Milenijumovci ‘osuđeni da zarađuju manje od Generacije X’

00

Milenijumska generacija (ili generacija Y, Gen Y) biće prva generacija koja će zarađivati manje od svojih prethodnika, sugeriše jedno novo istraživanje, a prenosi BBC.

06Fondacija Resolution (Resolution Foundation) utvrdila je da britanski građani starosti do 35 godina zarađuju oko 9.500 evra manje u svojim dvadesetim nego što su u njihovoj dobi nekad zarađivali pripadnici Generacije iks.

Ovaj think-tank definiše Generaciju X kao one koji su rođeni između 1966. i 1980. dok su Milenijumovci svi oni koji su rođeni između 1980. i 2000. godine.

Ako bi plate Milenijumovaca sledile isti put kao nekada plate Generacije iks, prosečna primanja u karijeri bila bi oko 986 hiljada evra.

Ovakav sled stvari učiniće da Milenijumovci budu prva generacija koja, tokom svog radnog veka, zarađuje manje od svojih prethodnika.

07Čak i ukoliko bi se plate Milenijumovaca brzo popravile, kao što su nakon Drugog svetskog rata skočile plate njihovih roditelja koji pripadaju generaciji Bejbi bumera, njihove ukupne zarade tokom životnog veka bile bi tek nešto preko milion evra (oko 1.063.800), rezultati su nalaza ove fondacije.

Ta će prihodna suma biti samo 7% viša nego što je prihodna suma Generatcije X, a samo trećina ukupnog dohodovnog napretka u kojem bi Generacija X trebalo da uživa u odnosu na plate Bejbi bumera.

Fondacija Resolution takođe je upozorila da bi recesija nakon Bregzita mogla da dodatno još više smanji zarade Milenijumovaca.

Njihova istraživanja pokazala su da su smanjenja plate doživeli oni do 35 godina starosti, i to pri ulasku na tržište rada tokom udara recesije, ali je takođe zaključeno da je generacijski napredak u visini prihoda morao da zastane pre nego što je svet bio pogođen finansijskom krizom iz 2007/8.

01

Rizik od samozadovoljstva

Torsten Bel (Torsten Bell), direktor Fondacije Resolution je rekao: “Uzeli smo zdravo za gotovo da će svaka naredna generacija biti mnogo bolje plaćena od one prethodne – zarađujuči više i uživajući u višem životnom standardu koji je konstantno u usponu, ali rizik od takvog pristupa jeste gledati na stvari kroz ružičaste naočare: poslednjih godina smo svikli na (samo)zadovoljstvo neprekidnim napretkom.”

Ispitivanje je objavljeno upravo u trenutku kada je prošle nedelje Tereza Mej (Theresa May), koja je pre nekoliko dana zauzela položaj britanskog premijera od Dejvida Kamerona, uputila upozorenje od sve većeg jaza između “starije generacije koja živi prosperitetnije od mlađih generacija, koje vode tešku borbu da izađu na kraj sa sve većim troškovima življenja“.

Ovaj think-tank je osnovao komisiju koja će istražiti rastuću nejednakost među generacijama.

Ova incijativa je u ponedeljak 18.jula pokrenuta na skupu u Londonu kome je prisustvovao Dejvid Vilets (David Willetts), izvršni predsednik fondacije Resolution, generalna sekretarka Trgovačkog sindikata (Trade Union Congress, TUC) Frensis O’Grejdi (Frances O’Grady) i generalna direktorka Konfederacije britanskih industrija (CBI), Kerolajn Ferbern (Carolyn Fairbairn).

Fondacija je takođe zaključila da će Milenijumovci do svoje tridesete godine potrošiti ukupno oko 52,5 hiljada evra više na troškove iznajmljivanja životnog prostora nego što je najam plaćala bejbi bum generacija, a skoro 30 hiljada evra više nego što je stanarinu plaćala Generacija X.

03

Veća potrošnja na zakup prostora drastično je smanjila životni standard mladih ljudi, učinivši da teže mogu da uštede novac za depozit za kupovinu kućeprostora, zaključci su ispitivanja.

Viši politički analitičar Lora Gardiner (Laura Gardiner) je rekla: “Nastavak britanskog neuspeha u izgradnji dovoljnog broja finansijski pristupačnog životnog prostora za mlade znači da – ukoliko što hitnije ne promenimo ovaj loš trend da mladi ljudi ne mogu da sebi priušte kupovinu-podizanje kredita za svoj prvi dom – situacija može postati daleko gora.”

Banka Halifax procenjuje da je depozit onih koji prvi put kupuju nekretnine u Britaniji u proseku sada gotovo 40 hiljada evra.

BBC

Svetsko ekonomsko usporavanje: mamurluk, ne i koma

Dug leži iza mnogo toga što se dogodilo u proteklih sedam godina, piše za FT harvardski profesor ekonomije Kenneth Rogoff.

03

Globalna ekonomija se verovatno nalazi u kasnijim fazama dužničkog ‘super ciklusa’

Šta je prava dijagnoza tavorenja globalne ekonomije? Ušli smo u sedmu godinu globalne finansijske krize, a Međunarodni monetarni fond nastavlja da svoje prognoze globalnog rasta spušta naniže, sada na najniži nivo od 2009. godine.

Neki tvrde da živimo u svetu nedovoljne potražnje, i da smo osuđeni na decenije takozvane sekularne stagnacije. Može biti. Ali, druga mogućnost je da je globalna ekonomija u kasnijim fazama dužničkog “super ciklusa”, koji se slomio pod teretom nagomilanog duga tokom godina manjka regulative i finansijskog viška.

Ako je tako, bilo bi veoma teško dobiti razumljiv dugoročni trend rasta sve dok se dim ne raziđe. Alvin Hansen, profesor na Harvardu, prvi put je izašao sa hipotezom o sekularnoj stagnaciji (odnosno, minornom rastu ili odsustvu rasta u ekonomiji) još 1938, neposredno pre spektakularnog buma produktivnosti.

U kasnim 1970-tim, mnogi analitičari su verovali da će se svet suočiti sa visokom inflacijom i niskim rastom (“stagflacijom”) na neodređeno dugo vreme. U ranim 2000-im, mnogi vrhunski ekonomisti su verovali da će povišeni rast produktivnosti trajati decenijama.

Šta god da je nečiji sud o faktorima koji pritiskaju globalnu ekonomiju, važno je pronaći pristupe koji su robusni. Znatno povećanje kvalitetnih infrastrukturnih investicija je sjajna ideja. Ona, međutim, ne može dovesti do povećanja potrošnje tako da se ona uspostavi kao trajniji trend.

Šta ako je dijagnoza sekularne stagnacije pogrešna? Tada bi loše dizajniran stalni rast državne potrošnje mogao da stvori samu bolest koju je trebalo da izleči.

01

Zapravo, ne može biti sumnje da je dužnički super-ciklus faktor koji stoji iza značajnog dela onoga što je svet doživeo u proteklih sedam godina. To je rezultiralo prvo krizom rizičnih hartija od vrednosti u SAD, potom krizom evropske periferije, a sada proizvodi nevolje Kinezima i novim, brzorastućim tržištima.

Cela priča ima prethodnike u ranijim sistemskim finansijskim krizama, i kvantitativno i kvalitativno. Iskustvo Amerike – bez obzira da li neko gleda putanje cena u stambenom sektoru ili cene kapitala, nezaposlenost i proizvodnju, ili javni dug – jasno prati standarde iz prošlih sistemskih finansijskih kriza.

Ovo, naravno, ne znači da su sekularni faktori nebitni. Većina finansijskih kriza ima svoje korene u ekonomskom usporavanju usled nemogućnosti da se izdrži teret dugova.

Sigurno je da je nepovoljna demografija važna. Neki ekonomski istoričari tvrde da će stopa tehnološkog napretka uskoro drastično usporiti, ali drugi tvrde suprotno, ukazujući na veštačku inteligenciju i umrežavanje globalnih istraživača, što poboljšava njihovu sposobnost da uče jedni od drugih. Istina je da je rast produktivnosti u SAD i Velikoj Britaniji sumoran u poslednje vreme. To može biti delimično zbog kolapsa svetskih privatnih investicija nakon krize.

Ili je ovo, možda, delimično iluzija; merenje realnog ekonomskog rasta u svetu gde se stalno uvode novi proizvodi je teško – možda teže nego ikada, s obzirom na sve veći značaj nematerijalnih umrežavanja, komunikacije i robe zasnovanih na znanju (knowledge goods) – onih roba i usluga u koje je uključeno znanje (informacije o aplikaciji, funkcionisanju itd). Standardne mere proizvodnje ne uzimaju u obzir slobodno vreme, uključujući odlazak u penziju – baš one prostore gde je tehnološki napredak postigao neke od najvećih uspeha.

Možda je najubedljiviji razlog da se veruje da su ekonomske nevolje u svetu izazvane hroničnim nedostatkom tražnje izuzetno nizak nivo dugoročnih globalnih kamatnih stopa. Ali, opet, postoje i druga objašnjenja.

02

Postkrizni finansijski propisi su primorali banke, penzione fondove i osiguravajuće kompanije da kupe značajne količine “sigurnog” državnog duga. Ovi propisi su priklještili mnoge male i srednje dužnike, koji se suočavaju sa strogim ograničenjima o tome koliko oni mogu da pozajme, ako uopšte nešto mogu da pozajme.

Strah od sledeće finansijske krize podiže tražnju za državnim obveznicama. Centralne banke su usisale dugoročne sigurne hartije od vrednosti sa tržišta, ponovo namećući opadanje kamatnih stopa.

Ako je dužnički super ciklus izvor naših bolesti, što je pravi odgovor? Radikalan odgovor je da se kamatne stope smanje znatno ispod nule. Ovo će povratiti moć monetarne politike da podstakne rast. Ali za sada to je pitanje daleke budućnosti.

Većina ekonomista se slaže da bi na kratak rok trebalo iskoristiti dugoročna ulaganja u finansiranje produktivnih investicija u infrastrukturu i obrazovanje, ali to bi pomoglo ako bi zemlje stvorile institucije koje bi bile bolje u odabiru projekata.

Američki naprednjaci koji favorizuju ulaganja u infrastrukturu verovatno ne misle na izgradnju ogromne ograde duž meksičke granice, a nemački zagovornici fiskalne ekspanzije ne predviđaju još jedan fijasko sa berlinskim aerodromom.

Američki predsednik Barak Obama je jednom prilikom predložio stvaranje banke za finansiranje infrastrukturnih radova, koja bi zapošljavala tehnokrate sposobne da pruže objektivnu analizu. Bila je to dobra ideja.

Ukoliko razvijene ekonomije nameravaju da nastave sa povećanjem državnih izdvajanja (ono sada čini 57 odsto autputa u Francuskoj), neophodno je da se pronađu bolji načini da se naprave pravi izbori i odluke. Potrebne su nove politike, ali one prave vrste – i kao odgovor na tačnu dijagnozu.

 

Kenneth Rogoff, FT

(Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard)

 

Nova klima znači novu ekonomiju

Klimatski šok: ekonomske posledice planetarnog otopljavanja

Svaka tona ugljen-dioksida emitovanog u atmosferu danas izaziva štetu u vrednosti od oko 40 dolara. Tako barem kažu standardna ekonomska razmišljanja, pišu u svojoj knjizi Klimatski šok ekonomisti Gernot Wagner i Martin L. Weitzman.

Mnogo toga je, kao konačan zbir, ušlo u ovu brojku. Ovo se može nazvati izvorom svih analiza o prednostima i manama. Ovo je na globalnom nivou, pitanje i “zbrajanje” koje opstaje i širi se decenijama i vekovima – proces koji zahteva uzimanje u obzir svih pretpostavki na tom putu izračunavanja.

Dobijenih 40 dolara je cifra koju treba uzeti u obzir prema datim činiocima: centralni predmet predstavljen od strane vladine Međuagencijske radne grupe za društvene troškove saniranja ugljen-dioksida kada se koristi projektovana diskontna stopa od 3% za sve buduće klimatske štete. Ali, ovo nikako ne znači da je to cela priča.

Izaberite drugačije diskontne stope, i dobićete neku drugu brojku. Ekonomista sa Jejla, Bil Nordhaus, koristi diskontnu stopu nešto iznad 4%. Njegov rezultat je cena koja je nešto blizu 20 dolara po toni ugljen-dioksida. Izveštaj britanskog ekonomiste Nikolasa Sterna o uticaju klimatskih promena na ekonomiju (ovde je kompletan Stern Review na gotovo 700 strana) u svojim kalkulacijama koristi diskontnu stopu 1,4%. Dobijena cena po toni je preko 80 dolara.

Nije diskontna stopa jedina matematička pretpostavka koja pravi ovakve razlike među proračunima. U knjizi “Klimatski šok: Ekonomske posledice jedne vrelije planete” predstavljena su najnovija razmišljanja o tome zašto, kako i koje bi elemente trebalo uzeti u obzir prilikom formiranja “prave cene” za svaku tonu ugljen-dioksida i drugih gasova staklene bašte emitovanih u atmosferu.

Postoji toliko neizvesnosti koje vrebaju na svakom koraku – od ekonomskih projekcija do emisija gasova, od emisija do koncentracija, od koncentracija do temperatura, i nazad do ekonomije koja se ogleda u štetama prouzrokovanim klimatskim poremećajima – što sve objedinjeno ukazuje na jednu, konačnu brojku koja ukazuje na postignutu “lažnu preciznost”, zabludu, ili možda nešto gore.

To, naravno, ne znači da ne treba i nadalje pokušavati iznaći što realističniji i precizniji proračun. Alternativa izračunavanju troškova štete koju nanosi tona ugljenika bila bi jedna velika, masna nula, koja stoji u vladinim benefit-cost proračunima. Što je, očigledno pogrešno. Šteta postoji, ona je prisutna, ali to što još uvek nismo u mogućnosti da iznađemo validnu formulu za proračunavanje štete ne znači da ona ne postoji.

01

Skoro sve što znamo o tome kako se došlo do izračunatih 40 dolara po toni CO2 dovodi nas do verovanja da je $40 donja granica za razumnu političku akciju. Skoro sve što znamo da je izostavljeno iz ovog roračuna bi ovu cifru učinilo većom, i to možda daleko većom.

Dok krivulja ne počne da pada

Uzmimo samo jedan primer, recimo, vezu između koncentracije ugljenika u atmosferi i konačnih temperaturnih ishoda. Znamo da povećanje koncentracije neće smanjiti globalne temperature. Zahvalimo našem znanju hemije i fizike pokupljenom u osnovnoj i srednjoj školi. Donja granica za uticaj temperature pri dvostrukoj koncentraciji ugljenika u atmosferi može biti svedena na nulu.

Mi smo, u stvari, prilično sigurni da može biti odsečen na 1°C ili iznad. Prosečna globalna temperatura već je preko 0,8°C, a čak nismo ni udvostručili koncentracije ugljenika na nivoima iz predindustrijske ere. Osim toga, temperatura koja se povećava u ovom proračunu treba da se desi “u svoje vreme” – tokom narednih decenija i vekova. Ne sada.

Ono što još više zabrinjava je gornji krak te krive koja pokazuju distribuciju temperature. Nema sličnog definitivnog preseka za najgori scenario. U stvari, naše lične kalkulacije bazirane na scenariju Međunarodne agencije za energetiku za gasove staklene bašte pokazuju da će te koncentracije završiti na 700 delova na milion, što ukazuje da postoji više od 10% šansi za potencijalno prosečno globalno zagrevanje od šest stepeni Celzijusa i više.

Fokusirajmo se na donji red u ovoj tabeli. Ako to učinimo, već smo ispred drugih, od kojih se većina fokusira na prosek, ovde opisan kao “srednji D° C” (eventualne promene prosečne globalne površinske temperature). Autori knjige Climate Shock očekuju da bi taj srednji nivo mogao biti pređen za samo polovinu trenutno ustanovljenog vremenskog intervala, posebno imajući u vidu određene koncentracije gasova staklene bašte u atmosferi. A to je, samo po sebi, već dovoljno loše.

Ali ono što je zaista predstavlja “šok” u “Klimatskom šoku” je brz porast verovatnoće mogućih temperatura iznad 6°C, u donjem redu. Dok prosečna temperatura postepeno raste sa sve većim koncentracijama, šanse za ulaske u ekstreme rastu rapidnom brzinom:

Tih 6°C je porast temperature koji će potpuno promeniti planetu Zemlju onakvu kakvu je znamo. Mislite o tome kao o planeti koja pati od groznice nastale visokom temperaturom. Normalna temperatura tela je oko 37 ° C. Sve iznad 38°C je znak da imate temperaturu. Sve iznad 40°C je opasno po život.

Prosečno globalno zagrevanje od 3°C ne bi bilo presedan za planetu kao celinu, imajući u vidu njenu geološku istoriju. Za ljudsku zajednicu, to bi bio presedan. A upravo u tom smeru idemo u ovom trenutku – u proseku, već pretpostavljajući da će neke nove politike postati aktuelne, a koje trenutno nisu predviđene.

Ovo su visoko verovatni proseci, a ne oni malo verovatni ekstremi koji pokreću onih originalnih $40. Gornja tabela povezuje koncentracije gasova staklene bašte sa zabrinjavajuće visoko verovatnim procenama temperatura koje će u nekom trenutku preći 6°C, što bi bilo katastrofalno za ljudsko društvo, onakvo kakvo nam je danas poznato. U tom slučaju, sebi ćemo napraviti globalni klimatski zatvor, iz kojeg nema izlaska. Bićemo svi osuđeni na izdržavanje kazne bez prava žalbe, a kako da budemo pušteni na slobodu kada izlaza odavde nema, pitaju se Vagner i Vajcman

Umesto da se fokusira na proseke, klimu treba posmatrati kao problem (ne)upravljanja rizicima. Neke pragove koncentracije gasova staklene bašte jednostavno ne treba prelaziti. Rizici su previsoki.

Ova vrsta fokusa na ekstremne temperature je daleko od prihvaćene mudrosti. Vagner i Vajcman tvrde da bi trebalo da bude drugačije, razviti postavke različite od dosadašnjih, a u cilju stvaranja što realističnije projekcije klimatskog stanja u našoj budućnosti, uticaja otopljavanja na svetsku ekonomiju kao i cenu štete koju ćemo morati da platimo – ako želimo da je saniramo. I ako uopšte želimo da kao vrsta opstanemo.

Gernot Wagner i Martin L. Weitzman su koautori „Klimatskog šoka“ (Climate Shock, Princeton University Press, 2015)