije kada se radi o “uzvodnim” aktivnostima, koje su i dalje uglavnom pod zaštitom nacionalnih i međunarodnih institucija. Ko bi trebalo da reguliše i upravlja ovim vanzemaljskim resursima? Kako ćemo finansirati infrastrukturu kao što je Međunarodna svemirska stanica (ISS), čiji je razvoj koštao oko sto milijardi dolara? Ko ima pravo da profitira i ubira prinose – ili poreze – od asteroidnog rudarstva?

U cilju podsticanja sasvim originalnih i svežih ideja, NASA se obratila ekonomistima, a između ostalih i nobelovcima u toj oblasti, Eriku Maskinu (Eric Maskin) i Marijani Macukato (Mariana Mazzucato) kako bi ispitali isplativost i ekonomski razvoj svemirske industrije u niskoj orbiti oko Zemlje, ili drukčije nazvanog “komercijalni svemir”. Njihovi predlozi objavljeni su ovog jula.

11Kritično pitanje glasi: koji je najbolji način za komunikaciju između javnog i privatnog sektora? Ili, drukčije rečeno, koji je najbolji način na koji bi država mogla da zainteresuje privatnike, kako bi pronašli svoj interes u komercijalizaciji svemira?

Tokom 2011. godine, NASA je osnovala Centar za unapređenje nauke u svemiru (Center for the Advancement of Science in Space, CASIS). Cilj ove institucije je da podstakne javne institucije i komercijalna preduzeća da koriste ISS kao platformu za inovacije. U vezi sa tim, ekonomisti imaju nekoliko dobrih ideja. Sveobuhvatne baze podataka mogu biti koncipirane tako da se u njih što lakše unose rezultati nastali istraživanjem svemira. Pametnije i efikasnije koncipirano osiguranje moglo bi ohrabriti start-up kompanije da žustrije zaigraju na kosmičkom poslovnom igralištu. Biotech kompanije bi mogle biti bolje motivisane da na bolji način iskoriste mikrogravitaciono okruženje pri razvoju svojih proizvoda.

00

Međutim, na osnovu većine podnešenih predloga koje je NASA analizirala, izgleda kao da će se “kosmički biznis” oblikovati prilično nalik onom koji vlada među nama na Zemlji, gde novac javnog sektora ostaje da “robuje” privatnom sektoru. Stoga postoji i razložna zabrinutost da će troškovi za razvoj kosmičke infrastrukture pasti na teret čitavog društva, dok će profiti od komerzijalizacije kosmosa biti privatizovani.

To bi bila i šteta i sramota. Imajući u vidu izvanredan istorijat svojih dostignuća, NASA je jedna institucija javnog sektora kojoj bi trebalo da bude dozvoljeno da “sanja velike snove”, tj. da kuje velike planove. Američka svemirska agencija je institucija kojoj treba davati sredstva za svoje istraživačke napore. Davati novac instituciji kao što je NASA bi bilo u skladu sa duhom istraživačkih pregnuća, kako bi daleko hrabrije eksperimentisala i to sa širim finansijskim okvirom.

Ili, kako je dosad već potvrđeno u svakoj prilici: novac utrošen na agenciju NASA nikada nije uludo bačen.

FT

Zašto fabrika automobilskih guma Michelin objavljuje elitni vodič za gurmane? (1/2)

Trenutak u godini kada Mišlen (Michelin) objavi svoj elitni vodič za najbolje restorane jeste trenutak kada se najveći (i najbogatiji!) gurmani raspomame.

01

Mišlenovi kritičari, poznati kao “inspektori” postavljeni od strane ove kompanije, i ove 2016. godine nagrađuju oko 100 restorana širom sveta s jednom do tri svoje famozne zvezdice. Restorani koji primaju Mišlenovu zvezdicu po prvi put mogu očekivati poplavu gourmet-turista; gubitak Michelin zvezdice može da ozbiljno rasturi kako restorane tako i njihove vlasnike. Gordon Remzi (Gordon Ramsay), selebriti kuvar koji u svojoj emisiji Paklena Kuhinja (Hell’s Kitchen) mladim kuvarima nateruje suze na oči, plakao je kao dete kada je 2013. izgubio dve Mišlenove zvezdice.

Što je pomalo čudno, jer je Michelin kompanija koja proizvodi gume, dok njeni godišnji izveštaji ukazuju isključivo na troškove proizvodnje guma i rast na tržištu putničkih automobila. O najukusnijoj hrani u najboljim restoranima sveta – ni pomena.

03Michelin je počeo da objavljuje svoj “Crveni vodič” (Red Guide) još 1900. godine, kada su i vozila a i gurmanska najprobranija jela bila “feš”, simbolizujući novi luksuz za turiste s najdubljim džepovima. Njegovi tvorci nadali su se da bi vodič koji nudi najrelevantnije informacije o hotelima, restoranima i putnoj mreži mogao da privuče ljude da više voze i da – kupuju još Mišlenovih guma.

Danas, nakon više od jednog veka, Michelin nastavlja da autoritativno sudi i ocenjuje restorane u cilju promovisanja imena kompanije. Ovo pomalo deluje kao kada bi Coca-Cola vodila dodelu Oskara, pošto su ceremoniju dodele filmskih nagrada stvorili 1920. i to sa jednim jedinim ciljem: da ljudi češće posećuju bioskope, a samim tim i da piju više koka-kole. Već je diskutabilno to da li ovaj vodič i dalje efikasno pomaže boljoj prodaji Michelin guma, iako je Mišlenovo posedovanje istog od ključnog značaja za renome i autoritet njegovih vodiča za restorane.

Koliko je čudno toliko je i istinito: da Mišlenov vodič nije bio marketinški trošak za jednu s ugostiteljstvom nepovezanu, veliku korporaciju, on nikada ne bi postigao nivo da ima konačnu reč u oblasti kulinarskog savršenstva.

Kreiranje tržišta

04U prošlosti, pre oko sto godina, ljudi su nekako morali da se uvere da je automobil bio korisna sprava. Takva je bila situacija i 1895., kada su braća Edouard i Andre Michelin razvili novi dizajn auto-guma u svojoj kompaniji iz Klermon-Ferana (Clermont-Ferrand) u Francuskoj.

Braća su posedovala vrhunski proizvod: među prvima su imali vazduhom napunjene gume, koje su se mogle lako i brzo zameniti s obzirom da nisu bile prilepljene za felnu točka, kakav je bio običaj s punim gumama. Da bi dokazali svoju vrednost, braća su postala pokrovitelji auto-trka, koje su vozači sa Michelin gumama na bolidima često osvajali.

Ali, Francuska je 1895. imala samo oko 350 automobila. Oni su u tom trenutku “ostali igračke za bogataše… koji ne mogu da sa svojim kolima odlutaju dalje od najbližeg servisa za valjan servis i popravke”, piše Herbert Lottman u svojoj knjizi “Mišlenovi ljudi” (Michelin Men). “Svetska automobilska industrija u nastajanju lako može zapasti za oko iskusnim preduzetnicima u potrazi za realnim investicijama”

U takvom okruženju, povećanje broja vozača motivisanih za Michelin vodič bilo je važnije od sticanja prednosti u odnosu na druge proizvođače guma.

Prvi put objavljen 1900., vodič je na 399 strana sadržavao sve informacije potrebne vozačima za uspešan “obilazak” (touring) francuskih gradova. U vodič su bili uključeni samo oni restorani vezani za hotele; oni su samo bili navođeni ali bez rangiranja i pažljivog ocenjivanja kao što je to danas slučaj. Informacije o servisima gde se mogu namestiti Mišenove gume zauzimale su prve 33 stranice, dok su oglasi za proizvođače auto-delova zauzimali još 50 stranica. Mape i osnovne informacije o desetinama gradova činile su većinu vodiča.

Legenda na Mišlenovoj mapi  u jednom od prvih vodiča  prikazuje famoznu maskotu, “Mišelinka” – čoveka od auto-guma, kako puši u uglu: bila su to druga vremena. Slika je “Mapa za novu vrstu turista: Prvi Mišlenov vodič u Francuskoj” – Kori Olson, Imago Mundi.

02Za vozače, ova je informacija bila od suštinskog značaja. Benzinske pumpe još nisu postojale, a vozačima je bilo potrebno da znaju koje apoteke su mogle da im prodaju nekoliko litara benzina. Vozačima je takođe bio preko potreban i “raspored vožnje Sunca”:  raspored sati koji pokazuje u koliko časova Sunce zalazi i izlazi tokom godine, jer putevi u to vreme još uvek nisu imali rasvetu. Samo je deo auto servisa ostajao otvoren tokom cele godine, pa je za vozače bila ključna informacija koji se od njih zatvaraju  krajem leta. Ovakvi detalji su činili da Mišlenov vodič suvereno odskoči od ostalih turing-vodiča tog vremena, prevashodno fokusiranih na železnicu jer su na početku prošlog stoleća ljudi uglavnom putovali vozom.

Napori braće Mišlen da olakšaju vožnju šoferima iz te epohe proširili su se i izvan vodiča. Onog momenta kada su zaposleni u kompaniji počeli da prave listu i ocenjuju hotele-restorane, počeli su i da pojašnjavaju hotelijerima kako bi trebalo da svojim gostima ponude besplatan parking. Oni su, takođe, lobirali kako bi se francuska vlada potrudila da postavi putokaze za vozače – Eduaru Mišlenu ponekad se pripisuje izmišljanje brojeva na putevima, jer je, navodno, ubedio tadašnje političare da povećaju oznake kraj autoputa. S vremena na vreme, zaposleni u kompaniji su sami postavljali znakove i putokaze.

Slično tome, glavni cilj Mišlenovih marketinških napora bili su upravljeni na promovisanje automobila kao načina življenja. “Automobilom, a ne više vozom u 5 ujutro” isticala je Mišlenova reklama iz 1924. godine. “Sa automobilom postoji više prilika za prijatne stvari u porodičnom životu.”

“Naša industrija guma je neposredno zainteresovana za kontinuirani uspon industrije automobila, od koje Michelin zavisi”, izrekao je Eduar Mišlen u jednom članku iz tog doba. U kreiranju vodiča, braća su se nadala da će bogatima pružati sve relevantne informacije, kao i podatke o infrastrukturi – cilj vodiča bio je ubediti elitu da počne da kupuje automobile, vozeći ih širom Francuske – kao i da kupuju Michelin gume.

…Čak i ako bi to značilo da će vodič stvoriti čitavu jednu sporednu industriju, koja bi popularizovala auto, automobilizam i vožnju na duge staze.

07“Vredno putovanja”

Braća Mišlen nisu bila nimalo skromna. 1900. godine, u uvodu svog prvog vodiča, Andre je izjavio da će “Ova knjiga nadići svoje stoleće; toliko će potrajati.”

Predviđanje da će njegov promotivni vodič “izdržati” i više od 100 godina bila je hrabra. Ipak, tada je upadalo u oči da je vodič bio uglavnom potcenjen.

Mišlen je 1900. distribuirao na desetine hiljada besplatnih primeraka. Međutim, kada je 1920. kompanija počela da ga naplaćuje po ceni od oko dva dolara, još uvek se prodavao u tiražu od gotovo 100.000 primeraka godišnje. Od 1953. godine, njeni verni čitaoci dostavljali su Mišlenu i do 50.000 sugestija godišnje, šaljući svoje ocene i komentare kako bi unapredili njegovu tačnost i relevantnost. Neki od njih pisali su ih i slali svake nedelje.

Tokom ovog perioda, fokus se sa održavanja servisa guma preusmerio na klasičan vodič i auto-mapu. Michelin je 1926. počeo da izdaje regionalne vodiče, kasnije poznate kao “Zeleni vodiči”, koji podsećaju na tradicionalne, ili na one koje izdaje Lonely Planet Travel. U međuvremenu je počeo da se izdaje i “Crveni Vodič”, kao odgovor na interese čitalaca, bivajući usredsređen na kritike vezane za hotele i restorane, uz posebne vodiče za različite oblasti i gradove. Kompanija je zaposlila kritičare s punim radnim vremenom, poznatije kao “inspektori”, koji su na putu provodili i po više meseci, ocenjujući najbolje restorane. Dobri restorani dobijali bi svoje mesto i dužno priznanje u vodiču; Onaj koji bi dobio jednu Mišlenovu zvezdicu važio je za “veoma dobar restoran u svojoj kategoriji”, dok bi ugostiteljski objekat sa tri zvezdice u vodiču bivao okarakterisan kao “jedan od najboljih, vredan putovanja”.

Do 30-ih godina prošlog veka, Crveni vodiči već su uživali međunarodni ugled. Časopis Njujorker mu je pevao hvalospeve, opraštajući mu reklame za gume koje su izbijale sa svih strana, “jer su to uradili veselo i nenametljivo!” Magazin Tajm ga je 1952. nazvao “Biblijom za turiste”, a jedan proslavljeni francuski šef kuhinje izjavio je da “U Francuskoj postoji samo jedan vodič, Michelin”. Danas, 116 godina nakon prvog izdanja, Michelin i dalje – uz veliku i zasluženu pompu – objavljuje svoj Crveni vodič.

05Kako je, dakle, kompanija za auto-gume postala – i zašto je ostala – glavni svetski arbitar za kulinarsku virtuoznost?

Jedan od preduslova dugovečnosti ovog vodiča bila je i sama dugovečnost ove kompanije za proizvodnju guma, što je već po sebi jedna izuzetna priča za sebe. Ova porodična kompanija prebrodila je dva Svetska rata i prošli vek krcat usponima i padovima, kako bi konačno postala jedna od najvećih svetskih proizvođača guma. Vodič iz 1945. jadao se “Koliko dobrih [francuskih] kuvara sedi po nemačkim logorima, čekajući povratak svojim kuhinjskim pećnicama.”

Ovaj 30-godišnji “mandat” braće Michelin obeležilo je partnerstvo između Eduara, inženjera koji je zabeležen u istoriji kao značajni inovator koji je unapredio tehnologiju guma, i Andre, marketinški genije. Pored vodiča Andre je plaćao novinama da objavljuju kolumne koje su opisivale uspon svojih veličanstvenih pneumatika, spretno igrajući za francuski nacionalizam (Michelin se takmičio u promotivnoj auto-trci u Nemačkoj da bi – kako je kompanija uveravala svoje francuske čitaoce – potukla Nemce), stvarajući zajednicu postavljanjem Mišlenovih servisa namenjenih vozačima i njihovim potrebama, izmislivši danas tako prepoznatljivu maskotu, čuvenog “Mišlenka” (Michelin Man),  koja se danas nalazi i na Medison aveniji u Holu slavnih advertajzera.

Andreova profesija kao vladinog kartografa je takođe pomogla bratskom biznisu: Proveo je sedam godina unapređujući neke od najboljih putnih mapa na svetu, a na “Dan D”, savezničke trupe su osvojile Normandiju upravo zahvaljujući Mišlenovim vodičima, već tada poznatim širom sveta zbog njihovog kvaliteta. A tu je i činjenica da je Michelin francuska kompanija.

Što je još važnije, kritike, ocene i rangiranja restorana koji se pojavljuju u Mišlenovom vodiču mogu biti shvaćeni kao besramno elitistički jer su kupci guma na koje je Mišlen ciljao davne 1900. godine bili elita. Maskota, Mišlenko, danas podseća na maršmelou, kolačić od sleza. Ali, u trenutku kada je maskota stvorena, automobili i jesu bili igračke za bogate; Mišlenko je upravo nalikovao prosečnom Mišlenovom klijentu: Prežvakavao je svoje cigare držeći u ruci uske čaše za šampanjac, noseći cviker na glavi.

Ekonomija ponude, ekonomija potražnje ili inovacije?

Već je postalo nemoguće negirati tzv. “sekularnu stagnaciju” (secular stagnation). Ovu sintagmu skovao je Leri Samers (Larry Summers). Najkraće rečeno, zemlje koje pate od sekularne stagnacije opterećene su s previše štednje i premalo ulaganja; kada se radi o najrazvijenijim ekonomijama na svetu, bogatstvo im se gomila, ali realne zarade jedva da rastu, dok je učešće radne snage u proizvodnom procesu na silaznoj putanji. Što je još gore, političari nemaju verodostojnu sliku o tome šta se uopšte može učiniti povodom ovog problema.

Iza ove stagnacije leži usporavanje rasta produktivnosti još od 1970. godine. Izvorište takve, sve usporenije produktivnosti – a to su autohtone inovacije – bilo je loše “krpljeno” još od kasnih 1960-ih (uglavnom u određenim industrijama), što je još više došlo do izražaja počev od 2005.

Ronald Regan i Margaret Tačer posmatrali su stagnaciju koja je zahvatala ekonomije i privrede od 1970. od strane agregatne ponude. Oni su želeli da smanjenjem poreza na dobit i zarade podstaknu investicije i privredni rast, ali sa spornim i diskutabilnim rezultatima.

Ali danas, sa znatno nižim poreskim stopama, rezovi te veličine doveli bi do velikog povećanja fiskalnih deficita. Jer, sa nivoima duga već više nego dovoljno visokim, kao i velikim deficitima koji su pred nama, takve mere “ekonomije ponude” bile bi nesmotrene.

Tako je sada najbolje i najpametnije prikazivati stvari iz perspektive ekonomije potražnje, koristeći se teorijom koju je 1936. koncipirao Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes). Kada “agregatna tražnja” – nivo realnih troškova na finalne domaće artikle koje su domaćinstva, preduzeća, vlade, kao i kupci u drugim zemljama spremni da naprave – zaostaje output na punu zaposlenost, a output je ograničen na tražnju. A inovacija neće biti.

09

Ali zamisao koju podržavaju zagovornici ekonomije potražnje je unekoliko čudna. Po njima, potražnja za privatnim investicijama je autonomna, upravljana silama koje je Kejnz nazivao “životinjskim duhovima”. Tražnja potrošača je takođe u suštini autonomna, jer je tzv indukovani deo (da visina potrošnje zavisi od visine ličnih primanja) “upregnut” na samostalno ulaganje kroz “sklonost za potrošnjom”. Prema tome, vladine mere su jedini način da se povećaju zaposlenost i rast onda kada autonomna potražnja zaostaje a poslovi se gube.

Ova koncepcija ne predstavlja ni rast niti oporavak. Kod zdravih ekonomija, jedna kontrakcijska šok-potražnja pokreće dve vrste odgovora tj. reakcija, kako bi se pokrenuo oporavak.

Adaptacije na pojavu novih mogućnosti bile bi jedan takav odgovor. Kada su preduzeća pogođena smanjenom tražnjom ugovornih poslova, (poslovni) prostor kojeg se odriču postaje dostupan za upotrebu od strane preduzetnika sa boljim načinima vođenja preduzeća – ili boljim poslovanjem. Neki od zaposlenih koji su otišli započeće sa svojim firmama (i zaposliti radnike). Sa svakom recesijom, mnogi mali biznisi nestaju; a, tokom vremena, novi mali biznisi – uglavnom još uspešniji – pojavljuju se na njihovom mestu.

Drugi odgovor odnosno reakcija su domaće inovacije – nove ideje proistekle iz najrazličitijih preduzetničkih glava. Kada preduzeća pogođena smanjenom potražnjom zaustave dalje zapošljavanje na neko vreme, neki zaposleni će iskoristiti svoju situaciju kako bi smislili nove proizvode i metode, osnivajući startapove kako bi ih razvili.

Sve veći broj ambicioznih inovatora naporno radi u kućnim garažama kako bi samostalno proizveli neka od svojih kapitalnih dobara. Što je još važnije, akumulacija novih startup firmi će postepeno generisati sve veću potražnju za investicijama – a to je indukovani tj. pobuđeni zahtev izazvan novom situacijom! – a takođe će generisati i rast.

Neki mogu posumnjati u ovaj koncept. Mogu li novi proizvodi i metode da prođu dobro na tržištu ukoliko postoji manjak potražnje? Kao što mi je jedan inovator rekao usred finansijske krize: njegov cilj je bio da preuzme tržište – a zaista mu je malo bilo važno to što su ciljna tržišta bila samo 90% svoje nekadašnje veličine.

Ilustracija: The Guardian

Ilustracija: The Guardian

Može li kapital biti podignut tamo gde se prihodi depresivno umanjuju? Male firme i startup preduzeća uvek moraju da se bore za kredit, a Velika Recesija koja je sledila finansijsku krizu iz 2008. godine još im je više otežala situaciju. Ipak, recesija nije sprečila gomile tih firmi da pronađu izvore finansiranja u Silikonskoj dolini, Londonu i Berlinu. Nije ni čudo što su se Nemačka, Sjedinjene Države i Velika Britanija više-manje oporavili od krize. U Sjedinjenim Državama, ukupan faktor rasta produktivnosti dostigao je svoje rekorde upravo tokom 1930-tih, kada je privreda bila u padu, a potom izrastajući jača iz Velike depresije.

Oporavak je žalosno podbacio u dve vrste ekonomije. Francuskoj i Italiji nedostaju mladi ljudi koji žele da budu novi preduzetnici ili inovatori, a oni malobrojni rušeni su i ometani ukopanim i uparloženim korporacijama i mnogim drugim interesima. Grčkoj ne nedostaju  potencijalni preduzetnici i inovatori, ali joj nedostaje sistem anđela investitora kao sistem za  venčer kapital (ulaganje s rizikom). Neki Grci su osnovali dobre i značajne startup firme, mada ne u Grčkoj.

Zagovornici ekonomije tražnje reći će da inovacije samo čine da oporavak bude još teži, jer inovacije omogućavaju da firma zadovolji postojeću potražnju sa manje zaposlenih. Oni se, prema tome, pozivaju na godišnje investicije u javnom sektoru – sve do nivoa potrebnog za punu zaposlenost. Takve infrastrukturne investicije bi, međutim, daleko prevazilazile sve ono što je ikada bilo preduzimano onda kada je ekonomija bili “ostavljana” da povrati visoku zaposlenost kroz sposobnost adaptacije i inovativnost. U stvari, takva investicija je daleko skuplja, jer predupređuje i sprečava adaptaciju i inovaciju, koje bi omogućile veću zaposlenost i brži rast.

Štaviše, sve dok zapadna inovacija i dalje ostaje usko ograničena, opredeljenost ekonomije tražnje jednom velikom, neprekidnom protoku ulaganja u infrastrukturu – i, shodno tome, opredeljenost i privrženost ekonomije ponude neprekidnom protoku privatnih investicija – mora dovesti do uvek umanjujućih profitnih povraćaja, dok, neminovno, ekonomija ne dostigne stanje gotovo potpune nepokretnosti.

Ponuda, ona kojom se nudi još više od one stare robe, nastale bez daljeg inovatorstva, nikad ne “stvara svoju sopstvenu potražnju” kako je mislio Kejnz. Ali, obezbeđivanje nove robe, proistekle na inovacijama, to može. Prepreke i smetnje prilagođavanju i inovaciji – a ne fiskalna štednja – jesu faktori koji izazivaju našu stagnaciju. A samo bi obnova dinamike – a ne još više fiskalne neodgovornosti – ponudilo makar neku nadu za trajni izlaz iz krize, recesije i stagnacije.

Project Syndicate

Javna potrošnja i monetarna politika

Evo šta ekonomista Vladimir Gligorov misli o Krugmanovim argumentima za povećanje javne potrošnje i za aktivniju monetarnu politiku, kojima se Nemačka protivi, više od većine, mada ne i svih, drugih zemalja u Evropskoj uniji.

Oko javne potrošnje, tu su tri stvari.

Jedna jesu ulaganja u infrastrukturu, nacionalno i unutar EU, gde nema preteranih neslaganja. Ulaganja u EU su deo Junkerovog plana ili Plana pet predsednika (a i Berlinskog procesa za Balkan, kojeg je inicirala Nemačka). Sprovođenje je problem. Oko ulaganja u Nemačkoj ili u nekoj drugoj zemlji, tu takođe nema mnogo sporova, mada to nije nešto što može u bilo kojoj zemlji da se odluči preko noći, dakle potrebno je vreme, politički dogovori i sve to. Uglavnom se smatra da bi nemačku infrastrukturu, kada je konkretno o njoj reč, trebalo obnoviti, što će reći da su tu potrebna velika ulaganja.

Druga je stvar povećanje tekuće potrošnje, recimo putem povećanja izdataka za nezaposlene ili za plate. To je politički problem, ali je i problem konkurentnosti. Nemačka je izvozna privreda, a zemlje kao Francuska ne mogu da dozvole da izgube konkurentnost prema Nemačkoj. Tako da se ti predlozi svode na to da Nemačka, koja ima veliki suficit u spoljnoj trgovini, poveća plate i druge izdatke i tako poveća domaću potrošnju i uvoz, što bi pomoglo drugim zemljama u EU, koje imaju deficite, da povećaju izvoz. Do toga, do rasta plata i drugih naknada, će svakako i doći, postepeno, ali nemačke vlasti mogu da gledaju i da povećaju stanovništvo, dodatnom imigracijom, jer je tamo demografski rast negativan, što će uticati na to da se plate povećavaju sporije, mada bi ukupna potrošnja trebalo da se poveća. No, iz ovoga što sam napisao o imigraciji, jasno je da sve to nisu naročito jednostavne političke, pa sada i socijalne, odluke.

Treća je da država dodatno zapošljava, gde ima predloga da to bude putem neke vrste industrijske politike, pri čemu je teško videti šta bi to tačno bilo, jer je prošlo vreme kada su države ulagale u državna industrijska preduzeća. U Nemačkoj je, uz to, stopa nezaposlenosti niska, tako da se može govoriti o punoj zaposlenosti, pa nije jasno koju bi dodatnu zaposlenost javna ulaganja trebalo da povećaju?

Tu je problem (od Džona Mejnarda Kejnza do Krugmana) ovaj: ako se vidi da privatni sektor ne ulaže, a nezaposlenost je nedobrovoljna, znači ljudi traže posao, ali ga poslodavci ne nude, država bi mogla, a Kejnz i Pol Krugman smatraju i da bi trebalo, da ih zaposli. U Nemačkoj nema previše takvih nezaposlenih, ako ih uopšte ima, tako da bi to bila preporuka za druge zemlje Evropske unije, gde se zaista i razmatraju ti programi ulaganja u infrastrukturu, pa i drugi koji bi trebalo da podstaknu preduzetništvo u industriji i u izvoznim uslugama, ali to ide sporo jer mnoge zemlje članice nemaju potrebni fiskalni prostor za subvencije ili za poreske olakšice, dok EU nema mogućnosti da oporezuje za te namene, a krediti koje bi trebalo da uzima, i koje i uzima kako bi pozajmila novac Grčkoj na primer, na kraju, ali koji se planira već sada, moraju da se pokriju iz poreza. Što je politički problem – jer Brisel ne odlučuje, već odlučuju zemlje članice – da se utvrdi ko bi šta platio i koliko? U Nemačkoj, recimo, postoji sistem fiskalnog federalizma, uostalom kao i u Americi, gde federacija i pokrajine (države u SAD) dele troškove javnih ulaganja. EU kao celina nema takav sistem, izuzev sredstava u budžetu koja su namenjena manje razvijenim državama i regionima.

Tako da je Krugmanov problem ovaj: Kako bi Nemačka većom javnom potrošnjom mogla da utiče na povećanje zaposlenosti, recimo u Grčkoj ili Španiji? Odgovor je: tako što bi podstakla potrošnju i ulaganja kod kuće, čime bi se povećao uvoz neposredno, a i posredno preko brže inflacije u Nemačkoj. Alternativa je da se do istog takvog prilagođavanja dođe padom plata i cena u recimo Španiji ili Grčkoj, što bi povećalo njihov izvoz u Nemačku, a možda bi je to podstaklo i da ulaže, u recimo infrastrukturu iz razloga konkurentnosti i povećanja zaposlenosti (kako bi posao našli oni koje bi ugrozio povećani uvoz). Ovde, naravno, postoji asimetrija: nemačka politika bi trebalo da bude solidarna sa zemljama kao što su Španija i Grčka, dok bi prilagođavanje ovih drugih kroz deflaciju (smanjenje zaposlenosti i plata) bilo u njihovom interesu (gde je potrebno da ovaj “njihov” ili “sopstveni” interes javnosti nađe politički izraz u tim zemljama, što kao što se vidi nije baš jednostavno). Tako da odricanje izgleda politički, a mnogima i etički, opravdanije od solidarnosti. Fiskalna unija, naravno, taj problem rešava – kroz evropski porez i socijalna davanja – ali do toga je potrebno doći.

Super Mario

Što se monetarne politike tiče, ona je bila veoma uspešna u tom smislu da je očuvan evro. Oko 2012, kamatne stope na evro obveznice država članica monetarne unije su počele veoma da se razlikuju, do desetak procentnih poena (između recimo prinosa na nemačke državne obveznice i španske i grčke, koje su sve u evrima naravno), što je zapravo bila spekulacija o tome kako će izgledati kursevi novih valuta kada se raspadne evro. To je Mario Draghi uspeo da onemogući. Takođe, uspeo je da devalvira evro u odnosu na dolar, delimično kroz takozvano kvantitativno olakšanje, što je značajno podržalo evropski izvozni sektor. Konačno, učinio je javne dugove država članica održivim (čak i Grčke, ako tamo konačno privreda počne da se oporavlja), jer su kamatne stope na nuli, kada nisu negativne, a i ostaće takve bar još nekoliko godina.

Nije, pak, došlo do podsticanja ulaganja monetarnom politikom. Osim u berzanske papire. I tu je ključni problem. Naime, Mario Dragi kupuje razne vrste obveznica, time utiče na rast njihove cene i na pad prinosa, i to održava solventnost i likvidnost korporativnog i finansijskog sektora, ali ne podstiče ulaganje u dodatne proizvodne kapacitete, osim možda u inostranstvu, jer EU ima suficit u razmeni sa svetom. Jedan razlog je to što još uvek postoje ozbiljni problemi u bankarskom sektoru, gde je potrebno da se poveća kapital i da se uklone preostala nenaplativa potraživanja, a drugi razlog je to što se privatna potrošnja sporo oporavlja, zbog povećanog broja nezaposlenih i zbog stagnantnih, a u mnogim zemljama, i realno manjih plata i drugih naknada. Što se vidi u veoma sporoj inflaciji. To je taj problem prilagođavanja kroz deflaciju.

Šta tu još može monetarna politika? Da ubedi preduzetnike i potrošače da će inflacija da se ubrza (da, kako bi rekao Krugman, ubedi sve da je “posvećena iracionalnosti”), pa da prvi vide izglede da povećaju dobit i ulažu u povećanje proizvodnje, a drugi bi trebalo da danas troše više jer će sutra sve biti skuplje. U tome je Dragi bio neuspešan, uostalom kao i FED (američka centralna banka) i centralna banka Japana (mada ne iz istih razloga). Da bi se to postiglo, potrebno je bukvalno štampanje para, ono što se zove helikopterskim novcem, što znači da se novac naprosto stavi ljudima u džepove, pa da oni krenu da ih troše (recimo zato što će to biti više nego jasna potvrda da je centralna banka postala “iracionalna”).

01

To je, međutim, isto što i fiskalna politika, zbog čega Dragi to ne može da uradi. Ne može ni Brisel, jer budžet EU nema mogućnost deficitarnog finansiranja, već to mogu samo države članice, a među njima one koje nemaju budžetske probleme, što će reći ponovo Nemačka. Koja ne vidi potrebu za tim jer nema problem nezaposlenosti i ne bi ubrzanjem inflacije u samoj Nemačkoj da podstakne uvoz i obeshrabri izvoz.

Pa se vraćamo na ono što sam napisao o podsticajnoj fiskalnoj politici. Gde bi posao helikopterskog novca obavilo smanjenje poreza (naprosto ministarstvo finansija pošalje svima ček sa nadom da će novac biti potrošen), ali to mnoge zemlje ne mogu da urade iz političkih, ali i budžetskih razloga, jer bi se time povećali fiskalni deficiti. Centralna banka nema taj neposredan problem, usled čega je štampanje para, u vidu helikopterskog novca, bolji metod, ali to, najpre, nije moguće po statutima većine banaka, a drugo nije politički izvodljivo ako nije jasno ko tačno snosi troškove? Što je političko pitanje koje je neizbežno, čak i ako ta operacija nikoga ništa ne košta. U Evropskoj uniji bi bilo prelivanja, što je dodatni politički problem. A zajedničke kese za tu svrhu nema.

Naravno, ništa ne stoji i nevidljiva ruka ne miruje, tako da će sa vremenom taj proces postepenog rasta plata i cena u Nemačkoj i sličnim zemljama, uz pad realnih plata u deficitarnim zemljama, dovesti do oporavka, gde će biti veoma vazno to što je Dragi uspeo da sačuva evro i sa njim zajedničko tržište. A biće i dodatnih javnih ulaganja, ali ništa od toga ne preko noći.

Benevolentni diktator i demokratija

Problem koji imaju Krugman i drugi ekonomisti, koji kažu da je potrebno da država više troši, zaduživanjem jer su kamate niske, jeste u tome što ne mogu da objasne zašto za to nema podrške ni u zemlji sa centralnom vlašću i budžetom kao što su SAD, a pogotovo je to složeno u EU, gde centralne vlade i budžetske politike i nema. Zapravo, u SAD federalne vlasti mogu da troše deficitarno, što i čine, ali su te mogućnosti u državama (članicama federacije) ograničene, i zapravo formalno nepostojeće (osim kroz zaduživanje za kapitalna ulaganja). Tako da u SAD države ograničavaju federaciju, dok su u EU, a zapravo u  evropskoj Ekonomskoj i monetarnoj uniji (EMU), države ograničene nedostatkom fiskalne zajednice.

Problem je, delimično, u pristupu. Uzmimo da postoji benevolentni diktator; njemu bi bilo jasno da javna potrošnja i ulaganja mogu i treba da nadoknade privatnu potrošnju i ulaganja kada su one nedovoljne da bi se postigla puna zaposlenost. Otuda pitanje: zašto ne može demokratija ono što bi mogao benevolentni diktator? Pa onda slede objašnjenja, jedno manje razumljivo od drugog. No, benevolentni diktator to ne može, upravo zbog toga što mu nedostaje demokratska legitimnost. Krugman je u pravu da je javni dug ono što “mi dugujemo sebi”, ali u federacijama i unijama tih “nas” nema, a nema “nas” ni u centralizovanim državama mimo legitimnosti koju obezbeđuje demokratski proces. Čak i centralna banka to nije, jer demokratski “mi” nismo spremni da joj predamo upravljanje javnim finansijama. Zato su one samostalne, što će reći odvojene od budžeta, kako bi mu bile nedostupne.

Rezervni novac

Krugmanu je sve to jasno, usled čega on smatra da je bolje kada evra ne bi ni bilo, pa bi zemlje kao Španija i Grčka devalvirale i ne bi morale da se prilagođavaju kroz deflaciju. Izvoz bi se povećao ili bi se bar uvoz smanjio, pa bi se povećala domaća potrošnja, i opet bi negativni efekti na zaposlenost i privrednu aktivnost bili manji i privremeni. Problem je u tome što je za uspešnu devalvaciju potrebno da novac zemlje bude njen rezervni novac, što će reći da se ne štedi, računa, primaju plate i druge naknade, i pozajmljuje u stranom novcu. No, u mnogim zemljama, recimo u Srbiji, ali recimo i u Hrvatskoj, a i u Grčkoj u vreme drahme, štedi se u stranom novcu, a i plate su u velikoj meri indeksirane na evro (ili ranije nemačku marku ili dolar), upravo da bi se prihodi i potrošnja osigurali od neočekivane devalvacije. Tako da, ako se svejedno devalvira često, kao u slučaju Srbije, to dovodi do rasta stranog duga, jer čak i državi je jeftinije da se zadužuje u stranom novcu, i onda, kao što je sada slučaj, devalvacija rizikuje ne samo bankrotstvo privatnog sektora, već i države. Tako da, opet, kada bi postojao benevolentni diktator sa potrebnim ovlašćenjima da obezbedi da ljudi imaju poverenje u sopstveni novac, iako ih to poverenje košta svaki put kada kurs devalvira, prilagođavanje na gubitak konkurentnosti i na privredne krize kod kojih je to problem bi bilo preporučljivo. No, to obično zahteva različite mere represije, koje su opet skupe politički i u novcu. Neke zemlje su uspešne u režimima takozvanog inflatornog targetiranja sa fleksibilnim kursem, ali njima devalvacije nisu ni potrebne. Ali mnoge od zemalja koje su upravo htele da se oslobode tih troškova povremenih devalvacija i stoga su prešle na evro nemaju ni monetarne niti fiskalne, a to će reći ni privredne niti političke uslove, potrebne za povratak na sopstveni novac. A uz to su i demokratije, pa moraju da vode računa o tome ko plaća koji fiskalni trošak.

Peščanik.net, 07.05.2016.

Baze podataka i automatizacija: pomeranje granica biznisa i profesije

Ovaj momak je pomogao da Yahoo i Apple imaju ludo veliki rast profita – a sada je skupio sedam miliona dolara kako bi rešio jedan veliki problem.

Potrebno je mnogo rada da bi se efikasno upravljalo centrima za baze podataka, koje je od tehnoloških titana napravilo savremene globalne supersile. To je nešto o čemu Skot Noutbum (Scott Noteboom) zna zaista puno. Za Business Insider priču napisao Met Vajnberger

12Od 2005. do 2011. godine, Skot Noutbum se nalazi na čelu centra za operacije na bazama podataka kompanije Yahoo, pomažući ovoj firmi da sa 22.000 servera svoju globalnu serversku farmu proširi na 350.000. Nakon toga, Noutbum je otišao u Apple, pomažući ovoj kompaniji da sagradi i preradi infrastrukturu svog data-centra, preko potrebnog kako bi uspešno opsluživala stalno rastuće usluge kao što su Siri i iCloud.

U 2013. godini, Noutbum je napustio Apple da bi započeo rad na svojoj kompaniji, LitBit. Danas, LitBit najavljuje da je u prvom krugu prikupljanja sredstava uspeo da namakne sedam miliona dolara, uz Storm Ventures, Illuminate Ventures, Correlation Ventures i AME Cloud Ventures Džerija Janga (Jerry Yang), koji su takođe investirali u Skotov startup.

Zajedno sa finansiranjem svoje nove preduzetničke ideje, Noteboom je spreman da javno podeli ono na čemu je, tokom skoro tri godine, njegov LitBit radio u tišini. Ukratko, Noutbum u delo sprovodi sve lekcije koje je naučio tokom svog angažmana u kompanijama Yahoo i Apple, nastojeći da svoje iskustvo primeni kroz pomoć velikim kompanijama da upravljaju svim svojim pametnim uređajima i mašinama.

Zašto je sve što je Noutbum radio obavijeno velom tajne i ispod medijskog radara? Noutbum kaže da je to možda zato što ga se Apple “otresao”.

“Kada radite u Eplu, neke stvari vam se usade i uđu u naviku”, dodaje Noteboom, i nastavlja “A to je da – ukoliko ćete provesti dve godine radeći na nečemu – onda nikome nemojte  govoriti o čemu je reč sve dok ne budete sasvim spremni.”

04Staro i novo

Jedna od stvari koje shvatite tokom rada u data-centru, kaže Noutbum, jeste da Alphabet – Nest nije izmislio ideju kompjuterizovane kontrole tehnike i uređaja. Već dugi niz godina, data-centri su potpuno automatizovani: od kontrole temperature, preko nadzora bezbednosnih funkcija do rasvete, a sve u nastojanju da se maksimizira efikasnost.

Ovakvi sistemi su tokom proteklih nekoliko godina doživeli renesansu: jeftini kompjuterski procesori postali su široko pristupačni, baš kao i jeftine cloud computing usluge za obradu podataka, uz smart telefone pomoću kojih se daljinski povezujete s njima – sve ovo išlo je – polako ali sigurno – ka tome da sve, pomalo i posvuda, postane pomalo “inteligentnije”.

U našim domovima, automatizacija je dovela do uspona Amazonovog Ehoa (Echo) i Kanarinac (Canary) kamere. U obavljanju posla, to znači više robota u fabrikama i u skladištima, više senzora koji mogu da prate kada je kompleksni deo neke mašine potrebno popraviti, uz sve zastupljenije povezivanje svakog komada tehnike i mašina sa mikroprocesorskim kontrolerima.

05

Problem, kako ga prikazuje Noutbum, jeste u tome što samo veoma mali broj ovih sistema, starih i novih, “govori istim jezikom”. Da biste se povezali sa starijim klimatizacionim sistemima, kaže on, možda ćete ipak morati da koristite stari dial-up modem. I njih nije ni lako, a ni jeftino zameniti.

“Ovi sistemi su dizajnirani tako da se nikada ne menjaju”, dodaje Noutbum. “Oni su potpuno izolovani jedni od drugih.”

Ovo otežava da jedno moderno IT odeljenje postigne upravljačku kontrolu nad uređajima, a kamoli da ih automatizuje. Samim tim je kritično važnim poslovnim sistemima teško da zadobiju onu vrstu lake kontrole i integracije koja se vidi, recimo, u slučaju Amazonovog Ehoa i ili Nest-ovog termostata.

Google je nedavno izvestio da je upravljati ne-automatizovanim centrom za obradu podataka kao “hraniti mašine krvlju, znojem i suzama ljudskih bića.” I to je bio veliki problem za Noutbuma, kada je predvodio timove za održavanje Eplovih i Jahuovih data-centara.

06Ono što su Noutbum i njegov tim izgradili jeste operativni sistem koji povezuje sve te pametne sisteme, bez obzira na to kada su napravljeni, istovremeno ih “prevodeći” u jedan moderniji univerzalni jezik.

“[Internet Stvari, ili industrijski internet] nije nova stvar, to je i nova stvar ali i stara stvar, baš kao i izazov da sve tehnološke naprave sakupimo unutar jedne, objedinjavajuće kontrole,” kaže Noutbum.

Odatle, postigavši taj stepen objedinjenosti, možete koristiti i izgraditi aplikacije na vrhu RhythmOS. Od kapije, LitBit nudi tri sistema: Maestro, sistem za lako programiranje i prilagođenu automatizaciju, upravljenu ka uređajima koje je moguće povezati; Vitals, sistem za kreiranje prilagođenih upozorenja i podešavanja; i Intellect, sistem za ispitivanje i analizu podataka. Litbitovi kupci mogu takođe da kreiraju i sopstvene aplikacije.

Nooublum je od Epla naučio da je korisnički interfejs podjednako važan kao kao i osnovne tehnologije koje se nalaze u temelju svega, kaže on.

Ne samo da RhythmOS doprinosi povećanju efikasnosti kod međusobno spojene opreme, tvrdi on, već otvara vrata čak i onima koji nisu tehnički potkovani – inspirišući ih da počnu da rade sa ovim sistemima.

08

A to je od ključne važnosti, jer sve, i svuda, postaje „pametnije“ – a samim tim bolje da se to dogodi pre, a ne kasnije, office menadžeri i prodavci moraće da brinu o upravljanju pametnim uređajima upravo onoliko koliko to čini operater data-centra danas, dodaje Noutbum.

U ovom trenutku, Noteboom kaže da su većina kupaca LitBita oni koji su aktivni u oblasti rada na data-centrima, samo zbog svog profesionalnog bekgraunda. On ih, međutim, vidi posvuda, i to najverovatnije veoma uskoro. I zaista, Noteboom kaže da širenje inteligentnih sistema ima potencijal da izazove jednu totalnu industrijsku revoluciju, na isti način na koji je dostupnost jeftinih tehničkih uređaja, električne energije, kao i računarske mreže inicirala nove poslove i biznise tokom prošlog veka.

“Mislim da će do 2020. godine ljudi shvatiti da je automatizacija revolucionarna isto kao i neke druge stvari, uključujući i internet,” kaže Noteboom.

Matt Weinberger, Business Insider

 

Kina: Strah i nada nemačke industrije

Kada se – kao što su to krajem novembra 2015. godine dogodilo u Pekingu – okupe šefovi država Kine i 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope, bar na ovom podneblju, u vazduhu zatreperi pitanje: kako Evropa gleda na ovo zbližavanje?

01

The Diplomat, magazin specijalizovan za političko ekonomske analize azijsko pacifičkog regiona, u tekstu objavljenom posle ovogodišnjeg četvrtog samita Kine i CEE, ne ostavlja sumnju u krajnje interese Kine: „Za Kinu, Centralna i Istočna Evropa predstavljaju „most ka Evropi“ u političkom i ekonomskom smislu. Na diplomatskom polju Kina se nada da će gradeći dobre odnose sa zemljama CEE od kojih su mnoge članice EU, uspeti da unapredi svoje odnose sa Unijom. Istovremeno, logistički CEE će odigrati ključnu ulogu u tome da kineski „Ekonomski put svile“ (“Silk Road Economic Belt”) stigne do svoje krajnje destinacije – Zapadne Evrope.

Prvi test evropskog pogleda na kinesko CEE zbližavanje, bar za prugu Beograd Budimpešta, uslediće pošto Mađarska ovih dana zvanično zatraži dozvolu od Evropske komisije da odobri ovaj projekat. Pruga je mikroskopski krak na zamišljenoj zemaljsko morskoj ekspres liniji Ekonomskog puta svile (Pojas i Put) i koncepta pomorskog puta svile za 21 vek, koji ima čvorište u grčkoj luci Pirej i odatle se račva na istok i zapad. No posle mnogo obrta sa gasovodom Južni tok i mogućim preokretima sa gasovodom Tesla, čovek na Balkanu ne može biti dovoljno oprezan kada su u pitanju geopolitički obrti.

Za Nemačku – koja je za mnoge danas sinonim za ključnog čoveka Evrope, i Kinu, ovakva pitanja evropskog odobravanja se ne postavljaju. Dve zemlje već godinama razvijaju posebno blizak odnos svojih industrija, i skoncentrisane su na pitanja koja su i ekonomski i tehnološki i bezbednosno na daleko višem nivou.

Nemačka želi da u Kini zacementira i proširi – ono što je već davno ostvarila „u manjem formatu“ u svim zemljama u CEE – poziciju vodećeg snabdevača kineske industrije složenom opremom, a Kina, da u Aziji ponovi nemačko čudo, izgradi snažnu tehnološki superiornu industriju četvrte generacije sa globalnim apetitom.

02

Ako se pod „Industrijom 1.0“ podrazumeva izum parne mašine, pod „Industrijom 2.0“ pojava električne energije i pokretne trake, a pod verzijom 3.0. ono što imamo danas – uspon elektronike i IT, onda „Industrija 4.0“ koju je Nemačka lansirala kao svoj cilj, 2011. godine na čuvenom hanoverskom sajmu, a Kina početkom ove godine, pretpostavlja pametne mašine koje međusobno komuniciraju (Internet of Things) i u stanju su da same usavršavaju proces proizvodnje, komunikaciju u oblaku (cloud computing) i obradu velikih baza podataka (big data).

Od oktobra prošle godine dve zemlje tesno sarađuju na ovom projektu a strategija „Made in China 2025.“ koji je najviše kinesko rukovodstvo obelodanilo u maju 2015. godine, predstavlja – po svojoj filozofiji i ciljevima – ogledalo nemačkog plana i novi kineski adut za održavanje visokog privrednog rasta u uslovima povećanja cene radne snage u Kini.

Za obe zemlje, „Industrija 4.0“ je stadijum industrijske proizvodnje koji je u najvećoj meri tek ideal stratega budućnosti, ali obe zemlje, doduše u veoma različitim razmerama, poseduju industrijske kapacitete koji u praksi „žive“ budućnost.

Merics – Mercator Institute for China studies, jedan najrelevatnijih think tankova za ovu oblast, situiran u Berlinu, navodi da u ovom trenutku u Kini ima svega 23 robota na 10,000 industrijskih radnika i 282 robota na isti broj radnika u Nemačkoj (58 prosečno u svetu), što jasno govori o tehnološkoj prednosti ovog drugog. Kina u ovom trenutku ima svega nekoliko fabrika koje već funkcionišu na ovim principima budućnosti, jedna je na primer Sany Heavy Industry Co., Ltd– šesti najveći svetski proizvođač teških industrijskih mašina a druga Haier Group, kineska multinacionalka za proizvodnju bele tehnike i drugih kućnih aparata, dok je većina drugih kineskih postrojenja na prelazu sa standarda 2.0 na standard 3.0.

03

Ipak, treba samo baciti pogled na kalendar sajmova u Kini posvećen robotici i elektronici da čovek uvidi koliko je ova nova industrijska revolucija vruća tema u Kini. Ili, koliko je na primer Haeir, za sada jedina kineska kompanija koja je pozvana da u Njujorku na ovogodišnjoj konferenciji First Industrial Internet Committee posvećenoj pametnim tehnologijama govori o svojim iskustvima, u vrhu novog industrijskog trenda.

Za lokalne kineske lidere pitanje izgradnje pametnih fabrika je jedno od najvažnijih u periodu do 2020. godine a centralna vlada snažno finansijski podupire digitalizovanje industrije još od 2007. godine – mnogo više nego što to na primer čini nemačka vlada. Merics smatra da kineskoj vladi gori pod nogama jer je slabljenje privrednog rasta kombinovano sa rastom zarada što na duži rok Kinu čini mestom nepovoljnim za masovnu radnointenzivnu proizvodnju niskog tehnološkog nivoa. Na dugi rok, politika jednog deteta Kinu će koštati nedostatka radne snage, pa se jedna od kineskih rukovodilaca nedavno, gorko našalio da će Kina morati uskoro da postane zemlja sa najvećim brojem robota po glavi stanovnika ako želi da se izbori sa posledicama naglog starenja stanovništva.

Ključni promoter industrijskog razvoja Kine je Ministarstvo za industriju i informacione tehnologije čiji je zadatak da industriju „prevuče“ sa standarda 3.0 ka počecima pametne industrije (4.0), dok se na lokalnom nivou izvodi niz eksperimenata sa digitalizacijom industrijskih pogona, prelaskom na Internet of things, robotiku, uvođenje inteligentne proizvodnje, i druge elemente koji vode ka izgradnji Kine kao industrijske supersile. To je napor gigantskih razmera između ostalog i zbog činjenice da u Kini nema razvijenih i široko uspostavljenih industrijskih standarda i čak i one industrije koje prednjače u nekoj oblasti postavljaju samostalne standarde nekompatibilne sa standardima drugih industrija sa kojima treba da se ukrste tokom tehnološkog rasta. Nemačko kineskim sporazumom potpisanim polovinom ove godine, dogovoreno je kinesko preuzimanje i ujednačavanje standarda sa nemačkim „Industrije 4.0“

Koliko je Kina napredovala na putu tehnološke supersile je pitanje gledanja u čašu dopola punu vode. Agencija Blumberg nedavno je ismejala kinesko upinjanje da osvoji proizvodnju putničkih aviona na kojoj se radi više od decenije. Zamišljen kao konkurent modelima Embraer i Bombardier, ARJ21 je trebalo da bude konkrentan na tržištu aviona sa manje od sto sedišta kao uvod za kasnije izazove – Boeing i Airbus. ARJ21 međutim, za sada ne može da dobije dozvolu američkih vlasti što znači da može da leti samo u Kini, i nekim južnoameričkim, azijskim i afričkim zemljama. Uz to, teži je, sporiji i manje energetski efikasan nego drugi avioni u ovoj klasi, dakle nekonkurentan. Imajući u vidu da će, prema procenama Boinga Kina u naredne dve decenije imati potrebu za 5.580 aviona, i postati najveće svetsko tržište za komercijalne avione, sasvim je jasno zašto ne samo Nemci, već i Amerikanci i Francuzi imaju dileme da li je kineskim partnerima na dugi rok bolje prodati tehnologije i „ugraditi se“ u njihove proizvode ili gajiti nadu da će Kina biti prisiljena da kupuje njihove gotove proizvode.

06

Blumberg smatra bi za Kinu bilo mnogo bolje da sledi primer Japana koji je, pre nego što je krajem novembra uspešno lansirao svoj avion Mitsubishi Regional Jet (MRJ), koji već ima 400 narudžbina iz inostranstva, savladavao nove tehnologije na parče, radeći kao podizvođač velikih zapadnih brendova. No kinesko iskustvo sa maglev vozovima baziranim na transferu pre svega nemačke (Siemens), francuske (Alstom), kanadske (Bombardier) i japanske tehnologije (Kawasaki Heavy Industries) pokazuju da je zemlja spremna da „prožvaće“ zapadne tehnologije, unapredi ih i pokaže se kao ozbiljan pretendent da postane najveći svetski izvoznik tehnologija i opreme u oblasti železničkog saobraćaja. Neke od zapadnih kompanija (pre svega japanske) smatraju da su pomažući Kini da uđe u srce novih tehnologija sebi pucale u nogu stvrajući jeftinijeg i moćnijom državom poguranog izazivača na globalnom tržištu.

Baš zato Merics smatra da SAP i Siemens treba da budu prve nemačke kompanije koje će testirati opasne vode saradnje sa Kinom, pre nego što se ka njemu upute manji i srednji proizvođači. Najveća nemačka briga je mogućnost krađe industrijskih patenata a najveći strah da ako se ona bude ustezala od saradnje sa Kinom u oblasti razmene tehnologija, to mogu učiniti drugi takmaci, pre svega iz SAD.

Zato Merics smatra da velike nemačke kompanije, pod snažnom podrškom nemačke države treba da uspostave pilot projekte sa kineskim partnerima i obavežu ih na snažnu zaštitu tehnoloških inovacija prema drugima i međusobno fer deljenje patenata razijenih u zajedničkoj saradnji. U ovom trenutku, procenjuje nemačka strana, Kina po svaku cenu želi saradnju sa Nemačkom i kineski državni vrh će lako preneti svoju volju na kineske kompanije.

Gde u ovom svetu visokih tehnologija ima mesta za zemlje CEE, koje su za sada veliki korisnici kineskih kredita i uvoznici kineske tehnologije izgradnje pruga (sa Makedonijom kao prvom zemljom u regionu koja je uvezla kineske vozove) i puteva, a gotovo minorni izvoznici svojih roba?

Prema najnovijim podacima ukupna trgovinska razmena između Kine i zemalja CEE posrasla je sa 43,9 milijardi dolara u 2010. na 60 milijardi dolara u 2014. dok su kineske kompanije investirale oko pet milijardi dolara u ove zemlje, a 16 zemalja CEE oko 1,2 milijarde dolara u Kinu.

11

Nesumnjivo je da je najbolje od svih CEE takmaca pozicionirana Mađarska, koja je do 2010. na primer učestvovala sa 89% od svih kineskih investicija u odnosu na druge CEE partnere, a od izbijanja finansijske krize posebno usredsredila pažnju na privlačenje kineskih investitora sa namerom da od Mađarske napravi središte Kine u Evropi. U nedavno objavljenoj studiji Ágnes Szunomár, Katalin Völgyi i Tamása Matura detaljno se razmatraju Mađarske opcije za dalji razvoj ove politike i izazivači – druge zemlje Višegradske grupe. Prema procenama autora Mađarska je do 2013, godine kroz različite kompanije i sa različitih teritorija privukla oko 2,5 milijardi dolara kineskih investicija u hemijsku industriju, telekomunikacije, trgovinu, hotelijerstvo, logistiku, nekretnine i konsultantske usluge. Mnoge od ovih 5000 registrovanih kompanija su mali dućani ali i multinacionalke kakve su Huawei, ZTE Corporation, Lenovo, Sevenstar Electronics Co., BYD Electronics i Comlink koji su od Mađarske napravile svoj glavni proizvodni i distributivni centar ne samo za Evropu već i mnoge druge delove sveta uključujući i Afriku.

U Višegradskoj grupi, najozbiljniji izazivač je Poljska koja takođe ima svoju razvijenu politiku otvaranja prema Kini, a na Balkanu joj se pridružuje Srbija koja ima velike ambicije u korišćenju kineskog novca za infrastrukturne projekte ali i za razvoj industrijskih zona koje bi trebalo da budu jeftinija verzija mađarskih investicija.

Kada je reč o izvozu, Mađarska u Kinu šalje tone svinjskog mesa, a kineski rukovodioci najčešće pominju zemlje CEE kao moguće izvoznike organske hrane, jagnjetine i drugih prehrambenih proizvoda. Milena Popović Martinelli, Knowledge Leader u KPMG u Beogradu, vidi prostor za srpsku pa i sve druge ekonomije CEE upravo u sferi snabdevanja manjih kineskih gradova čije su industrije na prelazu između standarda 2.0. i 3.0 sa srednjom još relativno manje probirljivom klasom u usponu, kao moguće potrošače ovdašnjih roba.

Ostaje ipak i to krajnje pitanje: šta ako se geopolitička kretanja tako pomere da partnerstvo Kine i CEE zemalja iz nekog razloga bude osujećeno?

Iako zvuči na prvi pogled kontradiktorno Mađarska koja ima najotvoreniju i najrazrađeniju politiku otvaranja ka Istoku, najlakše bi slegla ramenima. Jer više od 2,5 milijardi dolara koliko je Mađarska dobila od Kine, čine svega 2,5% ukupnih investicija od preko 111 milijardi dolara koliko je ova zemlja dobila sa Zapada, a prvenstveno iz EU.

Ovaj tekst je originalno objavljen u mesečniku Ekonomija & Biznis u decembru 2015. godine

McKinsey Institut: Kako rešiti evropsku ekonomsku zagonetku?

06

Na koji bi način kreatori politika mogli da preduzmu neophodne reforme u ekonomskom oživljavanju Starog kontinenta i povratku poverenja svojih birača? Institut McKinsey Global širi dobre ideje i prakse, predstavljajući moguća rešenja i putokaze. Sa tim ciljem pred sobom, ovaj tekst izradili su Paskal Lami (Pascal Lamy), počasni predsednik Instituta Žak Delor i nekadašnji direktor Svetske trgovinska organizacije, i Erik Labaj (Eric Labaye), direktor Mekinsijeve pariske kancelarije i predsedavajući Mekinsi Globalnog Instituta.

03Evropski lideri u rukama drže dugačku listu kriznih mera i kratkoročnih problema s kojima su se uhvatili u koštac: od tekuće izbegličke krize, do opasnosti da predstojećim glasanjem Britanija istupi iz Evropske unije. I, dok je fokus na dnevne probleme sasvim razumljiv, važno je da evropski lideri ne izgube iz vida i dugoročne prioritete za evropsku ekonomiju. Obnova jačeg privrednog rasta krajnje je neophodna kako bi se ispunile aspiracije evropskih građana, a time i povratilo poverenje u zajedničku budućnost evropskih naroda.

U vreme kada je privredni rast Kine i nekih brzorastućih tržišta u fazi usporavanja, Evropa bi trebalo da je u poziciji da iskoristi prednosti ovog “zatišja” u globalnoj ekonomiji. Nakon dugog niza godina trome ekonomije, nastale 2008. godine, uz oštar pad cena nafte počev od 2014. godine – u kombinaciji sa povoljnim kursom evra i programom kvantitativnog popuštanja kojim je Evropska centralna banka obezbedila Evropi retku priliku za nove ekonomske mogućnosti – stekao se utisak da se EU pomerila s mrtve tačke rešavanja velikih izazova. Korporativna ulaganja, u velikoj meri ugušena finansijskom krizom od 2008. godine, konačno su odskora doprla do nekog svog profita i pozitivnih bilansa.

02Još uvek, međutim, nedostaje sinhronizovana zajednička akcija kojom bi kreatori politika morali da iskoriste ovaj “lansirni prozor” i povoljnu situaciju za osnaživanje sopstvene konkurentnosti na svetskim tržištima – kako bi stvorili uslove za održivi i brži privredni rast. Evropska javnost odavno je željna izlaska iz ovog začaranog kruga loših ekonomskih performansi koje frustriraju građane. Istraživanje i kombinovana analiza McKinsey globalnog instituta (MGI), koji je 2014. anketirao 16.000 Evropljana u osam zemalja pokazala je jasnu spremnost na teške kompromise, uključujući duže radne nedelje i veći broj radnih sati ili prihvatanje nekih promena u sistemu socijalne zaštite, a u zamenu za poboljšanje prihoda i bolje javne usluge kao što su zdravstvo i obrazovanje.

Nije nikakva tajna šta treba učiniti da bi se ovo postiglo. Ukoliko Evropa želi da obnovi svoju privredu, to će zahtevati kombinaciju pan-evropskih koraka fokusiranih na podsticanje investicija i otvaranje novih radnih mesta kao i, na nacionalnom nivou, sprovođenje ključnih strukturalnih reformskih mera. U njih su uključene mere koje je Mekinsi naveo u junu 2015. U svom izveštaju pod nazivom “Prilika za iskorišćavanje evropskih mogućnosti” (A window of opportunity for Europe): sveobuhvatno mobilisanje radne snage, uključujući kreiranje fleksibilnog tržišta rada; povećanje produktivnosti, uključujući i stimulisanje konkurencije na jedinstvenom tržištu; investiranje u privredni rast, uključujući obrazovanje i inovacije; i, konačno, poboljšanje konkurentnosti EU. Ova kombinacija mogla bi da stvori održiv godišnji rast BDP-a od čak tri odsto – što je više nego dvostruko od trenutnog učinka u evrozoni (videti graf ispod).

01

Evropa mora da deluje sada, a ne samo da igra njoj pripadajuću nominalnu ulogu u današnjoj globalnoj ekonomiji, ali i zato što će starenje njenog stanovništva biti značajna kočnica za dalji ekonomski rast. Do 2050. godine, evropska radna snaga mogla bi da se smanji za 42 miliona, odnosno za 12 odsto, obarajući time i njen rast a i prosperitet, osim ukoliko se ne bi dogodio nagli porast produktivnosti koji bi taj nedostatak nadoknadio, ili ako se nastavi značajnije povećanje kvota za useljavanje imigranata.

11Već se godinama diskutuje i staje u odbranu onih politika koje bi mogle da dovedu do revitalizacije evropskog kontinenta – a u više navrata ovo je pitanje bilo pokretano od strane različitih evropskih institucija, uključujući Evropsku centralnu banku i Evropsku komisiju – kao i na sastancima ministara i šefova država svih 28 članica EU. Pa ipak, prelazak sa teorijske diskusije na praktičnu primenu i dalje u pojedinim zemljama ide veoma teško. Neke zemlje su napravile značajne reformske poteze, uključujući Španiju. Međutim, političke prepreke za sprovođenje dubokih reformi nastavljaju da opterećuju kontinent; mnogi lideri strahuju da bi sprovođenje korenitih ekonomskih promena, koje bi se pokazale uspešnim na duži rok, oslabilo njihove svoje kratkoročne izglede, interese i šanse na izborima.

I dok su naslovi u medijima često sumorni, Evropa je, u stvari, daleko od toga da postane istrošena sila. Evropska unija generiše 25 odsto globalnog BDP-a, dok su neke njene članice svetski priznati lideri u sprovođenju ključnih socijalnih i ekonomskih mera – takve performanse poseduje nemačka trgovinska konkurentnost, britanska snaga u sektoru uslužnih delatnosti, francuska saobraćajno–transportna infrastruktura, ili danska energetska efikasnost. Posmatrano iz korporativne perspektive Evropa je, takođe, živa i zdrava: na listi Fortune Global 500 prisutno je više evropskih kompanija (142) od američkih (128).

10Potreba za novim idejama i svežim ulagačkim sredstvima kao neizostavnim uslovima u prevazilaženju ovog fundamentalnog izazova s kojim se nosi evropska politička ekonomija predstavlja iskru koja je pokrenula ideju za zasnivanje Mekinsijeve nagrade za najbolju ekonomsku studiju (MGI Essay Prize). U Mekinsi Institutu izražavaju nadu da ovakva vrsta priznanja može generisati podsticaj i inspiraciju za neke sasvim nove, originalne pristupe u rešavanju zagonetki sprovođenja evropskih ekonomskih reformi, koje ne samo da će biti prihvatljive glasačima već će takođe povratiti poverenje u evropske integracije. To je posebno važno i iz razloga što se Evropa bori kako bi održala jedinstvo i oduprla se rastućem javnom nezadovoljstvu, kao i političkoj fragmentaciji. Ova će se nagrada fokusirati na tu vrlo realnu – i često potcenjenu – snagu Evrope, kao i na mogućnosti za održavanje i jačanje njene globalne uloge. Iznaći i dopreti do tih mogućnosti  i potencijala koje EU ima biće od suštinskog značaja, ukoliko Stari kontinent želi da obnovi veru svojih građana u više evropske ideale.

Za više informacija o Mekinsijevoj nagradi  “Prilika za Evropu” posetite vebsajt: essayforeurope.com.

Eric Labaye, Pascal Lamy, Mckinsey.com

Šta usporava svetsku ekonomiju?

Infografika: Focus Economics

Infografika: Focus Economics

Sedam godina nakon što je globalna finansijska kriza izbila 2008. godine, svetska ekonomija je nastavila da se spotiče u 2015. Prema UN izveštaju Stanje i perspektive svetske ekonomije 2016, prosečna stopa rasta u razvijenim ekonomijama je opala za više od 54 % od trenutka izbijanja krize. Procenjuje se da je 44 miliona ljudi u razvijenim ekonomijama nezaposleno, oko 12 miliona više nego u 2007. godini, dok je inflacija dostigla svoj najniži nivo od krize. Još više zabrinjava to što su stope rasta razvijenih zemalja takođe postale nestabilne. To je iznenađujuće, jer, s obzirom da  razvijene zemlje imaju potpuno otvorene kapitalne račune, trebalo je da imaju koristi od slobodnog protoka kapitala i međunarodne podele rizika – i used toga iskuse vrlo malu makroekonomsku nestabilnost. Osim toga, socijalni transferi, uključujući naknade za nezaposlene, trebalo je da omoguće domaćinstvima da stabilizuju svoju potrošnju.

Ali dominantne politike tokom postkriznog perioda – fiskalno povlačenje i kvantitativno popuštanje (QE) glavnih centralnih banaka – ponudili su malo podrške za podsticanje potrošnje domaćinstva, investicije i rast. Naprotiv, oni su težili da stvari učine gorim.

U SAD, kvantitativno popuštanje nije povećalo potrošnju i investicija delimično i zbog toga što se većina dodatne likvidnosti vratila u kasu centralnih banaka u obliku slobodnih rezervi. Zakon o regulisanju olakšica u finansijskim uslugama iz 2006. godine, koji je ovlastio Federalne rezerve da plate kamatu na obavezne i slobodne rezerve, potkopao je glavni cilj QE.

Zaista, sa finansijskim sektorom SAD na ivici kolapsa, Zakon o hitnoj ekonomskoj stabilizaciji iz 2008 je pomerio datum stupanja na snagu ponude kamate na rezerve za tri godine, do 1. oktobra 2008. godine Kao rezultat toga, viškovi rezervi koje drži Fed su porasli, od prosečno 200 milijardi $ u toku 2000-2008 na $ 1.6 triliona tokom 2009-2015. Finansijske institucije odlučile su da zadrže taj svoj novac kod Fed umesto da kreditiraju realnu ekonomiju, zarađujući skoro 30 milijardi $ – potpuno bez rizika – tokom poslednjih pet godina.

Ovo je zapravo velikodušna – i uglavnom skrivena – subvencija centralne banke za finansijski sektor. I, kao posledica povećavanja Fed-ovih kamatnih stopa iz prošlog meseca, subvencije će se povećati za 13 $ milijardi dolara ove godine.

Kontraproduktivni podsticaji su samo jedan od razloga da mnoge od očekivanih koristi od niskih kamatnih stopa nisu materijalizovali. S obzirom da je kvantitativno popuštanje (QE) uspela da održi blizu nule kamatne stope za skoro sedam godina, ona je trebalo da podstakne vlade u razvijenim zemljama da se zadužuju i ulažu u infrastrukturu, obrazovanje i socijalni sektor. Povećanje socijalnih transfera u post-kriznom periodu bi povećalo agregatnu tražnju i pomoglo potrošnju.

Pored toga, u izveštaj UN-a jasno pokazuje da, u celom razvijenom svetu, privatne investicije nisu rasle kao što se moglo očekivati, s obzirom na ultra niske kamatne stope. U 17 od 20 najvećih razvijenih ekonomija, rast investicija je ostao niži tokom perioda nakon 2008. godine nego u godinama pre krize; pet zemalja doživelo je pad investicija u toku 2010-2015.

Globalno, dužničke hartije od vrednosti izdate od strane nefinansijskih korporacija – koje bi trebalo da podstaknu fiksne investicije – značajno su povećane u istom periodu. U skladu sa drugim dokazima, to znači da su se mnoge ne-finansijske korporacije zajmile, iskoristivši niske kamatne stope. Ali, umesto za ulaganja, one su koristile pozajmljeni novac da otkupe svoje akcije ili kupovinu drugih finansijskih sredstava. QE tako stimulisao velika povećanja zaduženosti, tržišnu kapitalizaciju i profitabilnost finansijskog sektora.

Ali, opet, ništa od ovoga nije mnogo pomoglo realnoj ekonomiji. Jasno je da držanje kamatnih stopa na nivou bliskom nuli ne mora da dovede do viših nivoa kredita ili investicija. Kada je bankama data sloboda izbora, one su izabrale profit koji nosi nulti rizik ili čak i finansijske spekulacije umesto pozajmljivanja koje će podržati šire ciljeve ekonomskog rasta.

Nasuprot tome, kada Svetska banka ili Međunarodni monetarni fond daju jeftin novac u zemljama u razvoju, one nameću uslove u vezi sa tim šta mogu da urade sa njim. Da bi imali željeni efekat, QE je trebalo da prati ne samo zvanični napori da se obnove narušeni kanali kreditiranja (posebno onih koji su usmerene na mala i srednja preduzeća), već i konkretne ciljeve kreditiranih banaka. Umesto efektivnog podsticanja banaka da ne pozajmljuju, Federalne rezerve trebalo je da kažnjavaju banke za održavanje viškova rezervi.

Dok su ultra niske kamatne stope dala malo prednosti razvijenim zemljama, oni nametnule značajne troškove za zemlje u razvoju. Nenamerna, ali ne i neočekivana, posledica ublažavanja monetarne politike je nagli rast prekograničnih tokova kapitala. Ukupno priliv kapitala u zemlje u razvoju u 2008. godini porastao je sa oko 20 milijardi $ na preko 600 milijardi $ u 2010. godini.

U to vreme, mnoge zemlje u razvoju imale su velike problem u pikušaju da odgovore na takve snažne uplive kapitala. Vrlo malo toga je otišlo u fiksne investicije. U stvari, rast investicija u zemljama u razvoju značajno je usporen tokom postkriznog perioda. Ove godine, zemlje u razvoju, uzete zajedno, očekuju da će zabeležiti po prvi put neto odliv kapitala – u ukupnom iznosu od 615 $ milijardi dolara – od 2006. godine.

Ni monetarna politika ni finansijski sektor ne rade ono što bi trebalo da rade. Izgleda da je poplava likvidnosti nesrazmerno otišla u pravcu stvaranja finansijskog bogatstva i naduvavanja finansijskih mehurova, a ne u jačanje realne ekonomije. Uprkos oštrom padu cene kapitala širom sveta, tržišna kapitalizacija kao deo svetskog BDP-a i dalje je visoka. Rizik od druge finansijske krize ne može se ignorisati.

Postoje i druge politike koje bi mogle doprineti ostvarivanju obećanog obnavljanja održivog i inkluzivnog rasta. Na prvom mestu je promena pravila tržišne ekonomije kako bi se osigurala veća jednakost, dugoročnije razmišljanje, i obuzdavanje finansijskog tržišta efikasnom regulacijom i odgovarajućim strukturnim podsticajima.

Ali biće potrebno i snažno povećanje investicija u infrastrukturu, obrazovanje i tehnologiju. Oni će morati da se finansiraju, barem delimično, nametanjem poreza za životnu sredinu, uključujući poreze na karbonski otisak i poreze na monopole i druge rente koje su postale sveprožimajuće u tržišnoj ekonomiji – i doprinose enormno nejednakosti i usporenom rastu.

 

Hamid Rashid

(Hamid Rašid je bivši generalni direktor za multilateralne ekonomske poslove u Ministarstvu spoljnih poslova Bangladeša, viši savetnik pri UNDP Birou za razvojnu politiku i šef globalnog ekonomskog monitoringa na Katedri Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja)

 

Project Syndicate

 

Nakon Bitkoina, Blokčejn preokreće svet

Od Silicijumske doline do Volstrita tehnolozi i investitori živo raspravljaju o potencijalima Blokčejna (Blockchain) da proizvede pravu revoluciju … u svemu. Očekivanja su visoka, potencijal je značajan, ali prepreke su takođe impozantne. Finansijska pozadina jača, a eko sistem u kojem bi mogao biti primenjen se razvija. Blokčejn je svojevremeno smatran samo infrastrukturom za Bitcoin, ali je njegova tehnologija ubrzo dospela u centar pažnje, preuzimajući svetlost reflektora koja je do tada bila rezervisana za njegovog roditelja, kripto-valutu Bitkoin, obećavajući da će stvoriti novi set alata za smanjenje troškova i dovodeći u pitanje izvor dobiti za sve posrednike, pa i postojanja centralizovanih finansijskih institucija koje bi se mogle pokazati kao zastarele. Ovo rešenje obećava da će pomoći ne samo potrošačima već i onima koji tragaju za isplativijim opcijama.

Bitcoin je samo uvertira – Blockchain je spreman da dođe u centar pažnje. U svom najčistijem obliku Blockchain je digitalna platforma koja beleži i proverava transakcije na način koji onemogućava upade i revizije i javno je dostupan svima (Dokaz 1). Inače, svi dokazi, prilozi i grafikoni nalaze se u pdf izveštaju investicione banke Goldman Sachs.

Razvijajući istu tehnologiju – prvobitno razvijenu u studentskoj sobi na Northeastern Univerzitetu za Napster (i kasnije dorađenu od strane ljudi koji stoje iza tehnoloških kompanija Skype i Spotify) – ovaj alat je prvobitno rođen kao podrška stvaranju i praćenju Bitkoina.

Bitcoin i druge kriptovalute traže takav mehanizam koji će uspostaviti sporazum između svih strana koje učestvuju u transakciji. Od kupovine do prodaje, od trgovanja do čuvanja, svaka transakcija se vezuje međusobno tako da nikada ne dođe do dupliranja ili promene vlasništva nad Bitkoinom. Ovo Blokčejnu omogućava da registruje svaku transakciju, ali ne i da je obriše. Ova kompletna istorija … “javno podeljeno knjigovodstvo” na kojoj počivaju mreža (i valuta) je tako napravljena da, u očima korisnika, ako hoćete, preuzima ulogu centralne banke, i čini je zastarelom. (Prilog 2). Tu valutu u opticaju, kao rezultat, stvaraju građani na internetu, a ne centralne kliring institucije ili agencije. Na kraju, iako ostaje da je najjača asocijacija na Blokčejnu povezana sa Bitkoinom, postoje sve veći skupovi privatnih i sa dozvolom vidljivih knjigovodstava koji privlače pažnju i na koje je vredno fokusirati se.

Uloga kriptografije: Pre nego što transakcija bude odobrena i dodata na Blockchain, ona biva verifikovana od strane algoritma koji se oslanja na kriptografiju u proveri njegove autentičnosti. Svaka transakcija koja se javlja u Bitcoin, na primer, ima informacije koje se šalju preko mreže na proveru i verifikaciju. Rešavajući algoritam – zagonetku koja stoji iza sastavljanja jedne transakcije, pojedinci ili grupe, poznatije kao “rudari” (Miners) dobijaju “nagradu” u vidu više bitkoina. Ovaj proces, distribuiran na više čvorišta unutar svetske računarske mreže, veoma je kompleksan, opsežan i neverovatno težak za sprovođenje. Uporan i pouzdan, u ovom sistemu svako mora da pristane na transakciju a niko je ne poseduje. On omogućava ljudima koji ne znaju jedni druge, ili ne veruju jedni drugima, da dođu do dogovora koji se potvrđuje, smatra pouzdanim i održava kao predmet javnog izveštaja.

• Sačekajmo, ali nije li Bitkoin mrtav? Istina je, tokom poslednje dve godine – završno sa 30. novembrom 2015. –  vrednost Bitkoina je pala za 67% na oko $377. Kriptovaluta je vrednosno varirala uporedo sa skandalima koji su uključivali digitalne tačke kao što su Mt. Gox i Put svile, koje su postale glavna hrana za prežvakavanje, uporedo sa stabilizovanjem svetske ekonomije, što je smanjilo nepoverenje u centralne institucije. Dodajmo ovome misteriju Satošija Nakamotoa (Satoshi Nakamoto), što je pseudonim osobe ili grupe koja je stvorila Bitcoin protokol i odgovarajući softver.

Kako god da bilo, oni koji su otpisali Bitcoin su možda propustili zlatno jaje – tehnologiju koja stoji iza njega i čiji je cilj da racionalizuje, potencijalno, mnoštvo preduzeća. Pojednostavljeno rečeno, Blockchain može da živi izvan sveta Bitkoina.

Zašto je to važno? Ovo decentralizovano i na kriptografiji bazirano rešenje izbacuje posrednike. Ono ima potencijal da redefiniše transakcije i knjigovodstvo mnoštva različitih industrija. Od bankarstva do plaćanja, od notara do izbornih sistema, od registracije kola do isplate zarada, od kontrole oružja do baza podataka naučnog osoblja, preko trgovinskih sporazuma do katalogiziranja vlasnika umetničkih dela… ono ima potencijal da sve te transakcije napravi bržim, jeftinijim i sigurnijim.

Uklanjanjem potrebe za posrednikom smanjuju se potencijalni bezbednosni problemi od hakovanja do korupcije, od ubrzavanja manuelnih procesa koji su zastareli i mogu trajati dugo. Vaš rizik, ako se vreme obrade poboljša, može biti blizu trenutnog, omogućavajući tačne, u realnom vremenu, povratne informacije o rizicima i izloženosti. U svetu autora (Goldman Saksa), mislite o tome iz bankarskog ugla. U svetlu povećanog kapitala i regulatornih troškova, bilo koja tehnologija koja poboljšava povraćaj profita na ulog, pada na profitnu liniju. Nadzorni i tehnološki troškovi kao rezultat, mogu se smanjiti.

Koje su mane?

Kao i kod svih novih tehnologija, groznica koja raste, u ovom trenutku se gradi bez realnog, zakonodavnog ili regulatornog okvira. Open source ima istoriju uspeha i padova, koji navode na pitanje koliko će Blokčejn biti otvoren ili pod kontrolom. Ovo ne znači da privatne Blockchain “fiilijale” ne mogu da rade, ali fragmentacija može da uspori usvajanje ove tehnologije. Dalje, kao i sa svim rešenjima vezanim za tehnologiju, ključna pitanja postaju pitanja ko će snositi troškove razvoja i održavanja što odmah dovodi u pitanje i skalabilnost (kao i brzinu).

U slučaju Bitcoin-a, na primer, VisaNet, (vizin sistem za obradu), saopštio je u 2013. da može da obradi 47 000 transakcija u sekundi (sa tada aktuelnim kapacitetom) dok Bitcoin-ov Blockchain može za to vreme da obradi oko 7 transakcija. To je zato što Bitkoinov softver ograničava veličinu svakog bloka na 1 MB (trenutno, s obzirom na mogućnosti mreže), koji se stvara na svakih 10 minuta. Svaka transakcija varira u veličini, ali je najmanja veličina bloka oko 224 bajta, tako da 1024 Kb blok / 256 bajta =  znači 4,096 transakcija na svakih 600 sekundi… što je jednako cifri od 7 transakcija u sekundi.

Dokaz 3: Finansiranje iz izvora venčer kapitala se eksponencijalno povećalo

Bitcoin / Blockchain finansiranje iz izvora venčer kapitala u godinu dana ($,MN)

Dokaz 4: Bitcoin

Od start-up firmi, primeri slučajeva upotrebe itd.:

Broj startup kompanija u ovoj oblasti nije mali. Od Digital Asset Holdings, preko Coinbase, do Ripple i Ethereum (između ostalih) spisak je dugačak. Za potrebe ove prezentacije predstavljene su tri aplikacije u usponu kako bi se istakao potencijalni dijapazon njihove upotrebe u korporativnoj Americi danas.

R3CEV. Konzorcijum od 30 najvećih globalnih banaka, ovo telo radi na uspostavljanju jasnih standarda i protokola za distribuirane aktivnosti baza podataka. Ovaj startap iz Njujorka je angažovao ljude iz Google, IBM, Barclays i drugih da pomognu smanjenju troškova u bankarstvu.

Adept. Spajanje “Interneta stvari” (Internet of Things, IoT, ali ponegde je pojam sveden na uži i donekle nedovoljno precizan termin “industrijski internet”)) sa Blockchain, IBM–om i Samsungom dovelo je do razvoja ADEPT ili autonomne decentralizovane peer-to-peer komunikacije.

Telemetrija, koji ima za cilj da iskoristi tehnologiju kako bi poslužila kao knjigovodstveni zapis ili čuvar zapisnika za sve transakcije koje će Internet of Things (industrijski internet) stvoriti tokom svog rada. Može se koristiti kao način kako da uređaji međusobno razumeju kako svaki od njih funkcioniše  (na primer, kako vaš telefon povezati sa sistemom kućnog grejanja). Ova tehnologija takođe se oslanja na BitTorrent i Telehash, sa obećanjem da poboljša bezbednosne rizike, (još jedna oblast na koju se fokusira Blockchain).

Nasdaq. Nasdaq  je pokrenuo Nasdaq LINQ, svoju platformu baziranu na Blockchain koja mu olakšava izdavanje, katalogizaciju i snimanje transfera privatnih kompanija na NASDAQ privatnom tržištu. Nasdaq se udružio sa Chain.com unoseći svoj sopstveni IP.

Goldman Sachs