Tag Archives: kompatibilne

Granice demokratije i kompetentnost: iskustva sa Istoka

Otkad je demokratije – a ona je mlado ustrojstvo, ako izuzmemo grčke polise – postavlja se pitanje da li je ona permanentno zacrtani i za sve meridijane superiorni sistem političke organizacije društva, kao i da li je osnovni demokratski postulat da „jedan čovek predstavlja jedan politički tj izborni glas“ način na koji se postiže stanje uspešnog i stabilnog društva. Postavlja se pitanje i da li se zahtevi i volja većinskog dela građana može preobraziti u teror i nasilje nad manjinom. Takođe, ovo nameće još jednu dilemu: Da li se u jednoj savremenoj demokratiji manjina sačinjena od bogate elite može služiti manipulacijama u demokratskom procesu, i da li je demokratski proces važniji od svog rezultata? Daniel Bell, kanadski profesor s Pekinškog univerziteta pisao je o ovoj temi u svojoj zapaženoj knjizi Kineski model, koja je povod za ovaj tekst.

00

Donedavno je bilo i nepristojno postavljati ovakva i njemu srodna pitanja. Ispoljavanje bilo kakvog skepticizma za vrednosti savremene demokratije je donedavno bio najkraći put da se uništi akademska reputacija, kao i da se dospe na listu prokaženih intelektualaca. Uspon zemalja sa juga i istoka Azije, a naročito fantastičan uspeh Kine doprineo je da se i taj politički tabu danas stavi pod lupu i najozbiljnije razmatra, ili da se o njemu, ako ništa drugo, naglas razmišlja.

18Nakon što je Kina krajem 19. i početkom 20 stoleća doživela poraze i traume od Zapada i njihovog pomorskog suseda, Japana, a nakon kulturne revolucije Mao Cedunga i kompletnog haosa koji je potom usledio, Azijski tigar je uspeo da se podigne i u relativno kratkom vremenskom periodu modernizuje, postavši nesumnjivo najveća globalna ekonomija i jedan od ključnih geopolitičkih igrača.

Kina je sprovela otvaranje ka „spoljnjem svetu“ a naročito ka stranom kapitalu, sprovodeći korenitu i radikalnu liberalizaciju svog privrednog, društvenog i ekonomskog sistema, uspevajući da pritom zadrži kontrolu nad svim svojim sektorima koji važe za strateške (energetika, bazne industrije, finansijski sistem, telekomunikacije, transportni sistem).

Tokom poslednje tri i po decenije, Kina je ostvarila zaista teško zamisliv ekonomski rast koji je u proseku iznosio više od devet odsto godišnje, a stopa siromaštva je, za samo 25 godina, pala sa osamdeset pet na deset odsto. Ekonomski sistem koji je proživeo (i preživeo!) radikalne reformske zahvate nije bio uporedo praćen i transformacijom političkog ustrojstva. Uloga i mesto kineske Komunističke partije ostala je ista kakva je bila i u Maovo doba, iako od komunističkih ideja više ništa nije ostalo. Autoritarni, jednopartijski društveno-politički sistem, međutim, nije nikako bio prepreka razvoju, drastičnom poboljšanju standarda i opštem napretku, dok je tranzicija ove zemlje bila nemerljivo uspešnija od onih što su doživljavale ostale socijalističke države, koje su se transformisale tako što su sledile – i povinovale se – savetima i uzorima sa Zapada.

23

Praktično da danas i ne postoji niko ko se barem jedanput nije zapitao: u čemu leži tajna uspeha Kine, kolika je održivost tog fascinantnog uspeha kao i šta je to što je razlikuje i ističe od sada već bivših socijalističkih zemalja?

Neki iole zaokružen i pouzdan odgovor na ovo i slična pitanja moguće je dati tek u budućnosti, nakon što prođe neko vreme – tek onda kada se bude videlo na koji će se način Kina izboriti s usporavanjem svog rasta; tu je još par ogromnih problema: kako se izboriti sa socijalnim i društvenim razlikama nastalim u poslednjih nekoliko decenija, kao i sa korupcijom koja je nagrizla socijalnu i društvenu strukturu. Uprkos ovim neizvesnostima, neki bi zaključci mogli da se izvedu već sada.

Ipak, autoritarni sistem upravljanja zemljom nije odmagao niti kočio reformske procese. Naprotiv. S obzirom da se društveno-politički sistem nije menjao, energija društva nije bila trošena na prečeste izbore ili političke kampanje, a politički sistem nije otvorio prostor za oportuniste, populiste, demagoge, i šarlatane bez svojih ideja; dragocena društvena energija, dakle, nije uludo trošena na samonarečene reformatore, čije bi vizije dosezale do narednog ponedeljka, ili, možda, u najboljem slučaju, do prvih narednih izbora.

Kina, kao država koja bez prekida postoji već milenijumima, poseduje specifičan senzibilitet za pojam vremena i nikada nije u žurbi. Njene su reforme sprovođene relativno brzo, ali nisu sprovođenje na brzinu. Kina nije primenjivala reformsku šok-terapiju, već ih je sprovodila pažljivo, korak po korak, ali hrabra i odvažna u svojim eksperimentima, hrabro testirajući svoju ekonomsku politiku kroz pilot-projekte limitirane prvo na manje oblasti. Ukoliko bi se, u nekom trenutku, neki eksperiment pokazao uspešnim, reformski potezi bi se potom prenosili i na ostatak zemlje.

Ne manje važno, ako ne i najvažnije bilo je to što je Kina uspela da kreira efikasan administrativno-poslovni aparat upravljanja te da značajno osnaži kvalitet svog kadra koji je poticao iz komunističke partije. Konfučijansko duhovno nasleđe kao i iskustva njihovih suseda, Japana i Singapura, koja se takođe oslanjaju na konfučijanstvo, imali su značajnog uticaja na ove procese.

17Još pre petnaestak stoleća (tačnije, od kraja šestog veka), ova zemlja je ustanovila praksu po kojoj se osoblje koje želi da radi u državnom aparatu bira na osnovu ispita, na kojima se proveravaju potencijalni kandidati. Proces odabira osoblja koje se zapošljava u državnom aparatu bio je selektivan i bazirao se, pre svega, na pismenoj formi testiranja aspiranata, na osnovu kojeg bi se odabrali najbolji.

Iako je metoda odabira osoblja za državnu administraciju postojala i tokom stare ere, tek je od sedmog stoleća meritokratski način odabira postao ustaljena praksa. Konfučije je živeo na prelazu iz 6. u 5. vek p.n.e, mada njegov duhovni uticaj stupa na scenu u punom zamahu tek tokom 2. stoleća p.n.e., tokom vladavine dinasije Han.

I ovaj proces je, naravno, u nekim periodima bio meta manipulacija a takođe i podložan nepotizmu i spoljnim uticajima iako je, uprkos svemu, uspostavljena jedinstvena praksa koju su potom preuzele i druge zemlje, recimo, Vijetnam i Koreja. Ovako duga tradicija i kontinuiran sistem meritorne tj meritokratske selekcije kadrova prisutan je jedino u Kini. Treba napomenuti da je sposoban birokratski kadar ujedno bio i preko potreban korektiv, odnosno, svojevrsna zaštita od lošeg „vladajućeg kadra” i njihovih loših poteza; otuda i nije slučajno to što je Kina u ovom viševekovnom – čak milenijumskom – kontinuitetu bila najuspešnija i najveća svetska sila u istoriji civilizacije.

Bivajući pod snažnim uticajima ideja koje su dolazile sa zapada – a koje su u ovu zemlju ušle uporedo sa već pomenutim porazima koje je Kina doživela – napušteni su Konfučijevi principi kao i način selekcije kadrova.

05

Postojalo je puno onih koji su baš u konfučijanstvu i iznašli „razlog“ za njihove poraze, dok ih je Maova era još više udaljila od tradicije, kako u životu tako i u biznisu. Prednost je, u tom dobu, umesto meritokratskoj davana političkoj podobnosti, dok je tadašnji kadar ponajviše počivao na ratnicima koji su bili ideološki jasno određeni i „kompatibilni”, baš kao i radnici i seljaci. Ovaj period, koji je bio sve samo ne meritokratski, padao je izuzetno teško tadašnjim intelektualcima.

Ovakva praksa je ukinuta smrću Mao Cedunga, a početkom 90-tih je opet uspostavljen sistematski metod testiranja onih koji se kandiduju za državnu i partijsku administraciju. Procedura za prijem novih kadrova je zaista jedinstven, tako da ne postoje odvojeni „alternativni načini” ili “kanali“ kroz koje je moguće uspešno proći prijem partijsko-administrativnog kadra – tim pre što se ovo osoblje ionako neprekidno pomeralo: sa državne na partijsku funkciju i obrnuto.

Testovi koji se u procesu prijema polažu su koncipirani tako da iziskuju pozamašne analitičke sposobnosti od kandidata, dok je dimenzija zasnovana na ideologiji postala sasvim irelevantna. Prijemni ispiti su izuzetno selektivni a ispiti teški, dok je broj prijavljenih kandidata ogroman pa samo mali broj najboljih napokon biva primljen.

Krucijelni deo edukacije započinje tek po odabiru budućih kadrova, koji se na učenje i praksu šalju u kineske provincije, dok je put ka vrhu i svim važnijim funkcijama dugotrajan: barem oko 20 godina. Tako razbacani u različite delove zemlje, kandidati u ovom periodu stiču iskustva na različitim partijskim i/ili državnim nivoima. Na svakoj narednoj stepenici pri usponu na društvenoj lestvici, i u svakoj karijernoj fazi, njihovi rezultati se vrednuju i mere. Ne postoje bilo kakve “prečice”, i kada se napokon stigne do visokih državnih (partijskih) funkcija, svi kandidati imaju iza sebe ogromno iskustvo u radu unutar upravljačkog aparata države.

16

U ovako organizovanom sistemu gde je metod selekcije kadra izuzetno razrađen i oštar, praktično je nemoguće da posao najviših državnih službenika – ministra, premijera, ili partijsko-državnog funkcionera – bude i prvi zaista ozbiljan posao koji bi neko u životu radio. Kineska država i njen upravljački mehanizam nije tek “igračka“ nekih previše ambicioznih i nadobudnih amatera. Nije sve idealno, što je i razumljivo, a ovaj sjajno strukturisan proces odabira državnog kadra je povremeno izobličen nepotizmom i korupcijom, premda to danas nije tako čest slučaj kao što je bilo do devedesetih godina prošlog stoleća.

25Rasterećeni za zapad uobičajenog konstantnog političkog pritiska kako opozicije tako i medija, pritiska koji je prepoznatljiva odlika višestranačkih sistema, pažljivo odabrani kineski kadrovi imaju kapacitet za formulisanje i sprovođenje dugoročne strategije, kao i da je po potrebi koriguju i tako se adaptiraju dinamičnim globalnim tokovima i promenama. Stoga nije slučajnost to što Kina već godinama ostavlja utisak zemlje koja poseduje najdugoročniju i najjasniju razvojnu strategiju među svim razvijenim državama (Treba napomenuti i da „kadrovi koji rešavaju sve“ nisu samo opsesija kineske komunističke garniture. Sasvim slično je o tome razmišljao i Li Kuan Ju, koji je voleo da kaže kako se uspešnost Singapura zasniva na znanju samo tri stotine ljudi, koji predstavljaju kvalitetan kadar u državnoj administraciji).

Uprkos krupnim društvenim i ekonomskim promenama i odustajanju od socijalističkog kursa, Kina je očuvala veoma visok nivo socijalne i političke stabilnosti. I ovde se, kao i inače tokom najvećeg dela kineske istorije, lavovski deo uspeha duguje nasleđu Konfučijeve misli. Shodno takvoj duhovnoj tradiciji, društveno saglasje vrednuje se daleko više od ličnih sloboda, uz poštovanje autoriteta koji se najčešće ne dovode u sumnju. Vlast, nasuprot tome, u kome god da se oličava, na sebe preuzima obavezu da državom upravlja mudro, vešto i u interesu svih njenih građana.

Hijerarhija na kojoj počiva konfučijanska struktura društva usađuje se još od malih nogu, u porodici. Počinje kao vrlina poslušnosti koju deca treba da gaje prema svojim roditeljima, a naročito ocu. Ovo povinovanje autoritetu je bezuslovno i neupitno, a prenosi se i po vertikali, sve do upravljačkog vrha i samog vladara. Obaveza koju deca imaju prema svojim roditeljima traje do kraja života. Ostaje da se vidi da li će savremena kineska porodica odoleti iskušenjima modernog doba.

22

Stabilnost porodice i solidarnost unutar ove “osnovne ćeije društva” doprineli su i da kineska država skine sa sebe zamašan, možda čak preterano veliki deo socijalne brige. Tako se Kinezi, umesto na svoju državu, danas oslanjaju na svoju porodicu, a što, opet umnogome rasterećuje budžetsku kasu, omogućavajući da se ogromna finansijska sredstva usmeravaju u privredni i društveni razvoj (Cinici bi ovde jetko dobacili kako se upravo grabljivost i korupcija sprovode „u korist i za dobro porodice“, što je ono drugo, drugačije, i ne tako lepo lice istog fenomena).

Konfučijanstvo, u svakom slučaju, nikada nije podržavalo bilo kakvu formu nemoralnog i nepoštenog ponašanja već upravo suprotno: Konfučijevi stavovi uvek su ukazivali na jedan jedini put za svakog od nas: put moralnog integriteta i vrline.

Kineske vlasti svoj kredibilitet temelje na njenim zadivljujućim – i objektivnim – ekonomskim postignućima. Briljantnost ovih uspeha i dostignuća je još uvek sasvim dovoljna da „pokrije“ sve male i one ne tako male velike korupcijske skandale, mnoge kriminalne radnje i zloupotrebe funkcija do kojih svakodnevno dolazi, naročito u kineskoj provinciji, kao i ogroman jaz koji se sve više razjapio, razdvajajući siromašne građane od bogatih. Ipak, istini za volju, neki kineski gradovi još od 2007. godine sprovode eksperiment sa ciljem umanjivanja problema nejednakosti, mada bi Kina, ionako, u ovoj oblasti ponešto mogla da nauči od svog suseda, Japana, koji je egalitarnija tvorevina od Kine.

Sva dosadašnja istraživanja i ankete pokazuju kako kineske vlasti uživaju ogromnu podršku javnosti, u svakom slučaju daleko veću nego što lideri država razvijenih demokratija imaju na svom terenu. Ovakvu vrstu kredibiliteta i podrške je pakleno teško održavati. Zbog toga su kineske vlasti u obavezi da konstantno ispunjavaju visoka očekivanja i nade svojih građana – iako, realno,  to i nije uvek moguće.

06

Vladajuće strukture Kine pokazuju izuzetnu osetljivost na nagoveštaje i signale koje im upućuje domaća javnost. Sve ono što građani pišu i govore u virtuelnom kosmosu Internet komunikacija pažljivo se prati a potom i analizira. Vlasti su svesne da je neminovan put ka jednoj većoj demokratiji, baš kao i većim političkim slobodama, pa stoga pokušavaju da tim procesom ovladaju i upravljaju. Nakon što je skoro dve decenije eksperimentisala, Kina je 1998. godine donela novi zakon po kome se u seoskim područjima formiraju komiteti za samoupravu koji bi, shodno veličini sela, imali između tri i sedam  članova – oni se biraju tajno, direktno – obavezno uz više kandidata.

U gradu po imenu Fošan je, recimo, u toku realizacija jednog pilot-projekta koji ima za cilj osnaživanje demokratije. Građanima Fošana biće obezbeđeno da putem Interneta popune upitnike i ocene lokalne rukovodioce. Ti rezultati će, u svom povratnom efektu, uticati na mesečna primanja ovih funkcionera.

01Demokratski procesi će se polako širiti i ići će odozdo naviše, a Kina je u fazi intenzivne potrage za optimalnim modelom. Mala je verovatnoća da će demokratski procesi doći i do samog vrha, kao što je malo verovatno i da će u doglednoj budućnosti Kina postati višepartijska demokratija. Ako se to kojim slučajem i dogodi, verovatnije je da to bude strogo kontrolisana demokratija, po uzoru na Singapur.

Kini predstoji težak i dug put. I mada vrh ove, sada privredno najsnažnije zemlje, pokušava da se vrati svojim konfučijanskim izvorima – čime bi zamenili već napuštenu komunističku ideologiju – šanse za uspeh su krajnje neizvesne. Konfučijeva duhovna staza vrline, skromnosti i harmonije se prilično teško uklapa u savremene procese i modernizaciju. Uprkos žilavog otpora i pozivanja na tradiciju, uticaj snažnih vetrova sa zapada je očigledan. Želja za novcem i robom danas je u Kini snažna koliko i u zemljama Zapada. Moguće je, čak, i da će građani Kine pre okupe oko nacionalne, a ne konfučijanske ideje.

Daniel A. Bell, The China Model: Political Meritocracy and the Limits of Democracy

Naša svest oblikuje stvarnost

01

„Naša svest kreira stvarnost” je iskaz koji je zaslužio punu pažnju u alternativnim formama medija na globalnom nivou. Ipak, svest kao fenomen je takođe i predmet izučavanja brojnih naučnika, naročito onih koji su povezani sa kvantnom fizikom i načinom kojim se ona može povezati s prirodom naše realnosti.

Što je to što nazivamo svešću? Svest je proces koji uključuje mnogo elemenata; svest je, isto tako, i način na koji doživljavamo naš svet, naše misli, naše namere, ili oprez u odnosu na sve što nismo mi sami, itd.

„Tražiti svest unutar mozga je isto što i tragati za radio-voditeljem u radio-aparatu.” (Naseim Haramejn, šef istraživačkog tima projekta “Resonance”.

14„Mišljenja sam da je ljudska svest temelj svega. Smatram da materija proizlazi iz svesti. Mi svest ne možemo ni negirati niti zaobići. Sve ono o čemu sada razgovaramo, sve ono što, u stvari, postoji, zahteva svest.” – Maks Plank, fizičar koji je zasnovao kvantnu teoriju za koju je 1918. dobio Nobelovu nagradu iz oblasti fizike.

„Praktično je nemoguće formulisati zakone koji važe u kvantnoj mehanici a da su oni sasvim konzistentni bez korišćenja svesti.” – Eugene Wigner, mađarsko-američki matematičar i teoretski fizičar, dobitnik Nobela za fiziku 1963.

Tvrdnja da „svest stvara stvarnost” podstiče zaista mnogobrojna pitanja. Da li to znači da mi kao pojedinci – i na kolektivnom nivou jedne ljudske rase – možemo za sebe stvoriti i oblikovati kakvu god stvarnost želimo? Da li to znači da smo u stanju da proizvedemo i svešću privučemo neka potpuno nova iskustva, da proizvodeći jedan drukčiji stil života? Da li se to odmah, u trenutku kada pomislimo? Ili, ipak, za aktuelizaciju treba vremena? I, najposle, kako da to svest aktuelizujemo u materiji? Kako da sagradimo stvarnost koju je naša svest iznedrila?

17

I mada nismo u stanju da odgovorimo na ova pitanja s apsolutnom naučnom tačnošću, ipak znamo kako, na neki način, postoji povezanost na relaciji između fizičkog, materijalnog sveta u nekom obliku i naše svesti. Mi, isto tako, osim ovog predosećaja, ništa više od ne znamo o tom odnosu; jedino što znamo jeste to da ova veza postoji i da, “na neki način”, ima “neku važnost” za nas.

19„Osnovni zaključak u oblasti nove fizike jeste shvatanje da je sam posmatrač taj koji oblikuje stvarnost. Kao posmatrači, lično smo uključeni u izradu sopstvene realnosti. Fizičari su, zapravo “prisiljeni” da priznaju kako je svemir samo mentalni konstrukt. Fizičar početnik Ser Džejms Džins (James Jeans) je napisao: ‘Protok znanja kreće se ka nemehaničkoj realnosti; vasiona počinje da izgleda kao velika ideja, kao sveobuhvatna misao, a ne kao gigantska mašina.
Izgleda da ljudski mozak više nije tek “slučajni prolaznik” kroz materijalni svet već da je on sam njegov kreator i vladar.’ Pomirimo se sa ovom činjenicom i prihvatimo zaključak da je Kosmos duhovan, mentalan i nematerijalan.” – R. C. Henry, profesor fizike i astronomije na Univerzitetu Džons Hopkins.

15Već čuveni eksperiment iz kvantne fizike, eksperiment “dvostrukog proreza ili zaslona” je danas izuzetno popularan. Njime se meri način na koji su naš materijalni svet i naša svest međusobno prožeti i isprepletani. Ovo je odličan primer koji demonstira način na koji su faktori povezani s ljudskom svešću i naš materijalni, fizički svet “nekako” utkani, srasli jedan u drugog. U ovom eksperimentu, optički sistem koji se sastoji od dva paralelna vertikalna proreza iste veličine testira potencijalnu ulogu svesti u kolapsu kvantne talas-funkcije. Istraživanje je pokazalo da su faktori povezani sa svešću izuzetno značajno uticali na realnost (šta god i kakva god ona bila).

I mada je ovo jedan od najpopularnijih eksperimenata kojim se vrši provera povezanosti fizičke realnosti i svesti, postoje, takođe, i brojna druga istraživanja koja više nego jasno pokazuju da svest, ili činioci koji su s njom povezani, na neki volšeban način jesu direktno povezani s našom stvarnošću. Zaista su mnogobrojna istraživanja u oblasti parapsihologije koja su to i pokazala. Možda, naravno, ne razumemo sadržaj ove veze, a u većini slučajeva ne možemo ni da je objasnimo. Ove veze, međutim, i te kako postoje, i neprestano su predmet novih proučavanja.

18

Neki drugi primeri ovakvih istraživanja jesu i istraživanja fenomena psihokineze koje sprovode vlade mnogobrojnih zemalja; u pitanju je globalni ekperiment kojim se proučava fenomen svesti. Očigledno da obaveštajne agencije i mnogobrojne državne i privatne institucije drže stalno na oku ovakvu vrstu veza; misli i namere sposobne da izmene strukturu vode, potom dosad nerazjašnjena misterija placebo efekta, izučavanje teleportacije i još mnogo toga.

Promena iziskuje akciju, mada je mesto s koje akcija potiče (ono što je) najvažnije.

20Savremena nauka, a posebno kvantna fizika, izučava drevne koncepte i misticizam koji se nalaze duboko ukorenjeni u raznim kulturama širom drevnog sveta. Jedan sjajan primer ove tvrdnje je premisa da je “sve energija, a ništa nije čvrsto”.

„Ono smo što mislimo, a sve što jesmo proizlazi iz naših misli, naše misli oblikuju svet.” – Gautama Buda

„Iako su prisutne i neke različitosti u konceptima, mislim da kvantna fizika i Budina filozofija i poseduju veoma slične i “kompatibilne” poglede na svet i kosmičko ustrojstvo. Ovo možemo videti na izvrsnim primerima dometa ljudske misli. Bez obzira na zasluženo uvažavanje i osećaj divljenja koje gajimo prema svim velikim misliocima, ne smemo da smetnemo s uma da su i oni bili ljudska bića, baš kao i mi.” – Dalaj Lama

04Izvrstan primer saglasja između drevnih kultura i kvantne mehanike leži i u činjenici da je Nikola Tesla bio nadahnut filozofijom indijskih Veda u trenutku dok je razvijao svoj idejni koncept energije nulte tačke. Ali, zbog čega je ovo bitno? Pre svega zato jer savremena fizika ukazuje na to da svest posmatrača oblikuje realnost. Način na koji percipiramo svet i promišljamo ga igra važnu ulogu pri uticaju na fizički konstrukt kojeg posmatramo našim očima. Ako pogledamo svet, analizirajući ga na nivou društva, šta je ono što zapažamo?

Danas, svi mi, uglavnom, percipiramo i doživljavamo svet kao mesto u kojem se rodimo, idemo u školu, plaćamo račune, podižemo porodicu i tražimo posao. Ipak, mnogo je onih koji se na ovoj planeti ne mire s ovakvom perpektivom sveta. Oni žele promenu. Mi već dosta dugo percipiramo našu stvarnost na ovakav način – posedujući zaista veoma malo informacija o tome šta se zaista dešava na našoj planeti, kao i, možda pre svega, šta se događa planeti samoj. Ponekad se stiče utisak kao da smo neka vrsta “robova”, uvežbana da prihvatamo stvari “onakve kakve jesu”, i da se ne pitamo previše šta se događa u svetu oko nas, na makro-planu, utrenirani da mislimo i brinemo jedino za sebe i svoj život. I kao što bi Noam Čomski (Noam Chomsky) rekao, “naša svest predstavlja proizvod. Ukoliko nastavimo da na takav način prihvatamo realnost kao nešto takvo kakvo je, produžiće se i ovakav način postojanja bez ikakvih suštinskih promena.”

07

Da bismo kreirali sopstvenu realnost, naše mentalne matrice, modeli po kojima razmišljamo kao i način percipiranja moraju se iz korena promeniti. Šta je ono što je u stanju da izmeni način na koji doživljavamo realnost? Informacija. Prilikom usvajanja nove informacije, mi takođe menjamo i način na koji gledamo na svet oko nas, pa se, kao rezultat toga, menja i naša stvarnost – a onda započinjemo i da pokazujemo ovo novo iskustvo sagledavanjem perspektive koja je šira i dublja. U savremenim naučnim krugovima je danas veliki predmet rasprave o tome da li smo u stanju da promenimo i svoj fizički oblik, čak smatrajući da smo sposobni za to, mada ovaj proces zahteva puno vremena i nivoa kojima treba ovladati – a to je nešto što još uvek ne razumemo. Veoma bitan zaključak koji potiče iz savremene fizike je taj da, ako faktori svesti stvaraju našu realnost, to znači da promena počinje u nama. Sve započinje s načinom na koji spoljni svet gledamo “unutrašnjim okom”. Naša percepcija sveta bi mogla biti samo odraz našeg unutrašnjeg sveta, unutrašnjeg stanja našeg bića. Upitati se, recimo, o sopstvenoj sreći, ili posmatrati da li percipiramo svet i u njemu delujemo s pozicije ljubavi i tolerancije. Ili, možda, delujemo s pozicija besa ili mržnje? Ili s miroljubive pozicije? Svi su ovi činioci povezani s našom svešću i činom posmatranja, i, shodno tome, imaju velikog značaja pri kreiranju fizičkog sveta kojeg kreiramo za sebe.

Sve je pitanje formiranja vibracija, i to pozitivnih, što se uklapa s kvantnom teorijom superstruna koja kaže da je čitav kosmos i sve u njemu – vibracija. Vibracija je, takođe, i jedan od glavnih duhovnih temelja budizma. Ljudska vrsta je tek sada u procesu „otvaranja” i “buđenja” prema mnogim stvarima. To znači da se način na koji gledamo i doživljavamo svet uveliko menja. Želite li da promenite svet – onda promenite način na koji gledate stvari, i te stvari će se promeniti.

„Vi sami budite promena koju želite u svetu.” – Mahatma Ghandi

“U fizici, ništa više ne postoji novo a što bi se moglo otkriti, već nam jedino ostaju sve preciznija i preciznija merenja”,izjavio je 1900. godine lord Kelvin i već se nakon pet godina pokazalo da je strašno pogrešio: već je 1905. Ajnštajn obznanio rezultate svojih istraživanja relativiteta. Ove Ajnštajnove nove teorije promenile su dotad duboko uvrežene okvire poimanja i shvatanja Svega. Ova situacija je nagnala naučnike da postanu otvoreniji, uviđavniji i tolerantniji prema alternativnim pogledima na istinsku prirodu naše stvarnosti. Primer s Kelvinom i Ajnštajnom sjajno nam ilustruje prirodu onoga što je nekad bila neporeciva istina, a danas to više nije.

„Ovakva Kelvinova tvrdnja je izraz paradigmi prohujalih vremena. Nekada smo znali da je naša Zemlja ravna ploča. Takođe, nekada smo znali i da smo centar kosmosa, a znali smo i da čovek ne može da leti. Kroz sve periode ljudske istorije, intelektualni autoriteti su potvrđivali svoju nadmoć, i to prostim suzbijanjem i gušenjem elemenata realnosti koji se, naprosto, nisu uklapali u sliku dotad prihvatljivih i etabliranih znanja.

Postavlja se logično pitanje: da li smo danas imalo drukčiji? Da li smo zaista promenili stav – jesmo li otvoreniji za nepoznate stvari koje se ne uklapaju u dosadašnje okvire shvatanja sveta? Sasvim je moguće da postoje koncepti naše stvarnosti koje tek moramo da shvatimo i – ako otvorimo oči – možda ćemo uspeti da primetimo kako smo prevideli nešto veoma značajno.” – Terje Toftenes

CollectiveEvolution