Tag Archives: intrigantno

Knjige za ovo leto po izboru Fajnenšel Tajmsa (1/1)

0101. Jedina igra u gradu: Centralne banke, nestabilnost i izbegavanje narednog kolapsa (The Only Game in Town: Central Banks, Instability, and Avoiding the Next Collapse, Mohamed El-Erian, Yale, RRP£18.99/Random House, RRP$28)

Centralne banke spasle su svetsku ekonomiju od kolapsa. One, međutim, ne mogu i da stvore trajni i stabilan ekonomski rast. Ono što je sada potrebno, tvrdi ovaj cenjeni i kompetentni autor, jeste “Oživljavanje strukturnih reformi, rebalans agregatne tražnje, smanjivanje deficita usled velikih neizmirenih dugovanja (koja sprečavaju nove pozajmice) i modernizacija regionalne i globalne ekonomske arhitekture“. Mohamed El-Erijan je u pravu.

0202. Finansijski mešetari i njihovi korisnici: Uspon finansijske industrije i pad američkog biznisa (Makers and Takers: The Rise of Finance and the Fall of American Business, Rana Foroohar, Crown Business, RRP$30)

Finansijska industrija je dobar sluga, ali loš gospodar. To je slučaj koji je snažno potvrđen u ovoj knjizi. U poslednjih nekoliko decenija, avaj, finansijka industrija je ponovo doživela rast do nivoa kada je ponovo počela da dominira američkom ekonomijom i to ne samo direktno – putem rasta svojih često neproduktivnih aktivnosti – već i posredno, preko njenog uticaja na korporativno upravljanje ali i političare. Kako Rana Foruhar pokazuje, rezultati ponovnog uspona sveta finansijskog mešetarenja sa sobom povlače i ogromnu nejednakost, slabljenje investicija i posrnule inovacije.

0303. Novac menja sve: Kako su finansije omogućile stvaranje civilizacije (Money Changes Everything: How Finance Made Civilization Possible, William Goetzmann, Princeton, RRP£24.95/$35)

Ova fascinantna knjiga rehabilituje finansije preispitivanjem svoje 5.000 godina duge istorije. U njoj se zastupa teza da su finansije „sluškinja naše civilizacije“. Među njena postignuća ubrajaju se “razvoj pisanja, pamćenje i beleženje, računanje i štampanje“. Zašto su finansije tako važne za inovatorstvo ljudskog društva? Odgovor je: da bi nam omogućile kretanje “ekonomskih vrednosti napred i nazad kroz vreme”. Finansije nam omogućavaju da planiramo svoje živote, kako pojedinačno tako i kolektivno.

0404. Uspon i pad američkog ekonomskog rasta (The Rise and Fall of American Growth, Robert Gordon, Princeton, RRP£29.95/$39.95)

Po mišljenju članova redakcije Fajnenšel tajmsa, ovo je izuzetno važna knjiga. U njoj je prikazan širok opseg neponovljivih tehnoloških, ekonomskih i društvenih transformacija koje su vodile ka izuzetnom porastu američkog prosperiteta u periodu između 1870. i 1970. U ovoj knjizi, Robert Gordon takođe tvrdi da nedavni sve usporeniji i ograničeniji razvoj komunikacija i informacionih tehnologija, iako blistav, nije imao – niti će imati – sličnog pozitivnog efekta po dalji ekonomski napredak. Današnji tehno-optimisti trebalo bi da pripaze: njihov entuzijazam ima svoje korene u nepoznavanju relevantne prošlosti.

0505. Kraj Alhemije: Novac, bankarstvo i budućnost globalne ekonomije (The End of Alchemy: Money, Banking and the Future of the Global Economy, Mervyn King, Little Brown, RRP£25/WW Norton, RRP$28.95)

Mervin King, bivši guverner Engleske Banke odlučio je da ne napiše još jednu knjigu memoara na temu globalne finansijske krize; umesto toga, on nam pruža izuzetan uvid u ekonomske sile koje stoje iza tog globalnog pada. U nekoliko izvanredno jasnih poteza, King nam prenosi svoje zapažanje da je obećanje – koje su nakon započinjanja krize 2008. dale banke – naime, da će nelikvidnu i rizičnu aktivu preokrenuti u likvidnu i sigurnu pasivu tj. dugovanja – baš kao i drugi oblici alhemije, lažno. Banke se u krajnjoj nuždi ipak moraju oslanjati na centralne banke kao svoje kreditore. U cilju zavođenja reda u bankarskim procesima, lord King ukazuje na to da centralna banka treba da odredi striktne uslove za podizanje kredita (od strane banaka), delujući kao “zalagaoničar za sva godišnja doba”.

0606. Buržoaska ravnopravnost: Kako su ideje a ne kapital ili institucije obogatile naš svet (Bourgeois Equality: How Ideas, not Capital or Institutions, Enriched the World, Deirdre McCloskey, University of Chicago, RRP£31.50/$45).

Istaknuta ekonomska istoričarka sa Čikaškog univerziteta, Deirdre Mekloski napisala je blistavu knjigu. U njoj, ona tvrdi da su ideje bile te koje su vodile ka zapanjujućem i sve obuhvatnijem ekonomskom napretku u poslednja dva stoleća. Najvažnija od svega je, kako tvrdi, ona ideja o “buržoaskoj jednakosti”, verujući da je svako od nas pozvan i ima prirodno pravo da napreduje i uživa u boljem životu. Njeno delo pruža ubedljive tvrdnje kojima brani svoju postavku, i pored toga što je kontrast između ideja i institucija unekoliko preuveličan: jednakost pred zakonom je, na primer, ideja koja je ugrađena upravo u – institucije.

0707. Globalna nejednakost: Novi pristup dobu globalizacije (A New Approach for the Age of Globalization, Branko Milanovic, Harvard, RRP£22.95/$29.95)

Izuzetna knjiga Branka Milanovića značajno doprinosi novijim radovima Tome Piketija, Entonija Etkinsona i Fransoa Burginjona (Thomas Piketty, Anthony Atkinson, François Bourguignon). Milanović zaključuje da je nejednakost u porastu u većini zemalja sveta, mada globalna nejednakost, iako ogromna, opada. Na žalost, ne vidi se kraj tekućeg uspona nejednakosti u zemljama sa visokim prihodima. Ovo stvara uznemirujuće političke opasnosti i konsekvence.

0808. Problem novca: Preispitivanje finansijskih propisa (The Money Problem: Rethinking Financial Regulation, Morgan Ricks, University of Chicago, RRP£28.95/$38)

Ovo je još jedna knjiga koja identifikuje centralni problem finansijskog sistema u njegovoj ranjivosti tokom kriza. Rešenje, kako tvrdi autor, leži u poboljšanju “dizajna monetarnog sistema“. Suština njegovog intrigantnog plana je dvojake prirode. Prvo, vlada bi garantovala za sve depozite, naplaćujući premije osiguranja po osnovi rizika. Drugo, samo bi uredno kontrolisanim i regulisanim bankama bilo dozvoljeno da ponude likvidnu pasivu, definisanu kao obavezu duga sa rokom dospeća manjim od godinu dana. Na ovaj način, kako u knjizi tvrdi Morgan Riks, vlada može povratiti kontrolu nad novcem i njegovim tokovima.

Novi koncept osiguranja dohotka

Kako bi osiguranje zarada moglo da umanji ekonomsku nejednakost i otvori novo polje za privatne osiguravače? O ovom intrigantnom i epohalnom konceptu piše njegov kreator, profesor ekonomije na univezitetu Jejl, Robert J. Šiler.

Osiguranje zarada možda nije u našem fokusu, ali bi trebalo da bude. Ono pomaže ljudima koji su ostali bez posla i ne mogu da pronađu nov koji je jednako dobro plaćen. Ovakva pomoć može smanjiti ekonomsku nejednakost, pružajući podsticaje nezaposlenima da se brzo vrate na posao.

Štaviše, osiguranje zarada ima podršku obe velike partije u SAD, barem u sadašnjem ograničenom obliku. Koncept bi trebalo proširiti, kako na državnoj strani tako i u privatnom sektoru.

Kanada je eksperimentisala sa osiguranjem plata 1995., a šest godina kasnije Lori G Kletzer, sada na Kolbi Koledžu (Colby College), i Robert E. Litan, gostujući stariji saradnik Saveta za spoljne odnose, zalagali su se za njegovu primenu u Sjedinjenim Američkim Državama, u dokumentu prigodno nazvanom “Recept za ublažavanje nesigurnosti radnika.” Ideja je naišla na plodno tle: predsednik Džordž Buš i Kongres su je prigrlili 2002. godine, a prošlog juna je predsednik Obama proširio osiguranje zarada na period do 2021.

Postoji u tome, međutim, jedna kvaka. Buš-Obamin osiguranje ograničeno je samo na one koji su izgubili posao u korist stranih radnika. Ukoliko računar danas radi posao koji ste vi nekada radili – ovo osiguranje neće biti od pomoći.

Sadašnje osiguranje ima i druga ograničenja. Ono je ograničeno na američke radnike sa preko 50 godina starosti koji zarađuju do 50.000$ godišnje, u stalnom su radnom odnosu i morali su da prihvate drugačiji, manje plaćeni posao. Za ljude u takvim okolnostima, osiguranje daje iznos jednak polovini razlike u plati, tokom dve godine, i ograničeno je na ukupno 10.000 dolara.

Prema nekim merilima, granica od $50,000 je prilično velikodušna: To je skoro jednako dvostrukoj srednjoj godišnjoj zaradi američkih žena u 2014, koja je $28,000, na primer. Osiguranjem upravlja država. U Njujorku je, na primer, nalazi pravo mesto sve kojima je potrebna ova vrsta pomoći, lokalni njujorški Centar za razvoj karijere.

Predsednik Obama smatra da sadašnji program ne ide dovoljno daleko. U svom obraćanju naciji u januaru i u svom budžetu za fiskalnu 2017. godinu, on je predložio značajnu ekspanziju ovog osiguranja. Održavajući prag od $50.000 prihoda, on će odustati od starosne granice (dosad je samo za one stare preko 50god), baš kao i od povezivanja osiguranja sa gubitkom posla zbog inostrane konkurencije.

Ove promene su od ključnog značaja. Na kraju krajeva, većina radnih ljudi u Sjedinjenim Državama je mlađe od 50 godina, a gubitak većine poslova se ne može nedvosmisleno pripisati konkurenciji stranih radnika. Tehnologija neke poslove čini nepotrebnim, a faktori kao što su recesija i promene u potražnji za proizvodima i uslugama eliminišu mnoge poslove. Ovo proširenje osiguranja zarada, opisano u blog-postu Bele kuće, čiji su autori Jason Furman, predsednik Saveta ekonomskih savetnika, i Jeffrey Zients, direktor Nacionalnog ekonomskog saveta, bi pomoglo mnogim ljudima kojima je ono očajnički potrebno. Možemo očekivati otpor nekih krugova, pre svega zato što se time povećava uloga države.

Ali to ostaje osiguranje, a u kapitalističkoj živoj ekonomiji, ima smisla proširiti ga i sa teorijskog stanovišta. Osiguranje je vrsta upravljanja rizikom. Racionalni ljudi bi želeli da plate za ovu korist, da bi mogli da prihvataju obećavajuće ali rizične poslovne mogućnosti. To bi moglo podstaći inovacije u privredi.

Za potencijalno skup program, finansiranje je od ključne važnosti. Kao i kod socijalne sigurnosti, prošireni sistem osiguranja plata najbolje se može finansirati od poreza na plate. Da budemo fer, ljudi sa platama odmah ispod granice $50,000 – koji bi dobijali više novca od tog programa od onih sa niskim primanjima – treba da plate veće premije. Pravo osiguranje treba da ima odgovarajući cenovni raspon.

Postoji još jedan prigovor na osiguranje zarada. To može stvoriti moralni hazard – podsticaj da se prihvati posao sa nižom platom, a možda i manje zahtevan posao od onog koji je osoba izgubila. Većina nas će se složiti da ljudi koji žele da rade više i na neprijatnim poslovima zarade veći prihod ne bi trebalo obeshrabriti da to učine. Postoji zaštita protiv ovoga u postojećem planu, što ograničava korišćenje ovog osiguranja na dve godine. To smanjuje moralni hazard, ali na uštrb pružanja beneficija na duži period. Uvek postoje kompromisi.

Uloga vlade je važna u ovom slučaju, jer kod socijalnog osiguranja, vlade imaju značajnu prednost u stavljanju na mesto velikih ideja koje je teško prodavati. To je važilo i za savezno osiguranje za slučaj starosti i invaliditeta u sistemu socijalnog osiguranja počev od 1935., nakon čega je došlo od eksplozije dodatnog privatnog penzionog osiguranja, životnog osiguranja i osiguravajućih planova za slučaj invaliditeta. Vlada je ponovo potrebna da pokrene taj točak.

Na kraju bi, ipak, trebalo da postoje dva sistema osiguranja: 1. vladin, koji je ograničen na pomoć radnicima sa nižim prihodima i 2. privatni, onaj koji omogućava svima – uključujući i one sa višim prihodima – da se osiguraju od gubitka zarade.

U mojoj knjizi “Novi finansijski poredak,” predložio sam oblik osiguranja plata u privatnom sektoru osiguranja koji sam nazvao osiguranje za minimalno izdržavanje. To bi bio nastavak osiguranja u slučaju invalidnosti, koje je već na tržištu i prodaju ga privatne osiguravajuće kompanije. Trebalo bi samo dodati specifične probleme uočene na tržištu rada na listu obuhvaćenu invaliditetom. Na primer, to može uključiti pad prihoda za, recimo, medicinske sestre, ili pad broja zaposlenih u sektoru negovatelja, ili neku kombinaciju ova dva, sa isplatama ne samo za dve godine, već sve dok takvo stanje postoji. Takve polise osiguranja bi bile zasnovane na objektivnim tržišnim faktorima vezanim za zanimanje neke osobe, čime se smanjuje mogućnost da osiguranje podstakne ljude da se bave manje zahtevnim poslovima.

Odgovarajuće cenovno kalibriranje ovakvog osiguranja bi takođe omogućilo da se izbegne pristrasnost izbora – kupovina osiguranja od strane ljudi sa izuzetno nesigurnim poslovima u nesrazmerno velikom broju – problem koji osiguranje plata od strane vlade može da se izbegne tako što ga nudi svima.

Ako bi privatni sektor nudio ovakvo osiguranje za minimalno izdržavanje, ljudi sa rizičnijim karijerama bi morali da plaćaju veće premije osiguranja. Istovremeno, smanjenjem rizika zarada, osiguranje bi ohrabrilo ljude da budu avanturisti i neguju preduzetnički duh. Troškovi upravljanja rizikom i osiguranje bi tada postali osnovni elementi planiranja karijere. Poslodavci u rizičnim industrijama bi mogli da kupe ovo osiguranje za njihove zaposlene kao vrstu beneficije za radnike.

Ako su vam ovi pojmovi nepoznati, to je delimično zbog toga što privatno podstaknuto osiguranje za minimalno izdržavanje nije uobičajeno danas, ako ga uopšte i ima. Ali to se brzo može promeniti. Proširenje obuhvata osiguranja plata od strane vlade sada može da utre put privatnom sektoru. U vreme podizanja ekonomske nejednakosti i dislokacije poslova, osiguranje plata je veoma smisleno.

 

Robert J. Shiller, New York Times