Monopoli: štetniji nego što smo mislili

Ekonomisti sve više usmeravaju svoju pažnju na problem monopola. Ne klasičnih monopola – kao kada jedno komunalno preduzeće isporučuje struju celom gradu, već tržišnih koncentracija u celini – kada se broj igrača u industriji sa 20 spusti na samo 10, ili kada četiri najveće kompanije u industriji počnu da uzimaju sve veći i veći udeo prodaje. Ova vrsta oligopola deluje slično kao klasični monopoli – utiče na podizanje cena, ograničava veličinu tržišta i dovodi do manje efikasnosti privredepiše profesor ekonomije Noa Smit u svojoj redovnoj kolumni za portal Blumberg.

Sada imamo nove dokaze da ovakve koncentracije na tržištu takođe utiču na umanjenje prava radnika kroz smanjenje njihovog učešća u nacionalnom dohotku. Verovatno čine nejednakost još izraženijom. Takođe pretpostavljam da će se dokazati da su ovakvi monopoli jedan od glavnih razloga za smanjenje poslovne dinamike. Oni bi čak mogli biti krivci za usporavanje rasta produktivnosti. Drugim rečima, mnoge bolesti u našoj privredi verovatno možemo, bar delom, pripisati problemu tržišne koncentracije. A ona je sve gora.

Dobro je biti velik (i što veći)

Promene u koncentraciji na tržištu između 1982. i 2012. 4 vodeće kompanije

Promene u koncentraciji na tržištu između 1982. i 2012. 4 vodeće kompanije

Pa ipak, pre nego što razvijemo strategiju za borbu protiv plimskog talasa monopola, potrebna nam je još kompletnija dijagnostika. Zašto se snaga monopola povećava? Najbolji umovi u ekonomskoj struci su fokusirani na ovo, ali nemaju definitivan odgovor.

U prethodnom postu, pomenuo sam nekoliko potencijalnih uzroka. Očigledan krivac je svakako bio labavi odnos prema zaštiti konkurencije. Ako je fundamentalizam slobodnog tržišta izazvao prijateljskiji stav prema spajanjima u SAD od 1990-ih, to je moglo ohrabriti koncentraciju svuda. Jedan problem sa ovom teorijom je da su antimonopolske kazne u stvari bile u porastu.

Monopoli: svesrdno nepoželjni

Federalne kazne izražene u milionima dolara za narušavanje zakona protiv trastova

Federalne kazne izražene u milionima dolara za narušavanje zakona protiv trastova

Regulacija može da poveća snagu monopola time što uvećava granice za ulazak na tržište. Ako novi startapi treba da gaze kroz okean birokratije, plaćaju milione dolara za troškove usklađivanja i razvijaju čitavu infrastrukturu samo da bi uopšte mogli da započnu nadmetanje na tržištu, onda veliki igrači imaju veliku i dugoročnu prednost. Velike kompanije su u stanju da snose troškove regulacije mnogo bolje nego mali. Ako se ispostavi da je regulacija glavni razlog povećane koncentracije na tržištu, moraću da postanem daleko veći libertarijanac, piše Noa Smit.

Knjiga za “laku noć”

Broj strana Zbornika američkih federalnih propisa

Broj strana Zbornika američkih federalnih propisa

Postoje, međutim, neki problemi sa ovom pričom oko regulacije. Većina negativnih trendova koji zabrinjavaju profesionalne ekonomiste – smanjeni prihod radnika, spori rast produktivnosti, nejednakost i smanjenje dinamike poslovanja – sve su ovo, zapravo, skorašnji događaji. Mnogi od njih postali su značajni tek od 2000-tih. Ali federalni propisi konstatno su rasli po svom obimu  u decenijama iza nas. U stvari, najveći porast zabeležen je tokom 1960-ih. Postoje, isto tako, dokazi da pad dinamike poslovanja nije povezan sa povećanjem broja federalnih propisa. Trebalo bi, dakle, biti oprezan pre donošenja zaključka da je problem u birokratiji.

To nas dovodi do objašnjenja vezanih za tehnologiju. U nedavnom radu Dejvida Otora (David Autor), Dejvida Dorna (David Dorn), Lorensa Kaca (Lawrence Katz), Kristine Paterson (Christina Patterson) i Džona van Rinena ( John van Reenen)  iznosi se teza da je tek tehnološki napredak omogućio izrastanje nekoliko superstar kompanija u svakoj industriji. Činjenica da lideri u industrijama sa većom koncentracijom takođe imaju tendenciju da imaju veću produktivnost podržava ovu hipotezu. Tehnologija je možda jednostavno promenila prirodu tržišta, tako da pobednici odnose veći deo profita.

To se možda dogodilo jer su porasli efekti umrežavanja. Ajfoni su, recimo, deo svoje popularnosti stekli delom i zbog velike prodavnice i Eplovih aplikacija, a prodavnica je velika jer developeri vole da razvijaju aplikacije za popularne telefone. Ili, na primer, u finansijama, gde oni koji imaju veću mrežu partnera mogu biti važniji bankama u doba interneta.05

Druga mogućnost je da su kompanije kojima se bolje upravlja inovativnije. Kako je tehnologija napredovala a konkurencija postala globalna, kontinuirane inovacije su postale mnogo važnije za korporativni uspeh nego što je to bio slučaj u prošlosti. To bi moglo obezbeđivati veću prednost onim preduzećima čiji su menadžeri usredsređeniji na inovacije. Ove kompanije mogle su prosto nadigrati svoje rivale.

Treća mogućnost je da su informacione tehnologije jednostavno uvećale arenu konkurencije, „poprište bitke“ u biznisu sada je, u eri globalizacije, globalnih komunikacija i interneta veće nego ikada ranije. Prestižni brendovi sada su u mogućnosti da prodru na lokalna tržišta širom sveta kao nikada ranije, zahvaljujući internet oglašavanju. A zahvaljujući onlajn upravljanju mrežom snabdevanja, velike korporacije mogu još efikasnije da istisnu regionalne rivale i mala preduzeća.

Ako tehnologija stoji iza povećanja monopola, biće to problem koji je teško rešiv. Stari lekovi vođenja antimonopolskih mera i politika i povećanja konkurencije neće davati rezultate – superstarovi će pobeđivati i zauzimati sve veći deo tržišta, i to će nas stalno vraćati na početak. Izazov tehnološki podstaknutog rasta monopola bi zahtevao radikalno nove ideje o javnim politikama. Nemam još odgovor na to pitanje ali mislim da bi ekonomisti trebalo da počnu da razmišljaju u tom smeru.

Noah Smith, Bloomberg

Tviter, Fejsbuk i budućnost novinarstva

Razvojna uloga novih formi novinarstva i plasiranja vesti na Tviteru i Fejsbuku je ogromna, pišu za portal Journalist [¹ ²] Eliza Širer, Ejmi Mičel, Majkl Bartel i Džefri Gotfrid.00000

01 PJ_2015.07.14_Twitter-and-News_06Upotreba Fejsbuka i Tvitera za čitanje vesti, kao i odlazak na novinske članke koje medijske kuće oglašavaju na ove dve društvene mreže je u porastu. Udeo Amerikanaca kojima Tviter i Fejsbuk služe kao izvor vesti nastavlja da nezadrživo raste. Ovaj rast dolazi uglavnom više od dosadašnjih korisnika koji se tamo susreću s vestima raznovrsnih medija, a ne usled nekog značajnijeg povećanja ukupne korisničke baze, nalazi su novog istraživanja. U izveštaju se takođe navodi da sadašnji korisnici svakodnevno idu na obe ove društvene mreže kako bi konzumirali svoju “porciju” potrebnih informacija.

02Rezultati ove studije, koju je sproveo Istraživački centar Pju (Pew Research Center) u saradnji sa Fondacijom Najt (John S. & James L. Knight Foundation) sugerišu da postoji očigledna većina kako kod korisnika Tvitera (63%) tako i kod korisnika Fejsbuka (63%) kojoj obe ove društvene platforme služe kao izvor za vesti o događajima i problemima nezavisno od aktivnosti koje na tim mrežama imaju sa svojim prijateljima i porodicom. Taj udeo je značajno porastao od 2013. godine, kada je oko polovine korisnika (52% korisnika Tvitera, 47% korisnika Fejsbuka), izjavilo da društvene platforme koriste, između ostalog, i za čitanje vesti.

03Iako obe ove društvene platforme imaju isti udeo korisnika koji sa njih preuzimaju vesti, postoje značajne razlike u njihovim potencijalnim distributivnim moćima za plasiranje novosti čitaocima. Procenat korisnika koji kažu da prate vesti na Tviteru je, na primer, skoro duplo veći od onih koji kažu da to čine na Fejsbuku (59% naspram 31%) – ova značajno veća podrška koju ima Tviter, kada su u pitanju korisnici vesti, verovatno potiče od izuzetne snage ove platforme da obezbedi pokrivenost u riltajmu, kao i uživo komentare na događaje koji se dešavaju u aktuelnom trenutku.

04Nalazi ove studije pojavljuju se u  vreme kada obe ove dve društveno-medijske platforme povećavaju svoj naglasak na vestima. Tviter će uskoro predstaviti platformsku funkciju o kojoj se dugo pričalo, “Projekat Munja” (Project Lightning). Ova opcija će dozvoljavati svima, bez obzira da li su korisnici Tvitera ili ne, da imaju fid tvitova, slike i video snimke o uživo događajima, a sve ovo vođeno grupom novodošlog osoblja koje poseduje bogato iskustvo u “redakcijskim aktivnostima”. Početkom 2015. godine, Tviter je kupio i pokrenuo lajv aplikaciju za video-streaming, Periskop, dodatno naglašavajući fokus koji Tviter ima na pružanje informacija o uživo događajima.

05U međuvremenu, u maju 2015, Fejsbuk je pokrenuo Instant članke (Instant Articles), probni projekat koji omogućava da medijske kuće objavljuju svoje priče direktno sa Fejsbuk platforme umesto povezivanja na nju sa spoljnih lokacija. Krajem prošlog juna, Fejsbuk je počeo i s uvođenjem svoje bočne trake (sidebar) pod nazivom “U trendu” (Trending). Ova bočna kolona s alatima omogućava da korisnici prave svoje filtere po temama, kao i da vide samo ono što je njihov “trend” u  vestima iz oblasti politike, nauke i tehnologije, sporta ili zabave.

06Što više društveno umrežavanje prepoznaje i prilagođava svoje uloge u informativnom okruženju, tim će intenzivnije pružati jedinstvena izdanja i usluge vesti. Ove funkcije mogle bi da podstaknu promene u konzumiranju informativnog sadržaja. Njegove raznolike upotrebe imaju uticaj na to kako američki građani uče o svetu i svojim zajednicama, kao i koliko intenzivno učestvuju u demokratskom procesu. Ovo ispitivanje Fejsbuka i Tvitera baca svetlo na međusobne sličnosti i razlike ove dve istaknute platforme društvenih medija.

Evo još nekih ključnih nalaza ovog izveštaja:

07Korisnici Tviterovih vesti češće nego njihove kolege na Fejsbuku objavljuju vesti o četiri od ukupno 11 tema: nacionalna vlada i politika (72% vs. 61%), međunarodni odnosi (63% vs. 51%), biznis (55% vs. 42%) i sport (70% vs. 55%). Tviter i Fejsbuk korisnici vesti su grubo upoređivani na preostalih sedam obrađivanih tema: ljudi i događaji u lokalnoj zajednici, lokalni vremenski uslovi i saobraćaj, zabava, kriminal, lokalna samouprava, nauka i tehnologija kao i zdravstvo i medicina. Žene na Fejsbuku su te koje češće, u svojstvu redovnih posetiteljki, obraćaju pažnju na teme o zdravlju, zabavi, ljudima i događajima u njihovoj zajednici, dok vesti o vremenu, zabavi, kriminalu i zdravlju češće prate tviterašice – ovo su nalazi koji je u skladu sa nekim prošlim istraživanjima.

08Porast učešća korisnika društvenih medija u konzumiranju vesti na Fejsbuku ili Tviteru preseca skoro sve demografske grupe. Korišćenje Tvitera za čitanje vesti, na primer, rašireno je među obe vrste korisnika do 35 godina (od 55% do 67%) dok je među onima preko 35 godina od 47% do 59%. I na Fejsbuku se konzumacija informacija raširila među muškarcima (od 44% do 61%) ali i žena (od 49% do 65%). Ovi podaci takođe pokazuju da je otvorenost ka informativnim segmentima na društvenim mrežama relativno jednako u svim demografskim grupama, sa izuzetkom starosne dobi. Iako se upotreba informativnih segmenata među onima do 35 godina povećala do približno iste stope kao i među onima starosti preko 35 godina, na Fejsbuku se uočava da mlađi korisnici češće obraćaju pažnju na vesti starijih korisnika.

09Kada su, konkretno, u pitanju vesti i informacije o vladi i politici, Fejsbukovi korisnici češće pišu i odgovaraju na sadržaj, dok tviteraši više da prate medijske kuće. Otprilike jedna trećina korisnika Facebook-a (32%) kaže da pišu o vladi i politici, dok 28% njih piše svoje komentare na ove vrste poruka. Ovo u poređenju s jednom četvrtinom Tviter korisnika (25%) koji tvituju o ovoj temi, i 13% njih koji odgovaraju na tvitove s ovakvim sadržajem kojeg drugi postavljaju. Ipak, direktno praćenje sadržaja koji plasiraju medijske kuće je češće na Tviteru. Oko polovine (46%) Tviterovih korisnika prati medijske kuće, specifične novinare i njihove tekstove, ili komentatore, u poređenju sa nešto manje od trećine (28%) onih koji to čine na Fejsbuku.

10Ovo je najnoviji u nizu istraživačkih izveštaja koji ispituju ulogu vesti na medijskim i društvenim platformama. Ovaj izveštaj je zasnovan na istraživanju 2.035 punoletnih Amerikanaca, uključujući i 331 korisnika Tvitera i 1,315 korisnika Fejsbuka. Istraživanje je sprovedeno tokom dva vikenda: Između 13. i 15. marta, 2015. (N = 1.018) i od 20. do 22. marta 2015. (N = 1,017). (Mnoga pitanja orijentisana na korisnike Fejsbuka usledila su uglavnom tokom samo drugog vikenda).

O samom izveštaju

11Ovaj izveštaj je deo serije istraživanja Istraživačkog centra Pju, u cilju boljeg razumevanja mehanizma na koji se navike konzumacije vesti i informacija odnose na korišćenje Tvitera i Fejsbuka u američkoj javnosti. Glavni izvor podataka za ovaj izveštaj bilo je terensko istraživanje tokom malopre pomenuta dva vikenda, oba prošlog marta (13-15, i marta 20-22. 2015) na uzorku od 2.035 punoletnih osoba. Analize proistekle iz drugih istraživanja Pju centra pridodavane su tamo gde su bili potrebni relevantni podaci.

Raste konzumacija vesti na Fejsbuku i Tviteru

12Sve je više korisnika Fejsbuka i Tvitera kojima su ove društvene mreže način za pridobijanje aktuelnih novinskih sadržaja. Od početka 2015. godine, 63% korisnika Fejsbuka i Tvitera konzumira vesti na ovim lokacijama. Ovo je znatno  više u odnosu na 2013. godinu, kada je nešto manje od polovine korisnika svake društvene mreže (47% za Fejsbuk i 52% za Tviter) izjavilo da na njima konzumira informacije.

13Ove promene mogu biti vezane za mnoštvo faktora, uključujući karakteristike ponašanja pojedinca, povećanje aktivnosti medijskih kuća na ovim mrežama, kao i promene u algoritamskom filtriranju ili sadržaju platformi. Ovo povećanje izloženosti aktuelnim novinskim informacijama, definisanim kao informacije o događajima i problemima izvan kruga prijatelja i porodice, a koje se pojavljuje kao generalna upotreba svakog društvenog sajta, ostala je u stabilnom usponu i bez padova (za sada).

14Prema Pjuovom istraživanju, gotovo jedna petina (17%) odraslih Amerikanaca koristi Tviter a dve trećine njih (66%) Fejsbuk. Ali, s obzirom da je porastao udeo onih korisnika društvenih mreža koji preko njih konzumiraju i vesti, generalno je sve više Amerikanaca koji dobijaju vesti preko oba ova sajta sajta: Oko desetina odraslih Amerikanaca čita vesti sa Tvitera, dok je oko četiri u deset (41%) onih koji ih čitaju putem Fejsbuka.

 

Eliza Širer, Ejmi Mičel, Majkl Bartel, Džefri Gotfrid (Journalism.org, ¹ ²)

Svetsko ekonomsko usporavanje: mamurluk, ne i koma

Dug leži iza mnogo toga što se dogodilo u proteklih sedam godina, piše za FT harvardski profesor ekonomije Kenneth Rogoff.

03

Globalna ekonomija se verovatno nalazi u kasnijim fazama dužničkog ‘super ciklusa’

Šta je prava dijagnoza tavorenja globalne ekonomije? Ušli smo u sedmu godinu globalne finansijske krize, a Međunarodni monetarni fond nastavlja da svoje prognoze globalnog rasta spušta naniže, sada na najniži nivo od 2009. godine.

Neki tvrde da živimo u svetu nedovoljne potražnje, i da smo osuđeni na decenije takozvane sekularne stagnacije. Može biti. Ali, druga mogućnost je da je globalna ekonomija u kasnijim fazama dužničkog “super ciklusa”, koji se slomio pod teretom nagomilanog duga tokom godina manjka regulative i finansijskog viška.

Ako je tako, bilo bi veoma teško dobiti razumljiv dugoročni trend rasta sve dok se dim ne raziđe. Alvin Hansen, profesor na Harvardu, prvi put je izašao sa hipotezom o sekularnoj stagnaciji (odnosno, minornom rastu ili odsustvu rasta u ekonomiji) još 1938, neposredno pre spektakularnog buma produktivnosti.

U kasnim 1970-tim, mnogi analitičari su verovali da će se svet suočiti sa visokom inflacijom i niskim rastom (“stagflacijom”) na neodređeno dugo vreme. U ranim 2000-im, mnogi vrhunski ekonomisti su verovali da će povišeni rast produktivnosti trajati decenijama.

Šta god da je nečiji sud o faktorima koji pritiskaju globalnu ekonomiju, važno je pronaći pristupe koji su robusni. Znatno povećanje kvalitetnih infrastrukturnih investicija je sjajna ideja. Ona, međutim, ne može dovesti do povećanja potrošnje tako da se ona uspostavi kao trajniji trend.

Šta ako je dijagnoza sekularne stagnacije pogrešna? Tada bi loše dizajniran stalni rast državne potrošnje mogao da stvori samu bolest koju je trebalo da izleči.

01

Zapravo, ne može biti sumnje da je dužnički super-ciklus faktor koji stoji iza značajnog dela onoga što je svet doživeo u proteklih sedam godina. To je rezultiralo prvo krizom rizičnih hartija od vrednosti u SAD, potom krizom evropske periferije, a sada proizvodi nevolje Kinezima i novim, brzorastućim tržištima.

Cela priča ima prethodnike u ranijim sistemskim finansijskim krizama, i kvantitativno i kvalitativno. Iskustvo Amerike – bez obzira da li neko gleda putanje cena u stambenom sektoru ili cene kapitala, nezaposlenost i proizvodnju, ili javni dug – jasno prati standarde iz prošlih sistemskih finansijskih kriza.

Ovo, naravno, ne znači da su sekularni faktori nebitni. Većina finansijskih kriza ima svoje korene u ekonomskom usporavanju usled nemogućnosti da se izdrži teret dugova.

Sigurno je da je nepovoljna demografija važna. Neki ekonomski istoričari tvrde da će stopa tehnološkog napretka uskoro drastično usporiti, ali drugi tvrde suprotno, ukazujući na veštačku inteligenciju i umrežavanje globalnih istraživača, što poboljšava njihovu sposobnost da uče jedni od drugih. Istina je da je rast produktivnosti u SAD i Velikoj Britaniji sumoran u poslednje vreme. To može biti delimično zbog kolapsa svetskih privatnih investicija nakon krize.

Ili je ovo, možda, delimično iluzija; merenje realnog ekonomskog rasta u svetu gde se stalno uvode novi proizvodi je teško – možda teže nego ikada, s obzirom na sve veći značaj nematerijalnih umrežavanja, komunikacije i robe zasnovanih na znanju (knowledge goods) – onih roba i usluga u koje je uključeno znanje (informacije o aplikaciji, funkcionisanju itd). Standardne mere proizvodnje ne uzimaju u obzir slobodno vreme, uključujući odlazak u penziju – baš one prostore gde je tehnološki napredak postigao neke od najvećih uspeha.

Možda je najubedljiviji razlog da se veruje da su ekonomske nevolje u svetu izazvane hroničnim nedostatkom tražnje izuzetno nizak nivo dugoročnih globalnih kamatnih stopa. Ali, opet, postoje i druga objašnjenja.

02

Postkrizni finansijski propisi su primorali banke, penzione fondove i osiguravajuće kompanije da kupe značajne količine “sigurnog” državnog duga. Ovi propisi su priklještili mnoge male i srednje dužnike, koji se suočavaju sa strogim ograničenjima o tome koliko oni mogu da pozajme, ako uopšte nešto mogu da pozajme.

Strah od sledeće finansijske krize podiže tražnju za državnim obveznicama. Centralne banke su usisale dugoročne sigurne hartije od vrednosti sa tržišta, ponovo namećući opadanje kamatnih stopa.

Ako je dužnički super ciklus izvor naših bolesti, što je pravi odgovor? Radikalan odgovor je da se kamatne stope smanje znatno ispod nule. Ovo će povratiti moć monetarne politike da podstakne rast. Ali za sada to je pitanje daleke budućnosti.

Većina ekonomista se slaže da bi na kratak rok trebalo iskoristiti dugoročna ulaganja u finansiranje produktivnih investicija u infrastrukturu i obrazovanje, ali to bi pomoglo ako bi zemlje stvorile institucije koje bi bile bolje u odabiru projekata.

Američki naprednjaci koji favorizuju ulaganja u infrastrukturu verovatno ne misle na izgradnju ogromne ograde duž meksičke granice, a nemački zagovornici fiskalne ekspanzije ne predviđaju još jedan fijasko sa berlinskim aerodromom.

Američki predsednik Barak Obama je jednom prilikom predložio stvaranje banke za finansiranje infrastrukturnih radova, koja bi zapošljavala tehnokrate sposobne da pruže objektivnu analizu. Bila je to dobra ideja.

Ukoliko razvijene ekonomije nameravaju da nastave sa povećanjem državnih izdvajanja (ono sada čini 57 odsto autputa u Francuskoj), neophodno je da se pronađu bolji načini da se naprave pravi izbori i odluke. Potrebne su nove politike, ali one prave vrste – i kao odgovor na tačnu dijagnozu.

 

Kenneth Rogoff, FT

(Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard)

 

Da li Uber podriva ekonomiju deljenja? (1/2)

32

U Beogradu su se u maju jedva smirile strasti pošto je republičko Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture obećalo domaćim taksistima da će učiniti sve što je u njihovoj moći da onemogući Uber da u Srbiji posluje mimo zakonskih pravila. Ništa drugačije nije bilo ni u Briselu, Parizu, i Zagrebu, no Uber je već vrlo uspešno startovao na ulicama Bukurešta, Beča i Varšave, pa je teško zamisliti da neće uspeti da se instalira i na ulicama velikih gradova u regionu.

Ovde bi pravilo dobrog pisanja teksta nalagalo da se u jednoj rečenici, za one koji možda ne znaju šta je to Uber, objasni šta je predmet žučnog bunta taksista, ali baš tu počinje najvažnija nepoznanica ove priče o, zvanično, jednoj od prvih perjanica ekonomije deljenja, procenjenoj na 50 milijardi dolara.

Najrasprostranjenija definicija ekonomije deljenja je da je ovde reč o potpuno novom ekonomskom konceptu, sa”levim” i “ekološkim” predznakom, koji se bazira na ideji da stvari treba koristiti – umesto posedovati, razmenjivati ih – umesto na njih trošiti novac, pozajmljivati ih – umesto kupiti, poklanjati – umesto bacati.

Neki od oblika ekonomije deljenja poput Couchsurfinga ili Airbnb su dobro poznati mnogim ljudima u našem regionu, neki su preko njih stekli prijatelje i obišli svet a drugi dopunjavaju budžet izdavanjem slobodnog kreveta ili sobe u stanu. Konačno, ni domaći preduzetnički duhovi nisu sedeli skrštenih ruku pa su nacionalne i regionalne replike nekih od oblika ekonomije deljenja itekako prisutni u regionu – od deljenja prevoza (u Sloveniji Prevoz.org, u Bosni i Hercegovini MojTaxi.ba, koji je dostupan u Zagrebu, Beogradu, Skoplju i Podgorici) poslovnog prostora, do Autohopa, servisa za deljenje vožnje na dužim međugradskim relacijama, koji je brzometno ‘skočio’ iz Mađarske u Hrvatsku i Srbiju a odnedavno je postao deo svetskog servisa BlaBlaCar. On za sada diže znatno manju prašinu od Ubera možda i zbog činjenice da izborom destinacija za šerovani prevoz prvenstveno nagriza posao javnih prevoznih preduzeća a manje taksi službi koje su u privatnom vlasništvu.

19

Zašto je Uber toliko nepoželjan? Za taksiste on je vuk u jagnjećoj koži ekonomije deljenja. Naoko, samo još jedno od čuda tehnologije, mobilna aplikacija za naručivanje prevoza, Uber je, smatraju oni, zapravo pokušaj globalizacije taksi službe – multinacionalka koja bi da sa tržišta izbaci domaće male mreže prevoznika.

Iza ovakvog shvatanja ekonomije deljenja stoji uverenje da živimo u zero sum game svetu. Ako neko izmisli Uber, on ne može postojati na drugi način nego da “pokrade” mušterije (i radno mesto) tradicionalnih taksista – kolač je jedan samo je pitanje ko će ga pojesti. Na drugoj strani je shvatanje ekonomije deljenja kao pravca koji je otvorio prostor za iskorišćenje resursa i sa kojima je na tržište ušla dodata vrednost. Prevedeno na “uber rečnik”, ljudi koji se voze nekim od šerovanih vožnji po prihodima (a čak možda i po stavovima) nisu oni koji bi se vozili u tradicionalnom taksiju, što znači da ova dva skupa ne dele iste potrošače odnosno da se sa ekonomijom deljenja na tržištu pojavilo ekstra parče kolača.

Šta je zapravo istina od ova dva, za sada je teško reći – ekonomisti se tek bave dubljim istraživanjima njenih efekata i za sada dolaze do protivrečnih zaključaka. Na primer, u radu “Peer-to-Peer Rental Markets in the Sharing Economy”, Samuel Fraiberger sa Universty of New York (NYU) i Arun Sundararajan sa Leonard N. Stern School of Business, NYU, su u radu objavljenom u martu ove godine, izložili analizu funkcionisanja nekih od najpoznatijih oblika ekonomije deljenja koji se odnose na rentiranje dobara i usluga i pokušali da kvantifikuju posledice deljenja vožnji kroz servise kao što su Uber i drugi, na tražnju za automobilima u Americi u poslednje dve godine.

Došli su do sledećih rezultata: šerovanje vožnji doprinosi (1) boljoj alokaciji resursa i stoga stvaranju novih prihoda u trgovanju između konzumenata, (2) stvaranju dodatne vrednosti za one konzumente koji ranije nisu mogli da sebi priušte kola, (3) otvara mogućnost da se tražnja pomeri ka višem kvalitetu automobila i povećaju prihodi proizvođača automobila kroz povećanu tražnju za vozilima koja će biti korišćena u šerovanim oblicima prevoza. S druge strane povećano korišćenje automobila dovodi do skraćivanja njegovog radnog veka i snižava ravnotežnu cenu koja se može postići u davanju ovakve usluge jer se trajna dobra koriste na efikasniji način.

Srazmerno najveću korist od ekonomije deljenja, zaključili su ovi istraživači, imaju oni potrošači čiji su prihodi ispodprosečni jer se ovom novom uslugom tržište dodatno otvorilo prema njima i omogućilo im da u većem broju uživaju usluge taksi prevoza, da im postanu dostupna vozila boljeg kvaliteta i da im se otvori nova mogućnost za stvaranje prihoda kroz (potencijalno) rentiranje sopstvenih vozila.

Za razliku od ovog faktografskog istraživanja baziranog na statističkim podacima, mnogo veći broj radova bavi se kritikom Uber-a i Airbnb (pre svih ostalih) sa vrednosnog aspekta. U njima se kaže da, čak i ako su Uber i Airbnb, nekada bili vođeni idejom ekonomije deljenja, oni su danas tipične, regularne tržišne kompanije – zapravo preduzeća za pružanje taksi i usluga izdavanja nekretnina sa zaista inovativnim načinom organizovanja posla. Neki, levičari kao na primer ekonomista Robert Rajh, celu ekonomiju deljenja smatraju neoliberalnim trojanskim konjem koji podriva prava zaposlenih, dok drugi ove dve i njima slične kompanije smatraju izdajom jednog u osnovi duboko socijalnog modela, izraslog iz krize i zasićenosti idejom posedovanja.

00

Sam Uber ima tri nivoa: Uber Black koji ima licencirane vozače koji pružaju klasične taksi usluge, UberX u kojem svako ko želi može biti taksista iako za to nema dozvolu niti je registrovan (to je Uber koji funkcioniše u Evropi pod imenom UberPOP) i Uber Pool aplikaciju koja omogućava većem broju putnika da se zajedno nađu na mreži i dogovore o deljenju jednog taksi vozila što predstavlja potpuni primer shared economy.

Najveći predmet žučnih rasprava je UberX za koji stručnjaci kažu da bi mogao biti deo ekonomije deljenja ako onaj koji tako prevozi putnike i inače prelazi određenu destinaciju pa je deli sa drugim saputnicima (kao kad na primer s prijateljima idemo na more istim kolima da prođemo jeftinije), ali prestaje da bude deo ove ekonomije ako tu liniju prelazi isključivo da bi zaradio novac od prevoženja putnika (kao linijski taksi na primer). Isto tako i Airbnb predstavlja deo ekonomije deljenja ako nekom rentiramo stan u kojem živimo a deo regularnih turističkih usluga ako smo se iz svog stana iselili i konstatno ga rentiramo.

Reč je o tankoj ali važnoj liniji. U ovom drugom slučaju, proglašavanje takve delatnosti za ekonomiju deljenja zapravo predstavlja način da se izbegne plaćanje poreza državi, ne plaćaju licence, ne postupa u skladu sa propisanim standardima za obavljanje delatnosti i izvlači od odgovornosti ukoliko na primer putnik u ovakvom vozilu bude povređen ili nastrada, ili ne dobije odgovarajuću uslugu smeštaja.

Ključna odbrana dve kompanije je da se one zapravo ne bave davanjem bilo kakvih konkretnih usluga, već predstavljaju isključivo tehnološke platforme koje su zapravo revolucionizovale način umrežavanja ljudi. To je verovatno argumentacija koja neće izdržati sud vremena u kojem poreske saobraćajne i druge državne službe i u SAD i u Evropi razmatraju kako da odgovore na ovaj nestandardni ekonomski izazov.