Evropa koja stari ne može sebi priuštiti da proćerda veštine i talente svoje mladosti. Rastući međugeneracijski jaz trebalo bi da bude prioritet evropskih javnih politika, donose u svom napisu Pija Hitl i Guntram Volf (PIA HÜTTL, GUNTRAM B. WOLFF) za portal Bruegel.
Tokom krize, uslovi života i zapošljavanja mladih i starih u Evropskoj uniji suštinski su se razišli. Pokazatelji siromaštva govore da su mladi ljudi posebno teško pogođeni recesijom u odnosu na starije sugrađane, ne samo u zemljama najviše pogođenim krizom, već i širom EU. Nezaposlenost mladih u EU između 2007. i 2013. godine povećala se na skoro 24 procenta, došavši do brojke od 5,5 miliona nezaposlenih mladih ljudi ispod 25 godina. Taj skok nezaposlenosti mladih i siromaštvo mladih su posebno zabrinjavajući, jer oni imaju dugotrajne efekte na produktivnost i potencijalni rast.
Istraživanja pokazuju da dug period nezaposlenosti nakon diplomiranja, kada radnici treba da steknu prve veštine na radnom mestu, može da ugrozi celu karijeru i dovede do manje produktivnosti. Nezaposlenost mladih ima negativne efekte na natalitet i demografiju, verovatno zbog povećanog rasta neizvesnosti u vezi sa nezaposlenošću. Pod takvim okolnostima mladi donose odluku da odlože osnivanje porodice.
Tri vrste javnih politika značajno su doprinele rastu međugeneracijske podele tokom krize. Prvo, politike u oblasti makroekonomije; pre odluke Evropske centralne banke da počne monetarnu relaksaciju u julu 2012. godine, finansijski uslovi unutar evrozone su se znatno razišli što je neke zemlje i kompanije izbacilo sa tržišta. Štaviše, fiskalna politika u evrozoni u celini je bila suviše restriktivna što je otežalo izlazak iz recesije. Shodno tome, nezaposlenost je povećana, ali nezaposlenost mladih je reagovala mnogo snažnije nego ukupna nezaposlenost. Ovo je delom zbog toga što je nesrazmerno velik broj mlađih radnika na privremenim ugovorima. Drugi faktor koji je takođe bitan, je to što je mladima bilo izuzetno otežano da dokažu svoje veštine u periodima recesije kada su u potrazi za poslom ostajali bez svojih prvih iskustava.
Drugo, struktura državne potrošnje se promenila tokom krize na štetu mlađe generacije i rashoda orijentisanih na buduće potrebe. Širom EU, udeo državne potrošnje na zdravstvo, obrazovanje i porodicu i decu je smanjen. Nasuprot tome, potrošnja za slučaj nezaposlenosti je porasla, posebno u zemljama najviše pogođenim krizom poput Grčke, Portugala, Španije i Italije. Samo penzioneri izgleda da su pošteđeni rezova i, u nekim slučajevima, čak su i imali koristi od povećanja javne potrošnje. Kako se struktura javne potrošnje prebacivala sa porodica, dece i obrazovanja na penzionere, to je doprinelo daljem pogoršanju međugeneracijske podele.
Treće, vlade u većini zemalja koje su bile pod najvećim pritiskom, sprovodile su penzione reforme koje su se bavile problemima održivosti. Međutim, ove reforme su često prolazile loše u smislu međugeneracijske pravičnosti. Odnos penzija, definisan kao odnos prosečnog penzionog prihoda i prosečnih primanja u radnoj populaciji je postavljen tako da u dužem periodu postepeno opada. To znači da će današnji mladi ljudi uživati manje izdašne penzije od današnjih penzionera. Dakle, čini se da teret nije ravnopravno raspoređen, jer su sprovedene reforme obično favorizovale sadašnje u odnosu na buduće penzionere, što je doprinelo povećanju međugeneracijske podele.
Angela Merkel je jednom rekla da Evropska unija čini otprilike 7 odsto svetske populacije, 25% njenog BDP-a, ali preko 50% svoje javne potrošnje troši na politike koje se jednim imenom nazivaju država blagostanja. To sumira velikodušnost evropskog modela socijalne brige, dok istovremeno otvara pitanje njegove održivosti na dugi rok. Međutim, kada se vlade suočavaju sa demografskim, fiskalnim ili drugim pritiscima, one treba da znaju šta da smanje i kako da reformišu.
Evropa koja stari ne može sebi da priušti da proćerda veštine i talente svoje mladosti. Sa ovim na umu, kreiranje politika koje bi odgovorile na ovaj međugeneracijski jaz koji se produbljuje trebalo bi da budu u fokusu vlada i njihovih administracija. Evropi su potrebne makroekonomske alatke javnih politika s kojima će na bolji način odgovarati na finansijske potrebe u evrozoni na način koji će omogućiti šire postavljene ciljeve koje odgovaraju svim članicama. Na kratak rok, sa skepsom gledamo na mogućnost da se napravi jedan sveobuhvatni evropski instrument u smislu evropskog osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Takve mere bi se mogle pokazati efikasnima, ali će to zahtevati značajan napor da se stvori harmonizovano evropsko zakonodavstvo na tržištu rada.
Umesto toga, može biti praktičnije da se postigne više simetričan i obavezujući okvir koordinacije u fiskalnim politikama. Da bi se odgovorilo na nezaposlenost mladih, predlažemo reforme tržišta rada koje omogućavaju postepenu sigurnost posla uporedo sa tim kako radnici budu dobijali čvršće radne ugovore a ekonomski rast se bude učvršćivao i jačao. Osim toga, ako novi budžetski rezovi budu potrebni, vlade treba da uče iz prošlih grešaka i ukidaju neproduktivnu vladinu potrošnju, i umesto toga ulažu u mlađe generacije i njihovu budućnost. Vlade takođe treba da razmotre sadašnju strukturu javne potrošnje. Na kraju, međugeneracijska razmena tereta u penzionim planovima treba da bude poboljšana i penzione reforme ne treba sprovoditi na račun mlađih generacija.
(Ovaj Op-Ed je takođe objavljen u Rzeczpospolita, El Mundo, Der Standard i Publico)