Šest najvećih tehnoloških “patki” u 2015.


Običaj je da se uvek piše o tehnološkim probojima, koji – kako im i ime kaže – predstavljaju proboje upravo zbog svoje izuzetne efikasnosti i inovativnosti. Ipak, ne manje zanimljiva, a pre svega zabavna, jeste i priča o neslavnim inovacionim pokušajima kojima je “samo falilo to nešto, sasvim malo” pa da uđu u Panteon ljudske invencije. Evo liste i šest najvećih i najslavnijih tehnoloških promašaja u protekloj 2015. godini, a po mišljenju autora MIT Technology Review.

Hoverbordi (Hoverboards)

To je bio poklon u trendu u 2015, ali je nažalost vrlo brzo sagoreo. Bukvalno. Hoverboard je skuter sa dva točka, neka vrsta Segveja (Segway) ali bez upravljača. Ovaj “veoma uspešno neuspeli” izum radio je tako što je postojao panel, tj ploča za upravljanje povezana sa dva motora zakačena za točkove. Vozač balansira zahvaljujući fenomenu nazvanom “obrnuto klatno”. dešavalo bi se da se loše litijum-jonske baterije u nekim hoverboardima odjednom zapale.

Baš kao što su zapalili maštu, tako brzo su hoverbordi i uklonjeni sa Amazona, a avio kompanije su ih zabranile zbog mogućnosti izazivanja požara. Komisija za bezbednost potrošačkih proizvoda u SAD je u decembru saopštila da “aktivno istražuje hoverbord u vezi sa požarima širom zemlje”, kao i u vezi sa desetinama izveštaja iz urgentnih centara zbog “potresa, preloma, kontuzija, ogrebotina i povreda unutrašnjih organa.”

opširnije na: “Why Hoverboards Keep Exploding” u magazinu Wired

Teranosovi nanokontejneri

Kompanija Teranos (Theranos) je najavila da će potpuno preokrenuti naglavce medicinsku dijagnostiku, lansirajući jeftine testove krvi koji traže samo nekoliko kapi krvi iz prsta, umesto uobičajenih daleko većih količina krvne plazme  koja se uzima iz vene. Prikupljanjem krvi u “nanokontejnere”, tvrdila je ova kompanija, moguće je da “sa odgovarajućom tačnošću sprovede 200 laboratorijskih testova iz veoma malih količina krvi”. Investitori su nagrnuli, što je vrednost ovog start-upa dovelo do neverovatnih devet milijardi dolara.

Tehnologija koja bi zaista bila u stanju da uradi tako nešto, zaista bi i bila vredna svih tih milijardi. Postoji, međutim, malo dokaza da je Teranos ikada izmislio odgovarajuću tehnologiju. Nakon što je tačnosti njenih testova dovedena pod ozbiljnu sumnju istražnih organa, Teranos je u 2015. povukao sve svoje nanokontejnere sa tržišta. Ova start-up firma u rangu poslovnog “jednoroga”, po sopstvenom saopštenju, trenutno koristi konvencionalno uzete uzorke krvi za sva svoja testiranja.

opširnije na: “Hot Startup Theranos Has Struggled” u the Wall Street Journal

“Can Elizabeth Holmes Save Her Unicorn?” u Bloomberg BusinessWeek

 

Snaga uglja

Ukrajinski rudari, Kalinovskaja-Vostočnaja. Foto: Kyivpost.com

Ukrajinski rudari, Kalinovskaja-Vostočnaja. Foto: Kyivpost.com

Loženje uglja kako bi se dobila struja predstavlja tehnologiju s početka XX veka. Nije, stoga, možda ni čudo što je prošle 2015. ovaj energent imao svoju najneslavniju godinu ikada, a pod pritiskom pravila o čistom vazduhu i jeftinog prirodnog gasa. Srećom po nas i Prirodu, rekli bismo s razlogom.

Količina električne energije proizvedene iz uglja u Sjedinjenim Državama pala je za dvanaest odsto do kraja septembra 2015. A ovaj pad je samo “statistička sitnica” u poređenju s tim koliko se strmoglavila vrednost akcija proizvođača uglja kao što je, na primer, Peabody Energy, čija je cena akcija pala sa $1,000 na samo $8 u periodu od samo četiri godine.

Ipak, ne treba misliti da je ugalj neki “smešni anahronizam” kao što su to, recimo, kočijaški bičevi. Ugalj predstavlja egzistencijalnu pretnju. Pri njegovom sagorevanju se u zemljinu atmosferu ubacuje duplo više ugljenika u odnosu na sagorevanje prirodnog gasa. Emisije štetnih gasova i otrovnih materija iz zemalja u razvoju – poput Indije, koja 70 odsto svoje električne energije dobija iz uglja i treba joj mnogo više struje – mogu prouzrokovati katastrofalne klimatske promene, bez obzira na to da li će se bogatije nacije odlučiti za čistije energetske opcije.

opširnije: “India’s Energy Crisis”MIT Technology Review

 

Ljudski embrioni sa izmenjenim genima

U aprilu, kineski naučnici su objavili izveštaj u kojem su obelodanili da su promenili DNK u ljudskim embrionima koristeći za obradu metod CRISPR. Iako ljudski embrioni nikada nisu napustili laboratoriju, papir je brzo izazvao debatu o mogućnosti dizajniranja ljudi. Bez obzira da li se plašite ili odobravate ideju o “pravljenju” beba sa unapred naručenim genima, jedan problem sa eksperimentom u Kini je i to koliko je malo naučnih znanja stečeno otvaranjem ove Pandorine kutije. Svi rezultati su se lako mogli predvideti iz prethodnih eksperimenata na embrionima životinja.

Neki zapadni naučnici su pokušali da rehabilituju kineski rad, nazvavši ga “dobrom naukom” sa “opominjućom porukom”. Ali drugačiji argument je da je to bio okrutan, brzopleti napor da se na brljiv način prestigne konkurencija. A sada, kada znamo da je genetsko modifikovanje ljudi zaista moguće, to je upravo ona vrsta ponašanja koja bi sve trebalo da nas zabrinjava. Hajde da ne žurimo sa ovim eksperimentima na vrstama.

više na: “Scientists on Gene-Edited Babies: It’s “Irresponsible” for Now” u MIT Technology Review
i “Engineering the Perfect Baby” MIT Technology Review

Yahoo

Svima je poznato da je Yahoo kompanija, a ne tehnologija. A možda je to njen problem. Kompanija koja je bila pionir u stvaranju “Internet portala” je i dalje treća najposećenija adresa na Internetu (nakon Google i Facebook). Ali Yahoo više nimalo ne raste. Umesto toga, novije usluge kao što je aplikacija za slanje poruka smanjuju broj njegovih korisnika. Investitori su ove godine zahtevali da se tu nešto popravi. Otpustite direktorku Marisu Mejer (Marissa Mayer) Prodajte pretraživač! Dosta sa besplatnim ručkom u kafeteriji! Veći problem je što je Yahoo i dalje “desktop” kompanija u mobilnom dobu. Samo 20 odsto njenog prihoda od reklamiranja dolazi od mobilnih uređaja, u poređenju sa 74 procenata kod Facebook-a.

Više na:  “Diagnosing Yahoo’s Ills” u the New York Times
i “Mobile to Account for More than Half of Digital Ad Spending” u eMarketer

 

Masovno prikupljanje telefonskih zapisa

Program za tajno prikupljanje i skladištenje telefonskih poziva svih Amerikanaca, čije je postojanje Agencija za nacionalnu bezbednost godinama negirala, je konačno okončan prošlog novembra. Podaci o tome ko je koga zvao sa bilo kog telefona, prerastao je u elektronski nadzor Amerikanaca (kao i građana drugih zemalja) bez obzira na to da li su osumnjičeni za bilo koji zločin ili prevaru.

Program je pokrenuo niz tehnoloških inovacija unutar vlade: prikupljanje i čuvanje tolikih količina podataka nije bilo lako. Ali to je bilo i potpuno protivzakonito, sudeći prema majskoj presudi Apelacionog suda koji je stao na stanovište da zakon nikada nije trebalo da bude tako široko interpretiran da omogući nešta slično masovnom nadgledanju o kojem je ovde reč.

Nema dokaza da je sistem bio zloupotrebljen – ali ima i vrlo malo dokaza da je bio koristan u zaustavljanju terorističke pretnje. Kongres je usvojio novi zakon u 2015. koji zahteva od NSA da dobije sudski nalog i pokaže da postoji “razumna” sumnja na terorističke aktivnosti pre nego što zadre u istoriju poziva neke osobe.

Više u: “NSA Ends Sept. 11-Era Surveillance Program” na NPR
“Why the New NSA Restrictions Won’t Harm National Security” u MIT Technology Review

 

 

MIT Technology Review

 

 

“Ekonomija tezge” je rad po ugovoru – srećom, nismo Dikensovi junaci…


… niti je toliko tragično kao što su to bila Dikensova deca u viktorijansko doba.

03

Tehnološki giganti čine sve ne bi li obezbedili da imaju što je moguće veći udeo na rastućim tehnološkim tržištima. Dokaz A: Amazon Fleks (Amazon Flex), novonajavljeni servis će ljudima plaćati od $18-25 na sat da pošiljke isporučuju svojim kolima. Ako treba da postoji ekonomija deljenja, onda je izvesno da Amazon želi da u njoj ima svoj udeo, piše novinarka Blumberga Megan Mekardl (Megan McArdle), koja je svoje kolumne potpisivala i za Ekonomist, Atlantik i Njuzvik.

Sve ovo je, piše Mekardl, zabrinulo američkog liberalnog blogera i novinara portala Mother Jones, Kevina Druma: “Izgleda da se sada pod ekonomijom deljenja podrazumeva bilo koji posao koji, uz pomoć aplikacija, raspoređuje radnicima mrvice posla onako kako dune poslodavcu. Drugim rečima, ovi ljudi su nešto kao fizički radnici iz viktorijanskog doba, ali uz pametne telefone i bolje plate. Na uglednom ekonomskom sajtu Interfluidity, Stiv Rendi Valdman (Steve Randy Waldman) promišlja da ćemo morati ove uposlenike prevesti u status zaposlenih kao neki vid antimonopolske mere, kako bismo obezbedili da nijedna od ovih aplikacija ne postane previše moćna.

Priznajem da mi nije baš jasno u čemu je problem. Manuelni rad viktorijanskog doba nije bio odvratan zbog toga što je podrazumevao kratkoročne ugovore; bio je grozan, jer su poslovi bili sumorni, plata je bila niska, a povređeni radnici često su završavali u siromaštvu. Biti plaćen $25 na sat za nešto mnogo mnogo prijatnije od ribanja podova jakim hemikalijama ne udara u nežne strune mog srca na isti način.

Takođe mi je teško da se zabrinem nad tim što bi Uber ili Amazon Flex „mogli da razviju opasnu dominaciju“ na tržištu razvoza robe, koju će ljudi transportovati svojim automobilima. “Prevoz robe sopstvenim automobilima (uključujući i putnike)” predstavlja tržište sa veoma niskom ulaznom barijerom, zbog čega taksi-firme i jesu uložile toliko u lobiranje za nove i „poboljšane“ zakone, i u moćne regulatore, kako bi se zaštitili od konkurencije. Efekti umrežavanja mogu, naravno, stvoriti barijere za ulazak – ali u poslu gde je jedini uslov lično vozilo i veština koju poseduje gotovo svaka odrasla osoba u Americi – znati da vozite – teško je zamisliti da bi bilo koja kompanija bila dovoljno moćna da ove efekte organizovanosti u poslovnu mrežu iskoristi kako bi zloupotrebljavala kupce ili radnike u nekom dužem vremenskom periodu.

Efekti ovakve vrste poslovne mreže su najmoćniji tamo gde su troškovi prebacivanja veoma visoki. Ako sam platila $300 za VCR, i još više za gomilu VHS kaseta, verovatno ću veoma malo biti zainteresovana da se prebacim na vaš Betamax. Ako sam platila nekoliko hiljada dolara za PC i prateće softvere, i uskladištila gomile podataka u formatima specijalizovanim za te programe, biće teško ubediti me da se prebacim na sasvim novi sistem. Nasuprot tome, šta je trošak prebacivanja za jednog korisnika Ubera? Možda ću nagnječiti palac dok pokušavam da otvorim novu aplikaciju? Čak su i troškovi prebacivanja za vozače relativno minimalni. Što znači da nijedna firma u ovom poslu neće biti u mogućnosti da uživa značajnu monopolsku rentu, jer ako to učini, neki pametan preduzetnik sa malo kapitala na raspolaganju će naći načina da uđe u ovaj biznis i takmiči se s njom.

02

Pravi problem je, mislim, u tome što će ovi poslovi postati zamena za bolje poslove: stabilnije, bolje plaćene. Ovo je očigledno nešto što će zabrinuti levičarske komentatore, od kojih su mnogi već izrazili bojazan da je “tezgaroška ekonomija” loša za američke radnike.

A to možda i jeste istina. Ona, međutim, počiva na skrivenoj, i do sada nedokazanoj, pretpostavci da tezgaroška ekonomija u stvari preseljava radnike tako što im spušta cenu rada, pre nego što stvara novu ekonomsku aktivnost koja jednostavno ne bi postojala da nema ovih aplikacija – i možda, omogućava radnicima koji su višak u drugim industrijama, zaposlenje, koje nema nikakve veze sa Uberom i Instacartom.

Istina je, naravno, da ove aplikacije donekle oponašaju tržišta rada iz 19. veka. Ali, postoje razlike koje se ne tiču samo uslova rada: aplikacije radikalno smanjuju transakcione troškove pružanja ovakvih vrsta usluga. Viktorijanski radnik je možda morao da ide od kuće do kuće u potrazi za poslom, ili stoji napolju satima čekajući da dođe neko kome su potrebni radnici. To više nije slučaj.

Ako to zvuči jedva malo lepše, razmislite ponovo. Ovo je kolosalna stvar. Transakcioni troškovi oblikuju tržišta na fundamentalan način. Oni su razlog da postoje firme, tvrdio je nobelovac Ronald Coase; kada im je preskupo da nastave da na tržištu kupuju robe i usluge, kompanije dovode te funkcije unutar kuće kako bi na taj način omogućile da njihova unutrašnja koordinacija bude efikasnija.

Spuštanje transakcionih troškova može čak i da stvori dodatnu ponudu i potražnju. Troškovi transakcija su deo cene dobra ili usluge, a to je često njegov značajan deo. A kada spustite cenu, omogućavate ljudima da kupuju više, a snabdevačima da snabdevaju sa više roba i usluga.

Zamislite da sam jedno veče ostala kod kuće, i da bih volela da se sastanem sa nekim prijateljima na piću. Nažalost, teško je dobiti taksi u mom komšiluku, nije sasvim sigurno hodati sam noću, a voziti do tog mesta bi možda ugrozilo svrhu izlaska, jer ne bih mogla da pijem kad tamo dođem. Umesto toga, sedim kod kuće i gledam reprize.

04

Spuštanje transakcionih troškova olakšava pronalaženje nekoga ko je voljan da me odvede do cilja. Ovo nije „raseljeni i raspaštrmljeni“ tuđi posao; to je potpuno novi deo ekonomske aktivnosti koja se, jednostavno, ne bi desila u slučaju da su transakcioni troškovi i dalje visoki. Mi dobijamo dodatno zapošljavanje, dodatnu potrošnju i dodatne srećne sate sa svojim prijateljima, pijući margarite i raspravljajući o “Game of Thrones”.

Naravno, to ne znači da niko nikada nije raseljen: vlasnici taksi-oznaka su se, na primer, suočili sa dramatičnim padom u poslovanju jer “očekuju da imaju ekskluzivno pravo da voze u Njujorku”. Međutim, dokazivati da je neko povređen nije isto što i dokazivati da postoji neto pad na poziciji broja radnika.

Dakle, šta se dešava ako prisilimo firmu da tretira ove potencijalne radnike kao zaposlene? Dodajemo nazad transakcione troškove, naravno. Beneficije, poštovanje propisa, razni porezi na plate. “Pa dobro!” mogla bi reći Levica. “Oni bi trebalo da plaćaju te stvari.”

Ali, raditi takve stvari interno, umesto kupovati usluge na tržištu, jeste skupo. To čini poslodavce manje fleksibilnim i podiže njegove fiksne troškove. Oni moraju da povrate te troškove, a to se može desiti na jedan od tri načina:

1. Naplaćivanjem viših cena klijentima što će smanjiti tražnju i dovesti do toga da se troši manje radnih sati.

2. Spuštanjem plate radnicima

3. Primenjivanjem mnogo veće kontrole nad rasporedom radnika i uslovima rada kako bi se maksimizirao odnos obavljenog posla po radniku. Radnicima verovatno neće biti dozvoljeno da se pojave kad god hoće kao i da rade dokle god žele. Oni će, na primer, verovatno imati limitirano radno vreme da ne bi mogli da se kvalifikuju za zdravstveno osiguranje.

Naravno, neki radnici bi radije bili u takvoj situaciji. Ali, šta je sa ljudima koji koriste ove poslove za vreme pauze koja je između nekih drugih obaveza, kao što je to, recimo, celodnevni (stalni) posao, škola ili čuvanje dece? Ponuda radnika, kao i potražnja će, vrlo verovatno, opasti. A nismo još ni stigli do diskusije o tome šta se dešava sa potrošačima koji imaju koristi od ovih usluga; mi samo govorimo o tome šta će se desiti sa radnicima.

Mislim da postoji realna zabrinutost zbog onoga što se dogodilo sa zaradama američkih radnika. Ipak, za sada, ne vidim mnogo dokaza da su uzrok tome Uber ili Airbnb. Izgleda da najveći deo uticaja na ovu pojavu dolazi iz sfere automatizacije u oblastima koje pokrivaju nisko i srednje obučeni radnici u proizvodnom i administrativnom sektoru, ili autsorsovanje tih poslova u inostranstvo.

Pokušaji da se ti problemi srede tako što će se uništiti poslovni model Ubera je kao da pokušavate da izlečite glavobolju udarajući čekićem po kutiji aspirina.

 

Bloomberg