Tag Archives: odmazda

Katalonija: šta nakon referenduma?

Svi se slažu u jednom: Katalonski referendum o nezavisnosti otvorio je Pandorinu kutiju. Želja Katalonaca da se otcepe od Španije i proglase nezavisnost može biti šibica koja će zapaliti čitav svet, donosi ugledni evropski politički portal VoxEurop.

Katalonija: sinonim za katastrofu na pomolu.

Antagonizam između Madrida i nacionalističke regionalne vlade Katalonije, koji je doveo do nasilja tokom referenduma o nezavisnosti 1. oktobra, doveli su do situacije u kojoj nema pobednika i sa mnogo manje nade za političko rešenje katalonskog pitanja.

Zamka se zatvorila. Sa arogancijom i ponosom političara zaslepljenog cinizmom i zabludom da se legitimitet može postići putem sile, španski premijer Marijano Rahoj (Mariano Rajoy) upravo je namamljen tamo gde su želeli katalonski nacionalisti: u uzimanju učešća u neprihvatljivom nasilju i brutalnosti policijske represije.

Rahoj je želeo da napne svoje mišiće i demonstrira snagu. Ipak, sve što je postigao bilo je da nas podseti mračnih sena jedne diktature iz veoma sveže španske prošlosti, senki na kojima su katalonski nacionalisti sada profitirali. Kolumnisti već misle i pišu o tome kako je vladajuće desno krilo države naslednilo Frankovu diktaturu. Zapravo, aktuelna Španija 2017. godine – čak i kada se dešava da se policija na krajnje skandalozan način ponaša protiv katalonskih birača – nije autoritarni režim i nema nikakve veze sa tragičnim sećanjem na Frankovu vladavinu. Ali, šteta je počinjena i povratka nema.

Seme nezadovoljstva je posejano. Od sada će biti nesrazmerno teže pronaći političko rešenje koje bi primirilo duhove koji su izašli iz boce. Kada se proliva krv, mastilo pregovarača usahne. Nacionalisti, kako katalonski tako i španski, pobedili su, dok su Evropljani izgubili. Izgubili su onda kada su počeli da postaju sve saosećajniji prema zahtevima poteklim iz katalonske prestonice, Barselone. Nije da su ti zahtevi bili nelegitimni: Katalonski autonomaši žele veću fiskalnu, kulturnu i administrativnu slobodu. Traže ista prava i status koji je Baskija stekla u zamenu za mir nakon godina i decenija terorizma.

Socijalistička vlada Hozea Luisa Zapatera je 2006. godine, u stvari, ta prava dodelila Kataloniji. A onda je 2010. godine, iz nesumnjivo političkih razloga, njegov naslednik, konzervativac Marijano Rahoj, doveo ovu odluku u pitanje, što je doprinelo velikim izmenama na Ustavnom sudu. Stvari su veoma brzo izmakle kontroli, a dva suprotstavljena tabora postala su sve nepomirljivija. Trebalo je da se autonomisti tu i zaustave. Po svakoj logici, trebalo je da nastave borbu za iznalaženje političkog rešenja – sve se iznova vraćajući u upornim nastojanjima za nalazak mirnog rešenja, poput Sizifa koji gura svoj kamen – kako bi osigurali mogućnost da druga vlada na nacionalnom nivou može doneti sporazume potpisane tokom vladavine Zapatera.

To je, upravo, dragocena prilika koju svaka demokratija nudi: da se bude u stanju da nastavi stavljanje predloga na sto kako bi se, koliko god da je taj proces spor, postigao napredak ili kompromis. Umesto toga, katalonski autonomaši daleko su više žudeli za izlaskom, čineći da stvari eskaliraju do neslućenih razmera; a tu su i provokacije šefa katalonske vlade Karlesa Pućdemona (Carles Puigdemont i Casamajó). Nezavisnost je zamenila autonomiju upravo u trenutku kada skoro svuda u svetu efekti globalizacije dovode u pitanje dosadašnje utvrđene vrednosti, podbadajući građane da traže žrtvenog jarca i političke, identitetske načine za bekstvo (od federalizma). Katalonski nacionalizam, međutim, kako kažu, nije ni antievropske a ni antiimigrantske prirode.

Ovo je, zapravo, tačno. Novi šegrti Čarobnjaka regionalizma i cepanja deluju – barem tako izjavljuju – na osnovu svog evropejstva i obećavaju da je njihovo otcepljenje prijateljsko, mirno, progresivno, otvoreno i odgovara vrednostima Evropske unije. U stvarnosti, međutim, oni su izdali evropske vrednosti. Oni su raspirivali žar nezadovoljstva i resentimana među svojim autonomašima. Oni su vaskrsli sećanje na Kataloniju koju je nekada davno potčinila francuska kraljevska loza Burbona, a potom su mučeni od strane frankista. Razmislimo, na primer, kako se to – nekih noći na stadionu FK Barselone – dešavalo da grupe navijača Barse čak i čitavih 17 minuta i 14 sekundi tokom igre pevaju “Independencia!” u znak sećanja na pad Barselone 1714. godine, kada je ovaj grad pokorio Filip V. Naravno, niko ne može, a i ne treba, da poriče da je Katalonija bila jedan od glavnih bastiona otpora Fransisku Franku i njegovom režimu.

Međutim, 2017. godine, zarad instrumentalizacije ovih sećanja kojima se uspostavlja raskid, Katalonci krše osnivački pakt ujedinjene Evrope. Ne samo zbog toga što pristupanje Evropi u principu implicira neku vrstu solidarnosti između regiona i građana – umesto regionalnog ekonomskog egoizma – već pre svega zbog toga što su pristalice nezavisnosti smišljeno i neumoljivo radile kako bi građane zatrovali podelama, osvetom, odmazdom, koje tako često dovode do čiste mržnje. Da li postoji takva jedinstvena regionalna tvrdnja koja zaslužuje da rizikuje mir jedne teritorije koja je zapravo tek nedavno ponovo otkrila demokratiju i slobodu mišljenja, kulture, govora, protesta, a nakon nesretnog građanskog rata i trideset i šest godina prilično gadne diktature?

“Nacija, po svojoj suštini, jeste nešto gde svi pojedinci poseduju mnogo stvari koje su im zajedničke, ali znači i da su svi njeni pripadnici prinuđeni da mnoge stvari zaborave, prevazidu i pređu preko njih”, nagoveštava Ernest Renan. Ovo je, zapravo, jedno od osnovnih načela posleratne Evrope sazdane na ruševinama totalitarizma: zapamtiti zločine, naravno, ali i zapamtiti kako su oni prevaziđeni. Da sačuvamo sećanje na tragedije, ali i puta ka pomirenju. Katalonski premijer Karles Pućdemon svesno je odabrao put sukobljavanja. Marijano Rahoj – put represije. Za Evropljane bi bilo pogrešno da ovde biraju bilo koju od te dve strane, ili da opravdavaju akcije jedne strane nepopustljivošću one druge.

Jer, ovde nema pobednika – već samo poraženih.

Eric Jozsef (1966), francuski novinar i dopisnik dnevnog lista Libération od 1989., a od 1992. i dopisnik ovog dnevnika iz Rima. Kolumnista u listu Internazionale, radio je za nekoliko francuskih izdanja uključujući pariski dnevnik Le Temps. Autor je knjiga “Main Basse sur l’Italie, L’irrésistible ascension de Silvio Berlusconi” (Grasset, 2001), potom “Italie, Les années Cavaliere”. “De Berlusconi à Berlusconi” (Cygne Editions, 2008). Snimio je dva dokumentarna filma, “Gêne(s)rations”, i “Halte à la Mafia”.

Vox Europ

Amerika, Kina i rizik od trgovinskog rata

Donald Tramp je otpočeo akciju kojom bi, kako sam kaže, „američke radnike trebalo sačuvati od prevrtljivih stranaca“. Ali u svom prvom naletu polit-tvitova i izvršnih naređenja, Kina – njegova omiljena Babaroga – upadljivo je izostala. Tokom predsedničke kampanje, on je Kinu osuđivao zbog njenih valutnih manipulacija, optužujući je da nastoji da izigra globalna trgovinska pravila, pripretivši da će uvesti taksu u visini od 45% vrednosti artikala njenog izvoza u SAD; ova predizborna priprećivanja naišla su na razdragani sentiment narodnih masa, donosi štampano izdanje londonskog “Ekonomista”.

Sada, čitav svet iščekuje da vidi koliko je od toga izrečenog mislio ozbiljno.

Obećanje – da će Kinu obeležiti kao valutnog manipulatora – nije se ponovilo. Jedno optimističko tumačenje ovoga je da je Tramp shvatio kako je to njegovo obećanje bilo zasnovano na “alternativnoj” činjenici. Kina više ne sravnjuje svoju valutu kako bi stekla konkurentsku prednost, već je, umesto toga, podupire. Jedno, pak, pesimističko viđenje dao je Stiven Manučin (Steven Mnuchin), Trampov izbor za sekretara državnog trezora – od koga je i krenula čitava ideja anatemisanja Kine – još uvek nije potvrđen od strane Senata.

Svakako da Tramp ima moć da se iskali pravljenjem trgovinske pustoši. Jedna univerzalna tarifa (bez obzira na vrstu robe) prosekla bi svoj put kroz lance snabdevanja, ugrožavajući pritom američke potrošače i čeono se zaletevši u globalni sistem trgovinskih pravila Svetske trgovinske organizacije (STO, ili WTO). Ali, umesto da svetski trgovinski sistem digne u vazduh, Tramp će se možda radije odlučiti da Kinu pokori tako što će je – ubaciti u ovu instituciju. Na sajtu Bele kuće, bez spominjanja Kine, stoji obećanje “da će biti upotrebljena sva sredstva koja su na raspolaganju federalnoj vladi” kako bi se stalo na kraj trgovinskim zloupotrebama.

Tokom procesa potvrđivanja Trampovog sekretara trgovine, Vilbur Ros je donekle umirujuće izrekao kako je naučio lekcije iz Smut-Holijevog carinskog zakona, kojim je tokom 1930-tih i Velike depresije podignuto na hiljade tarifa („Ovaj akt tada nije funkcionisao baš najbolje, a vrlo je verovatno da ne bi funkcionisao ni danas”). Njegova politika uključuje pretnju da će “kazniti” sve one države koje ne igraju po pravilima. Ros je predložio da njegovo ministarstvo, recimo, može svoje aktivnosti započeti tako što će krenuti u borbu protiv inostranog dampinga, umesto da formiranje cena prepusti tržištu i industriji. Robert Lajthizer (Robert Lighthizer), Trampov predstavnik za oblast američke trgovine (USTR) i pravnik koji je veteran trgovinske legislative, poznaje zakone STO do u najsitnije detalje, i biće baš željan da ih sudskim postupcima ukine.

Ovakav sporni pristup Kinezima ne bi označio neki dramatično veliki preokret u odnosu na prošla vremena i prošle političke garniture. USTR je pod Barakom Obamom osporio i blokirao Kinu 16 puta i to po raznim pitanjima: od nelegalnih taksi na američki čelik i vozila, preko dampingovanja cena, do izvoznih kvota na retke minerale – sve je to štetilo američkim uvoznicima. Samo ove nedelje Kinu je pogodila salva optužbi zbog nelegalnih poljoprivrednih subvencija; treba istaći da je ovu i zvanično podnetu tužbu inicirala prethodna tj. Obamina administracija.

Daljim pojačavanjem tenzija rizikuje se da će doći do kineske odmazde. Kada je 2009. Amerika nametnula tarife na povećane kvote uvoza kineskih guma, Kina je zauzvrat počela da uvozi pileće noge iz Argentine i Brazila umesto iz Amerike. Mogući ciljevi kineske odmazde će ovog put uključiti američku sojinu sačmu i aviona, koji zajedno čine četvrtinu američkog izvoza u Kinu. Kini bi, međutim, bilo teško da nadomesti dosadašnje celokupno snabdevanje američkom sojom. Pa ipak, Keni Kejn, uzgajivač soje iz Indijane brine da bi ovakav potencijalno mogući potez Kineza oborio cene američke soje čak za trećinu – a ukoliko se Kina odluči da ovu žitaricu kupuje na drugom mestu, onda se američkim farmerima i njihovoj robi ne piše dobro. Iako Kina još uvek ne može da proizvede kvalitetne komercijalne avione, lako se može odlučiti da ubuduće kupuje evropski Erbas.

Drugi rizik je u tome što se sama arhitektura po kojoj je Svetska trgovinska organizacija sazdana lomi pod pritiskom novih sudskih sporova, tužbi i protivtužbi. Resursi su već na ivici pucanja a mnoge važne odluke se još uvek odlažu u nedogled. Ograničeni budžetom i brojem zaposlenih (ima ih samo 640), STO se zadnjih godina bori da izađe na kraj sa sve većim brojem sudskih sporova.

Svojim veoma kontradiktornim pristupom trgovini STO bi mogla biti izložena jednom još fundamentalnijem problemu: “Po ovom što stoji napisano, pravila STO naprosto nisu dovoljno jasna”, kaže Čad Baun iz Piterson instituta za međunarodnu ekonomiju. Tramp je možda i bio u pravu kada je rekao da se Kina nije oduvek pridržavala duha globalnih zakona trgovine. On, međutim, sada može uvideti jednu stvar: pridržavati se slova zakona lakše je proklamovati nego praktično realizovati. Na primer, zakoni po kojima funkcioniše STO ne nude nikakvu „vodonepropusnu“ tj. čvrstu definiciju poslovanja onih kompanija koje su u državnom vlasništvu, tako da je teško identifikovati i razlikovati državne subvencije od (kredita) državnih banaka.

Obamina strategija za rešavanje problema bila je izgradnja sporazuma o multilateralnoj trgovini, koja bi u sebe uključila strogo definisan karakter i domen poslovanja državnih preduzeća, podrobno definisanje poglavlja koje bi se ticalo valutnih manipulacija kao i poglavlja o standardima i uslovima rada i zaštiti životne sredine – a sve to sa ciljem zaštite američkih radnika od “nelojalne” konkurencije. Nazvan Trans-Pacifičko Partnerstvo (TPP), ovaj sporazum je u početku isključivao Kinu. Treba se, ipak, nadati da će Kina jednog dana morati da mu pristupi, čime će, zapravo, prihvatiti pravila koja su u velikoj meri napisali Amerikanci. Tramp je na ovaj Sporazum “spustio rampu”, pa je do daljnjeg nejasno kakva će biti sudbina ovog trgovinskog dogovora.

Njegova strategija je očigledno drugačija. Dokle god se protiv Kine bude borio koristeći postojeća STO pravila – koliko god da su ta pravila, norme i regulativa uopšteni i nedovoljno precizirani – svet bi trebalo da izbegne trgovinski rat. Čak i ukoliko STO nađe da su američke trgovinske mere prekršile njihova pravila, upravo su ta nesavršena pravila postavila ograničenja na razmere moguće odmazde. Ukoliko Tramp i njegovi ljudi budu krenuli u rat s Kinom izvan postojećih normi i okvira Svetske trgovinske organizacije, sve pada u vodu, a eventualne posledice je u ovom trenutku nemoguće sagledati.

The Economist