Tag Archives: GE

Berni Sanders, miljenik velikog američkog biznisa

Zašto veliki američki biznis sluša Bernija Sandersa?

Džef Imelt (Jeff Immelt) ima neke savete za nadolazeću generaciju korporativnih lidera: “Slažem se sa prvih pet minuta govora Bernarda ‘Bernija’ Sandersa”. To je izjava koju ne očekujete da čujete od šefa jedne multinacionalne korporacije, ali jeste jedna koju je potpisnica ovih redova, Rana Foruhar iz Fajnenšel tajmsa čula prošle nedelje tokom razgovora sa Džefom Imeltom, izvršnim direktorom korporacije General Electric. Možda je to zbog toga što će Imelt, koji će se još samo nekoliko sedmica nalaziti na čelu ove 123 godine stare industrijske grupe predati upravljanje ovim tehnološkim gigantom na Džona Flenerija (John Flannery), pa mu je ugodnije da tek sada „progovori od srca“ – unapred, i uoči onoga što Imelt naziva “penzionisanjem” (što nije sasvim sigurno).

Ali pretpostavka je da je on samo glasno izgovorio ono što danas svaki pametan korporativni lider mora da shvati. Finansijska kriza iz 2008. godine, njene kontinuirane ekonomske posledice i politički populizam koji je potom usledio promenili su paradigmu globalnog poslovanja iz korena. Na tom polju, Imeltovo iskustvo upravljanja Dženeral Elektrikom u proteklih nekoliko godina (od 2000-te) nudi neku vrstu post-populističkog „priručnika“ za globalne kapitaliste.

Koje su lekcije? Kao prvo, kako sam kaže, “potrebno je više od proste potrošnje” da bi se ekonomija bogatih zemalja kao što su SAD ili onih u Evropi pokrenula. To je deo populističke poruke oko koje se pristalice Sandersa, (da ne pominjemo brojne Trampove glasače)  i Imelt mogu složiti.

Ekonomski model Sjedinjenih Država je u proteklih 40 godina zasnovan na nekoj vrsti globalizacije koja podstiče niske plate i Izmeštanje poslova tj autsorsovanje (outsourcing). Ideja je bila da će jeftinije stvari nadoknaditi gubitak radnih mesta i niže zarade. Ali, u ekonomiji koja se sastoji od 70% potrošačkih troškova – i u kojoj zarade za većinu stanovništva nisu porasle još od devedesetih – ta matematika prestaje da funkcioniše. “Globalizacija ne može predstavljati samo ono što je vezano za outsourcing i niske zarade”, tvrdi Imelt. Naime, raste broj istraživanja koja pokazuju da su niske zarade pre uzrok, a ne samo simptom, problema globalizacije).

Najbolji način za raspodelu prednosti globalizacije, prema Imeltu, jeste da kopirate Nemce, a naročito model kompanije “Mittelstand” (model po kojem funkcionišu mala i srednja preduzeća u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj)  vertikalno integrisanih proizvodnih ekosistema, često ustanovljenih od strane neke velike poslovne grupe i uz to okružene manjim firmama koje to podržavaju. Po ovom modelu, visoko kvalifikovani (i visoko plaćeni) radnici stvaraju proizvode sa visokom dodatom vrednošću, idealnu za izvoz.

Veliki izvoznici obično za svakog pojedinog zaposlenog kreiraju osam lanaca snabdevanja, što je jedan od razloga zbog kojih je bilo koji broj zajednica u SAD željan da ih privuče – za svaki dolar ekonomske vrednosti koju stvaraju, sama zajednica zarađuje još 1,50 dolara. Zbog toga, iako je tehnologija smanjila ukupan broj radnih mesta u SAD, pozicije koje postoje mogu možda i dalje podržati veliku količinu visokokvalitetne ekonomske aktivnosti.

GE operacije koje se tiču avionskih motora, na primer, uticale su na to da je ovo odeljenje proizvelo potpuno nove poslovne servise analize podataka koji potiču od hiljada senzora „nakačenih“ na svaki motor, razvijajući tako opremu koja će nas „konsultovati“ o tome kako da te motorne agregate koristimo.

Često se događa da udruživanje velikih i po plasmanu prodaje vodećih preduzeća koje stvaraju ove poslove podrazumeva „trku ka dnu“, bilo putem poreskih podsticaja, bilo subvencija za preduzeća ili nešto slično. Ipak, Imelt kaže da se najvažnija stvar za General Electric tiče odlučivanja o tome gde locirati svoje poslovne operacije, a da ta lokacija istovremeno bude i stecište budućih talenata za biznis ove korporacije – talentni pul (pool) koji ima tendenciju da bude u funkciji podrške kvalitetu lokalnog obrazovnog sistema.

Razmotrimo najnoviju fabriku Dženeral Elektrika izgrađenu u Lafajetu u američkoj državi Indijana. Ovaj pogon nalazi se u blizini univerziteta Perdju (Purdue), renomirane visokoškolske ustanove za obuku budućih inženjera. Iako je ovde zaposleno nekoliko stotina radnika koji će na kraju svoj rad sjediniti u mlazni motor, zaposleni ne moraju nužno imati završen četvorogodišnji stepen iz oblasti elektrotehničkog ili industrijskog inženjeringa; jer, oni već imaju koristi od proizvodnog ekosistema u kojem se nalaze. “Prisutna je tendencija da gradovi koji imaju koledže poseduju snažnije sekundarne obrazovne programe i programe stručnog usavršavanja, i to je ono stvara bolju radnu snagu”, kaže Imelt (možda nije loše napomenuti da se u Vest Lafajetu, na 30 minuta vožnje od centra Lafajeta, zapravo, nalazi viša škola koja je vrhunska i to ne samo za Indijanu već na nivou čitave SAD).

Lekcija i pouka ove priče je da su javna dobra suštinski važna i od neprocenjivog značaja. Biznis ne funkcioniše u nekom laissez-faire vakuumu (laissez-faire:  neograničena sloboda konkurencije, nemešanje države u ekonomska pitanja). Političke odluke oblikuju i usmeravaju i biznis, dakle, politika nesagledivo utiče na poslovanje kompanija, a ekonomska vrednost prelazi na zajednice (ili zemlje) koje ulažu u stvari kao što su obrazovanje i obuka.

Konačni i možda najvažniji Imeltov savet budućim korporativnim liderima je „da provode što je moguće više vremena u fabrikama, a što manje u Davosu“. Kako je rekao, “nekako se dogodi da davoski ’globalni mislioci’ prerastu realne zahteve biznisa, otuđujući se i sve više udaljavajući od zdravorazumskih potreba. Globalizaciju smo napravili kao sopstvenu političku partiju. Ta “Stranka” je na globalizaciju gledala kao na teoriju, iz apstraktne dimenzije, umesto da razume njen uticaj na obične ljude, ili na kritično važne investicije, koje su neizostavno potrebne za izgradnju konkurentnosti. Mi smo racionalizovali outsourcing kao ’samo dobar posao’, ignorišući širi ekonomski uticaj (globalizacije) na zajednice, dobro sakriveni iza trgovinskih sporazuma poslove koji su uvek bili bolji za kompanije ali ne i za radnike“. On priznaje da je GE takođe bio deo ovog globalnog poslovnog trenda i globalizacije u svim njenim dobrim i lošim izdanjima (ovih dana, Imelt zdušno podržava ponovno usvajanje Severnoamerčkog sporazuma o slobodnoj trgovini, NAFTA).

Iako Imelt poziva izvršne direktore da se pridruže pokretu „Occupy“ (gaji uobičajene korporativne stavove o potrebi za što manjom državnom regulativom i poreskim reformama koje će ići na ruku poslovanju), on upozorava da je „već i previše poslovnih lidera postalo neupotrebljivo, van dodira s realnošću, kako ih doživljavaju ostali. To je nešto što sa sobom nosi merljivi korporativni rizik, a što, recimo, svedoči o usponu i padu Uberovog egzekutivca, Travisa Kalanika (Travis Kalanick). To je, takođe, nešto o čemu bi se Bernie Sanders nesumnjivo složio ne samo s Imeltom već sa velikim delom poslovnih lidera.

FT

 

Ulazak mladih u biznis pre studija? Da!

Kada su naše dve ćerke završile srednju školu, moja supruga i ja napravili smo dogovor: platili bismo im školovanje, ali prvo uz uslov da svaka od njih pokrene sopstveni biznis u roku od najmanje godinu dana. Preduzetnički duh i sposobnosti zadobijene kroz jednogodišnje iskustvo na podizanju sopstvene firme bi, po našem mišljenju, trebalo da su više nego važan gradivni element za njihovo dalje obrazovanje. Hteli smo da njih dve spoznaju kako to ovaj svet funkcioniše, i to pre nego što spoznaju šta je to što žele od koledža., piše za Harvard Business Review guru projektnog menadžmenta Ray Sheen.

Bila je to ozbiljna lekcija koju je trebalo naučiti. Nismo ih poslali na jednogodišnji put po Evropi ili drugde, kako to već rade naši sveži diplomci na Zapadu – bili smo daleko voljniji da im “pomognemo” da zavrnu rukave i shvate šta je sve potrebno da bi se jedan posao vodio. Nažalost, tipičan zapadnjački visokoobrazovni kurikulum ne pokriva tu temu, premda smo žena i ja smatrali kako je poželjno i potrebno da naše ćerke komuniciraju sa ljudima na način kako firme i poslovni ljudi trguju i dogovaraju se među sobom. Ćerke su sada u 30-im godinama, i kada danas sagledaju tu fazu u svojim životima, zdušno se slažu kako im je ovo iskustvo pomoglo da postanu pametnije u svom poslovanju i zadovoljnije svojim karijerama.

Pokrenuti i voditi svoj biznis može izgledati zastrašujuće za jednog 18-godišnjaka, iako smo moja supruga i ja osetili da smo u stanju da im u tom procesu budemo mentori i pomažemo im svakodnevnim savetima. S njima smo, uostalom, dotad već 15 godina prorađivali njihove domaće zadatke, pa se njih dve nisu prestrašile idejom da im pomognemo uvođenjem u jedno drugačije iskustvo učenja. Nekada sam kao inženjer radio u Dženeral Elektriku (GE), a moja struka uključivala  je upravljanje projektima, inventarom i finansijama, od kojih je našoj deci svaki segment pojedinačno bio od velike pomoći. Osim toga, od njih dve nismo očekivali da započnu da prave neki novi Fejsbuk ili Tumblr (iako su osnivači tih kompanija, u trenutku kada su počeli da postaju ono što su danas, bili mladi koliko i naše dve tinejdžerke). One bi, po našem mišljenju, trebalo da nauče sve što je potrebno kako bi isplanirali svoje aktivnosti, upravljali svojim vremenom, u interakciji sa klijentima i dobavljačima, upravljali finansijama, i tako dalje. I, što je možda najvažnije, mislili smo da će im poslovno iskustvo pomoći da shvate ključno pitanje za sve nas: Šta je to što želim da radim u životu? – i to pre nego što budu stavljeni pred neminovnost izbora pravog fakulteta i konačno odrastu.

Naučiti kako se vodi biznis je nešto što bi svi trebalo da učine. Previše je lako izgraditi (ali i upropastiti) karijeru u nekoj kompaniji ili na nekom položaju ili u timu saradnika, i to bez da ikada doznamo kako, zapravo, jedna kompanija funkcioniše u celini, a ne samo u segmentu u kojem smo mi bli aktivni. Koliko zaposleni u pojedinačnim odeljenjima zaista razumeju šta je sve potrebno kako bi se dobro vodili finansijski ili, recimo, sektor ljudskih resursa, i obrnuto? Biti preduzetnik, ili biti prinuđen na vođenje poslova na održiv način tokom određenog vremenskog perioda predstavlja poučno iskustvo. Ne mogu, uostalom, ni zamisliti bolji način za proširenje sopstvenih vidika i unapređivanje svojih sposobnosti.

Ja, naravno, ne zagovaram da sad svi treba da napustimo svoja radna mesta kako bismo započeli sopstvene biznise. Ali, verujem da bi ljudi trebalo da steknu i neka iskustva u različitim segmentima poslovne organizacije – interakcija sa kupcima, upravljanje finansijama, kako se baviti pitanjima ljudskih resursa – kako bi smo svi stekli dužno poštovanje za ono što druge kolege rade, kao i kako preduzeća uopšte funkcionišu. Ne morate da započinjete sopstveni biznis – možete da radite sa strane ili da volontirate uz  svoj glavni posao. Pre petnaestak godina sam osnovao malu građevinsku firmu kako bih 30 jutara ledine (12 hektara) podelio na manje parcele, a na njima potom gradio objekte za prodaju. Ovo praktično iskustvo me je naučio kako da radim i sarađujem s lokalnim vladinim agencijama – nešto što ne bih nikada saznao da sam samo obavljao svoj svakodnevni posao konsultanta za razvoj proizvoda.

Postoje i drugi, vremenski i resursno manje intenzivni načini za sticanje perspektive i predstave o vašoj poslovnoj organizaciji ili biznisu. Možda se pridružite “multifunkcionalnom” timu gde ćete sarađivati s ljudima iz proizvodnje ili nabavne službe. Ili ćete možda tražiti mogućnosti za prodaju svojih usluga u zajednici. Na primer, ukoliko nikada niste radili u sektoru prijema kupaca, sigurno bi vašem poslovnom iskustvu jako koristila neka ponuda da radite na recepciji nekog malog muzeja ili legata u vašem kraju, ili da putem telefonskih poziva prikupljate sredstva u lokalne dobrotvorne svrhe. Ukoliko želite da steknete više iskustva u istovremenom upravljanju većim brojem zainteresovanih strana, razmislite malo o ponudi da budete trener u timu vašeg deteta. I, naravno, uvek možete pomisliti da pokrenete neki biznis sa strane. Taj poslić ne mora da bude nešto veliko. Upotrebite svoje strasti i uočite postoji li iole neki način da ih unovčite.

02

Bilo je to upravo ono što su naše ćerke uradile. I one su, nalik pametnim preduzetnicima, započele biznis za koji su imale interesovanja. Moja starija ćerka, Heder, vodila je posao pravljenja zanimljivih rokovnika, podsetnika i spomenara, držeći časove na koje su dolazili oni koji su želeli da nauče kako da kreiraju personalno prilagođene, posebne beležnice.  Takođe je vodila i poslić digitalizacije starih fotografija, koje bi u obliku digitalnih kopija preuređivala kako bi izgledale bolje. Moja mlađa ćerka, Rakel, pridružila se Heder u pravljenju spomenara, takođe dajući i časove klavira za desetak učenika iz našeg kraja.

Nijedna nije napravila gomilu novca od tih svojih početničkih poslovnih poduhvata, ali poenta i nije bila u novcu. Stekavši ova iskustva, obe su naučile kako da javno nastupaju tokom poslovnih susreta, kako izgleda interakcija sa kupcem, kako se prodaje i raspolaže zalihama, kako upravljati finansijama i kako kreirati sopstveni marketing.

Obe su se suočavale s dosta prepreka ali smo ih moja supruga i ja, u ulozi njihovih mentora, obučili kako da se nose s  uobičajenim, svakodnevnim poslovnim izazovima kao što je upravljanje vremenom i teškim klijentima, optimizacija novčanih tokova i slično. Najvrednija stvar koju su stekle, kako nam danas kažu, jeste što im se pružila prilika da smisle šta je to što bi želele da rade u svojim životima. Iskusile su svaki mogući aspekt osnovnog vođenja biznisa, a potom shvatile šta je to u čemu su, radeći, mogle da uživaju.

Obe ćerke su završile fakultete, a moja mlađa ćerka je takođe dobila i master diplomu, iako još uvek vode sopstvene biznise. Rakel je proširila svoj muzički studio na oko 40 polaznika za klavir i violinu. Ona i Heder takođe zajedno nastupaju kao duet svirajući na Keltskim harfama i već su snimili nekoliko diskova sa svojom muzikom. Heder je, zahvajujući svom izvrsnom poznavanju američke istorije, pokrenula biznis proizvodnje i prodaje istorijskog znamenja, znački, bedževa i kokardi. U stvari, ona je jedna od vodećih svetskih stručnjaka na tu temu. Njene kokarde se redovno naručuju i nose, a koriste se i u istorijskim filmovima.

Moguće je da vas roditelji neće upitati da ste raspoloženi da pokrenete neki svoj poslić pre nego što odete ​​na koledž (i završite ga), ali bih se usudio da ohrabrim svakoga, bez obzira na starost, da što pre zapliva poslovnim vodama. U najmanju ruku ćete zadobiti znanja koja se ne tiču vase struke, doživljavajući svet biznisa drukčijim očima i iz različitog ugla. Uopšte ne morate da napustite svoj posao – samo obogatite i povećajte iskustvo radeći “uzgredne poslove” ili volontirajući. Koristite svoje afinitete, talente i strasti kao putokaz, stvarajući “portfolio ličnih iskustava i poduhvata” koji vas duboko uzbuđuju.

 

 

Rej Šin, Harvard Business Review (hbr.org) Jan 22, 2016

 

Investiciono bankarstvo: Napuštanje Volstrita (2/2)

11

Prednosti krize

U univerzalnim bankama, koje su u sebi imale i nesputane investicione banke kao što su Goldman Saks (Goldman Sachs), Morgan Stenli (Morgan Stanley), Meril Linč (Merrill Lynch) Liman Braders (Lehman Brothers) i Bear Sternz (Bear Stearns), pravi profitni centri postale su aktivnosti kao što su kreditiranje i trgovina tržišnim materijalom.

“Biti u butik firmi nije ono što bi ste u tim vremenima voleli “, kaže Ken Mielis (Ken Moelis), zvezda UBS koji je napustio ovu banku da bi pokrenuo Moelis & Co (Moelis & Co ) u 2007. godini, neposredno pre finansijske krize kada je čak razmatrao da otvori kompaniju koja bi pružala celokupan obim bankarskih usluga.

Ali, ako je rast od megabanaka – do pucanja- bila pretnja poslovanju butik firmi, globalna finansijska kriza pomogla je da one opet dođu u modu.

“Deregulacija u oblasti finansijskih usluga počev od ranih 1980-ih stvorila je veštački priliv sredstava koji je dao velikim bankama konkurentsku prednost kada su u pitanju bonusi”, kaže jedan viši rukovodilac u velikoj nezavisnoj investicionoj banci koji je zahtevao da ostane anoniman. “Finansijska kriza je okončala takav razvoj događaja.”

Za bivšeg UBS bankar Blera Efrona (Blair Effron), razlika između manjih i velikih firmi, gde je radio veći deo svoje karijere, je ono što ga je navelo da osnuje Centervju Partners (Centerview Partners ) sa bivšim predsednikom Vaserstein Perela (Wasserstein Perella ) Robertom Pruzanom (Robert Pruzan) 2006. godine.

“Dilon Rid (Dillon Read ) je firma u kojoj sam počeo da pružam intelektualni kapital. UBS [koji je kupio Dillon Read 1995] je obezbedio finansijski kapital. “Međutim, dodao je on, “to nije slučaj sa svim megabankama. ”

05Centervju (Centerview) je došao dotle da je najbliži tome da ozbiljno ugrozi velike banke u sklapanju dilova, sa 11 mestom globalnoj listi M&A po vrednosti poslova. Za razliku od mnogih butika koje se fokusiraju na specifične oblasti, Centervju je radio na velikim poslovima u svim sektorima. Ovogodišnje Blockbuster transakcije uključuju Hajncovo (Heinz) preuzimanje američkog Krafta (Kraft Foods Group) i prodaju finansijskog dela GE, GE Capital.

Jedna osoba upoznata sa njegovim finansijama, kaže da je Centervju na putu da dostigne $600 miliona prihoda ove godine, što je veoma pristojna suma za firmu sa samo 35 partnera, a rival je takvim firmama kao što su Grinhil (Greenhill) i Hulihan Lokei (Houlihan Lokey).

Pitanje za većinu današnjih početnika glasi: kako preći put od ubiranja plodova nekoliko dilova do stvaranja institucije koja ima šansu za dugovečnost i u stanju je da obezbedi osnivačima likvidnost njihovih uloga? “Veoma je teško izgraditi firmu u kojoj je više od dva bankara”, kaže Efron. “Ali onda morate imati i operativnu stručnost za upravljanje rastom firme, dok istovremeno i dalje radite za klijente.”

Originalna Volstrit (Wall Street) partnerstva, kao što su Goldman Saks, Morgan Stenli i Lazard su na kraju morala da listiraju svoje akcije kako bi bankarima dali mogućnost da unovče svoje velike uloge.

“Postoje značajne prednosti javnog vlasništva – akcije služe kao moćno sredstvo zadržavanja i, ako je njihova vrednost dobra to poboljšava brend firma”, kaže Rodžer Altman koosnivač Everkor partners (Evercore Partners).

Nezavisne vrednosti

Ipak, Altman kaže da ne može svaka firma – ili i ne bi trebalo – da postane dovoljno velika da listira svoje akcije. “Pokušavamo da izgradimo istinski elitnu, globalnu, trajnu instituciju. To nije ono što svi traže. Neke druge nezavisne kompanije imaju drugačije ciljeve. ”

Najveća nezavisna firma, Lazard, ima svoj početak u 1848. a listirana je tek 2005. pod vođstvom Vasersteina (Wasserstein) koji je ujedinio njegove različite odeljke. Banka ima oko 150 generalnih direktora globalno koji su generisali milijardu dolara prihoda od savetovanja u 2014. godini.

Kada su akcije PJT partners (PJT Partners), firme koja kombinuje Blekstonovu (Blackstone) savetodavnu jedinicu sa startapom Pola Taubmana (Paul Taubman) izašle na berzu u oktobru, bilo je ukupno šest butik firmi na američkoj berzi od 2004. Centervjuov igrač, Pruzan, čija se firma pojavljuje kao sledeća logična butik-banka koja bi mogla biti listirana, i dalje je oprezan u vezi inicijalne javne ponude.

“Postoje dobri razlozi za izlazak na berzu, ali to nije za nas. Kada to uradite, tržište želi da rastete po svaku cenu. Nažalost, stvari ne rastu na nebu. Postoje trenuci kada je potrebno vreme da se izgradi mreža kojom će prihod moći da pristiže. ”

Majkl Tori (Michael Tory), bivši bankar u Liman Braders (Lehman Brothers) čije je bogatstvo zbrisano sa gašenjem te banke 2008. godine kaže da se kultura unutar firme posle listiranja na berzi radikalno menja i može dovesti do kidanja nekad veoma snažnih niti partnerstava koja je trebalo da budu dugovečna. Zato je njegova londonska firma, Ondra partners (Ondra Partners), u svom osnivačkom dokumentu zapisala da nikada neće biti ponuđena na prodaju niti će izaći na berzu i da se ovaj princip može promeniti samo voljom svih 13 osnivača.

Duh partnerstva ne može se povratiti nakon što firma bude listirana, kaže gospodin Tori. “Sufle ne raste dva puta.”

13

Butik stil: Lekcije za dugovečnost od nekoliko nezavisnih

Za današnju groznicu osnivanja butik banaka od strane teškaša sa Vol Strita dve firme sa dve decenije iskustva pružaju veoma različite primere postizanja dugovečnosti.

I Robert Grinhil (Robert Greenhill ), osnivač Grinhil & Co (Greenhill & Co), i Rodžer Altman (Roger Altman) , koosnivač Everkor Partners (Evercore Partners), su zasnovali svoje firme “nakon profesionalnog razočarenja”. Grinhil je vodio Morgan Stenlijev bankarski tim kroz ratove preuzimanja 1970-ih i 1980-ih. Ali, njegov kratki mandat kao direktora za trgovanje Smit Barnija (Smith Barney) Sindija Vejla (Sandy Weill), u ranim 1990-im pokazao se zlosrećnim – zamenjen je Vejlovim štićenikom Džejmijem Dajmonom (Jamie Dimon). Grinhil je tada osnovao Grinhil & Co sa samo dva člana firme.

Rodžer Altman, veteran Liman Braders i Blekston Grupe (Blackstone Group), takođe je ko-osnovao svoju nezavisnu investicionu banku, Everkor Partners u 1995, “zbog jednog nepredviđenog događaja”. Imenovan za zamenika sekretara ministarstva finansija od strane predsednika Bila Klintona 1993. godine, Altman je podneo ostavku zbog načina na koji je vodio istragu o jednom propalom ugovoru iz oblasti nekretnina koji je bio vezan sa Klintonovima.

Grinhil i Everkor su stekli kredibilitet kao savetnici u velikim poslovima, kao što su Compak Computer/Digitalna oprema (Compaq Computer/ Digital Equipment) i Vestinghaus (Westinghouse)/CBS. Važan deo njihove privlačnosti kasnih 1990-ih – udarnog perioda za univerzalne banke –bila je nezavisnost i diskrecija.

01

“Kineski zid? Mi smo Kinezi!”, priseća s Grinhil da je ovako govorio jednom klijentu zabrinutom za curenje informacija u velikim institucijama.

Grinhil je listirao svoje akcije u 2004. godini, postavši prva nezavisna banka koja je to učinila. Sledio ga je Everkor u 2006. godini.

Na početku, obe firme su gajile ambicije da imitiraju model Blekstona (Blackstone) u stvaranju zajedničke firme sa dve aktivnosti savetovanjem i trgovinom akcijama. Ali antagonizam između tih jedinica i jaka konkurencija u oblasti trgovanja akcijama su ih naveli da u potpunosti napuste ovaj sektor.

Danas je Grinhil – koji je generisao 300 miliona dolara prihoda u 2014. godini – jednostavno savetodavni posao. Everkor se, nasuprot tome, agresivno proširio na upravljanje imovinom i akcije. Prošle godine ova firma je generisala skoro milijardu dolara prihoda. Grinhil (78) i Altman (69) ostaju predsednici svojih firmi.

Akcije Grinhila su pale za trećinu tokom protekle dve godine, što možda pokazuje rizik od malog, koncentrisanog pristupa. Akcije Everkora su vredele isto tokom celog perioda.

 

Sujeet Indap, Arash Massoudi, James Fontanella-Khan (WSJ)