Tag Archives: hipoteza

Šta je severno od Severnog pola?

Kako se ništa, koje je postojalo pre Velikog praska (Big Bang), pretvorilo u nešto (tzv. Veliki prasak)? Pa, sigurno da to nije moglo biti ništa da bi se to desilo?

Naučnici kažu da pre Univerzuma nije bilo ničega. E, sada, negde u tom ništavilu, nešto se desilo – taj Veliki prasak. Nešto se dogodilo tokom trajanja tog ništavila, ako pratite.

Dozvolite mi da započnem svoj odgovor sa pitanjem. Koliko je visoka zgrada u kojoj živite? Koliko ima spratova?

Znate šta, u stvari nije ni važno. Čak i ako živite u Burdž Kalifi u Dubaiju, koja ima samo 163 sprata. Dakle, ako pitam šta se nalazi na 185. spratu vašeg doma, koji je vaš odgovor?

Na ovo pitanje se ne može dati smislen odgovor, jer vaša zgrada nema 185. sprat. Pa čak i da kažete nešto tipa “Nema ničega na 185. spratu moje kuće”, znate, takođe je besmisleno.

Još jedan primer koji ponekad koristim jeste mesto milju severno od Severnog pola. Šta je tamo? Neka kuća? Deda Mraz? Ništa? Ništa od ovde navedenog nema smisla jer fraza “Severno od Severnog pola”, naprosto, nema smisla.

Slično tome, u standardnoj kosmologiji (Standardni model) reći nešto tipa “pre Velikog praska” nema smisla. Tada vreme nije postojalo, pa zato ne možemo ni da  kažemo “nije bilo ničeg pre Velikog praska”.

Naravno, postoje alternativne kosmološke teorije, npr. Teorije tipa „Velikog skoka” (tj. „Big Bounce“, po Ajnštajnu, kosmos beskonačno ciklično oscilira, a u tim oscilacijama nakon Big Benga sledi Big Crunch, ili veliko mrvljenje, tj urušavanje ili sažimanje svemira – nakon čega opet sledi Big Bang). Univerzum je trenutno u fazi širenja čemu je prethodila faza njegovog sažimanja – i tako u nedogled. Po teorijama nalik ovoj, reći nešto tipa “pre Velikog praska” ima svoje značenje, a važi i uobičajena primena pravila Zakona očuvanja energije (materijalne i nematerijalne).

Što se standardne kosmologije tiče, jedna od zanimljivijih hipoteza je ona po kojoj je ukupan sadržaj “materije” i energije u svemiru tačno kompenzovan negativnom gravitacionom potencijalnom energijom. Pod nazivom “vrhunski besplatni ručak”, ova hipoteza u osnovi govori da je ukupni zbir masa-energija, moment sile, moment impulsa (poznat i kao moment količine kretanja ili ugaoni moment), električni naboj itd. Svemira jednak – nuli, pa – s obzirom da su na snazi Zakoni o očuvanju mase odnosno energije – ispada da je Svemir upravo jedno pozamašno, slasno parče Ništavila.

Viktor T. Toth, Quora

Crni humor, znak superiorne inteligencije

Moguće je: i mračne šale imaju svojih dobrih strana

01

Naučnici su veću inteligenciju doveli u vezu sa sklonošću ka crnom humoru. Ovaj možda i ne tako iznenađujući podatak zasnovan je na jednom proučavanju koje se bavilo kompleksnom obradom informacija, uključene u tumačenje „teškog humora“.

07Veći koeficijent inteligencije, međutim, nije jedina stvar koja će vam navodno obezbediti popularnost u društvu – ova studija takođe pokazuje da oni koji su najviše naginju crnom humoru imaju najmanje sklonosti ka agresivnosti kao i lošem i nestabilnom raspoloženju.

“Ovi nalazi podržavaju ideju da percepcija i obrada humora zavisi od kognitivnih kao i emotivnih aspekata, takođe ukazujući na samu prirodu  obrade crnog humora, koji je po svemu sudeći složen zadatak u procesu mentalne obrade informacija”, zaključuje tim bečkog Medicinskog Univerziteta u Austriji.

05Istraživači su angažovali 156 muških i ženskih dobrovoljaca prosečne starosti 33 godine, zatraživši od njih da ocene svoje razumevanje i moguće uživanje u 12 crnohumornih karikatura, preuzetih iz „Crne knjige“ nemačkog karikaturiste Ulija Štajna (Uli Stein).

Da bismo stekli predstavu o sadržaju karikatura koje su učesnici u ogledu videli, jednu ćemo prepričati: karikatura, naime prikazuje mrtvačnicu u kojoj doktor podiže čaršav kako bi jedna žena identifikovala telo na obdukcionom stolu.

“Naravno, to je moj muž“, kaže ona, “bilo kako bilo, koji ste prašak za veš koristili pa su čaršavi tako beli?”

21

09Još jedna karikatura: prikazan je zbunjen čovek u javnoj telefonskoj govornici, a glas iz telefonske slušalice kaže: “Ovde automatska sekretarica Asocijacije za samopomoć pacijentima koji boluju od Alchajmerove bolesti; ako se još uvek sećate zbog čega ste nas nazvali, molimo vas da posle zvučnog signala ostavite poruku.”

Teme karikatura korišćenih u ispitivanju široko su varirale: od smrti, bolesti i deformiteta do invaliditeta i rata.

15Za svaku karikaturu učesnici su zamoljeni da ocene njen kvalitet, kao što je, recimo količina vulgarnosti ili neukusa koje u njima nalaze, kako se poenta uklapa u sadržaj, koliko im se šala dopada, da li i koliko u njima nalaze svežine i  kreativne inovativnosti.

Neke od osobina ispitanika su takođe testirane, uključujući verbalnu i neverbalnu inteligenciju, poremećaj raspoloženja, agresivnost ali i nivo njihove obrazovanosti.

Kada se radilo o prihvatanju i uživanju u crnom humoru, bečki tim otkrio je da nije bilo razlike između muških i ženskih ispitanika kao i da starosna dob nije faktor koji je od bilo kakve važnosti.

Oni su, na osnovu rezultata dobijenih ispitivanjem 156 učesnika, identifikovali tri različite, uslovno rečeno, “grupe”grupe:


181. Shvataju i vole blago do umereno crni humor, poseduju prosečnu neverbalnu i verbalnu inteligenciju, imaju male poremećaje raspoloženja, kao i umereneo agresivno raspoloženje;

2. Srednje razumevanje crnog humora i nizak nivo sklonosti ka njemu, prosečna neverbalna i verbalna inteligencija, visoke vrednosti u poremećajima raspoloženja i visoke vrednosti agresivnosti;

3. Visok nivo percepcije crnog humora i sklonosti ka njemu, visoka neverbalna i verbalna inteligencija, nema smetnji u raspoloženju, niske vrednosti agresivnog raspoloženja.

20

Treba naglasiti da je ova studija mala po svom obimu (samo 156 ispitanika) i sa veoma ograničenom veličinom uzorka, a uveliko se oslanja i na samoinicijativno izveštavanje od strane samih učesnika, tako da postoje značajna ograničenja.

25Studija, takođe, samo identifikuje vezu koja postoji između inteligencije, male agresivnosti i crnog humora, pritom ne istražujući njihovu uzročnu vezu kao ni razloge zbog kojih su visoka inteligencija i neagresivnost povezani sa sklonošću ka crnom humoru.

Oni, i pored svega, nude neke hipoteze i objašnjenja.

Kako za londonski Gardijan objašnjava Džejmi Dauerd (Jamie Doward), istraživači ukazuju na to da se u sposobnosti ljudi za shvatanje i uživanje u crnom humoru nalazi “prerada zadataka tj crnohumornog sadržaja, koji je zapravo jedna vrsta kompleksne informacije”. Ova mentalna obrada ne samo da iziskuje viši nivo inteligencije, već i dobro „zdravorazumsko“ poimanje stvari – pronicljivost, visprenost, britkost i oštrinu.

“Negativno raspoloženje i visok nivo agresivnosti mogu da pomute sposobnost ljudi da shvate i prihvate (crnohumornu) šalu,” kaže Doward.

Pored toga, rezultati ukazuju na to da, ukoliko ste iz nekog razloga nezadovoljni, pre ćete sebe zateći u situaciji kako se upinjete da savladate takvu vrstu humora nego što ćete “uživati”  npr. posmatrajući karikaturu, crtać ili slušajući vic u kojima je glavna tema “nesreća drugih” (što je, takoreći, opšta odlika svake vrste crnog humora).

Istraživači kažu i da bi se “Moglo reći da oni ispitanici kojima vlada loše raspoloženje najčešće ne vole crni humor, a takvi pokazuju niže vrednosti u odnosu na ispitanike koji shvataju crni humor i pokazuju mali nivo lošeg raspoloženja”.

29

“Rezultati ove studije potvrđuju neka druga istraživanja, koja su pokazala da je način na koji ćemo nešto osetiti očigledno pod uticajem izvornog raspoloženja u kojem smo se nalazili pre no što smo čuli šalu, uz zapažanje da loše raspoloženje pre narušava našu prisutnost i usredsređenost na humor ili nešto smešno, nego što olakšava razumevanje agresivnog (crnog) humora .”

30Isto bi moglo važiti i za osećaj agresivnosti – ako imate agresivna osećanja prema drugima, onda bi nekako imalo smisla i da ćete uživati u mračnim šalama, ali – rezultati studije pokazali su upravo suprotno.

A možda uspeh u životu, na poslovnom i privatnom planu omogućava taj luksuz uživanja u humoru koji je nešto mračniji nego inače. Ljudi sa problemima,  praktično svi mi jako smo dobro iskusili da nam, ukoliko nam nešto kod kuće ili na poslu ne ide, onda nije ni do smeha.

“Naizgled, čini se da samo oni subjekti koji ne gaje agresivna osećanja prema drugima ili brze hirovite varijacije u raspoloženju – kao što je to, recimo, slučaj kod nezadovoljnih ili osoba koje pate od depresije – mogu sebi da priušte da  uživaju u crnom humoru”, sugerišu rezutati bečkog istraživačkog tima.

“Druga hipoteza bi bila da bi agresivnost, kao i loše raspoloženje mogli dovesti do smanjenja kapaciteta za obradu informacija u vezi sa duhovitim sadržajem joji je kognitivno zahtevan.”

Nije se u naučnim krugovima oduvek mislilo da je izostanak agresivnosti na neki način povezan sa humorom – sam Frojd je pretpostavljao da nam humor pruža bezbedan, društveno prihvatljiv način za oslobađanje potisnutih seksualnih i agresivnih nagona.

33

“Ova studija uklapa se sa prethodnim istraživanjima koja pokazuju da je smisao za humor u korelaciji sa IQ, mada pobija opšte uvreženo verovanje da su oni koji vole crni humor skloni mrzovolji, i možda malo sadizmu” objašnjava Kristijan Džeret (Christian Jarrett) iz Zbornika britanskog društva za psihološka istraživanja.

38Pa opet, s obzirom na ograničenja ove studije, nalaze treba uzeti sa rezervom, premda su ovi rezultati deo jednog šireg trenda razvijanog nedavnim istraživanjem, koje sugeriše da su oni sa višom inteligencijom bolje „opremljeni“ za uživanje u složenom humoru i onim aspektima jezika koji su „tvrđi i divljiji“.

Jedna posebna studija iz 2015. povezala je sklonost ljudi na zaklinjanje i proklinjanje sa boljim ličnim rečnikom i fondom reči, dok su 2011. istraživači s Univerziteta u Novom Meksiku otkrili da verbalna i neverbalna inteligencija predviđaju sposobnosti obrade humora i smešnog sadržaja.

“Dobar smisao za humor je i seksualno privlačan, možda zato što otkriva inteligenciju, kreativnost i ostale ‘dobre gene’ ili osobine ‘dobrog roditelja’ “, zaključili su.

34

“Ovi rezultati ukazuju na to da se ljudski smisao za humor barem delimično  razvio kroz seksualnu selekciju kao indikatora dobrih, za roditeljstvo poželjnih gena.”

Nemojte se, dakle, osećati loše ukoliko ste uživali ili još uvek uživate u mračnim šalama. Ipak, ukoliko radije ne biste da zapadate u nevolje kada u društvu pričate crne viceve, onda imajte na umu oš jedno: kada već zaželite da plasirate nešto što je jako mračno, pa makar to bio i humor, poštujte pravilo lošeg trenutka – onog preuranjenog; kada za njega, naime, nije ni trenutak a ni raspoloženje (većine) sagovornika.39

Science Alert

Teoretičari vs. investitori

04

Rizik je povezan sa nagradom, ili kako se kaže, “ko ne reskira, taj ne profitira” – ovo je, praktično, prva lekcija kada se poučavamo o finansijama. Državne hartije od vrednosti, sigurne po običaju ali donose niske prinose; ukoliko želite veće prinose, morate da rizikujete svoj kapital. Akademici su već decenijama razmatrali ova pitanja, došavši do takvih uvida kao što je cenovni model procene kapitala (Capital asset pricing model, CAPM) i hipoteza o efikasnom tržištu. Zauzvrat, investitori su, na osnovu svojih iskustava, sa sobom doneli sopstveno viđenje tržišta i očekivanja od istog. Tehnike koje su obe strane usvojile možda bi mogle promeniti prirodu tržišta, piše londonski The Economist. Rizik i isplativost, po novim uvidima, ne moraju biti tako čvrsto povezani i međuzavisni kao što su doskora bili – ili kako se to doskora mislilo,

Dva rada u prolećnom izdanju periodike “Portfolio Management” (Upravljanje portfeljom) iznose na videlo ova pitanja. Prvi rad, pod nazivom “Zanemarivanje rizika u berzanskoj trgovini akcijama” Malkolma Bejkera (Malcolm Baker) sa Harvardske poslovne škole (Harvard Business School, HBS) gleda na očigledne greške u CAPM. Model sugeriše da su akcije nestabilnije, i da više variraju od celokupnog berzanskog tržišta na kome se kupuju i prodaju (“High Beta”, u berzanskom žargonu) trebalo bi da ispostave veće prinose, dok akcije koje su stabilnije (sa niskom betom, odnosno nižim ulagačkim rizikom) treba da imaju niže prinose. Više ulagačkog rizika znači i veću nagradu, dakle veću isplativost.

Ali, to se nije dogodilo. Malkolm Bejker poseduje dva portfelja sastavljena 1967. godine; jedan se sastoji od 30% američkih akcija sa najnižom betom tj. s akcijama najmanjeg rizika; drugi portfelj sadrži 30% najveće bete odnosno veće rizičnosti (portfolija se podešavaju kako se beta faktori, tj faktori rizika menjaju). Do kraja se ispostavilo da je jedan dolar akcija u portfoliju s niskorizičnim akcijama porastao na 190 dolara, dok je $1 u visokorizičnom portfoliju porastao na samo $18. Razlika u složenim povraćajima je ogromna: 5,5% godišnje. Portfolio niske bete bio je daleko manje promenljiv i maksimalni pad (gubitak od vrha do dna profitne amplitude) bio je 35%, u poređenju sa 75%, koliko je imao portfelj akcija visokog rzika.

Razmislimo na trenutak o ovome; nizak rizik značio je, kako se ispostavilo, veću isplativost. Unosnost ulaganja u akcije niskog rizika je, recimo to na drugi način, ekvivalentan pronalaženju novčanica od 20 dolara na ulici (ovo je opisano ugrubo: stanje je, kao što smo napomenuli, profit nastao od jednog dolara akcija niskog rizika, koji – u povraćaju – donosi $18).

01

Ako pređete u svet kategorija rizičnosti deonica, međutim, tamo se i dalje održava tradicionalno pravilo; tokom čitavog perioda, prinos na akcije bio je 10,9% godišnje, dok su državni zapisi s niskim rizikom donosili “samo” 5%. Investitorima se, sve u svemu, rizikovanje isplatilo.

Da li je to bila slučajnost? Bejker nije prvi koji je primetio ovu anomaliju. Jedan od najpoznatijih proučavalaca finansija, Fišer Blek (Fisher Black), detaljno je opisao anomaliju vezanu za niskorizične akcije, kao i povećanje procenjene ili nominalne vrednosti imovine u niskorizičnim akcijama 1993. To znači da je period pošto je njegov rad objavljen “iz reprezentativnog uzorka”, i, samim tim, dobar test za proveru ove hipoteze. Sasvim je izvesno da su niskorizične akcije od tada do danas uveliko nadmašile sve profitne kalkulacije i prognoze, uprkos periodu kasnih 1990-ih, kada su, zahvaljujući dotcom balonu, visokorizične akcije bile u modi.

Zašto se ovakvo šta uopšte dešava? Iskusni čitaoci koji prate profitne prognoze mogu se lako prisetiti napisa ovog lista iz 2012. godine, koji je objasnio razlog zbog kojeg su niskorizične akcije uveliko nadmašivale projektovane profitne stope. Fond AQR objasnio je efekat niske bete s aspekta institucionalnih ograničenja. Menadžeri fondova žele da pobede na tržištu i isporuče više od prosečnih prinosa; oni, stoga, kupuju akcije visokog rizika, kao što uostalom, po pravilu i sugeriše akademska teorija. Ovo čini da visokorizične akcije postanu preskupe i, samim tim, spuštaju njihove prinose. Odgovor na ovu situaciju bi trebalo da glasi: kupovati niskorizične akcije i kombinovati ih sa leveridžom*. (Leverage: isplativost korišćenja tuđih izvora finansiranja sve dok se poslovanjem ostvaruje stopa rentabilnosti veća od ponderisane kamatne stope po kojoj se plaćaju kamate na tuđi kapital). Međutim, investitori su obično ograničeni u  korišćenju pozajmljenog novca – na taj način, dešava se da ova anomalija i dalje postoji u svetu finansija.

Malkolm Bejker misli kako je delimični razlog što za uspeh ulagača privatnog kapitala u tome što je racionalno iskoristio benefite ove “niskorizične” strategije; uostalom, poslovni subjekti kao što su Blackstone grupa i KKR po pravilu kupuju manje rizične akcije (koje donose profit), i to s pozajmljenim novcem, koristeći leveridž efekat.

05

Drugi rad, “Indeksno ulaganje – prokletstvo globalne stabilnosti finansijskog tržišta?” kojeg su sačinili Lidija Bola, Aleksander Koler i Hagen Vitig  (Lidia Bolla, Alexander Kohler, Hagen Wittig) bavi se praćenjem ulaganja sredstava investicionih fondova. Treker-sredstva ili Treker-fondovi* (ili Indeksni fondovi) postoje već četrdesetak godina, ali je tek sada došlo njihovo vreme da dobiju značajniji udeo na tržištu uprkos višedecenijskoj i očiglednoj privlačnosti kod ulagača zbog svojih niskih troškova održavanja koji su manji od održavanja deonica u zajedničkim tj. mutual fondovima; u poslednjih nekoliko godina, popularnost indeksnih tj fondova dnevne berzanske trgovine (ETF) zabeležili su veliko povećanje svoje popularnosti, a sada je njihov udeo na tržištu veći od jedne trećine. Hipoteza o efikasnom tržište ukazuje na to da je aktivnim menadžerima (koji određuju koje akcije treba kupiti ili prodati na berzi) veoma teško da nametnu svoju dominaciju na tržištu nakon rashoda troškova, jer se sve informacije već ogledaju u aktuelnim tržišnim cenama; ona sila koja će u budućnosti  formirati cene jesu “novosti”, koje, po definiciji, ne mogu biti unapred poznate.

Ima onih koji su, međutim, zabrinuti da će treker-fondovi oslabiti svrhu berze, a to je da izdvoji tj alocira sredstva ka najatraktivnijim kompanijama. Treker-fondovi samo kupuju akcije srazmerno njihovoj trenutnoj “težini” na tržištu. U ovoj studiji se analizirao potencijal za rast indeksnih fondova toliko da izazovu gomilanje sredstava. Kako neprestano postoje oni koji gomilaju i izlaze iz indeksnih ETF fondova, sve akcije će se kretati zajedno u “grozdu”, dok oni koji upravljaju indeksnim fondovima na berzi kupuju, odnosno prodaju, sve sastavne komponente benčmarka. Evo šta su zaključci ovog naučnog rada:

Ustanovljen je značajan porast sinhronog kretanja akcija zajedno sa trgovinskim obrascima, visinom prinosa i rizičnošću likvidnosti na svim analiziranim tržištima. Osim toga, ispitivano je da li se potreba za smanjenjem tj raspodelom rizika može pripisati rastu ulaganja u indeksne fondove, i ustanovlji su statistički značajni i ekonomski relevantni dokazi da je rast povezan za indeksnim ulaganjem u relaciji sa znatnim povećanjem potrebe za zajedničkom podelom-umanjenjem rizika ulagača (risk commonalities).

Ironija je u tome što promena od strane investitora, koji žele da umanje svoj lični rizik (da su za ulaganje odabrali menadžera koji predstavlja neki finansijski slab fond) može završiti agregatnim povećanjem rizika. Ovde se nameće pitanje: da li ovo umanjuje entuzijazam “trekera” (onih koji se bave ETF trgovinom na dnevnoj bazi tokom rada berze, za razliku od mutual fondova koji trguju tek po okončanju dana, i nakon što je situacija sa vrednošću akcija poznata i ustanovljena). Ne, entuzijazam ne splašnjava. Prvo, brojke i dalje pokazuju da aktivni menadžeri nisu uspevali da dominiraju na berzanskim tržištima tokom dužeg vremenskog perioda. Uvek se može naći neko ko je imao sredstva u prošlosti, ali se na to ne možemo oslanjati u budućnosti. Drugo, troškovi koje na osnovu svojih usluga ubiraju aktivni menadžeri imaju korozivno dejstvo na duži rok, što je daleko veći rizik po sredstva investitora nego što su to povremeni “naleti nestabilnosti”, koji prate sinhrone “grozdove” akcija (indeksnih fondova).

02

Neki ljudi iz finansijske industrije gaje izvesnu “gadljivost” prema akademicima i njihovom pristupu berzama i ulaganjima (Moja omiljena, verovatno apokrifna doskočica glasi ovako. Hedž fond menadžer pita akademskog profesora: “Ako si tako pametan, zašto nisi bogat?” Profesor mu odgovara: “Ako si već tako bogat, zašto nisi pametan?”). Ali, i pored svega, i pored izvesne međusobne surevnjivosti zmeđu “teoretičara” i “praktičara” naučnici igraju ključnu ulogu; oni se bave uglavnom nepristrasnom proverom pretenzija koje gaje finansijski stručnjaci, sa dovoljno tehničkog znanja da dopru do suštine kroz finasijski žargon, kojim Volstrit može da tako često zbuni investitore. Naravno, akademski pogledi i analiza berze će se vremenom menjati; Naravno da hoće. Ali, kada se podvuče crta, investitorima bi trebalo da je drago što “teoretičari” tako ozbiljno proučavaju njihove “praktične” poteze na berzi.

(Finansijska poluga, engl. financial leverage, nem. finanzwirtschaftliche Hebelwirkung – koristi se u istraživanju optimalnih odnosa između sopstvenog i tuđeg finansiranja. Pravilo finansijske poluge kaže da se isplati korišćenje tuđih izvora finansiranja sve dok se poslovanjem ostvaruje stopa rentabilnosti veća od ponderisane kamatne stope po kojoj se plaćaju kamate na tuđi kapital. Rentabilnost vlastitog kapitala je pod uticajem efekta poluge i zavisi od obima spoljnog, odnosno tuđeg finansiranja.

Efekat poluge kaže da se s porastom tuđeg finansiranja povećava rentabilnost sopstvenog kapitala ukoliko je rentabilnost ukupnog ulaganja veća od kamatne stope na tuđi kapital. Taj pozitivni efekat naziva se i šansa poluge. Smanjenje rentabilnosti ukupnog ulaganja ispod stope troškova korišćenja tuđeg kapitala vodi ka negativnom delovanju poluge, tj. porastom zaduživanja pada stopa rentabilnosti vlastitog kapitala. U tom slučaju govori se o riziku poluge. Ovo je posledica rasta kamata na tuđi kapital ili smanjenja rentabilnosti ukupnog ulaganja. Odnos tuđeg i vlastitog kapitala naziva se faktorom finansijske poluge.)

(Indeksni fond prati tržišni indeks u širokom obimu, ili pak njegov segment. Takav fond ulaže u sve, ili u reprezentativnu količinu obveznica koje se prate, tj “trekuju” unutar indeksa. Finansiranje jednog treker investicionog fonda se primenjuje tako što se njegova vrednost permanentno usklađuje sa prosečnim vrednostima akcija na tržištu.)

The Economist

 

Pažnja: Studenti, sklonite vaše laptopove i počnite da pišete olovkom

Laptopovi su uobičajeni u univerzitetskim slušaonicama i učionicama širom sveta. Ali, daleko od toga da je ovo moderno tehnološko pomagalo najbolji pomoćnik prilikom našeg savladavanja materije koju želimo da upamtimo. O ovoj temi je 17. aprila bilo  reči u vikend-izdanju programa Američkog nacionalnog radija (NPR)

01

I dok laptopovi postaju sve manji a  sve prisutniji, s pojavom tablet-računara nekako se rodila i ideja da mnogim današnjim studentima beleške ispisivane rukom deluju staromodno. Kucanje beležaka je brže – ono dolazi do izražaja kada ima puno informacija koje treba preuzeti. Ali, ispostavilo se da i dalje postoje prednosti onih stvari i navika koje smo do pre samo neki dan obavljali na, uslovno rečeno, “staromodan” način.

I to iz najmanje jednog razloga: istraživanja pokazuju da laptopovi i tablet računari imaju tendenciju da nas zbunjuju i odvraćaju nam pažnju – kako je samo lako da kliknemo na Facebook tokom dosadnog predavanja! Jedna studija je pokazala da je već i sama činjenica da morate biti nešto sporiji kada beleške pravite rukom – a ne kucanjem po tastaturi – ono što papir i olovku čini daleko korisnijima na duge staze.

U studiji objavljenoj u stručnoj periodici Psychological Science, Pam A. Mueller s Univerziteta Prinston i Daniel M. Oppenheimer sa Univerziteta u Kaliforniji, Los Anđeles, testirali su kako hvatanje beleški rukom i tastaturom utiču na učenje.

“Kada ljudi kucaju svoje beleške imaju tu tendenciju da ono što čuju doslovno prepisuju, i to što je moguće više”, kaže Milerova za Američki nacionalni radio NPR. “Studenti koji su beleške hvatali rukom su u našim istraživanjima bili primorani da budu selektivniji – jer rukom ne možete pisati toliko brzo kao što možete kucati. Upravo ta “dodatna” mentalna obrada materijala, koja se pojavljuje između onog što čujemo od predavača i onog što potom napišemo kao belešku na papiru, jeste najkorisnije svojstvo pisanja rukom”.

08

Milerova i Openhajmer naveli su da se beleženje izrečenog može kategorizovati na generativne i negenerativne beleške. Generativno beleženje, kakvo je hvatanje beleški rukom, odnosi se na “sumiranje, parafraziranje i konceptno mapiranje” dok negenerativno beleženje, kakvo je kucanje na tastaturi, podrazumeva doslovno kopiranje -prenošenje iskazanog.

Postoje dve hipoteze zašto je hvatanje beleški rukom daleko korisnije i praktičnije. Prema prvoj hipotezi, koja se još naziva i hipotezom kodiranja, kada osoba beleži rukom “(mentalna) obrada koja se javlja u ovom procesu pisanja” poboljšava “učenje i zadržavanje materije koju želimo da upamtimo” Druga, pod nazivom “hipoteza spoljnog skladištenja podataka”, kaže da učimo onda kada smo u stanju da se osvrnemo i pozovemo se na svoje beleške, ili čak i beleške drugih ljudi.

Papir je u stanju da izvučene beleške učini opipljivim na način na koji digitalni uređaji to ne mogu.

Upravo zato što možemo da kucamo brže nego što smo u stanju da pišemo rukom, oni koji koriste laptop češće će nastojati da doslovce prepisuju ono što čuju. Zato su Milerova i Openhajmer bili su suočeni sa pitanjem: da li prednosti veće količine materijala dobijenog kucanjem na laptopu prevazilaze nedostatke poput izostanka obrade informacija? Osobe koje kucaju na laptopu mogu da prenesu više podataka, ali nisu u stanju da te informacije zapamte jer im nedostaje mentalna obrada, koja postoji samo onda kada beleške hvatamo rukom. S druge strane, pri pisanju rukom, mi obrađujemo informacije daleko bolje, pamteći ih bolje, ali imamo manje zabeleženog materijala.

Milerova i Openhajmer su za svoje prvo istraživanje koristili studente (koji su i inače standardni “zamorčići” u najvećem broju psiholoških istraživanja), kojima bi pokazivali govore značajnih ličnosti na TED-u. Govornici su pričali o najrazličitijim temama, u zavisnosti od oblasti za koju bi govornici bili specijalizovani. Nakon toga, oni su otkrili da studenti koji su koristili laptopove napisali znatno više od onih koji su beleške hvatali rukom. Kada su testirali koliko su dobro učenici upamtili informacije koje su čuli od govornika, istraživači su otkrili ključnu tačku razilaženja, i to shodno vrsti pitanja. Na ona pitanja koja su od studenata tražila da naprosto zapamte činjenice koje su čuli, kao što su, recimo, datumi, obe grupe su se pokazale jednako dobre. Ali, kada se radilo o “konceptualno-primenjivim” pitanjima, kao što je, recimo, “Po čemu se Japan i Švedska razlikuju u svojim pristupima jednakosti u svojim društvima?”, korisnici laptopova su odgovarali “znatno lošije”.

03

Ista stvar se desila i u njihovoj drugoj studiji, čak i onda kada su studentima sa laptopovima izričito rekli da nastoje da što više izbegavaju doslovno prekucavanje onoga što bi čuli od govornika. “Čak i kada smo im posebno napomenuli da beleške ne treba da uzimaju doslovno od reči do reči, oni nisu bili u stanju da prevaziđu taj instinkt,” kaže Milerova. Što više reči studenti otkucaju doslovce, tim će ih se teže setiti na testu provere zapamćenog.

U cilju testiranja hipoteze o spoljnom skladištenju informacija, oni su studentima u svom trećem istraživanju dali studentima priliku da pregledaju svoje beleške u terminu između predavanja i testiranja zapamćenog. Radi se o tome da, ukoliko učenici imaju vremena da prouče beleške koje su uradili na svojim laptopovima, činjenica da su napravili obimnije beleške od svojih vršnjaka koji su ih hvatali olovkom moglo da im pomogne da imaju bolje performnse i rezultate.

Međutim, studenti koji su beleške hvatali rukom pokazali su još bolje rezultate. “Ovo je veoma sugestivan dokaz da beleženje rukom produkuje superiorno, eksterno skladištenje podataka, kao i superiorne funkcije obrade podataka koje su zabeležili” napisali su u zaključku ove studije Milerova i Openhajmer.

Da li studije poput ove znače da će inteligentni učenici na koledžima početi da se vraćaju sveskama, blokčićima, rokovnicima i olovkama?

“Mislim da će biti teško “prodati im” ideju povratka na olovku i papir”, kaže Milerova. “Oni se, međutim, razvijaju uz mnogo novih tehnologija, kao što je, recimo, Livescribe, ili razne optičke olovke i tablet-računari, koje su sve bolji i bolji. Mislim da bi studenti i svi mladi ljudi daleko lakše i radije prihvatili ovakve tehnologije – stiluse i aktivne ekrane po kojima se može pisati – nego upotrebu papira i olovke.”

 

Korisni linkovi:

Ne otpisujte olovku i hartiju

U digitalnoj eri, beleške na papiru i dalje us relevantne i značajne.

NPR

Odnos između cena akcija i nafte

Protekla decenija bila je pravi “tobogan” za cene nafte, takav strm i ćudljiv da na njemu učesnici verovatno nisu učestvovali sa mnogo žara (Slika 1). Ovaj period obuhvata mnogo nestabilnosti i dva oštra pada. Jedan veliki udar, u 2008. godini, bio je povezan sa finansijskom krizom i Velikom recesijom. Drugi možda još traje: Cene nafte su pale sa preko $100 po barelu sredinom 2014. godine na nedavnih oko $30 po barelu, piše nekadašnji šef Američke centralne banke (FED), Ben Bernanke.

01

Cene akcija su takođe od nedavno počele da padaju, a ovi pomaci su uglavnom pratili tok cena nafte, o čemu se mnogo komentarisalo u finansijskoj štampi (na primer, videti ovde i ovde). Površno gledano, tendencija da akcije padaju zajedno sa cenama nafte je iznenađujuća. Uobičajena pretpostavka je da je pad cena nafte dobra vest za ekonomiju, barem za neto uvoznike nafte kao što su SAD i Kina. [1]

Jedno moguće objašnjenje ove tendencije zajedničkog kretanja cena hartija od vrednosti i nafte je da oba reaguju na zajednički faktor, naime, slabljenje globalne agregatne tražnje, koja ugrožava kako korporativne profite tako i potražnju za naftom. Kao što se to kaže u jednom skoro objavljenom tekstu u Volstrit Džornalu (Wall Street Journal): “Nafta i berze idu ove godine ukorak, što je redak spoj koji ističe strahove u vezi globalnog ekonomskog rasta.”

U ovom postu prvo potvrđujemo pozitivnu korelaciju između akcija i cene nafte, uz napomenu da to nije samo novija pojava. Zatim istražujemo hipotezu da promene u agregatnoj tražnji objašnjavaju odnos između nafte i akcija. Nalazimo da osnovni faktor potražnje objašnjava veliki deo pozitivnog odnosa, i da ako uz to, uzmemo u obzir i ponašanje u slučaju tržišnih rizika, dobijamo mogućnost da i dublje objasnimo ovu povezanost. Međutim, čak i kada uključimo oba faktora, značajan deo korelacije ponašanja cene nafte i akcija ostaje nerazjašnjen.

Da bi smo razumeli odnose o kojima govorimo, hajde da pogledamo jednostavne korelacije (procenat promene) kod cena akcija i cena nafte. Koristeći dnevne podatke, moj asistent Piter Olson i ja smo izračunali te korelacije za poslednjih pet godina (slika 2 u nastavku). Da bi smo uhvatili kratkoročne varijacije, procenili smo korelacije koristeći pomerajući period od 20 radnih dana.

02

Utisak koji proizilazi iz slike 2 je da je odnos između akcija i nafte i sam nestabilan, sa korelacijom između prinosa na akcije i na ljuljanje cene nafte između pozitivnih i negativnih vrednosti. Drugim rečima, ponekad cene akcija i nafte idu u istom smeru, ponekad u suprotnim pravcima. U proseku, međutim, povezanost je pozitivna (akcije i nafta idu u istom smeru). Zanimljivo, iako je ta korelacija ojačana u poslednjih nekoliko meseci, u poslednje vreme nije bila tako snažna, u poređenju sa ostatkom uzorka od pet godina.

Kao što smo ranije pomenuli, pozitivna korelacija akcija i nafte može nastati zbog toga što obe reaguju na promene u globalnoj potražnji. Za jednostavan test te hipoteze, primenjujemo dekompoziciju koju je predložio James Hamilton, makroekonomista i stručnjak za tržišta nafte na kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu.

U svom postu s kraja 2014. godine, Hamilton je predložio jednu jednačinu koja stavlja u međusoban odnos promene cena nafte sa promenama cena bakra, promenama cena desetogodišnjih obveznica trezora, i promenama vrednosti dolara, a zatim se dobijena vrednost primenjuje na cene nafte da bi se merio efekat promena u tražnji na tržište nafte. [2] Pretpostavka je da će cene sirovina, dugoročne kamate i vrednost dolara reagovati na percepciju investitora na globalnu i tražnju u SAD, i da će biti relativno rezistentne na potražnju za naftom. Na primer, kada promena cene nafte prati sličnu promenu cene bakra, ovaj metod navodi na zaključak da obe cene prvenstveno reguju na zajednički globalni faktor potražnje. Iako ova dekompozicija nije savršena, izgleda razumno da se napravi prva aproksimacija.

Mi smo primenili Hamiltonovu metodu, koristeći dnevne podatke. Iz razloga dostupnosti podataka, počinjemo uzorak sredinom 2011. godine. Podaci su dati u procentima promene (preciznije, log promene), osim za promenu kamatnih stopa na deset godina, što je jednostavna razlika. Dobijamo vrednost naše jednačine koristeći podatke do sredine 2014. i zatim koristimo ovu jednačinu da bi smo predvideli cenu nafte koju bi smo imali ako bi šokovi na tržištu nafte bili samo na strani tražnje (svetlo plava linija na slici 3). Procenjeni koeficijenti za sve varijable (vidi Dodatak 1 na kraju posta) su veoma značajni, i ekonomski i statistički.

03

Upoređujući predviđeni i stvarni pad cena nafte, nalazimo da nešto između 40-45 odsto pada cena nafte od juna 2014. godine može da se pripiše neočekivano slaboj potražnji. (Ovaj opseg je veoma sličan onom koja je dobio Hamilton na drugom uzorku.) Rezultati se ne menjaju mnogo ako iz jednačine izbacimo vrednost dolara ili ako desetogodišnje trezorske zapise zamenimo krivom prinosa (razlikom između prinosa na dvogodišnje i desetogodišnje državne hartije).

04

05

Koristeći ovu jednačinu, možemo, takođe, preispitati korelacije promena u cenama akcija sa promenama cena nafte. Ovaj put smo razbili promene cena nafte u deo vezan sa tražnjom (u skladu sa ovim metodom) i ostatkom (koji po svoj prilici uključuje većinu faktora ponude). Korelacije između cena akcija i cena nafte su prikazani na slici 4, a korelacije između cene akcija, i ostatka (faktora ponude) na slici 5.

Kao što smo i očekivali, korelacija između cene akcija i komponente potražnje za naftom je veća (oko 0.48, u proseku) od korelacija između cene akcija i cene nafte u celini (0.39). Oba ova skupa korelacija su u proseku viša od korelacija između cene akcija i preostale komponente cene nafte (koji u proseku iznosi oko 0.16 u našem uzorku). To je u skladu sa idejom da kada trgovci akcijama reaguju na promene cena nafte, oni to ne rade nužno zbog toga je to posledično ponašanje samo po sebi, već zato što im kolebanja cena nafte služe kao indikator globalne tražnje i rasta.

S druge strane, pošto je čak i preostala komponenta cene nafte u pozitivnoj korelaciji (u proseku) sa promenama u cenama akcija, moramo da zaključimo da objašnjenje sa strane potražnje (barem, s obzirom na našu meru tražnje) nije potpuno objašnjenje ovog fenomena.

Drugi mogući razlog za pozitivnu korelaciju akcije-nafta se zasniva na zapažanju da su nedavna pomeranja na tržištu bila praćena povišenim nestabilnostima. Ako se investitori povlače iz sirovina, kao i iz akcija u periodima visoke neizvesnosti i averzije prema riziku, onda šokovi nestabilnosti mogu biti još jedan razlog za posmatranu tendenciju istovremenog pomeranja cena akcija i nafte.

Da bi smo testirali hipotezu da promene u riziku mogu da objasne odnos cena akcija i nafte, mi smo uvećali jednačinu na Hamiltonov način za cene nafte sa dnevnim procentima promena u VIX, koji meri nestabilnost berzanskih indeksa. [3] VIX ulazi u procenjenu jednačinu sa očekivanim negativnim predznakom (cene nafte imaju tendenciju pada kada je nestabilnost visoka) i sa visokim statističkim značajem (vidi Dodatak 2 na kraju posta za detalje).

Na slikama 6 i 7  su korelacije cena akcija sa predviđenom komponentom nafte (onaj deo povezan sa tražnjom i rizikom) i rezidualne komponente, respektivno. Prosečna korelacija na slici 6 je 0,68, u poređenju sa 0,05 na slici 7. Uvođenje rizika poboljšava našu sposobnost da objasnimo zašto cene nafte i akcija imaju tendenciju da se kreću zajedno. Međutim, korelacija rezidualne komponente sa cenom akcija nije negativna, što bi se očekivalo ako ona odražava samo blagotvorne efekte šokova ponude.

06

07

Naš zaključak: Tendencija da se cene akcija i nafte kreću zajedno nije novi razvoj; on ide unazad skoro pet godina (što je granica našeg uzorka) a verovatno i dalje. Veći deo ove pozitivne korelacije može se objasniti tendencijom akcija i cena nafte da reaguju u istom pravcu na zajedničke faktore, uključujući promene u agregatnoj tražnji i u ukupnoj nesigurnosti i averziji prema riziku. Međutim, čak i uključujući sve ove faktore, preostala korelacija je blizu nule, a ne negativna kao što biste očekivali ako bi bili obuhvaćeni samo udari na strani ponude. Postoji nekoliko drugih objašnjenja koja bi mogla biti istražena: na primer, mogućnost da na pad cena nafte, čak i ako je u početku uzrokovan manjom ponudom, utiče na globalne finansijske prilike na štetu kreditne sposobnosti preduzeća ili zemalja koje proizvode naftu. Ova tema je vredna ponovnog vraćanja na nju i razmišljanja.

Ben S. Bernanke, Brookings.edu

Odučavanje od ekonomskih paradigmi

U čemu je suština: I kriza, i njene posledice, ali i empirijska ekonomska revolucija promenili su naše shvatanje ekonomije.

Ekonomska revolucija by Pavle bašić

Ekonomske teorije: koliko su relevantne? (Infographic by Pavle Bašić)

Konvencionalne mudrosti o ekonomiji sa strane ponude, kratkoročnoj Filipsovoj krivulji (Prema jednačini kratkoročne agregatne ponude, proizvodnja je povezana sa kretanjem nivoa cena), i procesu globalnog prilagođavanja – sve su dovedene u pitanje. Čak i konvencionalne mikroekonomske mudrosti o međuzavisnosti određivanja minimalnih plata i socijalnim programima se osporavaju novim podacima, koji pokreću pitanja o tome kako ekonomija treba da se uči i koristi za usmeravanje javnih politika.

Odučavanje od makroekonomije

Adam Posen piše da je mnogo ekonomista govorilo o potrebi da nakon globalne finansijske krize u potpunosti preispitaju glavne pretpostavke makroekonomskih znanja.

Pol Krugman (Paul Krugman) piše da su nas teorije slabo poslužile u razumevanju agregatne ponude. Jedan veliki problem je bio izostanak deflacije. “Ubrzavajuća” Filipsova kriva, koja je bila standard – da inflacija zavisi od nezaposlenosti i zadocnele inflacije – Izgledala je kao da je u skladu sa iskustvom iz prethodnih velikih kriza, koje su povezane sa velikim padom stope inflacije. Konkretno, mi smo naučili da citiramo spiralu u smeru kazaljke na satu koja je opservirana u prostoru nezaposlenost -inflacija kao dokaz za Fridman-Felpsovu teoriju prirodne stope (Filipsova kriva kao empirijska veza inflacije i nezaposlenosti postala je jedan od ključnih teorijskih koncepata ekonomske politike, u odnosu na koju su svoje stavove prelamale najznačajnije škole makroekonomske misli. Fridman i Felps smatraju da, bez obzira na stopu inflacije, stopa nezaposlenosti gravitira ka svojoj prirodnoj stopi. Zato je dugoročna Filipsova kriva vertikalna). Drugi veliki problem je dramatičan pad u procenama potencijalnog BDP, koji je jasno u korelaciji sa dubinom cikličnih kriza.

Robert Valdman (Robert Waldmann) piše da je razlog zbog koga je Krugman bio iznenađen slabim stranama ekonomije ponude to što nije obratio dovoljnu pažnju na evropski problem nezaposlenosti. Hipoteza o prirodnoj stopi nezaposlenosti je spektakularno propala u Evropi u 1980. Izuzetno visoka stopa nezaposlenosti nije dovela do deflacije – već je koegzistirala sa umerenom inflacijom dugo vremena, a zatim i sa niskom inflacijom. Do 2008. godine, ravna Filipsova kriva je već bila vrlo jasna svakome ko je čitao italijanske novine.

Bred Delong (Brad DeLong) piše da su “hiksijanski” ekonomisti (sledbenici ekonomiste Džona Hiksa) pogrešno razumeli kratkoročnu Filipsovu krivu. Ona je trebalo da bude mali množilac tipičnog trajanja ugovora u privredi – recimo  šest godina u ekonomiji koju karakterišu trogodišnji ugovori o radu, a možda i tri godine u jednoj ekonomiji u kojoj radnici i poslodavci donose odluke na godišnjem nivou. Nakon tog vremena, nominalne cene i plate bi trebalo da budu dovoljno prilagođene nominalnim agregatima ponude i tražnje na kojima u tom trenutku počiva privreda ili je na putu da dostigne svoju dugoročnu strukturu pune zaposlenosti.

Lorens Samers (Lawrence Summers) piše da je prilično teško odoleti zaključku da će – suprotno jednostavnim udžbenicima ekonomije – kada se recesija dogodi 2020. godine, naše prognoze BDP u 2028. biti dosta skromnije nego što bi to bile da nije bilo recesije.

U nedavnom govoru u centru Klausen (Clausen), Benoa Kor (Benoit Coeure) piše da nedavna teorijska i empirijska istraživanja počinju sa dekonstrukcijom tri važne pretpostavke u našem razumevanju međunarodnog makroekonomskog procesa prilagođavanja: da pomeranje agregatne tražnje ka svim privredama održava odgovarajući tempo globalnog rasta; da slobodno fluktuirajući kurs podržava takvu tražnju i deluje kao amortizer uspona i padova; i da prekogranični kapitalni tokovi čine međunarodno prilagođavanje lakšim, doprinoseći boljoj globalnoj alokaciji kapitala.

Odučavanje od mikroekonomije

Noa Smit (Noah Smith) piše da iznova i iznova, standardne ideje – stvari koje većina dece nauči na uvodu u ekonomiju – biva zdrobljeno teškom rukom novih podataka. Tona standardnih, uobičajenih teorija gotovo nimalo ne odgovara onome sa čim se srećemo u realnosti.

Na primer:

Ako na primer nacrtate neki brz grafikon ponude i potražnje na tabli, izgledaće kao će određivanje minimalnih zarada nauditi zaposlenosti na kratak rok. Ali podaci pokazuju da se to verovatno neće desiti.

Ako postoji bilo kakvo ograničenje u mobilnosti, onda jednostavna teorija o potražnji za radnom snagom kaže da će veliki priliv imigranata pritisnuti plate radnika sa sličnim veštinama u toj zemlji na dole. Međutim, podaci pokazuju da je u mnogim slučajevima, posebno u SAD, taj efekat bio veoma mali.

Jednostavna teorija o izboru između rada i slobodnog vremena predviđa da će u slučaju postojanja socijalne pomoći njeni primaoci nastojati da manje rade. Ali gomila novih studija pokazuje da u zemljama širom sveta, programi socijalne pomoći jedva da smanjuju napor radnika za iznalaženjem adekvatnog radnog mesta.

Većina standardnih ekonomskih teorija ne uzima u obzir postojanje društvenih normi. Ali, eksperimenti dosledno pokazuju da su društvene norme (ili moral, široko shvaćen) veoma bitne za ljude.

Noa Smit piše da ne treba da obučavamo buduću poslovnu elitu da poklanja pažnju onim empirijskim teorijama koje – u empirijskom smislu – imaju malo uspeha. Jednostavne teorije koje učimo na časovima Uvoda u ekonomiju (na primer o uticaju minimalnih plata i povećanja socijalne pomoći) funkcionišu s vremena na vreme, ali u mnogim važnim slučajevima nisu uspešne. To je ono što smo naučili iz empirijske revolucije u ekonomiji. Mi sada imamo akademsku ekonomsku profesiju usmerenu na ispitivanje dokaza i na jedan program učenja iz Uvoda u ekonomiju koji je fokusiran na pričanje prijatnih ali često beskorisnih bajki. To ima velike političke implikacije. Ukoliko oni koji diplomiraju ekonomske nauke napuste svoje klupe verujući da su one teorije koje su naučili uglavnom tačne, oni će donositi loše odluke i u vođenju ekonomskih politika i u donošenju poslovnih odluka.

Noa Smit piše da je problem u tome što se stavljanjem naglaska na teorije i potiskivanjem dokaza na margine, udžbenici ekonomije (i kursevi ekonomije) teže da prevare decu, naime: da im „objasne“ kako teorije mnogo više odgovaraju realnosti nego što je to zaista slučaj. Kada se ljudi posvete detaljnom izučavanju teorija mislim da su oni prirodno skloni da veruju da teorije imaju svoju empirijsku podlogu izuzev ako ne uoče dokaze koje govore suprotno.

 

Bruegel.org

Svetsko ekonomsko usporavanje: mamurluk, ne i koma

Dug leži iza mnogo toga što se dogodilo u proteklih sedam godina, piše za FT harvardski profesor ekonomije Kenneth Rogoff.

03

Globalna ekonomija se verovatno nalazi u kasnijim fazama dužničkog ‘super ciklusa’

Šta je prava dijagnoza tavorenja globalne ekonomije? Ušli smo u sedmu godinu globalne finansijske krize, a Međunarodni monetarni fond nastavlja da svoje prognoze globalnog rasta spušta naniže, sada na najniži nivo od 2009. godine.

Neki tvrde da živimo u svetu nedovoljne potražnje, i da smo osuđeni na decenije takozvane sekularne stagnacije. Može biti. Ali, druga mogućnost je da je globalna ekonomija u kasnijim fazama dužničkog “super ciklusa”, koji se slomio pod teretom nagomilanog duga tokom godina manjka regulative i finansijskog viška.

Ako je tako, bilo bi veoma teško dobiti razumljiv dugoročni trend rasta sve dok se dim ne raziđe. Alvin Hansen, profesor na Harvardu, prvi put je izašao sa hipotezom o sekularnoj stagnaciji (odnosno, minornom rastu ili odsustvu rasta u ekonomiji) još 1938, neposredno pre spektakularnog buma produktivnosti.

U kasnim 1970-tim, mnogi analitičari su verovali da će se svet suočiti sa visokom inflacijom i niskim rastom (“stagflacijom”) na neodređeno dugo vreme. U ranim 2000-im, mnogi vrhunski ekonomisti su verovali da će povišeni rast produktivnosti trajati decenijama.

Šta god da je nečiji sud o faktorima koji pritiskaju globalnu ekonomiju, važno je pronaći pristupe koji su robusni. Znatno povećanje kvalitetnih infrastrukturnih investicija je sjajna ideja. Ona, međutim, ne može dovesti do povećanja potrošnje tako da se ona uspostavi kao trajniji trend.

Šta ako je dijagnoza sekularne stagnacije pogrešna? Tada bi loše dizajniran stalni rast državne potrošnje mogao da stvori samu bolest koju je trebalo da izleči.

01

Zapravo, ne može biti sumnje da je dužnički super-ciklus faktor koji stoji iza značajnog dela onoga što je svet doživeo u proteklih sedam godina. To je rezultiralo prvo krizom rizičnih hartija od vrednosti u SAD, potom krizom evropske periferije, a sada proizvodi nevolje Kinezima i novim, brzorastućim tržištima.

Cela priča ima prethodnike u ranijim sistemskim finansijskim krizama, i kvantitativno i kvalitativno. Iskustvo Amerike – bez obzira da li neko gleda putanje cena u stambenom sektoru ili cene kapitala, nezaposlenost i proizvodnju, ili javni dug – jasno prati standarde iz prošlih sistemskih finansijskih kriza.

Ovo, naravno, ne znači da su sekularni faktori nebitni. Većina finansijskih kriza ima svoje korene u ekonomskom usporavanju usled nemogućnosti da se izdrži teret dugova.

Sigurno je da je nepovoljna demografija važna. Neki ekonomski istoričari tvrde da će stopa tehnološkog napretka uskoro drastično usporiti, ali drugi tvrde suprotno, ukazujući na veštačku inteligenciju i umrežavanje globalnih istraživača, što poboljšava njihovu sposobnost da uče jedni od drugih. Istina je da je rast produktivnosti u SAD i Velikoj Britaniji sumoran u poslednje vreme. To može biti delimično zbog kolapsa svetskih privatnih investicija nakon krize.

Ili je ovo, možda, delimično iluzija; merenje realnog ekonomskog rasta u svetu gde se stalno uvode novi proizvodi je teško – možda teže nego ikada, s obzirom na sve veći značaj nematerijalnih umrežavanja, komunikacije i robe zasnovanih na znanju (knowledge goods) – onih roba i usluga u koje je uključeno znanje (informacije o aplikaciji, funkcionisanju itd). Standardne mere proizvodnje ne uzimaju u obzir slobodno vreme, uključujući odlazak u penziju – baš one prostore gde je tehnološki napredak postigao neke od najvećih uspeha.

Možda je najubedljiviji razlog da se veruje da su ekonomske nevolje u svetu izazvane hroničnim nedostatkom tražnje izuzetno nizak nivo dugoročnih globalnih kamatnih stopa. Ali, opet, postoje i druga objašnjenja.

02

Postkrizni finansijski propisi su primorali banke, penzione fondove i osiguravajuće kompanije da kupe značajne količine “sigurnog” državnog duga. Ovi propisi su priklještili mnoge male i srednje dužnike, koji se suočavaju sa strogim ograničenjima o tome koliko oni mogu da pozajme, ako uopšte nešto mogu da pozajme.

Strah od sledeće finansijske krize podiže tražnju za državnim obveznicama. Centralne banke su usisale dugoročne sigurne hartije od vrednosti sa tržišta, ponovo namećući opadanje kamatnih stopa.

Ako je dužnički super ciklus izvor naših bolesti, što je pravi odgovor? Radikalan odgovor je da se kamatne stope smanje znatno ispod nule. Ovo će povratiti moć monetarne politike da podstakne rast. Ali za sada to je pitanje daleke budućnosti.

Većina ekonomista se slaže da bi na kratak rok trebalo iskoristiti dugoročna ulaganja u finansiranje produktivnih investicija u infrastrukturu i obrazovanje, ali to bi pomoglo ako bi zemlje stvorile institucije koje bi bile bolje u odabiru projekata.

Američki naprednjaci koji favorizuju ulaganja u infrastrukturu verovatno ne misle na izgradnju ogromne ograde duž meksičke granice, a nemački zagovornici fiskalne ekspanzije ne predviđaju još jedan fijasko sa berlinskim aerodromom.

Američki predsednik Barak Obama je jednom prilikom predložio stvaranje banke za finansiranje infrastrukturnih radova, koja bi zapošljavala tehnokrate sposobne da pruže objektivnu analizu. Bila je to dobra ideja.

Ukoliko razvijene ekonomije nameravaju da nastave sa povećanjem državnih izdvajanja (ono sada čini 57 odsto autputa u Francuskoj), neophodno je da se pronađu bolji načini da se naprave pravi izbori i odluke. Potrebne su nove politike, ali one prave vrste – i kao odgovor na tačnu dijagnozu.

 

Kenneth Rogoff, FT

(Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard)

 

Kako je tehnologija omogućila uvid u jednu od najvećih slikarskih misterija

Zahvaljujući “mašinskoj viziji” rešena je jedna od najvećih misterija 20. veka u nadrealističkoj umetnosti.

03

Znameniti nadrealista belgijskog porekla Rene Magrit (René Magritte) naslikao je dve verzije jednog od svojih najvećih remek-dela, mada niko nije bio u stanju da razluči koje je platno original a koje kopija. Sve do sada, piše MIT Technology Review, pri tom navodeći da su “uspešnu identifikaciju sprovela dvojica srpskih naučnika”.

Na jednoj njujorškoj aukciji se 1983. godine pojavila slika ovog belgijskog nadrealiste, vrhunsko umetničko delo naslikano 1948. godine, na kojoj je prikazan preobražaj ptice grabljivice u list kojeg jede gusenica – možda izraz tuge, zbog upravo završenog Drugog svetskog rata, kojeg je Magrit proveo u okupiranoj Belgiji.

Stručnjaci su, međutim, vrlo brzo uočili jedan problem – skoro identična “kopija” ove slike već je visila u jednoj evropskoj galeriji, pa se odmah nametnulo pitanje: koja je od ove dve falsifikat? Nakon opsežne analize, eksperti za umetnička dela su se složili kako su obe slike – gotovo sigurno – potekle od ruke, četkice i boje samog Magrita, što je on možda uradio kao svojevrsnu “šalu”: jer, napokon, ipak je on bio nadrealista – ili, što je još verovatnije, uradio ih je kao identična dela jer je za njih imao dva kolekcionara zainteresovana za istu sliku… dakle dva kupca zainteresovana za istu tematiku, pa je Magrit želeo da im proda “dve iste”.

Danas su ove slike okačene u Muzeju likovnih umetnosti Barber u Birmingemu, kao i u Kraljevskom Muzeju (Musées Royaux des Beaux Arts) u Briselu. Zajedno u paru su postavljane na mnogobrojne izložbe, omogućivši dalje proučavanje njihovih sličnosti. Za sada nema dovoljno dokaza o autentičnosti platna koje se nalazi kod Škota, odnosno, Flamanaca.

Pa ipak, ostalo je još jedno pitanje koje je trebalo rešiti: Koja od ovih slika je original a koja je “prevara” to jest kopija? Kraće rečeno, koja je od ove dve slike prva naslikana?

Zahvaljujući radu Milana Rajkovića sa Univerziteta u Beogradu i Miloša Milovanovića sa Matematičkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti u Srbiji, danas smo dobili svojevrstan odgovor na ovu zagonetku.

Miloš i Milan kažu da se proces stvaranja originalnog umetničkog dela razlikuje od procesa kopiranja, što ostavlja suptilne naznake i tragove prilikom same izrade slike. Uz pomoć analitičih tehnika i mašinske vizije, njih dvojica navode kako su sada u mogućnosti da kažu koja je od njih dve bila prva naslikana.

00

Njihova tehnika zasniva se na analizi rada savremene holandske umetnice Šarlot Kaspers (Charlotte Caspers), od koje je pre nekoliko godina naručilac tražio da napravi niz od sedam identičnih umetničkih dela koristeći se različitim metodama, a zatim da, nekoliko dana kasnije, uradi što je moguće vernije kopije istih.

Ovaj zadatak je Kaspersova pedantno obavila, ističući kako je proces kopiranja sasvim drugačije prirode od poduhvata vezanog za proces stvaranja originalnog umetničkog dela. Kopiranje je, kako navodi, najmanje duplo dugotrajniji postupak od rada na originalu. Ali ona je, i pored svega, bila uverena kako bi bilo nemoguće utvrditi šta je kopija a šta original.

Ove njene originalne slike kao i njihove kopije, ukupno četrnaest platna, čine “zlatni standard” po kojem su se Rajković i Milovanović upravljali tokom testiranja svoje ideje. Njihova osnovna hipoteza je da akcija stvaranja originalnog umetničkog dela predstavlja deo procesa samoorganizovanja, orkestriranog od strane mozga. Kao takvo, stvaranje dovodi do jedinstvenog nivoa složenosti u načinu na koji se boje koriste i nanose na platno.

Nasuprot tome, za proces kopiranja je potrebna daleko veća metodičnost, što dovodi do nižih nivoa složenosti. A ta razlika bi trebalo da omogući razlikovanje kopije od originala.

Kako, međutim, uočiti razliku? Rajković i Milovanović tvrde da je to moguće zahvaljujući analizi koja dvodimenzionalnu sliku transformiše u  predstavu o vremensko-frekventnom prikazu (Time–frequency representation, TFR) koji snima podatke o slici u različitim nivoima, njenim slojevima i razmerama. Na ove slojeve i razmere može se gledati kao na postepeno sve zamućenije predstave o slikama. RGB sistem boja znači da je svaki piksel definisan sa 3 podatka koji predstavljaju vrednost 3 osnovne boje.

Ovaj sistem je zasnovan na aditivnom mešanju boja (princip po kome se svetlost različitih boja kombinuje). Osnovne 3 boje ovog sistema su crvena, zelena i plava (engleski Red, Green, Blue – skraćenica RGB). Ovaj sistem boja koristi se kad je krajnji cilj dizajna prikazivanje na monitoru ili TV ekranu. Rajković i Milovanović su sprovodili ove analize koristeći crvene, zelene i plave kanale za prikazivanje uobičajene RGB za svaku sliku pojedinačno, ponavljajući ovu analizu na “zakrpama” to jest paternima obe ove slike.

Sabiranjem osnovnih boja dobija se bela boja. Jedna boja se opisuje kroz tri vrednosti: deo crvene, deo zelene i deo plave boje. Svaki deo boje varira između 0% i 100%, odnosno između 0 i 255.

Prostor RGB-boja se šematizuje u obliku kocke:

01 RGB_farbwuerfel

Mešanjem i menjanjem intenziteta ove tri boje moguće je dobiti mnoštvo boja iz običnog spektra. TV aparati i računarski monitori koriste RGB kako bi na ekranu prikazali boje. Pikseli u crvenoj, zelenoj i plavoj boji pojedinačno se osvetljavaju da bi se izmešale boje. Njihovim mešanjem nastaju sve ostale boje na ekranu. Svaka boja na web strani ima svoju heksadecimalnu kodnu oznaku u obliku aabbcc, gde aa znači stepen prisutnosti crvene boje, bb zelene i cc plave. Intenzitet boje može biti od do FF (2 nivoa). Čista crvena boja je FF00 (nema zelene i plave). Kodna oznaka bele boje je FFFFFF, a crne 000000.

Sasvim je izvesno, kako tvrde njih dvojica, uočiti razlike u kompleksnosti koje su jasno vidljive između svih 7 originala i 7 kopija Kaspersove. “Za sve pečeve to jest slojeve slike, srednja globalna složenost originalne slike je veća od odgovarajuće vrednosti kopija”, kažu oni.

Rajković i Milovanović nastavili da istu tehniku prepoznavanje primenjuju na obe verzije Magritovog “Mirisa suza” (The Flavour of Tears). Njihova analiza je svakako otkrila jedan viši nivo kompleksnosti, kako to oni definišu, u jednoj od dve slike.
Oni smatraju da su rezultati nesporni. “S najvećom sigurnošću tvrdimo da je samo jedna od njih rezultat samoregulatornog, svesnog kreativnog rada”, kažu oni. “Druga slika je izvesno kopija originala, koju je napravio isti umetnik.”

Ovo je, u svakom slučaju veoma uzbudljiv zaključak, i pored toga što postoji nepredviđena poteškoća koja “sreću kvari”. Rajković i Milovanović, pri tom, ovde igraju svoju igru. Oni slike identifikuju kao “The Flavour of Tears 1” i “Flavour of Tears 2”, pri čemu je prva nesumnjivo originalna.

04 autoportret

Njih dvojica, međutim, ne kažu da li je originalna slika okačena u Birmingemu ili u Briselu. Ako su njihovi pobrojani argumenti u skladu sa načinom na koji su analizirali slike, onda je, po svemu sudeći Birmingem vlasnik originala. proces utvrđivanja istine je bio težak, ali ne i neizvodljiv, tvrde njih dvojica, i zato sa sigurnošću objavljuju da znaju koja je od njih original – iako ne kažu gde se on nalazi.

Rajković i Milovanović se ipak u ovom trenutku nisu do kraja precizno izjasnili – možda, pre svega, jer je to izraz poštovanja i omaž ovom poznatom belgijskom slikaru, ili možda kako bi izbegli kontroverzu – ili kako bi, možda, imali prostora da se izvuku u slučaju da se pojave neki drugi dokazi kojim se osporava njihov zaključak. Ko zna!

Pa hajde da im sada odavde, ovom prilikom, uputimo izazov. Ako su zaista sigurni u svoj zaključak, neka nam ga izlože jasno i bez dvoumljenja. Mi ćemo i dalje biti zainteresovani da doznamo istinu, kao što bi to, bez sumnje, želeli i vlasnici ovih slika.

Technology Review