Tag Archives: softver

Treba li i dalje putovati na poslovne sastanke?

 

Razmislite o tome: Možete telefonirati, poslati e-mail, pa čak i gledati svog sagovornika oči u oči zahvaljujući servisima FaceTime, Skype, ili GoToMeeting. Zašto onda preduzeća izdvajaju više od $1.2 triliona godišnje, punih 1,5% svetskog BDP-a, za međunarodna poslovna putovanja? Bolje bi bilo kada bih za svoj biznis našao utočište na mestu na kojem već jesam – bez dugačkih i zamornih putovanja – rekli bi mnogi, ako ne i većina onih čiji su poslovi vezani za druga mesta, gradove, zemlje i meridijane, piše ekonomista Rikardo Hausman za sajt Svetskog ekonomskog foruma.

Trošak nije samo ogroman; on takođe i raste – i to po stopi od 6,5% godišnje, skoro dva puta većoj od stope globalnog privrednog rasta i skoro jednako brzo kao informacione i telekomunikacione usluge. Kompjuterska moć je prešla iz naših laptop računara i mobilnih telefona u oblak, i svi od toga imamo koristi. Pa zašto ona moramo da šaljemo mozgove umesto da taj mozak ostane kod kuće a da umesto njega pošaljemo bajtove? Zašto gubiti dragoceno vreme rada na sedenje u kabini aviona, na bezbednosne provere, i čekanje našeg prtljaga?

Pre nego što iko počne da saseca budžete za putovanja, hajde da pokušamo da razumemo zašto nam je potrebno pre da šaljemo ljude nego informacije. Zahvaljujući istraživačkom radu o inkluzivnom rastu sa MasterCard-om i anonimnim donacijama podataka Centru za međunarodni razvoj (the Center for International Development) na Univerzitetu Harvard, počeli smo sa rasvetljavanjem ove misterije. Tokom mog rada sa Denijem Baharom (Dany Bahar), Mikelom Kosijom (Michele Coscia) i Frenkom Nefkeom (Frank Neffke), bili smo u stanju da otkrijemo neke zanimljive činjenice.

Zemlje sa više stanovnika imaju više poslovnih putovanja u oba smera, ali je obim putovanja disproporcionalan u odnosu na njihovo stanovništvo: zemlja sa 100% više stanovništva u odnosu na neku drugu zemlju imaju samo oko 70% više poslovnih putovanja. Ovo sugeriše postojanje ekonomije obima u vođenje biznisa koje favorizuje velike zemlje.

Nasuprot tome, zemlja sa dohotkom po glavi stanovnika koji je 100% viši nego kod neke druge zemlje dobija 130% više poslovnih putnika i šalje 170% više ljudi u inostranstvo. To znači da poslovna putovanja teže da rastu više nego proporcionalno u odnosu na nivo  razvoja.

Dok privrednici putuju kako bi trgovali ili investirali, više od polovine međunarodnih poslovnih putovanja izgleda da se odnose na upravljanje stranim filijalama. Svetsku ekonomiju karakteriše sve više globalno prisutnih firmi koje treba da prenesu svoje znanje na različitim lokacijama širom sveta. Podaci pokazuju da je broj putovanja od matice ka filijalama gotovo dvostruko veći nego u suprotnom smeru. Izvoznici takođe putuju duplo više nego uvoznici.

Ali zašto moramo da pomerimo mozak, a ne samo bitove? Mogu da navedem najmanje dva razloga. Prvo, mozak ima kapacitet da apsorbuje informacije i identifikuje promene, i reši probleme a da nije svestan na koji način to obavlja. Zato možemo, na primer, da zaključimo šta su ciljevi i namere drugih ljudi iz izraza njihovih lica, govora tela, intonacije u glasu i drugih suptilnih pokazatelja koje nesvesno prikupljamo.

Kada fizički prisustvujemo jednom sastanku  možemo da pratimo govor tela, a ne samo izgovorenu reč, i možemo da biramo gde da gledamo, a ne samo u određeni ugao koji nam video ekran prikazuje. Kao posledica toga, mi smo u stanju da bolje procenimo, saosećamo i stvorimo ličnu vezu, što ne možemo da učinimo sa današnjim telekomunikacionim tehnologijama.

Drugo, naš mozak je dizajniran tako da radi paralelno sa drugim mozgovima. Rešavanje mnogih problema traži da više ljudi zajednički o njima promišlja jer njihovi mozgovi imaju različite “softvere” i informacije, ali se njihove misli koordiniraju. Zato imamo dizajnerske timove, savetodavne odbore, međuagencijske grupe i druge oblike grupne interakcije.

Konferencijski pozivi pokušavaju da pruže takvu vrstu interakcije, ali je teško govoriti ili pratiti izraze lica drugih kada neko govori. Konferencijski pozivi nisu uspešni u repliciranju zamršenosti svesnih i nesvesnih interakcija grupa ljudi koje su od ključnog značaja za rešavanje problema i ostvarivanje zadataka.

Količinu putovanja treba staviti u vezu sa količinom znanja koje treba pomerati. Zemlje se razlikuju u količini znanja koje poseduju, a industrije se razlikuju po količini znanja koja im je potrebna. Ako naše rezultate izrazimo vodeći računa o veličini populacije i prihodima po glavi stanovnika, putovanja su znatno intenzivnija ka i iz zemalja i industrija koje poseduju ili koriste više znanja.

Zemlje koje spadaju u one čija biznis zajednica najviše putuje u odnosu na broj stanovnika skoncentrisane su u Zapadnoj Evropi: Nemačkoj, Danskoj, Belgiji, Norveškoj i Holandiji. Izvan Evrope, zemlje sa najintenzivnijim poslovnim putovanjima su Kanada, Izrael, Singapur i Sjedinjene Države, što je odraz činjenice da oni moraju da pošalju puno mozgova da bi iskoristili svoja raznolika znanja.

Zanimljivo, zemlje u razvoju se znatno razlikuju u količini znanja koje dobijaju kroz poslovna putovanja. Na primer, zemlje poput Južne Afrike, Bugarske, Maroka, Mauricijusa dobijaju mnogo više znanja nego zemlje na sličnom nivou razvoja kao što su Peru, Kolumbija, Čile, Indonezija, ili Šri Lanka.

Činjenica da preduzeća snose troškove poslovnih putovanja ukazuje na to da je za neke ključne zadatke, lakše pokretati mozgove ka informacijama nego relevantne informacije do mozga. Osim toga, činjenica da poslovna putovanja rastu brže od globalne ekonomije ukazuje na to da proizvođenje rezultata kroz know-how postaje sve intezivnije i da se know how širi kroz mobilnost mozgova. I, konačno, velika raznovrsnost intenziteta poslovnih putovanja sugeriše da neke zemlje šalju ili traže mnogo više znanja (know-how) nego druge.

Umesto slavljenja štedljivosti, zemlje koje su izvan krugova poslovnih putovanja trebalo bi da budu zabrinute. One možda gube više od bonusa za broj pređenih milja (frequent flyer miles).

 

Autor: Rikardo Hausman, bivši ministar za planiranje Venecuele i bivši glavni ekonomista Inter-American Development Bank, je profesor Primene ekonomskog razvoj na Univerzitetu Harvard.

 

Rikardo Hausman

World Economic Forum online

Najvažnija stvar o kojoj misle svi u Davosu 2016.

Pre skoro 30 godina, nobelovac Robert Solou (Robert Solow), jedan od najcenjenijih svetskih ekonomista koji se bavio svetom rada, napravio je čuvenu pošalicu: “Računarsko doba možete uočiti posvuda – izuzev u statistici produktivnosti”. Osim što je primer za ono što “pali” kao humor među ekonomistima, ta enigma je postala poznata kao Solouov paradoks, pojam koji označava da čak i kad tehnologija napreduje, produktivnost može da zaostaje. To je paradoks, jer, iako znamo da tehnologija povećava produktivnost a veća produktivnost stvara ekonomski rast, ne možemo da dokažemo da ove dve stvari rade u tandemu.

Solouov paradoks je na vrh pameti svima na ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu (WEF) u Davosu, u Švajcarskoj, na godišnjem sastanku top političara, izvršnih direktora, bankara i ekonomista. Konkretno: očigledno je da tehnologija menja skoro svaki aspekt našeg života – od toga kako pojedinci zarađuju platu do toga kako države vode ratove. Kada će nam onda ekonomska istorija reći kada je vreme za rast?

Umesto da bude spreman da ubira plodove tehnološkog prodora, svet se sve više priprema za ono što bi moglo biti još jedna globalna recesija u 2016. Usporavanje rasta u Kini, bauljanje Evrope, opadajuće cene nafte koje istovremeno desetkuju rast na tržištima u razvoju i ne uspevaju da obezbede uobičajeni podsticaj bogatijim zemljama – sve ove stvari dodaju svoj doprinos “savršenoj oluji” globalne mrzovolje. Čak i SAD, koje bi trebalo da budu najsvetlija tačka u globalnoj ekonomiji, očekuju da će njihov rast BDP-a ove godine možda biti i niži od oskudnih 2% kojem su se svojevremeno nadali. Osam godina posle Velike recesije, ovo je više nego depresivno za američke političare koji se još uvek živo sećaju drhtanja zbog zamalo potpunog kolapsa globalnog finansijskog sistema u 2008. godini.

Ovaj sumorni scenario se odvija usred onoga što publika Svetskog ekonomskog foruma (WEF) naziva “četvrtom industrijskom revolucijom”. Ona obuhvata mnogo najuzbudljivijih i obećavajućih tehnoloških inovacija našeg vremena u velikom broju polja, uključujući veštačku inteligenciju, mašinsko učenje, robotiku, nanotehnologiju, 3D štampanje, genetiku i biotehnologiju. Ne samo da se ove oblasti razvijaju brže nego ikada ranije, već se one i preklapaju na način koji remeti globalnu ekonomiju, počevši od tržišta rada. U izveštaju koji je objavio WEF tokom konferencije, predviđa se da ovi trendovi, u kombinaciji sa drugim socio-ekonomskim i demografskim promenama, neće dovesti do porasta broja radnih mesta, već do neto gubitka od preko 5 miliona radnih mesta u 15 vodećih razvijenih i zemalja u razvoju do 2020. godine.

Veliko je pitanje da li će se ovaj privredni paradoks razrešiti sam tokom vremena, na način na koji se to dogodilo sa poslednjim. Sredinom 1980-ih prošlog veka, kompanije širom sveta, pre svega u SAD, počele su sa velikim ulaganjima u nove kompjuterske i softverske tehnologije. Personalni računari su odjednom bili svuda, a kompanije poput Microsofta su procvetale.

Pošto je ekonomski rast samo produktivnost u kombinaciji sa rastom stanovništva, koja u svetu usporava, potrebno nam je da 4. industrijska revolucija počne da proizvede i malo magije

Pošto je ekonomski rast samo produktivnost u kombinaciji sa rastom stanovništva, koja u svetu usporava, potrebno nam je da 4. industrijska revolucija počne da proizvodi i malo magije

Ipak morali smo da pričekamo do kasnih 90-tih da bi smo videli da je ekonomija izvukla neku korist iz ovih kretanja. Sličan trend vidimo i sada: ljudi u svojim džepovima nose moć nekoliko računara u obliku svojih pametnih telefona. Programi za njih koštaju samo par dolara, u poređenju sa stotinama dolara potrebnih za kupovinu softvera neophodnih da bi ste stavili svoje računare u pogon. A ipak produktivnost čami na dnu. Pošto je ekonomski rast u osnovi samo produktivnost u kombinaciji sa rastom stanovništva, koja usporava u većini delova sveta, nama je očajnički potrebno da četvrta revolucija počne da proizvodi malo magije.

Deo problema je u tome što je ova revolucija do sada uglavnom bila potrošačka. Prema nedavnom izveštaju McKinsey Global Institute (MGI), samo oko 18% američke industrije je u potpunosti prihvatililo. Svako koristi Internet, ali samo nekolicina sektora – mediji, finansijske usluge, i IT koriste digitalne tehnologije u potpunosti za rast svog poslovanja. Štaviše, ove industrije nisu naročito veliki poslodavci u odnosu na manje tehnološki napredne, kao što su obrazovanje, maloprodaja i proizvodnja.

U stvari, najmanje digitalno opremljene industrije, uključujući turizam, zdravstvenu zaštitu i krajnje maloprodajne usluge, trenutno su najbrži kreatori posla. S obzirom da digitalno robusnije industrije imaju tendenciju da stvaraju manje ali bolje plaćenih poslova, to je loša formula za produktivnost, a da ne pominjemo plate i ekonomski rast. “Svi mi koristimo cool nove tehnologije, a nekoliko kompanija prave profit na njima kao da su banditi, ali mi jednostavno još ne vidimo efekte na produktivnost i rast koji bi se prelili na celinu ekonomije”, kaže direktor MGI Džejms Manjika (James Manyika), jer industrija kao celina se još uvek nije ukrcala na taj brod.

Deo objašnjenja je i kašnjenje koje je prirodno. Bilo je potrebno čekati 50 godina da bi se efekti uvođenja električne energije prelili na celu ekonomiju. PC revoluciji je trebalo oko jedne decenije. Predstojeći talas će čak možda doći i malo brže, s obzirom da se kompanije sada suočavaju sa pritiskom ne samo unutar svojih industrija, već i izvan njih. Četvrta industrijska revolucija primorava kompanije da se takmiče u svim sektorima i preko svih dosadašnjih granica. Kompanije Tesla i Google su imale uticaja na dugoročno planiranje u Fordu i General Motorsu, na primer. I globalizacija se demokratizuje i mala i srednja preduzeća (MSP) koriste tehnologiju da se takmiče sa većim izazivačima u inostranstvu. Developeri aplikacija u zapadnoj Africi sada mogu da prodaju svoju robu jednako lako kao i oni u Kaliforniji.

Ali velika, tradicionalna industrijska preduzeća su još uvek daleko najveći svetski poslodavaci. To je jedan od razloga što svi gledaju ulazak General Electric u industrijski Internet, ili Internet svih stvari (Internet of things). Tokom proteklih nekoliko godina, 124-godišnja firma se transformisala vraćajući se svojim korenima industrijskog inovatora, kladeći se na ideju da će, kao što se to u  SAD desilo u posleratnom periodu, tržišta u razvoju na kraju doživeti bum srednje klase. GE se sada fokusira na rast saobraćaja, infrastrukture, komunikacija, izgradnju i poslove u oblasti zdravstvene zaštite. Do sada, izgleda da se to isplatilo.

Uznemirujući problem sa zaostatkom u dolasku ovih pozitivnih trendova se negativno odrazio na sferu rada. Radnici sa srednjim dohotkom posebno su osetili stagnaciju svojih plata dok je tehnologija sve više napredovala na privrednoj lestvici. MGI procenjuje da bi se taj trend mogao ubrzati u narednoj deceniji, kako veštačka inteligencija bude radila sve više poslova koji su do tada bili rezervisani za ljude. Trenutne AI tehnologije mogu da zamene samo oko 5% radnih mesta, ali će značajno promeniti prirodu većine njih, što znači da će kompanije i vlade podjednako morati da troše više novca i vremena za obuku radnika u budućnosti. U suprotnom, zarade će nastaviti da stagniraju, kao i tražnja. (U SAD i većini ostalih bogatih zemalja, potrošačka tražnja je najveća komponenta ekonomije.)

Isto tako, nejednakost će rasti. Među uskomešanom gomilom belih knjiga u Davosu: Oksfamov izveštaj o “ekonomiji 1%” ističe da 62 najbogatija čoveka u svetu sada imaju toliko bogatstvo koliko i polovina planete. “Četvrta industrijska revolucija, Internet of Things – sve to može stvoriti rast i prosperitet na duge staze, ali u kratkom roku, ako želite rast, morate da kreirate veću tražnju”, kaže Manjika. S obzirom da ovih 1% uprkos svom bogatstvu mogu da kupe (ipak) ograničenu količinu dobara, to će zahtevati stvaranje dalekosežnih pretpostavki rasta –promene u velikom broju oblasti od načina oporezivanja do korporativnog upravljanja do obrazovanja i infrastrukture. Ukratko, to su teške stvari.

Sve ove teme će biti živo diskutovane u Davosu. Ali elite na Magičnoj planini nemaju beskonačno vreme da deluju na osnovu tih saznanja. Jedno od najnovijih uznemirujućih istraživanja koja su objavljena je godišnji Edelmanov barometar poverenja (Edelman Trust Barometer), koji je obuhvatio više zemalja i u okviru koje su na desetine hiljada ljudi pitali koliko veruju vlasti, biznisima, nevladinim organizacijama i medijima da će uradi ono što je ispravno za stanovništvo u celini. Istraživanje je pokazalo da postoji dubok jaz u verovanju u institucije  između dobrostojećeg dela stanovništva i onih ostalih. Dok je poverenje u porastu među obrazovanom elitom, ono je gotovo na rekordno niskom nivou među prosečnim svetom. Nije ni čudo što imamo socijalne nemire, populizam i politiku besa među temama o kojima se raspravlja u Davosu.

Kao što istorija nažalost pokazuje, nema nikakvog paradoksa na delu kada slabost ekonomije generiše više ekstremizma, izolacionizma i nestabilnosti.

 

The Time

Pet trendova u robotici koje treba pratiti u 2016.

Kineski roboti, dronovi za isporuku i mašine koje uče jedne druge mogli bi biti važni trendovi u 2016.

01

Hoće li ovu 2016. godinu obeležiti prva isporuka uz pomoć dronova, ili ćete se prvi put susresti sa robotom na poslu ili u kući? Videli smo značajan napredak u robotici i veštačkoj inteligenciji u 2015. godini (vidi “ What Robots and AI Learned in 2015.“) Evo šta ćemo pažljivo pratiti u 2016.:

Kineska revolucija u robotici

Najveća ekonomija na svetu je započela svoj smeo pokušaj da popuni svoje fabrike sa naprednim robotima u proizvodnim pogonima. Vlada Kine nada da će to pomoći zemlji da zadrži svoju veliku prerađivačku industriju kako plate radnika rastu, a proizvodnja postaje sve efikasnija i tehnološki naprednija širom sveta (pogledajte “China Wants to Replace Millions of Workers with Robots”). Projekat će zahtevati robote koji su znatno napredniji i ekonomičniji, a ekonomski i tehnološki potresi koji bi bili posledica ovoga, mogli bi se osetiti širom sveta.

Kini nisu nepoznati tehnološki prevrati, naravno. Ona je već puno investirala u robotsku tehnologiju (vidi “Robots Rising” i “Migrant Workers in China Face Competition from Robots”). Međutim, obim njene nove robotske revolucije će biti izuzetan. Pokrajina Guandong, srce kineske proizvodnje, već je obećala da će uložiti 154 milijardi $ za instaliranje robota. Osnivač Foxconn, kompanije koja zapošljava ogromne armije radnika koji prave uređaje kao što su Apple i njegov iPhone, izjavio je da će njegova kompanija instalirati više od milion robota u narednih nekoliko godina.

Očekujte da vidite znake da će ovaj hrabar poduhvat ili funkcionisati ili propadati, i prve znake šta bi to moglo značiti za ostatak sveta, u toku ove godine.

04

Pametnije učenje

Roboti su uvek bili veoma efikasni kada je u pitanju precizan rad koji se ponavlja, ali u većini slučajeva oni su glupi kao stena. To je razlog zašto se roboti tradicionalno koriste samo uz pažljivo osmišljeno podešavanje. To takođe objašnjava zašto se oni ne mogu lako prilagoditi novom zadatku i ne mogu da se nose sa nepoznatim ili neizvesnim situacijama. Stvari se menjaju, međutim, zahvaljujući novim tehnikama i algoritmima koji omogućavaju robotima da uče mnogo brže i efikasnije.

Postoje razni metodi koji omogućavaju učenje robotima, a neki od njih već proizvode veoma obećavajuće rezultate u istraživačkim laboratorijama širom sveta (pogledajte “Robot Toddler Learns to Stand by Imagining It““, kao i “A Master Algorithm Lets Robots Teach Themselves to Perform Useful Tasks”).

Jedan pristup bi naročito mogao imati veliki uticaj na industrijsku robotiku. Duboko učenje, koji koristi velike simulirane neuronske mreže, već se dokazalo kao nezamenjivo za obuku robota da razumeju sadržaj slike, video, i audio zapise. Neke kompanije sada imaju za cilj da koriste ovaj pristup da treniraju robote kako da vide, shvate, i razmišljaju (vidi “A Supercharged System to Teach Robots New Tricks in Little Time”).

06

Deljenje znanja

Drugi trend na koji treba obratiti pažnju ove godine je sposobnost robota koji su stekli znanje da to znanje dele sa drugim robotima. Ovo bi moglo da ubrza proces učenja, odmah omogućavajući da robot ima korist od napora drugih robota (vidi “Robots Quickly Teach Each Other to Grasp New Objects”). Šta više, zahvaljujući pametnim pristupima u prilagođavanju informacija različitim sistemima, čak i dva potpuno različita robota bi mogla da nauče jedan drugog kako da prepoznaju određeni predmet ili da izvrše novi zadatak (vidi “Robots Can Now Teach Each Other New Tricks”).

Upravo je u toku nekoliko projekata koji imaju za cilj da obezbede jednostavan, efikasan način za robote da kombinuju svoje znanje putem Interneta. I nije teško zamisliti kako se to može primeniti u industrijskim sredinama za zadatke kao što su identifikovanje i hvatanje različitih objekata (vidi “Amazon’s Robot Contest May Accelerate Warehouse Automation”).

07

Roboti postaju personalizovani

Nekoliko “personalnih” robota bi trebalo da debituje ove godine, i biće interesantno videti kako će oni biti primljeni. Sa hardverom koji postaje sve jeftiniji i softverima koji postaju sve sposobni, nije teško shvatiti zašto neki veruju da je pravo vreme za robotske pratioce u kući i pomagače (vidi “Personal Robots: Artificial Friends with Limited Benefits”).

Međutim, dodavanje robotima istinski privlačnog i ličnog pečata nije lako. Neki prototipovi su razočarali (vidi “Don’t Expect Too Much from This Robot, Buddy”), dok oni koji su se pokazali uspešnim imaju samo ograničene uloge, kao što su pozdravljanje i čestitanje ljudima u prodavnicama. Čak i u ograničenim scenarijima ovi roboti će morati da budu dizajnirani i veoma pažljivo programirani kako bi “pritisnuli” pravu društvenu i emotivnu notu. (vidi “A Japanese Robot Is Learning the American Way”).

09

Dronovi lete

Izgleda da će 2016. izgleda biti godina u kojoj će se vinuti autonomni dronovi. Državna agencija za avio saobraćaj SAD (Federal Aviation Administration) je krajem 2015. godine objavila propise za registraciju dronova, i testira tehnologiju koja bi mogla pomoći automatizaciji kontrole vazdušnog saobraćaja za automatizovana vozila (vidi “FAA Will Test Drones’ Ability to Steer Themselves Out of Trouble”).

Iako možda nećete videti nebo ispunjeno dronovima odmah, očekujte da  će sve pametniji i autonomniji dronovi biti testirani u mnogim industrijama, posebno onim gde su automatizovan nadzor i inspekcija korisni (vidi “A Drone with a Sense of Direction”, “New Boss on Construction Site Is a Drone”, i “This Surveillance Drone Never Needs to Land”). A ako kompanije kao što su Amazon, Google i drugi budu uspele u svom naumu, onda će vam možda neki od poklona u sledećoj godini biti isporučeni zahvaljujući dronovima (vidi “Amazon Lays Out Its Vision for a Sky Thronging with Delivery Drones”).

 

MIT Technology Review

 

Gugl i Ford će Detroit okrenuti naopačke

01

Gugl i Ford: zajednički napor ka samonavodećem vozilu. Foto: Micochenogasta

Sa automobilskom industrijom na ivici svoje “samonavodeće” budućnosti, u kojoj će vozilo sa auto-pilotom upravljati umesto vas, insajderi i entuzijasti spremaju se za Sudar Titana, suprotstavljajući posrnule autogigante iz Detroita okretnim “uljezima” iz Silikonske doline. Ali, novi dogovor između Forda i Gugla da zajedno proizvode autonomno navođena vozila je najjači znak da možda nikada neće doći do tog tako željno iščekivanog dana za međusobni obračun. Za poslovni portal Bloomberg piše Edvard Nidermajer.

Kada je Google započeo razvoj i testiranje svoje tehnologije autonomne vožnje, koristio je modifikacije postojećih automobila – uglavnom Tojote Prajus (Toyota Prius) i hibridnog krosovera Lexus RX – radi testiranja svojih senzorskih sistema na bazi laserske tehnologije. Ali, ova tehnologija je ostala neka vrsta “misterije”, ili “naučni eksperiment” u glavama profesionalaca iz auto industrije… sve do maja 2014. godine, kada je Google predstavio svoj samonavodeći prototip. Bez ljudske kontrole bilo koje vrste, Guglov “toster” pokazao je veliku ambiciju kompanije koja stoji iza mašine za pretragu veba: Gugl je svesno ušao u trku kako bi poremetio tradicionalnu vlasničku strukturu u autoindustriji, lansirajući potpuno novu paradigmu mobilnosti koja apsolutno ništa ne duguje prohujalom stoleću evolucije automobila.

Google i Ford: početak serijske proizvodnje vozila s autonomnim upravljanjem. Foto: Fox News

Google i Ford: Proizvodnja vozila s autonomnim upravljanjem. Foto: Fox News

Tokom proteklih godinu i po dana, koliko je prošlo, Guglova smelost dovela je do toga da tehnologija autonomnog upravljanja vozilima iz laboratorija zakorači u javni diskurs. Kombinujući obećanje mobilnosti pritiskom na dugme sa u Silikonskoj dolini popularnim narativom “disrupcije” tj. prelomnih inovacija koje menjaju dotad postojeće paradigme, Gugl je pokrenuo čitavu automobilsku industriju  gurajući višedecenijski stare automobilske kompanije ka budućnosti u kojoj bi se mogle suočiti sa padom tražnje za svojim proizvodima za čitavih 40 odsto. Sada se, kako se čini, Ford opredelio da iz te igre nerava iskoči na čistinu.

Detalji dogovora između Googlea i Forda, prvi put objavljeni u ponedeljak 21. decembra na Yahoo Autos ostaju nejasni. Dok se obe kompanije ne obrate javnosti na predstojećem sajmu Consumer Electronics Show sledećeg meseca u Las Vegasu, nećemo znati specifičnosti  dogovora. Ipak, i pre nego što se to desi, jasno je da je ovo najava promene pravila igre: povezujući svoje resurse sa Guglovom tehnologijom, lideri Forda su prekinuli ono što pisac tehnoloških tema Čunka Mui (Chunka Mui) naziva zatvorskom dilemom auto-industrije. Fordova odluka može da ubrza pad tradicionalne industrije, ali – uzimajući na vreme mesto za stolom tik uz Gugl – Ford će možda sebi obezbediti bolje mesto kao relevantne firme unutar nove paradigme mobilnosti.

Evo šta znamo: Ford će licencirati Guglov softver za autonomnu vožnju na ne-ekskluzivnoj osnovi, a dve kompanije će zajednički testirati vozila na javnim putevima. To će biti sprovedeno u formi zajedničkog ulaganja, kako bi se obe kompanije zaštitile, s obzirom na zakonsku odgovornost koja se pojavila kao najveća pretnja tehnologiji autonomno upravljanih vozila. Sa Fordom kao partnerom, Google može da na dobar način bude u stanju da izbegne visoke fiksne troškove uspostavljanja infrastrukture za proizvodnju niskoprofitnih automobila.

Sa svoje strane, Ford će dobiti „korak ispred“ u razumevanju softvera za autonomnu vožnju u koju su njegovi veći konkurenti kao što je Tojota već počeli da ulažu ogromne količine novca. Imajući u vidu činjenicu da je Ford pod kontrolom jedne porodice, a da se Google oslanja na jednog bivšeg uposlenika Forda – izvršnog direktora Forda za tehnologiju Alana Mulalija (Alan Mulally) u svom upravnom odboru, i da je njegovo odeljenje za mobilnost predvođeno Džonom Krafčikom (John Krafcik), koji je vodio razvoj proizvoda u Fordu – alijansa na papiru ima puno smisla.

Bilo je i drugih nedavnih znakova koji ukazuju na kompromis između Detroita i Silikonske doline. Kalifornijski regulatori su objavili nacrte pravila koja izgleda zahtevaju da ljudsko biće ima kontrolu nad svim vozilima, što je pljusak hladne vode na Google-ove ambicije za autonomno pokretana vozila. Ako regulatori ne prigrle Google-ov koncept automobila bez ljudskog upravljanja, za softversku firmu ima jedino smisla da uđe u partnerstvo sa hardverskim gigantom. Fordov automobilski park, baš kao i svaki proizvođač automobila do sada, bori se za profit, i subvencioniše se od prodaje kamiona, džipova i krosovera. Sve dok se Guglov softver za samonavođene automobile zadržava unutar granica sedana na kojima proizvođači gube novac, Ford ne treba mnogo da brine o kontrakciji potražnje za svojim vozilima.

Dakle, iako postoji veliki broj zdravorazumskih razloga za Ford i Google da se udruže, pred ovim savezom stoje ozbiljni izazovi. Poput drugih proizvođača automobila, Ford hoda po delikatnoj liniji između prihvatanja neminovnosti sve intenzivnije automatizacije vožnje, sa nadom da će održati poslovni model zasnovan na privatnom vlasništvu. Za Google, njegova široko reklamirana “nada, da će učiniti vozačke dozvole proizvodom prošlosti, uvodeći automobile u ekonomiju deljenja, i eliminisati smrtne slučajeve na putevima“, očigledno je kako ova kompanije mora da se prilagodi dugom razvojnom periodu i evolutivnoj prirodi klasične auto industrije. Pronalaženje načina na koji obe firme mogu da dobiju ono što žele jedna od druge, kao i njihovih specifičnih sposobnosti i kultura, neće biti lako.

06

Auto-industrija: trendovi. Infografika: Drive Digital Group

Hoće li Ford nastaviti da projektuje tradicionalne automobile, dok će im Guglov softver obezbeđivati samo novi nivo funkcionalnog automatizovanja? Ili nova “romansa” Detroita i Silikonske doline nagoveštava revoluciju u strukturi proizvoda i filozofiji dizajna? Hoće li veća, profitabilnija Fordova vozila ostati u privatnom vlasništvu i na ljudski pogon, dok će sedani na kojima ovaj gigant gubi novac postati automatizovana flotila u “Uber stilu” mobilnosti na zahtev? Da li će ovaj posao biti početak još dublje saradnje između dve firme, i čak dovesti do potpunog spajanja ikone auto industrije i Guglovog planiranog samostalnog automobila?

To su nepoznanice sa kojima se Ford i Google verovatno još uvek bore. A sa promenama koje će biti i masivne i brze u ovom izuzetno uzbudljivom polju, današnji odgovori ne mogu biti isti kao i sutrašnji. Ono što ovaj sporazum dokazuje jeste da postoji rastuća verovatnoća da će Detroit i Silikonska dolina sarađivati, umesto da se međusobno takmiče da odgovore na ova nova pitanja automobilizma budućnosti.

 

Edward Niedermeyer, Bloomberg View

Kraj Internet oglašavanja kakvo smo znali

Milioni ljudi odbijaju da dopuste da im nametljivi i nebitni oglasi koji odvlače pažnju opterećuju uređaje. Potrošači bi trebalo da iskoriste priliku i zahtevaju više uzajamno korisnih odnosa sa oglašivačima na mreži. Za MIT Technology Review piše Doc Searls

Moja sestra, penzionisani komandant američke mornarice, ima savršen vojni izraz za ono što ona radi sa svojim nedeljnim novinama čim stignu: ona ih”plevi”. Izbacuje ubačene reklamne dodatke i druge neželjene delove novina, ponekad čak i pre nego što novine unese u kuću. Isto važi i za liflete ubačene u elektronsko poštansko sanduče. Ono što je suštinski dobro: pšenica – prolazi kroz vrata, ono što je kukolj – ide u kantu.

Na mreži imamo blokatore oglasa koji automatski „pleve“ oglase sa sajtova. Vrlo je verovatno da će ih uskoro svi ljudi uključivati. U svom Digital News Report za 2015, Rojtersov Institut za proučavanje novinarstva je izvestio da 47 odsto anketiranih građana u Sjedinjenim Američkim Državama “redovno koriste softver za blokiranje internet oglasa.” Prema PageFair Adobe-ov izveštaj o blokiranju oglasa za 2015, broj ljudi širom sveta koji su blokirali oglase na svojim računarima prešao je prošlog maja 200 miliona.

Kako bojkot raste, mora da je ovo najveć “bojkot” i blokada reklama u istoriji. I ono može samo da ima trend uspona, sada kada i Apple podržava „blokiranje sadržaja“ (ad block) na svojim uređajima, otvarajući tako nove mogućnosti za korisnike da kontrolišu šta ulazi na virtuelna vrata njihovih uređaja a šta ostaje ispred njih.

Blokiranje oglasa nije nova stvar. Henrik Aasted Sorensen (Henrik Aasted Sørensen) je napisao originalnu Adblock aplikaciju –program koji svako može preuzeti i pokrenuti u svom web brauzeru –  i to još 2002. godine. Ipak, ona je stekla popularnost tek deset godina kasnije. Šta se u međuvremenu promenilo?

Mislim da se najveći razlog zbog kojeg ljudi odbacuju oglase može sažeti u jednoj reči: praćenje. Tokom protekle decenije kompanije su sve više koristile tehnologiju ispod površine online oglašavanja da bi o korisnicima skupljale što više podataka mogu. Oglašivači ne moraju sami da razvijaju ovu skupljačku sposobnost oglasa: oni se oslanjaju na mreže koje isporučuju oglase tvrdeći da mogu da prikažu ljudima relevantne oglase bez obzira na to koje sajtove oni posećuju. Šošana Zubov (Shoshana Zuboff) sa Harvardske poslovne škole (Harvard Business School) naziva tu rastuću praksu “kapitalizmom nadziranja (surveillance capitalism).”

Možda je najbizarnija ilustracija kako ova praksa u suštini deluje poster koji su IBM i istraživačka firma Aberdeen Group odštampali 2013. godine i čije je ime “Velika destilerija“. Na posteru je prikazan „clickstream“ – istorija našeg kliktanja mišem ili pokretanje prsta na mreži – na društvenim mrežama i iz drugih izvora podataka koji prolaze kroz cevi u veliki levak. Na dnu postera, slavine “optimizacija interakcije sa korisnikom ” i “marketing optimizacija”,  pune destilovani sadržaj  u prazne čaše na pokretnoj traci. Svaka prazna čaša predstavlja “pravu osobu” koja dobija “pravu ponudu” kroz “pravi kanal” u “pravom trenutku.” Na kraju svake pokretne trake svaka čaša „ispušta gasove“ na gore koji se potom skupljaju u „pokazatelje kampanje“ koji ponovo „hrane“ vrh rezervoara.

Ako pogledate brojeve u oblačićima iznad tih traka sa čašama, videćete da čak i ono što IBM i Aberdin zovu vrhunskim marketingom nastalim kao proizvod inteligentnog nadzora ponašanja korisnika, videćete da i u takvim slučajevima ispod 10 odsto korisnika odgovori na oglas. Mi se bavimo našim životima, radimo ono što nam se radi, što nije stvar za marketinške stručnjake, osim ako im mi kažemo da jeste.

Kada su istraživači pitali ljude zašto su počeli da koriste ad blokere, glavni razlog koji su navodili je da izbegnu “zloupotrebu ličnih podataka“.

0001Veoma je značajno to što su otkrili autori PageFair-Adobe izveštaja kada su pitali 400 Amerikanaca zašto su počeli da koriste ad bloker. Glavni razlog koji su naveli je da žele da izbegnu “zloupotrebu ličnih podataka.” Pre dvanaest meseci, firma za istraživanje javnog mnjenja Ipsos anketirala je ljude za potrebe preduzeća TRUSTe koja se bavi marketinškim uslugama i pronašla da je u međuvremenu briga ljudi za online privatnost porasla. Na vrhu razloga za zabrinutost je sledeće: ” Kompanije prikupljaju i dele moje lične podatke sa drugim kompanijama” Ljudi se sada toga plaše više nego što se plaše da ih vlada nadzire. Tako da nije ni čudo što je blokiranje oglasa enormno dobilo na popularnosti nakon što je postalo jasno da drugi mehanizmi za zaštitu lične privatnosti, kao što su “Do Not Track” (funkcija koju možete aktivirati u vašem web brauzeru da zahtevate da sajtovi ne prikupljaju informacije o vama ) – uglavnom bila ignorisana od strane oglašivača na netu. Kada se „Do NoT Track“ pokazao kao nemoćan i „bezub“, milioni ljudi pokazalo je da oglašivačima mogu da pokažu svoje očnjake.

To znači da smo stekli pregovaračku moć sa oglašivačima i izdavačima. Za šta treba da pregovaramo?

Prvi i najlakši odgovor je: oglašavanje koje se ne zasniva na na praćenju svakog našeg koraka. Drugim rečima, hoćemo oglašavanje na staromodni Madison Avenue način, isti onaj koji imamo u našem “oflajn svetu”.

Čak i ako ne volimo oglase koji udebljavaju naše časopise i prekidaju naše TV emisije, možemo barem da znamo ekonomsku ulogu koju oni imaju i cenimo najzanimljivije, koji mogu biti podjednako dobri koliko i roba koju promovišu. Ovi oglasi šalju snažne poruke o brendovima, a ipak poštuju našu privatnost – nemojte nam ugrađivati uređaje sa odašiljačima koji nas prate, i nemojte nas odvlačiti od onoga što radimo. Atraktivni onlajn oglasi kojih je pun Vogue i drugi kvalitetni offline mediji, reklamiraju pšenicu. Oni koji milione nas teraju da koristimo blokatore oglasa, reklamiraju kukolj.

Već sada postoje određena sredstva koja se bave „vršidbom“ ova dva, i oba su na Mreži. Najpopularniji blokator reklama, Adblock Plus, podrazumeva omogućavanje onoga što naziva “prihvatljivim” oglasima iako – što je kontraverzno – kompanija zarađuje putem naplate od nekih kompanija čije oglase prihvata. Mnogi alati za posmatranje i blokiranje oglasa –Bouncer, Disconnect, DoNotTrackMe, Ghostery, Lightbeam, NoScript, PrivacyFix, Privowny, i Web Pal, da pomenemo samo neke – takođe prozvode efekat blokade reklamnog kukolja.

Što je još važnije, neki od ovih alata može da evoluira do toga da zaista pomaže oglašavanju tako što će „uparivati“ potrošačku tražnju i ponude oglašivača na način koji se ne oslanja na podatke dobijene nadziranjem korisnika interneta. Govorim o tehnologiji koja ja nazivam “intentcasting” (uparivanje) To je mesto gde se ti i ja bavimo reklamiranjem, gde mi obaveštavamo tržište da nam je potreban neki proizvod ili usluga. Na primer: “Treba mi pumpa za poplavljen podrum, odmah” ili “Moram da očistim senzor na mom Nikon fotoaparatu bez slanja negde.”Ovakvi zahtevi (koji se zovu “kvalifikovani tragači” na strani primaoca) mogu se izdavati anonimno. ProjectVRM, koji ja vodim u Harvardovom Berkman Centru (Berkman Center for Internet and Society), ima registrovano gotovo dva tuceta startapa koji razvijaju „uparivanje“ i druge razvojne projekte.

Kreativni načini za korišćenje postojećih mreža za slanje oglasa na način koji olakšava kupcima da zadovolje specifičnu tražnju su u fazi razvoja. Oni koji razvijaju brauzere bi takođe mogli da razvijaju platforme za uparivanje.  Mozilla, tvorac Firefox–a, angažovala me je kao konsultanta (između ostalog) da pomognem da se to desi. A pošto Mozilla open sorsuje svoj kod, drugi proizvođači brauzera mogu da im se pridruže.

08Razmislite o tome koliko bi bilo smislenije da ostavimo kupce na miru i da im obezbedimo oruđa koja će im davati zaista korisne informacije na strani ponude na tržištu. Zatim razmislite o tome koliko novca se može uštedeti gašenjem marketinške mašinerije čija je svrha manipulisanje ljudima koji su već obeležili proizvod takve mašinerije kao „spam“. Konačno, razmislite o tome koliko bi onlajn svet bio ugodniji sa ovakvom solucijom.

Dok ta budućnost ne stigne, trebalo bi da omogućimo primanje reklama koje možemo da tolerišemo. Ovo predstavlja obavezu za oglašivače, da učine jasnim da ono što nam nude jeste „pšenica“, nešto što je dobro za nas. Način na koji je to moguće uraditi je isti onaj koji već znamo: dajte reklamama kreativnu umetničku formu. Zašto ne koristiti internet kao medij za to, a ne samo za kopanje po ličnim podacima koji se potom koriste da bi ste zatrpavali ljude reklamnim smećem, navodno pretpostavljajući šta oni traže, i – naravno – mnogo grešeći u tome.

U suprotnom, marketingaši vas samo pozivaju da ih „oplevite“.

Doc Searls je stariji urednik periodike Linux Journal i saradnik Centra za informativne tehnologije i društvo na Kalifornijskom univerzitetu (the Center for Information Technology and Society, the University of California) u Santa Barbari. On je takođe alumni saradnik Harvardovog Berkman centra za Internet i društvo

 

Doc Searls, MIT Technology Review

Tehnološka revolucija je podbacila

Već neko vreme čitamo o tehnološkoj revoluciji: Čitave industrije su “narušene” (disrupted), način na koji radimo najjednostavnije stvari se menja, tempo inovacija se ubrzava. Prema ekonomskim podacima, međutim, ne dešava se baš ništa posebno. Kome da verujemo, našim očima ili podacima? To nije očigledan izbor, piše Leonid Bershidsky za  poslovni portal Bloomberg.

33Bivši američki sekretar za finansije Leri Samers (Larry Summers) govorio je o jednom aspektu tog paradoksa na nedavnoj konferenciji o produktivnosti. Ako tehnološke inovacije teraju nekvalifikovane radnike izvan korpusa radne snage – 1965. godine u SAD je radilo 19 od 20 muškaraca u dobi od 25 do 54, a sada samo 17 – ne bi li trebalo da produktivnost brže raste? Intuitivno, trebalo bi, kako zbog manje zaposlenih i rasta ekonomije tako i zbog činjenice da iz korpusa radne snage bivaju izbačeni oni koji su najmanje produktivni.

Umesto toga, ukupan faktor rasta produktivnosti u Sjedinjenim Državama je prepolovljen u protekloj deceniji, u poređenju sa prethodnim periodom.

Samersov intuitivni odgovor – on je, naime, u svom govoru istakao da produktivnost nije bila njegovo akademsko polje – bio je da je možda ekonomski rast pogrešno meren: Metodologija koju već generacijama koristimo da bi izmerili BDP je možda nepogodna da “uhvati” ono što se događa u vrlom novom svetu. Samers tvrdi, na primer, da nema očiglednog načina da se izmeri poboljšanje kvaliteta nastalo usled inovacija. On je od svoje publike tražio da glasa: “Šta bi ste radije izabrali za sebe i svoju porodicu: zdravstvo iz 1980. i cene iz 1980. ili zdravstvo iz 2015. i cene iz 2015.?” Nije teško pogoditi odgovor.

Samers je zatim zaključio da je u stvarnosti, poboljšanje kvaliteta u zdravstvu učinilo da inflacija u ovom sektoru bude negativna u poslednjih 30 godina, proizvodeći oko 0,3-0,4 odsto bruto domaćeg proizvoda koji nije uračunat u ukupan privredni rast. On je dodao:

16„To što primećujemo u zdravstvu, je, po mom mišljenju, bar donekle prisutno i u mnogim drugim oblastima. Kad odete u prodavnicu, postoji mnogo više vrsta proizvoda u prodavnici nego što ih je nekada bilo. Zaista je lakše proći kroz aerodrom sa bording kartom na mobilnom telefonu nego u vreme kada smo nosili kartu do pulta za karte koja je potom bila čekirana da bi smo dobili bording kartu. Rado bih platio 30 odsto, čak 40 odsto od cene moje karte od Bostona do Vašingtona, da bih imao dodatne pogodnosti u vezi sa načinom na koji sada putujem.

Argument o pogrešnom merenju je takođe omiljen u Goldman Saksu (Goldman Sachs) kada treba objasniti paradoks produktivnosti.

Investiciona banka tvrdi da je u domenu softvera i digitalnog sadržaja mnogo teže meriti nivo cena prema kvalitetu i njihov stvarni doprinos društvenom proizvodu nego u većini drugih sektora.”

Ekonomisti koji su specijalizovani za merenje produktivnosti nisu baš voljni da “kupe” ova objašnjenja. U istom tom Peterson Institutu (Peterson Institute), gde je Samers govorio na konferenciji, Džon Fernald (John Fernald) iz FED-a u San Francisku rekao je da je moguće da ima teškoća u merenju kvalitativnih promena, što može dovesti do procena nižeg od realnog BDP i industrijske proizvodnje, ali da je ovde reč o samo 0,1 odsto do 0,2 odsto “potcenjivanja” bruto domaćeg proizvoda, što nije dovoljno da se objasni veliko usporavanje produktivnosti.

02Osim toga, mnoga od tih nedavnih poboljšanja nisu baš nešto što nas čini produktivnijim na poslu. “Recimo, prednosti gledanja videa sa kućnim ljubimcima na Internetu nisu uračunate u rast BDP“, rekao je Fernald. Različite vrste digitalne zabave i komunikacija u kojima uživamo zahvaljujući tehnološkoj revoluciji uglavnom utiču na našu ne-tržišnu aktivnost. Drugi način razmišljanja o tome je da mnoge od nedavnih inovacija samo olakšavaju i čine zabavnijim stvari za koje teško da smo ikad i primetili da su teške i nezabavne. Ljudi koriste internet aplikacije za slanje poruka umesto ranijeg oslanjanja na e-mail ili plaćaju svojim telefonima, tamo gde su nekada vadili kreditnu karticu. Ne postoji vidljiva promena ni u korišćenju vremena – jednostavno prelazimo na nov, navodno savršen način da završavamo iste stare transakcije. Veći deo “Internet of Things” (sada se često naziva Internetom svega) – povezanih sijalica i slavine, prekomerne elektronike i softvera u automobilima – pruža ovu vrstu “poboljšanja kvaliteta”: gadžeti su divni, ali su retko od suštinskog značaja.

Postoji mogućnost da se sva ta poboljšanja uvrste u novu formulu izračunavanja BDP, ali to bi značilo promenu celog modela – u suštini cele ideologije – načina na koji se meri ekonomija. Umesto rešavanja paradoksa produktivnosti, takve promene bi ga jednostavno zaklonile.

43Pronalaženje prihvatljivog objašnjenja u okviru trenutnog skupa pravila nije nemoguće. U jednoj upravo objavljenom dokumentu, Rajan Deker (Ryan Decker) iz Upravnog odbora Federalnih rezervi i njegovi saradnici ističu da je brzi rast produktivnosti 1980-ih i 1990-ih bio vođen “visokom stopom rasta mladih firmi” – drugim rečima, start-upova. To je nešto kontra-intuitivno s obzirom na trenutnu vidljivost start-up kulture i preferenci koje generacije Y i Z gaje prema preduzetništvu, ali, prema Dekerovom papiru, poslovna dinamika u SAD je naglo opala od 2000. godine: “SAD ima mnogo niži tempo proizvodnje start-upova, a oni koji se probiju imaju manje šanse da postanu visoko rastuće firme.”

Poslovna dinamičnost je opala kako u sektoru novih tehnologija koji je obavijen tolikim uzbuđenjem i vrlo “in” kao i u tradicionalnijim sektorima – maloprodaji i proizvodnji. Deker i njegovi saradnici nisu istraživali razloge ove pojave, ali moguće objašnjenje je da se tehnološka revolucija zaista desila u 1980-im i 1990-im. 20Personalni računari su doneli veliki napredak. Ipak pre dvadeset godina, neki su očekivali više rasta produktivnosti od kompjuterizacije nego što ju je ona stvarno donela i diskutovali su o objašnjenjima koje smo gore pomenuli – kao što je pogrešno merenje. Što se više stvari menjaju, to više ostaju iste.

Uspon mobilnih ili društvenih mreža doneo je značajne promene, ali ne revolucije u smislu produktivnosti i uticaja na ekonomiju. Paradoks produktivnosti će nestati kada se pojavi jedna stvarno velika stvar. U ovom trenutku, mi živimo na repu buma koji su iznedrile prethodne generacije – i možda upravo prolazimo kroz proces inkubacije neposredno pred novi skok napred.

 

Leonid Bershidsky, Bloomberg

 

“Ekonomija tezge” je rad po ugovoru – srećom, nismo Dikensovi junaci…

… niti je toliko tragično kao što su to bila Dikensova deca u viktorijansko doba.

03

Tehnološki giganti čine sve ne bi li obezbedili da imaju što je moguće veći udeo na rastućim tehnološkim tržištima. Dokaz A: Amazon Fleks (Amazon Flex), novonajavljeni servis će ljudima plaćati od $18-25 na sat da pošiljke isporučuju svojim kolima. Ako treba da postoji ekonomija deljenja, onda je izvesno da Amazon želi da u njoj ima svoj udeo, piše novinarka Blumberga Megan Mekardl (Megan McArdle), koja je svoje kolumne potpisivala i za Ekonomist, Atlantik i Njuzvik.

Sve ovo je, piše Mekardl, zabrinulo američkog liberalnog blogera i novinara portala Mother Jones, Kevina Druma: “Izgleda da se sada pod ekonomijom deljenja podrazumeva bilo koji posao koji, uz pomoć aplikacija, raspoređuje radnicima mrvice posla onako kako dune poslodavcu. Drugim rečima, ovi ljudi su nešto kao fizički radnici iz viktorijanskog doba, ali uz pametne telefone i bolje plate. Na uglednom ekonomskom sajtu Interfluidity, Stiv Rendi Valdman (Steve Randy Waldman) promišlja da ćemo morati ove uposlenike prevesti u status zaposlenih kao neki vid antimonopolske mere, kako bismo obezbedili da nijedna od ovih aplikacija ne postane previše moćna.

Priznajem da mi nije baš jasno u čemu je problem. Manuelni rad viktorijanskog doba nije bio odvratan zbog toga što je podrazumevao kratkoročne ugovore; bio je grozan, jer su poslovi bili sumorni, plata je bila niska, a povređeni radnici često su završavali u siromaštvu. Biti plaćen $25 na sat za nešto mnogo mnogo prijatnije od ribanja podova jakim hemikalijama ne udara u nežne strune mog srca na isti način.

Takođe mi je teško da se zabrinem nad tim što bi Uber ili Amazon Flex „mogli da razviju opasnu dominaciju“ na tržištu razvoza robe, koju će ljudi transportovati svojim automobilima. “Prevoz robe sopstvenim automobilima (uključujući i putnike)” predstavlja tržište sa veoma niskom ulaznom barijerom, zbog čega taksi-firme i jesu uložile toliko u lobiranje za nove i „poboljšane“ zakone, i u moćne regulatore, kako bi se zaštitili od konkurencije. Efekti umrežavanja mogu, naravno, stvoriti barijere za ulazak – ali u poslu gde je jedini uslov lično vozilo i veština koju poseduje gotovo svaka odrasla osoba u Americi – znati da vozite – teško je zamisliti da bi bilo koja kompanija bila dovoljno moćna da ove efekte organizovanosti u poslovnu mrežu iskoristi kako bi zloupotrebljavala kupce ili radnike u nekom dužem vremenskom periodu.

Efekti ovakve vrste poslovne mreže su najmoćniji tamo gde su troškovi prebacivanja veoma visoki. Ako sam platila $300 za VCR, i još više za gomilu VHS kaseta, verovatno ću veoma malo biti zainteresovana da se prebacim na vaš Betamax. Ako sam platila nekoliko hiljada dolara za PC i prateće softvere, i uskladištila gomile podataka u formatima specijalizovanim za te programe, biće teško ubediti me da se prebacim na sasvim novi sistem. Nasuprot tome, šta je trošak prebacivanja za jednog korisnika Ubera? Možda ću nagnječiti palac dok pokušavam da otvorim novu aplikaciju? Čak su i troškovi prebacivanja za vozače relativno minimalni. Što znači da nijedna firma u ovom poslu neće biti u mogućnosti da uživa značajnu monopolsku rentu, jer ako to učini, neki pametan preduzetnik sa malo kapitala na raspolaganju će naći načina da uđe u ovaj biznis i takmiči se s njom.

02

Pravi problem je, mislim, u tome što će ovi poslovi postati zamena za bolje poslove: stabilnije, bolje plaćene. Ovo je očigledno nešto što će zabrinuti levičarske komentatore, od kojih su mnogi već izrazili bojazan da je “tezgaroška ekonomija” loša za američke radnike.

A to možda i jeste istina. Ona, međutim, počiva na skrivenoj, i do sada nedokazanoj, pretpostavci da tezgaroška ekonomija u stvari preseljava radnike tako što im spušta cenu rada, pre nego što stvara novu ekonomsku aktivnost koja jednostavno ne bi postojala da nema ovih aplikacija – i možda, omogućava radnicima koji su višak u drugim industrijama, zaposlenje, koje nema nikakve veze sa Uberom i Instacartom.

Istina je, naravno, da ove aplikacije donekle oponašaju tržišta rada iz 19. veka. Ali, postoje razlike koje se ne tiču samo uslova rada: aplikacije radikalno smanjuju transakcione troškove pružanja ovakvih vrsta usluga. Viktorijanski radnik je možda morao da ide od kuće do kuće u potrazi za poslom, ili stoji napolju satima čekajući da dođe neko kome su potrebni radnici. To više nije slučaj.

Ako to zvuči jedva malo lepše, razmislite ponovo. Ovo je kolosalna stvar. Transakcioni troškovi oblikuju tržišta na fundamentalan način. Oni su razlog da postoje firme, tvrdio je nobelovac Ronald Coase; kada im je preskupo da nastave da na tržištu kupuju robe i usluge, kompanije dovode te funkcije unutar kuće kako bi na taj način omogućile da njihova unutrašnja koordinacija bude efikasnija.

Spuštanje transakcionih troškova može čak i da stvori dodatnu ponudu i potražnju. Troškovi transakcija su deo cene dobra ili usluge, a to je često njegov značajan deo. A kada spustite cenu, omogućavate ljudima da kupuju više, a snabdevačima da snabdevaju sa više roba i usluga.

Zamislite da sam jedno veče ostala kod kuće, i da bih volela da se sastanem sa nekim prijateljima na piću. Nažalost, teško je dobiti taksi u mom komšiluku, nije sasvim sigurno hodati sam noću, a voziti do tog mesta bi možda ugrozilo svrhu izlaska, jer ne bih mogla da pijem kad tamo dođem. Umesto toga, sedim kod kuće i gledam reprize.

04

Spuštanje transakcionih troškova olakšava pronalaženje nekoga ko je voljan da me odvede do cilja. Ovo nije „raseljeni i raspaštrmljeni“ tuđi posao; to je potpuno novi deo ekonomske aktivnosti koja se, jednostavno, ne bi desila u slučaju da su transakcioni troškovi i dalje visoki. Mi dobijamo dodatno zapošljavanje, dodatnu potrošnju i dodatne srećne sate sa svojim prijateljima, pijući margarite i raspravljajući o “Game of Thrones”.

Naravno, to ne znači da niko nikada nije raseljen: vlasnici taksi-oznaka su se, na primer, suočili sa dramatičnim padom u poslovanju jer “očekuju da imaju ekskluzivno pravo da voze u Njujorku”. Međutim, dokazivati da je neko povređen nije isto što i dokazivati da postoji neto pad na poziciji broja radnika.

Dakle, šta se dešava ako prisilimo firmu da tretira ove potencijalne radnike kao zaposlene? Dodajemo nazad transakcione troškove, naravno. Beneficije, poštovanje propisa, razni porezi na plate. “Pa dobro!” mogla bi reći Levica. “Oni bi trebalo da plaćaju te stvari.”

Ali, raditi takve stvari interno, umesto kupovati usluge na tržištu, jeste skupo. To čini poslodavce manje fleksibilnim i podiže njegove fiksne troškove. Oni moraju da povrate te troškove, a to se može desiti na jedan od tri načina:

1. Naplaćivanjem viših cena klijentima što će smanjiti tražnju i dovesti do toga da se troši manje radnih sati.

2. Spuštanjem plate radnicima

3. Primenjivanjem mnogo veće kontrole nad rasporedom radnika i uslovima rada kako bi se maksimizirao odnos obavljenog posla po radniku. Radnicima verovatno neće biti dozvoljeno da se pojave kad god hoće kao i da rade dokle god žele. Oni će, na primer, verovatno imati limitirano radno vreme da ne bi mogli da se kvalifikuju za zdravstveno osiguranje.

Naravno, neki radnici bi radije bili u takvoj situaciji. Ali, šta je sa ljudima koji koriste ove poslove za vreme pauze koja je između nekih drugih obaveza, kao što je to, recimo, celodnevni (stalni) posao, škola ili čuvanje dece? Ponuda radnika, kao i potražnja će, vrlo verovatno, opasti. A nismo još ni stigli do diskusije o tome šta se dešava sa potrošačima koji imaju koristi od ovih usluga; mi samo govorimo o tome šta će se desiti sa radnicima.

Mislim da postoji realna zabrinutost zbog onoga što se dogodilo sa zaradama američkih radnika. Ipak, za sada, ne vidim mnogo dokaza da su uzrok tome Uber ili Airbnb. Izgleda da najveći deo uticaja na ovu pojavu dolazi iz sfere automatizacije u oblastima koje pokrivaju nisko i srednje obučeni radnici u proizvodnom i administrativnom sektoru, ili autsorsovanje tih poslova u inostranstvo.

Pokušaji da se ti problemi srede tako što će se uništiti poslovni model Ubera je kao da pokušavate da izlečite glavobolju udarajući čekićem po kutiji aspirina.

 

Bloomberg

Da li će brend VW ugroziti oznaku „Made in Germany“?

Skandal koji pogađa nemački automobilski koncern Folksvagen snažno je poljuljao ne samo nemačku poslovnu već i političku scenu, a upućeni u ovu problematiku upozoravaju da bi kriza u ovom gigantskom proizvođaču automobila mogla da se pokaže kao veća opasnost po nemačku ekonomiju nego što je grčka dužnička kriza.

Foto: The Telegraph

Najveći nemački proizvođač putničkih vozila, Folksvagen, koji u zemlji zapošljava više od 270 hiljada ljudi, a još daleko više radnika računajući sve kompanije koje rade kao njegovi dobavljači, Našao se u, blago rečeno, ozbiljnom problemu.

Pošto je prošlog priznao da je jedanaest miliona njegovih automobila na dizel širom sveta opremljeno uređajima koji omogućavaju varanje na eko-testu, samo dan kasnije, u sredu, izvršni direktor Martin Winterkom je podneo ostavku. Osim u Sjedinjenim državama, pokretanje istraga su još najavile i vlasti u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj i Južnoj Koreji.

Karsten Brzeski, ekonomista u ING-u kaže da je „kao grom iz vedra neba i potpuno iznenadno Folksvagen postao daleko veći negativni rizik za celokupnu nemačku ekonomiju nego što je to grčka dužnička kriza. Ukoliko u narednim mesecima prodaja Folksvagenovih vozila bude pala u Sjedinenim Državama, to neće loše uticati samo na ovu kompaniju već i na celokupnu nemačku ekonomiju.“

Auto-industrija: lokomotiva nemačkog izvoza

Folksvagen je prošle godine u SAD prodao oko šest stotina hiljada automobila, što je oko šest odsto od ukupno 9.5 miliona vozila koje je prodao u svetu.

Američka agencija za zaštitu sredine (Environmental Protection Agency, EPA) naložila je Folksvagenu da otkloni sveže otkrivene nedostatke, dok je, istovremeno, ova nemačka korporacija bila primorana i da obustavi prodaju svih svojih „dizelaša“ na američkom tržištu tokom istrage koja bi mogla da rezultira kaznom u visini od osamnaest milijardi evra, što je više od njene ukupne prošlogodišnje dobiti.

I mada je Folksvagen u stanju da čitav iznos kazne pokrije svojim rezervama gotovine vredne oko 24 mlijarde dolara, ova prevara je pokrenula i zebnju od masovnog otpuštanja radnika u toj kompaniji kao i njenim dobavljačima.

Nemačku vladu, takođe, zabrinjava i mogućnost da će, zbog ovog skandala, takođe trpeti i ostali nemački proizvođači vozila, kao što su Dajmler i BMW, mada (za sada) ne postoje bilo kakvi nagoveštaji da su ove dve kompanije radile bilo šta što bi bilo protivzakonito.

Foto: The Telegraph

Nemački automobilski sektor zapošljava oko 775 hiljada ljudi, što je gotovo dva odsto ukupne radne snage, a prodaja vozila se u poslednje vreme suočava i s problemom usporavanja rasta kineske ekonomije, pa samim tim i tamošnje manje potražnje za automobilima.

Martin Gornig iz instituta DIW kaže da „Ukoliko prodaja automobila padne, to bi moglo da pogodi sve dobavljače, a time i čitavu ekonomiju“.

Treba reći da je industrija automobila i auto-delova najuspešniji izvozni sektor Nemačke prošle godine je izvoz ove industrijske grane iznosio 200 milijardi evra, što je skoro petina ukupnog izvoznog obima ove zemlje.

VW skandal ugrožava oznaku „Made in Germany“?

Neki analitičari upozoravaju da bi ovaj skandal svetskih razmera mogao da veoma ozbiljno dovede u pitanje pouzdanosti i kvalitet nemačkih kompanija.

Andre Schwarz, direktor trgovačke asocijacije BGA kaže kako „(Za sada) Nema neke generalne sumnje u njihove proizvode, koji su dosad ponosno isticali oznaku ’Made in Germany’. Ipak, među nekim nemačkim kompanijama postoji zebnja da bi ovo moglo proizvesti domino-efekat, jer bi skandal sa Folksvagenom mogao da utiče i na njihovo poslovanje, dovodeći do erozije i narušavanja svega onoga što je do pre neki dan predstavljala oznaka ‘Made in Germany’.“

Kakve će biti posledice po nemačku privredu – tek će se videti, mada je najveći američki trgovački lanac za prodaju vozila, AutoNation, upozorio da je u Sjedinjenim Državama status VW brenda uveliko ugrožen.

03Foto: BBC

Izvršni direktor ovog lanca, Mike Jackson, izjavio je povodom ovog slučaja da je „Folksvagenov problem generisao je još jedan problem, i još jednu mrlju koju će globalna industrija dizel-motora teško moći da opere: U narednoj deceniji, Folksvagen bi mogao da se suoči sa efektima poteze koja će ova kompanija preduzeti u narednih nekoliko dana.“

Džekson, međutim, ne misli kako će se Folksvagenovi problemi „preliti“ na ostale brendove ove kompanije, automobila kao što su Audi i Porše. Neki upućeniji u ovu materiju tvrde da „Ipak ne bi trebalo predimenzionirati potencijalne efekte ovog skandala po celokupnu nemačku ekonomiju“.

Glavni ekonomista Komercbanke Jerg Kremer (Joerg Krammer, Commerzbank) tvrdi da je „Malo verovatno da će čitava nemačka auto-industrija biti stavljena u isti koš sa Folksvagenom. Takođe, neće biti recesije samo zbog jedne kompanije“, mišljenja je ovaj ugledni nemački ekonomista.

07

Slobodan pad

Akcije Folksvagena su u ogromnom padu na Frankfurtskoj berzi, a za dva dana su pale za 35 odsto što je gubitak od 25 milijardi evra tržišne kapitalizacije. Ovaj pad je povukao naniže i deonice drugih proizvođača automobila na evropskom tržištu. Šef ove kompanije Martin Vinterkorn je objavio da se “duboko izvinjava”, ali je rekao da u ovom trenutku ne treba odgovarati na “sva pitanja”. On je obećao da rasvetliti “problem”, indirektno negirajući i poričući svoje otpuštanje ili ostavku o kojoj se govori.

Folksvagen je priznao da je “unutrašnja istraga pokazala da je isti softver i u drugim dizel vozilima”, a ne samo u automobilima VW i Audi sa američkog tržišta, kao što se prethodno pokazalo, već i u ostatku sveta, kao i u automobilima drugih Folksvagenovih brendova, kao što su Seat i Škoda. Inače, Folksvagen u svom vlasništvu drži dvanaest poznatih svetskih marki automobila, kamiona i motocikala.

Ovaj „softverski trik“ u računarima motora Folksvagenovih „dizelaša“, kojim se izbegava, tj lažira pravi rezultat prilikom testa izduvnih gasova, nalazi se u “ukupno oko jedanaest miliona vozila u svetu” s motorima tipa EA-189, saopštio je ovaj nemački koncern. To približno odgovara broju automobila koji za godinu dana proda ta grupa koja je nedavno potisnula Tojotu s prvog mesta u svetu.

Olaf Lies, ministar privrede savezne nemačke države Donje Saksonije kaže da “Treba utvrditi ko je šta znao i ko je odlučivao”. Donja saksonija je sa 20 odsto veliki akcionar Folksvagena i članica njegovog nadzornog odbora. Predsednik radničkog saveta u VW, Bernd Osterloh, koji je i član nadzornog odbora, zahtevaće “lične posledice” za sve direktore koji su umešani u ove prevarne radnje, navodi se u pismu upućenom zaposlenima.

Po američkoj upravi za zaštitu okoline EPA, VW je još 2014. godine obavešten o razlici između stvarne emisije izduvnih gasova i emisije izmerene na testovima. U Berlinu, kancelarka Angela Merkel pozvala je ovo veliko ime nemačke industrije i predmet nacionalnog ponosa, na “potpunu transparentnost” u vezi sa „softverskim falsifikovanjem podataka“.

06

…A nije samo VW…

Evropska federacija za transport i životnu sredinu u izveštaju navodi da novi automobili proizvedeni u Evropi izbacuju u proseku 40 odsto više ugljen-dioksida nego što laboratorijski testovi pokazuju i da je najnovija situacija sa “Folksvagenom” samo deo skandala širih razmera.

Pored “Folksvagena” i “Audi” je objavio da je na 2,1 miliona automobila prepravio softver za merenje emisije izduvnih gasova i tako obmanuo i kupce i homologacione laboratorije u zemljama u koje su ta vozila uvezena. “Škoda” kaže da je ugradila 1,2 miliona takvih motora, a “Seat” oko 700.000.

Pokrenuto je nekoliko krivičnih istraga u Sjedinjenim Američkim Državama, i to i na saveznom nivou, i u državi Njujork. “Nijedna kompanija ne bi trebalo da može da izbegne zakonske obaveze za očuvanje okoline i da lažima obmanjuje potrošača”, rekao je ministar pravosuđa države Njujork Erik Snajderman. “Naša kompanija je bila nepoštena”, priznao je generalni direktor VW za Ameriku, Mihael Horn. Koliko će se još presuda doneti na štetu ovog do pre neki dan vrhunski renomiranog automobilskog proizvođača – još je nepoznato.

VW će možda morati da plati 18 milijardi dolara (16 milijardi evra) obeštećenja državi u SAD, ne računajući u to trošak za povlačenje vozila radi izmene softvera i za obeštećenje kupcima po privatnim tužbama. Firma je za sada za te namene izdvojila 6,5 milijardi evra što će ozbiljno oštetiti godišnji profit tog automobilskog giganta sa 200 milijardi evra prihoda i 600.000 zaposlenih.

 

Michael Nienaber, Berlin (REUTERS)
CNN MONEY

Poslovni softver: poslovne aplikacije vs. onlajn usluge

07HP ima zaposlenih kao jedan američki grad srednje veličine. Foto: WSJ/Reuters

Tehnološki gigant iz Silicijumske doline Hjulit-Pakard (HP), o čemu je letos bilo toliko reči u svetu biznisa, naknadno otpušta još čak 30.000 ljudi u sklopu svoje podele na dve odvojene kompanije, rekli su ove sedmice biznis-analitičari. Ova je vest, kako prenosi američki magazin The Wired, došla povrh činjenice da je tokom poslednjih nekoliko godina u HP već ukinuto 55.000 radnih mesta. I pored toga, HP je i dalje velik kao jedan američki grad srednje veličine. Magazin Forbes je u maju 2015. objavio da je ova kompanija brojala 302.000 stalno zaposlenih. Ali, možemo se s razlogom upitati: šta to, pobogu, svi ti ljudi rade?

U eri u kojoj mobilna aplikacija WhatsApp može da opsluži 900 miliona korisnika sa samo 50 inženjera, osećamo da gigantske tech-kompanije predstavljaju anahronizam i da ih je, polako ali sigurno, pregazilo vreme. U slučaju HP, ogroman broj njegove radne snage se zvanično čak i ne ubraja u zaposlene: to su svi oni koji za HP obavljaju poslove kao što su call-centar operateri ili radnici na pokretnim trakama – koji, zapravo, i sastavljaju sve te štampače i laptop računare. Ispostavlja se, međutim, da posao prodaje poslovno orijentisane tehnologije već prlično dugo iziskuje nešto što je staromodno ali večito: mnogo, mnogo ljudi (bar za sada).

Tipičan potrošač verovatno pomišlja kako je HP kompanija koja proizvodi štampače i PC računare, mada je ova daleko više od toga. HP je takođe ogroman konsultantski sistem u oblasti informatičkih tehnologija, sa više nego zamašnim portfoliom koji nudi poslovni softver i pohranjivanje podataka u cloud. Ovoj firmi predstoji opsežna reorganizacija iz koje će se stvoriti dva “nova” preduzeća: 1. HP Enterprise – koje će obuhvatiti sve svoje konsalting i softverske jedinice, a drugo pod HP Inc., koji će nastaviti da prodaje štampače i računare. Sadašnja “runda” otpuštanja usmerena je na HP Enterprise. HP ne objavljuje koliko ima zaposlenih u svakom od svojih odeljenja, mada je veoma verovatno da je u HP Enterprise angažovan najveći deo zaposlenih, sudeći delom i po razmerama druge po veličini kompanije za pružanje IT usluga (IBM je prošle godine imao 379,592 zaposlenih; Accenture je imao 323.000).

Forestererov potpredsednik Piter Baris (Peter Burris) potpredsednik konsultantske firme Forrester iz Masačusetsa kaže da je razlog zbog kojeg je kompanijama kao što su HP i IBM potrebno toliko radnika taj što se prodaja softvera preduzećima, koja su im klijenti, umnogome razlikuje od stvaranja softvera za pojedinačne potrošače (pojedince).

06

Svih 900 miliona korisnika WhatsApp koristi potpuno istu aplikaciju. Preuzeli smo je sa App Store, i to je to. Međutim, velikim kompanijama kao što su banke, osiguravajuća društva ili velike bolnice je potreban softver prilagođen njihovim specifičnim potrebama. Umesto da samo jednom sagrade aplikaciju i prodaju je klijentu, HP i IBM su s njihovim klijentima u permanentnom kontaktu.

Razlog za to je zato što IT konsultanti ne rade samo tako što jednog dana uđu u nečiju firmu i počnu da zaposlenima pričaju šta je potrebno da urade. Ono što je tipično za konsultantske firme je to što se bave planiranjem, izgradnjom, održavanjem i podrškom za novi softver. To podrazumeva razgovor sa zaposlenima o onome što im je potrebno oko novog komada softvera, ujedno sarađujući i sa drugim softverskim firmama na integraciji između proizvoda, obuke zaposlenih i uspostavljajući call-centar za tehničku podršku. A za to je potrebno veoma mnogo ljudi. Mnogi od tih konsultanata rade s klijentima u riltajmu, dakle posao im ne zavisi od rutine koju bi obavljali automati ili roboti, već od trenutne situacije ili problema s kojim se u datom momentu suočavaju njihovi klijenti. Mnogi od njih rade s klijentima na problemima koji su aktuelni. I to je razlika između donošenja softverskog proizvoda kao što je WhatsApp i prodaje konsultantskih usluga.

Konsultantske usluge za klijente teško da mogu zameniti roboti, aplikacije, softveri ili računari.

“Posao kao što je prodaja proizvoda ima jasan trenutak gde se kupuje određena stvar, jasno je definisan”, kaže on. “Ali, kada se radi o uslugama, prodaja se dešava tek tokom nekog vremena. To je proces, jer vi klijentima bukvalno prenosite znanja o tome kako da reše probleme.”

05

Kome je potrebna armija zaposlenih?

Lako je biti skeptičan oko toga da li kupci zaista i dobijaju uslugu vrednu para koje daju velikim kompanijama – kao što su HP i IBM – s obzirom da 68 odsto svih velikih IT projekata propadne. Sigurno postoje slučajevi da kompanije prodaju više svojih konsultantskih usluga nego što imaju konsultantskih kapaciteta (čitaj: ljudi zaposlenih u ulozi konsultanata u kol-centrima za tele-podršku), ili pokušavaju da spasu neki projekat osuđen na propast jednostavnim angažovanjem većeg broja zaposlenih koji će raditi na problemu. Uz sve to, možete komotno uračunati i glomaznu birokratiju koja “poboljšava neefikasnost” projekata, naduvavajući im cenu.

Ovo, ipak, počinje da se menja. Da, “cloud computing” je preširok pojam, mada su usluge zasnovane na oblaku – kao što radi web servis onlajn trgovca Amazon, ili, recimo, Salesforce – izmenile način na koji velike kompanije posluju. Sada je lakše nego ikada da biznis menadžer jednostavno kupi neki softver i da njegovi zaposleni počnu da ga odmah koriste.

Ono što je sve snažniji trend, i pored svega jeste to da vam ne treba armija konsultanata kako biste sav vaš poslovni softver doveli u funkcionalno stanje, koji će raditi harmonizovano s ostalim, već postojećim, jedinicama.

U prošlosti, čak i nešto tako prosto – kao što je, recimo, uvođenje aplikacije Slack za instant poruke i ćaskanje koju treba integrisati sa sistemom za projekt-menadžment vaše kompanije – predstavljalo bi veliko iskušenje. Onda biste morali da pregovarate o ceni po komadu softvera (kao što je IBM-ov Sametime), podešavajući novi server tako da bude harmonizovan s vašim data-centrom, potom instalirajući softver na desktope vaših zaposlenih i uz angažovanje konsultanata koji treba da integrišu softver za upravljanje projektima sa serverom za chat.

Danas se samo prijavite na Slack – trendi poslovna aplikacija za riltajm komunikaciju – i odmah počnete da ga koristite preko Interneta, bez potrebe da razgovarate sa prodavcem. Slack se nudi u paketu sa desetinama drugih integrisanih aplikacija “direktno iz pakovanja”: Čak ima i aplikaciju za programski interfejs (API) što ga kod programera čini omiljenim jer se u njemu lako izgradi dodatna softverska podrška originalnog proizvoda. A uz to treba reći da lakoća rukovanja i nadgradnje Slack aplikacije teško da je nešto previše jedinstvena u poređenju s ostalim savremenim poslovnim aplikacijama. Alati poput Zapier-a olakšavaju čak i onima koji nisu programerimi da spajaju i “uvezuju” različite aplikacije. Poenta je u tome što je armija konsultanata sve nepotrebnija da biste dobili poslovni softver koji dobro radi, i koji se dobro uklapa u vaš već postojeći softverski sistem.

U međuvremenu, open source tehnologija olakšava korišćenje slobodno dostupnih softverskih komponenti, oslobađajući put programerima da i dalje grade iste zajedničke osobine programskih sistema. Cloud usluga i open source softver su nekada bili najviše povezani s malim novoosnovanim firmama, start-upovima koji žele da uštede novac. Ali, kako su vremenom ovi startapovi – recimo Facebook – narasli u gigantske kompanije, neretko se desi da se zaglave sa ovim novim alatima, dok renomirani poslovni sistemi neretko presaviju tabak i tuže proizvođača softvera.

09

Informatičko nasleđe

Naravno da nije izvodljivo da kompletan kompanijski softver bude zamenjen off-the-shelf aplikacijama. A ima dosta konsultanata specijalizovanih za prilagođavanje cloud aplikacija kao što je to Salesforce. Ali, kako ističe Burris, malo je ili nimalo prednosti kada se radi o izgradnji prilagođenog softvera za mnoge zajedničke poslovne procese, kao što su finansijski izveštaji ili sistemi za plaćanje računa. Aplikacija za npr. rukovanje kompanijskim platnim spiskom verovatno neće učiniti vašu firmu konkurentnijom. Dakle, postoji snažan podsticaj da se naprosto pređe na jednu poslovnu aplikaciju koja zadovoljava sve, i koja umnogome može biti podržana na skoro isti način kao što je to, recimo, slučaj sa aplikacijom WhatsApp. Kraće rečeno: skupi poslovni softveri imaju tendenciju razvoja nalik onoj koju imaju mobilne aplikacije, naročito ako se radi o softveru otvorenog koda.

HP i IBM su na globalnom nivou odgovorili ovom zahtevu za promenom. Oni sada i sami nude svoje cloud usluge i gotove poslovne aplikacije.

I upravo je to razlog ukidanja radnih mesta u obe ove kompanije. “Opšte uzev, softverski paketi bi bili bolji za vlasnike nego što su to dosadašnji onlajn uslužni servisi”, objašnjava Burris. “U softverskom biznisu, programer može da napiše komad koda kojeg mogu koristiti milioni različitih kupaca i korisnika. Ta intelektualna svojina, ta informacija o problemu, sada je na raspolaganju čitavoj gomili ljudi u isto vreme, širom sveta. Više nema razloga za onlajn podršku samo jedne određene grupe konsultanata, iz jedne kompanije – sada, kao u slučaju mobilnih aplikacija, svi programeri sveta mogu biti “konsultanti”, koji aktivno rade na problemu optimizacije softvera.”

Ipak, dobra vest za armije konsultanata koji rade za ove kompanije jeste da većina starijih kompanija i dalje poseduju ogromne količine podataka koji se čuvaju u starim verzijama softvera – ono što ljudi u IT biznisu zovu “nasleđem” sistema. Za optimizaciju ovog softvera biće potreban nezamislivo veliki broj radnih sati, kako bi se modernizovali svi ovi postojeći sistemi – a Burris još dodaje da se većina kompanija koje su tehnološki giganti poput HP-a ili IBM-a okreće ovom svom nasleđu – a to je taj “IT legat” koji je, pre svega i pre svih, najviše doprineo izgradnji savremenih aplikacijskih sistema.

Klint Finley, Wired