Da li je javni integritet izgubio svoju privlačnost?

Prema poslednjem Indeksu javnog integriteta, ključni indikatori nagoveštavaju stagnaciju a sloboda štampe i trgovine gube svoju potporu u većini zemalja EU.

Prema najnovijem izveštaju o indeksu javnog integriteta (IPI), sloboda štampe i trgovine, dva ključna elementa u kontroli korupcije imaju pogoršane vrednosti u većini zemalja EU. Izveštaj je objavljen decembra ove godine, na međunarodni Dan borbe protiv korupcije, a od strane Evropskog istraživačkog centra za borbu protiv korupcije i izgradnje države (ERCAS). Da bi se načinio IPI indeks koristi se javno dostupna Big data u šest ključnih oblasti koje su istraživači ERCAS-a Victoria Dykes i Ramin Dadasov identifikovali meru/obim korupcije i koruptivnih radnji: nezavisnost sudstva, opterećenost administracije, otvorenost trgovine, transparentnost budžeta, efikasnost e-vlade i sloboda štampe. Ove komponente su odrednice, ali i prepreke koje  utiču na sposobnost društva da kontroliše korupciju.

Kriterijumi su odabrani na osnovu teorijskog okvira Aline Mungiu-Pippidi, profesorke na Hertijevoj školi za javnu upravu i predvodnice tima u ERCAS-u. Istraživači, takođe, između ostalih tehnika i kriterijuma, koriste širu definiciju korupcije koja uključuje i način dodeljivanja javnih tendera tj javnih ponuda ponuđačima, koji na osnovu prijateljskih veza s političarima dobijaju sredstva iz državne kase. Indeks se kreće od 1 (najgore) do 10 (najbolje), zahvatajući sve njegove komponente odnosno činioce od kojih je IPI indeks sastavljen. Kipar je jedina zemlja u EU koja je isključena iz IPI istraživanja, s obzirom da nije deo Indeksa otvorenog budžeta, ključnog elementa komponente transparentnosti budžeta unutar IPI.

Grafikoni u nastavku teksta pokazuju kako su evropske zemlje rangirane prema ukupnom Indeksu javnog i individualnog integriteta (IPI), kao i po pojedinačnim varijacijama IPI činilaca u periodu od 2015. do 2017.

Mapa javnog integriteta Evrope 2017

Evropske zemlje rangirane su po ukupnom indeksu integriteta u javnosti (IPI) kao i po pojedinačnim rezultatima IPI komponenti (10 = najbolje).

Prema rečima Aline Mungiu-Pippide, 2017. je “bila šarolika godina za borbu protiv korupcije: s jedne strane, Francuska se odlučno odaljila od javne hipokrizije koja je često bila povezivana s razvijenim zemljama u njihovim kasnijim fazama, suočavajući se sa sukobom interesa svojih političara. Potražnja za dobrom državnom upravom i upravljanjem vladinih struktura porasla je u brojnim zemljama širom sveta, ali smo takođe videli kako vlasti i javnost zatvaraju oči u zemljama u kojima je razotkriveno koruptivno ponašanje. Nakon nedavnog objavljivanja „Rajskih papira“ (Paradise Papers), u kojima je obelodanjeno da veliki broj poznatih i uticajnih ličnosti krije svoj neoporezovani novac na egzotičnim destinacijama, i pored svega su izostale masovne demonstracije građana. U razvijenim zemljama ih nije bilo na ulicama, kako bi izrazili svoj protest usled sistematičnog izbegavanja njihove elite da plaća porez: takođe, nijednog javnog protesta, kao reakcije na raskrinkavanje „dizel-kartela“ u Nemačkoj, nije bilo.”

Zemlje EU i javni integritet

Zemlje članice EU (bez Kipra) rangirane po ukupnom indeksu javnog integriteta, kao i za svaku komponentu IPI indeksa.

Najveće pozitivne promene zabeležene su u domenu smanjenja administrativnog opterećenja ili tzv. „crvene trake“: vremena potrebnog za registraciju i plaćanje poreza za preduzeća. Crvena traka je idiom koji se odnosi na prekomernu regulaciju ili rigidnu usaglašenost sa formalnim pravilima koja se smatraju suvišnim ili birokratskim, ometajući ili sprečavajući akciju ili donošenje odluka. Obično se primenjuje na vlade, korporacije i druge velike organizacije. Uz crvenu traku, tj. birokratsko saplitanje građana i poslovnih faktora, pod ruku ide i problem izgradnje efikasne e-uprave (koja se izračunava po statistici pristupa Internetu i broju naloga na Fejsbuku na nacionalnom nivou, i već sam po sebi objašnjava većinu zahteva za dobrom e-upravom i umreženošću u bilo kojoj zemlji, a ne samo Evropi). Nezavisnost sudstva i fiskalna transparentnost se nisu značajno promenili, dok je Evropa tek neznatno reagovala na slobodu štampe i trgovinsku birokratiju, dve suštinske komponente. Fiskalna transparentnost i smanjenje birokratije zabeležile su određeni napredak u ovom intervalu (na primer u Makedoniji), ali je nije bilo dovoljno da bi kompenzovala gubitke nastale izostankom slobode štampe – problema koji zabrinjava većinu evropskih zemalja , a naročito Francusku.

Indeks IPI u EU prema zemlji, godini i komponenti

Kipar je izuzet. Ocena za svaku komponentu (10 = najbolje)

Što se tiče nezavisnosti sudstva, napredak u nekim slučajevima kompenzovan je padom i degradacijom u sferi nekih drugih oblasti, dok borba protiv korupcija često slabi pravosuđe – umesto da ga jača – a sve zbog ogorčene bitke za prevlast i kontrolu nad njim, iz čega kao rezultat proističu antikorupcijske kampanje (slučajevi  od Italije, preko Ukrajine, do Rumunije). Evolucija i organski razvoj indeksa nezavisnosti sudstva, na primer, pokazuje da je zemljama koje na prvi pogled izgledaju kao šampioni u promenama (poput Rumunije) i dalje muku muče kako da poboljšaju svoj IPI indeks, ne bi li na IPI lestvici dostigli i čak možda premašili makar „peticu“.

“Posledice stagnacije u kontroli korupcije ne mogu biti veće”, kaže Mungiju-Pipidi, dodajući da “neuspeh vladajućih struktura u stvaranju sistema „svakom prema stvarnim zaslugama“ u njihovim društvima podriva preko potrebne inovacije, koje su najodrživiji izvor ekonomskog rasta i državnih kapaciteta, što dovodi do političke nestabilnosti i nepoverenja u vladu. Društva sa najvećim indeksom korupcije, na taj način, postaju žrtve masovnog napuštanja njenih građana, koji odlaze u ekonomski perspektivnije i uređenije zemlje.”

Gian-Paolo Accardo, Vox Europ

Indeks javnog integriteta za 2017:


Izvor: Evropska mreža za novinarske podatke 

Izvor: integrity.index.org

Progon WikiLeaksa i budućnost novinarstva

Nedavna najava ministarstva pravde SAD da će razmotriti mogućnost da podigne optužnicu i krivično goni WikiLeaks i možda uhapsi njegovog osnivača Juliana Assangea nečuven je i veoma opasan potez koji preti da ugrozi slobodu medija i prava novinara. Verovatan povod za podizanje optužnice su objavljivanje poruka Stejt departmenta 2010. godine i nedavno otkrivanje hakerskih alatki koje koristi CIA.

Šta god da mislimo o WikiLeaksu – a naročito ako ne mislimo ništa dobro – važno je da razumemo koliko je ova optužnica opasna po budućnost novinarstva u SAD. Mediji neprestano objavljuju poverljive podatke. Optužnica protiv WikiLeaksa znači da bi slična sudbina uskoro mogla zadesiti mnoge novinare. Čak i najoštriji kritičari WikiLeaksa treba da osude ovaj postupak kao ozbiljnu pretnju pravima koje štiti Prvi amandman.

Mnogi to možda ne primećuju, ali poverljive informacije završavaju na naslovnim stranama Njujork tajmsa, Vašington posta i Vol strit džurnala praktično svake sedmice. Kao što je pre više od 40 godina primetio novinar Njujork tajmsa Max Frankel povodom objavljivanja Pentagonskih dokumenata, bez prava na publikovanje tajnih informacija „izveštavanje o diplomatskim, vojnim i političkim temama u skladu sa standardima na koje je naša javnost navikla ne bi bilo moguće – bilo da su u pitanju dešavanja u svetu ili u Vašingtonu – pa bi se funkcionalni sistem komunikacije između vlade i građana obrušio i nestao“.

Nema boljeg primera za to od aktuelnih medijskih izveštaja o Trumpovoj administraciji: oni podrazumevaju objavljivanje informacija koje bi administracija radije zadržala za sebe. Bilo da je tema ostavka kontroverznog savetnika za nacionalnu bezbednost Michaela Flynna, plan Trumpove administracije da pokrene nove vojne ofanzive širom sveta ili davanje dozvole za torturu zatvorenika – američki građani bi bili neuporedivo manje obavešteni da te informacije nisu objavljene.

Nije teško pogoditi kako će kritičari WikiLeaksa odgovoriti na ove argumente. Očigledno je da deo američke javnosti ovu organizaciju vidi kao neprijatelja zbog objavljivanja prepiske Hillary Clinton pred izbore i da želi da ova organizacija i njen osnivač budu primereno kažnjeni. Neki će reći, „Julian Assange nije novinar“ ili „on nije američki državljanin“ i tako pokušati da ga odvoje i udalje od drugih medijskih kuća.

To je neverovatno kratkovido. Kakve god primedbe da imate na uredničke procene ljudi iz WikiLeaksa, ne može se poreći da oni objavljuju važne informacije koje zavređuju da se nađu u medijima. Da, oni su uspeli da na sebe navuku bes dve uzastopne američke administracije, baš zato što se dosta materijala koji objavljuju smatra „poverljivim“. Ali to rade svi mediji, ako imalo vrede.

Možda mislite da su premise WikiLeaksa pogrešne, da organizacija nastupa neodmereno ili da otvoreno zastupa određene političke opcije češće nego što to čine tradicionalne novinske kuće. Ali to ne znači da treba dozvoliti da se osvetničkom i neprihvatljivom optužnicom dovede u pitanje sloboda medija kao takvih. (Uzgred, prava iz Prvog amandmana nisu ograničena samo na američke državljane, već su univerzalna i važe za svakoga ko se nađe u pravnoj nadležnosti SAD – bio državljanin ili ne – suprotno onome što misli direktor CIA.) I da li neko zaista veruje da će se Trumpova administracija – poznata po neprikrivenoj mržnji prema medijima – zaista zaustaviti na WikiLeaksu?

Peter King, republikanac koji podržava Trumpa, gostovao je na CNN-u i izjavio da je zadovoljan zbog toga što je ministarstvo pravde najzad „pronašlo način da kazni“ WikiLeaks. To je isti onaj Peter King koji je u poslednjih 10 godina u više navrata pozivao na krivično gonjenje novinara. U mandatu administracije Georgea Busha izjavio je da novinare Njujork tajmsa treba pohapsiti na osnovu zakona o špijunaži. Zatim je u Obaminom mandatu tražio isto za novinara Gardijana Glenna Greenwalda zbog izveštavanja o Snowdenovim dokumentima. To su novinari koji će uskoro doći na red, ako ministarstvo pravde uspe u svojoj nameri.

Pre samo nekoliko sedmica, Trump je nazvao Njujork tajms i druge vodeće novinske kuće „neprijateljima američkog naroda“. On neprestano napada medije zbog kritičkog izveštavanja o njegovim „lažnim vestima“, a u kampanji je više puta pretio da će tužiti novinare ili medijske kuće, pa je čak otvoreno predlagao da se zakoni izmene tako da se olakša sudsko gonjenje medija i novinara. Nemojte misliti da će ova administracija propustiti priliku da presedan uspostavljen ovom optužnicom iskoristi protiv bilo kog medija koji objavi sadržaj koji joj se ne dopada.

Ako Trumpovo ministarstvo pravde ostvari svoju pretnju sledeći put će se na meti naći izdavač do koga vam je stalo, novine koje se Trumpu ne sviđaju – možda baš one koje čitate svakog jutra. Zato ustanimo u odbranu prava WikiLeaksa – jer bi Njujork tajms, Vašington post ili Gardijan mogli biti sledeći.

 

Trevor Timm, The Guardian, 21.04.2017.

Peščanik

E-knjige: Svetlija strana izdavaštva

Baš kao i vozovi ili vinilne ploče, i knjige su u stalnoj opasnosti: roman neprekidno “odumire“, a postoji strah da je čitava izdavačka industrija možda osuđena na propast. Postoji, međutim, jedna oblast izdavačke industrije koja je živa i zdrava, a to je e-knjiga. Prema podacima Udruženja američkih izdavača (Association of American Publishers AAP), prodaja e-knjiga nastavila je i da prošle 2013. godine stabilno raste.

Podaci o prodaji knjiga je i dalje izuzetno nejasna. Ne postoje sveobuhvatni podaci, prikupljeni i objavljeni, koliko se knjiga prodaje u Sjedinjenim Američkim Državama, koliko se prodaje štampanih, a koliko elektronskih izdanja, ili kombinovano. Najveće prodavnice, kao što su Barnes & Noble i Amazon, objavili su svoje cifre za prodaju štampanih izdanja, ali ne i kolika i kakva je prodaja e -knjige.

AAP prijavljuje prihode velikih izdavača. Za e-knjige – s obzirom da gotovo i ne postoje opšti troškovi izdavanja, kao što je slučaj sa fizičkim knjigama (cene opreme knjiga, njihovog štampanja i isporuke) – prijavljeni prihod približno je jednak cifri prodatih e-knjiga.

E-knjige su veoma brzo došle do izražaja u svetu izdavača. Izdavači su počeli da o njima daju podatke od 2008, godinu dana nakon objavljivanja prvog e-čitača, Amazonovog ‘Kindla’. U 2008. godini, e-knjige su još uvek bile u svom povoju. Tada su bile takva novost da je njihova prodaja i dalje bivala nadmašena brojem prodatih audio-knjiga.

Prodaja audio-knjiga drastično je rasla, počev od te iste od 2008. pa nadalje (80,85 miliona u odnosu na 272,82 miliona u 2013). Ipak, povećanje prodaje audio-izdanja od 200% jedva da je mrvica u poređenju s onim što se desilo sa e-knjigama.

Ogroman skok u prodaji elektronskih knjiga od 2008. do 2013. je, barem delimično, usledio uporedo s porastom popularnosti e-čitača kao što su Kindle i tablet računari. Od 2007, dizajn e-čitača je veoma unapređen: modeli su postali tanji a u njima se može čuvati daleko više knjiga, uz to se mogu preuzimati sa bilo kog mesta. Noviji modeli vam čak omogućavaju da čitate u mraku.

Istraživački centar Pju (Pew) počeo je prikupljanje podataka o e-čitačima u 2010, baš kada je Apple izbacio prvu generaciju ajpeda i tableta. Pju je ustanovio da 85% Amerikanaca poseduje mobilne telefone, a da samo 5% Amerikanaca ima e-čitače, uz 4% onih koji u vlasništvu imaju tablet računare. Uz tablet računare, čija prodaja raste, i e- čitače koji postaju sve tanji, raste i prodaja e-knjiga. U prvih šest meseci 2011, broj vlasnika e-čitača se udvostručio.

Danas, 90% Amerikanaca poseduje mobilni telefon, 32% poseduje e-čitač, a 42% njih poseduje tablet. Ovo je važan podatak jer se većina e-knjiga “konzumira” i čita sa ova dva uređaja. Više od 50% čitalaca reklo je da e-knjige čita na tabletima ili e-čitačima.

E-čitanje postaje sve uobičajenije. Godine 2012, po studiji Pju instituta, skoro četvrtina Amerikanaca reklo je da je u poslednjih godinu dana čitalo neku (barem jednu) e-knjigu. Populacija e-čitalaca važi za jedan od najbrže rastućih sektora u izdavaštvu. Od 2011. do 2012, udeo onih koji čitaju knjige elektronski skočio je sa 16% na 23%.

Iako e-čitačima raste popularnost, oni ne preuzimanju štampana izdanja, a nema ni pokazatelja koja bi to indikovali. Među odraslim anketiranim Amerikancima koji su u 2012. pročitali više od jedne knjige, bilo je samo je 5% onih koji su čitali isključivo e- knjige. Amerikanci, dakle, i dalje vole svoje knjige na papiru, između korica, i naslagane na polici.

Tendencije kupaca, ipak, ne idu u prilog štampanim knjigama. Podaci o prodaji štampanih i e-knjiga  se dosad, ni u jednoj prilici, nisu pokazali kao sasvim precizni, jasni i tačni. Ukupna prodaja knjiga u 2013. bila je skoro 15 milijardi dolara, u skladu sa podacima iz APP (Udruženja američkih izdavača). To znači da se od 2008. naovamo e-čitalaštvo uvećalo za 14%, a tada su e-knjige inkasirale izdavačima 3 milijarde dolara. U odnosu na e-knjige, prodaja štampanih primeraka je, zapravo, doživela pad od skoro 8% u odnosu na 2008.

Čak i ove brojke o prodaji knjiga potcenjuju realan profit kojeg e-knjige prave, a razlog tome je zato što ne obuhvataju prihode od samostalno objavljenih izdanja (tzv. samoizdati), i zato što Amazon ne otkriva te statistike. Napokon, e-knjige poseduju neverovatan potencijal za izmenu trenutnog modela izdavaštva. Njihov uticaj na prodaju ne pokazuje znake usporavanja, što ne može biti dobra vest za nezavisne knjižare – ali je sjajna vest za čitanje i čitaoce.

 

Kelsey McKinney, vox.com