Tag Archives: Laburisti

Britanija na raskršću

Kao Amerikanac koji zahuktavanje debate u Britaniji prati s druge strane Atlantika, osećam izvesnu zavist: u Britaniji postoji bar privid vere da je racionalna i argumentovana rasprava moguća. Možda nekoliko probranih lekcija iz ekonomske teorije i prakse zaista može uticati na dalji tok događaja?

Pre nešto više od trećine stoleća, na obe strane Atlantika započet je veliki ekonomski eksperiment. Pre toga, u posleratnim decenijama, rast je bio snažan, a prosperitet su osećali svi. Dohoci u SAD su rasli u svim segmentima distribucije, a rast je bio najbrži na dnu dohodovne lestvice. Konvergencija je bila očigledna. U to doba u SAD su pokrenuti veliki programi javnih investicija u infrastrukturu (izgradnja mreže auto-puteva), obrazovanje, nauku i tehnologiju – lansiranje Sputnjika je bilo veliki podsticaj. Obe partije su bile saglasne da su takvi programi potrebni, kao i državna regulativa, na primer u oblasti zaštite životne sredine. Vazduh se ponovo mogao disati, a u rekama se moglo kupati. Finansijska regulativa usvojena posle Velike depresije osigurala je decenije finansijske stabilnosti: bio je to nezapamćen period kontinuiranog rasta od pola stoleća, bez finansijskih kriza.

Istoričari se još spore oko pravih motiva iza ekonomskog eksperimenta Ronalda Reagana i Margaret Thatcher, ali nema spora o onome što je sledilo: rast se usporio, a nejednakost je počela da raste. U SAD dohodak je praktično stagnirao za sve slojeve u donjih 90 odsto. Danas je srednji dohodak radnika sa punim radnim vremenom – to su oni srećnici koji imaju posao sa punim radnim vremenom – niži nego pre 42 godine. Nejednakost u Britaniji je bila manja, a i njen sistem javnog zdravstva (NHS) je sprečio neke od teških posledica koje su se osetile u Americi, gde očekivani životni vek opada, naročito za srednje i niže klase. Ali Britanija se 80-ih godina približila SAD i postala društvo naglašene nejednakosti. I tako je do danas.

Ukratko, teorija da niži porezi i deregulacija – otklanjanjem ograničenja za preduzetnike i podsticanjem lične inicijative – vode u novu eru rasta je diskreditovana. Deregulacija je donela umnožavanje novih metoda manipulisanja tržištima i javnim politikama za potrebe stvaranja profita i nezapamćenu nestabilnost koja je Britaniju i Ameriku već koštala trilione funti i dolara. Niži porezi nisu doneli skok kapitalnih investicija ili rast ulaganja u istraživanje i razvoj. Zapravo, takozvane ekonomske reforme su nam suzile ekonomski horizont, a performanse su se pogoršale.

Kao što pokazuje upravo završena sezona partijskih konferencija, Jeremy Corbyn i laburisti sa jedne i Theresa May i njeni konzervativci sa druge strane nude dve različite vizije. Uprkos godinama stagnacije, Theresa May je u svom govoru tvrdila – doduše, uz nekoliko ograda koje se tiču regulacije – da je laissez-faire starog stila i dalje najsigurniji put do višeg životnog standarda. Njen predlog je da se propali eksperiment nastavi sa još više poleta. Laburisti, s druge strane, traže nove vizije i naglasak na investicijama. Saglasni su da treba učiti na primerima iz prošlosti, ali smatraju da ekonomija 21. veka treba da se razlikuje od ekonomije iz prošlog.

Šta je najveći problem sa politikama i merama štednje? To što nikada nisu donele rezultate. Herbert Hoover je pokušao da ih primeni i tako berzansku krizu 1929. pretvorio u Veliku depresiju. Video sam neuspeh tih politika i u istočnoj Aziji kada sam bio glavni ekonomista Svetske banke: periodi opadanja pretvarali su se u duboke recesije, a recesije u depresije. Mere štednje slabe agregatnu tražnju i obaraju rast; smanjuju potražnju za radom, spuštaju nadnice i uvećavaju nejednakost; takođe ugrožavaju javne službe od kojih zavise građani u Britaniji. Rezovi javnih investicija u Britaniji ne slabe ovu zemlju samo danas, već ugrožavaju i njenu budućnost.

Kompanije koje žele da opstanu znaju da moraju investirati. Isto važi za države. Zemlja treba da ulaže u svoje ljude, infrastrukturu i tehnologiju. Ako je potrebno da se zaduži da bi to učinila, njene obaveze i dug će rasti, ali vrednost aktive će rasti još više, pa će bilans biti pozitivan. Imamo dosta prostora za podizanje prihoda na načine koji doprinose efikasnosti i opštem blagostanju. Zajedno sa Nicholasom Sternom predsedavam u međunarodnoj komisiji koja je jednoglasno podržala predlog za uvođenje visokih dažbina za emisije ugljenika – 30 funti po toni ili više; takva taksa bi ubrzala prelazak na zelenu ekonomiju budućnosti. Oporezivanje prihoda od zemlje, uključujući kapitalnu dobit, takođe može osigurati visoke prihode – a zemljište se ne može preseliti u drugu državu. Britanija bi, kao i SAD, mogla imati dosta koristi od progresivnijeg oporezivanja.

Smanjivanje poreza na dobit – i dalje nadmetanje sa Irskom u trci ka dnu – neće privući kompanije i podstaći investicije. Umesto toga, Britanija treba da poveća poreze za one korporacije koje ne investiraju u zemlji i ne otvaraju radna mesta, a smanji ih za one koje to čine. Tako će se poslati jasna poruka multinacionalnim kompanijama kao što su Starbucks i Apple koje se predstavljaju kao dobri poreski rezidenti: plaćanje odgovarajućeg udela u porezu deo je njihove odgovornosti. Ako im se ostave sadašnje poreske olakšice, to će zemlju lišiti potrebnih prihoda i pružiti multinacionalnim kompanijama nepoštenu prednost u odnosu na lokalne.

Ekonomija trojke Reagan/Thatcher/May zasniva se na diskreditovanoj teoriji o prelivanju bogatstva – teoriji da nagrađivanje onih na vrhu donosi brži rast, od čega na kraju svi imaju koristi. Ali to se još nigde nije obistinilo. Zašto bi Britanija očekivala da se to dogodi u godinama koje slede, u teškim godinama prilagođavanja situaciji posle brexita? Sa ukidanjem pristupa istraživačkim fondovima EU, Britanija će morati više da ulaže ukoliko želi da očuva visoki kvalitet svojih slavnih univerziteta – mnogo više.

Snaga svakog društva je u ljudima, pa ima smisla razvijati ekonomiju tako što ćemo poći od osnove ili od sredine naviše. Ekonomija znanja u 21. veku zasniva se na obrazovanju i inovacijama, kao i na prihvatanju nužnosti doživotnog obrazovanja. Budući da se korporacije povlače sa područja obrazovanja, države će morati da čine više, uz primenu novih tehnologija. Univerzitetsko obrazovanje mora biti dostupno svima. Uskraćivanje pristupa obrazovanju velikim delovima stanovništva zbog pretnje dugovima za studentske kredite koji se mere desetinama hiljada po studentu nije samo moralno neprihvatljivo, nego i ekonomski glupo.

Prospect Magazine, 09.10.2017.

Peščanik.net, 18.10.2017.

Mančester kao nova prestonica Britanije

Izuzev Londona, u Britaniji se možda i prečesto dešavalo da ostali veliki gradovi Ujedinjenog Kraljevstva budu nedovoljno zastupljeni i zanemareni u svakoj tradicionalno orijentisanoj političkoj debati. Sada bi ovo moglo da se promeni jer su Mančester i ostali gradovi po prvi put dobili svoje gradonačelnike izglasane od strane građana: direktno na gradskim izborima, a ne kao do sada (indirektno, od strane poslanika gradske skupštine). Ova novina bi mogla doprineti rešavanju nekih rastućih podela i razdora koji pogađaju Englesku, prenosi e-portal VoxEurop.

Ugledni britanski nedeljnik Ekonomist je pre nekoliko meseci izneo predlog, naime, da bi Britanija trebalo da svoju prestonicu izmesti iz Londona u – Mančester. Zagovornik ove ideje u 19. stoleću, brodovlasnik, novinar, esejista i biznismen Volter Bedžet (Walter Bagehot) bio je delimično inspirisan kratkoročnim pragmatičnim razlozima (tj lošim stanjem državnih objekata u Vestminsteru), ali je u vidu imao i ozbiljne, dugoročne političke probleme. Upravo su ove Bedžetove aspiracije iz pretprošlog veka bile direktno povezane sa osnovom političkog redefinisanja „Velike“ Britanije u osvit Bregzita, kao i rastuće nelagodnosti povodom Engleske, Engleza i zajedničke politike u Škotskoj. Bedžetov naum o „prestonom Mančesteru“ je, zapravo, i reakcija usled ovog tekućeg procesa raspleta vezanog za izlazak Britanaca iz EU, pošto će London izvesno ostati glavni grad Britanije u doglednoj budućnosti: Bregzit je već sam po sebi zadatak s kojim će aktuelna britanska vlada i parlament jedva izlaziti na kraj – problem koji će imati da rešavaju tokom narednih godina; stoga je, takođe, izvesno i da se poslanici neće baviti nekim „dodatnim problemima“ poput izmeštanja britanske prestonice.

Ipak, ideja o izmeštanju britanske prestonice na sever Engleske nije loše koncipirana. “Pogledajte Britaniju danas i videćete zemlju poharanu podelama”: političke i ekonomske podele između severa i juga, gradova i sela, Londona i ostalih gradova – sve ove podele sve se više produbljuju. Ove podele se jasno ogledaju i u teškoćama sa kojima se susreću najveće političke stranke Ostrva, u grčevitom pokušaju da reše problem „različitih realnosti“ tj različitih pogleda na Britaniju; problem je i u tome što još uvek nedostaje jedna politički, ekonomski i društveno koherentna, ubedljiva poruka koju će Britanci prihvatiti kao svoju. Tu posebno treba imati u vidu Laburiste, kod kojih je dilema jasna: poruke koje emituju građanima „rade“ u nekim delovima zemlje, ne deluju – ili su čak kontraproduktivne – u nekim drugim delovima zemlje.

I dok London i dalje ostaje britanska prestonica, zanimljiv sled događaja se ovih dana odvijao u centralnoj i severnoj Engleskoj. Stanovnici glavnih gradskih područja su 4. maja 2017. izabrali svoje gradonačelnike: bilo je to po prvi put u istoriji; širim gradskim područjima Mančestera, Liverpula i Birmingema sada upravljaju pojedinci – transparentno i direktno izabrani gradonačelnici – kao što je to već slučaj u Londonu. Ovaj je proces u skladu sa prenosom nadležnosti otpočetim pre dvadesetak godina, a posebno sa pokretanjem projekta “Severni tim” (Northern Powerhouse), kojeg je iznela vlada Dejvida Kamerona. Prema tom nacrtu, glavnim urbanim područjima mogu se dati veća ovlašćenja i koherentniji način upravljanja (čitaj: nezavisniji od Londona).

Britanski politički život je sve do sada bio ili na nivou lokalnih saveta i izbornih jedinica, ili na nacionalnom nivou. Suprotno u odnosu na sve ostale velike evropske zemlje, u britanskim gradovima i regionima postoji vlast na lokalu je puka formalna društvena i kulturna realnost kroz koju su, u većoj političkoj debati, retko uspevali da se probiju pojedinačni glasovi i pogledi. Kao što je za Gardijan izjavio Džon Eledž (Jonn Elledge), urednik liberalnog političkog nedeljnika New Statesman i portala CityMetric, «Engleska je otprilike u toliko komičnoj meri preterano centralizovana koliko to jedna zemlja uopšte može biti a da pri tom ne sklizne u diktaturu.»

Ovo se uveliko može zahvaliti činjenici da jedino postojeći pojedinačni predstavnici s jakim mandatom iz Škotske i Londona mogu biti jedini subjekti koji će uspešno ući u raspravu Bregzitu. Novoizabrani predsednici velikih engleskih gradova će, takođe, biti u mogućnosti da izraze zabrinutost svojih građana, od kojih su mnogi glasali da ostanu u EU. Od njih (novoizabranih gradonačelnika) se očekuje da otvorenije i dinamičnije iznose svoje vizije svoje budućnosti u nekoj novoj i drukčijoj Britaniji, osporavajući prezastupljenost konzervativnih stavova s jedne strane, i „londonske izuzetnosti“ sa druge strane. Na kraju krajeva, gradovi poput Mančestera i Liverpula već su odavno svojevrsne globalne metropole, što su zapravo i bili u prošlosti – od trgovine robljem do industrijske revolucije, od Bitlsa do fudbala.

Mančesterski grafit

Mančesterski grafit

Volter Bedžet je u svojim tekstovima pozivao na izmeštanje prestonice iz Londona u Mančester, sugerišući jednu važnu temu: u Evropi, “zemlje u kojima su desni populisti najbolje radili i funkcionisali bile su one u kojima su elite koncentrisane u pojedinačnim geografskim enklavama: Pariz, Kopenhagen, Stokholm, Beč, Budimpešta, kao i holandski Randštad (koji je megalopolis tj „mehur“ ili „presek“ i područje koje je „zajednički skup“ sastavljen o širih gradskih zona obližnjeg Amsterdama, Roterdama, Haga i Utrehta; „Randstad“ na holandskom znači „granični grad“, a zahvata šire zone i „granice“ navedenih gradova). Zemlje u kojima desni populisti stoje lošije jesu, pak, one u kojima je elita zaživela u dva ili više centara: Nemačka, Kanada, Australija, Španija, Belgija (i, zapravo, Škotska).” Verovatno postoje i drugi faktori koji su u igri, mada je geografija presudna.

Ono što je izvesno je da se fizička postavka geografskih entiteta ne može promeniti: Britanija je bila i ostaće da ostrvo – ali bi politička geografija zapravo mogla doživeti preobražaj – a majski izbori za gradonačelnike velikih britanskih gradova mogu u tom smislu biti od presudne važnosti.

Vox Europ

Corbyn i izumiranje centra

02

Jeremy Corbyn, poznati levičarski disident, odneo je ubedljivu pobedu u trci za mesto lidera britanske Laburističke partije. Komentatori tvrde da to umanjuje šanse laburista na sledećim izborima i možda su pravu. Samo se pitam kako ljudi očigledno zatečeni Corbynovim uspehom odjednom tačno znaju šta njegova pobeda znači. Ali hajde da se igramo nečeg drugog. Skrećem pažnju na ono što je u stvari dovelo do Corbynove pobede – nestajanje umerenih laburista, piše Paul Krugman za NYT.

Kada je u pitanju ekonomija, svi Corbynovi protivkandidati su podržali politiku štednje Konzervativne partije. Oni su prihvatili i neuverljiva opravdanja te politike i preuzeli odgovornost za tuđe greške. Po analogiji sa SAD, to je kao da su 2004. svi demokratski kandidati za predsednika govorili, “Nacionalna bezbednost je zakazala, mi smo krivi za 11. septembar 2001”. Naravno da bi se glasači onda okrenuli kandidatu koji govori nešto drugo, bez obzira na njegove stavove.

Laburisti su u Britaniji nepravedno optuženi za pogrešnu fiskalnu politiku, to jest da je njihova vlada od 1997. do 2010. previše trošila, što je dovelo do deficita, dužničke krize i recesije. Onda je konzervativna vlada navodno bila prinuđena na velike budžetske rezove, pre svega u socijalnim davanjima. Većina britanskih medija je bez zadrške prihvatila ovo tumačenje konzervativaca. U pitanju je spektakularna obmana, jer je ovo objašnjenje skoro sasvim pogrešno.

Da li je poslednja laburistička vlada zaista vodila neodgovornu fiskalnu politiku? Pred početak krize 2008, Britanija je imala mali budžetski deficit – sličan tadašnjem američkom. Britanski dug izražen kao udeo BDP-a bio je manji nego kada su laburisti preuzeli vlast desetak godina ranije. Bio je manji nego u bilo kojoj razvijenoj ekonomiji, osim u Kanadi. Danas se tvrdi da je fiskalna pozicija bila znatno lošija nego što brojke pokazuju, zbog pregrevanja britanske ekonomije izazvanog neodrživim mehurom rastućih prihoda. Ali u ono vreme to niko nije govorio. Naprotiv, u nezavisnim izveštajima, na primer Međunarodnog monetarnog fonda, sugerisano je da bi smanjivanje deficita bilo korisno, ali niko nije govorio da vlada rasipa novac i troši iznad svojih mogućnosti.

03Foto: Gardijan

Istina je da je britanski deficit naglo porastao posle 2008, ali to je bila posledica krize, a ne njen uzrok. Javni dug je takođe porastao, ali je i dalje bio niži od nivoa zabeleženih tokom većeg dela istorije moderne Britanije. Najbolji dokaz za to je poverenje investitora u britansku solventnost: kamatne stope su ostale niske. To znači da stvarni ekonomski problemi nisu posledica fiskalne krize i da oštri zaokret u pravcu štednje nije bio neophodan.

Ukratko, priča o krivici laburista za ekonomsku krizu i nužnosti uvođenja mera štednje je besmislena. Ali britanski mediji je uporno ponavljaju, a prihvatili su je i svi Corbynovi protivkandidati, čime su se praktično složili sa konzervativcima da su laburisti upropastili ekonomiju, što prosto nije tačno. Zato Corbynov trijumf nije iznenađenje, u kontrastu sa spremnošću umerenih laburista da prihvate svoje navodne greške iz prošlosti.

Postavlja se pitanje zašto su na to pristali. U Americi je to drugačije. Optužbe za deficit su bile predmet rasprava 2010-2011, ali nikada nisu definisale okvir debate. Umereni američki demokrati nisu mekša verzija republikanaca. Deo odgovora je i u tome što američki mediji nisu naseli na fiskalne fantazije. Kako god, opšti je utisak da se laburistički mejnstrim odrekao svojih uverenja, što mi je neshvatljivo. Tako da Corbynov uspeh nije toliko posledica skretanja biračkog tela stranke ulevo, koliko posledica neobične i tužne istorije moralnog i intelektualnog propadanja umerene struje u Laburističkoj partiji.

 

The New York Times, 14.09.2015, Peščanik 16.09. 2015.

Srodni linkovi:

The Guardian – Oksbridž klub

The Guardian: Jeremy Corbyn – promena izbornog pejzaža

Frankfurter Allgemeine Zeitung – Povratak u osamdesete?

Džeremi Korbin i kvantitativno popuštanje: finansijske poluge “u rukama naroda”?

08(Jeremy Corbyn, foto: Newyork Times)

Džeremi Korbin (Jeremy Corbyn) je svoju unutarstranačku lidersku kampanju započeo relativno opreznim predlogom. Njegova bi vlada (od 2020. godine) “uravnotežila svoju trenutnu potrošnju sa poreskim prihodima”, ali i dalje se zadužujući za kapitalne izdatke – novac koji bi se, po njemu, investirao u javnu infrastrukturu i institucije. Ovo je jasan, ali teško da je i radikalni izazov za ono što je već postalo konvencionalna mudrost u primeni mera štednje: Uzimanje kredita za investicije je normalna poslovna praksa, a kada vlada finansira odgovarajuće projekte sa svojim deficitima, ona time može ubrzati rast privatnog sektora.

Ali, Korbin je podigao ulog uvođenjem u igru ideje “narodnog kvantitativnog popuštanja”. Ovo je bio daleko hrabriji predlog. Umesto finansiranja investicija putem oporezivanja ili konvencionalnih zaduživanja, on, namesto toga, predlaže da se Banci Engleske (Bank of England) dozvoli da jednostavno “štampa” novac koji bi se koristio “za investiranje u novu stanogradnju zamašnog obima, energetiku, saobraćaj i digitalne projekte”.

Kvantitativno popuštanje (Quantitative Easing, QE) bio je nekonvencionalna monetarna politika onda kada je 2009. Banka Engleske krenula u tom smeru. Bližim uvidom u Korbinov plan “QE za narod” uočava se koliko je to radikalna ideja, ali i objašnjavaju razlozi za sumnje, koje gaje njegovi rivali kada je reč o utemeljenosti ovog koncepta i njegove efikasnosti u javnom interesu.

02

QE prototip

U svom izvornom obliku, QE podrazumeva da centralna banka kupuje postojeći državni dug, dok vlada izdaje više od toga. QE, prema njegovim zagovornicima, funkcioniše tako što „stavlja što više novca u džepove investitora”, pritiskajuči prinos na finansijska sredstva kako bi se osiguralo da će se investirati u realnoj proizvodnji, ili konzumirati prave robe i usluge. Komercijalne banke, čiji dug je kupljen, mogu tako ojačajati svoje bilanse i pozajmiti više. Vlada može da finansira svoj obimni fiskalni deficit bez pritiska na kamatne stope. Iako Banka Engleske, po sopstvenom priznanju, smatra da bi QE gurnuo cene naviše, ovaj bi se potez mogao opravdati jer je inflacija daleko ispod srednjoročnog cilja od dva odsto.

QE je funkcionisao u onoj meri u kojoj je vlada, u suštini, bila u stanju da pravosnažno potroši – ili bez većeg oporezivanja ili bez pozajmljivanja. Iako izdaje novi dug, tu je ekvivalentna količina starog duga (prodavanog kroz obveznice koji se gomila u bilansu stanja centralne banke. QE u Velikoj Britaniji i SAD je na ovaj način potvrdio ključnu propoziciju “moderne teorije novca” (MMT): da vlade sa suverenom valutom mogu potrošiti bilo koji iznos koji su njihove centralne banke spremne i voljne da stvore elektronskim putem.

Ovo, ipak, ne znači da će Banku Engleske biti lako ubediti u naredne runde QE mera izvan okvira kriznih uslova, s kojima je suočena od kraja 2008. Tehnički, Britanski Trezor i dalje mora da na kraju otplati ili barem “prepakuje” 375 milijardi funti duga kojeg je kupila u okviru programa. I upravo je to razlog zbog kojeg centralne banke zaziru od načina na koji finansijska tržišta prosuđuju takvo stvaranje novca titanskih razmera. Oni moraju da ubede domaće investitore kako inflacija neće pokrenuti talas koji će ići iznad ciljne stope, a strane investitore da vrednost valute neće naglo pasti.

01

Problem s kredibilitetom

Injekcija MMT – toliko nova koncepcija da se većina ekonomista i dalje ima problem kako da se pomiri sa njom – dozvoljava Korbinu opovrgavanje suparničkih optužbi kako je “prodavao zastarela rešenja za probleme iz prošlosti”. Međutim, MMT i dalje privlači dosta moćnu oštricu kritike na svoj račun, fokusiran na način na koji se vrši spajanje računa vlade i njihove centralne banke.

Ortodoksnija teorija sugeriše da je, u realnosti, “novi” novac obaveza koja ide na teret centralne banke, koja ga izdaje. Inflacija i devalvacija valute su glavni rizici. Dakle, ukoliko Korbin nastoji da proširi “misiju” Banke Engleske, uključujuči u svoje ingerencije i finansiranje javnih investicija, ovog puta bi mogao da ugrozi svoje ostale (a zapravo primarne) uloge – a to su smirivanje inflacije i održavanje stabilnosti finansijskog sistema.

Rizik da bi se budući deficiti plaćali od “poreza na inflaciju”, uz ozbiljno slabljenje valute, bili su u fokusu napada svih koji su protivnici Laburista, uključujući kancelara iz senke Krisa Leslija (Chris Leslie). Oni, takođe, ukazuju na rizik da bi QE moglo povećati nejednakost usled naduvavanja cena imovine koju kontrolišu samo veoma bogati. A tim neočekivano dugim vremenskim periodom, tokom kojeg su centralne banke širom sveta “uvežbavale” primenu QE instrumenta, samo je uvedena nova nestabilnost u globalni finansijski sistem, koji bi mogao biti na udaru u trenutku kada kamatne stope počnu ponovo da rastu pre 2020. godine.

Korbinovi ekonomski savetnici – uključujući poreskog eksperta Ričarda Marfija (Richard Murphy) – uvereni su da su ovi strahovi neosnovani. Nakon sedam godina krizne primene QE i rekordno niskih kamatnih stopa, inflacija je i dalje praktično na nuli, dok je funta nedavno dostigla svoj sedmogodišnji maksimum u odnosu na evro.

07

Da li je ovakvo koršićenje QE korisno za građane?

Bivši gradonačelnik Londona, Ken Livingston (Ken Livingstone), predstavlja “slučaj QE za narod” retoričkim pitanjem: “Ako smo već u stanju da osposobimo Banku Engleske da finansira bankarski sistem, zašto ga ne bismo upotrebili u izgradnji odgovarajućeg opšteg sistema, koji bi bio moderan i efikasan baš koliko je bio i kod naših brojnih suparnika?”

Međutim, mnogi koji veruju da je QE pomogao da se spasu banke ne vide u QE bezbedan ili efikasan način finansiranja javnih investicija. Centralne banke su uvidele kako je vrlo teško postići da QE sredstva budu u opticaju izvan bankarskog sistema, a da se on za to vreme “uliva” u proizvodne investicije. Način na koji je dodatni novac “zapeo” u sefu banke može biti jedini razlog za pretnju oličenu u talasu inflacije i devalvacije – i ovo je razlog zbog kojih Korbinova ideja upotrebe QE ne može da prođe tako lako.

Ovako jasan signal poslat je o strane tvrdoglavih procena profesionalnih investitora, koji su gledali kako je QE već dodatno napunio ionako pune džepove finansijskih kuća kao što je Goldman Saks, koji je ulagao skoro isključivo u nove finansijske investicije. Nada centralnih banaka, da bi se ovim, napokon, mogle promovisati prave investicije – dok su, za to vreme, prinosi na finansijska sredstva padali – bila je u velikoj meri neispunjena. Plasmani banaka u mala britanska preduzeća nije osetno pojačan ni primenom QE mera, čak i onda kada je ova dopunjena eksplicitnim programima Trezora, kao što je to, recimo, šema tzv. “finansiranja za kreditiranje”.

Problem uvećavanja pogrešne vrste potrošnje već dugo vremena takođe shvataju i klasični ekonomisti, koji tvrde da QE kanališe sredstva u finansijski sklop-krug koji nije direktno povezan sa realnim sklopom-krugom-ciklusom robe i proizvodnje nefinansijskih usluga. Na osnovu toga, QE ne daje nikakav podsticaj inflaciji ili realnoj proizvodnji i, suštinski, ne doprinosi povratku ekonomskog rasta.

Iz tog razloga, Korbinova kampanja i nadalje ostaje pod pritiskom javne rasprave o tome kako bi njegovo “demokratizovano” stvaranje novca moglo imati stvarno pozitivne posledice, a bez zazora od inflatornih kretanja.

Jer, način na koji je dosadašnji “QE za bankare” funkcionisao ne omogućava Korbinu da lako “proda” svoju ideju tipa “QE za narod”.

 

Alan Shipman, theconversation.com