Tag Archives: totalitarizam

Katalonija: šta nakon referenduma?

Svi se slažu u jednom: Katalonski referendum o nezavisnosti otvorio je Pandorinu kutiju. Želja Katalonaca da se otcepe od Španije i proglase nezavisnost može biti šibica koja će zapaliti čitav svet, donosi ugledni evropski politički portal VoxEurop.

Katalonija: sinonim za katastrofu na pomolu.

Antagonizam između Madrida i nacionalističke regionalne vlade Katalonije, koji je doveo do nasilja tokom referenduma o nezavisnosti 1. oktobra, doveli su do situacije u kojoj nema pobednika i sa mnogo manje nade za političko rešenje katalonskog pitanja.

Zamka se zatvorila. Sa arogancijom i ponosom političara zaslepljenog cinizmom i zabludom da se legitimitet može postići putem sile, španski premijer Marijano Rahoj (Mariano Rajoy) upravo je namamljen tamo gde su želeli katalonski nacionalisti: u uzimanju učešća u neprihvatljivom nasilju i brutalnosti policijske represije.

Rahoj je želeo da napne svoje mišiće i demonstrira snagu. Ipak, sve što je postigao bilo je da nas podseti mračnih sena jedne diktature iz veoma sveže španske prošlosti, senki na kojima su katalonski nacionalisti sada profitirali. Kolumnisti već misle i pišu o tome kako je vladajuće desno krilo države naslednilo Frankovu diktaturu. Zapravo, aktuelna Španija 2017. godine – čak i kada se dešava da se policija na krajnje skandalozan način ponaša protiv katalonskih birača – nije autoritarni režim i nema nikakve veze sa tragičnim sećanjem na Frankovu vladavinu. Ali, šteta je počinjena i povratka nema.

Seme nezadovoljstva je posejano. Od sada će biti nesrazmerno teže pronaći političko rešenje koje bi primirilo duhove koji su izašli iz boce. Kada se proliva krv, mastilo pregovarača usahne. Nacionalisti, kako katalonski tako i španski, pobedili su, dok su Evropljani izgubili. Izgubili su onda kada su počeli da postaju sve saosećajniji prema zahtevima poteklim iz katalonske prestonice, Barselone. Nije da su ti zahtevi bili nelegitimni: Katalonski autonomaši žele veću fiskalnu, kulturnu i administrativnu slobodu. Traže ista prava i status koji je Baskija stekla u zamenu za mir nakon godina i decenija terorizma.

Socijalistička vlada Hozea Luisa Zapatera je 2006. godine, u stvari, ta prava dodelila Kataloniji. A onda je 2010. godine, iz nesumnjivo političkih razloga, njegov naslednik, konzervativac Marijano Rahoj, doveo ovu odluku u pitanje, što je doprinelo velikim izmenama na Ustavnom sudu. Stvari su veoma brzo izmakle kontroli, a dva suprotstavljena tabora postala su sve nepomirljivija. Trebalo je da se autonomisti tu i zaustave. Po svakoj logici, trebalo je da nastave borbu za iznalaženje političkog rešenja – sve se iznova vraćajući u upornim nastojanjima za nalazak mirnog rešenja, poput Sizifa koji gura svoj kamen – kako bi osigurali mogućnost da druga vlada na nacionalnom nivou može doneti sporazume potpisane tokom vladavine Zapatera.

To je, upravo, dragocena prilika koju svaka demokratija nudi: da se bude u stanju da nastavi stavljanje predloga na sto kako bi se, koliko god da je taj proces spor, postigao napredak ili kompromis. Umesto toga, katalonski autonomaši daleko su više žudeli za izlaskom, čineći da stvari eskaliraju do neslućenih razmera; a tu su i provokacije šefa katalonske vlade Karlesa Pućdemona (Carles Puigdemont i Casamajó). Nezavisnost je zamenila autonomiju upravo u trenutku kada skoro svuda u svetu efekti globalizacije dovode u pitanje dosadašnje utvrđene vrednosti, podbadajući građane da traže žrtvenog jarca i političke, identitetske načine za bekstvo (od federalizma). Katalonski nacionalizam, međutim, kako kažu, nije ni antievropske a ni antiimigrantske prirode.

Ovo je, zapravo, tačno. Novi šegrti Čarobnjaka regionalizma i cepanja deluju – barem tako izjavljuju – na osnovu svog evropejstva i obećavaju da je njihovo otcepljenje prijateljsko, mirno, progresivno, otvoreno i odgovara vrednostima Evropske unije. U stvarnosti, međutim, oni su izdali evropske vrednosti. Oni su raspirivali žar nezadovoljstva i resentimana među svojim autonomašima. Oni su vaskrsli sećanje na Kataloniju koju je nekada davno potčinila francuska kraljevska loza Burbona, a potom su mučeni od strane frankista. Razmislimo, na primer, kako se to – nekih noći na stadionu FK Barselone – dešavalo da grupe navijača Barse čak i čitavih 17 minuta i 14 sekundi tokom igre pevaju “Independencia!” u znak sećanja na pad Barselone 1714. godine, kada je ovaj grad pokorio Filip V. Naravno, niko ne može, a i ne treba, da poriče da je Katalonija bila jedan od glavnih bastiona otpora Fransisku Franku i njegovom režimu.

Međutim, 2017. godine, zarad instrumentalizacije ovih sećanja kojima se uspostavlja raskid, Katalonci krše osnivački pakt ujedinjene Evrope. Ne samo zbog toga što pristupanje Evropi u principu implicira neku vrstu solidarnosti između regiona i građana – umesto regionalnog ekonomskog egoizma – već pre svega zbog toga što su pristalice nezavisnosti smišljeno i neumoljivo radile kako bi građane zatrovali podelama, osvetom, odmazdom, koje tako često dovode do čiste mržnje. Da li postoji takva jedinstvena regionalna tvrdnja koja zaslužuje da rizikuje mir jedne teritorije koja je zapravo tek nedavno ponovo otkrila demokratiju i slobodu mišljenja, kulture, govora, protesta, a nakon nesretnog građanskog rata i trideset i šest godina prilično gadne diktature?

“Nacija, po svojoj suštini, jeste nešto gde svi pojedinci poseduju mnogo stvari koje su im zajedničke, ali znači i da su svi njeni pripadnici prinuđeni da mnoge stvari zaborave, prevazidu i pređu preko njih”, nagoveštava Ernest Renan. Ovo je, zapravo, jedno od osnovnih načela posleratne Evrope sazdane na ruševinama totalitarizma: zapamtiti zločine, naravno, ali i zapamtiti kako su oni prevaziđeni. Da sačuvamo sećanje na tragedije, ali i puta ka pomirenju. Katalonski premijer Karles Pućdemon svesno je odabrao put sukobljavanja. Marijano Rahoj – put represije. Za Evropljane bi bilo pogrešno da ovde biraju bilo koju od te dve strane, ili da opravdavaju akcije jedne strane nepopustljivošću one druge.

Jer, ovde nema pobednika – već samo poraženih.

Eric Jozsef (1966), francuski novinar i dopisnik dnevnog lista Libération od 1989., a od 1992. i dopisnik ovog dnevnika iz Rima. Kolumnista u listu Internazionale, radio je za nekoliko francuskih izdanja uključujući pariski dnevnik Le Temps. Autor je knjiga “Main Basse sur l’Italie, L’irrésistible ascension de Silvio Berlusconi” (Grasset, 2001), potom “Italie, Les années Cavaliere”. “De Berlusconi à Berlusconi” (Cygne Editions, 2008). Snimio je dva dokumentarna filma, “Gêne(s)rations”, i “Halte à la Mafia”.

Vox Europ

Kako je propao SSSR

Ekonomista Branko Milanović je na svom blogu napisao prikaz knjige Wisle Suraske “How the Soviet Union disappeared: An essay on the causes of dissolution / Kako je nestao Sovjetski Savez: esej o uzrocima raspada”, Duke University Press, 1998.

Raspad Sovjetskog Saveza je jedan od najneobičnijih događaja u istoriji. Nikada se nije dogodilo da se moćno i veliko carstvo odrekne moći i dopusti raspad jezgra (Sovjetski Savez) i satelitskih država (Istočna Evropa) tako brzo i bez borbe. U Osmanskom carstvu proces dezintegracije je trajao nekoliko vekova i protekao je u znaku ratova sa zapadnim silama i Rusijom, te pokreta za nacionalno oslobođenje (Grčka, Srbija, Bugarska). Habsburško carstvo se raspalo posle četiri godine do tada najvećeg sukoba u istoriji. Isto važi za rusku imperiju i Hoencolerne. Ali sovjetska imperija se raspala praktično bez borbe. Kako je to moguće?

U knjizi nevelikog obima o raspadu Sovjetskog Saveza Wisla Suraska je pokušala da odgovori na to pitanje. Ali prvo treba reći šta njena knjiga nije. To nije knjiga o komunizmu i ekonomiji. Autorka ne pokušava da odgovori (bar ne direktno) na pitanje o uspesima i neuspesima komunizma i ne bavi se ekonomijom. U čitavoj knjizi skoro da nema brojčanih podatka. To je knjiga politikološkinje u čijem fokusu su unutrašnje političke prilike koje su dovele do pada Sovjetskog Saveza.

Knjiga je dobro i jasno napisana. Glavni zaključak naglašen kurzivom u završnom poglavlju jeste to da je raspad bio posledica „presudno važnog neuspeha komunističkih režima – njihove nesposobnosti da izgrade modernu državu“ (str. 134). Upravo „slabost države, a ne njena svemoć, dovela je do propasti komunističkog projekta modernizacije i Gorbačovljeve ’perestrojke’“ (str. 134). Da neko ne bi pomislio da je Suraska zagovornik moćne države, moram naglasiti da kao glavni razlog neuspeha u izgradnji odgovorne i bezlične veberovske birokratije ona vidi u arbitrarnoj prirodi komunističke države pod kontrolom komunističke partije. Državna mašinerija koja poštuje opšte poznata i racionalna pravila ne može se upostaviti ako je postupanje vlasti arbitrarno. A bez takve mašinerije projekat modernizacije je osuđen na propast.

Ipak, to ne objašnjava zašto se zemlja (SSSR) raspala. Do raspada je došlo, tvrdi autorka, zbog Brežnjevljevog ekvilibrijuma, koji je – u odsustvu funkcionalne države kontrolisane iz jednog centra, a nakon odustajanja od vladavine terora – doveo do uspostavljanja teritorijalnih feuda. Moć u centru zavisila je od podrške periferije, a lideri sa periferije su vremenom preuzeli na sebe većinu lokalnih (u slučaju SSSR-a, republičkih) funkcija. Njihovo razvlašćivanje zahtevalo bi pribegavanje masovnom teroru, kao u doba Staljina, kada se centar aktivno odupirao stvaranju lokalnih centara moći, bilo „čistkama“ ili redovnim premeštanjima iz jednog regiona u drugi da bi se sprečila akumulacija moći. Brežnjevljev ekvilibrijum je doneo „decentralizaciju“ i prenošenje moći na lokalne „barone“, koji su potom pružali podršku onim frakcijama u centru koje im nude najveću moć.

U pokušajima da recentralizuje proces odlučivanja i sprovede svoje reforme, Mihail Gorbačov je nailazio na otpor na svim nivoima. Shvatio je da bez podrške republika ne može ništa postići. Zato je, piše Suraska, na poslednjem partijskom kongresu 1991. porazio konkurente (Jegor Ligačev) tako što je regionalne partijske šefove i formalno uključio u Politbiro, čime je zapravo konfederalizovao partiju i zemlju. Ali pokazalo se da je to bilo premalo i da je došlo prekasno, jer su najveća republika Rusija pod Jeljcinovim vođstvom i baltičke zemlje već bile razvile jake secesionističke tendencije.

Drugi važan faktor na koji Suraska ispravno ukazuje, pored vertikalne de-koncentracije, bili su surevnjivost i konkurentski odnos između partije, tajne službe (KGB) i vojske. Ta trojna podela u kojoj su dva člana nastojali da oslabe i stave pod kontrolu trećeg doprinela je kolapsu. Autorka smatra da je početak kraja vodeće uloge vojske u zemlji bila odluka Politbiroa, na kojoj je Jurij Andropov (tadašnji šef KGB-a) insistirao, da se ne izvede intervencija u Poljskoj 1980-81. Andropovljev stav (prema zapisnicima sa sednica Politbiroa) da „intervencije ne sme biti… čak i ako Poljska padne pod kontrolu Solidarnosti“ (str. 70) počivao je na uverenju da je svaka sovjetska intervencija u inostranstvu (Mađarska 1956, Čehoslovačka 1968) doprinosila rastu moći vojske, zbog čega KGB, ako želi da se izbori za dominantnu poziciju, donošenje odluka ne sme prepustiti vojsci.

Slabljenje pozicija partije, piše Suraska, očigledno je iz ishoda sukoba u Sovjetskom Savezu i Poljskoj: u prvom slučaju na čelo partije je dospeo šef tajne policije, u drugom vrhovni komandant vojske.

Do najoriginalnijih uvida Suraska dolazi u delu posvećenom Gorbačovljevoj ideologiji i generaciji koja je rođena i odrasla u Sovjetskom Savezu, a koja je došla na vlast polovinom osamdesetih godina prošlog veka. Pripadnici te generacije su pod uticajem postmarksističke misli verovali da je demokratija ili njeno odsustvo tek periferni (ne-esencijalni) faktor: demokratija je varka, jer je „istinska vlast“ negde drugde. „Naoružani“ tim uverenjem i idejama o konvergenciji dva sistema koje su bile popularne sedamdesetih godina, te (po mom mišljenju) milenijarističkim marskističkim stavom da budućnost čovečanstva pripada komunizmu, izgubili su iz vida značajne razlike između ova dva sistema i poverovali da čak ni uvođenje demokratije neće ugroziti njihove pozicije. Tako autorka, koja se kritički odnosi prema marksističkim i postmarksističkim teorijama, u ironijskom obrtu zaključuje da su ove druge direktno doprinele kraju režima inspirisanih marksizmom (str. 147).

U pretposlednjem poglavlju Suraska ukratko i veoma kritički ispituje različite teorije kojima je objašnjavano funkcionisanje komunističkih država – teoriju modernizacije, totalitarizam, teoriju o birokratskoj državi – i svima pronalazi mane. Autorkin zaključak s početka ovog prikaza detaljnije se obrazlaže u završnom poglavlju pod naslovom „Despotizam i moderna država“. Tu, u poslednjem izlaganju na koje vredi skrenuti pažnju, Suraska razmatra komunističko odbacivanje države i njenih procedura regulisanih čvrstim pravilima (po čemu su komunisti ideološka braća anarhista) i ubedljivo izlaže svoje tumačenje komplementarnosti „sovjetske“ demokratije i centralnog planiranja. U oba slučaja država se poništava, a njene funkcije se preuzimaju nametanjem arbitrarnog procesa odlučivanja i ukidanjem podele vlasti. Tako se pokazuje da su despotizam i anarhizam ne samo komplementarni, nego i neophodni jedan drugome.

 

globalinequality, 19.02.2017.

Peščanik.net, 14.03.2017.