Tag Archives: trgovina

Fibonačijevi magični brojevi

10

Leonardo Bigollo (Leonardo Pisano ili de Piza; Leonardo Pizanski, Leonardo od Pize) bio je matematičar koji je živeo u Italiji na prelazu između 12. i 13. stoleća (1170-1240), ličnost koja je prva okrenula leđa sistemu rimskih brojeva koji su u njegovo vreme prevladavali. Leonardo je u istoriji bio poznat po nadimku Fibonacci, što je derivat dve reči (fillius + bonnacci, što na latinskom i italijanskom u miksu dobija značenje “sin dobronamernog”. Očigledno da je Leonardov otac Guljelmo (Guglielmo) bio poznat kao dobra osoba i znameniti trgovac koji je često putovao po Severnoj Africi. Tamo je, tokom svojih putovanja s ocem, njegov sin Leonardo i otkrio magiju arapskih brojeva i matematike.

24Hindu-arapski sistem brojanja prešao je iz Indije u Persiju a potom na Bliski Istok i u Severnu Afriku, odakle je „doskočio“ i na evropsko tle, pre svega zahvaljujući između ostalih i Fibonačiju. Pizanova ideja korišćenja arapskih brojeva sadržavala je mogućnost rada sa celim brojevima ili razlomcima, deljenje brojeva na proste činioce, kvadratni koren, itd. Uprkos brojnim prednostima i velikoj praktičnosti, usvojiti ovaj sistem nije bilo lako. Krstaški ratovi protiv islama koji su se u to vreme odigravali stavljali su pod sumnju što je bilo označeno kao “arapsko”. Arapski brojevi su 1299. u Firenci čak bili i zabranjeni, uz obrazloženje da ih je „lakše falsifikovati nego rimske brojeve”.

Zahvaljujući očevom poslu, Leonardu Fibonačiju je pružena prilika da se susreće s velikim matematičarima koji su se nalazili izvan tzv. „istočnog kruga“ (Egipat, Sirija, Alžir, Grčka, itd), i s kojima je njegov otac svakodnevno dolazio u kontakt tokom dugih putovanja kroz arapske zemlje i Mediteran. Kasnije se vratio u Italiju, a kada mu je bilo 32 godine objavio je knjigu Liber Abaci (1202), u kojoj je objasnio značaj arapskog sistema numerisanja i njihovu primenu na najrazličitije svakodnevne situacije tokom trgovine i trgovačkog računanja. Ovim je, zapravo, želeo da dokaže da bi Evropljanima bilo nepojamno praktičnije ukoliko bi počeli da se koriste arapskim a ne rimskim numeričkim sistemom: Arapski sistem bio je nenadmašan u radu sa stranim valutama, vođenju trgovačkih knjiga (tj današnjem računovodstvu), pri merenju i pretvaranju težinskih mera, itd. Četvrt veka kasnije (1227), objavio je drugo izdanje iste knjige koja je danas postala referentna verzija “Liber abaćija” jer ručno pisane kopije prvog izdanja iz 1202. ne postoje (naslov znači “Knjiga računanja”, mada je neki pogrešno prevode kao “Knjiga abakusa”; “abaci” ili “abacci” je talijanska reč za arapsku računaljku koja je u to vreme bila pojam za računske operacije. Danas postoji samo II izdanje iz 1227. dok su primerci prvog izdanja u celosti izgubljeni).

22

Federiko Drugi Hohenštaufenski (Federico II de Hohenstaufen, 1194-1250) bio je Sveti rimski car u trenutku kada je doznao za Fibonačijev rad, sve to zahvaljujući korespondenciji koju je po svom povratku u Italiju ovaj matematičar održavao s nekim od članova carevog Suda. Među njima je bio i Majkl Skot (Michael Scotus), astrolog kojem se Pizano divio i kome je posvetio drugo izdanje svoje i danas poznate knjige. Johan Palermski (Johnanes of Palermo) je pred tim Sudom postavio Fibonačiju jedan matematički problem koji će mu zauvek urezati mesto u istoriji.

Čovek stavi dva zeca u prostor okružen zidom sa svih strana. Koliko je parova zečeva moguće proizvesti iz ovog para za godinu dana, ako svakog meseca svaki par novih zečeva na svet donese još jedan par, koji se može reprodukovati svakog drugog meseca?

Fibonači je prihvatio izazov; rešio je taj problem, a rešenje objavio u radu pod nazivom “Flos” (1225). Tom prilikom razvio je numerički niz koji će u istoriji biti usvojen kao Fibonačijev niz. Ovaj niz brojeva počinje sa 0 i 1, a odatle je svaki element – ili Fibonačijev broj – zbir prethodna dva.

30

Fibonačijev niz predstavlja niz brojeva u kome zbir prethodna dva broja u nizu daju vrednost narednog člana niza. Indeksiranje članova ovog niza počinje od nule, a prva dva člana su mu 0 i 1.

To jest, nakon dve početne vrednosti, svaki sledeći broj je zbir dvaju prethodnih. Prvi Fibonačijevi brojevi takođe su označeni kao Fn, za n = 0, 1, … , pa su:

0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, ….

Ponekad se za ovaj niz smatra da počinje na F1 = 1, ali uobičajenije je uključiti F0 = 0.

01Fibonačijevi brojevi, a u stvari celokupan matematički princip – u zapadnoj matematici predstavljeni kao konstanta fi (∅), i to po čuvenom vajaru Fidiji koji se u izgradnji grčkog Panteona i skulptura ovog hrama koje su se u koristio proporcijom 1 : 1.6. Dakle, konstanta „fi“ nije dobila svoj naziv po Fibonačiju. Uz to, treba reći i da je dokazano kako je ova konstanta bila daleko ranije opisana, i to u Indiji.

I tako je Leonardo uspešno predstavio reproduktivni ciklus kod zečeva, iako je to veštački model u slučaju ovih životinja (a biološki gledano, to i nije sasvim tačno), savršeno se po tome uklapajući sa reproduktivnim modelom pčela. U košnici, samo je kraljica ta koja ima moć reprodukcije: Ona je jedina koja polaže jaja.31

Ako su oplođene, rađaju se ženke, sa 50% genetskog materijala kojeg pruža majka („Kraljica“), i sa drugih 50% koji potiču s očeve strane. Trutovi ili muške pčele nastaju od neoplođenih jaja. Zbog toga,ženske pčele radilice imaju dva roditelja, dok trutovi imati jednog: 100% njihove genetske informacije obezbeđuje majka.

001Pčele nisu jedini izuzetak, a ovi brojevi, kao matematički princip, stoje iza mnogovrsnih fenomena prirode: Fibonačijev niz nalazi se u rasporedu cvetnih latica, u nastanku uragana itd.

Fibonačijev niz se često nazivaju i “Božanskom razmerom”. Uzmemo li jedan deo Fibonačijevog niza (2, 3, 5, 8), i podelimo li svaki sledeći broj s njemu prethodnim, dobićemo uvek broj približan broju 1,618(2/3=1,5; 3/5=1,66; 5/8=1,6). Broj 1,618 jeste broj fi. Odnosi mera kod biljaka, životinja i ljudi, sa zapanjujućom preciznošću se približavaju broju fi.

Sledi nekoliko primera broja fi i njegove povezanosti sa Fibonačijem i prirodom:

U pčelinjoj zajednici, košnici, uvek je manji broj mužjaka pčela nego ženki pčela. Kada bi podelili broj ženki sa brojem mužjaka pčela, uvek bi dobili broj fi.

14

Nautilus (glavonožac), u svojoj konstrukciji ima spirale. Kada bismo izračunali odnos svakog spiralnog segmenta i njegovih razmera u odnosu prema narednom segmentu, dobili bismo broj fi.

Seme suncokreta raste u suprotnim spiralama. Međusobni odnosi promera rotacije je broj fi.

Izmerimo li čovečju dužinu od vrha glave do poda, a zatim to podelimo s dužinom od pupka do poda – dobijamo broj fi.

Kako je to moguće? Jesu li ovi slučajevi plod „abrakadabra“ kombinacije u matematici? Misterija koja leži iza ovog niza brojeva kojem je, izgleda, predodređeno da bude upisan u matematičke osnove svega što nas okružuje (ili barem u mnogim stvarima koje postoje oko nas) uvek nanovo fasciniraju stručnjake iz raznih oblasti nauke, a tu su čak i publikacije specijalizovane za pronalaženje novih oblasti i problema povezanih sa ovim nizom i konstantom fi.

Čak i nekoliko vekova kasnije, Johan Kepler (1571-1630) je bio trajno fasciniran istraživanjima ovog niza da bi, stolećima kasnije, razvio koncept koji je u istoriju matematike ušao kao “Božanska konstanta”, zapisana u njegovoj knjizi “Strena Seu de Nive Sexangula” (1611).

23Ali koliko “magije” ima u čuvenom Fibonačijevom nizu? U kom trenutku je Pizanac ovaj princip opisao kao svoju „ekskluzivu“, kao i proporcije među brojevima koje ih dovode u međusobni odnos? Istorija je ostavila tragove o prethodnim referencama koje se odnose na njegovu kasniju formulu, kao što je slučaj s nekolikim indijskim matematičarima: Gopalom (1135) i Hemačandrom (1150), koji su ovaj „Božanski odnos“ već pominjali u svojim spisima – i to nekoliko decenija pre nego što je Fibonači bio rođen.

Kepler je otkrio ovaj redosled koristeći se odnosom koji već postoji među postojećim uzastopnim članovima niza. Dva je prema broju 3 je ono što je 3 za 5, a petica za osmicu, i tako dalje sa svim elementima. Prema tome, postoji udeo-odnos-proporcija (Božanska konstanta: proporcija koja je zdušno korišćena u renesansnoj umetnosti kao „Zlatni presek“); ovaj niz se stalno održava tokom deljenja brojeva: bitno je da je proporcija izražena konstantom „fi“ ista u svakom slučaju, bez obzira da li je zdanje građeno po principima Zlatnog preseka gigantska ili je minijaturnih razmera. Ova proporcija je predstavljena brojem fi (u čast grčkog vajara Fidije, da ponovimo – a ne Fibonačija!):  φ = 1.618.

16Zlatni presek se javlja kao proporcija rastućih oblika u prirodi i vekovima je privlačio pažnju matematičara i umetnika. Odnos Zlatnog preseka se dobija ako se jedna duž podeli na takav način da je odnos većeg dela prema celom isti kao i odnos manjeg dela prema većem: 0.6180339887…

Neprekidnu podelu zlatnog preseka zapažamo u samoj prirodi na mnoštvu biljaka, koliko u opštem sklopu toliko i u njihovim delovima, cvetovima, listovima (npr ljutić, rastavić, itd) a u zapanjujućem savršenstvu u ljušturama morskih puževa kao što je npr Nautilus). Zlatni presek se jasno manifestuje u sklopu ljudskog tela. Proporcionisanje čovečje figure sastoji se u što tačnijoj konstrukciji Zlatnog preseka u neprekidnom odmeravanju minora na majoru, kao i u primeni ovako dobijenih mera na odgovarajuće delove i dimenzije tela.

Danas je opšte prihvaćeno mišljenje da je grčki arhitekta primenjivao zlatni presek kao najlepšu proporciju za najprikladnije oblike arhitekture. Proporcija Zlatnog preseka je traženi zakon lepote koji se nalazi u skladnosti i srazmernosti između pojedinih delova kao i delova u celini. Kroz istoriju je pravougaonik čiji je odnos među susednim stranicama u odnosu Φ=1.618033988749895… smatran najprijatnijim za oči. Grčki vajar Fidija izgradio je Partenon i mnoge figure na njemu u proporciji Zlatnog preseka.

Zlatni presek primenjen je na najlepšim grčkim hramovima, posebno dorskim, na celom gabaritu i detaljima.

21Platon je pisao “da se dve stvari na lep način sjedine bez nečeg trećeg. Između njih mora nastati veza koja ih sjedinjuje. To se može najbolje izvršiti proporcijom. Ako se od bilo koja tri broja onaj srednji odnosi prema najmanjem kao najveći prema srednjem i obrnuto, najmanji prema srednjem kao srednji prema najvećem, onda će poslednje i prvo biti srednje, a srednje prvo i poslednje, sve je dakle, nužno isto, a budući da je isto čini jedno jedino.”

Opis pristaje, kao što se uočava, pojmu zlatnog preseka. Zlatni presek, kao proporcijski ili sistem srazmera, korišćen je u praksi i na istoku i na zapadu, nekada tačno a ponekad s izvesnim odstupanjem. Keopsova piramida, gotske katedrale i mnoge druge poznate građevine sadrže u sebi proporciju Zlatnog preseka.

I ovde se priča o Fibonačiju završava – da bi se opet, u beskrajnom nizu, potvrđivala i trajala kao Zakon Prirode.

28U svojoj knjizi “Strena Seu de Nive Sexangula” („O šestougaonoj pahulji“, 1611.) Kepler je definisao značaj ove proporcije i niza koji se, prema njegovim rečima, na sličan način razvija u reproduktivnom procesu i koji se može uspešno održavati. Ideja Keplera o biološkom auto-replikativnom (tj. samoobnavljajućem, ili samooplođujućem) procesu koji se odvija po Fibonačijevom nizu je do ne tako davno ignorisan od strane biologa, kada je raspored listova filotaksisa (Phyllotaxis) na stablu i naučno učvrstio ovu teoriju. .

Međutim, kako god da je došlo do ovog naučnog uvida, njegovo otkriće numeričkog niza – kojim je uzdigao ideju o Božanskim proporcijama – bila je više nego dovoljna za Fibonačijevu besmrtnost u „reci vremena“, baš kao i u sećanju njegovih kolega matematičara. U Pizi je u 19. veku podignuta statua u njegovu čast, a može se danas posetiti na Gradskom groblju, na Trgu čuda (Piazza dei Miracoli). Ne postoji mnogo informacija o poznom dobu njegovog života, iako je dekretom Pizanske republike 1240. Leonardu odobrena doživotna plata, u znak priznanja stečenog na funkciji gradskog savetnika za računovodstvo i finansije.

BBVA OpenMind

 

Neoliberalizam

Ili, na srpskom, radikalno nazadnjaštvo. Reč mi je potrebna kao suprotnost neoliberalizmu. Šta bi bio neoiliberalizam?

04

Uzmimo da Sjedinjene Države napuste Svetsku trgovinsku organizaciju. I, čak, Ujedinjene nacije. I da se raspadne Evropska unija. Kako bi svet izgledao?

Najpre, zašto bi do nestajanja multilateralnih i univerzalnih međunarodnih ustanova i organizacija došlo? Ideološki, i na njemu zasnovan politički, podsticaj dao bi nacionalizam. Svet bi bio skup nacionalnih država. Kako bi on delovao?

Pođimo od trgovine. Nema trgovačkih sporazuma već svaka zemlja ima onakvu trgovačku politiku koja njoj najviše odgovara. Svetsko tržište bi bilo anarhično, dakle bilo bi, u odnosu na postojeće stanje, deregulisano i liberalizovano. Svaka bi zemlja izabrala sopstveni oblik i nivo zaštite. To bi, dakle, bio protekcionistički sistem međunarodne trgovine.

Protekcionizam je zasnovan na nacionalizmu, što bi, u nedostatku međunarodnih ustanova, bio sistem suverenih država u svetskoj anarhiji. Drugačije rečeno, suverenost ne bi bila definisana u odnosu na međunarodno pravo jer njega ne bi ni bilo. Države bi bile odgovorne prema samima sebi, dakle odgovornost bi bila definisana domaćim pravom, dok bi međunarodna odgovornost bila realna. Ako, recimo, neka zemlja ne poštuje obaveze po stranom dugu, njenu bi imovinu zemlje poverioci konfiskovale ukoliko bi imale potrebnu moć ili silu da to učine.

Ili, da uzmem savremen primer, ako Meksiko ne želi da plati zid koji Amerika namerava da izgradi na njihovoj zajedničkoj granici, Sjedinjene Države bi mogle da se naplate fiskalnim i drugim jednostranim merama svake vrste (na primer, carinama ili ukidanjem trgovačkog sporazuma). U meri u kojoj bi to imalo negativne posledice po Meksiko, ta bi zemlja mogla da odluči da učestvuje u finansiranju zida, u celini ili delimično.

Ili, uzmimo primer iz srpske istorije: Miloševićev bojkot uvoza slovenačke robe. Nezavisno od slova Ustava i zakona, ako Slovenija ne promeni odnos prema Kosovu, neće više imati kupce u Srbiji. To bi bila realna odgovornost jer pravne nema. Naravno, srpski izvoz u Sloveniju takođe je trpeo, ali se računalo da su ti troškovi sasvim asimetrični i na štetu Slovenije. Izgubilo se iz vida da postoje treća tržišta, koja su slovenačkoj robi postala dostupnija posle raspada zemlje. Ovo je opštiji problem jer je veoma retko da su neki trgovački odnosi isključivo bilateralni. U slučaju bojkota slovenačke robe pošlo se od pretpostavke da ona neće biti konkurentna na svetskom tržištu jer se i inače verovalo da Slovenija iskorišćava Srbiju na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu. Račun je ispao pogrešan, ali to je bila mala šteta u odnosu na onu koja je proizašla iz ukupnog nazadnjačkog projekta.01

Uopšte govoreći, kada je reč o trgovini, neoiliberali su za protekcionizam i anarhično svetsko tržište.

Anarhija, međutim, ne proizvodi javna dobra. Recimo, bezbednost. U sistemu nacionalnih država i međunarodne anarhije interesi mogu da obezbede određeni nivo trgovine i realne odgovornosti u međudržavnim odnosima, ali ne i bezbednost tim državama i njihovim građanima. Neoiliberali, to jest nazadnjaci, zato su za sistem u kojem velike sile brinu o svetskoj bezbednosti.

Opet, u skorašnjoj srpskoj istoriji nacionalisti su računali s ravnotežom moći Amerike i Sovjetskog Saveza, koja je, prema njihovoj računici, omogućavala preraspodelu moći u Jugoslaviji u korist Srbije i srpskog naroda. Ovaj proračun još uvek se smatra tačnim, odnosno smatra se da će se pokazati tačnim čim se promeni svetski odnos snaga. Naravno, raspodela moći u svetu nije data, usled čega su sistemi zasnovani na ravnoteži sila nestabilni. Za šta bi raspad Sovjetskog Saveza trebalo da bude dovoljna pouka. No, istorijsko iskustvo se na tome ne iscrpljuje jer se jedan sistem ravnoteže evropskih i svetskih sila raspao pred Prvi svetski rat, a drugi, iliberalni, pred Drugi svetski rat. I, zapravo, neoiliberalizam jeste obnova radikalnog nazadnjaštva iz vremena uspona totalitarnih sistema.

Neoiliberalizam se, dakle, sastoji od nacionalizma, protekcionizma i realizma (u međunarodnim odnosima) i alternativa je univerzalizmu (ili multilateralizmu), trgovinskim sporazumima i međunarodnom pravu. Da li bi ovaj sistem, ako bi bio uspostavljen, bio stabilan? Može se tvrditi da protekcionizmu eventualni trgovinski ratovi ne prestavljaju problem jer bi se našao zajednički interes, koji bi onda obezbedio stabilnost. Teorijski, to nije lako pokazati, a istorija uči drukčije, ali, recimo da je, primera radi, uzajamna pretnja carinama republika i pokrajina u Jugoslaviji mogla da uspostavi realni politički sistem koji bi bio usklađen sa interesima svih. Ili da, recimo, sadašnji zahtevi za reciprocitet (ili slični zahtevi nacionalista pred Drugi svetski rat, ne samo srpskih već i hrvatskih i svih drugih) mogu da obezbede stabilnost usklađenu sa svačijim interesima. Ovo je prilično nerealistična pretpostavka ako se ne bi uzeli u obzir i odnosi sa trećim zemljama, to jest čitav svet.

Zašto je nacionalistički svetski poredak nestabilan? Iz istog razloga iz kojeg je nestabilan sistem država nastalih iz bivše Jugoslavije. Jer su lokalni i svetski odnos snaga promenljivi. Usled čega niti su ostvarivi nacionalistički interesi, niti je koristan protekcionistički privredni sistem. Znamo iz jugoslovenske istorije, a nije nemoguće da ćemo još jednom to naučiti i na svetskoj jer je radikalno nazadnjaštvo u usponu ne samo u Rusiji, već i u Evropi i u SAD.

Vladimir Gligorov, Novi magazin, 23.01.2017.

 

Gde se završavaju granice Evrope?

02

Evropu je u istoriji oblikovala dvostruka mreža odnosa: Evropa je, u svom začetku, ono što je hrišćanstvo učinilo za jedinstvo evropskog kulturnog područja, a potom Kalvinova i Luterova Reformacija. Ipak, Evropu su u ne manjoj meri činile i ideje, težnje i ideali Evropljana. Evropa kao prostor, i Evropa kao ideal.

Šta je sve Evropa? Je li ona tek geografski prostor, kulturna, konfesionalna, politička ili komercijalna unija? Pariski Le Monde Diplomatique je objavio izvode iz nove knjige profesora primenjene geopolitike Mišela Fušea (Michel Fouche), pod nazivom “Povratak granica” (Le retour des frontières, CNRS Editions, June 2016).

Istorijski gledano, Evropa se može definisati kao hiljadugodišnja  civilizacija ponikla na rimskom pravu i hrišćanstvu. Filozof i istoričar Mark Krepon (Marc Crépon) kaže da je ova civilizacija zasnovana na dvostrukoj mreži međusobnih odnosa: u njih spadaju 1. one zemlje sa čijim narodima su održavani odnosi (trgovina, uvoz–izvoz, jezičko prevođenje i kulturne relacije), ali tu, takođe, spada i 2. ono što su “Evropljani” ugrađivali u “stvari” o kojima su sanjali, zamišljene ili već postojeće kao “nešto drugo”. Odsustvo jasnih prirodnih granica dovelo je do toga da Evropa bude definisana u odnosu na ono što je razlikuje od njenih suseda – razlike u odnosu, na, recimo, ratoborne muslimane arapsko-berberskog kraljevstva, vizantijskog i otomanskog carstva. Pad Carigrada (tadašnjeg Konstantinopolisa) 1453. bio je traumatično iskustvo: Papa Pije II je bio prvi koji je večito svadljivim hrišćanskim plemićima ukazao da moraju početi da misle kao Evropljani (europeicos) ukoliko ozbiljno nameravaju da ostvare željeni cilj, naime: da oteraju Turke iz Evrope.

Naziv “Evropa” ušao je u rečnik tadašnje diplomatije tek nakon Luterove i Kalvinove Reformacije, odmenjujući dotad saborni pojam “hrišćanstva”, koje je usled svojih nacionalnih i ideoloških podela bilo krhko. Evropa je postala politički ideal tek posle 1918. godine, kada se evropska svest pojavila u dva različita aspekta: 1.”evropejstvo” (‘Europeanism’), kao osećaj pripadnosti vekovima staroj civilizaciji, i 2. “evropeizam” (‘Europeism’)”, kao percepcija nastala urgentnom potrebom da se konačno “izgradi Evropa” i tako, napokon, okončaju njeni unutarnji sukobi i ratovi, a čiji su nagoveštaji počeli već 1930-ih godina. Ovo je proizašlo iz strahova od ponovnog pada u ratne ponore – kao očajnički lek i rešenje za sve one zemlje koje su pripadale Evropi. Nakon 1945. godine, uspostavljene su prve evropske zajednice na zapadnom delu kontinenta podeljenog među saveznicima: 1951. godine obrazovana je Evropska zajednica za ugalj i čelik, a zatim i Evropska ekonomska zajednica, sazdana 1957. Nakon 1991. godine i raspada Sovjetskog Saveza, usledio je geopolitički podsticaj da  se institucionalna Evropa proširi na istok.

15

Ono što se u svemu tome činilo kao novina bilo je uspostavljanje zajednice zasnovane na vladavini prava i raskidu sa prošlošću zasnovanoj na ravnoteži među rivalskim zemljama na kontinentu koji je oduvek bio bojno polje. Ovo stvaranje novog “Koncerta Evrope”, zasnovanog na ugovorima i institucijama, a ne na ravnoteži vojnih i ekonomskih snaga, razlikuje se od onoga što je Evropa bila dotad. Danas je, međutim, snaga ujedinjenja zasnovana pre svega kao potvrda primarnog značaja koji imaju mir i kompromis, ali koji su istovremeno i njena slabost u svetu sve većih egzistencijalnih pretnji i ogoljene sile koja se demonstrira u međunarodnim odnosima. Svaka zemlja ima svoje razloge zašto želi da bude ili da postane članica EU. Evropi je teško da na sebe gleda kao na koherentan entitet prilikom osmišljavanja zajedničke spoljne politike kada ekspanzija (koja se zemljama centralne Evrope čini kao prirodna posledica širenja NATO-a) pomera granice, a pritom su najbliži evropski susedi pozvani da uđu u Uniju. Kako Evropa da bude sigurna da su spoljne granice Šengenske zone pod kontrolom kada su one dosad premeštane već osam puta?

Ovo je zasnovano je na dvostrukoj mreži odnosa: na one relacije koje su evropske zemlje održavale sa drugim narodima, ali i one koje su “Evropljani” sazdali na stvarima o kojima su sanjali, zamišljali ili gledali kao na nešto Drugo.

Biti evropska država postalo je kriterijum za ulazak u EU, kao što je navedeno u članu 237 Sporazuma iz Rima (1957) a potom i Ugovora iz Mastrihta (1992). Nakon 1991., kada se o pitanju ekspanzije nije diskutovalo, Evropska komisija je rekla: “Biti “evropski” znači u sebi sadržati kombinaciju geografskih, istorijskih i kulturnih elemenata koji svi zajedno doprinose izgradnji evropskog identiteta. Zajednička iskustva međusobne blizine, ideja, vrednosti i istorijskih interakcija nemoguće je sažeti u jednostavnu formulu, i predmet je preispitivanja svake naredne generacije. Evropska komisija smatra da nije ni moguće niti u tom času zgodno utvrđivati granice Evropske unije, čije će konture biti oblikovane tokom mnogih godina koje dolaze. “Projekat će biti definisan od strane njenih članova, njegove prostorne dimenzije određene su zbirom država učesnica. Ovaj pristup je 2010. godine potvrđen od strane Grupe za budućnost EU 2030, koji je granicama posvetio samo jedan od 46 paragrafa.

Ovo je ostala osnovna evropska potka sve do pojave ozbiljnih kriza: sukoba u Ukrajini, izazova na području Šengenske zone i terorističkih pretnji. Neuspeh diskusije o spoljnim granicama EU objašnjava se podelom koje one (granice) izazivaju: Evropljani ne vole da se u javnosti uočavaju njihova međusobna neslaganja. Pristalice pristupanja Turske Evropskoj uniji, znajući da je pitanje granica oduvek bilo kontroverzno, potrudili su se da ih mandat  Grupe za budućnost EU 2030 ne spominje. Odbijanjem da se razgovara o granicama EU, kao i da se one uspostave, nameravalo se da se stavovi Evropske zajednice poklapaju sa Savetom Evrope, sastavljenim od 47 potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji uključuju Tursku (od 1950. godine) i Rusiju (od 1996.), ali ne i Belorusiju.14

Nestrpljivi kandidati

Neprekidno pomeranje granica održava nejasnoće koncepta geografske Evrope. Broj EU članica je od šest u 1951. narastao na 28 u 2016., i nakon brexita i odlaska Britanije pašče na 27. Međutim, među kandidatima za članstvo (Albanija, Makedonija, Crna Gora, Srbija, Turska) i potencijalnim kandidatima koji to žele da postanu (Bosna i Hercegovina, Gruzija, Kosovo, Moldavija, Ukrajina) raste nestrpljivost. Kako se mogu osećati kao deo evropske političke zajednice, ako njena teritorija još uvek nije uspostavljena? Na slikama evro-novčanica nema simbola zajedničkih ideala.

Ovakvi antagonistički koncepti doprinose teškoćama u dogovorima oko granica Evrope. Oni koji favorizuju federalno uređenje Evrope, njeno širenje vide kao prepreku integraciji; oni koji  su protiv federalizma, u neograničenom širenju granica prepoznaju mehanizam zaštite: nemačka CDU (Hrišćansko-demokratska unija predvođena Angelom Merkel protivi se britanskom evroskepticizmu. Kompromisna pozicija Francuske  je da se EU proširi na jug, čime bi napavili protivtežu uticaju koji Nemačka ima na istoku, dovodeći pod sebe Grčku u vreme mandata Valerija Žiskarda d’Estena (Valéry Giscard d’Estaing, 1974-81), kao i Kipar i Maltu (i početak pregovora sa Turskom) u mandatu Žaka Širaka (Jacques Chirac 1995 -2007).

Prvobitno su u Francuskoj bile prisutne dve vizije Evropskog projekta. Za Žana Monea (Jean Monnet, 1888-1979), ova jednom nejaka i rovita zajednica predstavljala je tržište koje će jednog dana biti izvor političke moći; stoga je trebalo da bude otvorena za čitav kontinent. Po Robertu Šumanu (Robert Schuman, 1886-1963), hrišćanskom demokrati obeleženom događajima poput nemačke aneksije Alzas-Mozela (Alsace-Moselle), samo je bilo potrebno okupiti u Uniju međusobno slične i homologne” zemlje koje po svojoj tradiciji, nasleđu i mentalitetu podsećaju jedna na drugu – da se nađu u jednoj proširenoj verziji Karolinške Evrope. Ovu viziju su 1994. ponovili nemački demohrišćani Volfgang Šojble (Wolfgang Schäuble) i Karl A. Lamers, koji su na neformalnom samitu održanom 25. juna 2016. koristili termin “Kerneuropa” (Jezgro Evrope), koje treba da ima šest osnivačkih zemalja (Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija).

Prevagu je, ipak, odnela Moneova anglo-američka vizija, ili je barem tako bilo do Brexita. Ona je imala ekonomski cilj: formirati jedinstveno tržište gde bi svi bili podvrgnuti istim pravilima o konkurenciji – kao i jedan horizont bez granica. Kako se vremenom i okolnostima geopolitička situacija promenila, tako su se menjali i motivi vezani za teritorijalno proširenje EU. U cilju opšte bezbednosti Evropljana, shvatilo se kako je bolje da njeni garanti budu susedne države koje bi pripadale istom klubu: nacionalnim interesima Nemačke potrebno je da i Poljska bude član EU, ali i obrnuto; u centralnoj Evropi i na Baltiku, EU, zajedno sa NATO-om, garantuje njihov nedavno povraćeni suverenitet. Želja za pristane na koncept EU se takođe delimično može objasniti političkim ciljevima: Evropska unija je u Portugalija sinonim za demokratiju i kraj kolonijalnih ratova; u Španiji, ona simbolizuje kraj frankizma; u Grčko, Evropa je sinonim za kraj vojne hunte. Pristupanje Irske i Britanije doprinelo je ukidanju sopstvenih kočnica i zastoja u širenju, istovremeno negujući popuštanje zategnutosti; Evropska perspektiva primorala je balkanske zemlje na međusobni dijalog.11

Jasna atlantska vizija

Ovo proširenje odgovara anglo-američkoj strateškoj viziji evropskog entiteta, koji bi se eventualno poklapaju sa teritorijom zemalja-članica Saveta Evrope, ali bez Rusije. Predsednici Džordž V. Buš i Barak Obama imali su osećaj da bi i Turska trebalo da uđe u EU. Potpredsednik Džo Bajden podržao je u tom smislu i ukrajinsku vlada, sa ciljem stvaranja “sanitarnog kordona” (cordon sanitaire) koji bi se prostirao od Baltika do Crnog mora. Sjedinjene države imaju jasnu viziju krajnjih granica; države-članice po tom pitanju imaju različite stavove, koji su rezultat njihovih nacionalnih interesa: Švedska je podržala baltičke države; Poljska je podržala Ukrajinu; Rumunija podržava Moldaviju i Gruziju; Grčka podržava Srbiju. Ove pozicije su legitimne; sve zajedno, one doprinose kontinuiranom širenju EU granica.

Za one države i političke snage koje insistiraju na geostrateškom značaju evropskog projekta u kombinaciji sa NATO-om, EU bi napokon u sebe usisala Tursku – ali ne i Rusiju. Jedina neizvesnost je južni Kavkaz: Jermenija, Azerbejdžan i Gruzija. To je vizija kako zemalja centralne Evrope i Baltika tako i onih iz severne i severozapadne Evrope. Ali, za one koji veruju da identitet treba da bude osnova evro-članstva, kao i da je taj identitet zasnovan na kulturi i vrednostima, za Tursku kao muslimansku zemlju u ovom klubu nema mesta. Ovo je stav konzervativne, neoliberalne Evropske narodne partije, koja je pre za sistem koncentričnih krugova: EU, evrozona, dakle manji krug. Isto važi i za Šojblea i francuske političare Žozefa Dola (Joseph Daul), Nikolu Sarkozija (Nicolas Sarkozy) i Alena Žipea (Alain Juppé). Partija evropskih socijalista je još otvorena za širenje kao priliku za širenje evropskih vrednosti (sekularizma uz insistiranje na demokratizaciji islama). Evropska komisija sprovodi politiku kontinuiranog širenja, omiljene ideje ove administracije koja se zalaže za depolitizovanje upravljanja Evropom – koja je za jedinstveno tržište, slobodnu i lojalnu konkurenciju i integracije – a koje bi, uz implicitnu podršku većine država, funkcionisala kao federacija.

Ostali u Francuskoj, poput predsednika Fransoa Olanda (François Hollande), kao i u Nemačkoj i Italiji veruju da je procena kapaciteta EU da apsorbuje nove članice trenutno ključna stvar koja se mora uzeti u obzir pre bilo kakvog daljeg širenja: Oni su, pre svega, za jednu dužu pauzu, tokom koje neće biti razmatranja pristupa novih članica Uniji, dok bi se istovremeno jačala evropska politika ka susednim državama – ali to bez intencija za njihov ulazak i privilegovana partnerstva.

Tu je i sve prisutnija ideja o jednoj Evropi koja bi bila više izdiferencirana, sa ekonomskim prostorom kojeg sačinjavaju 32 zemlje (verovatno uključujući Britaniju nakon 2019. godine); trenutna Unija, sa svojih 27 članova (zajedničkim tržištem, strukturnom politikom i vrednostima); tu je i jedna evrozonska EU, pretežno integrisana i usmerena ka fiskalnim i budžetskim uslovima i normativima; tu je i jedna Evropska unija oblikovana Šengenskom zonom, koja omogućava unutrašnju mobilnost i kontrolu svojih spoljnih granica, čak i ukoliko bi to značilo definisati jednu manju oblast koja bi bila pod bezbednosnom kontrolom Unije. A tu je i prostor ‘Šengen plus’; i, na kraju, tu je Evropa zemalja-osnivača, usmerena na Francusku, Nemačku i Italiju, plus nekoliko drugih u zavisnosti od konkretnih problema: Mediteran i Afrika za Španiju, Poljska u kontekstu Vajmarske grupe. Dana 25. juna 2016. godine, ministri spoljnih poslova šest država-osnivača EU izjavilo je da ‘prepoznaje različite nivoe ambicije među državama-članicama, kada je u pitanju projekat Evropskih integracija’. Ovo se odnosi na izazove evropskog suverenitet a- na odbranu, suverenost i bezbednost članica – sa kojima su suočene sve EU članice, iako je samo nekoliko država (Francuska, Nemačka Italija, Španija, Britanija) u stanju da konkretno odgovori na zadate probleme.

00

Evropski projekat treba ponovo razmotriti, dogovarajući se o tome šta i kako države-članice mogu doprineti na odgovarajućem nivou: na nivou kontinenta, iz perspektive saradnje sa svojim južnim i istočnim susedima, i, u široj slici, na globalnom nivou s ostatkom sveta. Ovo se, naravno, ne tiče samo neke, jedne određene (ili privilegovane) zemlje, već je pitanje mogućnosti sprovođenja efikasne spoljne politike kojom će se promovisati zajedničke vrednosti i interesi: to je strateška autonomija unutar bezbednosnog okvira trgovinskih tokova (pristup sirovinama, bezbednost trgovačkih puteva, dakle samostalnost u oalučivanju o trgovačin partnerima koji su van EU, ali bez ugrošavanja bezbednosti EU); tu je čuvanje i obezbeđivanje kritičnih komunikacionih mreža i infrastrukture; buduća EU moraće imati efikasno političko i diplomatsko rukovođenje predstojećim krizama; to je i strateški dijalog sa zemljama u nastajanju; strategija delovanja kao Treće strana, koja bi u budućnosti predvodila multilateralnim forumima, ne bi li se tako izbeglo formiranje američko-kineskog duopola; to je i razvojna pomoć (EU je, za neupućene, najveći svetski donator).

Ukoliko članice-osnivači Evropskog projekta – Francuska, Nemačka, Italija i Beneluks – nisu u stanju da preformulišu zajedničku politiku primerenu našem svetu u budućnosti – kao što su to učinili tokom Hladnog rata i dekolonizacije – ukoliko osnivači EU oni ne deluju kao centar gravitacije – sa zajedničkom dijagnozom, diskusijom/dogovorom i izričitim odlučivanjem – onda ko će?

Rusija, Kina, Amerika?

Michel Foucher, Monde Diplomatique

Mišel Fuše je bivši ambasador i predsedavajući odeljenja za primenjenu geopolitiku Koledža za Globalne studije pri Zadužbinskoj kući humanističkih nauka (Foundation Maison des Sciences de l’Homme). Ovaj tekst sastoji se iz izvoda njegove nove knjige “Povratak granica” (Le retour des frontiers, CNRS Editions, June 2016).

 

U borbi za Afriku Kina pobedila Zapad

U poslednjih 15 godina Kina jača svoj uticaj na Crnom kontinentu. Peking je danas najveći trgovinski partner Afrike, a direktne kineske investicije i kreditiranje u afričke zemlje rapidno rastu. Korist je obostrana — Kinezima su važni afrički resursi, a kineske investicije su dovele do ekonomskog rasta i smanjenja siromaštva na najgladnijem kontinentu.

Interesovanje Pekinga za Afriku objašnjava se sve većim geopolitičkim i geoekonomskim značajem ovog regiona u svetu. Afrika je dugo smatrana „beznadežnim kontinentom“, ali je gotovo neopaženo postala „kontinent budućnosti“, koji beleži ubrzani ekonomski i društveni rast, navode eksperti. Kao i krajem 19. veka, velike sile i danas vode bitku za „crnu Afriku“ — Amerika, Kina, Indija i posustale evropske države bore se za resurse. Afrika ima ogromnu teritoriju, oko milijardu stanovnika i ogromna prirodna bogatstva, koja prema različitim procenama čine 30-40 odsto svetskih rezervi sirovina — nafte, dijamanata, zlata i drugih ruda. Za poslednjih 30 godina, prema podacima Uprave za energetske informacije SAD, dokazane rezerve nafte u Africi uvećale su se za 120 odsto, sa 57 milijardi barela 1980. godine na 124 milijarde barela, 2012. A prema procenama kompanije KPMG, na obalama kontinenta ima još najmanje sto milijardi barela, koji „čekaju da budu otkriveni“.

Takođe, značajno su porasle i dokazane rezerve prirodnog gasa — sa 210 triliona kubnih stopa 1980. godine na 509 triliona 2012, odnosno za više od 140 odsto. Zahvaljujući intenzivnim potragama te brojke se stalno povećavaju. Recimo, nedavno je u Mozambiku pronađeno 127 triliona kubnih stopa gasa, a dodatne nedokazane rezerve procenjuju se na još 152 triliona.

Peking je „u borbu“ za Afriku ušao 2000. godine i vrlo brzo je pretekao Zapad i postao najvažniji trgovinski partner Afrikanaca. Još 2009. godine Kina je prestigla SAD, a već 2013. afričko-kineska trgovinska razmena premašila je 210 milijardi dolara, a Kinezi su ostavila Amerikance daleko iza sebe. Sa Zapada se čuju optužbe da je posredi „novi tip kolonijalizma“, ali većina Afrikanaca smatra da je partnerstvo sa Kinom dobrodošlo i da pogoduje razvoju kontinenta.

Brojke pokazuju da je 2013. godine uvoz sirove nafte iz Afrike pokrio 23 odsto potreba Kine. Pritom, nafta čini 64 odsto od ukupnog uvoza Kine iz afričkih zemalja. Takođe, Afrika obezbeđuje šest odsto kineskog uvoza rude gvožđa (uglavnom iz Južne Afrike) i 8,3 odsto uvoza bakra (uglavnom iz Zambije). Formula afričko-kineske saradnje definiše se kao „pomoć u zamenu za resurse“. Direktne investicije Kine u afričke zemlje uvećale su se sa 500 miliona dolara 2003. godine na skoro 15 milijardi dolara 2012. Neki procenjuju da ukupan obim kineskih ulaganja u ekonomije afričkih zemalja sada iznosi od 40 do 45 milijardi dolara, od kojih su skoro 15 milijardi direktne investicije. Kinezi ulažu u infrastrukturu, industriju, transport, energetiku, poljoprivredu i građevinu, u pedesetak afričkih zemalja. U Africi posluje preko 2.000 kineskih kompanija, a u poslednjih desetak godina tamo se preselilo i oko milion kineskih biznismena i radnika.

Eksperti ocenjuju da Kina, podstaknuta „glađu“ za sirovinama i masovnim tržištima, nastupa odlučno. Na kontinentu se grade luke, saobraćajnice, železničke pruge, aerodromi, brane, električne centrale, naftovodi, tržni centri… Uz upravljanje kineskih stručnjaka pojavile su se plantaže pamuka, otvaraju se fabrike i puštaju u rad hidrocentrale…

Jedan od većih projekata je izgradnja železničke pruge na istoku kontinenta, koja će povezivati više istočnoafričkih zemalja. Posebnu pažnju zaslužuju napori Kine u eksploataciji uranijuma na Crnom kontinentu. Dugogodišnji lideri tržišta uranijuma su Kanada, Kazahstan i Australija. Peking sa nekim od njih trguje, ali sada sve više računa na nove snabdevače uranijuma — Namibiju, Južnoafričku Republiku i Niger. Nalazište Hisab u Namibiji, čiji je godišnji kapacitet 5.700 tona, pretvorio je zemlju u jedan od najvećih izvoznika uranijuma u svetu. Ako se posmatra učešće Kine u afričkoj privredi, može se zaključiti da Kinezi imaju ogromne građevinske i infrastrukturne projekte u regionu. Tu recimo spada izgradnja velike džamije u Alžiru, koju gradi Kineska državna građevinsko-inženjerska korporacija CSCEC, a čija se vrednost procenjuje na 1,3 milijarde. Džamija će moći da primi 120.000 ljudi. U Gani je, na primer, kompanija „Sinohydro“ izgradila hidroelektranu, čija je vrednost 700 miliona dolara. To je samo deo velikog kineskog projekta izgradnje hidroelektrana u mnogim afričkim zemljama. Takođe, u Gvineji je sagrađen kongresni centar, vrednosti od 800 miliona dolara. Za 3,5 milijarde dolara Kinezi su u Angoli izgradili novi grad Kilambu, predviđen za 500.000 ljudi, a u Keniji su za 300 miliona dolara napravili najveći put u Istočnoj Africi, koji spaja Najrobi sa gradom Thika. Osim toga, Kinezi grade i stadione i sportske centre u mnogim afričkim državama.

Ovo je samo delić projekata koji Kinezi realizuju u Africi.

Kineski predsednik Xi Jingping je još u decembru prošle godine govorio o planovima da uključi Afriku u projekat morskog „Puta svile“. Tada je Kina obećala Afrikancima 60 milijardi dolara investicija i kredita. Deo te sume otići će na projekte u okviru „Puta svile“. „Novi put svile“ spajaće Aziju, Evropu i Afriku, a glavni cilj tog projekta je povezivanje ljudi i jačanje kapitala, investicija, saradnje u trgovini i razvijanje infrastrukture.

Osim toga, kineski zvaničnici su više puta isticali da taj kontinent ostaje jedan od prioriteta njihove politike. Afrika je već puna kineskih prodavnica i kineske robe, ali Kina računa na dalje širenje tržišta. Saradnja, međutim, nije uvek pogodna za Afrikance — kineski radnici im zauzimaju radna mesta, a u Južnoafričkoj Republici je, recimo, kineski tekstil potisnuo domaću proizvodnju. Ali Kinezi mudro rade — oni grade puteve, infrastrukturu, nude kredite, daju pomoć.

Cilj — rast uticaja i ekonomska korist. Alarmantna nestašica vode u svetu Osim toga, Kina je afričkim liderima ponudila alternativu i tako im omogućila da ignorišu mnoge zapadne zahteve. Kinezi daju novac i ne vezuju ga za politička uslovljavanja. Kineska roba široke potrošnje po svojim karakteristikama (niska cena, jednostavnost upotrebe i sl.) savršeno odgovara afričkim kupcima. Kinezi na ovom tržištu dominiraju i zato što se proizvođači iz drugih zemalja plaše mnogih rizika koji vrebaju u ovom regionu. To olakšava razumevanje sa afričkim liderima, kao i činjenica da Peking nema običaj da se meša u unutrašnju politiku afričkih zemalja. Takođe, Kina za razliku od zapadnih država ne kritikuje lokalne vlasti za narušavanje ljudskih prava.

To što su Kinezi uspostavili dobre odnose sa afričkim vlastima jako nervira Zapad. Još 2012. godine Hilari Klinton je tokom svoje afričke turneje kritikovala zemlje koje „daju Africi novac, ne mareći za to što on ide u ruke autoritarnih vlada“. Ona nije direktno „prozvala“ Kinu, ali je bilo više nego jasno na koga je mislila.

Olivera Ikodinović, Sputnik News

 

Alibaba ili kako u prvih 5 minuta zaraditi milijardu dolara na Dan samaca

05

Kineski kolos za e-trgovinu na malo Alibaba je potukao svoj stari rekord na Dan samaca, 11. novembra. Džek Ma i njegova kompanija za internet prodaju su za manje od pet minuta prodali artikala u vrednosti od milijardu dolara, dok je u prvih 16 sati “samačkog kupoholičarstva” prodato robe vredne čak gotovo $14mlrd (13,7 milijardi). Ovo takođe znači i da je za manje od pola dana ostvaren promet veći nego što je bio tokom čitave prošle godine, javljaju američki portal Bloomberg, londonski Fajnenšel tajms i Dejli telegraf, kao i Gadgets NDTV.

Tokom 24 sata ovog istočnjačkog pandana “Crnom petku”, najomiljenijem danu svih kupoholičara Zapada, u Kini je prodato robe u vrednosti od 17.8 milijardi dolara.

08Kinezi obeležavaju “Dan samaca” od 1990-tih godina, kada su kineski studenti, zapravo, ovaj dan izabrali kao pandan – Valentinovu. Ovo je trgovački odgovor na Dan zaljubljenih, kako bi svi oni koji nisu u emotivnoj vezi i koji “soliraju” mogli sebi da priušte da kupuju… ako ne za svog partnera, a ono barem za sebe. Upravo su Džek Ma i njegova e-kompanija Alibaba zdušno podržali ovu inicijativu, prevorivši je 2009. u praznik poklonika (veoma jeftine) kupovine.

Dan samaca je, kada se radi o prodaji, zasenio i Crni petak (koji pada dan nakon novembarskog Dana zahvalnosti), ali i Sajber-ponedeljak (kojim započinje sezona Božićnih kupovina u internet-trgovini), što su dva dana kada se u Sjedinjenim Državama kupuje najintenzivnije.

Danijel Džang, glavni izvršni direktor Alibabe izjavio je da je “Još 2013. godine, Alibaba na dan samaca ostvario promet od 5,14 milijardi dolara (to jest 35 milijardi juana), što je u tom momentu bio najveći profit od bilo koje jednodnevne prodaje u prošlosti”… Sada (2016.), ovakav promet možemo postići za samo 60 minuta.”

Ove godine je u prvih sat vremena oko 83 odsto transakcija obavljeno posredstvom mobilnih uređaja; ovaj podatak ilustruje da potrošači iz Kine, “naoružani” pametnim telefonima, s puno entuzijazma pohode onlajn trgovce, mada na veliku štetu tradicionalnih prodavnica koje gube dah u trci s internetom.

25

E-portal Alibaba potukao sve rekorde, i to uprkos usporavanju rasta prodaje.

Bruto obim robne trgovine popeo se za 32 odsto, na 17,8 milijardi dolara.

24-časovna konzumerska egzaltacija otpočela je pompezno, a usred privrednog usporavanja Kine

Holding grupa Alibaba d.o.o. uspela je da postavi još jedan rekord u Danu samaca, čak i pored toga što je rast prodaje zaostajao prošle godine, u trenutku kada je ekonomsko usporavanje Kine nagnalo najmnogoljudniju naciju na smanjenje potrošačkog apetita.

14Prodaja na ovoj platformi za e-trgovinu popela se 32 odsto, na 120,7 milijardi juana (17,8 milijardi dolara), lako prevazišavši ukupni prošlogodišnji promet od 91,2 milijardi juana. Ipak, ovaj tempo rasta uveliko se smanjio sa prošlogodišnjih 60 odsto, obim koji je ovaj najvažniji trgovački dan u Kini dostigao 2015-te, u trenutku dok kineska ekonomija doživljava najsporiji tempo rasta u proteklih četvrt veka.

Patuljasti i gotovo neprimetni rast prometa kako tokom američkog Sajber ponedeljka tako i u Crnom petku, 24-časovna promocija na Mreži je pažljivo pratila indikatore zdravlja kineske privrede i njenog najvećeg online maloprodajnog lanca. Milijarder Jack Ma je 2009. na Alibabi pokrenuo veliku godišnju rasprodaju u vreme kada se to čini i na Zapadu, a od tada je ovaj dan prerastao u autentični društveni fenomen, kopirajući svoje ne samo zapadne rivale već i najveću kinesku kompaniju za internet trgovinu, JD.com Inc. uključujući tu i na hiljade poznatih brendova širom sveta.

00

Gigant za e-trgovinu je ove godine obeležio Dan samaca  tako što je angažovao glumicu Skarlet Johanson, Dejvida Bekama, košarkašku legendu Kobija Brajanta i pop-rok bend One Republic, sve u gala-ugođaju i raskošno, svojski se potrudivši da pobudi međunarodnu pažnju. Pop zvezda Keti Peri se u poslednjem trenutku povukla iz privatnih razloga.

16Rukovodioci ovog “praznika konzumerizma” su ove godine postavili lestvicu jako visoko, samouvereno predviđajući još jedan poduhvat za rekord, pa čak i slabljenje juana nije zaustavilo entuzijazam i raspoloženje Kineza za kupovinu inostrane robe.

“Potrošački potencijal težak 1,3 milijarde ljudi u Kini je upravo otkriven”, rekao je Džek Ma, govoreći na konferenciji za novinare. “Možemo da jasno uočimo ogroman potencijal kineskog tržišta.”

Kineska ekonomija sve više zavisi od svojih više od milijardu potrošača u momentu dok globalni rast usporava. Prošle godine je na krajnju potrošnju otišlo više od polovine privrednog autputa. Kupci su do sada zanemarivali usporavanje u drugom po veličini svetskoj ekonomiji, sa rastom u maloprodaji od 10,7 odsto u septembru, što je rekord za ovu godinu. Rastuća srednja klasa sada traži bolji kvalitet proizvoda, kao i inovativne načine kupovine.

“Mnogi strani brendovi, onih kojih ima i onih kojih nema na kineskom tržištu, iskoristiće ovaj trgovački događaj kako bi dodatno uvećali profil svojih brendova pred kineskim potrošačima”, rekao je Andrija Čeng, analitičar u firmi eMarketer.12

Dan samaca su 1990. izmislili kineski studenti kao odgovor na Dan zaljubljenih, u skladu s informacijama iz “Narodnog dnevnika”, javnog štampanog glasila kineske Komunističke partije. Jedanaesti novembar, kao brojka po sebi, u vizuelnom smislu, podseća na “gole grane”, što je lokalni izraz za neženje i usedelice. Otkad je taj datum pretvoren u svojevrsni potrošački fenomen koji podrazumeva mesece provedene u brižljivom planiranju, milione ljudi kao osoblja zaduženog za logistiku i tehničko-tehnološku podršku, kao i nacionalni medijski “slapovi” reklama i promotivnih operacija.

U petak 11. novembra najbolje se prodavala roba kompanija Epl, Najki i Adidas, kao i uređaji kineske fabrike potrošačke elektronike Haier, saopštila je kompanija Alibaba na svom zvaničnom blogu. Alibabine akcije kojima se trguje u SAD su u Njujorku u četvrtak pale za 4,6 odsto. To je nastavak pada od srede kada su akcije Alibabe pale za 3,2 odsto kao posledica zabrinutosti zbog uticaja politike Donalda Trampa na ekspanziju kompanije na prekomorskim tržištima.

Oko 14.000 brendova nudilo je u petak svoje proizvode. Alibaba je pokrenuo virtuelni servis kako bi kineskim kupcima obezbedio kupovinu zapadne robe, od Mejsisa u Njujorku do Otaku Mode u Tokiju. Uz sve to, bio je i streaming uživo, pa je čak mobilna igrica Pokemon-Go, bazirana na kretanju ka određenim lokacijama, pokušala da pobudi interesovanje kupaca.

“Ponašanje potrošača se vremenom menja”, rekao je Alibabin izvršni direktor Danijel Džang tokom gala otvaranja. “Kupovina je postala zabava.”

Tokom prvih šest godina, rezultati su bili tabelirani u Alibabom rodnom gradu, Hangžuu, u istočnoj Kini. Ove godine, Ma je premestio svoj komandni centar u južni grad Šenžen na samoj granici sa Hong Kongom, u pokušaju da zadobije što širu međunarodnu pažnju. Ma, koji ima za cilj da do 2025. polovinu prihoda svoje kompanije ostvaruje preko granice tj u inostranstvu, rekao je da želi da uvede Festival kupovine u Sjedinjene Države i Veliku Britaniju.

15

“Možda bismo mogli da na našu desetu, petnaestu ili dvadesetu godišnjicu 11. novembra odemo u SAD, Evropu ili Japan, možda ćemo ovaj naš Praznik kupovine uvesti širom sveta”, rekao je Evans.

Prošle godine, jedna trećina kupaca je kupovala u inostranstvu tokom manifestacije – Nike patike i Levi’s farmerke bili su među najtraženijim artiklima. Očekuje se da će globalna e-trgovina na malo porasti za 24 odsto, a ove godine je na 1,91 biliona dolara u transakcijama, prema firmi eMarketer. Navodi se da će se, samo u Kini, taj broj povećati za 36 odsto, na 899 milijardi dolara.

Alibabin Dan samaca je ipak izazvao i neke kontroverze, oko izveštaja o obavljenoj trgovini, odnosno bruto obimu trgovine. Američka Komisija za hartije od vrednosti je, pregledajući podatke prošlogodišnje promocije, delimično odgovorivši na zabrinutost da je brojka o ukupnoj trgovini mogla uključivati i prodaju koju su napravili trgovci iz “treće ruke” ili da su u tu brojku uključene transakcije za koje, do kraja, nije bilo plaćeno. Alibabin potpredsednik Džozef Cai je rekao da kompanija sarađuje sa regulatorom, dobrovoljno obelodanivši i podelivši činjenice vezane za istragu.

Navodi o napumpanim ciframa su i na lokalu izašle na svetlo dana. U utorak, Državna uprava za industriju i trgovinu rekla je da je pozvala najveće online prodavce na sastanak – uključujući Alibabu, JD, Tencent Holdings Ltd. i Amazon.com Inc., upozoravajući ih na naduvane brojke o prodajama, podmećući lažnu robu ili se koristeći predatorskim taktikama.

“Postoji dosta nejasnoća i rasplinutosti oko te cifre”, rekao je Pol Svini (Paul Sweeney), analitičar na Blumberg televiziji. Ipak, “mnogi investitori pažljivo će nadgledati bruto vrednost robe, koja je više usmerena na golu priču koja treba da usmeri potrošače.”

Bloomberg

Azija: i dalje osetljiva na nesigurnost razvijenih ekonomija

02

Nije lako držati sređenu kuću kad vam je komšiluk nesređen. To je, ujedno, i velika prepreka postavljena pred azijske ekonomije, dok se industrijski napredni deo sveta, u svom “neredu”, bavi neuobičajenom ekonomskom, finansijskom, institucionalnom i političkom fluidnošću. Sudeći po podacima o kineskom bruto domaćem proizvodu objavljenim ove nedelje, Azija je u relativno povoljnom položaju onda kada treba da se nosi s aktuelnim izazovima. Bitka je, međutim, daleko od pobede, piše stručnjak za azijsku ekonomiju Mohamed El-Erijan.

U nekim normalnijim vremenima, Aziji je samo bilo potrebno da postavi dva glavna ekonomska pitanja u vezi sa razvijenim zemljama: Koliko je jaka lokomotiva koju bi ovi narodi koncipirali za uspešno obavljanje globalne trgovine? I, u kojoj meri će ove privredno napredne nacije obezbeđivati relativno stabilne tokove kapitala, koherentnu strukturu kamatnih stopa i ograničavanje nestabilnosti dolara, evra i jena, u svetu u kojem (za sada) postoje tri glavne rezervne valute?

Narodna valuta

U proteklih godinu dana, pridodat je i treći problem – još jedan koji je strukturne prirode, jer se odnosi na stabilnost svetskih trgovinskih režima. S obzirom da je Britanija glasala da izađe iz Evropske unije, da je anti-trgovinska retorika prisutna na američkim predsedničkim izborima i da duva vetar u prsa  Transpacifičkom partnerstvu – čime je ovaj Sporazum već usporen iako nije ni na startnoj crti – Azija više ne može uzimati zdravo za gotovo svoja dugogodišnja načela trgovine i finansijske globalizacije.

Ovakav razvoj događaja dodatno je podržan novonastalom realnošću: Previše godina sporog i ne-inkluzivnog rasta u razvijenom svetu doveli su do krajnje neobičnih monetarnih uslova, uključujući i negativne nominalne kamatne stope, veštački produkovane cene na tržištima kapitala i obveznica, kao i slabijeg potencijala rasta u budućnosti. Ovim trendovima pridružilo se intenziviranje i širenje političkih pokreta koji su protiv sadašnjeg establišmenta, čime je takođe uzdrmano poverenje u sposobnosti razvijenog sveta da prati preko potrebne domaće politike na lokalu, a kamoli da postigne globalnu odgovornost.

03

Razvijene zemlje su u samom jezgru današnjeg globalnog sistema, dajući mu ogromne privilegije i odgovornosti. Iz razloga što ostatku sveta izdaju svetske rezerve valute, ove nacije su u stanju da razmenjuju delove papira (novca) za robe i usluge koje su drugi proizveli. Njihove hartije od vrednosti daju glavni oblik spoljnoj štednji za privrede u razvoju, od kojih su mnoge izmestile (outsourcing) važan element finansijskog posredovanja. I razvijene zemlje imaju de fakto pravo veta na najuticajnije multilateralne ekonomske organizacije i institucije ova dva sveta: Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, i imaju odlučujuću reč oko toga ko će biti izabran da vodi ove institucije.

Ove značajne privilegije dolaze razvijenima uporedo s (više nego logičnim!) očekivanjima da će taj napredni svet ostvarivati zdravo i odgovorno ekonomsko upravljanje. Njihova prevelika uloga u dirigovanju globalnom privredom, trgovinom, industrijom, poslovanjem i finansijama znači da njihovi postupci imaju značajne efekte prelivanja. Ali, poverenje da će ta očekivanja biti dosledno ispunjena je prilično uzdrmano, jer je konfuzno viđenje politike usporilo donošenje i praktikovanje odgovarajućih političkih odgovora, uključujući tu i postavljanje prevelikog tereta na centralne banke. Pored toga, politika je takođe kontaminirala ekonomsko upravljanje, i to slabljenjem fleksibilnosti razvijenih zemalja – fleksibilnosti tako potrebne kada se treba nositi sa potencijalnim cikličnim padovima, bez obzira na pojavu (sve) dužih perioda niskog i nedovoljno inkluzivnog rasta.

07Ovakvi trendovi povećavaju osetljivost zemalja u razvoju na nagle promene u oblasti trgovine i finansijskih tokova. Za Aziju, to znači da se mora nositi sa sve slabijim međunarodnim “lokomotivama” koje su i te kako važne za prosperitet na domaćem terenu, kao i sa globalnim finansijskim uslovima koje bi mogle biti na udaru naleta uznemiravajućih finansijskih i provrednih nestabilnosti. Na sreću, mnoge azijske zemlje izgradile su značajnu finansijsku fleksibilnost – uključujući tu i stečene zadovoljavajuće nivoe međunarodnih rezervi, sposobnost da se izbegavaju volatilnosti glavnih valuta/neusklađenost sa datumima prispeća duga i tradicijom profesionalnog upravljanja državnim investicionim fondovima. Ove nacije takođe su “usidrene” tj. zavisne od regionalne kineske stope rasta, koja je veća od onih stopa rasta u SAD i Evropi.

Ipak, obala i ishodišta i dalje ostaju nejasna. Bilo bi pametno i uputno kada bi ove razvijena zemlje bile u stanju da razviju još veću finansijsku i ekonomsku otpornost, uključujući i produbljivanje svojih finansijskih tržišta, i daleko se više oslanjajući na domaće pokretače ekonomskog rasta. Osim toga, one se moraju nositi, i boriti, sa okruženjem u kojem je poželjno razvijati relativni regionalni potencijal u korist većih ekonomija (kao što su to kineska, indijska i indonežanska). Istorijski impresivna agilnost tih manjih a otvorenih ekonomija (kao što je singapurska) biće na još većim iskušenjima, jer su osnovna načela modela rasta koji je decenijama dobro služio sada predmet velike neizvesnosti – sada kad iz Evrope i Sjedinjenih Država dolaze signali o postojanju daleko manjeg entuzijazma za globalizacijom finansija, industrije, trgovine i poslovanja.

Azija je u relativno boljem položaju u odnosu na druge regione kada je pitanju zauzimanje dobrog kursa i kretanje današnjom neobično neizvesnom globalnom ekonomijom; Azija ima više izgleda za brže prevazilaženje izazova koje nam problemi globalne ekonomije danas nameću. Kada treba prosuditi protiv apsolutnog standarda za obezbeđivanje rastućeg prosperiteta među građanima, ove bi zemlje sada morale da se znatno intenzivnije zamisle kako da razviju što dublje domaće motore ekonomskog rasta i što efikasniji sistem za unutrašnje finansijsko posredovanje.

Mohamed A. El-Erian, Bloomberg

Prekretnica za Kinu: juan u elitnom klubu rezervnih valuta kluba MMF

Juan je u subotu 1. oktobra 2016. postao peti član prestižne korpe Specijalnih prava vučenja, SPV (SDR, Special drawing rights); analitičari procenjuju da, pre no što juan zaista i postane valuta kojom se slobodno trguje, potrebno sprovesti još neke reforme.

Kineski juan se od prekjuče pridružio elitnoj grupi rezervnih valuta kreiranih od strane Međunarodnog monetarnog fonda, o čemu se već priča kao o prekretnici, odnosno usponu značaja Kine na globalnom finansijskom tržištu.

Juan, takođe poznat i kao renminbi, postao je uz američki dolar, evro, japanski jen i britansku funtu peta članica MMF-ove prestižne korpe valuta Specijalnih prava vučenja.

Analitičari kažu da ovo predstavlja početak nove ere za juan, čime je otvoren put širem usvajanju kineske valute u međunarodnoj trgovini i jačanju statusa Kine kao ključnog igrača u globalnom finansijskom sistemu.

Oni, međutim, kažu i da će Peking u narednim godinama morati da sprovede još reformi kako bi „pogurala“ internacionalizaciju juana, jer je sada jedina SPV rezervna valuta kojom se ne može u potpunosti (slobodno) trgovati. Međunarodni investitori i dalje se suočavaju sa dosta restrikcija u trgovini juanom – denominovanim obveznicama i akcijama. 03

Piter Vong Tung-šun (Peter Wong Tung-shun), izvršni direktor HSBC banke za azijsko–pacifički region opisao je uključivanje juana u SPV korpu kao “značajan trenutak u nastojanju juana da postane istinski međunarodna valuta.”

SDR korpa je grupa rezervnih međunarodnih valuta koju je 1969. stvorio MMF sa ciljem unapređenja svetske trgovine, povećanja likvidnosti i dopune zvaničnih rezervi zemalja-članica tokom finansijske krize.

Peking je prvi put počeo da dozvoljava korišćenje juana 2003. godine, kada je bankama u Hong Kongu dozvolio da izvrše određene poslove u domaćoj valuti. Od 2009. godine, Kina je počela da sve intenzivnije gura svoju valutu, dozvoljavajući međunarodnim kompanijama i privrednicima da obavljaju trgovinu koristeći juan, a godinu dana kasnije omogućavajući da se on koristi u investicionim operacijama.

U novembru prošle godine, generalna direktorka MMF Kristin Lagard izjavila je da je juan ispunio dva glavna kriterijuma za uključivanje u korpu, rekavši da je ova valuta bila “u širokoj upotrebi” i “slobodno raspoloživa za upotrebu”. MMF je tada najavio da će juan postati njena peta rezervna valuta u decembru.

“Uključivanje SPV u korpu sada i formalno izbacuje juan u redove najznačajnijih svetskih rezervnih valuta, obezbeđujući tako veće poverenje za kompanije i institucije širom sveta da trguju koristeći juan, ali i investiraju u imovinu koja je denominovana u juanu”, rekao je Vong.01

“Verujemo da će kineske vlasti u narednom periodu nastaviti da sprovode reforme kako finansijskog tako i tržišta kapitalom, postepeno sve više otvarajući vrata prekograničnim tokovima novca, i osiguravajući da će Kina i renminbi postati sve dublje integrisane u globalni finansijski sistem.”

Vong je kazao da će Hong Kong – kao offshore centar za trgovanje juanom i glavno čvorište za finansijska tržišta i upravljanje imovinom, u budućnosti igrati ključnu ulogu u internacionalizaciji kineske valute.

Mark Čendler (Marc Chandler), šef globalnih valutnih strategija u Brown Brothers Harriman Investor Services, opisao je indukciju juana u SPV korpu kao “priznanje za divovske korake koje je Kina pravila još od 1970-tih godina naovamo, a posebno od njenog stupanja u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. godine.”

Svetska banka je prošlog meseca prodala 700 miliona američkih dolara u obveznicama denominovanim u Specijalna prava vučenja, što je prva takva emisija obveznica za više od 30 godina.

“Gledajući širu sliku, uloga juana kao rezervne valute može samo da ide uzlaznom putanjom. MMF je ocenio da se u juanima čuva oko jedan posto ukupnih svetskih rezervi”, rekao je Čendler.

04

Jasper Lo, izvršni direktor brokerske kompanije King International ocenjuje da je potrebno pet godina kako bi juan postao u potpunosti konvertibilan.

On je rekao da je “kineska ekonomija na domaćem terenu slaba i da bi potpuna konvertibilnost juana u ovom trenutku dovela do odliva kapitala. Kina će verovatno dopustiti da juan postane potpuno konvertibilan tek kada se njena ekonomija bude oporavila. Za taj oporavak može biti potrebno oko pet godina.”

Uoči njegovog uključivanja u SPV korpu juan je i dalje bio slab, a trgovina se obavljala po kursu od 6.6698 juana za jedan američki dolar, što je pad od gotovo sedam odsto u poslednjih godinu dana.

Ovaj članak se pojavio u štampanom izdanju South China Morning Post

South China Morning Post

Prestanak dominacije SAD nad internetom

Desio se istorijski pomak: U subotu prvog oktobra 2016. i zvanično prestaje američka dominacija u kontroli globalnog sistema dodele internet–adresa, piše londonski The Economist

Jedan svet. Jedan internet.

01

Ovo je slogan Internet korporacije za dodelu imena i brojeva, ICANN. Vlada Sjedinjenih Država priprema se da preseče poslednju nit kojom još kontroliše svetsku računarsku mrežu, odričući se u korist ove organizacije, većim delom simbolične ali ipak važne uloge u upravljanju globalnim sistemom internet-adresa.

Ukoliko se ne dogodi da u poslednji tren iskrsne neka komplikacija, ova tranzicija biće sprovedena u subotu u pet sati ujutro po srednjeevropskom vremenu. Ova tranzicija rezultat je isteka ugovora koji je dosad postojao između američke vlade i Internet korporacije za dodelu imena i brojeva (ICANN), a koja upravlja takozvanom osnovnom ili “korenskom zonom” Interneta. DNS, na taj način, prelazi iz ruku američke vlade u nedležnost ICANN-a.

Po isteku ugovora s ministarstvom trgovine SAD, organizacija ICANN prerašće u neprofitnu i samostalnu međunarodnu organizaciju koja će upravljati Internet-agencijom za dodelu imena, naziva i brojeva, sistemom za internet-domene kao što je ‘.com-a’.

Zvaničnici ICANN-a i SAD posebno ističu kako je ova promena sastavni deo starog koncepta i plana o tzv ‘privatizaciji’ ovih funkcija, dok neki kritičari tvrde da je pre svega posredi ‘poklon’, koji bi mogao da ugrozi integritet svetske računarske mreže.

Potpredsednik ICANN-a Kris Mondini (Christopher Mondini) naglasio je da promena ne bi trebalo da utiče na uobičajenu, svakodnevnu upotrebu Interneta, i da će nastojati da globalnu cyber-zajednicu uveri da sistem neće biti podložan uticaju ili regulativi ijedne pojedinačne države sveta. “Posredi je novi model upravljanja Internetom”, izjavio je Mondini.

04

Upravljanje sistemom zasnivaće se po modelu višečlane strukture, u kojoj bi nevladine grupe, inženjeri, vladina tela i kompanije bile u stanju da onemogućavaju prevlast bilo kojih i bilo čijih pojedinačnih interesa.

Ukoliko neka od grupacija koje se nalaze u sastavu ICANN-a oceni da se ova organizacija udaljava od svog smisla i primarnih zadataka, kako kaže, “ona će imati moći da pokrene mere za autokorekciju”.

Neki od predstavnika američkog Kongresa pokušali su da zaustave ovu tranziciju, nudeći argument da će ova promena “omogućiti da autoritarni režimi zadobiju još veću kontrolu nad Internetom”. U tom duhu je i američki senator Ted Kruz (Ted Cruz) zatražio blokadu ovog, kako je rekao, “radikalnog plana” o ustupanju kontrole nad globalnom kompjuterskom mrežom.

ICANN, kako je ovog meseca upozorio američki senator, “ne predstavlja demokratsko telo” već je “posredi korporacija s vizantijskom strukturom upravljanja kako bi se zamutile linije odgovornosti. Njom sada upravljaju globalne birokrate koje navodno odgovaraju nekim multinacionalnim kompanijama i vladama, kao i tehnokratama uključujući tu i neke od najrepresivnijih režima na svetu, kao što su to Kina, Iran i Rusija“, ljutito je izjavio Kruz.

Pristalice plana tranzicije na ove optužbe uzvraćaju argumentom da ovakvi prigovori ne uzimaju u obzir napredovanje i funkcionisanje Interneta u godinama koje su za nama.

05

“Ova tranzicija građena je skoro punih 20 godina i počiva na dvopartijskom konsenzusu (demokrata i republikanaca), dakle zasniva se na jednoglasju po ovom pitanju koje je bilo prisutno tokom mandata više američkih kabineta”, poručila je Ketrin Braun (Kathryn Brown), predsednica Internet-društva koje su osnovali neki od utemeljivača Interneta.

“Ova tranzicija dodatno će osnažiti Internet kao siguran, stabilan i robustan alat koji će milijardama ljudi širom sveta omogućiti veći uticaj na svoje živote, na društva čiji su deo kao i na čitav svet”, rekla je Braunova.

Tranzicija bi trebalo da se nastavi uprkos tome što nije savršena, mišljenje je i Danijela Kastra (Daniel Castro), potpredsednika Fondacije za IT i inovacije. “Uplitanje američke vlade bi u u ovom momentu potkopalo međunarodni konsenzus, ali i smanjilo poverenje u model višečlane strukture, i to u trenutku kada su te funkcije najpotrebnije”, upozorio je Kastro u belešci na svom blogu.

Tranzicija sistema dodele internet domena bi trebalo da “označava ključni ‘konstitutivni trenutak’ za sistem upravljanja Internetom”, dodao je on, “a Sjedinjene Države trebalo bi da se pobrinu da budu na pravoj strani u tom istorijskom trenutku”.

The Economist

Ekonomistova ljubavnica

01

U poslednjih nekoliko decenija, ekonomija kolonizuje studije ljudskih aktivnosti za koje se do sada, bespogovorno smatralo da su izuzete iz strogog kalkulisanja. Ono što kritičari zovu “ekonomski imperijalizam” proizveo je ekonomiju ljubavi, umetnosti, muzike, jezika, književnosti, i mnogo toga drugog – piše čuveni ekonomski istoričar, baron Robert Skidelsky za portal Project Syndicate.

Opšta ideja u osnovi ovog proširenja ekonomije je da u svemu što ljudi rade, bilo da je to vođenje ljubavi ili pravljenje aplikacija, oni imaju za cilj da ostvare najbolje rezultate po najnižoj ceni. Ove prednosti i troškovi mogu se svesti na novac. Dakle, ljudi su uvek u potrazi za najboljom finansijskom dobiti po osnovu svojih transakcija.

Ovo je u suprotnosti sa prihvaćenim razdvajanem aktivnosti na one gde je ispravno (i racionalno) računati troškove, i one u kojima ljudi to ne čine (i ne treba) da računaju troškove. Reći da su stvari srca podložne hladnom obračunu je, kažu kritičari, nerazumevanje suštine. Ali obračun hladnog srca, odgovoriće ekonomisti, je upravo poenta.

Pionir ekonomskog pristupa ljubavi je nobelovac Geri Beker, koji je veći deo karijere proveo na Univerzitetu u Čikagu (gde drugde?). U svom čuvenom radu, “Teorija braka”, objavljenom 1973. godine, Beker tvrdi da izbor partnera predstavlja svojevrsno tržište, a brakovi se javljaju tek kada oba partnera očekuju da će u tome imati dobit. To je vrlo sofisticirana teorija, oslanja se na komplementarne prirode muškog i ženskog rada, a koji teže da vide ljubav kao mehanizam za smanjenje troškova.

03

U skorije vreme, ekonomisti kao što su Lena Edlund sa Kolumbija univerziteta i Evelin Korn sa Univerziteta u Marburgu, kao i Marina Della Giusta sa Univerziteta Reding, Maria Laura di Tommaso sa Univerziteta u Torinu, i Steiner Strom sa Univerziteta u Oslu, primenili su isti pristup na prostituciju. Ovde, ekonomski pristup može izgledati racionalnije, s obzirom da je novac, doduše, jedina relevantna valuta. Edlund i Korn tretiraju žene i prostitutke kao zamenu. Treća alternativa, rad na redovnom poslu, isključena je kao pretpostavka.

Prema podacima, prostitutke zarađuju mnogo više novca nego žene koje rade na običnim poslovima. Dakle, pitanje je: zašto postoji toliko visoka premija za takve niske kvalifikacije?

Na strani tražnje je muškarac, često u tranzitu, koji vaga prednosti da ide sa prostitutkama protiv troškova da bude uhvaćen. Na strani ponude prostitutka će zahtevati veću zarade za kompenzaciju za njen veći rizik od bolesti, nasilja, i ugroženu perspektivu braka. “Ako je brak izvor prihoda za žene,” pišu Edlund i Korn “onda prostitutka mora da nadoknadi propuštene prilike braka na tržištu.” Tako profit odražava oportunitetne troškove za prostitutku da obavlja seksualni rad.

Postoji spreman odgovor na pitanje zašto konkurencija ne dovodi do spuštanja cena usluga seksualnih radnica. One imaju “rezervnu platu”: Ako im se nudi manje, one će izabrati manje rizičan delokrug rada.

Kakav razlog država ima da se umeša u ovo tržište gde se sklapaju dogovori između voljnih kupaca i prodavaca? Zašto ne dekriminalizovati tržište u potpunosti, jer mnogi seksualni radnici to žele? Kao i svako tržište, i tržište seksa traži regulaciju, posebno u zaštiti zdravlja i bezbednosti svojih radnika. I, kao i na svim tržištima, kriminalna aktivnost, uključujući i nasilje, već je ilegalno.

Ali, sa druge strane, postoji jak pokret za potpunu zabranu kupovine seksa. Takozvani Zakon o kupovini seksa, koji kriminalizuje kupovinu, ali ne i prodaju seksualnih usluga se sprovodi u Švedskoj, Norveškoj, Islandu, i Severnoj Irskoj. Očekuje se da prisilno smanjenje potražnje smanji snabdevanje, bez potrebe da se kriminalizuju dobavljači. Postoje neki dokazi da je to imalo željeni efekat. (Iako pristalice tzv. nordijskog sistema ignorišu efekat kriminalizovanja kupovine seksa na zarade onih koji su snabdevači seksa, ili bi ga isporučivali.)

07

Pokret za zabranu kupovine seksa je dobio na važnosti sa porastom svetske trgovine ženama (kao i lekovima). To se može smatrati troškom globalizacije, posebno kada se radi o prilivu iz zemalja u kojima se veoma razlikuju stavovi prema ženama, na Zapad.

Ali predloženi lek je suviše ekstreman. Pretpostavka Zakona o kupovini seksa je da je prostitucija uvek prinudna za žene – da je organski oblik nasilja nad ženama i devojčicama. Ali ne vidim razlog da verujemo da je to tako. Ključno pitanje odnosi se na definiciju reči “dobrovoljno.”

08Zaista, neke prostitutke su u raljama makroa, a ljude koji koriste njihove usluge treba kažnjavati. Ali već postoje zakoni koji zabranjuju robovski rad. Pretpostavljam da je većina prostitutki odabrala svoj posao nerado, pod pritiskom potrebe, ne nevoljno. Ako budu kažnjavani ljudi koji koriste njihove usluge, onda bi trebalo da na isti način budu kažnjeni ljudi koji koriste usluge drugih ljudi da ih čekiraju na kasama, radnike u kol centrima i druge.

Onda postoje neke prostitutke (manjina, svakako) koji tvrde da uživaju u svom radu. I, naravno, postoje muške prostitutke, gej i strejt, koji su uglavnom ignorisani od strane feminističke kritike prostitucije. Ukratko, pogled na ljudsku prirodu onih koji traže da se zabrani kupovina seksa je ograničen kao i pogled ekonomiste. Kao što kaže sveti Avgustin: “Ako si daleko od bludnica, svet će biti uspaljen od požude.”

Na kraju krajeva, svi argumenti protiv prostitucije na osnovu pojmova nejednakosti i prinude su površni. Postoji, naravno, jak etički argument protiv prostitucije. Ali ako nismo spremni da se uhvatimo u koštac sa tim – a naša liberalna civilizacija nije – najbolje što možemo da uradimo je da regulišemo tu trgovinu.

Project Syndicate

35 inovativnih interfejsa koju su izmenili naš svet (1/2)

Šta su interfejsi?

Interfejsi su sve ono gde čovek susreće tehnologiju.

00

Oni pružaju pametnije načine za jednostavniju upotrebu stvari i prostiji način korišćenja pametnih stvari. Interfejsi oslobađaju potencijale složenih sistema i tehnologija, kako bi ih korisnici kojima su potrebni mogli da upotrebljavaju. Iz dana u dan, neprestano, interfejs je taj koji je u stanju da menjaju svet oko nas.

Korisnički interfejsi su od ključnog značaja za neke od svetski najvažnijih inovacija. S obzirom da linija između “interfejsa” i “pronalaska” može biti prilično nejasna i tanka, evo prilike da malo zagrebemo po toj crti – i napravimo mali pregled interfejsa koji su bukvalno izmenili naše živote.

Kompanija Xerox poseduje zaista dugačak spisak korisnih interfejsa: “Zeleno-dugme-znači-odobrenje-za-štampu-na kopir- aparatima”. Jednostavne, elegantne linije menija zvanog “hamburger” na vašem telefonskom displeju. A tu je i “računarski partner” koji pomaže da današnji gradovi sprovode propise o parkiranju.

Dakle, ovde je spisak kojim se odaje dužno poštovanje omiljenim primerima (i primercima!) korisničkih interfejsa, a vi ćete sigurno prepoznati najveći broj njih:

  1. 01Računarski miš

Pre nego što je smišljen ovaj “miš”, ako biste hteli da komunicirate s računarom, morali biste da mu instrukcije zadajete preko tastature.

Sve se to promenilo 1964. godine kada je inženjer i pronalazač Douglas Engelbart iz SRI International spojio parče neistesane drvene oplate, pločicu, par metalnih točkića i neki kabl kako bi napravio interakciju s računarom koja je i danas sasvim identična i prosta kao pre više od pola veka:  jednostavno postavite strelicu na željeno mesto na monitoru i napravite jedno “klik”: miš je rođen!

  1. 02Brzinomer

Ljudi kao vrsta u stanju su da opažaju ubrzanje i usporavanje. Ono što ne možemo da opažamo jeste – stvarna brzina kojom se krećemo. Naravno, pre pronalaska i upotrebe automobila, ali to i nije toliko bitno.

Ali, s obzirom da su automobili postajali sve brži, postajalo je i sve jasnije još nešto: sve dok nismo saznali koliko brzo smo se kretali, nismo bili u stanju da regulišemo koliko bi to brzo trebalo da se krećemo.

Otto Schulze i njegov brzinomer. Kakva sjajna ideja.

  1. 03Sintetizacija teksta u govor

Neki interfejsi oslobađaju potencijale tj. mogućnosti sistema. A neki drugi pak oslobađaju potencijale samih korisnika.

Prodori u text-to-speech sintezi omogućili su ljudima sa invaliditetom govora i čitanja da prirodno interaguju s ljudima oko njih. Zamislite Stivena Hokinga bez njegovog tekstualno-govornog sinetizatora.

I dok ovaj tekstualno-govorni interfejs iz dana u dan postaje sve bolji i savršeniji, s njim dobijamo i potpuno novi niz aplikacija koje mogu izmeniti svačiji život.

  1. 04Prirodni jezik korisničkih interfejsa

Danas koristimo virtuelne pomoćnike, kao što Siri ili Cortana, ili “Google next exit”, dok vozimo ili da svojim ručnim zglavcima naložimo gestom da “pozovu kući.”

Ali, s daljim razvojem interfejsa prirodnog jezika, oni će sve više biti u stanju da ubrzaju složene procese koji uključuju dosta kucanja – od medicine pa do sveta finansija.

A samo je pitanje vremena kada će ovi intefejsi uspeti da shvate škotski akcenat.

  1. 05Rotacioni (obrtni) brojčanik telefona

Da biste danas koristili telefon s klasičnim obrtnim brojčanikom, morali biste prvo da pronađete poseban hotel s takvim spravama – nalik nekakvom hipsterskom butiku.

Brojčanik telefona je 1891. sve promenio. Do tada, za korišćenje telefona vam je bilo potrebno da verglate ručicu čime se električna iskra kao signal slala operatoru u telefonskoj centrali – kao znak da želite da se s nekim povežete. I tako do u nedogled: Svaki-pojedinačni-put-okrećete-ručicu-da-biste-dobili-operatora.

Brojčanik je bio prvi automatizovani interfejs pod kontrolom korisnika, koji ga upotrebljavao za upućivanje poziva. Pogledajte današnji iPhone i porazmislite za trenutak o tome koliko smo daleko dogurali.

  1. 06iPod “klik-točkić” za manipulaciju menijem

Nekoliko decenija nakon rotacionog točkića, Steve Jobs najavio je dolazak još jednog točkića, koji će promeniti tok čitavog tržišta.

Ne samo što je iPod svima pružio “Hiljadu pesama u džepu”, već nam je podario i novi način interakcije s uređajima.

Klik-točkić je takav interfejs koji je u sebi sjedinio oštro definisanu funkcionalnost s taktilnom jednostavnošću, na način koji je obnovio interes za portabl-plejere. Ako je dosad možda već i zamenjen, u to vreme – do pre samo nekoliko godina – ovo je bila suština onoga što je “cool”.

  1. 07QWERTY tastatura

Prve pisaće mašine imale su jedan široko rasprostranjen problem – ako biste otkucali dva susedna slova u brzom nizu, ona bi se ukrstila blokirajući dalji rad mašine.

Tako je 1870. urednik novina iz Milvokija objavio koja su to najčešće korišćena slova, stvorivši takvu tastaturu koja bi ovakva slova što je moguće više razdvojila, kako se tokom kucanja ne bi ukrštala. Rezultat je bila QWERTY tastatura.

Čudna činjenica: Najduža reč koju možete otkucati sa setom gornjeg seta slova na QWERTY tastaturi je “pisaća mašina” (typewriter)

  1. 08Predvidljivi unos teksta

Što je telefon manji, teži je za kucanje. Ovo se odnosilo na kabaste, stare (i nadasve voljene!) mobilne telefone finskog proizvođača Nokia ali takođe važi i za današnje “seksi”, nove iPhone mobilne.

Sistemi za predviđanje kucanog teksta kao što je to npr T9 omogućio nam je da manje vremena provodimo petljajući se oko “sitnih slovaca” na tastaturi mobilnog, obezbeđujući nam da posvetimo više vremena komunikaciji. Bez ovakvih prediktivnih sistema teško je i zamisliti da bi savremeno mobilno računarstvo imalo ovakvu silovitu uzlaznu putanju.

  1. 09ATM (bankomat)

“Dana drugog septembra naša banka će se otvoriti u 9:00 ujutro i nikada se više neće zatvoriti” – ovako je jedna reklama najavljivala prvi bankomat 1969. godine.

Bankomati su korisnicima pružili interfejs kojim oni potvrđuju svoj identitet, u interakciji sa evidencijom banke, da bi potom iz aparata povukli svoju gotovinu koju imaju na računu. Bankomati su omogućili bankama da svoje klijente usluže i  van radnog vremena – bio je ovo ogroman napredak u samouslužnoj maloprodaji.

  1. 10Elektronska naplata (Electronic Tolling Collection, ETC)

Zakrčenja puteva, preduge kolone vozila, pronalaženje punkta s najkraćim redom za čekanje kontrolora koji naplaćuje putarine, dok vozač mora da plaća i prikuplja sve priznanice sa naplatnih rampi – plaćanje i prikupljanje putarina je, na svom najosnovnijem nivou, jedan priličan problem za interfejs.

ETC tj elektronska naplata (upotreba transpondera u automobilima kojima se putarina plaća elektronski kada vozilo prolazi pored kabine za naplatu) dramatično je poboljšala protok saobraćaja, smanjivši potrošnju goriva jer je minimizirala potrebu za zaustavljanjem ispred naplatne kabine.

  1. 11Abakus – računaljka s kuglicama!

Daleko pre nego što je iko izmislio pisani sistem brojeva, drevna kultura Vavilonaca i dalje je imala tradiciju – a pre svega realnu potrebu – da računa, sabira i oduzima, deli i množi,  što im je uveliko olakšavalo trgovinu i proizvodnju.

Izum je brutalno jednostavan, mobilan i intuitivan – zato je ovu računaljku kao interfejs veoma teško ignorisati – koliko je samo abakus bio koristan, pouzdan, jednostavan i precizan!

  1. 12Internet-pretraživač

Ser Tim Berners-Li (Tim Berners-Lee) je linkove sa svetske računarske mreže indeksirao tj beležio – ručno. Naravno da je razvojem interneta porastao i obuhvat indeksiranja ne na milione već na milijarde linkova, a samim tim je postalo jasno da bi korisnicima bio potreban bolji način.

Ali, dok su pretraživači bili “ugrađeni” u prepune “portale” krcate vestima i linkovima, Google je sa svoje prve stranice skinuo sav taj dar-mar za pretragu svega i svačega, ostavljajući samo polje za ukucavanje ključne reči za pretragu i par aktivnih dugmadi.

Njihov korisnički interfejs pomogao je da univerzalna pretraga postane primarna funkcija veba.

  1. 13Grafički korisnički interfejs (Graphic user interface GUI)

Stavite kursor tj strelicu na određeno mesto i kliknete, prevučete i ubacite (drag & drop), preklapajući “prozori,” ikone, meniji – nijedna od ovih stvari  nije postojala sve dok grupica vizionara nije konačno stvorila “desktop” metaforu, koja je definisala grafički korisnički interfejs.

Oslanjajući se na viziju Daga Engelbarta (Doug Engelbart), Alena Keja (Alan Kay) i tima okupljenog oko Xerox PARC-a, ovi su naučnici bili prvi koji su postigli da računari “izađu” izvan komandne linije interfejsa, kraće rečeno: da se ne kuca samo unutar dosadnih tekstualnih kolona već da se korisnicima omogući da klikću po monitoru gde god zažele.

Ali, dok je Kseroksov “Alto” bio prvi kompjuter koji je koristio GUI, sigurno nije bio i poslednji. Ljudski/računarski interfejs ostaje ključna oblast istraživanja za naučnike širom sveta.

  1. 14Alfabetizacija

Popisi, katalozi i direktorijumi nisu bili organizovani po abecednom redu sve do prvog milenijuma Stare ere. Bilo je to divlje i brutalno doba.

Kako su se ljudi kroz istoriju razvijali i učili, alfabetizacija – odnosno organizovanje pisanih sadržaja po abecednom tj. slovnom redosledu pokazala se suštinski bitnim metodom organizovanja informacija. Organizacija po ovom redosledu ostala je u potpunosti ista kao i pre tri hiljade godina, i danas je ovaj interfejs još uvek nezamenljiv u poslovanju i organizaciji pisanih sadržaja.

  1. 15Daljinski upravljač

Davne 1898. godine, Nikola Tesla je demonstrirao prvi brodić upravljan bežičnom radio-kontrolom. Bio je to prvi put da je neko uspeo da iznađe metod za daljinsku kontrolu vozila i naprava.

I dok je Tesla veoma tačno predvideo da će se njegova “Tele-automatizacija” koristiti u vojne svrhe i za vođenje savremenih ratova, on nije mogao predvideti ulogu koju će daljinski upravljač igrati u našim životima – ni neverovatnu nezgrapnost prosečnog daljinskog upravljača.

  1. 16Lembova ručka

Prva ergonomski dizajnirana ručka lako bi mogla biti i najbolja koja je dosad napravljena. Lembova ručka još uvek je bez premca i danas nalazi široku primenu – od srpova do instrumenata u Spejs šatlu, od hirurškog intrumentarijuma do drški na koferima.

“Lembova drška čvrsto i bezbedno fiksira prste na dršci noža, zadržavajući postojano palac i prste na svom mestu”. Thomas B. Lamb, je započeo dizajn ručke 1941. godine, proučavajući 700 pari ruku tokom njihovog rada nožem, patentirajući 1945. svoj koncept drške, kako za dešnjake tako i za levoruke. Licencirane verzije Lembove drške danas se naširoko koriste u proizvodnji posuđa – lonaca, tiganja, fenova za kosu, bajoneta, čekića, kuhinjskih alata, brisača za podove, hirurških instrumenata, sanduka, srpova, kašika i viljušaka, odvijača za čepove, policijske palice i stotine drugih proizvoda.

Ova ručka imala je nesagledivo dubok uticaj na celokupan pokret dizajna i samo shvatanje ergonomije u funkciji upotrebne vrednosti predmeta.

  1. 17Solari tabla – Putni displej s rotirajućim listićima

Čak i kada su tokom 1950-tih železnički i vazdušni saobraćaj doživeli svoj bum, oglasne table s rasporedom dolazaka i odlazaka i dalje su se ažurirali ručno. Solari tabla bila je iskorak napred. Ovaj sistem rotirajućih listića kojeg su izmislila dvojica italijanskih sajdžija (i rođaka) omogućio je daljinsko ažuriranje putnog rasporeda.

Pored svoje već decenijama dokazane efikasnosti, svima nama tako drag i srcu prirastao šum obrtanja listića na displeju postao je sinonim za putovanja širom sveta (Neki savremeni digitalni displejevi i dalje se prave tako da stvaraju ovaj prepoznatljiv ton, signalizirajući putnicima koji čekaju da se tabla upravo ažurira, ali i podsećajući ih da ne zaborave na svoj voz ili avion … a takođe i iz nostalgičnih razloga).

  

  1. 18Razgovor putem Interneta (Internet Chat relay, IRC)

Mnogo pre nego što su izmišljene mobilne aplikacije za cyber ćaskanje tipa Slack i WhatsApp, ili čak AIM (AOL Instant Messenger), IRC je korišćen za povezivanje najranijih korisnika i tvoraca interneta putem tekstualnih poruka.

Iako je IRC interfejs svakako primitivan i na mnogo načina sirov i nedorađen, bio je to jedan od prvih internet-protokola koji su omogućili da današnje onlajn ćaskanje na Mreži postane stvarnost.

IRC je čak inspirisao Krisa Mesinu (Chris Messina) da usvoji jednu od puno korišćenih simbola u današnjoj onlajn komunikaciji: haštag, na Tviteru.