Nemačka anti-populistička izuzetnost


I dok se Nemačka priprema za savezne izbore ovog meseca (nedelja, 24. sept), izgleda kao da ova zemlja poseduje neku izuzetnu otpornost na populističke izazove sa kojima su se proteklih meseci i godina suočavala ostala zapadna društva. Ali, slaba podrška ekstremističkim strankama ne znači i to da su Nemci zadovoljni političkom ponudom svoje zemlje.

Kako se Nemačka priprema za savezne izbore koji će se održati za 4 dana, sve se čini kako je ova zemlja izuzetno otporna na populističke izazove sa kojima su se, tokom izbora u proteklim mesecima i godinama, suočavala ostala zapadna društva. Sa desničarskom populističkom „Alternativom za Nemačku“ (Alternative für Deutschland, AfD) i njihovim krajnjim levičarima, „Die Linke“ (DL) koji će na predstojećem glasanju, po anketama, pokupiti oko 10% glasova, pobeda kancelarke Angele Merkel se smatra kao najizvesniji rezultat. To, međutim, ne znači da su Nemci zadovoljni svojim političkim spektrom.

Vlada pod vođstvom Merkelove može predstavljati ili nastavak već postojeće velike koalicije između hrišćanskih demokrata Merkelove i socijaldemokrata s levog centra, ili pak neke druge političke konstelacije. U svakom slučaju, izgleda da se implicira kako Nemačka nije tako osetljiva na populistička iskušenja kao što su to neke EU članice. Ovo se često pripisuje dvema strukturnim uzrocima.

Prvi je nemačka istorijska pozadina njihovog desničarskog i levičarskog totalitarizma. To je, zapravo, nasleđe hiper-šovinizma Trećeg rajha, “a u stvari postojećeg socijalizma” u istočnom delu zemlje, koji su, u značajnoj meri i među većim delom  Nemaca, nametnuli uverenje o spasu kroz politički centrizam. Time je ekstremističkim strankama uskraćena podrška većine glasača. U Nemačkoj – čak i više nego što je to zastupljeno u većini drugih zemalja – po pravilu se dešava da što je ekstremnija politička partija koja pretenduje na vlast, to je za nju ograničenija i malobrojnija podrška među biračima.

Čini se da javni odgovor na nedavne zapaljive izjave istaknutih lidera AfD potvrdjuje ovo pravilo. Uz poziv Bjorna Hokea (Björn Höcke), lidera AfD-a u Tiringiji, na “zaokret od 180 stepeni” i udaljavanje od tradicionalnog „iskupljenja savešću“ utisnutog u svakog Nemca nakon zločina počinjenih tokom nacističke ere, nadovezuju se i izjave zamenika lidera AfD-a, Aleksandera Gaulanda, u kojima poziva na “izmeštanje“ nemačkog ministra za integraciju koji je turskog porekla “nazad u Anadoliju”; ovakva i slične izjave su, po anketama, odbile nemačke glasače. Isto tako, poziv ekstremno levičarskog Die Linke-a na ukidanje NATO-a i stavljanje ove organizacije van snage, zajedno sa svojim povlađivanjem Rusiji, obeležio je ovu stranku kao politički „toksičnu“ među glasačima s područja Zapadne Nemačke.

Drugi najčešći razlog za ovaj neobično žilav otpor koji Nemačka pruža populizmu skriven je u njenoj ekonomskoj snazi. Stopa nezaposlenosti u ovoj zemlji je trenutno rekordno niska, a BDP je od 2013. porastao za skoro 10 odsto. Ako u obzir uzmemo i izuzetno funkcionalni sistem socijalne zaštite, postaje jasno zašto je nejednakošću iniciran bes drugih evropskih birača – koji je podstakao njihov revolt širom evropskog kontinenta – imao tako malu podršku u Nemačkoj.

To, međutim, ne znači da je u Nemačkoj sve na mirno, lepo i spokojno na populističkom frontu. Zapravo, relativno slaba podrška populističkim partijama na izborima u Nemačkoj zamagljuje trenutne „podzemne tokove“ nezadovoljstva u nemačkom društvu, društvu koje je, takođe, opterećeno veoma sličnim emocijama i ljutnjom koje širom današnje Evrope  pokreću rast populističkih stranaka, podižući popularnost onih koji su žestoki rivali već tradicionalno etabliranim EU partijama.

Prema jednoj nedavnoj anketi javnog mnjenja, 71% nemačkih birača ukazalo je „aktivno nepoverenje“ njihovoj vladi, dok 70% njih ne veruje u izveštavanje koje plasiraju mejnstrim i državom potpomognuti mediji, koji su na „zacrtanoj liniji“. Tradicionalne stranke koje su odavno etablirane imaju još gori rejting: 80% Nemaca veruje političkim partijama “malo ili nimalo”, dok gotovo 60% više ne veruje da su one sposobne da rešavaju probleme.

Štaviše, na listi “profesija od poverenja” koju je prošle godine objavio Global Trust Report nemački političari dotakli su samo dno – i to iza zastupnika osiguranja i oglašivača. Istovremeno, broj napada – počev od uvreda i uništavanja tuđe imovine do nanošenja telesnih povreda – upućenih izabranim političkim zvaničnicima se tokom prošle 2016. utrostručio.

Danas se u Nemačkoj čak ni javna podrška demokratiji ne može uzeti zdravo za gotovo. Prema jednoj nedavnoj anketi, samo 62% mladih Nemaca složilo se da je “vladavina naroda od strane naroda” najbolja forma upravljanja državom – teško da se može pričati o „ubedljivoj većini“ koja je za demokratski oblik vladavine.

Pored takvog opšteg skepticizma, prisutan je jasan i sve veći jaz između stavova običnih građana i vladinog političkog pristupa – tzv. “Berlinskog konsenzusa”. Ovo je naročito očigledno u pogledu migracija: suprotno stavu kojeg danas protežira praktično celokupan politički establišment, većina Nemaca želi da granice zemlje zatvori za izbeglice, dok 70% njih veruje da “Islam ne pripada Nemačkoj”.

Iako je možda iznenađujuće, postoji sličan disparitet između birača i političkih lidera i kada je reč o određenim ekonomskim pitanjima. Samo se oko 31% nemačkih glasača aktivno protivi izbacivanju Grčke iz evrozone – zemlja prema kojoj su nemački lideri i donosioci odluka pokazali gnušanje i gađenje. I dok dve trećine Nemaca podržava protekcionističke mere, kako bi se zaštitili nemački poslovi i radna mesta – one su među većinom aktuelnih političara na vlasti ismejane.

S obzirom na ovako široku podršku za takve pozicije i stavove, još je rano reći da je Nemačka na neki način imuna na populizam. Istina, istorijski tabui i trenutno zahuktala privreda, ekonomija s dobrim performansama – sve je to do sada sprečavalo uvlačenje narodnog nezadovoljstva u pore i koridore moći. Pa ipak, to nezadovoljstvo nastavlja da vri ispod površine – ono se manifestuje na društvenim mrežama kao i u političkom izostanku tj. „nemešanju u spostveni posao“ – a, takođe, ne pokazuje ni znake opadanja.

Dakle, umesto nalaženja utehe u relativno slabim performansama populističkih stranaka na predstojećim izborima, nemačka politička klasa trebalo bi da pod hitno preduzme akciju. Za početak, političke partije trebalo bi da priznaju nemački “skriveni” populizam onakvim kakav on jeste: ozbiljan strukturni izazov. Trebalo bi, zatim, da udvostruče svoje napore kako bi doprli do nezadovoljnih glasača sa leve strane i s desnice koji se – opravdano ili ne – osećaju da su ekonomski, kulturno i politički uskraćeni onda kada dođe dan izbora.

Ovde, postizborni postupci i ono što se događa prvog dana nakon što glasanje prođe može igrati odlučujuću ulogu. I dok, s jedne strane, nastavak trenutne koalicije može izgledati prikladno u smislu politike, to bi moglo ojačati krilo onih koji zagovaraju radikalne političke promene. Možda izgleda i zvuči paradoksalno, ali borba protiv ekstremizma u Nemačkoj mogla bi čak zahtevati i – manje političkog centrizma, koji je tradicionalna i opšte prihvaćena pozicija među nemačkim glasačima. Zapravo, još četiri godine “stabilnosti” u Berlinu mogle bi na kraju dovesti ovu nemačku anti-populističku izuzetnost i poseban put („Sonderweg“) do svoje nagle propasti.

Mikael Broning, Project Syndicate

(Michael Bröning je šef Odeljenja za međunarodnu politiku pri političkoj fondaciji Friedrich-Ebert-Stiftung, politička fondacija pridružene Socijaldemokratskoj partiji Nemačke)

Koje zemlje potrošači najviše cene?


“Made-In” etiketa je prvobitno uvedena od strane Britanaca krajem 19. veka kako bi označili svoju robu i zaštitili svoje tržište od jeftinog uvoza i bestidnih kopija originalnih proizvoda iz Nemačke. Nije tajna da se ova percepcija kvaliteta proizvoda po zemlji porekla promenila prilično brzo, pa je “Made in Germany” postala svuda percipirana oznaka vrhunskog kvaliteta – a i zbog nemačkog privrednog čuda koje je usledilo nakon Drugog svetskog rata, tokom 1950-ih.

Danas – u deceniji u kojoj su obim i dohvat međunarodnog transporta roba veći nego ikada u istoriji – značenje etikete odnosno zemlje porekla proizvoda važnije je nego ikada. Ova percepcija predstavlja zbir uočenih osobina proizvoda, u rasponu od solidnosti proizvodnje artikla, preko njegovog dobrog dizajna, do sjajnog odnosa kvaliteta i cene.

Iz tog razloga, portal Statista razvio je indeks popularnosti proizvoda po zemlji porekla (Made-in-Country indeks). Ova globalna anketa omogućava pouzdano definisanje vrednosnih standarda za snagu nekog brenda u različitim zemljama iz kojih potiču ispitanici, kao i jasnu procenu vrednosti etikete (shodno zemlji porekla).

Statista je, u saradnji sa Dalia Research, anketirala 43,034 potrošača širom sveta. Zemlje uključene u ovaj uzorak predstavljaju 90 odsto svetske populacije.

Podaci Statiste i Dalia Research potvrđuju brojne već postojeće klišee: luksuzna roba proizvedena u Švajcarskoj se u globalnim okvirima prepoznaje kao statusni simbol – više nego bilo koji (tj. bili čiji) drugi proizvodi. Roba proizvedena u Kini odaje predstavu veoma povoljnog odnosa: dobija se „proizvod vredan svaku paru“, u kombinaciji sa state-of-the-art tehnologijom.

Međutim, u rezultatima istraživanja bilo je i puno iznenađenja: sada je postalo očigledno da se poreklo etikete “Made in Germany” ponavlja tj. udvaja s oznakom “Made in EU”, koju je Evropska komisija uvela 2003. godine. Mnogo je insinuacija da se etiketa „Made in EU“ koristi od strane onih evropskih zemalja sa imidžom ne tako savršenim poput nemačkog, a u cilju poboljšanja plasmana svojih proizvoda na međunarodnim tržištima. U stvari, “Made in EU” nalazi se na trećem mestu Statistine globalne liste najomiljenijih zemalja po potrošačkim afinitetima. Etiketa „Made in EU“ nije dogurala tako visoko tek kao neka „prinudna nadogradnja“ („šlepujući“ se na imidž  etikete „Made in Germany“), već predstavlja simbol brzih transportnih ruta, fer uslova rada, i, napokon – ali ne i najmanje važno – visokog kvaliteta proizvoda.

Takođe je potpuno očigledno da politički i društveni preokreti/društvene krize i te kako utiču na imidž zemalja koji proizvode robu: vrednosni imidž jedne Turske, Sjedinjenih Država ili Grčke daju više nego jasnu sliku zašto je to tako.

 

Proizvodi iz Nemačke najčešće se povezuju s osobinama visokog kvaliteta (49%), izrađenim po vrhunskim bezbednosnim standardima. Proizvode iz Kine globalni potrošači najčešće povezuju sa sjajnim odnosom kvalitet-cena (36%). Italijanski proizvodi prepoznaju se po svojoj jedinstvenosti i izvanrednom dizajnu. Japanski proizvodi su za potrošače simbol naprednih tehnologija (53%), što je najveći procenat koji je neka zemlja imala u ovom istraživanju. Švajcarska je na vrhu liste zahvaljujući svojoj autentičnosti (21%) i etabliranosti svojih proizvoda kao statusnih simbola. Proizvodi iz Kanade prednjače ispred drugih po svojoj izdržljivosti i solidnosti izrade (20%).

Promene u percepciji među globalnim potrošačima: desno je lista prvih deset. Neto vrednosti su izražene u procentima, dok procentualni iznos predstavlja razliku između pozitivnih promena raspoloženja kod potrošača umanjenih za negativan trend u promeni percepcije. Kanada (45%), Japan (43%) i Australija (43%) prednjače u pozitivnim promenama svog imidža među svetskim potrošačima.

„Made-In“ indeks meri globalnu reputaciju kvaliteta proizvoda po zemlji porekla i 2017. godine je obuhvatila 49 zemalja i celu Evropsku uniju. Dalia Research je za potrebe statističkog portala Statista uradila istraživanje o percepciji proizvoda shodno zemlji njihovog porekla. Anketa je sprovedena među 43.034 ispitanika iz 52 zemlje.

Svaki ispitanik je ocenio tri različite zemlje. Svaku zemlju procenjivalo je najmanje 2.500 ispitanika. Ukupno je urađeno 129,102 individualnih procena.

Osim toga, studija obuhvata uočene promene u predstavi o različitim zemljama tokom poslednjih 12 meseci, kao i percepciji osobina proizvoda, koja je povezana sa zemljom porekla proizvoda.

Detaljni i sveobuhvatni podaci mogu se naći u Statistinom izveštaju o studiji. Podaci su prikupljeni u periodu od decembra 2016. do januara 2017. u globalnoj onlajn anketi. Kompletnu studiju možete naći ovde.

Iran (-3%) i Izrael (-3%) na tabeli levo dobili su najmanje pozitivan trend pozitivne promene percepcije (ovaj trend je, u njihovom slučaju, zapravo, negativan). Dve supersile, Sjedinjene Države i Rusija nalaze se među državama koje su imale najslabiji trend pozitivne promene percepcije među globalnim potrošačima.

Tabela pokazuje pozitivne promene percepcije među globalnim potrošačima u proteklih 12 meseci (neto vrednosti u procentima – procentualni iznos predstavlja razliku između pozitivnih promena raspoloženja kod potrošača umanjenih za negativan trend u promeni percepcije)

Tabela iznad predstavlja “Made-In” indeks koji je Nemačku listirao kao najomiljeniju zemlju među potrošačima širom sveta; iza nje je Švajcarska, a na trećem mestu je Evropska unija. Četvrta je Britanija a peta i šesta su Švedska, odnosno Kanada. Italija je sedma dok osmo mesto dele Japan, Francuska i Sjedinjene Države.

Etiketa “Made in EU” odnosno “Made in the EU” ima indeksni skor 92 koji ga smešta na treće mesto svetski najomiljenijih zemalja-proizvođača. Evropski proizvodi uživaju natprosečnu reputaciju po svim reperima koji se tiču karakteristika proizvoda: Kvalitet, tehnologija i bezbednosni standardi koji se primenjuju u proizvodnji su izuzetno dobro kotirani. Proizvodi s etiketom “Made in EU” su posebno visoko cenjeni izvan granica Evropske unije (naročito u zemljama Južne Amerike). Evropska unija je najniže rangirana među Kanađanima (na 23. mestu) i u Hong Kongu (25. pozicija), dok je najomiljenija među – Alžircima.

Japan je na osmom mestu po omiljenosti među potrošačima širom sveta. Desni segment ilustracije predstavlja slikovni opis osobina japanskih proizvoda prema percepciji ispitanika. Ispitanici su odgovarali na pitanje “Sa kojim osobinama povezujete proizvode iz…?”. Primera radi, 39% anketiranih je “visoki kvalitet” proizvoda povezivalo sa Japanom.

Japanske proizvode ne vole samo u Japanu, naprotiv. Proizvodi s etiketom “Made in Japan” plasirali su se na prvo, drugo i treće mesto u još 17 zemalja sveta. Oni važe za izuzetno kvalitetne, tehnološki najnaprednije i sa sjajnim odnosom kvalitet-cena. Po ovim osobinama, Japan je u samom vrhu svuda u svetu. Od opšte ocene i percepcije japanskih proizvoda jedino odudaraju kineski potrošači, koji su ih rangirali prilično nisko.

 

Nicolas Loose, Statista.com

(Nicolas Loose je šef odeljenja za ispitivanje tržišta i strateški marketing u Statisti, gde obezbeđuje ekskluzivne podatke i statističke uvide za ovu veb-platformu)

 

Zašto su modeli predviđanja zakazali, a izborne prognoze i ankete toliko pogrešile?


Istraživanja su davala prednost Hilari Klinton, dok su podaci u realnom vremenu govorili da će ona lako pobediti i “prošetati se” kroz izbore – a evo šta su propustili.

00

Ako ste čitali izdanje Vice News od utorka popodne (8.nov) ili pratili izbore na vebsajtu Slate, pomislili biste da je Hilari Klinton sve samo ne i sigurna pobednica koja će postati prva američka žena na mestu predsednika.

03Isprva, oba medijska autleta, kako Vice tako i Slate, posedovala su streaming podataka u realnom vremenu koje je obezbeđivao startup po imenu VoteCastr, koji je zacrtao sebi da će Americi pružiti uvid bez presedana “u (izbornoj) igri i svakom trenutku kako se ona odvija uživo”. VoteCastr je u utorak u devet uveče imao poslednje prognoze o Klintonovoj kao kandidatu koji vodi u Pensilvaniji, Ohaju, Floridi, Viskonsinu i Ajovi, i – u svim ovim državama Donald Tramp je završio s pobedom, na svom putu da postane novoizabrani predsednik.

Pojašnjenja radi, VoteCastr nije bio usamljen u svojoj katastrofalno pogrešnoj prognozi. Mnoge izborne prognoze zasnovane na podacima sa birališta, demografiji i istorijskim podacima iz prošlosti takođe su u svojim projekcijama promašili metu. Ishod projekcionog modela lista Njujork tajms je, na primer, dao Klintonovoj oko 85 odsto šanse za osvajanje predsedničkog mandata, dok ju je s razlogom dosad mnogo hvaljeni sajt FiveThirtyEight “počastio” podacima koji su ukazivali da ima 72% šansi da potuče Donalda Trampa.07

Ovo se bar delimično može objasniti činjenicom da su izborne prognoze bile zasnovane ili u polju odstupanja od krajnjeg ishoda, ili su u najmanju ruku napravili najveći broj grešaka u polju margine odstupanja (mada, da je Klintonova osvojila najviše glasova, kao što izgleda i da jeste – možete tvrditi da su izborni podaci na kojima su zasnovane pogrešne prognoze bili u redu – “samo su izabrali pogrešnog pobednika”). Potcenjivanje moći belih birača iz radničke klase je takođe moglo doprineti pogrešnim procenama, kao što je bilo moguće da ljudi jednostavno ne daju iskrene odgovore na pitanje koga su podržavali do dana izbora. To je nešto što je kampanja Hilari Klinton – koja je procenila da je njen glasački “Zaštitni zid Srednjeg zapada” na sigurnom, i da će države iz te zone glasati za nju – previdela, praveći pogrešnu procenu. Izostala je podrška latino populacije u Novom Meksiku i drugim državama u kojima su “čikanosi” zastupljeni. Inače, interesantno je i da je tim za obradu podataka koji je radio Trampovu kampanju procenio kako su njegove šanse da pobedi jedan na prema pet, to jest samo 20%. Dakle, pogrešila su oba tima.

09

Pa ipak, neuspeh tima oko startup firme VoteCastr – a da ne govorimo o njenim klimavim tehničkim performansama tokom izbornog dana – bio je jedinstven baš zbog tvrdnji koje je zastupala. Kompanija, koja je u timu imala gurue za obradu podataka, ljude koji su radili kampanje Džordža V. Buša i Obame, podlegli su utisku da bi posvećivanjem izuzetno velike pažnje rezultatima prevremenih glasanja, identitetu birača, i izlaznosti glasača mogli “nekako”, na neki način, da u realnom vremenu tj uživo postignu realističan uvid na izbore – uvid koji ranije nije bio dostupan. To je trebalo da bude nova oštrica i napredak u sredstvima za analizu izbornih podataka.

Umesto toga, pokazalo se da su to bile neadekvatne tehnike i nepotpuni alati za praćenje i analizu izbora – kao što je bilo pogrešno i mnoštvo drugih sredstava, kako se naknadno ispostavilo.

01

Kao i svi ostali koji su sondirali glasače uoči izbora, i VoteCastr je izbacio rezultate ankete koji su takođe bili pogrešni. Što znači da je i finalni proizvod bio pogrešan – prognoziran je pogrešan ishod.

Evo šta je odgovorila urednica Slejta (Slate), Džulija Tarner, koja je za izbore angažovala VoteCastr kao partnera za obradu i predikciju podataka – o tome zašto su podaci bili loši, kao i da li bi ovaj proces ponovila i za naredne izbore:

“Projekat Votecastr je bio utemeljen na dve ideje: prvo, da se prikupljanje informacija u realnom vremenu od birača na dan izbora kosi s novinarstvom. I drugo, da metodologije kampanje mogu proizvesti tačne i osvetljavajuće procene kako će se trka odvijati na dan izbora.

02Bilo je očigledno da naše brojke nisu pokazale pravo stanje stvari. Od jutros sprovodimo post-mortem analizu – “obdukciju” sa VC timom, ali pretpostavljam da je to zbog toga što je VoteCastr metodologija zavisila isključivo od rezultata glasanja; VoteCastr je obavljao svoje analize na velikom uzorku glasača i glasačkih punktova, ali su dobijeni podaci bili dobrano u skladu sa podacima o glasanju koji su bili prisutni kod javnog mnjenja – a koje je takođe, u mnogim ključnim državama, omanulo za nekoliko poena.”

(Izvori: Politico, FiveThirtyEight, The New York Times, Bloomberg)

MIT Review

 

Američko propadanje ili obnova?


Smisao izbora 2016.

01

Pre dve godine, poznati američki ekonomista i Nobelovac Frensis Fukujama (Francis Fukuyama) obrazložio je mišljenje da Amerika pati od političkog propadanja. Njen ustavni sistem kontrola i ravnoteža, udružen s dvopartijskom polarizacijom i usponom obilno finansiranih interesnih grupa, urodio je onim što ovaj uticajni ekonomista naziva „vetokratijom“: stanjem u kom je lakše sprečiti vlast da nešto uradi nego upregnuti je u ostvarivanje opšteg dobra. Česte budžetske krize, inertna birokratija i nedostatak inovacija u politici bili su pečat političkog sistema u rasulu, tvrdi Fukujama. Njegov tekst objavio je portal Peščanik.

Površno gledano, predsednički izbori 2016. godine kao da potkrepljuju tu analizu. Nekad ponosna Republikanska stranka izgubila je kontrolu nad svojim procesom nominacije, dopustila da ga neprijateljski preuzme Donald Trump i sad je razdirana dubokim unutrašnjim protivrečjima. Na demokratskoj strani, u međuvremenu, ultrainsajderka Hillary Clinton suočila se s neočekivano snažnim suparnikom Bernijem Sandersom, sedamdesetčetvorogodišnjim samozvanim socijaldemokratom. O čemu god da se radi – od imigracije do finansijske reforme, od trgovine do stagniranja dohotka – glasači na obe strane spektra ustali su u ogromnom broju protiv establišmenta koji vide kao korumpiran i obuzet sopstvenim interesima i okrenuli se radikalnim autsajderima u očekivanju pročišćenja.

Burna kampanja pokazala je, međutim, da američka demokratija u izvesnom smislu funkcioniše bolje nego što se veruje. Šta god čovek mislio o njihovim odlukama, glasači su pohrlili na izbore u jednoj državi za drugom i preoteli kontrolu nad političkim narativom od organizovanih interesnih grupa i oligarha. Jeb Bush, sin odnosno brat dvojice predsednika koji su nekad izgledali kao neizbežan republikanski izbor, neslavno se povukao iz trke u februaru, pošto je (zajedno sa svojim superpakovima) spiskao 120 miliona dolara. Sanders se, međutim, ograničio na male donacije; zaklinjući se da će razvlastiti finansijsku elitu koja podržava njegovog protivnika, sakupio je čak više novca nego Buš i sve vreme je bio za petama Hillary Clinton.

Prava priča o ovim izborima je to da Američka demokratija, posle nekoliko decenija, konačno reaguje na porast nejednakosti i ekonomsku stagnaciju koju doživljava većina stanovništva. Društvena klasa se vratila u jezgro američke politike i prevazišla druge podele – rasnu, etničku, rodnu, seksualnu, geografsku – koje su dominirale raspravom na prethodnim izborima.

Jaz između imovine elita i ostatka stanovništva rastao je dve generacije, ali tek sad je počeo da dominira nacionalnom politikom. Nije teško objasniti zašto su populisti toliko dobili u ovom krugu, već zašto se to nije dogodilo ranije. Štaviše, mada je dobro znati da je američki politički sistem manje okoštao i da manje robuje bogatim elitama nego što to mnogi pretpostavljaju, eliksiri koje su prodavali populistički promoteri gotovo su sasvim nekorisni; ako bi bili prihvaćeni, ugušili bi rast, pojačali nelagodu i pogoršali stanje. Sad kad su elite prodrmane i izbačene iz svog oholog samozadovoljstva, nastupio je čas da smisle razumna rešenja za probleme koje više ne mogu ni poricati ni ignorisati.

03

Socijalna osnova populizma

Poslednjih godina postalo je još teže poricati da dohoci stagniraju za većinu američkih građana dok elite prolaze bolje nego ikad, i da to izaziva rast nejednakosti širom američkog društva. Neke osnovne činjenice, kao što je ogromno povećanje udela jednog procenta stanovništva u nacionalnom bogatstvu, ne mogu se više lako osporavati. U ovom političkom ciklusu novo je to što je pažnja počela da se okreće od prekomernog dohotka oligarhije ka lošem položaju onih koji su ostali pozadi.

Dve novije knjige – Raspadanje Charlesa Murraya i Naša deca Roberta Putnama – opisuju novu društvenu stvarnost s bolnom podrobnošću. Murray i Putnam su na suprotnim krajevima političkog spektra – jedan je libertarijanski konzervativac a drugi mejnstrim liberal – ali podaci koje iznose su bezmalo identični. Dohodak radničke klase je opadao u prošloj generaciji, najdramatičnije za bele muškarce sa srednjim ili nižim obrazovanjem. Za tu grupu Trumpov slogan „Učinimo Ameriku ponovo velikom!“ ima stvarno značenje. Ali patologije od kojih pate njeni pripadnici mnogo su dublje, kao što pokazuju podaci o zločinu, upotrebi droga i jednoroditeljskim porodicama.

Osamdesetih godina vodila se široka nacionalna rasprava o pojavljivanju afroameričke potklase – to jest, mase nezaposlenih i nekvalifikovanih ljudi čije se siromaštvo dalje reprodukuje tako što izaziva raspad porodica i što su onda takve porodice nesposobne da prenesu društvene norme i ponašanja koji su neophodni za konkurentnost na tržištu rada. Danas je bela radnička klasa gotovo u istom položaju u kom je tada bila crna potklasa.

Tokom zagrevanja za unutarstranačke izbore u Nju Hempširu – državi koja je jednako bela i ruralna kao bilo koja druga u zemlji – mnogi Amerikanci su bili iznenađeni kad su saznali da je tu najveća briga glasača heroinska zavisnost. U stvari, zavisnost od opioida i metamfetamina poprimila je u belim ruralnim zajednicama država kao što su Indijana i Kentaki iste epidemijske razmere koje je u prethodnoj generaciji imala zavisnost od kokaina u gradskim jezgrima. U jednom novijem članku ekonomisti Anne Case i Angus Deaton pokazali su da je između 1999. i 2003. godine porasla stopa smrtnosti belih, sredovečnih muškaraca nehispanskog porekla u Sjedinjenim Državama, iako je u istom periodu opala u gotovo svim drugim grupama stanovništva i u svim drugim bogatim zemljama.

Ta sve sumornija realnost zaobišla je američke elite – svakako i zato što su one u istom periodu sasvim dobro prolazile. Prihodi ljudi koji imaju bar fakultetsku diplomu već decenijama rastu. U toj grupi je opala stopa razvoda i samohranih roditelja, stopa zločina u okruženju postojano opada, gradove su preuzeli mladi urbani ljudi, a tehnologije kao što su Internet i društveni mediji osnažile su društveno poverenje i nove oblike angažovanja zajednice. Za tu grupu odveć brižni roditelji predstavljaju veći problem nego deca koja sama otključavaju kuću kad se vrate iz škole.

06

Neuspeh politike

Kad imamo u vidu ogromnu društvenu promenu, pravo pitanje nije zašto Sjedinjene Države doživljavaju populizam 2016. godine, već zašto se ta eksplozija nije dogodila mnogo ranije. Tu smo zaista imali problem predstavljanja u američkim institucijama: nijedna politička partija nije se dobro zalagala za interese grupe čiji je standard opadao.

Poslednjih decenija, Republikanska stranka je bila nelagodna koalicija biznis elita i društvenih konzervativaca; prve su obezbeđivale novac, a drugi glasove na unutarstranačkim izborima. Biznis elite, predstavljene uvodnikom u listu The Wall Street Journal, dosledno su se zalagale za ekonomski liberalizam: slobodna tržišta, slobodnu trgovinu i legalnu imigraciju. Republikanci su obezbedili glasove za usvajanje trgovinskih zakona kao što su Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini i nedavno ovlašćenje predsednika da sklapa trgovinske ugovore (poznatije kao „brza pruga“). Investitori i promoteri biznisa očigledno imaju koristi od uvoza strane radne snage, kvalifikovane i nekvalifikovane, i od globalnog trgovinskog sistema koji im omogućuje da izvoze i investiraju širom planete. Republikanci su se zalagali za demontiranje sistema bankarske regulative iz vremena depresije i postavili su temelj za porast rizičnih hipotekarnih kredita i finansijsku krizu koja je iz toga proizašla 2008. godine. Oni su bili ideološki posvećeni smanjivanju poreza za bogate Amerikance; time su potkopavali moć sindikata i smanjivali sve oblike socijalnog staranja, čiji su korisnici siromašniji delovi populacije.

Taj program je bio direktno suprotan interesima radničke klase. Uzroci pogoršavanja položaja radničke klase su složeni, jer su povezani i s tehnološkim promenama a ne samo sa činiocima na koje utiče javna politika. Ipak, ne može se poreći da je pomak u korist tržišta, za koji su se u prethodnim decenijama zalagale republikanske elite, potisnuo dohotke radničke klase time što je izložio radnike surovijoj tehnološkoj i globalnoj konkurenciji i što je redukovao razne zaštite i socijalne beneficije preostale iz doba Nju dila. (Zemlje poput Nemačke i Holandije, koje više štite radnike, ne doživljavaju sličan porast nejednakosti.) Zato ne treba da nas čudi što je ove godine najveća i najemocionalnija bitka ona koja se odigrava u Republikanskoj stranci, pošto njena radnička baza nedvosmisleno pokazuje sklonost prema nacionalističkoj ekonomskoj politici.

Demokrate, sa svoje strane, tradicionalno vide sebe kao branioce običnih ljudi i još mogu da računaju na to da će im, koliko god smanjena, baza članova sindikata pomoći da pobede na izborima. Ali i oni su ostavili na cedilu taj deo populacije. Od uspona „trećeg puta“ Billa Clintona, elite u demokratskoj partiji su prigrlile postreganovski konsenzus o dobrobiti slobodne trgovine i imigracije. Bile su saučesnici u demontriranju bankarske regulative devedesetih godina i pokušavale su da potkupe pre nego da podrže radnički pokret i njegove prigovore trgovinskim sporazumima.

Ali važniji problem s demokratama je to što je partija prihvatila identitetsku politiku kao jednu od svojih ključnih vrednosti. Stranka je pobedila na prethodnim izborima tako što je mobilisala koaliciju populacijskih segmenata: žene, Afroamerikance, izrazito urbanu omladinu, homoseksualce i ekologe. Ali potpuno je izgubila kontakt sa belom radničkom klasom koja je bila temelj Nju dil koalicije Franklina Roosevelta. Bela radnička klasa počela je da glasa za Republikance osamdesetih godina zbog kulturnih pitanja kao što su patriotizam, pravo na vatreno oružje, abortus i religija. Devedestih godina Clinton je pridobio dovoljan deo tog segmenta da bi bio dvaput izabran (oba puta zahvaljujući pluralitetima), ali otad su beli radnici pouzdaniji glasači Republikanske stranke uprkos činjenici da je republikanska elitistička ekonomska politika u suprotnosti s njihovim ekonomskim interesima. Zato je prema anketi univerziteta Kunipijak, čiji su rezultati objavljeni u aprilu, osamdeset odsto ispitanih Trumpovih pristalica reklo da je „vlada otišla predaleko u pomoći manjinskim grupama“ a osamdeset pet odsto se složilo s tvrđenjem da je „Amerika izgubila svoj identitet“.

Opsednutošću demokrata identitetom može se objasniti jedna od velikih misterija savremene američke politike – zašto su beli ruralni pripadnici radničke klase, posebno u južnim državama sa ograničenom socijalnom zaštitom, pohrlili pod republikansku zastavu iako su među najvećim korisnicima programa koji su nastali ili opstali uprkos republikancima, kao što je Obamin Zakon o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti. Jedan razlog je to što će, po njihovom mišljenju, Obamacare više koristiti drugima nego njima – a to delom misle i zato što su demokrate izgubile sposobnost da se obraćaju takvim glasačima (za razliku od tridesetih godina kada su ruralni belci s juga bili ključne pristalice inicijativa Demokratske stranke u oblasti socijalne zaštite, na primer državne razvojne agencije Tenesi Veli).15

Kraj jednog doba?

Trumpove političke izjave su zbrkane i protivrečne, što nije neobično pošto dolaze od narcisoidnog medijskog manipulatora bez jasne ideološke osnove. Ali tema kojom je privukao tako mnogo glasača na republikanskim predizborima je donekle i Sandersova: nacionalistički ekonomski program smišljen da zaštiti i obnovi radna mesta američkih radnika. Time se može objasniti i to što se on suprotstavlja imigraciji – čak i legalnoj imigraciji kvalifikovanih radnika – kao i to što osuđuje američke kompanije koje sele fabrike u inostranstvo da bi smanjile troškove rada. Pored toga, on nije kritikovao samo Kinu zbog manipulacije valutama već i prijateljske zemlje kao što su Japan i Južna Koreja zbog potkopavanja proizvodne baze Sjedinjenih Država. I naravno, on se oštro suprotstavlja i daljoj liberalizaciji trgovine, oličenoj, između ostalog, u Transpacifičkom partnerstvu sa Azijom i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu sa Evropom.

Sve ovo zvuči kao potpuna jeres svakom ko je odslušao elementarni kurs iz teorije trgovine, gde svi modeli – od Ricardovog modela komparativne prednosti do Heckscher–Ohlinovog faktora nacionalnih proizvodnih kapaciteta – govore da je slobodna trgovina pobednička kombinacija za sve trgovinske partnere jer povećava njihov agregatni dohodak. I zaista, globalna proizvodnja se učetvorostručila od 1970. do 2008, kad su svetska trgovina i investicije liberalizovani na osnovu širokog okvira Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini a zatim i stvaranja Svetske trgovinske organizacije.

Globalizacija je izvukla stotine miliona ljudi iz siromaštva u zemljama kao što su Kina i Indija, a Sjedinjenim Državama je donela neizmerno bogatstvo.

Ipak, konsenzus elita o blagodatima ekonomske liberalizacije, zajednički elitama obe stranke, nije imun na kritike. U sve postojeće trgovinske modele ugrađen je zaključak da liberalizacija trgovine povećava agregatni dohodak, ali obično ima rđave posledice za distribuciju – drugim rečima, stvara pobednike i gubitnike. Jedna novija studija procenjuje da je konkurentni uvoz iz Kine odgovoran za gubitak 2 miliona do 2,4 miliona američkih radnih mesta između 1999. i 2011. godine.

Standardni odgovor trgovinskih ekonomista je da su dobiti od trgovine dovoljne da više nego adekvatno nadoknade gubitak, u idealnom slučaju tako što će omogućiti da se radnici dokvalifikuju i steknu nove veštine. Svaki važan korak u trgovinskom zakonodavstvu bio je praćen mnoštvom mera za prekvalifikaciju radnika, kao i uvođenjem novih pravila koja radnicima omogućuju da se prilagode.

Ali u praksi je prilagođavanje često izostajalo. Američka vlada je sprovodila 47 nekoordiniranih programa za prekvalifikaciju radnika (otad ukrupnjenih u desetak), pored bezbrojnih programa u državama, ali oni nisu uspeli da obezbede bolji posao velikom broju radnika. Delimično je za to kriv način sprovođenja, ali postoji i greška u konceptu: nije jasno koja vrsta obuke može da preobrati 55-godišnjeg radnika na fabričkoj traci u programera ili veb dizajnera. Niti standardna teorija trgovine uzima u obzir političku ekonomiju investiranja. Kapital je uvek lakše sprovodio kolektivne akcije nego što su to činili radnici, zato što je koncentrisaniji i lakše ga je koordinirati. To je bio jedan od najranijih argumenata u prilog sindikalizmu, koji je u Sjedinjenim Državama od osamdesetih godina ozbiljno podrivan. A u današnjem globalizovanom svetu prednost kapitala se samo dalje uvećava s njegovom većom mobilnošću. I radna snaga je postala mobilnija, ali su njena ograničenja znatno veća. Pregovaračke prednosti sindikata brzo potkopavaju poslodavci koji prete da će preseliti svoj biznis ne samo u američku državu koja im garantuje pravo na rad, već i u drugu zemlju.

Razlike u ceni rada između Sjedinjenih Država i mnogih zemalja u razvoju tako su velike da je teško zamisliti politiku koja bi mogla da zaštiti masu nekvalifikovanih radnika. Možda čak ni Trump ne veruje da bi cipele i košulje još trebalo proizvoditi u Americi. Svaka indstrijalizovana nacija u svetu, uključujući i one koje mnogo energičnije štite svoje proizvodne baze, kao što su Nemačka i Japan, osetila je opadanje udela proizvodnje u poslednjih nekoliko decenija. Čak i Kina počinje da gubi radna mesta zbog automatizacije i niske proizvodne cene u zemljama kao što su Bangladeš i Vijetnam.

Iskustvo zemalja kao što je Nemačka pokazuje da put kojim su išle Sjedinjene Države nije bio neizbežan. Nemačke poslovne elite nikad nisu nastojale da podriju moć sindikata; do dan-danas u nemačkoj ekonomiji nadnice se utvrđuju pregovorima između poslodavaca i sindikata, a te pregovore finansira vlada. Zato je rad u Nemačkoj skuplji za oko 25 odsto od odgovarajućeg rada u Americi. Uprkos tome, Nemačka je i dalje treći najveći izvoznik u svetu, a udeo zaposlenosti u proizvodnji, iako opada, i dalje je znatno viši nego u Sjedinjenim Državama. Za razliku od Francuza i Italijana, Nemci nisu pokušavali da zaštite postojeća radna mesta nizom zakona o radu; program reformi kancelara Gerharda Schrödera iz 2010. godine olakšao je otpuštanje viška radnika. Nemačka je, međutim, izdvajala velika sredstva za usavršavanje radnika u okviru programa obuke i za druge aktivne intervencije na tržištu rada. Nemci su nastojali da zaštite veći deo snabdevačkog lanca u zemlji od beskrajne eksternalizacije tako što su svoj čuveni Mittelstand, to jest mali i srednji biznis, povezali s velikim poslodavcima.

Za razliku od toga, u Sjedinjenim Državama ekonomisti i javni intelektualci prikazuju pomak od proizvodne ekonomije ka postindustrijskoj, zasnovanoj na uslugama, kao neizbežan, čak kao nešto što treba pozdraviti i ubrzati. Kao da će se nekadašnji proizvođači konjskih kola peobraziti u informatičare s pola radnog vremena u fleksibilnoj, eksternalizovanoj novoj ekonomiji, u kojoj će im njihove veštine doneti još veće zarade. Međutim, uprkos povremenim gestovima, jasno je da nijedna politička stranka nije istinski poverovala u program prekvalifikacije kao ključni deo nužnog procesa prilagođavanja, niti je investirala u socijalne programe koji bi zaštitili radničku klasu u periodu prilagođavanja. I tako su beli radnici, poput Afroamerikanaca u prethodnim decenijama, bili prepušteni sami sebi.

Prva decenija veka mogla je biti drukčije odigrana. Kinezi danas ne manipulišu svoju valutu da bi povećali izvoz; štaviše, u poslednje vreme pokušavaju da zaštite vrednost juana kako bi sprečili beg kapitala. Ali oni su izvesno manipulisali svoju valutu u godinama posle azijske finansijske krize iz 1997-1998. i pucanja dot-kom balona iz 2000-2001. Vašington je tada mogao da pripreti tarifama protiv uvoza iz Kine ili da ih nametne. To bi povuklo neke rizike: maloprodajne cene bi porasle i kamatne stope bi se povećale da su Kinezi odgovorili odbijanjem da otkupe američki dug. Ali američke elite nisu ozbiljno razmatrale tu mogućnost iz straha da bi to moglo pokrenuti spuštanje niz klizavu padinu protekcionizma. Zato je u narednoj deceniji izgubljeno više od dva miliona radnih mesta.

11

Put napretka?

Trump se možda zakačio za nešto realno u američkom društvu, ali on je jedinstveno nepogodan instrument za korišćenje reformskog trenutka kakav predstavlja ova izborna turbulencija. Pedeset godina liberalizacije trgovine ne mogu se poništiti nametanjem unilateralnih tarifa ili kažnjavanjem američkih multinacionalnih kompanija koje angažuju jevtiniju stranu radnu snagu. Tu je američka ekonomija tako prepletena sa ostatkom sveta da su opasnosti globalnog klizanja u protekcionizam sasvim realne. Trumpov predlog da se ukine Obamin program zdravstvene zaštite ostavio bi milione američkih radnika bez zdravstvene zaštite, dok bi predloženo smanjenje poreza povećalo deficit u sledećoj deceniji za više od 10 triliona dolara, a donelo bi korist samo bogatima. Ovoj zemlji je potreban snažan vođa, ali institucionalni reformista koji je u stanju da vladu učini zaista efektivnom, a ne personalistički demagog koji se ne obazire na ustanovljena pravila.

Ipak, ako na lažu kad izražavaju veliku zabrinutost zbog nejednakosti i propadanja radničke klase, elite bi morale da preispitaju neke svoje dugotrajne stavove o imigraciji, trgovini i investicijama. Intelektualni izazov je utvrditi da li je moguće uzmaknuti od globalizacije (a pri tom ne oštetiti i nacionalnu i globalnu ekonomiju) radi ostvarivanja veće dohodovne jednakosti u zemlji na uštrb agregatnog nacionalnog dohotka.

Jasno je da su neke promene izvodljivije od drugih i da imigracija nije na vrhu teorijski ostvarivih ciljeva. Obuhvatna reforma imigracije, koja traje više od jedne decenije, nije uspela iz dva razloga. Prvo, njeni protivnici se suprotstavljaju „amnestiji“, to jest omogućavanju da postojeći imigranti bez papira postanu građani. Drugi razlog tiče se strogog sprovođenja zakona: kritičari ukazuju na to da se poštovanje postojećih zakona ne nameće i da ranija obećanja da će se to učiniti nisu održana.

Ideja da vlada treba da deportuje iz zemlje 11 miliona ljudi (mnogi od tih ljudi imaju decu koja su američki državljani) nije naročito ostvariva. Čini se da je neki vid amnestije neizbežan. Kritičari imigracije su, međutim, u pravu kad kažu da su Sjedinjene Države nehajno nametale sopstvene zakone. Strogo sprovođenje zakona ne bi iziskivalo zid, već nešto poput nacionalne biometrijske lične karte, ogromno ulaganje u sudove i policiju i, pre svega, političku volju da se kažnjavaju poslodavci koji krše pravila. Prelazak na mnogo restriktivniju politiku prema legalnoj imigraciji, u kom bi neki vid amnestije za postojeće imigrante bio praćen istinskim naporima da se nametnu nova, stroža pravila, ne bi bio ekonomski poguban. Kad je to ova zemlja uradila, 1924. godine, u izvesnom smislu je popločala put za zlatno doba američke jednakosti četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka.

Teže je videti put za napredovanje trgovine i investicija (bez odustajanja od Transpacifičkog partnerstva) koji ne bi bio krajnje rizičan. U svetu je sve više ekonomskih nacionalista i kad bi Vašington obrnuo kurs kojim je izgradio i održavao postojeći liberalni međunarodni sistem, to bi moglo pokrenuti lavinu uzvratnih udaraca. Možda bi, za početak, trebalo smisliti način da se američke multinacionalne kompanije, koje trenutno imaju 2 triliona dolara u gotovini van Sjedinjenih Država, ubede da taj novac investiraju u svojoj zemlji. Američke korporativne poreske stope su među najvišim u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj; politiku njihovog znatnog smanjivanja, uz ukidanje mnoštva poreskih olakšica i izuzeća za koje su se izborile korporacije, možda bi prihvatile obe stranke.

Druga inicijativa bila bi masovna kampanja za obnavljanje američke infrastrukture. Američko udruženje civilnih inžinjera procenjuje da bi za adekvatnu obnovu infrastrukture u zemlji bilo potrebo 3,6 triliona dolara do 2020. godine. Sjedinjene Države bi mogle da pozajme jedan trilion dok su kamate niske i da ga iskoriste za finansiranje ogromne infrastrukturne inicijative koja bi stvorila ogroman broj radnih mesta a na duži rok i povećala američku produktivnost. Hillary Clinton je predložila 275 milijardi dolara, ali ta suma je suviše skromna.

Međutim, pokušaji da se ostvari bilo koji od ta dva cilja sudarili bi se s rutinskim manama američkog političkog sistema, u kom vetokratija sprečava ili poresku reformu ili investiranje u infrastrukturu. Američki sistem suviše olakšava organizovanim interesnim grupama da blokiraju usvajanje zakona i da „zarobe“ nove inicijative za sopstvene svrhe. Učvršćivanje sistema smanjivanjem prilika za veto, ali i onemogućavanjem olakog donošenja odluka bilo bi deo programa reforme. Nužne promene trebalo bi da obuhvate ukidanje senatorske podrške i rutinskog opstruiranja predugim govorima, kao i delegiranje budžetiranja i formulisanja složenih zakona na manje, pretežno ekspertske grupe koje bi pred Kongres donosile jasne pakete za glasanje.

Zato neočekivana popularnost Trumpa i Sandersa može da signalizira veliku šansu. Uprkos svim svojim manama, Trump je raskinuo s republikanskom ortodoksijom koja preovlađuje od Ronalda Reagana: mali porezi, mala sigurnosna mreža koja mnogo više koristi korporacijama nego njihovim radnicima. Sanders je na sličan način mobilisao protivudarac levice koji je tako upadljivo nedostajao od 2008. godine.

Političke elite dodeljuju etiketu „populizam“ politikama koje podržavaju obični građani koji im se ne sviđaju. Naravno, ne postoji ni razlog ni način da demokratski glasači uvek mudro biraju, posebno u doba kad globalizacija usložnjava političke odluke. Ali ni elite ne biraju uvek ispravno i njihovo preziranje većinskih stavova često samo prikriva golotinju njihovog položaja. Narodna mobilizacija sama po sebi nije ni loša ni dobra; ona može da stvori velike stvari, kao u Doba progresa i Nju dila, ali i grozne, kao u Evropi tokom tridesetih godina. Američki politički sistem pati od suštinskog propadanja i neće se popraviti sve dok se narodni gnev ne poveže s mudrim vođstvom i dobrim politikama. Još nije kasno.

Foreign Affairs, jul/avgust 2016.

Peščanik.net, 09.08.2016.

Zašto glasači ignorišu stručnjake?


11

U vreme kada su 23. juna britanski državljani izašli na birališta kako bi odlučili hoće li njihova zemlja i dalje ostati članica Evropske unije, nije nedostajalo saveta u korist ostanka u Evropi. Strani lideri i ugledne ličnosti tada su izrazili nedvosmislenu zabrinutost zbog posledica mogućeg izlaska, a velika većina ekonomista je slala ozbiljna upozorenja i činjenice da bi napuštanje EU za sobom povlačilo i značajnu – enormnu – ekonomsku cenu.

Pa ipak, upozorenja su ignorisana. Ankete uoči referenduma a posebno “YouGov” – istraživanje javnog mnjenja koje je odgovaralo na pitanje zašto birači koji su glasali za izlazak nisu imali poverenja u bilo kakve savetodavce. Oni nisu želeli da se njihova odluka oslanja na bilo kog političara, akademika, novinara, međunarodnu organizaciju ili think-tank institucije. Kao jedan od lidera kampanje za izlazak iz EU, Britanski sekretar pravosuđa Michael Gove se otvoreno izjasnio tim povodom, rekavši da je “narodu u ovoj zemlji je dosta stručnjaka.”

Deluje primamljivo odbaciti ovakav stav kao “trijumf strasti nad racionalnošću”. Pa ipak, obrazac koji se uočava u slučaju Brexita i Britanije deluje čudnovato poznat: u Sjedinjenim Američkim Državama, republikanski glasači oglušili su se o savete stručnjaka, imenujući Donalda Trampa za predsedničkog kandidata svoje stranke; u Francuskoj, Marin Le Pen, liderka ultradesničarskog Nacionalnog fronta podstakla je tek malo razumevanja među stručnjacima iako ima snažnu podršku naroda. Povuda, značajan broj građana postali su neprijateljski nastrojen prema poznavaocima.

Otkuda ovo i ovoliko ogorčenje prema nosiocima znanja i stručnosti? Prvo objašnjenje je da mnogi glasači pridaju malu vrednost mišljenju onih koji nisu uspeli da ih upozore na rizik od finansijske krize iz 2008. Kraljica Elizabeta II je govorila u ime mnogih kada je u jesen 2008. prilikom posete Londonskoj školi ekonomije (London School of Economics) upitala “zašto i kako to da niko nije video da ekonomska kriza dolazi”. Osim toga, sumnja i podozrenje da su ekonomisti “zarobljenici” finansijske industrije, u čijim se rukama nalaze, izražena u film Inside Job 2010., još uvek nisu otklonjeni. Obični ljudi su ljuti zbog, kako smatraju, izdajstva intelektualaca.

03

Većina ekonomista, a kamoli stručnjaci u drugim disciplinama, smatraju takve optužbe kao nepravedne jer se samo nekoliko njih posvetilo i specijalizovalo za istraživanje razvoja i ciklusa ekonomije i finansija; pa ipak, njihov kredibilitet ozbiljno je narušen. Jer, dosad se niko nije izjasnio krivim, odgovornim za patnje koje su usledile nakon što je kriza počela, a krivica je postala kolektivna.

Drugo objašnjenje ima veze sa politikom koju zagovaraju eksperti. Ovi su stručnjaci na meti optužbe, pre svega zbog zbog svoje pristrasnosti – i to ne nužno zato što su “zarobljeni” nekim ili nečijim “posebnim interesima”, već naprosto stoga jer, u ime svoje profesije i njenih principa, podržavaju mobilnost radne snage preko svih granica – zato što su za liberalizaciju trgovine, i globalizaciju uopšte.

07Ima, doduše, materijala, potvrde u ovom argumentu: iako nisu svi ekonomisti – a sigurno ne svi društveno-naučni radnici – ti koji bespogovorno zagovaraju međunarodne integracije, nesumnjivo je da su oni daleko naklonjeniji u isticanju prednosti globalizacije i liberalizacije nego što je to prosečni građanin.

Ovo ukazuje na treće i najubedljivije objašnjenje: dok stručnjaci naglašavaju opšte koristi od otvorenosti sveta bez granica, istovremeno gaje tendenciju ka zanemarivanju ili minimiziranju posledica koje ovi globalni procesi imaju po određene profesije ili društvene grupe i zajednice. Oni smatraju da su imigranti – kojima je Dejvid Kameron pripisao trijumf kampanje za izlazak iz EU – neto korist za privredu; međutim, oni ne obraćaju pažnju na to što radnici trpe posledice otvorenog svetskog tržišta; radnici trpe pritisak usled pada plata, a tu je i nedostatak stanova, prepune škole, kao i prevaziđeni zdravstveni sistem. Drugim rečima, obični ljudi okrivljuju svoje intelektualce jer su ravnodušni.

Iza ovakve kritike na račun intelektualnih elita uglavnom leže valjani razlozi. Kao što je to već istakao Ravi Kanbur sa Univerziteta Kornel, ekonomisti i kreatori politika imaju tendenciju da agregatno to jest  “uopšteno” gledaju na probleme: da ih promatraju združene a ne kao pojedinačne, te da ih sve promatraju samo kroz prozmu srednjoročne perspektive, pretpostavljajući kako tržište funkcioniše dovoljno dobro da bi apsorbovalo veliki deo negativnih šokova. Njihova perspektiva sukobljava se s “ovozemaljskim” problemima običnih ljudi, kojima je više stalo do distributivnih pitanja, imajući različit (često kraći) vremenski horizont i realno strahujući od monopolskog ponašanja.

01

Ukoliko ekonomisti i drugi stručnjaci žele da povrate poverenje svojih sugrađana, ne bi trebalo da se i dalje oglušuju na ove njihove probleme. Oni, pre svega, treba da budu skromniji u svojim nastupima, trudeći se da izbegavaju deljenje lekcija ostalima. Trebalo bi da svoje političke stavove zasnivaju na raspoloživim dokazima a ne na predrasudama. Trebalo bi, takođe, i da budu voljni na promenu svojih stavova i mišljenja ukoliko podaci ne potvrđuju njihova uverenja. Ovo u velikoj meri odgovara onome što istraživači, zapravo, i čine; međutim, kada govore u javnosti, stručnjaci često nastoje da uproste svoje stavove.

Za ekonomiste, neusiljenost i skromnost podrazumeva da imaju sluha za one kojima su specijalnost druge discipline i delatnosti. U vezi imigranata, trebalo bi da čuju i poslušaju ono što sociolozi, politikolozi ili psiholozi imaju da kažu o tome kakve efekte može izazvati suživot u multikulturalnim sredinama.

Drugo, stručnjaci bi u svom pristupu trebalo da budu detaljniji i konkretniji. Oni bi trebalo da ispitaju uticaj ne samo agregatnog BDP-a u srednjoročnom periodu, kao što su to do sada činili, već i to kakve posledice ostavlja iza sebe sprovođenje određenih politika: kakvi su efekti tokom vremena, kako se odražavaju u konkretnom prostoru i situaciji, i kolika je njihova efikasnost unutar društvenih kategorija. Politička odluka može agregatno biti pozitivna, dakle u kategoriji združenih, grupisanih pojava, ali je u stanju da ozbiljno ošteti neke grupe – što je često slučaj sa merama (vizne, ekonomske, industrijske) liberalizacije.

Treće, ekonomisti treba da krenu i dalje od (obično ispravne) opservacije da se takvi efekti distribucije mogu rešiti preko poreza i socijalnih transfera, i, shodno tome, da rade na njihovom ostvarivanju. Da, ukoliko politička odluka dovodi do agregatnih dobiti, gubitnici u principu mogu nadoknaditi svoj gubitak i primereno ga kompenzovati. Ali, ovo je lakše reći nego učiniti.

U praksi, često je teško identifikovati gubitnike kao i pronaći prave instrumente i načine za njihovu podršku. Tvrditi da se problemi mogu rešiti bez ispitivanja kako i pod kojim uslovima je to izvodljivo bila bi čista intelektualna lenjost. Govoriti povređenima da su mogli biti pošteđeni bola neće im pružiti ništa manje razloga da bi bili manje ogorčeni, ili manje povređeni; takav njihov rečnik i javni nastup tipa “posle bitke svi generali” samo je dolivanje ulja na vatru, čime se dalje raspiruje nezadovoljstvo na račun tehnokratskih stručnjaka.

Iz razloga što je rastuće nepoverenje javnosti prema stručnjacima plodno tle za demagoge, ova situacija predstavlja pretnju po demokratiju. Akademici i političari mogu biti u iskušenju da odgovore odbijanjem, što izgleda kao vrhunac ignorancije i povlačenja u kule od slonovače. Ali, ni to stvari ne čini boljima. Nema potrebe predavati se populistima. Ono što je potrebno jeste imati više iskrenosti, što više smernostii skromnosti, što preciznije analize i što rafiniranija rešenja.

Jean Pisani-Ferry, France Strategie

 

Brexit ili ne – evroskepticizam jača i u EU (2/2)


Treba li Evropljanima homogenija EU ili ne?

08

Danas EU članice razdire neslaganje oko pitanja treba li i dalje težiti ka jednoj još homogenijoj, međusobno ‘sve bližoj’ Uniji ili ne. Podsetimo se, EU je začeta 1957. Rimskim ugovorom, osnivačkim dokumentom koji je tokom narednih decenija postao noseća ideja za osnivanje Evropske unije. U Rimu su, pre gotovo šest decenija okupljeni potpisnici „obećali da će položiti temelje za još veću bliskost među narodima Evrope“, narodima koji su kasnije pristupili Uniji. Početkom 2016. godine, britanski premijer Dejvid Kameron pregovarao je o novom, revidiranom sporazumu s ostalim EU osnivačkim članicama, zalažući se tada za izmenu postojećeg dokumenta jer je „Pozivanje na sve bliskiju i homogeniju Uniju nešto što ne važi za Britaniju”. Ipak, neslaganje oko toga treba li evropska uprava sa sedištem u Briselu da bude više ili manje centralizovana sada je u žiži britanske referendumske rasprave: treba li ili ne izaći iz EU? Istraživanje Pjua utvrdilo je da je u šest od 10 EU zemalja u kojima se vršilo ispitivanje sve veći broj onih koji žele da se poluge vlasti i ovlašćenja prenesu iz Brisela nazad na nacionalni nivo, a da pritom ispitanici ne podržavaju sadašnji status kvo, niti daju prednost jednom Briselu koji bi posta(ja)o sve moćniji.

Otprilike dve trećine Grka (68%) i Britanaca (65%) želi da se neke od poluga moći iz Brisela vrate u Atinu odnosno London. Ovaj je stav posebno uočljiv među Britancima starosti 50 i više godina (73%), dok se samo 51% onih uzrasta od 18 do 34 godina slaže s ovakvim stavom; u Švedskoj je njih 47% za prebacivanje evropskih ovlašćenja na nacionalni nivo, u Holandiji je takvih 44% a u Nemačkoj 43%), dok Italijani (njih 39%) takođe žele redukovanje centralističkih moći čiji je izvor u Briselu.

Nasuprot tome, malo je entuzijazma prisutno kada je reč o davanju većih ovlašćenja Briselu. U susret skorašnjem izlasku Britanaca na birališta, samo šest odsto njihove javnosti želi snažniju EU. Samo osam odsto Grka želelo bi „čvršću ruku“ evropskih organa vlasti. Najjača podrška jednoj konzistentnijoj i homogenijoj Evropi dostiže samo 34% ispitanika, i to u Francuskoj. U većini zemalja Evropske unije, četvrtina ili više javnosti preferira da se zadrži trenutna podela vlasti.

U Velikoj Britaniji postoje duboke ideološke podele vezane za pitanje prebacivanja briselske vlasti i ovlašćenja na nivo nacija-članica.

09

U velikom broju zemalja, muškarci su, više nego žene, izrazili jači otpor prema čvršćoj Evropskoj uniji. Ova rodna razlika najizraženija je u Holandiji (12 procentnih poena), sa 50% muškaraca i sa samo 38% žena koje favorizuju opciju da se Hagu vrate određene nadležnosti. Tu je i desetoprocentna razlika u Velikoj Britaniji (70% muškaraca u poređenju sa 60% žena želi da se određena ovlašćenja i moći iz Brisela vrate u London),  dok je među švedskim muškarcima i ženama takođe prisutno 10% razlike kada je u pitanju raspoloženje prema EU ingerencijama (52% muškaraca nasuprot 42% žena).

Ne samo nacionalne, već i partijske podele u vezi budućnosti EU su takođe prisutne.

Najveći ideološki jaz u vezi Evropske raspodele vlasti prisutan je u Britaniji. Otprilike tri četvrtine ispitanika (77%) koji su na desnoj strani političkog spektra želi povraćaj nekih EU ovlašćenja natrag u London. Samo 40% onih na levoj strani spektra ima takav stav. U Holandiji, nešto više od polovine (53%) ispitanika desne provenijencije želi prebacivanje ovlašćenja natrag ka svojoj nacionalnoj vladi, ali samo oko jedne trećine (36%) levo orijentisanih Holanđana želi manje centralizovanu EU. Naime, ova podela na levo i desno je upravo obrnuta u Španiji, a takođe je i posebno izrazita: Polovina španskih levičara želi slabiji Brisel ali samo tri u deset (29%) španskih desničara želi da se Madridu vrati više snage.

Ova podela po ideološkoj liniji takođe se manifestuje u stavovima pristalica političkih partija. U Velikoj Britaniji, 93% pristalica UKIP-a misli da bi neka ovlašćenja koje se sada nalaze pod krovom EU mogla biti vraćena nacionalnim vladama. Konzervativci (njih 77%) slaže se sa njima, i to u većoj meri nego simpatizeri levo orijentisane Laburističke partije (49%). U Italiji, 51% pristalica pokreta Pet zvezdica želelo bi da se Rimu povrate neke moći koje sada ima Brisel; 37% pristalica desničarske partije Forza Italia želi manju snagu Brisela dok je 28% pristalica italijanske Demokratske stranke koji se u tome slažu. U Poljskoj, 45% podržavalaca nacionalističke desne partije PiS želi slabiji Brisel, ali je samo 20% PO pristalica koji žele da Varšava povrati neka briselska ovlašćenja. U Španiji, 44% simpatizera Podemosa želi da se moći prebace iz EU natrag ka Madridu, a to isto želi 37% pristalica španske Socijalističke radničke partije (PSOE) i 34% podržavalaca građanskog pokreta Ciudadanos, dok je 26% onih koji se identifikuju sa Narodnom strankom (PP), koji se slažu sa stavom o slabijem Briselu a snažnijem Madridu. U Francuskoj, 39% pristalica Nacionalnog fronta želi da Pariz ponovo zadobije deo svojih moći od Brisela. Veće je učešće zagovornika ovakvog stava među francuskim republikancima (43%), ali se samo 28% socijalista slaže po pitanju manjih ovlašćenja Brisela.

Da li je Brexit loš po Evropsku uniju?

13

Evropljani se u velikoj većini slažu da će odlazak Britanije negativno uticati na EU.

Ogromna većina gaji istu vrstu sentimenta povodom Brexita, naime, da će se izlazak Britanaca iz EU negativno odraziti na evropske institucije: 89% Šveđana, 75% Holanđana i 74% Nemaca kaže da britanski odlazak ne bi bio nikako dobar za EU.

Francuska je jedina zemlja u kojoj više od četvrtine javnosti (32%) kaže da bi odlazak Britanaca bio pozitivan za EU.

Naime, u svih devet anketom obuhvaćenih zemalja, velika većina onih sa leve strane, centra i desne strane političkog spektra izjavilo je da bi izlazak Velike Britanije iz EU bio loš po EU. Međutim, podela po raspoloženju ispitanika koji su zagovornici određene političke stranke je unekoliko složeniji nego što se to na prvi pogled čini. U Francuskoj, sedam od deset (71%) pristalica socijalista i republikanaca veruje da bi Brexit bio loš po EU. Međutim, pristalice Nacionalnog Fronta su gotovo jednako podeljene po ovom pitanju. I mada nemački AfD, poput britanskog UKIP-a gaji i upućuje veliki kriticizam na račun Evropske unije, dve trećine Nemaca koji gaje pozitivno mišljenje o partiji AfD misli da bi bilo loše za EU ukoliko Velika Britanija napusti Evropsku uniju.

Bruce Stokes, Istraživački centar Pju (Pew Research Center)

Izvor: Pew Research Center

McKinsey: Projekcija globalne ekonomske situacije, septembar 2015


McKinsey je izbacio sveže rezultate globalnog istraživanja makroekonomskog stanja u svetu

07

Kada je u pitanju stanje globalne ekonomije, izveštaj multinacionalne kompanije za menadžerski konsalting McKinsey je pokazao da su mišljenja kompanijskih rukovodilaca sada sumornija nego u bilo kom trenutku ove godine, rezultati su najnovijeg istraživanja o ekonomskim očekivanjima na globalnom planu. Nedavna previranja koja su se desila na globalnim tržištima izazvala su zabrinutost usled posustajanja domaćih ekonomija – a takođe su zabrinuti i ljudi iz sveta ekonomije koji su bili obuhvaćeni ovom anketom. Istovremeno, rukovodioci navode nepredvidljive ekonomske uslove i buduće pravce kretanja, dok, za to vreme, kako kažu oni “ubrzano nastaju velike pretnje po domaći i globalni privredni rast na kratak rok”.

Većina ekonomista i kompanijskih donosilaca odluka predviđa da će naredne godine cene nafte ostati i dalje niske, što bi potencijalno moglo da podstakne budući privredni rast. Nejasno je, međutim, koliko bi rast “potekao na mlazu” niže cene nafte mogao ublažiti ekonomske rizike oličene u povećanoj nestabilnosti. Poslovni lideri koji operišu na tržištima u razvoju su posebno zabrinuti za domaće nestabilnosti – posebno u Kini, gde četiri petine ispitanika izjavljuje da se njihova ekonomija u poslednjih šest meseci pogoršala. Širom svetskih regiona, domaća i svetska ekonomska perspektiva biće narednih meseci sve uzavrelija. Isto važi i za očekivanja vezana za rast kineske ekonomije, za koju većina ispitanika veruje da će postići (ili se barem približiti) projekciji kineske vlade za 2015. o ciljnom rastu od sedam odsto.

Nestabilnost u usponu

Nestabilnost se, kao glavni remetilački faktor po domaći rast na kratki rok, češće navodi se u ovom najnovijem Mekinsijevom ispitivanju poslovnog mnjenja – nestabilnost je sada daleko učestalija nego u prethodnim istraživanjima. Kod kuće, na domaćem tržištu, nepredvidive ekonomske okolnosti i stanje deviznih kurseva sada su postali veća briga svim onim rukovodiocima koji rade na tržištima u razvoju, posebno u Kini. Četrdeset devet odsto rukovodilaca anketiranih navodi ukupnu ekonomsku nestabilnost kao najveću opasnost domaćem rastu u narednoj godini, u poređenju sa 27 odsto ispitanika koji nisu na rukovodilačkim pozicijama.

Primer 1

Nestabilnost je, takođe, porasla i kao pretnja globalnom rastu u bliskoj budućnosti. Četrdeset osam procenata svih ispitanika sada navodi da je ekonomska nestabilnost glavni rizik tokom narednih 12 meseci, u odnosu na 34 odsto u junu; 32 odsto sada navodi kako je nestabilnost deviznog kursa jedan od glavnih rizika, skočivši sa ranijih 22 odsto. Volatilnost deviznih kurseva je mnogo veći problem za direktore koji rade na brzorastućim tržištima, koji navode da je od juna meseca geopolitička nestabilnost, kao faktor rizika za globalni rast, pala (Primer 2).

02

Primer 2

Upitani da daju svoje mišljenje o scenarijima za rast tokom naredne decenije, najveći broj izvršnih rukovodilaca gaji verovanja kako će najverovatnije doći do “globalnog usporavanja” (manjeg ali otpornijeg globalnog rasta), kao i stvaranja “džepova privrednog rasta” (neujednačenog i nestabilnog, mada visokog nivoa globalnog rasta). U poređenju sa prethodnim istraživanjem, međutim, rukovodioci su sada skloniji da identifikuju “ustalasanost regionalnih kriza” (nestabilni i slab globalni rast): 25 odsto njih sada kaže da bi ovo mogao biti najverovatniji pokretač globalne privredne nestabilnosti, u odnosu na 17 odsto u junu.

Kada se o deviznom kursu radi, mnogi rukovodioci očekuju da će u narednih šest meseci američki dolar nadmašiti sve ostale valute. Tri četvrtine rukovodilaca u Kini i u Latinskoj Americi (Argentini, Brazilu, Čileu, Kolumbiji, Ekvadoru, Meksiku, Panami, Peruu, Urugvaju i Venecueli) brzorastućim tržištima veruje da će njihove valute depresirati u odnosu na dolar, dok 60 odsto onih u Sjedinjenim Državama kažu da će dolar apresirati tj. porasti u odnosu na juan (renminbi). Nešto veći broj ispitanika u SAD (64 odsto) očekuje da će vrednost dolara rasti u odnosu na evro, mada samo jedna trećina ispitanika evrozone kaže to isto.

Široko rasprostranjena ekonomska briga

U protekla četiri istraživanja rukovodioci su stalno davali skromne projekcije o budućnosti globalne ekonomije; najverovatnije bi rekli kako su “trenutni uslovi održivo stabilni”. Ali, u ovom trenutku, ispitanici iz svih svetskih regiona će najverovatnije izjaviti kako je globalna ekonomija u lošijem stanju nego što je bila pre šest meseci. Šezdeset dva odsto njih kaže da su se ekonomski uslovi pogoršali – skoro trostruko više nego u junu, što ih, kao poslovni profil, čini najpesimističnijim ispitanicima po pitanju perspektiva kratkoročne globalne ekonomije još od juna 2012 (Videti Mekinsijevo istraživanje “Snimak ekonomske situacije, jun 2012: Rezultati ankete McKinsey Global”). U proseku, ispitanici najčešće očekuju da se uslovi poslovanja u narednom periodu pogoršaju, naročito u mesecima koji su upravo pred nama.

01

Primer 3

Upitani o kratkoročnim izgledima globalne ekonomije, rukovodioci u nekim regionima su nešto optimistilniji nego u drugima. U Indiji, recimo, 44 odsto njih očekuju poboljšanje globalnog stanja ekonomije; 28 odsto njih očekuju da će se stanje pogoršati, u poređenju sa otprilike polovinom svojih kolega u Latinskoj Americi, Kini i razvijenim područjima Azije (Australija, Hong Kong, Japan, Novi Zeland, Filipini, Singapur, Južna Koreja i Tajvan). Ipak, indijski ispitanici, i to njih duplo više nego u junskom istraživanju, očekuju lošije ekonomsko stanje. Generalno gledano, rukovodioci na tržištima u razvoju daju mnogo nepovoljnije projekcije i daleko su pesimističniji nego njihove kolege u drugim delovima sveta: 76 odsto njih kažu da se svetska ekonomija u poslednjih šest meseci pogoršala, u poređenju sa 56 odsto rukovodilaca sa razvijenih tržišta.

Na nivou zemalja, ispitanici su, po pitanju kratkoročnih ekonomskih perspektiva, sumorniji nego što su bili dosad ove godine, a ovo se naročito odnosi na Aziju i Latinsku Ameriku (Primer 4). Marta ove godine, 40 odsto kompanijskih rukovodilaca u Kini izrazilo je mišljenje da će domaći ekonomski uslovi biti gori. Ali, u ovom najnovijem istraživanju, čitavih je 80 odsto njih koji kažu da su se od marta naovamo uslovi za poslovanje i ekonomska situacija pogoršali.

Primer 4

Poslovni rukovodioci iz Kine su optimističniji kada se radi o budućnosti a ne o sadašnjosti, mada su i dalje brojniji od drugih ispitanika na globalnom nivou (izuzev onih u Latinskoj Americi) kada se radi o prognozama o pogoršanja domaćih privrednih uslova u narednih šest meseci. Njihove kolege iz razvijenih delova Aziji su podjednako zabrinuti: 40 odsto njih očekuje lošije ekonomsko stanje u narednim mesecima, dok ih je tako govorilo 23 odsto u junu ove godine, odnosno 16 procenata u martu.

Ovakvi izgledi za prisustvo tromog ekonomskog rasta u globalnim okvirima pojavljuje se u trenutku kada su projekcije cene nafte u narednoj godini na najnižem ikada zabeleženom nivou. Pre tri meseca, najveći deo poslovnih rukovodilaca (njih 45 odsto) predviđao je da će cene nafte biti od $60 do $80 po barelu. U ovom trenutku, najveći deo njih (70 odsto) očekuje da će nafta koštati između $40 i $60 po barelu.

08

Skromni izgledi za kineski privredni rast

S obzirom na najnovije reakcije iz Kine, nije iznenađujuće što je na pitanje o njenoj ekonomiji mnogo rukovodilaca dalo oprezne projekcije. Četrdeset devet odsto svih ispitanika veruje da će oštro usporavanje ekonomskog rasta Kine u narednoj godini vrlo verovatno šokirati svetsku ekonomiju, za razliku od 23 odsto njih koji su imali ovakav stav u prethodnom istraživanju.

Mekinsi je takođe upitao anketirane o očekivanoj stopi rasta BDP-a Kine, za koju većina ispitanika predviđa da će ispuniti ili se veoma približiti vladinoj projekciji rasta od sedam odsto za 2015. godinu. Rukovodioci nekih regiona – naročito Evrope i Severne Amerike – češće od drugih očekuje skroman rast (i usporavanje) kineskog rasta (Primer 5). Gledajući globalne ekonomske perspektive još dalje na horizontu, do 2018. godine, ispitanici su manje optimistični. Skoro dve trećine svih ispitanika (i 59 odsto njih u Kini) smatra da će za tri godine godišnja stopa rasta biti 5 odsto ili manja.

Primer 5

U poređenju sa svojim kolegama iz drugih oblasti sveta, kineski poslovni rukovodioci nisu toliko zabrinuti zbog usporavanja ekonomskog rasta. Samo jedna trećina njih kaže da je veoma ili izuzetno verovatno da će tokom naredne godini doći do oštrog usporavanja rasta kineske privrede, dok ih 40 odsto kaže to isto o privrednom izgledima narednoj deceniji (Primer 6). Kineski kompanijski direktori gledaju s više optimizma nego drugi kada je reč i o stopi rasta BDP-a: 84 odsto njih kaže da će ove godine ekonomija rasti po stopi od šest do sedam odsto. Samo 15 je odsto direktora – u poređenju sa 39 procenata svih ostalih ispitanika – koji kažu da će stopa rasta biti pet odsto ili manja.

Primer 6

Istovremeno, biznis-rukovodioci u Kini izražavaju zabrinutost na nivou funkcionisanja preduzeća. Oni su zabrinutiji od svojih kolega kada se radi o potražnji za proizvodima i uslugama njihovih (kineskih) kompanija, za koju misle da će se u narednih šest meseci smanjiti. Zajedno s rukovodiocima u Latinskoj Americi, oni očekuju da će, u bliskoj budućnosti, profit njihovih kompanija biti najverovatnije umanjen.

 

mckinsey.com