Tag Archives: Abraham Linkoln

Duga istorija američkih političkih zabluda (2/2)

Sledi drugi deo priče o američkim zabludama, prikaza knjige Kurta Andersena „Zemlja fantazija” (Fantasyland), nedavno objavljenom u magazinu Foreign Affairs.

Američke političke stranke su sve do 1960-tih svoje stavove o imigraciji jasno odeljivali od onih koji su se ticali rasnog pitanja – na te dve stvari gledalo se kao na dva različita problema. Pre američkog Građanskog rata, demokrati koje su zagovarali ropstvo su oberučke prihvatali nove Amerikance – imigrante; te bi novopečene useljenike potom uhvatili u svoju „franšizu“, žmureći na svojee izborne prevare, premlaćujući abolicioniste (zagovornike ukidanja ropstva), ili izazivajući rasne nerede. Platforma Demokratske stranke je polovinom 19 stoleća, iz godine u godinu, osuđivala abolicioniste, pozdravljajući “ugnjetavane iz svih nacija” (misleći na novopečene bele useljenike) te napadajući republikance zbog njihovih starovremskih anti-imigrantskih predrasuda.

Sa druge strane, isti ljudi koji su se borili protiv ropstva često su prezirali imigrante, čineći sve kako bi ograničili njihovo političko učešće. Čak je i Abraham Linkoln tiho inkorporirao nativiste (tzv „domoroce“, one koji su rođeni u SAD) u novu Republikansku partiju, iako je odbio da im pruža dalje ustupke. Kao što je istoričar Dejvid Poter napisao: “Nijedan događaj u istoriji republikanske stranke nije bio presudniji ili sretniji od ovog potajnog ujedinjenja. Republikanska stranka je dobila stalnu, „zadužbinski“ trajnu podršku nativista, čijim je glasovima, po svemu sudeći, Linkoln izabran za presednika 1860. godine. Ovaj savez je ojačavao partiju pri svim narednim izborima, tokom više od jednog stoleća u budućnosti. “Ovi dvojni savezi – Vigovci (a kasnije i republikanci) koji su se pridružili kritičarima ropstva i nativistima – i  sa druge strane demokrati, koji su se povezali sa rasistima i imigrantima – držali su u velikoj meri odvojena ta dva pitanja: pitanje ropstva i pitanje imigracije.

Još jednom, 1960-te su promenile sve. Kongres je 1965. usvojio Hart-Cellerov Zakon koji je otvorio vrata novom talasu useljenika (imigracija u Sjedinjene Države je radikalno zamrla tokom 1920-ih godina). Glavna suprotnost ovom zakonskom aktu poticala je od segregacionista koji su se plašili toga da će, za razliku od pretežno evropskih emigranata koji su dotad pristizali, u Sjedinjene Države u budućnosti početi da pritiču „nebelački“ useljenici. Nove tenzije narasle su uporedo sa  generacijama onih useljenika koje su u Novi svet došle tek nakon što je Hart-Cellerov akt usvojen u Kongresu: bio je to jedan od najvećih talasa imigracije u američkoj istoriji. Te napetosti su bivale sve više usmerene na stranačke politike, dok se unutar samih stranaka odvijalo usaglašavanje po rasnim, etničkim i nacionalnim linijama. Demokratska stranka zagovara građanska prava i podržava otvorenu imigraciju; vremenom, afro-amerikanci, azijski Amerikanci i oni iz zemalja španskog govornog područja bivali su „ponešeni“ (ili pak „ugurani“) u redove demokrata. Istovremeno, belačko stanovništvo rođeno u SAD odlučno se preusmerilo ka Republikancima.

Da bi se stvari još dodatno pogoršale, Američki statistički biro je po popisu iz 2000. godine počeo da objavljuje zapaljiva demografska predviđanja: Sjedinjene Države su neumitno postale nacija u kojoj su većina – manjine. Ovo je, zapravo, preterano pojednostavljeno pitanje jer biro za statistiku koristi standard koji podseća na “jednokratno pravilo”, klasifikujući ljude mešovitog etničkog porekla kao manjine. Niko, međutim, ne poriče da se lice američke nacije menja. Niko ovu promenu nije bolje simbolizovao od pojave samog Obame, tog simbola „većinom manjinske Amerike“. Ništa nije bolje oličavalo uzvratni udarac „razočaranih belačkih domorodaca“ od Trampa.

Političko prestrojavanje shodno različitim pogledima na rasno i imigrantsko pitanje značilo je da su početkom ovog veka, po prvi put, rasa i etnička pripadnost uredno mapirali identitet stranaka. Uzmite samo jedan pokazatelj podele: gotovo 90% republikanskih članova Predstavničkog doma su beli muškarci; među demokratama, broj belih muškaraca u stranci iznosi 43 procenta. Politički sistem koji je ranije u istoriji „razvodnjavao“ pitanje nacionalnog identiteta sada to pitanje ima u svojoj pogoršanoj varijanti. Iako većina Amerikanaca očekuje od političara da u politiku uključe i razlike zarad javnog interesa i društvenog značaja, današnja konfiguracija dve najveće američke političke partije podtakla je da tribalistička, plemenska pitanja isplivaju na površinu. Stranke su u više navrata isticale uvek isto, opasno pitanje u politici: ko se računa kao pravi Amerikanac, ko se ubraja u njih?

Podvlačeći pitanje nacionalnog identiteta, konflikt stranaka sada opterećuje političke institucije Sjedinjenih Država: uobičajen poredak stvari ali i funkcionisanja Kongresa; poremećene su i norme koje su nekada držale predsednika pod lupom i „zauzdanog“, kontrolišući ujedno nepristrasnost sudova i medija. Sve – od crkava do omladinskih izviđača, zahvaćeno je ovim društvenim sukobom generisanim viševekovnim zabludama. Pomešajmo sada taj širi društveni sukob oko identiteta sa dugačkim istorijatom američkih zabluda i rezultat je očigledan: dobijamo naciju koja je zaista upala u stanje rasula.

Loš trip

Andersen završava svoju knjigu neubedljivom i slabašnom nadom da je američki um prepun zabluda sada dostigao svoj vrhunac, te da će Amerikanci nekako, kako god, „naleteti“ na put koji će ga ipak izvesti na stazu “ravnoteže i pribranosti”. Kakve su šanse da se to dogodi? Dosadašnja istorija, natopljena rasnim pitanjem, koja se odvija paralelno sa pričom o Zemlji zabluda, nudi dve veoma različite perspektive budućnosti američke nacije.

S jedne strane, nacionalne institucije su uglavnom otporne, pa čak i u današnjem degradiranom medijskom okruženju: većina Amerikanaca – ne računajući tu Trampa, izgleda – jednostavno teško prelazi preko laganja za koje lažov ne snosi posledice. Klatno američke politike možda će još neko vreme nastaviti da se snažno njiše ka suprotnim polovima, iako se osnovni demografski trendovi – sve manje belih Amerikanaca – što je toliko zabrinulo republikanske lidere nakon njihovog poraza na predsedničkim izborima 2012. godine – nisu nimalo promenili. Iz godine u godinu, Sjedinjene Države bivaju sve manje belačke; beli nacionalizam ne nudi dugoročne izglede za politički uspeh. Umesto toga, svaka politička struktura biće primorana da se suoči sa situacijom na terenu, u stvarnosti – situacijom koja je neizbežna i nikako zanemariva. Republikanci će konačno morati, prisiljeni situacijom, da političku poruku svoje „male vlade“ odele od implicitnih (a ponekad i eksplicitnih) apela za belačkim suprematizmom. Demokrate će, pak, morati da zadobijaju odanost svojih birača tako što će se direktno baviti pitanjima ekonomskih prilika, umesto da simpatije birača privlače svojom antipatijom prema Republikanskoj partiji.

Naravno, na obe strane ostrašćene biračko-stranačke baze možda neće dozvoliti svojoj matičnoj partijii da izvrši neophodna podešavanja. Za to postoji puno presedana. Američka politika je često funkcionala sa partijom dominantne većine i (često regionalnom) manjinom. Stranka koja ne uspeva da održi korak sa vremenom se u američkoj istoriji može lako uočiti, naime, na primeru Demokrata odmah po izbijanju Američkog građanskog rata (stranka koja je dotad u Beloj kući imala samo dva predsednika za 72 godine), ili republikanaca po izbijanju velike međuratne ekonomske krize – Velike depresije (samo jedan republikanski predsednik u Beloj kući za 36 godina).

Sa druge strane, demokratije mogu doživeti i svoj slom. Kao što su politikolozi Robert Mickey, Steven Levitsky i Lucan Ahmad Way upozorili 2017 (takođe u magazinu Foreign Affairs), u velikim demokratijama je više nego teško postići dogovor sa svojom bazom i simpatizerima iz dominantne etničke grupe (koja podržava određeni – dotad ustaljeni – kurs, npr kurs o etničko-rasnim i imigrantskim pitanjima). Sjedinjene Države su pokušale da postignu nešto slično nakon svog Građanskog rata, tokom perioda oporavka i rekonstrukcije, kada su republikanci pokušavali da Južnjacima „nametnu“ rasnu ravnopravnost. Oporavljene belačke snage tada su se oduprle rasnim reformama i abolicionistima, sačinivši otvoreno autoritarne režime koji su odbacivali glasove gotovo svih crnaca – a i mnogih belaca – širom američke „južne pruge“ (Deep South states). Do sredine tridesetih godina prošlog veka, na primer, država Misisipi imala je više od dva miliona građana, ali je samo oko 6.000 njih glasalo na „midterm“ kongresnim izborima (inače genijalan regulator podobnosti političke vrhuške: usred predsedničkog mandata, nakon dve godine od postavljenja predsednika, održavaju se midterm izbori u Kongresu; ovim se reguliše da obećanja političke većine budu redovno ispunjavana, jer se – u slučaju da stranka čiji je kandidat osvojio predsednički mandat ne ostvaruje izborima obećane ciljeve – može desiti da Kongresom i bitnim ekonomskim, političkim, zakonodavnim i društvenim pitanjima upravlja ona partija koja nema svog predsednika na čelu Amerike. Zato su midterm izbori toliko važni, čak unekoliko i važniji od predsedničkih; u istoriji američke demokratije se veoma često događa da ne-predsednička partija ima glavnu reč u upravljanju državom).

U ovom scenariju, pritisak rasnih i etničkih promena može dovesti do toga da stara rasna politika južnjaka preraste u nacionalnu. Andersenova istorija američkih zabluda olakšava zamišljanje visokoparnih priča kojima bi se moglo opravdati potiskivanje birača na drugi politički pol, inače već fino iskrivljenu karakteristiku američke politike. Političari vladaju okruzima u kojima su došli na vlast zahvaljujući predizbornim smicalicama i nameštanju izbornih rezultata, uskraćujući kriminalcima pravo glasa, „pročišćavajući“ glasačke liste neposredno uoči izbora, namećući ograničavajuće zahteve za registraciju, donoseći zakone o glasačkim orijentacijama, zatvarajući biračka mesta i smanjujući vremenski okvir za izlazak na biračko mesto – sve to skupa otežava glasanje mnogim crnim, latinoameričkim, siromašnim i mladim ljudima. Fantazije o „masovnoj prevari birača“ mogle bi da ustoliče ova ograničenja. Trampova pobeda, ostvarena sa gotovo tri miliona manje glasova od svog protivnika, mogla bi označiti početak vladavine političke manjine.

Koje god se vizije budu pokazale kao preciznije i ispravnije, bura koja vlada američkom politikom neće u skorije vreme utihnuti, jer američka nacija nastavlja da se suočava sa ubrzano preobražavajućim identitetom (ipak, na kraju, nečeg pozitivnog u Andersenovoj živopisnoj istorijatu američkih zabluda). Istorija američke političke misli, po Andersenu, obiluje propovedanjem neistina, fantazija i ludosti. Ali, to je i priča o zemlji koja već pet vekova opstaje i napreduje – uprkos svim lažima koje šapuće samoj sebi.

Zemlja ponikla na fantazijama, zabludama i lošim tripovima: setimo se još jednom restorana „Comet Ping Pong Pizza“, koji je bio u centru “Pizzagate” skandala. Glasine koje su 2016. plasirane u „belačkim“ medijima etiketirale su ovo mesto kao sedište kruga koji je seksualno zlostavljao decu. Krugom su, prema ovim lažnim vestima koje su ubrzo postale viralne, upravljali – pripadnici američke Demokratske stranke.

James Morone, Foreign Affairs

Duga istorija američkih političkih zabluda (1/2)

Još uvek ludi, nakon svih ovih godina.

U proleće 2011, Donald Tramp je počeo da govori kako američki predsednik Barak Obama nije rođen u Sjedinjenim Državama. “Zašto ne pokaže svoju krštenicu?”, upitao je Tramp u emisiji „The View“ televizije ABC. “Voleo bih da vidim kako je izrađena”, rekao je TV stanici Fox News u emisiji “On the Record“. “Počinjem da pomišljam kako nije rođen ovde”, najavio je za televiziju NBC u „Today Show“. Uprkos mnogim dokazima koji potvrđuju sve ono što je suprotno njegovim tezama, Tramp je ponavljao svoje besmislice. Do dan-danas, situacija je simptomatična u vezi ovog pitanja: ankete pokazuju da oko 70 odsto registrovanih republikanaca sumnja u Obamino državljanstvo. Dobrodošli u ono što Kurt Andersen naziva „Zemljom fantazija” (Fantasyland).

U svojoj novoj knjizi, Andersen preduzima vrtoglavo književno putovanje obilato britkim i zajedljivim humorom, kroz pet vekova magijskog pogleda na svet; Andersenova knjiga Fantasland predstavlja pogled romanopisca na Ameriku koju j proizvela iluzornost i privid u glavama. “Pilićari“ (Hucksters) i “Naivčine“ (Suckers) samo tutnje stranicama knjige, bez predaha. Džon Vintrop (John Winthrop) u svojoj knjizi “Grad na brdu”, ukazuje ni na šta manje nego na opasnost da se u budućnosti uruši čitavo hrišćanstvo. Puritanski ministranti iz 17. veka i bitne figure  među prvim američkim kolonizatorima, Inkriz Mater (Increase Mather) i njegov sin, Koton (Cotton), izašli su na zao glas zbog svog lova na veštice u selu Salem. Andersenova priča dotiče P. T. Barnuma, Henrija Dejvida Toroa, Volta Diznija, Ronalda Regana i, konačno, samog Trampa, koji je ipak nenadmašan, sa prosečno više od pet neistina dnevno koje plasira u javnosti.

Kao što pokazuje Andersen, izmaštano, zabludama obojeno i fantastično, magijsko promišljanje sveta je oduvek igralo značajnu ulogu u američkoj kulturi. Ali, danas takvo razmišljanje izgleda nešto drugačije. U knjizi Fantasland pratimo paradu foliranata i njihovih manija, koje Andersen spretno katalizuje, oslikavajući nešto što je opasnije od iluzija: ogorčeno takmičenje za dominacijom nad „pravim tumačenjem“ američkog nacionalnog identiteta, identiteta kojeg političke institucije više nisu u stanju da kontrolišu i drže u okviru svojih ingerencija.

Amerikanci su se u prošlosti u nebrojeno navrata svojski trudili da izađu na kraj sa odlikama svog nacionalnog identiteta. Šta se promenilo do danas? Odgovor leži u načinu na koji su političke partije reorganizovale nacionalne debate o rasama, useljenicima i američkoj samodovoljnosti. Stranačke mašinerije su veoma dugo gušile „plemenska“ pitanja; one ih, danas, potpaljuju do nivoa požara.

Američki bogovi

„Zemlja fantazija“ počinje popisom magijskog razmišljanja u Amerikanaca. Dve trećine američkih građana danas veruje u anđele i demone; trećina ih smatra da su klimatske promene prevara, da su ljudi tumarali planetom još u vreme dinosaurusa, ili da farmaceutski karteli skrivaju lek za rak. Fantazije ne obitavaju tek tako, „negde“, netaknute u nekom ćošku nacionalne kulture, piše Andersen. Mnogi od njih koji veruju u ovakve zablude, uprkos svim naučnim dokazima, ubeđeni su i da je genetski modifikovana hrana nebezbedna, smeškajući se šeretski dok poriču Darvinovu teoriju evolucije. A većina kreacionista, zauzvrat, odbacuje uverenje Mormona, naime, da je Džozefa Smita (Joseph Smith) u snu pohodio neki Anđeo Moroni, razotkrivši mu tada sadržaj Mormonove knjige – na zlatnim pločama. Bilo je to otkrovenje u snu, okrtivanje zakopane knjige na zlatnim pločama na kojima je ispisana judeo-hrišćanska istorija neke drevne američke civilizacije.

Lajtmotiv Andersenovog zanimanja za „američke himere“ potiče od neimenovanog višeg savetnika u Beloj kući tokom mandata Džordža Buša mlađeg. Ovaj savetnik se, u intervjuu sa novinarom Ronom Saskindom 2002. godine podsmevao „balvanima“ (chumps) koji su živeli u “društvu zasnovanom na stvarnosti” – one koji se oslanjaju na ideju da se “rešenja pojavljuju iz vašeg razboritog istraživanja opipljive, percipirane realnosti.” Ali ne više, hvalio se savetnik. Mi, sada, “stvaramo sopstvenu stvarnost”.

Ovaj stav, kako pokazuje Andersen, nije bio ništa novo. Međutim, dve nedavne smene u američkom društvenom sazvežđu, tvrdi on, doveli su američko društvo u Zemlju zabluda koja je sada intenzivnija i više destabilizujuća. Prvo, kultura iz 1960-tih godina tipa “uradi svoju stvar, pronađi svoju stvarnost, sve je relativno” je doslovce oslobodila Amerikance, ohrabrene ovom maksimom da neguju svoje omiljene fantazije. Drugo, nova era informisanja i komunikacija učinila je da najraznovrsnija i najoprečnija mišljenja idu pod ruku s aktuelnim „zvaničnim“ vestima, mrveći u sitne komade razumevanje Amerikanaca o stvarnosti koja ih okružuje.

Danas se masovni mediji „prelivaju“ od količine zlonamernih fantazija i teorija zavere. Tokom izbora 2016. godine tvrdilo se da su zvaničnici Demokratske stranke bili uključeni u krug ljudi koji su seksualno zlostavljali decu i čiji je centar zbivanja bila jedna vašingtonska picerija, „The Comet Ping Pong Pizza“.  Ove tvrdnje prvo su se pojavile na internet stranicama belih suprematista i ubrzo su se proširile Mrežom poput virusa. Ovakav razgovor o javnom diskursu nije tek tako „otpočeo“; delom je doneta politička odluka da se ona lansira u javnost. Skoro četiri decenije, počevši od 1949. godine, Federalna komisija za komunikacije primenjivala je politiku poznatu kao “Doktrina pravičnosti“ (Fairness Doctrine), koja je od medija zahtevala da prezentiraju obe strane, lice i naličje kontroverznih pitanja – u vreme dok je još postojao režim plasiranja pristojnih, učtivo predstavljenih i proverenih vesti – period kojeg se mnogi Amerikanci sada sećaju s nostalgijom. Reganova administracija je zatim, 1987. godine, ukinula ovo pravilo, odbijajući nastojanja američkog Kongresa da ponovo uspostavi Doktrinu pravičnosti.

Ta promena krajem 80-tih se poklopila sa pojavom medijskih tehnologija koje su preobrazile način prijema informacija, samim tim preobražavajući i način percepcije. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih pojavili su se kablovski kanali koji su ubrzo zavladali televizijom, dok se ozbiljan sadržaj preselio u novootvorene radio-stanice na FM bandu; za to vreme je na AM bandu otpočela najezda provokativnih voditelja talk-show seansi koji su počeli da zauzimaju tek „oslobođeni“ prostor. Uzgred, AM bandovi, to jest stanice koje su se emitovale na kratkim i srednjim talasima po svojoj prirodi imaju daleko veći domet od FM frekvencija, a samim tim i potencijalno brojniji auditorijum. Političke i tehnološke promene su zajedno smešane počele da proizvode novu vrstu sadržaja: potpaljivački, stranački pristrasan i često zapreten u fantazije. Količina primisli, polu-informacija, tračeva i glasina narasla je neslućeno, izlivši se iz tamnih uglova novouspostavljenog medija, svetske računarske mreže, u već etablirane elektronske medije. Andersen istražuje razne vrste kolateralnih šteta: tu je pre svega jedna, od ozbiljnih naučnika veoma hitro diskreditovana, studija nastala na uzorku od samo 12 osoba, koju je 1998. objavio izvesni Endrju Vejkfild, a koja je podstakla opasnu histeriju protiv vakcina i vakcinacije, vraćajući nam na taj način dotad zamrle i iskorenjene bolesti kao što je veliki kašalj. Rast rasnih i rasističkih zabluda ubedio je milione da je anti-belačka ostrašćenost veći problem od anti-crnačke ostrašćenosti i da su američki muslimani zamišljali da američku sudsku praksu zamene islamskim pravom.

Novi medijski ekosistem je cvetao uglavnom na desnom političkom spektru. Iako su liberali pokušali da oponašaju konzervativne vesti, oni u tome nikada nisu imali mnogo uspeha. Kako Andersen primećuje, 45 miliona Amerikanaca koji slušaju desničarske radio stanice su stariji, uglavnom beli i konzervativniiji od američkog proseka u totalu. Oni su, pre svega – ljuti. Prema istraživanju-aketi koju su 2015. sproveli Wall Street Journal i NBC News, 98 odsto onih koji redovno slušaju i učestvuju u radijskim talk-show programima su ubeđeni da zemlja ide u pogrešnom pravcu.

Nacija useljenika

Istorija koja stoji iza tog besa pomaže da se objasni kako i zašto su Sjedinjene Američke Države ispale iz koloseka. Anderson je u pravu kada kaže da se to dogodilo tokom 1960-ih godina. Ali ispod priče o kulturi tipa “radi svoju stvar” leži dublja priča o tome kako je bela većina odgovorila na dvostruku opasnost: 1. opasnost od rasne jednakosti, i 2. od moći useljenika. Usred društveno-političkog preokreta šezdesetih godina, lideri obeju političkih polova konačno su se usredsredili na zahteve Afro-amerikanaca za rasnom pravdom – i odmah su se suočili sa reakcijama belačkog stanovništva. Republikanska stranka ušla je u pobunu protiv svojih elita. Beri Goldvoter, kandidat stranke na predsedničkim izborima 1964, bio je prvi vođa te revolucije. Propovedao je slobode slobodnog tržišta, ali je do kraja ostao tih jer su mu za vratom dahtali republikanski zadojeni segregacionisti. Istovremeno, demokrate su se suočavalele sa sopstvenim rasnim procenama i vrednovanjem dok su beli glasači, naročito oni sa juga, okrenuli leđa stranci upravo zbog rasne tolerantnosti. Demokratski kandidati gubili su bele glasove na svim predsedničkim izborima nakon 1964.

Goldvoterova koalicija između konzervativaca koji su za slabu državu i javne politike, i segregacionista, imala je dugo, dvostranačko poreklo. U doba pre američkog Građanskog rata, pristalice ropstva su se suprotstavljale federalnim projektima. Ako je nacionalna vlada bila dovoljno snažna da izgradi puteve ili bolnice za mentalno obolele, obrazlagali su konzervativci, možda bi bilo dovoljno moćno da se nosi sa problemom rasnog poretka (tj rasizma). Američki predsednik Džon Kvinsi Adams, a pre toga predstavnik iz Masačusetsa u Senatu je, kao veliki protivnik ropstva 1842. poručio svojim biračima da je ropstvo “paralisalo” moći nacionalne vlade, te da robovlasništvo stoji na putu “potencijalnom napredovanju u cilju opšte dobrobiti”.

Ovi sukobljeni stavovi o samoj federalnoj vlasti bili su dobro osvetljeni kada su se Sever i Jug podelili 1861. godine. Sa nestalim robovima, Kongres Unije je usvojio niz ranije blokiranih nacionalnih programa: grantove za zemljište na kojima će nicati koledži, pruge, uz Farmerski ukaz (Homestead Act) po kojem je 1.6 miliona farmera besplatno dobilo u vlasništvo 10% američke zemlje (pod Unijom); tu je i Zakon o bankovnim računima, potom progresivno oporezivanje dohotka (svako daje porez shodno svojim primanjima) kao i prva nacionalna valuta. Nasuprot tome, Ustav Konfederacije zabranio je svojoj centralnoj vladi bavljenje bilo kakvim “unutrašnjim poboljšanjima”. Aleksander Stivens, potpredsednik Konfederacije, objasnio je dvostruke temelje te mlade države: ropstvo za crnce i zabrana sprovođenja nacionalnih projekata „maskiranih“ u formu međudržavne trgovine. Čuvanje rasne hijerarhije bilo je obavezujuće za centralnu (konfederacijsku) vladu.

Taj obrazac je opstao dugo nakon završetka ropstva. Muškarci i žene koji se bore za očuvanje segregacije su sredinom dvadesetog veka naučili da sirovi rasizam izaziva nacionalna previranja i preokrete. Nasuprot tome, pozivanje na slobodu i medijski napadi na vladu su im obezbeđivali saveznike. Čini se da su lideri moćne libertarijanske niti utkane u mejnstrim američkog konzervativizma – od Goldvotera, preko Regana, sve do danas – uvek namigivali fanaticima i ljudima podložnim predrasudama. Mnogi konzervativci, naravno, osporavaju tu pretpostavku; uostalom, kako ističu, svaka koalicija ima svoje ludačke ekstreme, a liberali Velike vlade tokom Nju Dila su dugo bili upleteni u segregaciju koje je sprovodio američki “Tvrdi jug” (Solid South).

(Velika vlada je termin koji se koristi da opiše vladu ili javni sektor koji je preterano veliki i neustavno uključen u određena područja javne politike ili privatnog sektora. Prevladavanje državnih organa u korist federalnog zakonodavstva)

Međutim, sa Trampom, ono što je izgleda stupilo u središte scene bilo je glasno proklamovanje rasnog animoziteta među stranački ostrašćenim članovima i simpatizerima. Andersen otvoreno sumira strategiju Trampove kampanje: “Zajebimo uvijene priče” (Fuck the dog whistle). Vi “živite u paklu”, rekao je Tramp Afroamerikancima tokom prve predsedničke debate. “Šetate ulicom i pucate”. Nekoliko trenutaka, Tramp je odbio da osudi Kju Kluks Klan ili da odbaci belog suprematističkog lidera Dejvida Djuka, koji je svoje pristalice pozvao da glasaju za Trampa. Ono što je rasizam pustilo s lanca da iskrsne iz senke – nakon toliko vremena otkad je rasizam zabranjen u Americi – bilo je jedinstveno i dosad neviđeno mesto, tačka na kojoj su se rasna politika i imigracija ukrstili.

[1] Tramp je pobornik kreacionizma. Kreacionizam je pseudonaučna hipoteza po kojoj je celokupno čovečanstvo i sva živa bića, Zemlja, i kosmos kao sveobuhvatna celina, posledica božanskog stvaralaštva, ili jednostavno Boga, opisanog u Starozavetnoj Knjizi postanja.

Najveći udeo i aktivnost kreacionista je trenutno u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako se kreacionizam na zapadu obično vezuje za fundamentalističko hrišćanstvo, kreacionizam se javlja i u islamu. Za razliku od kreacionista koji drže da je Zemlja relativno skoro nastala, muslimanski kreacionisti ne insistiraju na tome da je svet stvoren za nekoliko dana pre nekoliko hiljada godina. Muslimanski kreacionisti odbacuju evoluciju i pominjanje da su ljudi evoluirali iz životinja.

Kreacionisti smatraju da se ne radi o sukobu nauke i religije, već o sukobu dve religije, onoj koja veruje u Boga i onoj koja u njega ne veruje.

Savet Evrope je rezolucijom 1580. iz 2007. godine označio kreacionizam kao opasnost u obrazovanju.

[2] Džozef Smit mlađi (engl. Joseph Smith, Jr.; Šeron, 23. decembar 1805 — Kartidž, 27. jun 1844) bio je američki verski vođa, osnivač pokreta Svetaca poslednjih dana, dominantnog ogranka mormonizma. U 24. godini, Smit je objavio Knjigu Mormona, a do svoje smrti četrnaest godina kasnije, privukao je desetine hiljada sledbenika, osnovao gradove i hramove i upostavio religiju i versku kulturu koje traju do današnjih dana.

Smit je rođen u Šeronu, Vermont. Godine 1817. preselio se sa porodicom u zapadni deo savezne države NJujork, tadašnje mesto intenzivnog verskog preporoda poznatog kao deo Drugog velikog obuđenja. Tu je, navodno, početkom 1820. video i čuo niz vizija. U prvoj od ove dve vizije, „javile“ su mu se dve ličnosti (implicira se da su to Bog Otac i Bog Sin), a u drugoj viziji anđeo Moroni je pokazao Smitu zakopanu knjigu na zlatnim pločama na kojima je ispisana judeo-hrišćanska istorija neke drevne američke civilizacije. Smit je 1830. objavio ono za šta je tvrdio da je engleski prevod ovih ploča, u knjizi pod nazivom Mormonova knjiga. Iste godine je organizovao Crkvu Hristovu, nazvavši je obnovom rane hrišćanske crkve. Pripadnici ove crkve su kasnije nazvani sveci poslednjih dana ili mormoni.

[3] “Mala vlada” je termin koji se uglavnom koristi u liberalizmu, naročito od strane političkih konzervativaca i libertarijanaca da opišu vladu sa minimalnim učešćem u određenim oblastima javne politike ili privatnog sektora, posebno pitanja koja se smatraju privatnim ili ličnim. To je važna tema u klasičnom liberalizmu, libertarijanstvu i konzervativizmu.

Ekonomija: ona potekla na nauci, a ne na ideologiji

Kako izgleda ekonomsko razmišljanje zasnovano na najboljim raspoloživim naučnim metodama, a ne na ideologijama?

Ako je 2008. bila godina finansijskih kolapsa i globalne finansijske havarije, 2016. je bila godina političkih havarija i kolapsa. Tokom prošle godine bili smo svedoci kolapsa poslednje četiri noseće ekonomsko-političke ideologije koje su dominirale u XX veku: nacionalizam, kejnzijanski pragmatizam, socijalizam i, naravno, neoliberalizam. Tokom 1970-ih i 80-ih godina, vlade desnog centra u mnogim zemljama počele su da napuštaju kejnzijanski model, usvajajući umesto njega neoliberalizam. Tokom 1980-ih i 90-ih, levi centar pratio je trendove desnih centrista iz 80-tih, u velikoj meri napuštajući demokratski socijalizam (još i danas prisutan u modelu skandinavskih zemalja), i usvajajući „mekšu“ verziju neoliberalizma.

Tokom nekoliko decenija, mislili smo da je „kraj istorije“ pokucao na naša vrata, dok su se političke borbe u većini zemalja OECD-a vodile uglavnom između partija desnog i levog centra, nadmećući se unutar uskog političkog spektra, ali se uglavnom i dogovarajući o pitanjima kao što su slobodna trgovina, prednosti imigracije, potreba za fleksibilnim i efikasnim tržištima i pozitivnom ulogom globalnih finansija. Ovaj konsenzus dodatno je ojačan međunarodnim institucijama kao što su MMF, Svetska banka i OECD, kao i stavovima političke i poslovne elite koja se svake zime okuplja u Davosu.

Ovaj konsenzus je 2008. godine doživeo snažan potres, da bi prošle godine erodirao do tačke raspada. Ima, naravno, i onih će se sasvim izvesno držati ideje da je ovaj konsenzus još uvek moguće obnoviti. Oni će tvrditi kako ga „samo treba snažnije braniti a činjenice će napokon prevladati, u pitanju je samo trenutna kriza prouzrokovana talasom populista i populizma koji je preuveličan, zaista se radi samo o imigraciji, Bregzit će biti kompromis, Klintonova je osvojila više glasova od Trampa…“ i tako dalje. Ovo su, međutim puste želje. Veliki deo biračkog tela izgubio je veru u neoliberalni konsenzus kao i u političke partije koje su ga podržale i institucije koje su ga promovisale. Ovo je stvorilo ideološki vakuum koji su ispunile loše zastarele ideje, pre svega oživljavanje nacionalizma u Sjedinjenim Državama i brojnim evropskim zemljama, uz oživljavanje tvrde socijalističke levice u nekim zemljama.

Istorija nas je već jako dobro poučila da populistički talasi mogu dovesti do katastrofe, ili do – reforme. Katastrofa je sada svakako realan scenario uz potencijal za rasplete u domenima međunarodne saradnje, geopolitičkih konflikata i veoma loših ekonomskih politika. Pa ipak, možemo pogledati u prošlost i videti na koji način je, recimo, Teodor Ruzvelt u Sjedinjenim Državama početkom 20. veka iskoristio populističko nezadovoljstvo kako bi uspostavio period tokom kojeg je sproveo velike reforme uz društveno-ekonomski napredak.

S obzirom na sve, kako bismo da odagnamo verovatnoću od katastrofe u korist reformi koje bi pružile poboljšanje? Prvo: osluškujte. Populistički pokreti u svojim redovima imaju rasiste, ksenofobe, nepatvorene ludake i druge koje bi bespogovorno trebalo da osudimo. Ti pokreti, međutim, u svojim redovima takođe imaju veliki broj normalnih ljudi koji su zasićeni sistemom koji ne funkcioniše za njihovo dobro. Ljudi koji su videli da njihov životni standard stagnira ili strmo pada, koji žive nesigurnim životom od danas do sutra, tako uobičajenim za prekarijat; populistički pokreti u svojim redovima takođe imaju i one koji smatraju da će njihova deca činiti gore stvari nego što su to oni činili. Njihovi problemi nisu samo ekonomski već su, takođe, socijalni i psihološki. Oni su izgubili dostojanstvo i poštovanje, i žude za osećajem ponovnog osvajanja sopstvenog identiteta i pripadnosti.

Oni, isto tako, osećaju – s pravom ili pogrešno – da su igrali pošteno jer su igrali po pravilima propisanim zakonom, ali da mnogi drugi u njihovom društvu to nisu činili – a onda su ti „neki drugi“ nagrađeni za svoje nepoštenje. Oni, takođe, smatraju da su njihovi politički lideri i institucije duboko otuđene i, samim tim, nedodirljive i nepouzdane, funkcionišući isključivo zarad sopstvenih interesa. I, na kraju, osećaju kako su prepušteni na milost i nemilost bezmernim i bezličnim silama – globalizaciji, tehnološkim promenama koje korenito menjaju način rada, poslovanja i samo društvo, da su na meti banaka kojima ne znaju adresu i sedište, a u kojima drže svoj novac, da su na udaru velikih korporacija. Najefikasniji populistički slogan bio je: “Povratiti kontrolu“.

Nakon što oslušnemo ovakav puls birača i građana, moramo im pružiti neke nove odgovore i rešenja. Novi narativi, koncepti i pravila o tome kako bi njihovi životi mogli biti bolji i sigurniji (ili, barem, daleko manje neizvesniji), kako bi oni mogli imati udela u blagodetima prosperiteta svoje nacije, kako da osvoje veću kontrolu nad svojim životima, kako da sebi i svojima obezbede jedan dostojanstveniji i poštovanja vredan život, kako će svi igrati po istim pravilima i kako će društveni dogovor biti obnovljen kao u dobra strara vremena države blagostanja, kako da od otvorenosti i međunarodne saradnje i oni imaju koristi a ne isključivo elita, i kako će vlade, korporacije i banke služiti njihovim interesima, a ne obrnuto.

To je razlog zašto su nam potrebna nova ekonomska razmišljanja. To je i razlog zašto je inicijativa NAEC tako važna. OECD je ekonomsku nejednakost i stagnaciju daleko ozbiljnije razmatrala i to na daleko duže staze nego većina ostalih, sakupivši neke od najboljih podataka i analiza vezanih za sva ova pitanja. Uspostavljene su i vodeće, relevantne aktivnosti zasnovane na alternativnim pokazateljima, koji osim BDP-a daju uvid u to kako ljudi zaista rade i koliki je realni boljitak. Ulažu se ogromni globalni napori kako bi se artikulisali i potom uspostavili novi modeli rasta koji su inkluzivni i ekološki održivi. Tu su, između ostalog, dominantne i strategije i inicijativa u obrazovanju, zdravstvu, organizovanju ekonomije i življenja u gradskim sredinama, u poboljšanju produktivnosti, u trgovini i brojnim drugim temama i izazovima koji su od ključnog značaja za jedan novi narativ.

Ali tu su, takođe, i rupe, međuprostor koji još uvek nema šta da popuni. Racionalni ekonomski modeli su od male pomoći kada se radi o ovim pitanjima, i za to je potrebno jedno dublje razumevanje psihologije, sociologije, političkih nauka i antropologije. Isto tako, komunikacija je od ključnog značaja – debeli izveštaji su važni za vladina ministarstva, ali su nove priče, narativi, memovi i predstave i te kako potrebni da bi došlo do promena u medijima kao i mišljenju javnosti.

Kako bi, dakle, mogao izgledati jedan takav novi narativ? Nadam se da bi čak i u ovom dobu naknadnih istina on mogao biti zasnovan na najboljim raspoloživim činjenicama i nauci. Verujem da će taj novi narativ sadržati četiri priče:

– Nova priča o rastu,

– Nova priča o uključivanju u društvo (inkluziji)

– Novi društveni ugovor

– Novi idealizam

O ovoj poslednjoj tački nije se raspravljalo u dovoljnoj meri. Periode napretka obično karakteriše idealizam, zajednički projekti kojima možemo svi da težimo. Populizam je mentalitet nulte sume (tj. nultog ishoda): populistički vođa će mi pomoći da uzmem malo više od kolača, a na uštrb drugih, koji će zbog toga dobiti manje. Idealizam je mentalitet pozitivne sume odnosno ishoda – zajedno možemo da uradimo velike stvari. Idealizam je, u tom smislu, najmoćniji protivotrov za populizam.

Na kraju, ekonomija je sebe samu oslikala kao odvojenu nemoralnu nauku, ali ljudi su po prirodi moralna stvorenja. Stoga je nužno da moral vratimo u centar ekonomije, kako bi se ljudi na nju oslonili i stekli poverenje u nju. Sve nauke pokazuju da je duboko ukorenjeno i uzajamna moralno ponašanje onaj tako potreban “lepak”, vezivo koje drži jedno društvo na okupu. Razumevati ekonomiju: ne samo kao nemoralnu mašinu koja pruža podsticaje i distribuira resurse, već kao čovečnu, humanu i moralnu konstrukciju, jeste od suštinskog značaja – i to ne samo za stvaranje još veće, iste takve otuđene ekonomije, već i za razumevanje toga kako je ekonomija zaista sposobna da stvara prosperitet.

Ukratko, vreme je da sazdamo jednu novu viziju koja ljude stavlja u centar naše privrede, biznisa i ekonomije. Da parafraziram Abrahama Linkolna, vreme je da se stvori ekonomija koja je “iz naroda, od naroda, za narod.” Mi smo, zaista, u jednom istorijskom trenutku strahovite fluidnosti, u kojem se stvari menjaju neverovatnom brzinom. To bi mogao da bude veliki korak unazad – ili, možda, veliki korak napred. Bitno je da svi mi moramo da zajedno guramo napred.

Tekst je zasnovan na zapažanjima i napomenama prvobitno naručene od OECDa zs svoju radionicu „Novih pristupa ekonomskim izazovima“, održanu 14. decembra 2016. u Parizu.

 

Eric Beinhocker (Evonomics)