Ono što čitate znači više nego što mislite

Studija objavljena u Međunarodnom časopisu za poslovnu administraciju (International Journal of Business Administration) u maju 2016. godine otkrila je da ono što učenici čitaju na koledžu direktno utiče na nivo kvaliteta pisanja koji ostvaruju. Zapravo, istraživači su otkrili da učestalost čitanja kao i vrsta sadržaja koji se čita može imati značajniji uticaj na spisateljsku sposobnost studenata nego saveti kako pisati ili upražnjavanje pisanja. Studenti koji čitaju akademske časopise, čista književna dela ili spise sa dokumentarističkom tj faktografskom potkom (npr spise naučnog tipa ili naučno-popularne knjige), pisali su s većom sintaktičkom sofisticiranošću (složenijim rečenicama) od onih koji čitaju fantastiku (misterije, fantazije ili naučnu fantastiku) ili isključivo na internetu bazirane agregatore teksta, kao što su Reddit, Tumblr i BuzzFeed. Najbolje ocene pojavile su se kod onih studenata i učenika koji čitaju akademske časopise; najniže ocene dobijali su oni koji su se oslanjali isključivo na veb-sadržaj.

Razlika između dubokog i laganog čitanja

Nedavna istraživanja su takođe otkrila da je “dubinsko čitanje” – definisano kao čitanje koje je sporo, kada ste “uronjeni” u materiju i štivo koje obiluje senzornim tj detaljima koji podstiču naša čula, sadržaje s emocionalnom i moralnom kompleksnošću – da se takvo čitanje razlikuje od neobaveznog, ovlašnog čitanja koje je tek nešto malo više od dešifrovanja tj prepoznavanja značenja reči. Dubinsko ili usredsređeno čitanje nastupa onda kada je jezik bogat detaljima, aluzijama i metaforama i deluje na iste regione mozga koji bi se aktivirali kao kada čitalac/čitateljka doživi događaj. Duboko čitanje je odlična vežba za mozak i pokazalo se da povećava empatiju, jer se čitalac dublje bavi tematikom dodajući joj svoja razmišljanja, analizu i lični stav u odnosu na ono što čita. Ovo, takođe, piscima nudi  da cene sve kvalitete koje velike romane čine tako fascinantnim i značajnim – i da se, na taj način, čitanjem, upuste u sopstvenu sposobnost pisanja na jednom dubljem nivou.

Ovlašno čitanje izjednačava se sa onim što se može čitati na on-line blogovima, ili na “udarnim vestima” ili “zabavnim informacijama” sa veb lokacija, naročito kod onih koji se vešto oslanjaju na raznorazne liste ili bombastične naslove, pa u komunikaciji čak povremeno koriste i imodži (Emoji, na japanskom, ideogram; kod nas poznatije kao “ikonice”, “smajliji” i sličice koje su zadnjih nekoliko godina postale veoma popularne u internet i mobilnoj komunikaciji). Ovim tipovima čitanja nedostaje izvorni glas, gledište ili neka vrsta analize, što su sve činioci koji mogu stimulisati um i razmišljanje. Ovlašno i neobavezno čitanje je ono kada kroz štivo prelazite sasvim lako i “neobavezno), a verovatno ćete ga zaboraviti za nekoliko minuta.

Duboko čitanje sinhronizuje vaš mozak

Duboko čitanje u našem mozgu aktivira centre za govor, vid i sluh a svi oni zajedno rade kako bi nam pomogli u govoru, čitanju i pisanju. Čitanje i pisanje uključuju Brokino područje (Pierre Paul Broca), što nam omogućava da percipiramo ritam i sintaksu; Vernikeova oblast, koja utiče na našu percepciju reči i značenja; i angularni girus, koji je ključan za percepciju i upotrebu jezika. Te su oblasti zajedno povezane opsegom neuronskih vlakana, a ova međusobna povezanost po svemu sudeći pomaže piscima da oponašaju i sinhronizuju jezik i ritmove sa kojima se susreću prilikom čitanja. Vaš mozak, dok se bavi čitanjem, oseća ritam, kadencu koja prati složenije pisanje, a koje vaš mozak pokušava da emulira prilikom pisanja. Evo dva načina na koje možete koristiti duboko čitanje kako biste svoj mozak pripremili i zagrejali za pisanje:

Čitajte pesme

U članku objavljenom u časopisu “Proučavanje svesti” (Consciousness Studies), istraživači su prijavili da su identifikovali aktivnosti u “moždanoj mreži čitanja” – području mozga koje reaguje na bilo koji pisani materijal. Osim toga, pisanje snažno natopljeno emocijama izazvalo je nekoliko moždanih regija (prvenstveno onih u desnoj polovini mozga) koja reaguju i aktiviraju se na muziku. U specifičnom poređenju čitanja poezije i proze, istraživači su pronašli dokaze da poezija aktivira zadnji cingulatni korteks i slepoočni moždani režanj, delove mozga povezan sa introspekcijom. Kada volonteri pročitaju svoje omiljene pesme, oblasti mozga povezane sa sećanjem podstaknute su snažnije od “područja čitanja”, što ukazuje na to da su pesmice koje volite poput sećanja koja izazivaju jake emocije – a jake emocije su uvek dobre za kreativno pisanje.

Čitajte prozu

Razumevanje mentalnih stanja drugih ljudi je ključna veština koja omogućava složene društvene odnose koji karakterišu ljudska društva – a to čini pisca odličnim u stvaranju višeslojnih likova i situacija. Nije sprovedeno puno istraživanja o teoriji uma (naša sposobnost da shvatimo da se naši umovi razlikuju od umova drugih ljudi i da se njihove emocije razlikuju od naših), i koje neguje ovu veštinu, ali nedavni eksperimenti su otkrili da čitanje književne fantastike dovodi do boljih performansi na testovima afektivnog uma (razumevanja tuđih emocija) i kognitivnog uma tj mentalnih sposobnosti (razumevanje razmišljanja drugih i njihovih stanja) u poređenju sa čitanjem nefiktivne književnosti, popularne fantastike ili nikakvog čitanja. Konkretno, ovi rezultati pokazuju da čitanje književne fantastike privremeno proširuje delovanje uma i da, šire gledano, um može uticati na veće angažovanje usmereno ka istinski umetničkim delima. Drugim rečima, književna fikcija provocira na “proizvodnju” misli, kontemplaciju, ekspanziju i integraciju. Čitanje književne fantastike stimuliše spoznaju izvan funkcija mozga koje se odnose na čitanje, recimo, članke, časopise, intervjue, ili većinu izveštaja na Mreži.

Umesto na TV, fokusirajte se na duboko čitanje

Vreme provedeno na gledanje televizije je gotovo uvek besmisleno (vaš mozak se “sažima” i gasi gotovo odmah) bez obzira koliko uporno nastojite da opravdate svoj boravak kraj malog ekrana, dok čitanje lakih magazina ili laganih knjiga može biti zabavno, ali oni neće podstaći vaš mozak na pisanje i na dobro pisanje. Ukoliko ste ozbiljni u naumu da postanete bolji pisac, onda znajte da bi trebalo da dosta vremena provoditi u dubokom iščitavanju književne proze, poezije i članaka o nauci ili umetnosti, koji sadrže složeni jezik i koji od vašeg ljubljenog mozga zahtevaju da – razmišlja.

Quartz (Atlantic blog)

What you read matters more than you might think

Fizičari danas: ambicioznost bez pokrića, ili…

…ili je ambicioznost koja je majka velikih i ingenioznih stvari: čak i da ne uspete u dokazivanju svoje teorije, nešto će od vašeg nauma i ideja ipak ostati u glavama drugih naučnika, pokrećući stvari ka konačnom razrešenju. Nauka je razbarušena rabota, carstvo naseljeno likovima spremnim da rizikuju sve kako bi, nažalost srozali svoju dotadašnju dobru reputaciju. O rizicima preuranjenog objavljivanja naučnih rezultata piše Fajnenšel tajms.

(Foto: FABRICE COFFRINI/AFP/GettyImages)

Velike ideje u fizici poseduju neku samo njoj specifičnu romansu, glamur koji neke druge naučne oblasti ne mogu da zadobiju. Tamna materija, navodno, čini najveći deo materije u svemiru, premda i dalje ostaje nevidljiva našem oku i savremenim instrumentima, a njena suštinska privlačnost istovremeno je u njenoj sveprisutnosti i nevidljivosti.

Ti kvaliteti su ovu naučnu disciplinu uzdigli gotovo do statusa božanskog – još jedna asocijacija, pri pomenu na fiziku, kao što je već dobro poznato, jeste Higsov bozon, takođe prozvan i Božjom česticom, čije je postojanje konačno potvrđeno 2012. godine. Ovi monumentalni misaoni koncepti lako su osvojili ljudsku maštu upravo zbog toga što nas primoravaju da razmišljamo o našem mestu u kosmičkom poretku stvari, gomilajući hektare i hektare novinske hartije i globalne medijske pokrivenosti. Fizika, naročito fizika fundamentalnih čestica, neprestano je u žiži javnog mnjenja i svetskih medija, iako nisu sva “reklamirana” otkrića doživela svoje zvezdane trenutke: “nalaz” da neutrini putuju brže od svetlosti, koji je pretio da obori kamen temeljac fizike, je povučen; ispostavilo se kako su “gravitacioni odjeciVelikog praska”, za koji se iskreno verovalo da je gotovo izvestan dokaz za aktuelnu teoriju nastanka Vasione, tek samo “buka” izazvana galaktičkom prašinom.

Sada neki naučnici tvrde da bi lestvicu za nove proboje i koncepte u domenu fizike trebalo daleko više podići. Jan Konrad (Jan Konrad), profesor fizike astročestica na Kraljevskom Univerzitetu za tehnologiju u Stockholmu je ovog meseca u naučnom časopisu Nature tvrdio kako bi trebalo preispitati valjanost sve prisutnije prakse otvorenog puštanja u javnost zamisli i koncepata koji su tek u svojoj ranoj fazi – kako bi se naznačili zanimljivi rezultati, koji bi se, potom, mogli proveravati u saradnji sa ostalim naučnicima. Statistička strogost bi trebalo da je neprestano na “dnevnom redu”, a fizičari ne bi trebalo da objavljuju izvanredne rezultate jednog eksperimenta pre nego što se sprovedu paralelni eksperimenti, koji bi potvrdili ili demantovali određene sumnje i naznake.

Takvi predlozi bi mogli da nauku učine netaknutim zabranom, nedodirljivim onima koji nisu “izabrani”, ali bi se pojavio i rizik da se ona autsajderima učini sterilnom – uključujući i poreske obveznike koji nauku, u velikoj meri, i finansiraju. Nauka je “razbarušena”, strastvena rabota koju naseljavaju likovi spremni da rizikuju sve ne bi li postigli svoj cilj – ugrožavajući, ujedno, i svoju dobru reputaciju. Pogled na neke opovrgnute “dokaze” može biti dosta bolan, prethodno zagovarani “rezultati” se obaraju i sve to nanosi dosta bola vrhunskim naučnicima koji su se usudili da u javnost izađu sa nekompletnim proverama. Time pada i javni ugled naučnika koji se usudio da kroči u ovu “kulu u oblacima”, iako je sigurno poštenije predstaviti nauku takvu kakva zaista jeste: ona je pre jedan neprestano zamršeni proces nego gotova stvar. Stoga, i naučnici koji požure s objavljivanjem svojih rezultata nisu prevaranti, već samo željni da objave Novu Stvar.

Antonio Ereditato

Profesor Antonio Ereditato je proživeo svu buku i bes tog procesa. On je nekada vodio eksperiment “Opera” sa sedištem u podzemnoj laboratoriji Grand Sasso u Italiji, koja je beležila dolazak-prolazak neutrina generisan u CERN-u u Ženevi, udaljenom 732km . Neutrini su praktično čestice bez mase koje mogu da putuju brzinom svetlosti, ali ne i brže od toga – to je fizička granica koju je 1905. prvi put postavio Albert Ajnštajn (Albert Einstein) u svojoj specijalnoj teoriji relativnosti. Profesor Ereditato izračunao je da neutrini koji u njegovu laboratoriju dolaze iz laboratorije u Cernu prkose Ajnštajnu jer, “putuju brže od svetlosti”. On je svoje uvide u podatke proveravao u više navrata – i u dobroj ih veri objavio 2011, postavši udarna vest širom sveta.

Šta bi bilo da je Ereditato imao samo malo više strpljenja? ‘Ajnštajn je opet bio u pravu’ je, nažalost, naslov kojeg mediji i naslovne strane, kao ni čitaoci, nisu mogli da olako progutaju.

Postojala je samo jedna mana: njegovi nalazi nisu bili verodostojni. Važni projekti često se vode po principu paralelnog eksperimentisanja u potrazi za istim rezultatom, ali koristeći različite tehnologije, u cilju dobijanja validnih, utemeljenih podataka – a Opera je imala svoj projekat paralelnog eksperimentisanja pod nazivom Ikar, koji je nešto kasnije pokazao da se neutrini i dalje nezgodno drže Ajnštajnovih postavki iz 1905. godine. Sumnja je pala na “labave kablove za sinhronizaciju satova u CERN-u i laboratoriji Gran Sasso”, a profesor Ereditato je ubrzo potom podneo ostavku.

Šta bi se desilo da je imao samo malo više strpljenja? “Ajnštajn opet bio u pravu” bio je u tom trenutku naslov kojeg je bilo teško prodati kao naslovnu vest. Pa ipak, bez ove drame mnogi ljudi ne bi, zapravo, ni znali šta je neutrino, niti bi znali da naučnici naporno rade u podzemnim laboratorijama, u kojima se teorije stare stolećima testiraju do svojih krajnjih granica. Ovi skorašnji izveštaji o neslavnoj “neutrino sagi” podsetio je čitaoce širom sveta da je nauka jedna dinamična potera za istinom; a to je, zapravo, jedna nadasve važna – možda i najvažnija – poruka koju jedan pedantan i besprekoran naučni dokaz ne bi uspeo da prenese čitaocu. Kraće rečeno, jedino nas je neslavan kraj ovog ekperimenta iznova podsetio na količinu neizvesnosti s kojom su vrhunski naučnici svakodnevno suočeni.

Naučnici su prošle godine javili da su “čuli” odjeke Velikog praska, i to u obliku gravitacionih talasa. O ovom eksperimentu “Biceps 2” se tada dosta pisalo; podaci iz satelita Planck, kako se kasnije pokazalo, predstavljali su lažnu uzbunu. Galaktička prašina je bila “krivac” za stvaranje lažnog signala (ili, bolje rečeno, lažno protumačenog signala), mogućnost koja je uzgred, u jednom trenutku, bila i pomenuta pre nego što su dodatne provere oborile ovaj “dokaz”. pa ipak, i pored neslavnog “izletanja” u javnost, ignorisati projekat Biceps 2, kada su svi fizičari jedino mogli da pričaju o tome, bio bi “propust na dužnosti”. Uostalom, moglo bi se postaviti pitanje: Zašto isključiti nas laike i autsajdere iz drame? Ovako, s nama, je daleko uzbudljivije, i zabavnije.

06Džon Pendri

Od naučnika se iziskuje velika hrabrost da bi se uopšte usudio da objavi neki neobičan rezultat, kao što je pre dve godine u intervjuu učinio ser Džon Pendri (John Pendri). I pored svega – i pored prisutnih rizika po reputaciju – ipak je ovo način koji, takođe, i pokreće nauku i naučnike da idu dalje. Londonski Imperijal koledž (Imperial College) na kojem Pendri predaje je u akademskim krugovima bio najpoznatiji po izmišljanju ogrtača za nevidljivost (sačinjenog od materijala koji savija svetlost oko objekta), mada je najveća opasnost po reputaciju bilo objavljivanje matematičkog izvoda koji “dokazuje” savršeni objektiv. Takav objektiv nikada potom nije viđen; pa ipak, uprkos svom skepticizmu i povikama na njega, Pendri je ipak dokazao kako je ovo, teoretski, moguće.

“Kada uočite neku anomaliju, nešto što iskače iz uobičajenih naučnih zakona, obrazaca i teorija, možda to može biti tek zrnce prašine u ozbiljnoj naučnoj diskusiji, a zapravo je božji dar”, kaže Pendri. “Jer, to će zrno prašine ili poboljšati vaše razumevanje ili će dovesti do nečeg novog.” Drukčije rečeno: ipak objavi – i primi na sebe svo prokletstvo sveta.

Anjana Ahuja, Financial Times