Tag Archives: uslugama

Novi koncept osiguranja dohotka

Kako bi osiguranje zarada moglo da umanji ekonomsku nejednakost i otvori novo polje za privatne osiguravače? O ovom intrigantnom i epohalnom konceptu piše njegov kreator, profesor ekonomije na univezitetu Jejl, Robert J. Šiler.

Osiguranje zarada možda nije u našem fokusu, ali bi trebalo da bude. Ono pomaže ljudima koji su ostali bez posla i ne mogu da pronađu nov koji je jednako dobro plaćen. Ovakva pomoć može smanjiti ekonomsku nejednakost, pružajući podsticaje nezaposlenima da se brzo vrate na posao.

Štaviše, osiguranje zarada ima podršku obe velike partije u SAD, barem u sadašnjem ograničenom obliku. Koncept bi trebalo proširiti, kako na državnoj strani tako i u privatnom sektoru.

Kanada je eksperimentisala sa osiguranjem plata 1995., a šest godina kasnije Lori G Kletzer, sada na Kolbi Koledžu (Colby College), i Robert E. Litan, gostujući stariji saradnik Saveta za spoljne odnose, zalagali su se za njegovu primenu u Sjedinjenim Američkim Državama, u dokumentu prigodno nazvanom “Recept za ublažavanje nesigurnosti radnika.” Ideja je naišla na plodno tle: predsednik Džordž Buš i Kongres su je prigrlili 2002. godine, a prošlog juna je predsednik Obama proširio osiguranje zarada na period do 2021.

Postoji u tome, međutim, jedna kvaka. Buš-Obamin osiguranje ograničeno je samo na one koji su izgubili posao u korist stranih radnika. Ukoliko računar danas radi posao koji ste vi nekada radili – ovo osiguranje neće biti od pomoći.

Sadašnje osiguranje ima i druga ograničenja. Ono je ograničeno na američke radnike sa preko 50 godina starosti koji zarađuju do 50.000$ godišnje, u stalnom su radnom odnosu i morali su da prihvate drugačiji, manje plaćeni posao. Za ljude u takvim okolnostima, osiguranje daje iznos jednak polovini razlike u plati, tokom dve godine, i ograničeno je na ukupno 10.000 dolara.

Prema nekim merilima, granica od $50,000 je prilično velikodušna: To je skoro jednako dvostrukoj srednjoj godišnjoj zaradi američkih žena u 2014, koja je $28,000, na primer. Osiguranjem upravlja država. U Njujorku je, na primer, nalazi pravo mesto sve kojima je potrebna ova vrsta pomoći, lokalni njujorški Centar za razvoj karijere.

Predsednik Obama smatra da sadašnji program ne ide dovoljno daleko. U svom obraćanju naciji u januaru i u svom budžetu za fiskalnu 2017. godinu, on je predložio značajnu ekspanziju ovog osiguranja. Održavajući prag od $50.000 prihoda, on će odustati od starosne granice (dosad je samo za one stare preko 50god), baš kao i od povezivanja osiguranja sa gubitkom posla zbog inostrane konkurencije.

Ove promene su od ključnog značaja. Na kraju krajeva, većina radnih ljudi u Sjedinjenim Državama je mlađe od 50 godina, a gubitak većine poslova se ne može nedvosmisleno pripisati konkurenciji stranih radnika. Tehnologija neke poslove čini nepotrebnim, a faktori kao što su recesija i promene u potražnji za proizvodima i uslugama eliminišu mnoge poslove. Ovo proširenje osiguranja zarada, opisano u blog-postu Bele kuće, čiji su autori Jason Furman, predsednik Saveta ekonomskih savetnika, i Jeffrey Zients, direktor Nacionalnog ekonomskog saveta, bi pomoglo mnogim ljudima kojima je ono očajnički potrebno. Možemo očekivati otpor nekih krugova, pre svega zato što se time povećava uloga države.

Ali to ostaje osiguranje, a u kapitalističkoj živoj ekonomiji, ima smisla proširiti ga i sa teorijskog stanovišta. Osiguranje je vrsta upravljanja rizikom. Racionalni ljudi bi želeli da plate za ovu korist, da bi mogli da prihvataju obećavajuće ali rizične poslovne mogućnosti. To bi moglo podstaći inovacije u privredi.

Za potencijalno skup program, finansiranje je od ključne važnosti. Kao i kod socijalne sigurnosti, prošireni sistem osiguranja plata najbolje se može finansirati od poreza na plate. Da budemo fer, ljudi sa platama odmah ispod granice $50,000 – koji bi dobijali više novca od tog programa od onih sa niskim primanjima – treba da plate veće premije. Pravo osiguranje treba da ima odgovarajući cenovni raspon.

Postoji još jedan prigovor na osiguranje zarada. To može stvoriti moralni hazard – podsticaj da se prihvati posao sa nižom platom, a možda i manje zahtevan posao od onog koji je osoba izgubila. Većina nas će se složiti da ljudi koji žele da rade više i na neprijatnim poslovima zarade veći prihod ne bi trebalo obeshrabriti da to učine. Postoji zaštita protiv ovoga u postojećem planu, što ograničava korišćenje ovog osiguranja na dve godine. To smanjuje moralni hazard, ali na uštrb pružanja beneficija na duži period. Uvek postoje kompromisi.

Uloga vlade je važna u ovom slučaju, jer kod socijalnog osiguranja, vlade imaju značajnu prednost u stavljanju na mesto velikih ideja koje je teško prodavati. To je važilo i za savezno osiguranje za slučaj starosti i invaliditeta u sistemu socijalnog osiguranja počev od 1935., nakon čega je došlo od eksplozije dodatnog privatnog penzionog osiguranja, životnog osiguranja i osiguravajućih planova za slučaj invaliditeta. Vlada je ponovo potrebna da pokrene taj točak.

Na kraju bi, ipak, trebalo da postoje dva sistema osiguranja: 1. vladin, koji je ograničen na pomoć radnicima sa nižim prihodima i 2. privatni, onaj koji omogućava svima – uključujući i one sa višim prihodima – da se osiguraju od gubitka zarade.

U mojoj knjizi “Novi finansijski poredak,” predložio sam oblik osiguranja plata u privatnom sektoru osiguranja koji sam nazvao osiguranje za minimalno izdržavanje. To bi bio nastavak osiguranja u slučaju invalidnosti, koje je već na tržištu i prodaju ga privatne osiguravajuće kompanije. Trebalo bi samo dodati specifične probleme uočene na tržištu rada na listu obuhvaćenu invaliditetom. Na primer, to može uključiti pad prihoda za, recimo, medicinske sestre, ili pad broja zaposlenih u sektoru negovatelja, ili neku kombinaciju ova dva, sa isplatama ne samo za dve godine, već sve dok takvo stanje postoji. Takve polise osiguranja bi bile zasnovane na objektivnim tržišnim faktorima vezanim za zanimanje neke osobe, čime se smanjuje mogućnost da osiguranje podstakne ljude da se bave manje zahtevnim poslovima.

Odgovarajuće cenovno kalibriranje ovakvog osiguranja bi takođe omogućilo da se izbegne pristrasnost izbora – kupovina osiguranja od strane ljudi sa izuzetno nesigurnim poslovima u nesrazmerno velikom broju – problem koji osiguranje plata od strane vlade može da se izbegne tako što ga nudi svima.

Ako bi privatni sektor nudio ovakvo osiguranje za minimalno izdržavanje, ljudi sa rizičnijim karijerama bi morali da plaćaju veće premije osiguranja. Istovremeno, smanjenjem rizika zarada, osiguranje bi ohrabrilo ljude da budu avanturisti i neguju preduzetnički duh. Troškovi upravljanja rizikom i osiguranje bi tada postali osnovni elementi planiranja karijere. Poslodavci u rizičnim industrijama bi mogli da kupe ovo osiguranje za njihove zaposlene kao vrstu beneficije za radnike.

Ako su vam ovi pojmovi nepoznati, to je delimično zbog toga što privatno podstaknuto osiguranje za minimalno izdržavanje nije uobičajeno danas, ako ga uopšte i ima. Ali to se brzo može promeniti. Proširenje obuhvata osiguranja plata od strane vlade sada može da utre put privatnom sektoru. U vreme podizanja ekonomske nejednakosti i dislokacije poslova, osiguranje plata je veoma smisleno.

 

Robert J. Shiller, New York Times

 

 

 

 

 

Trinaesta kineska „petoljetka“: nacrt reformi i pravac ekonomskog rasta

Svet i ekonomski stručnjaci su sa zanimanjem iščekivali ishod sastanka komunističkog vrha Kine, na kojem je glavna i jedina tema bio konačno uspostavljanje 13. petogodišnjeg plana „Azijskog zmaja“. Njim se iscrtavaju planovi i programi reformi i pravac privrednog rasta, i to u momentu kada ova zemlja ulazi u “novu normalu” sporijeg ekonomskog rasta kao i osnaživanja rebalansa prema uslužnom sektoru potrošnji, donosi zvanična kineska novinska agencija Xinhua.

01

Period novog petogodišnjeg plana važi između 2016. i 2020. godine, a ovaj rok će, kako se navodi, „biti ključan za kineske reforme, njime bi se mogao omogućiti veći ekonomski rast, uključujući tu i reforme fiskalne i poreske politike, finansije i državna preduzeća, prenosi Kineska internacionalna korporacija za kapital (CICC), koja važi za jednu od vodećih kineskih investicionih banaka.

Rukovodioci Komunističke partije Kine (CPC) su se u ponedeljak 26. oktobra okupili u Pekingu na četvorodnevnom sastanku čija je tema,uglavnom, bila nastavak krupnih privrednih transformacija, dok će osamnaesto po redu plenarno zasedanje saziva Centralnog Komiteta KPK preispitati predloge za predstojeću „petoljetku“. Nakon što bude usaglašena revizija predloga, očekuje se da će finalni plan bi ratifikovan na godišnjem zasedanju vrhovnog zakonodavnog tela Kine u martu 2016.

Najveći izazov ovom 13. po redu petogodišnjem planu bi mogla biti reforma finansijskog sektora bez većeg uticaja na rast, mišljenje je analitičara sa biznis-portala Bloomberg.

Očekivanja su, barem ona zvanična, da će u novi plan biti inkorporirane brojnije reforme finansijskog tržišta, kako bi se ohrabrio rast malih i srednjih preduzeća kao i poslovni rizici.

Onim finansijskim uslugama koje spadaju u „netradicionalne“ bi mogla biti omogućena značajnija uloga u ekonomiji. Cilj ove mere je smanjiti sadašnje oslanjanje na velike državne banke i njihove tradicionalne funkcije pri izdavanju zajmova.

Nove, medijatorske to jest posredničke finansijske usluge kao što su osiguranje imovine, korporativne i derivatne obveznice, “peer-to-peer pozajmice”, finansiranje putem interneta ili “crowd funding” će najverovatnije biti u žiži interesovanja kineskih regulatornih tela.

04

Krupnija i značajnija funkcija četvorodnevnih sastanaka bila je i prioritetizacija različitih političkih ciljeva, naročito ako se ima u vidu to da je kineski privredni rast nastavio da pada, pa je u trećem kvartalu ove godine iznosio 6,9 odsto, izjavio je vodeći ekonomista za J. P. Morgan Kina, Žu Hajbin (Zhu Haibin).

Baš kao i u prethodnoj petoljetki, ciljani rast BDP-a biće takođe uključen. Tržište procenjuje da bi ciljani rast za period od 2016. od 2020. mogao da bude između 6,5 i 7 odsto.

Žu Hajbin je ovim povodom izjavio kako „Tržište interpretira ciljani rast kao važan indikator načina na koji kineski vrhovni rukovodioci prioretizuju ekonomski rast i strukturalni rebalans.“

Ukoliko ciljani rast bude iznosio manje od 6,5 odsto, to bi značilo da će vlada tolerisati sporiji privredni rast, ostavljajući više prostora za strukturalni rebalans. Shodno ovome, kineska vlada će ulagati manje napora u finansijske podsticaje. Žu je rekao da, „Ukoliko cilj ostane nepromenjen, na sedam odsto, to bi značilo da će kineska vlada biti primorana da održava svoj blag pristup i stav, preduzimajući više olakšica, i to čak možda i na štetu strukturalnog rebalansa.“

Stoga i ne čudi to što niko ne očekuje da ciljani rast bude ispod 6,5 odsto, jer zvanični kineski cilj – a to je udvostručavanje BDP-a u periodu između 2010. i 2020. godine – zahteva u tih deset godina prosečni rast BDP-a od 6,5 odsto.

Prethodni petogodišnji plan, za period 2011.-2015, postavio je cilj godišnjeg privrednog rasta na oko sedam odsto. U razdoblju od 2011. do 2014, ekonomija se širila po godišnjoj stopi od osam odsto.

02

China Voice: Razumevanje kineskog cilja rasta od oko sedam odsto

Svi oni koji s interesovanjem prate ispunjavanje kineskog ekonomskog cilja – a to je godišnja stopa ekonomskog rasta od oko sedam odsto – širenje privrede po stopi od 6,9% zabeleženo u trećem kvartalu ove godine predstavlja istinsko razočaranje.

Cifre, koje su prikazale najniži kvartalni rast u šest proteklih godina, podstakle su neke kineske „dežurne pesimiste“ da preuranjeno izvedu zaključak kako vlasti najmnogoljudnije zemlje sveta nisu uspele da postignu željeni godišnji rast, što je, u svakom slučaju, na više nivoa nedostatak razumevanja namera koje postoje kada se ti ciljevi postavljaju.

Prva stvar: cilj godišnjeg rasta od „oko 7%“ jeste željeni, a ne obavezni cilj.

Obezbeđujući tržištu da igra sve veću ulogu u procesu distribucije resursa za drugu po veličini svetsku privredu, kineski rast bio je pod kombinovanim uticajem više faktora kako na domaćem terenu kao i pod spoljnim uticajima, što je, u svakom slučaju, doprinelo da ekonomska kretanja učini stvari zamršenijima.

Ovogodišnji cilj kineske vlade nije samo obavezni uslov, već više služi kao putokaz za delovanje ali i poruka tržišnim igračima kako bi se osigurala ispravna ekonomska kretanja.

Drugo: cilj od „oko sedam odsto“ nije isključivo pitanje suvih brojki, jer je reč o konceptu osmišljenom tako da bi se podstakao celokupni raspon rasta. Nadležne službe su u nebrojeno navrata ponovile kako bi rast malo iznad ili ispod sedam odsto trebalo da bude shvaćen kao onaj koji je u skladu sa zadatim ciljem i težnjama.

Pa ipak,bilo bi prenagljeno suditi o ‘zdravlju’ kineskog provrednog rasta prema brojkama za samo jedan kvartal. Ovo je prenagljen čin, s obzirom da navedena cifra može da vrlo lako bude zahvaćena kratkoročnim uticajima kao što su turbulencije na berzama, ali i monetarne promene u drugim ekonomijama.

Gledajući, međutim, jednu malo širu sliku, osnove koje podržavaju stabilan rast kineske ekonomije su ostale netaknute.

Umesto isključivog fokusa samo na brojku od sedam odsto, trebalo bi da se usvoji daleko sveobuhvatnije razumevanje ovog cilja, s obzirom na to da su industrijska struktura, stopa zaposlenih i rast BDP-a ključni faktori koje bi trebalo razmatrati u trenutku kada se budu procenjivali i ocenjivali ekonomski uslovi.

Pa ipak, posmatrajući s vedrije strane, kineska berza rada je većinom ostala stabilna, i to uprkos ekonomskim potresima.

Registrovana stopa nezaposlenih u urbanim područjima iznosila je 4,04% na kraju juna 2015, a u tim područjima u prvoj polovini ove godine otvoreno i 7,18 miliona novih radnih mesta.

U poređenju s izvozom i investicijama, potrošnja je poslednjih decenija bila manje izražen pokretač privrednog rasta za kinesku ekonomiju, iako, uprkos tome, ona ipak brzo „hvata korak“ s ostalima.

U prvoj polovini 2015, potrošnja je ekonomskom rastu doprinela sa više od 60 odsto, što je dobar dokaz uspešnog kineskog privredno-ekonomskog restrukturisanja.

Osim toga, izvesno je kako se unapređuje i industrijska struktura. Uslužna industrija je u prvoj polovini ove godine sačinjavala 49,5 odsto BDP-a. Primera radi, pre pet godina, tačnije 2010, ovaj udeo iznosio je 39,2 odsto.

06

Uloga tog sektora u podsticanju ekonomskog rasta doprinela je da se ublaži oslanjanje Kine na sektore vezane uz resurse i energetiku, kao i u transformaciji prema modelu vođenom visokom tehnologijom i inovacijama.

Uz podršku i podsticaj kineske vlade, preduzetništvo i inovacije prihvaćeni su kao izvor konkurentnih prednosti, uz značajne prednosti koje dolaze od takvih sektora u povoju kao što su obnovljiva energija, potrošačka elektronika i mobilne aplikacije.

Rezultat svega ovoga ogleda se u tome što Kina sada doživljava pravi procvat start-upova, s obzirom da je u poslednja tri tromesečja, i to na dnevnoj bazi, bivalo registrovano i do 30 000 novih, početničkih (startap) preduzeća.

Veoma pozitivne ekonomske promene se skoro svakodnevno dešavaju, s obzirom na to da novi pokretači rasta dobijaju na efektu tokom svog nastojanja da ublaže tj. amortizuju pritiske koje sa sobom nose usporavanje usled industrijske prezasićenosti, oslabljenog tržišta nekretninama te tendencije usporavanja rasta trgovinske stope.

Nema nikakve sumnje da će ovo biti jako bolna bitka, premda s dubljim reformama – i širim otvaranjem – otpornost kineske privrede nikako ne bi trebalo potcenjivati.

 

Xinhua, China Daily 28.okt, 2015.