Tag Archives: reformator

Granice demokratije i kompetentnost: iskustva sa Istoka

Otkad je demokratije – a ona je mlado ustrojstvo, ako izuzmemo grčke polise – postavlja se pitanje da li je ona permanentno zacrtani i za sve meridijane superiorni sistem političke organizacije društva, kao i da li je osnovni demokratski postulat da „jedan čovek predstavlja jedan politički tj izborni glas“ način na koji se postiže stanje uspešnog i stabilnog društva. Postavlja se pitanje i da li se zahtevi i volja većinskog dela građana može preobraziti u teror i nasilje nad manjinom. Takođe, ovo nameće još jednu dilemu: Da li se u jednoj savremenoj demokratiji manjina sačinjena od bogate elite može služiti manipulacijama u demokratskom procesu, i da li je demokratski proces važniji od svog rezultata? Daniel Bell, kanadski profesor s Pekinškog univerziteta pisao je o ovoj temi u svojoj zapaženoj knjizi Kineski model, koja je povod za ovaj tekst.

00

Donedavno je bilo i nepristojno postavljati ovakva i njemu srodna pitanja. Ispoljavanje bilo kakvog skepticizma za vrednosti savremene demokratije je donedavno bio najkraći put da se uništi akademska reputacija, kao i da se dospe na listu prokaženih intelektualaca. Uspon zemalja sa juga i istoka Azije, a naročito fantastičan uspeh Kine doprineo je da se i taj politički tabu danas stavi pod lupu i najozbiljnije razmatra, ili da se o njemu, ako ništa drugo, naglas razmišlja.

18Nakon što je Kina krajem 19. i početkom 20 stoleća doživela poraze i traume od Zapada i njihovog pomorskog suseda, Japana, a nakon kulturne revolucije Mao Cedunga i kompletnog haosa koji je potom usledio, Azijski tigar je uspeo da se podigne i u relativno kratkom vremenskom periodu modernizuje, postavši nesumnjivo najveća globalna ekonomija i jedan od ključnih geopolitičkih igrača.

Kina je sprovela otvaranje ka „spoljnjem svetu“ a naročito ka stranom kapitalu, sprovodeći korenitu i radikalnu liberalizaciju svog privrednog, društvenog i ekonomskog sistema, uspevajući da pritom zadrži kontrolu nad svim svojim sektorima koji važe za strateške (energetika, bazne industrije, finansijski sistem, telekomunikacije, transportni sistem).

Tokom poslednje tri i po decenije, Kina je ostvarila zaista teško zamisliv ekonomski rast koji je u proseku iznosio više od devet odsto godišnje, a stopa siromaštva je, za samo 25 godina, pala sa osamdeset pet na deset odsto. Ekonomski sistem koji je proživeo (i preživeo!) radikalne reformske zahvate nije bio uporedo praćen i transformacijom političkog ustrojstva. Uloga i mesto kineske Komunističke partije ostala je ista kakva je bila i u Maovo doba, iako od komunističkih ideja više ništa nije ostalo. Autoritarni, jednopartijski društveno-politički sistem, međutim, nije nikako bio prepreka razvoju, drastičnom poboljšanju standarda i opštem napretku, dok je tranzicija ove zemlje bila nemerljivo uspešnija od onih što su doživljavale ostale socijalističke države, koje su se transformisale tako što su sledile – i povinovale se – savetima i uzorima sa Zapada.

23

Praktično da danas i ne postoji niko ko se barem jedanput nije zapitao: u čemu leži tajna uspeha Kine, kolika je održivost tog fascinantnog uspeha kao i šta je to što je razlikuje i ističe od sada već bivših socijalističkih zemalja?

Neki iole zaokružen i pouzdan odgovor na ovo i slična pitanja moguće je dati tek u budućnosti, nakon što prođe neko vreme – tek onda kada se bude videlo na koji će se način Kina izboriti s usporavanjem svog rasta; tu je još par ogromnih problema: kako se izboriti sa socijalnim i društvenim razlikama nastalim u poslednjih nekoliko decenija, kao i sa korupcijom koja je nagrizla socijalnu i društvenu strukturu. Uprkos ovim neizvesnostima, neki bi zaključci mogli da se izvedu već sada.

Ipak, autoritarni sistem upravljanja zemljom nije odmagao niti kočio reformske procese. Naprotiv. S obzirom da se društveno-politički sistem nije menjao, energija društva nije bila trošena na prečeste izbore ili političke kampanje, a politički sistem nije otvorio prostor za oportuniste, populiste, demagoge, i šarlatane bez svojih ideja; dragocena društvena energija, dakle, nije uludo trošena na samonarečene reformatore, čije bi vizije dosezale do narednog ponedeljka, ili, možda, u najboljem slučaju, do prvih narednih izbora.

Kina, kao država koja bez prekida postoji već milenijumima, poseduje specifičan senzibilitet za pojam vremena i nikada nije u žurbi. Njene su reforme sprovođene relativno brzo, ali nisu sprovođenje na brzinu. Kina nije primenjivala reformsku šok-terapiju, već ih je sprovodila pažljivo, korak po korak, ali hrabra i odvažna u svojim eksperimentima, hrabro testirajući svoju ekonomsku politiku kroz pilot-projekte limitirane prvo na manje oblasti. Ukoliko bi se, u nekom trenutku, neki eksperiment pokazao uspešnim, reformski potezi bi se potom prenosili i na ostatak zemlje.

Ne manje važno, ako ne i najvažnije bilo je to što je Kina uspela da kreira efikasan administrativno-poslovni aparat upravljanja te da značajno osnaži kvalitet svog kadra koji je poticao iz komunističke partije. Konfučijansko duhovno nasleđe kao i iskustva njihovih suseda, Japana i Singapura, koja se takođe oslanjaju na konfučijanstvo, imali su značajnog uticaja na ove procese.

17Još pre petnaestak stoleća (tačnije, od kraja šestog veka), ova zemlja je ustanovila praksu po kojoj se osoblje koje želi da radi u državnom aparatu bira na osnovu ispita, na kojima se proveravaju potencijalni kandidati. Proces odabira osoblja koje se zapošljava u državnom aparatu bio je selektivan i bazirao se, pre svega, na pismenoj formi testiranja aspiranata, na osnovu kojeg bi se odabrali najbolji.

Iako je metoda odabira osoblja za državnu administraciju postojala i tokom stare ere, tek je od sedmog stoleća meritokratski način odabira postao ustaljena praksa. Konfučije je živeo na prelazu iz 6. u 5. vek p.n.e, mada njegov duhovni uticaj stupa na scenu u punom zamahu tek tokom 2. stoleća p.n.e., tokom vladavine dinasije Han.

I ovaj proces je, naravno, u nekim periodima bio meta manipulacija a takođe i podložan nepotizmu i spoljnim uticajima iako je, uprkos svemu, uspostavljena jedinstvena praksa koju su potom preuzele i druge zemlje, recimo, Vijetnam i Koreja. Ovako duga tradicija i kontinuiran sistem meritorne tj meritokratske selekcije kadrova prisutan je jedino u Kini. Treba napomenuti da je sposoban birokratski kadar ujedno bio i preko potreban korektiv, odnosno, svojevrsna zaštita od lošeg „vladajućeg kadra” i njihovih loših poteza; otuda i nije slučajno to što je Kina u ovom viševekovnom – čak milenijumskom – kontinuitetu bila najuspešnija i najveća svetska sila u istoriji civilizacije.

Bivajući pod snažnim uticajima ideja koje su dolazile sa zapada – a koje su u ovu zemlju ušle uporedo sa već pomenutim porazima koje je Kina doživela – napušteni su Konfučijevi principi kao i način selekcije kadrova.

05

Postojalo je puno onih koji su baš u konfučijanstvu i iznašli „razlog“ za njihove poraze, dok ih je Maova era još više udaljila od tradicije, kako u životu tako i u biznisu. Prednost je, u tom dobu, umesto meritokratskoj davana političkoj podobnosti, dok je tadašnji kadar ponajviše počivao na ratnicima koji su bili ideološki jasno određeni i „kompatibilni”, baš kao i radnici i seljaci. Ovaj period, koji je bio sve samo ne meritokratski, padao je izuzetno teško tadašnjim intelektualcima.

Ovakva praksa je ukinuta smrću Mao Cedunga, a početkom 90-tih je opet uspostavljen sistematski metod testiranja onih koji se kandiduju za državnu i partijsku administraciju. Procedura za prijem novih kadrova je zaista jedinstven, tako da ne postoje odvojeni „alternativni načini” ili “kanali“ kroz koje je moguće uspešno proći prijem partijsko-administrativnog kadra – tim pre što se ovo osoblje ionako neprekidno pomeralo: sa državne na partijsku funkciju i obrnuto.

Testovi koji se u procesu prijema polažu su koncipirani tako da iziskuju pozamašne analitičke sposobnosti od kandidata, dok je dimenzija zasnovana na ideologiji postala sasvim irelevantna. Prijemni ispiti su izuzetno selektivni a ispiti teški, dok je broj prijavljenih kandidata ogroman pa samo mali broj najboljih napokon biva primljen.

Krucijelni deo edukacije započinje tek po odabiru budućih kadrova, koji se na učenje i praksu šalju u kineske provincije, dok je put ka vrhu i svim važnijim funkcijama dugotrajan: barem oko 20 godina. Tako razbacani u različite delove zemlje, kandidati u ovom periodu stiču iskustva na različitim partijskim i/ili državnim nivoima. Na svakoj narednoj stepenici pri usponu na društvenoj lestvici, i u svakoj karijernoj fazi, njihovi rezultati se vrednuju i mere. Ne postoje bilo kakve “prečice”, i kada se napokon stigne do visokih državnih (partijskih) funkcija, svi kandidati imaju iza sebe ogromno iskustvo u radu unutar upravljačkog aparata države.

16

U ovako organizovanom sistemu gde je metod selekcije kadra izuzetno razrađen i oštar, praktično je nemoguće da posao najviših državnih službenika – ministra, premijera, ili partijsko-državnog funkcionera – bude i prvi zaista ozbiljan posao koji bi neko u životu radio. Kineska država i njen upravljački mehanizam nije tek “igračka“ nekih previše ambicioznih i nadobudnih amatera. Nije sve idealno, što je i razumljivo, a ovaj sjajno strukturisan proces odabira državnog kadra je povremeno izobličen nepotizmom i korupcijom, premda to danas nije tako čest slučaj kao što je bilo do devedesetih godina prošlog stoleća.

25Rasterećeni za zapad uobičajenog konstantnog političkog pritiska kako opozicije tako i medija, pritiska koji je prepoznatljiva odlika višestranačkih sistema, pažljivo odabrani kineski kadrovi imaju kapacitet za formulisanje i sprovođenje dugoročne strategije, kao i da je po potrebi koriguju i tako se adaptiraju dinamičnim globalnim tokovima i promenama. Stoga nije slučajnost to što Kina već godinama ostavlja utisak zemlje koja poseduje najdugoročniju i najjasniju razvojnu strategiju među svim razvijenim državama (Treba napomenuti i da „kadrovi koji rešavaju sve“ nisu samo opsesija kineske komunističke garniture. Sasvim slično je o tome razmišljao i Li Kuan Ju, koji je voleo da kaže kako se uspešnost Singapura zasniva na znanju samo tri stotine ljudi, koji predstavljaju kvalitetan kadar u državnoj administraciji).

Uprkos krupnim društvenim i ekonomskim promenama i odustajanju od socijalističkog kursa, Kina je očuvala veoma visok nivo socijalne i političke stabilnosti. I ovde se, kao i inače tokom najvećeg dela kineske istorije, lavovski deo uspeha duguje nasleđu Konfučijeve misli. Shodno takvoj duhovnoj tradiciji, društveno saglasje vrednuje se daleko više od ličnih sloboda, uz poštovanje autoriteta koji se najčešće ne dovode u sumnju. Vlast, nasuprot tome, u kome god da se oličava, na sebe preuzima obavezu da državom upravlja mudro, vešto i u interesu svih njenih građana.

Hijerarhija na kojoj počiva konfučijanska struktura društva usađuje se još od malih nogu, u porodici. Počinje kao vrlina poslušnosti koju deca treba da gaje prema svojim roditeljima, a naročito ocu. Ovo povinovanje autoritetu je bezuslovno i neupitno, a prenosi se i po vertikali, sve do upravljačkog vrha i samog vladara. Obaveza koju deca imaju prema svojim roditeljima traje do kraja života. Ostaje da se vidi da li će savremena kineska porodica odoleti iskušenjima modernog doba.

22

Stabilnost porodice i solidarnost unutar ove “osnovne ćeije društva” doprineli su i da kineska država skine sa sebe zamašan, možda čak preterano veliki deo socijalne brige. Tako se Kinezi, umesto na svoju državu, danas oslanjaju na svoju porodicu, a što, opet umnogome rasterećuje budžetsku kasu, omogućavajući da se ogromna finansijska sredstva usmeravaju u privredni i društveni razvoj (Cinici bi ovde jetko dobacili kako se upravo grabljivost i korupcija sprovode „u korist i za dobro porodice“, što je ono drugo, drugačije, i ne tako lepo lice istog fenomena).

Konfučijanstvo, u svakom slučaju, nikada nije podržavalo bilo kakvu formu nemoralnog i nepoštenog ponašanja već upravo suprotno: Konfučijevi stavovi uvek su ukazivali na jedan jedini put za svakog od nas: put moralnog integriteta i vrline.

Kineske vlasti svoj kredibilitet temelje na njenim zadivljujućim – i objektivnim – ekonomskim postignućima. Briljantnost ovih uspeha i dostignuća je još uvek sasvim dovoljna da „pokrije“ sve male i one ne tako male velike korupcijske skandale, mnoge kriminalne radnje i zloupotrebe funkcija do kojih svakodnevno dolazi, naročito u kineskoj provinciji, kao i ogroman jaz koji se sve više razjapio, razdvajajući siromašne građane od bogatih. Ipak, istini za volju, neki kineski gradovi još od 2007. godine sprovode eksperiment sa ciljem umanjivanja problema nejednakosti, mada bi Kina, ionako, u ovoj oblasti ponešto mogla da nauči od svog suseda, Japana, koji je egalitarnija tvorevina od Kine.

Sva dosadašnja istraživanja i ankete pokazuju kako kineske vlasti uživaju ogromnu podršku javnosti, u svakom slučaju daleko veću nego što lideri država razvijenih demokratija imaju na svom terenu. Ovakvu vrstu kredibiliteta i podrške je pakleno teško održavati. Zbog toga su kineske vlasti u obavezi da konstantno ispunjavaju visoka očekivanja i nade svojih građana – iako, realno,  to i nije uvek moguće.

06

Vladajuće strukture Kine pokazuju izuzetnu osetljivost na nagoveštaje i signale koje im upućuje domaća javnost. Sve ono što građani pišu i govore u virtuelnom kosmosu Internet komunikacija pažljivo se prati a potom i analizira. Vlasti su svesne da je neminovan put ka jednoj većoj demokratiji, baš kao i većim političkim slobodama, pa stoga pokušavaju da tim procesom ovladaju i upravljaju. Nakon što je skoro dve decenije eksperimentisala, Kina je 1998. godine donela novi zakon po kome se u seoskim područjima formiraju komiteti za samoupravu koji bi, shodno veličini sela, imali između tri i sedam  članova – oni se biraju tajno, direktno – obavezno uz više kandidata.

U gradu po imenu Fošan je, recimo, u toku realizacija jednog pilot-projekta koji ima za cilj osnaživanje demokratije. Građanima Fošana biće obezbeđeno da putem Interneta popune upitnike i ocene lokalne rukovodioce. Ti rezultati će, u svom povratnom efektu, uticati na mesečna primanja ovih funkcionera.

01Demokratski procesi će se polako širiti i ići će odozdo naviše, a Kina je u fazi intenzivne potrage za optimalnim modelom. Mala je verovatnoća da će demokratski procesi doći i do samog vrha, kao što je malo verovatno i da će u doglednoj budućnosti Kina postati višepartijska demokratija. Ako se to kojim slučajem i dogodi, verovatnije je da to bude strogo kontrolisana demokratija, po uzoru na Singapur.

Kini predstoji težak i dug put. I mada vrh ove, sada privredno najsnažnije zemlje, pokušava da se vrati svojim konfučijanskim izvorima – čime bi zamenili već napuštenu komunističku ideologiju – šanse za uspeh su krajnje neizvesne. Konfučijeva duhovna staza vrline, skromnosti i harmonije se prilično teško uklapa u savremene procese i modernizaciju. Uprkos žilavog otpora i pozivanja na tradiciju, uticaj snažnih vetrova sa zapada je očigledan. Želja za novcem i robom danas je u Kini snažna koliko i u zemljama Zapada. Moguće je, čak, i da će građani Kine pre okupe oko nacionalne, a ne konfučijanske ideje.

Daniel A. Bell, The China Model: Political Meritocracy and the Limits of Democracy

Kreditni tango

Nakon skoro petnaest godina, a uz pravo ushićenje na svetskoj finansijskoj sceni, Argentina je prošlog meseca (druga polovina aprila 2016.) imala svoj „kambek“ na internacionalno tržište kapitala. Ali, to nije sve: Ova zemlja je potukla sve dosadašnje rekorde u količini, odnosno visini (jednokratne) emisije obveznica za jednu zemlju koja je, kao Argentina, u razvoju. Ukupno je emitovano obveznica u vrednosti od 16.5 milijardi dolara, koje su varirajuće ročnosti, a sve obveznice koje su ponuđene bile su i prodate. Uz sve to, prosečna tražnja za obveznicama bila je  četvorostruko veća nego što je ponuda, što je proizvelo gomilu frenetičnih  komentara.

06

Postavlja se pitanje: Otkud ovakva ushićenost na više nego krhkom i nimalo sjajnom globalnom finansijskom tržištu, i kakvi su uzroci tome? Ovo je vruća tema već mesec dana, a ovde je sažetak nekoliko tekstova iz časopisa Fajnenšel tajms, Vosltrit Džornal, iz magazina Fortune kao i sa portala medijske kuće Rojters.

Ova već svima poznata priča započinje 2001. godine, u trenutku kada se Argentina rešila da prestane sa servisiranjem svojih dugova – tada je otpočeo i dugotrajan proces restrukturisanja koji je realizovan u dve etape – prvo 2005. a onda i 2010. Argentina je na ovaj način uspela da reprogramira preko devedeset odsto svojih dugova, s obzirom da su kreditori mahom prihvatili uslove reprograma kao i otpis dugova koji je išao uz to. Samo je manji broj investitora-kreditora odbilo ovaj reprogram, nastojeći da sopstvena potraživanja, i to u celom iznosu, namiri na sudu.

Nakon duge i žilave pravne bitke, poveriocima je sreća išla na ruku. Sudija države Njujork, Tomas Grijesa je pre četiri godine (oktobar 2012) stao na stranu poverilaca, presudivši da Argentina ima obavezu da svoje dugove koji nisu reprogramirani isplati u isplati celosti. A u međuvremenu, dok se to ne desi, Argentina neće moći da plaća svoje obaveze ni po kreditima koji su reprogramirani.

Negde u pozadini, ali veoma prisutna, naivno je tinjala nada da će viši sudovi Sjedinjenih Država, njihove visoke instance,  ipak možda izmeniti ovu sudijsku odluku, međutim – to se nije dogodilo. Odluka sudije Grijesa bila je uz to i dodatno osnažena presudom Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država – presudom kojom je, zapravo, zapečaćena sudbina Argentine. Argentinci su izgubili ovu zaista dugu i nemilosrdnu pravno-finansijsku „partiju šaha“, a sve što se iza toga dešavalo predstavljalo je samo jednu isforsiranu završnicu duela.

Ova partija mogla je da bude provedena kraju na samo jedan način: za to je bilo potrebno da tadašnja predsednica, Kristina Fernandez de Kirhner istupi sa dužnosti i preda poluge vlasti, a da njenu poziciju „popuni“ neko ko bi imao malo više „sluha“ za novu stvarnost koju je proizvela Grijesova presuda. Upravo se to i desilo, kada je u decembru prošle godine na predsedničkim izborima trijumfovao Maurisio Makri.

Novi predsednik Argentine je za ministra ekonomije promptno postavio Alfonsa Prat-Gaiju, veoma umešnog bankara koji je svoje bankarske veštine učio u banci Džej Pi Morgan (J.P. Morgan). Prat-Gaija je takođe, jedno izvesno vreme, bio i na funkciji guvernera argentinske Centralne banke (Treba napomenuti da ga je britanski ekonomski mesečnik Euromoney 2004. proglasio guvernerom godine.) Uzgred, banka J.P.Morgan bila je jedna od 4 koordinatora prodaje argentinskih obveznica u aprilu ove godine.

Kraće rečeno: sa vlasti su istupili takozvani populisti, dok je na njihovo mesto došla garnitura izuzetno naklonjena zakonima slobodnog tržišta i biznisu. U roku manjem od dva meseca, ova nova vlada sklopila je dogovor s preostalim najvećim kreditorima. Tako je Argentina, već krajem prošlog meseca, ovim kreditorima isplatila više od devet milijardi dolara (9.3 milijarde). Srećom, čak ni fakat da je ime Maurisija Makria baš u aprilu zasijalo u „Panamskim dokumentima“, nije bilo prepreka da bi se otpočete transakcije obavile, niti je ovo na bilo koji način uticalo na rejting i renome koje Makri uživa u prestonicama globalnog kapitala.

Suma, ili, kako neki možda dobro napominju „reket“ koji je ova južnoamerička zemlja imala da plati je zastrašujući: ova cifra je na nivou od oko 40 odsto ukupnih deviznih rezervi Argentine. Profit, ili, preciznije rečeno zarada koju su na ovaj način ostvarili „finansijski lešinari“ je, blago rečeno, impresivna, i po svemu sudeći se može meriti stotinama procenata u odnosu na njihova početna ulaganja.

03

Tako je argentinski poraz proglašen „trijumfom“ i time je, kako je to objasnio britanski Fajnenšel Tajms (FT), Argentina iznova uspostavila normalne odnose s ostatkom sveta, koji su dotad, valjda, po ovoj reoriji, bili „nenormalni“. Uz sve to, Fajnenšel Tajms diskretno napominje kako se pod „ostalim svetom“ podrazumevaju Sjedinjene Američke Države.

Na servisiranje starih obaveza otišlo je 3/4 novca dobijenog po osnovu emitovanih obveznica, a ogroman deo je „zalegao“ upravo za plaćanje „duga“ kreditorima, za čije je patnje je  njujorški sudija Griejsa imao toliko brižnosti i saosećanja.

S obzirom da je zaduživanje Argentini ponovo krenulo „baš sjajno“, a da novca nikada nije dosta, Argentinci planiraju da do kraja 2016. emituju još oko 30 milijardi dolara u obveznicama. Jedan njihov deo bi mogle da izdaju argentinske provincije, jer je Argentina po svojoj strukturi federalna država.

Ineresantno je i obrazloženje – objašnjenje za ovo novo zaduživanje. U Argentini je stopa inflacije prilično visoka (oko 34 odsto) a razlog tome je što se bivša vlada koristila štampanjem novca kako bi pokrivala dugove federalnih jedinica. Čini se, ipak, da nova vlast to neće raditi: Ona će svež, novi novac štampati na bazi novca kojeg štampa SAD. Na osnovu toga, Mora biti da je daleko bolje da Argentina duguje Americi nego sebi.

01

Uzgred, trebalo bi napomenuti i da su kamatne stope na dolarske obveznice daleko niže nego kada bi se dugovi finansirali putem kredita u lokalnoj valuti, pezosu. Ova teorija bi mogla da bude tačna – ali jedino pod uslovom da odnos dolara i pezosa ostane nepromenjen (fiksan), ili – što bi bilo još bolje – da pezos uspe da ojača.

Oni koji duže prate istorijat ekonomskih recesija mogli bi se s lakoćom prisetiti da je veoma slična „antiinflacijska“ logika išla uporedo sa argentinskim protržišnim reformama a i njihovim zaduživanjem tokom 1990-tih, kao i da je takva ekonomska politika bila uzrok koji je Argentinu i doveo do ekonomskog sloma.

I tada je, baš kao i danas, s istim entuzijazmom i oduševljenjem dočekana nova administracija oličena u liku ministra ekonomije i, po mnogima, reformatora, Dominga Kavale, neustrašivog borca protiv hiperinflacije i osobe koji je uspela da fiksira pezos za američku valutu i to na paritetu „jedan-za-jedan“. Kavalo je u tom trenutku bio mag, čovek koji je spasao Argentinu – kao što bi to, možda, danas mogao da postane Prat-Gaija (Kavalo je, inače, kasnije završio u zatvoru, ali to je već neka d[r]uga priča.)

Uvek kada se „svetska javnost“ – šta god značio taj termin i ma koga predstavljao – radovala reformatorima i spasiocima, ta je radost, po pravilu, imala jaku finansijsku podlogu koju je lako izračunati.

Ulagačima je, u momentu izdavanja obveznica, ponuđena zarada koja bi se, u zavisnosti od ročnosti, kretala negde između 6.25 i osam odsto. Istovremeno,, zarada na američkim obveznicama koje su iste ročnosti kretala se od oko 0.9 do 2.6 odsto. Ovakva drastična razlika u prinosima na obveznice ujedno objašnjava i halapljivu tražnju. U današnjem tmurnom finansijskom ambijentu kamatnih stopa koje se kreću negde oko nule, ulagači željno iščekuju da ih obraduje neka od zemalja u razvoju svojim obveznicama koje su s visokim prinosom.

Argentinske obveznice su, naravno, daleko rizičnije od američkih, ili je barem tako bilo dosad. Razlika u ceni-vrednosti obveznica i visini profitnih prinosa trebalo bi da dovoljno dobro govori o meri i obimu takvog rizika. Nasuprot tome, najsvežija iskustva sa američkim sudovima kazuju da bi argentinske obveznice mogle čak biti i bez rizika, kao i da bi neki predstojeći sudija, poput Grijesa, uvek mogao da primora Argentince da plate, pa makar Argentinci i gladovali.

02

Ukoliko je motivacija kupaca uglavnom nedvosmisleno  kristalno jasna, kakva je, onda, motivacija sirotih i namučenih Argentinaca?

A ukoliko je već realizovana emisija obveznica bila potez iznuđen presudom američkog suda i strahom od iscrpljivanja/pražnjenja deviznih rezervi, šta je to moglo da natera Argentinu da objavi nove runde prodaje obveznica u vrednosti od trideset milijardi američkih dolara, kao i nova runda zaduživanja?

Ukoliko se Argentina danas – sada, kada su kamatne stope na ubedljivo najnižem nivou u posleratnoj istoriji – zadužuje u dolarima po stopi od preko sedam odsto, šta će se, u tom slučaju, zbivati u trenutku kada dolarske kamatne stope krenu da rastu, a Argentina bude primorana na refinansiranje svojih dugova, koje danas tako „poletno“ uzima? I, uz to, po kojim će se kamatnim stopama obveznce tada emitovati?

Kako je uopšte moguće da po ko zna koji put gledamo i slušamo istu finansijsko-bankarsku dramu ? Kako je uopšte moguće da se svi prave kako ne razumeju da su Argentinci ponovo krenuli istim fatalnim  putem kojim je dosad toliko puta gazila? I, najposle, kako je uopšte moguće da na ovom putu ka ponoru Argentince prate ovacije posmatrača koji joj uzvikuju „bravo“ i „bis“?

Za države u kojima još uvek ima onih koji znaju šta rade, za sve one trezvene i poštene političare koji od srca žele dobro svojoj zemlji, ovaj primer Argentine – njena burna i tragična prošlost, a po svemu sudeći i budućnost – najbolji su putokaz i orijentir koji ukazuje šta je ono što, ni za živu glavu, ne treba činiti u svetskoj finansijskoj džungli.

Fajnenšel tajms 

Volstrit Džornal

Reuters

Fortune