Tag Archives: Šengenska zona

Gde se završavaju granice Evrope?

02

Evropu je u istoriji oblikovala dvostruka mreža odnosa: Evropa je, u svom začetku, ono što je hrišćanstvo učinilo za jedinstvo evropskog kulturnog područja, a potom Kalvinova i Luterova Reformacija. Ipak, Evropu su u ne manjoj meri činile i ideje, težnje i ideali Evropljana. Evropa kao prostor, i Evropa kao ideal.

Šta je sve Evropa? Je li ona tek geografski prostor, kulturna, konfesionalna, politička ili komercijalna unija? Pariski Le Monde Diplomatique je objavio izvode iz nove knjige profesora primenjene geopolitike Mišela Fušea (Michel Fouche), pod nazivom “Povratak granica” (Le retour des frontières, CNRS Editions, June 2016).

Istorijski gledano, Evropa se može definisati kao hiljadugodišnja  civilizacija ponikla na rimskom pravu i hrišćanstvu. Filozof i istoričar Mark Krepon (Marc Crépon) kaže da je ova civilizacija zasnovana na dvostrukoj mreži međusobnih odnosa: u njih spadaju 1. one zemlje sa čijim narodima su održavani odnosi (trgovina, uvoz–izvoz, jezičko prevođenje i kulturne relacije), ali tu, takođe, spada i 2. ono što su “Evropljani” ugrađivali u “stvari” o kojima su sanjali, zamišljene ili već postojeće kao “nešto drugo”. Odsustvo jasnih prirodnih granica dovelo je do toga da Evropa bude definisana u odnosu na ono što je razlikuje od njenih suseda – razlike u odnosu, na, recimo, ratoborne muslimane arapsko-berberskog kraljevstva, vizantijskog i otomanskog carstva. Pad Carigrada (tadašnjeg Konstantinopolisa) 1453. bio je traumatično iskustvo: Papa Pije II je bio prvi koji je večito svadljivim hrišćanskim plemićima ukazao da moraju početi da misle kao Evropljani (europeicos) ukoliko ozbiljno nameravaju da ostvare željeni cilj, naime: da oteraju Turke iz Evrope.

Naziv “Evropa” ušao je u rečnik tadašnje diplomatije tek nakon Luterove i Kalvinove Reformacije, odmenjujući dotad saborni pojam “hrišćanstva”, koje je usled svojih nacionalnih i ideoloških podela bilo krhko. Evropa je postala politički ideal tek posle 1918. godine, kada se evropska svest pojavila u dva različita aspekta: 1.”evropejstvo” (‘Europeanism’), kao osećaj pripadnosti vekovima staroj civilizaciji, i 2. “evropeizam” (‘Europeism’)”, kao percepcija nastala urgentnom potrebom da se konačno “izgradi Evropa” i tako, napokon, okončaju njeni unutarnji sukobi i ratovi, a čiji su nagoveštaji počeli već 1930-ih godina. Ovo je proizašlo iz strahova od ponovnog pada u ratne ponore – kao očajnički lek i rešenje za sve one zemlje koje su pripadale Evropi. Nakon 1945. godine, uspostavljene su prve evropske zajednice na zapadnom delu kontinenta podeljenog među saveznicima: 1951. godine obrazovana je Evropska zajednica za ugalj i čelik, a zatim i Evropska ekonomska zajednica, sazdana 1957. Nakon 1991. godine i raspada Sovjetskog Saveza, usledio je geopolitički podsticaj da  se institucionalna Evropa proširi na istok.

15

Ono što se u svemu tome činilo kao novina bilo je uspostavljanje zajednice zasnovane na vladavini prava i raskidu sa prošlošću zasnovanoj na ravnoteži među rivalskim zemljama na kontinentu koji je oduvek bio bojno polje. Ovo stvaranje novog “Koncerta Evrope”, zasnovanog na ugovorima i institucijama, a ne na ravnoteži vojnih i ekonomskih snaga, razlikuje se od onoga što je Evropa bila dotad. Danas je, međutim, snaga ujedinjenja zasnovana pre svega kao potvrda primarnog značaja koji imaju mir i kompromis, ali koji su istovremeno i njena slabost u svetu sve većih egzistencijalnih pretnji i ogoljene sile koja se demonstrira u međunarodnim odnosima. Svaka zemlja ima svoje razloge zašto želi da bude ili da postane članica EU. Evropi je teško da na sebe gleda kao na koherentan entitet prilikom osmišljavanja zajedničke spoljne politike kada ekspanzija (koja se zemljama centralne Evrope čini kao prirodna posledica širenja NATO-a) pomera granice, a pritom su najbliži evropski susedi pozvani da uđu u Uniju. Kako Evropa da bude sigurna da su spoljne granice Šengenske zone pod kontrolom kada su one dosad premeštane već osam puta?

Ovo je zasnovano je na dvostrukoj mreži odnosa: na one relacije koje su evropske zemlje održavale sa drugim narodima, ali i one koje su “Evropljani” sazdali na stvarima o kojima su sanjali, zamišljali ili gledali kao na nešto Drugo.

Biti evropska država postalo je kriterijum za ulazak u EU, kao što je navedeno u članu 237 Sporazuma iz Rima (1957) a potom i Ugovora iz Mastrihta (1992). Nakon 1991., kada se o pitanju ekspanzije nije diskutovalo, Evropska komisija je rekla: “Biti “evropski” znači u sebi sadržati kombinaciju geografskih, istorijskih i kulturnih elemenata koji svi zajedno doprinose izgradnji evropskog identiteta. Zajednička iskustva međusobne blizine, ideja, vrednosti i istorijskih interakcija nemoguće je sažeti u jednostavnu formulu, i predmet je preispitivanja svake naredne generacije. Evropska komisija smatra da nije ni moguće niti u tom času zgodno utvrđivati granice Evropske unije, čije će konture biti oblikovane tokom mnogih godina koje dolaze. “Projekat će biti definisan od strane njenih članova, njegove prostorne dimenzije određene su zbirom država učesnica. Ovaj pristup je 2010. godine potvrđen od strane Grupe za budućnost EU 2030, koji je granicama posvetio samo jedan od 46 paragrafa.

Ovo je ostala osnovna evropska potka sve do pojave ozbiljnih kriza: sukoba u Ukrajini, izazova na području Šengenske zone i terorističkih pretnji. Neuspeh diskusije o spoljnim granicama EU objašnjava se podelom koje one (granice) izazivaju: Evropljani ne vole da se u javnosti uočavaju njihova međusobna neslaganja. Pristalice pristupanja Turske Evropskoj uniji, znajući da je pitanje granica oduvek bilo kontroverzno, potrudili su se da ih mandat  Grupe za budućnost EU 2030 ne spominje. Odbijanjem da se razgovara o granicama EU, kao i da se one uspostave, nameravalo se da se stavovi Evropske zajednice poklapaju sa Savetom Evrope, sastavljenim od 47 potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji uključuju Tursku (od 1950. godine) i Rusiju (od 1996.), ali ne i Belorusiju.14

Nestrpljivi kandidati

Neprekidno pomeranje granica održava nejasnoće koncepta geografske Evrope. Broj EU članica je od šest u 1951. narastao na 28 u 2016., i nakon brexita i odlaska Britanije pašče na 27. Međutim, među kandidatima za članstvo (Albanija, Makedonija, Crna Gora, Srbija, Turska) i potencijalnim kandidatima koji to žele da postanu (Bosna i Hercegovina, Gruzija, Kosovo, Moldavija, Ukrajina) raste nestrpljivost. Kako se mogu osećati kao deo evropske političke zajednice, ako njena teritorija još uvek nije uspostavljena? Na slikama evro-novčanica nema simbola zajedničkih ideala.

Ovakvi antagonistički koncepti doprinose teškoćama u dogovorima oko granica Evrope. Oni koji favorizuju federalno uređenje Evrope, njeno širenje vide kao prepreku integraciji; oni koji  su protiv federalizma, u neograničenom širenju granica prepoznaju mehanizam zaštite: nemačka CDU (Hrišćansko-demokratska unija predvođena Angelom Merkel protivi se britanskom evroskepticizmu. Kompromisna pozicija Francuske  je da se EU proširi na jug, čime bi napavili protivtežu uticaju koji Nemačka ima na istoku, dovodeći pod sebe Grčku u vreme mandata Valerija Žiskarda d’Estena (Valéry Giscard d’Estaing, 1974-81), kao i Kipar i Maltu (i početak pregovora sa Turskom) u mandatu Žaka Širaka (Jacques Chirac 1995 -2007).

Prvobitno su u Francuskoj bile prisutne dve vizije Evropskog projekta. Za Žana Monea (Jean Monnet, 1888-1979), ova jednom nejaka i rovita zajednica predstavljala je tržište koje će jednog dana biti izvor političke moći; stoga je trebalo da bude otvorena za čitav kontinent. Po Robertu Šumanu (Robert Schuman, 1886-1963), hrišćanskom demokrati obeleženom događajima poput nemačke aneksije Alzas-Mozela (Alsace-Moselle), samo je bilo potrebno okupiti u Uniju međusobno slične i homologne” zemlje koje po svojoj tradiciji, nasleđu i mentalitetu podsećaju jedna na drugu – da se nađu u jednoj proširenoj verziji Karolinške Evrope. Ovu viziju su 1994. ponovili nemački demohrišćani Volfgang Šojble (Wolfgang Schäuble) i Karl A. Lamers, koji su na neformalnom samitu održanom 25. juna 2016. koristili termin “Kerneuropa” (Jezgro Evrope), koje treba da ima šest osnivačkih zemalja (Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija).

Prevagu je, ipak, odnela Moneova anglo-američka vizija, ili je barem tako bilo do Brexita. Ona je imala ekonomski cilj: formirati jedinstveno tržište gde bi svi bili podvrgnuti istim pravilima o konkurenciji – kao i jedan horizont bez granica. Kako se vremenom i okolnostima geopolitička situacija promenila, tako su se menjali i motivi vezani za teritorijalno proširenje EU. U cilju opšte bezbednosti Evropljana, shvatilo se kako je bolje da njeni garanti budu susedne države koje bi pripadale istom klubu: nacionalnim interesima Nemačke potrebno je da i Poljska bude član EU, ali i obrnuto; u centralnoj Evropi i na Baltiku, EU, zajedno sa NATO-om, garantuje njihov nedavno povraćeni suverenitet. Želja za pristane na koncept EU se takođe delimično može objasniti političkim ciljevima: Evropska unija je u Portugalija sinonim za demokratiju i kraj kolonijalnih ratova; u Španiji, ona simbolizuje kraj frankizma; u Grčko, Evropa je sinonim za kraj vojne hunte. Pristupanje Irske i Britanije doprinelo je ukidanju sopstvenih kočnica i zastoja u širenju, istovremeno negujući popuštanje zategnutosti; Evropska perspektiva primorala je balkanske zemlje na međusobni dijalog.11

Jasna atlantska vizija

Ovo proširenje odgovara anglo-američkoj strateškoj viziji evropskog entiteta, koji bi se eventualno poklapaju sa teritorijom zemalja-članica Saveta Evrope, ali bez Rusije. Predsednici Džordž V. Buš i Barak Obama imali su osećaj da bi i Turska trebalo da uđe u EU. Potpredsednik Džo Bajden podržao je u tom smislu i ukrajinsku vlada, sa ciljem stvaranja “sanitarnog kordona” (cordon sanitaire) koji bi se prostirao od Baltika do Crnog mora. Sjedinjene države imaju jasnu viziju krajnjih granica; države-članice po tom pitanju imaju različite stavove, koji su rezultat njihovih nacionalnih interesa: Švedska je podržala baltičke države; Poljska je podržala Ukrajinu; Rumunija podržava Moldaviju i Gruziju; Grčka podržava Srbiju. Ove pozicije su legitimne; sve zajedno, one doprinose kontinuiranom širenju EU granica.

Za one države i političke snage koje insistiraju na geostrateškom značaju evropskog projekta u kombinaciji sa NATO-om, EU bi napokon u sebe usisala Tursku – ali ne i Rusiju. Jedina neizvesnost je južni Kavkaz: Jermenija, Azerbejdžan i Gruzija. To je vizija kako zemalja centralne Evrope i Baltika tako i onih iz severne i severozapadne Evrope. Ali, za one koji veruju da identitet treba da bude osnova evro-članstva, kao i da je taj identitet zasnovan na kulturi i vrednostima, za Tursku kao muslimansku zemlju u ovom klubu nema mesta. Ovo je stav konzervativne, neoliberalne Evropske narodne partije, koja je pre za sistem koncentričnih krugova: EU, evrozona, dakle manji krug. Isto važi i za Šojblea i francuske političare Žozefa Dola (Joseph Daul), Nikolu Sarkozija (Nicolas Sarkozy) i Alena Žipea (Alain Juppé). Partija evropskih socijalista je još otvorena za širenje kao priliku za širenje evropskih vrednosti (sekularizma uz insistiranje na demokratizaciji islama). Evropska komisija sprovodi politiku kontinuiranog širenja, omiljene ideje ove administracije koja se zalaže za depolitizovanje upravljanja Evropom – koja je za jedinstveno tržište, slobodnu i lojalnu konkurenciju i integracije – a koje bi, uz implicitnu podršku većine država, funkcionisala kao federacija.

Ostali u Francuskoj, poput predsednika Fransoa Olanda (François Hollande), kao i u Nemačkoj i Italiji veruju da je procena kapaciteta EU da apsorbuje nove članice trenutno ključna stvar koja se mora uzeti u obzir pre bilo kakvog daljeg širenja: Oni su, pre svega, za jednu dužu pauzu, tokom koje neće biti razmatranja pristupa novih članica Uniji, dok bi se istovremeno jačala evropska politika ka susednim državama – ali to bez intencija za njihov ulazak i privilegovana partnerstva.

Tu je i sve prisutnija ideja o jednoj Evropi koja bi bila više izdiferencirana, sa ekonomskim prostorom kojeg sačinjavaju 32 zemlje (verovatno uključujući Britaniju nakon 2019. godine); trenutna Unija, sa svojih 27 članova (zajedničkim tržištem, strukturnom politikom i vrednostima); tu je i jedna evrozonska EU, pretežno integrisana i usmerena ka fiskalnim i budžetskim uslovima i normativima; tu je i jedna Evropska unija oblikovana Šengenskom zonom, koja omogućava unutrašnju mobilnost i kontrolu svojih spoljnih granica, čak i ukoliko bi to značilo definisati jednu manju oblast koja bi bila pod bezbednosnom kontrolom Unije. A tu je i prostor ‘Šengen plus’; i, na kraju, tu je Evropa zemalja-osnivača, usmerena na Francusku, Nemačku i Italiju, plus nekoliko drugih u zavisnosti od konkretnih problema: Mediteran i Afrika za Španiju, Poljska u kontekstu Vajmarske grupe. Dana 25. juna 2016. godine, ministri spoljnih poslova šest država-osnivača EU izjavilo je da ‘prepoznaje različite nivoe ambicije među državama-članicama, kada je u pitanju projekat Evropskih integracija’. Ovo se odnosi na izazove evropskog suverenitet a- na odbranu, suverenost i bezbednost članica – sa kojima su suočene sve EU članice, iako je samo nekoliko država (Francuska, Nemačka Italija, Španija, Britanija) u stanju da konkretno odgovori na zadate probleme.

00

Evropski projekat treba ponovo razmotriti, dogovarajući se o tome šta i kako države-članice mogu doprineti na odgovarajućem nivou: na nivou kontinenta, iz perspektive saradnje sa svojim južnim i istočnim susedima, i, u široj slici, na globalnom nivou s ostatkom sveta. Ovo se, naravno, ne tiče samo neke, jedne određene (ili privilegovane) zemlje, već je pitanje mogućnosti sprovođenja efikasne spoljne politike kojom će se promovisati zajedničke vrednosti i interesi: to je strateška autonomija unutar bezbednosnog okvira trgovinskih tokova (pristup sirovinama, bezbednost trgovačkih puteva, dakle samostalnost u oalučivanju o trgovačin partnerima koji su van EU, ali bez ugrošavanja bezbednosti EU); tu je čuvanje i obezbeđivanje kritičnih komunikacionih mreža i infrastrukture; buduća EU moraće imati efikasno političko i diplomatsko rukovođenje predstojećim krizama; to je i strateški dijalog sa zemljama u nastajanju; strategija delovanja kao Treće strana, koja bi u budućnosti predvodila multilateralnim forumima, ne bi li se tako izbeglo formiranje američko-kineskog duopola; to je i razvojna pomoć (EU je, za neupućene, najveći svetski donator).

Ukoliko članice-osnivači Evropskog projekta – Francuska, Nemačka, Italija i Beneluks – nisu u stanju da preformulišu zajedničku politiku primerenu našem svetu u budućnosti – kao što su to učinili tokom Hladnog rata i dekolonizacije – ukoliko osnivači EU oni ne deluju kao centar gravitacije – sa zajedničkom dijagnozom, diskusijom/dogovorom i izričitim odlučivanjem – onda ko će?

Rusija, Kina, Amerika?

Michel Foucher, Monde Diplomatique

Mišel Fuše je bivši ambasador i predsedavajući odeljenja za primenjenu geopolitiku Koledža za Globalne studije pri Zadužbinskoj kući humanističkih nauka (Foundation Maison des Sciences de l’Homme). Ovaj tekst sastoji se iz izvoda njegove nove knjige “Povratak granica” (Le retour des frontiers, CNRS Editions, June 2016).

 

France Strategie: Dva scenarija štete od ukidanja Šengena

U opširnom političkom brifingu, think tank francuske vlade France Strategie razrađuje dva scenarija vezana za štete koje bi evropske ekonomije mogle doživeti zbog stavljanja Šengena ad acta. Ukoliko bi povratak kontrole granica u Evropi potrajao, on bi mogao da košta zemlje Šengenske zone oko 110 milijardi evra u narednih deset godina, donosi blog France Stratégie.

Iako je šengenski sporazum centralni deo evropskih integracija, vlade nekih zemalja EU, pod pritiskom evropskih glasača uznemirenih velikim prilivom migranata iz Afrike i sa Bliskog istoka, već su uvele privremene kontrole na granicama sa susednim članicama Evropske unije.

Članovi grupe eksperata iz France Strategie, bavili su se procenom šteta koje bi to moglo proizvesti po zemlje članice Šengenske zone u slučaju kraćeg i dugotrajnog prekida funkcionisanja ovog sistema, kao i same Francuske. Sve grafikone, objašnjenja i analize u ovom tekstu možete naći ovde

Prema njihovim procenama, samo Francuska bi trpela štetu od milijardu do dve milijarde evra na kratak rok i 10 milijardi evra na rok od deset godina, što odgovara 0,5% bruto domaćeg proizvoda (BDP), navodi se u ovom istraživačkom dokumentu.

“Na dugi rok, trajno uvođenje granične kontrole odgovaralo bi uvođenju stope poreza od 3% na  trgovinu između zemalja u Šengenskoj zoni, što bi za posledicu imalo strukturni pad trgovine od 10% do 20% “, izračunali su franuski eksperti koji svoje izveštaje šalju francuskom premijeru.

Najveći gubici bili bi zabeleženi u oblasti turizma, zatim u oblasti slobodnog protoka radne snage i drugih troškova vezanih za prekide u transportu.

Prema procenama stručnjaka, na opadanje turističkih poseta odnosi se polovina procenjenih gubitaka, 38% gubitaka vezano je za efekte kontrole na granicama za prekogranične radnike a 12% potiče od dodatnih troškova prevoza tereta.

Već sada šest od ukupno 26 zemalja Šengenske zone, praktikuje privremene kontrole na granici kao meru zaštite od ulaska migranata na njihovo tle.

Kratkoročno, kažu stručnjaci, udar bi se prvenstveno osetio kada je reč o kratkim posetama turista (city breaks i slični), radnicima koji prelaze iz države u državu da bi radili u industrijama smeštenim u pograničnim zonama pojedinih zemalja (vidi analizu Bruegel Instituta), turiste izvan Šengenske zone koji posećuju tokom svog putovanja više zemalja, kao i prevoznike tereta odnosno kamionskog i železničkog kargo prevoza.

U zavisnosti od toga da li bi pogranične kontrole bile permanentne ili povremene samo Francuska bi na kratak rok zabeležila štetu od oko dve milijarde dolara, ne uključujući tu opterećenje budžeta za obezbeđivanje ovakve vrste kontrole.

Kontrola granica, na duži rok, ugrozila bi trgovinu između zemalja članica Šengena a njen obim bi opao između 10% i 20%, što je jednako uvođenju poreza od 3% na trgovinu. Ove štete koje se samo u Francuskoj procenjuju na 0,5 odsto BDP ili više od deset milijardi evra ne uključuju dodatne štete koje bi mogle nastati usled smanjivanja stranih direktnih investicija i mobilnosti radne snage.

Ukupno gledano, BDP zemalja članica bio bi smanjen za 0,8 procentnih poena što je jednako iznosu od 100 miliona evra.  Svakako da bi u ukupan proračun šteta trebalo uključiti i štete od smanjene mobilnosti radnika, smanjenog SDI i finasijskih tokova ali je njih veoma teško proceniti.

Šengenski sporazum omogućava privremeno uvođenje graničnih kontrola, ali produženje ovog roka traži postupanje po izvesnom unapred utvrđenom protokolu. Krajem januara 26 ministara unutrašnjih poslova već je zatražilo od Evropske komisije da omogući produženje ove procedure u naredne dve godine, i to godinu dana pošto su članice obeležile tri decenije od potpisivanja Šengeskog sporazuma i dvadeset godina od njegove primene.

Ovo je vreme u kojem bi trebalo pažljivo odmeriti ekonomske troškove povratka na uvođenje trajne granične kontrole, kažu francuski analitičari.

Teškoće izazvane privremenim uvođenjem graničnih kontrola na nekoliko važnih graničnih prelaza već su jasno uočljive. Sistematska kontrola vozila na špansko-francuskoj granici već je stvorila velike zastoje – i stvaranje kolona dugih između 5 i 20 kilometara i tokom Božića. Na francusko-belgijskoj granici se čeka oko sat i po. Isto važi i za granicu Francuske i Švajcarske i Luksemburga, posebno izmedju Ansija (Annecy) i Ženeve. Na mostu Oresund koji spaja Kopenhagen i Malme (Malmö) kontrole su stvorile zastoj od 45 minuta za radnike koji svakodnevno preko mosta odlaze da rade u jednoj od ovih zemalja.

Prvi deo ovog policy brief-a se odnosi na procene kratkoročnih šteta s obzirom na produžavanje puta za turiste koji dolaze u kraće posete, radnike koji su angažovani u prekograničnim industrijama i turiste izvan Šengenske zone koji u svom intinereru imaju više zemalja, kao i prevoz robe kopnom.

U drugom delu papira razmatraju se dugoročne posledice povezane sa smanjenjem međugranične trgovine.

Dva scenarija su uzeta u razmatranje: prvi scenario: povremena nasumična kontrola privatnih automobila i kamiona koja je postojala pre primene Šengenskog sporazuma sa manjim zastojima na granicama, i drugi scenario: česte, ali ne sistematske kontrole automobila i kamiona, koje bi dovele do udvostručavanja prosečnog vremena čekanja na graničnim prelazima.

Posledice po turizam u Francuskoj

Francuska je jedna od najtraženijih turističkih destinacija sa 83 miliona stranih turista koji su proveli bar jednu noć i 122 miliona turista koji su proveli bar jedan dan u Francuskoj u 2014. Ukupna potrošnja turista u Francuskoj u ovoj godini je oko 2,4% BDP. Iako se ovaj dokument fokusira na vračćanje graničnih kontrola važno je napomenuti da, ukoliko bi ovaj proces bio dopunjen uvođenjem viza, to bi moglo proizvesti veliki šok na dolaske turista van Šengenske zone i kretanje turista unutar zone, jer bi ovakvi turisti morali u jednoj zemlji da apliciraju za višekratnu vizu za kretanje po zemljama u zoni Šengena. Asocijacija evropskih turoperatera The European Tour Operator Association, ETOA) je procenila da se, pod sadašnjim viznim režimom, broj turista koji bi posetili ovu zonu smanjuje za 21%. Druge studije procenjuju da bi se uklanjanjem viznog režima broj turista povećao za 5% do 25%. To bi rezultiralo i povećanjem prihoda država i turističkih operatora, kao i kreiranjem na hiljade novih poslova. I obrnuto: uvođenje strožeg viznog režima imalo bi snažan upliv na ovaj sektor.

Ovom izveštaj se ne bavi uvođenjem viza za treće zemlje, već isključivo direktnim posledicama uvođenja graničnih kontrola.

Po prvom scenariju, broj jednodnevnih turista u Francusku bi se smanjio za 5% kombinovano sa smanjenjem za 2,5% noćenja turista iz Nemačke, Belgije, Luksemburga, Švajcarske, Španije i Holandije koji provode najmanje dve noći u Francuskoj.

02 Schengen-MapBroj turista koji ostaju u Francuskoj duže od dva dana ne bi opao.

U scenariju br. 2 previđa se da bi broj turista koji ostaju jedan dan u Francuskoj opao za 10%, a broj turista koji ostaju najviše dve noći bio smanjen za 5%. U tom slučaju, Francuska bi izgubila najmanje oko 500 miliona evra godišnje po scenariju 1 i jednu milijardu evra po scenariju dva. (videti tabelu 5)

Uvođenje prekograničnih kontrola bi, takođe, ugrozilo i radnike koji žive u jednoj a rade u drugoj zemlji. Ukoliko bi kontrola granici bila oko 10 minuta, to bi značilo gubitak od 1,7 evra po prelasku granice. Scenarijem broj dva se predviđa zadržavanje od oko 20 minuta. Imajući u vidu da ima oko 350 000 koji 217 dana u godini prelaze granicu zbog posla po scenariju 1, imali bismo štetu od 250 miliona evra godišnje. Za scenario dva, cifra bi bila dvostruka.

Takođe, razumno je proceniti da bi čekanje na prelazak smanjilo mogućnosti prekograničnog zapošljavanja. Ako zamislimo da je prema scenariju 1 gubitak po jednom čoveku 70 evra mesečno, ovo smanjenje zarade po scenariju 1 bi dovelo do smanjenja od 5000 prekograničnih radnika ili do ekonomskog gubitka od 150 miliona evra. U scenariju 2 troškovi bi se popeli na 300 miliona evra.

Kao što je već rečeno, povećali bi se i troškovi prevoza roba. Plus, ako sloboda kretanja nije direktno povezana sa Šengenskim sporazumom, raspoložive ekonomske studije ukazuju na to da bi ovakve promene lančano izazvale smanjenje komercijalne i finansijske razmene.

Primenom različitih modela stiže se do procene da uključenje dve zemlje u Šengen dovodi do povećanja trgovine između 13% i 20% što dovolno govori o mogućim negativnim posledicama. Što se tiče posledica po strana direktna ulaganja, iz studija koje se bave ovim pitanjima lako je zaključiti da bi one bile pogođene, ali je teško kvantifikovati mogući gubitak.

France Stratégie