Tag Archives: naučnika

Fino podešavanje, daleko na jugu

Minhenski inženjeri podešavaju akustiku jednog takvog kultnog mesta kao što Opera u Sidneju. Ovo je još jedna demonstracija kako manje nemačke kompanije, usredsređene na dobro obavljanje jedne stvari, postaju svetski lideri.

Nemačke operske zvezde kao što su Jonas Kaufmann nisu stranci u legendarnoj Sidnejskoj operskoj kući, ali su se na nedavnoj probi Vagnerovog “Parsifala”, nalazila još dva posetioca iz Minhena koji su stajali u prolazu među sedištima, prekrštenih ruku, i koji će na kraju najviše doprineti onome što će publika imati prilike da uskoro čuje.

Jirgen Rajnhold i Ginter Engel (Jürgen Reinhold, Gunter Engel) su inženjeri za akustiku iz inženjerske firme srednje veličine sa sedištem u Planegu (Planegg) nadomak Minhena, i upravo prikupljaju podatke potrebne za renoviranje akustike u glavnoj sali operske kuće koja je postala simbol Sidneja i čitave Australije, otkako je 1973. otvorena. Preklapajuće „ljušture školjki“ sugerišu na jedrenje, dizajnirane od strane danskog arhitekte Jorna Ucona (Jørn Utzon), i smeštene u sidnejskoj luci, učinili su da se ovo za svoje vreme avangardno zdanje nađe na listi svetske baštine UNESCO-a. Sidnejskoj operi, takođe, treba zahvaliti što je učestvovala u preobražaju arhitekture 20. veka.

Međutim, velika koncertna dvorana Sidnejske opere, koja ima gotovo 2700 sedišta, godinama je kritikovana zbog – zatomljavanja nota i gutanja zvuka. Džon Malkovič, holivudska zvezda i povremeni operski producent, jednom je primetio da je „Čak i akustika avionskog hangara bolja od Opere u Sidneju“.

“Mnoge srednje firme su visoko specijalizovane za samo jedan do dva proizvoda, a to često rezultira njihovim liderstvom  na globalnom tržištu.”

Müller-BBM je planirala i realizovala akustiku za operske kuće širom sveta. Firma je pomogla rekonstrukciji legendarne venecijanske dvorane „La Fenice“ (Teatro Feniće, Teatar Feniks, prim. prev), nakon požara, a takođe i popravila akustiku Teatra David H. Koch u Linkoln centru, koja je bila sedište Njujork siti baleta i Njujorške opere. Isto tako, Rajnhold i Ginter radili su na operskim i baletskim salama kako u Parizu, tako i u Salcburgu i Moskvi.

Osnovana 1962. godine, ova nemačka srednja firma radila je na akustici koncertnih dvorana, pozorišta, sportskih arena, poslovnih zgrada, pa čak i Rajhstaga (Reichstag), kao i Domu nemačkog parlamenta u Berlinu. Zapošljava oko 350 ljudi, pridošlih iz multidisciplinarnog pula sastavljenog od inženjera, arhitekata i naučnika. Mala kompanija specijalista sa globalnim dostignućima, Miler-BBM, je primer nemačkih “Mitelštand“ (Mittelstand) firmi, što je nemački naziv za mala i srednja preduzeća koja se smatraju okosnicom nemačke privrede.

Inženjerska firma je u vlasništvu svojih zaposlenih, koji su jedini deoničari. Nijedan akcionar ne poseduje više od tri procenta firme. Imajući udeo u firmi – koja je prošle godine zabeležila prihode od 47 miliona evra – bez sumnje doprinosi nesumnjivoj strasti koju ova dvojica inženjera unose u svoj rad.

Pošto su širom sale postavili svoje visoko osetljive mikrofone kako bi prikupili podatke o akustici prostora, akustičari su bili u stanju da identifikuju neke od problema. „Ukleti zvuk“ hale proizvodio je eho, dok je plafon u predelu iznad pozornice „gutao“ toliko zvuka da muzičari nisu bili u stanju da čuju jedni druge.

Koncertna dvorana biće zatvorena naredne dve godine, a s radovima se kreće početkom 2020. godine. Renoviranje je ujedno deo šireg projekta obnove ove legendarne operske sale; planirano je da košta više od 200 miliona evra, a započelo je 2011. godine i očekuje se da će trajati 10 godina.

Uspeh firme Miler-BBM je tipičan za nemačka Mittelstand preduzeća. Ove manje kompanije, od kojih su mnoge u porodičnom vlasništvu, ne objavljuju finansijske izveštaje. Međutim, nedavna analiza agregiranih podataka koje je Nemačko udruženje štednih banaka dalo na raspolaganje listu Handelsblatt pokazalo je da su ove kompanije efikasnije od mnogih javno listiranih kompanija, da njihov novac ide dalje onda kada investiraju, a kao rezultat toga rastu brže od listiranih preduzeća.

Podaci obuhvataju 300.000 malih firmi od ukupno tri miliona nemačkih Mittelstand kompanija i poslovnih partnerstava. Nasuprot tome, samo je 550 javno listiranih preduzeća prisutno na listi. Prihodi u manjim firmama porasli su za trećinu od 2010. godine, u poređenju sa samo četvrtinom, koliko je bio rast zarada javno listiranih preduzeća.

“Mnoga mala i srednja preduzeća (MSP) tj Mittelstand firme, visoko su specijalizovane za samo nekoliko proizvoda i kao rezultat toga često su predvodnici na svetskom tržištu“, kaže Jan-Alexander Huber, konsultant u kompaniji Bain & Co. “Ovo omogućava natprosečni rast prihoda.”

Kaufman (48), kako ga je Njujork tajms opisao, “važi za najvećeg, najsvestranijeg tenora svoje generacije”, a njegovi koncertni nastupi u ulozi Parsifala ostavili su sidnejsku publiku ushićenom. Kaufmanov uspeh je u većoj meri delo dva nepoznata inženjera iz jedne male kompanije pokraj Minhena, koji će se i nadalje brinuti da i Kaufman a i svi ostali izvođači nastave da ushićuju ljubitelje najlepšeg zvuka.

Handelsblatt

Kina napušta politiku jednog deteta – da li je za to već prekasno?

Kina napušta politiku jednog deteta, možda najpoznatiji upliv Komunističke partije u kineske živote, usred demografske krize koja preti da ugrozi dugoročne izglede druge po veličini ekonomije na svetu, donosi Wall Street Journal.

03Svim kineskim parovima će biti dozvoljeno da imaju dvoje dece, saopštili su državni kineski mediji, pokazujući da Peking ipak nije spreman da se u potpunosti odrekne pritiska na domove i spavaće sobe svojih podanika.

Demografi upozoravaju da to može biti i premalo i da dolazi prekasno, jer se Kina već suočava opadajućom i sve starijom populacijom u kojoj nema dovoljno radno sposobnog stanovništva da podmiri potrebe rastuće ekonomije.

Ipak, taj potez je bar od važnog simboličnog značaja jer predstavlja javno priznavanje društvenih i demografskih problema sa kojima se politika kreirana pre 35 godina suočava. “Ovo je istorijski trenutak koji signalizira potpun kraj politike jednog deteta”, rekao je Vang Feng demograf na Univerzitetu Fudan u Šangaju.

Vlada nije ponudila vremenski okvir za primenu nove politike, ali će implementacija biti postepena. Prema transkriptu konferencije za novinare, Nacionalna komisija za zdravlje i planiranje porodice će delovati polako kako bi se osiguralo da postoji dovoljno usluga za parove koji žele da imaju drugo dete i kako bi se izbegli veliki skokovi u rastu i fluktuaciji broja stanovnika. Lokalni zvaničnici će pojednostaviti procedure za parove, koji trenutno moraju da prolaze kroz komplikovanu proceduru koja se često može otegnuti na više meseci, kaže se u transkriptu.

Saopštenje u vezi sa novom politikom rađanja izdato je poslednjeg dana sastanka najviših stranačkih lidera poznatog kao Peti plenum, gde oni iscrtavaju ekonomske i socijalne planove za Kinu u narednih pet godina.

Sastanak i odluka da se odustane od politike jednog deteta desio se u trenutku kada u Kini vlada nesigurnost među rukovodećom garniturom. Proizvodnja i ulaganja u infrastrukturu, koji su bili u pozadini neverovatnog rasta u poslednje tri decenije više ne proizvode takav efekat na ostatak ekonomije. Troškovi rada već rastu usled većih očekivanja kineskih radnika.

02Peking se uočava sa teškim zadatkom negovanja dugoročnog rasta, uključujući i težak zaokret ka većem oslanjanju na potrošnju i sektor usluga. Starenje stanovništva sa sve manjim brojem mladih ljudi moglo bi da isprazni resurse i da tu promenu učini težom.

Politika jednog deteta je izazvala i društvene poremećaje. Zbog kulturnog pritiska na žene da rađaju dečake, danas se, prema zvaničnim medijima, u Kini na oko 116 dečaka rodi svega 100 devojčica, za razliku od ostatka sveta gde je prema podacima Svetske zdravstvene organizacije prirodna razmera oko 105 do 100. To je takođe dovelo do strašnih priča o lokalnim kineskim zvaničnicima koji su primoravali žene na abortus da bi ispunili zacrtane kvote o porastu stanovnika.

Kineski zvaničnici će se sada naći pod pritiskom da u potpuno odustanu od reproduktivne kontrole. Mnogi demografi kažu da je politika kojom su relaksirana pravila, doneta pre dve godine, rezultirala veoma skromnim porastom broja dece.

Nije jasno koliko bi novih rođenja moglo proizaći iz promene politike rađanja.

“Jedan do dva miliona prinova je najviše što je u ovom trenutku moguće predvideti,” kaže gospodin Vang.

Kina ima najveću populaciju na svetu 1,37 milijardi. Ali kinesko radno sposobno stanovništvo-oni koji su u dobi od 15 do 64-drastično se smanjuje. Ujedinjene nacije predviđaju da će broj Kineza starijih od 65 godina skočiti za 85% na 243 miliona, u 2030., u odnosu na 131 miliona ove godine.

U stvari, rekao je Cai Jong, stručnjak za demografsku politiku Kine i profesor na Univerzitetu u Severnoj Karolini, Kina rizikuje da postane stara pre nego što postane bogata. “Sasvim sam pesimista”, rekao je Cai koji je rekao da Komunistička partija propustila najbolju priliku da ukine ovu politiku rađanja pre deset godina.

07Čak i bez politike jednog deteta, mnogi Kinezi brinu se da bi troškovi drugog deteta, u zemlji u kojoj obrazovanje i proizvodi kao što je uvezena hrana za odojčad mogu biti preskupi, bili preveliki teret.

Parovi poput šangajskog bankarskog radnika Li Shuning i njenog supruga, Vang Jian, oboje u dobi od 32 godine, imaju godinu dana starog sina i ne žele više dece. “Za drugo dete, moj odgovor je ne, ne, ne. Nije bitno šta je politika “, rekla je Li.

Cena podizanje deteta je previsoka i napor je suviše velik, rekla je ona. “Ne mogu da zamislim ko bi imao snage da podigne još jedno dete”, rekla je ona.

Mnogi privrednici, uključujući Jamesa Lianga, ko-osnivača i izvršnog direktora sajta za putovanja Ctrip.com International Ltd., kažu da je prilagođavanje od jednog na dva deteta nedovoljno.

Granicu bi “trebalo potpuno ukloniti”, rekao je Liang. “Čak i bez ograničenja, bilo bi suviše malo beba.”

Ipak, mnogi demografi i građani su pozdravili najavu od četvrtka, koja je dominirala kineskim društvenim medijima.

“Ovo je ogromno prilagođavanje populacione politike Kine. Pozdravljam odluku centralnih vlasti “, napisao je Le Iun, vanredni profesor sa Guangdong Tehnološkog univerziteta, na svom mikroblogu.

Bao Fan, predsednik i izvršni direktor investicione banke China Renaissance, opisao je na društvenim medijima kako je tekla razmena mišljenja na javnom forumu kada ga je neko upitao kako će Kina izgledati za sto godina. “Rekao sam dve stvari: prvo, Kina će postati najveća kuća starijih ljudi “, napisao je on. “Drugo, Kina će imati najveću svetsku populaciju robota.”

05Ograničenja rađanja imala su svoje neželjene posledice, kao što je trend turističkih porođaja u poslednjih nekoliko godina. Da bi izbegli kazne koje su kineske vlasti propisivale kod rađanja više dece, mnogi roditelji su putovali u inostranstvo na mesta kao što su Hong Kong i SAD da bi dobili drugo dete.

Ksi Veina, 36-godišnji menadžer jedne tehnološke firme u Pekingu, izjavila je da želi drugu bebu i da planira da ode u SAD da se porodi. “Nameravam da o tome ozbiljno porazgovaram sa mojim mužem, “, kazala je Ksi.

Neki od kineskih demografskih problema dolaze kao rezultat uspeha zemlje. Trendovi u kretanju broja stanovnika u Kini pratili su one u SAD, Japanu i Južnoj Koreji gde je bolje obrazovanje i materijalni status pratilo i opadanja broja dece.

Kineska stopa fertiliteta-ili približno ukupan broj rođenja po ženi tokom perioda fertiliteta -bila je 1,7 u 2013. godini, prema najnovijim podacima Svetske banke, u poređenju sa 1,9 u SAD. To je manje od 2 deteta po ženi za obe zemlje u odnosu na 20 godina ranije.

Kineski lideri odlučili su se na sprovođenje politike jednog deteta u 1980. u nastojanju da obuzdaju eksplozivni rast stanovništva i podstaknu podizanje životnog standarda. Ta odluka je ukorenjena u Mao Cedungovoj eri bejbi buma. Kineska populacija je porasla za skoro polovinu na oko 807 miliona ljudi u 1969., 20 godina pošto je Komunistička partija preuzela vlast. To je dovelo do straha među kineskim rukovodstvom da zemlja suočena sa takvim rastom stanovništva, neće moći da prehrani svoje građane.

Stopa fertiliteta u Kine pala je na 2,7 u 1979., u odnosu na 5,5 u 1970. zbog politike podsticanja ljudi da se udaju kasnije, duže čekaju na rađanje prvog deteta i imaju manje dece. Ipak, strahovi o prenaseljenost koji su opsedali rukovodstvo, doveli su do uvođenja politike jednog deteta.

Politika jednog deteta dovela do mnoštva problema, uključujući i abortuse i sterilizaciju koje su žene bile prisiljene da izvrše pod pritiskom zvaničnika da bi se ispunili ciljevi o obuzdavanju rasta stanovništva a na male nuklearne porodice sa jednim detetom svalio se teret negovanja starih. Oko 150 miliona kineskih porodica, ili jednu u tri, ostalo je na samo jednom detetu, rekao je gospodin Vang na Fudan Univerziteta.

Demografi su početkom 2000, počeli da predstavljaju jedinstveni front, tvrdeći da je Kina opasno blizu pada ispod stope zamene od 2,1 dece za svaku ženu. Aktivisti su poduprli stavove naučnika. Chen Guangcheng slepi aktivista koji je pobegao iz kućnog zatvora i uspeo da dođe do ambasade SAD 2012, postao je poznat u Kini 2000-ih zbog protivljenja prinudnom abortusu.

U četvrtak je nekoliko akcija kompanija povezanih sa bebama poraslo neposredno pre partijskog saopštenja. Akcije proizvođača dečjih kolica i auto-sedišta Goodbaby International Holdings Ltd skočile su za 7,4%, dok su akcije proizvođača formule za odojčad Biostime International Holdings porasle za 5,5% a akcije Beingmate Baby & Child Food za 4,8%.
Kina je suštinski napustila politiku jednog deteta 2013. godine, kada je dozvoljeno da parovi imaju dvoje dece, ako jedan od roditelja potiče iz domaćinstva bez drugih rođaka. Takođe su dozvoljeni izuzeci u nekim delovima zemlje.

Kao i ovog četvrtka i te 2013. došlo je do velikog uzbuđenja na berzi i skakanja akcija preduzeća koja su na neki način povezana sa rađanjem dece. To je dovelo do 1,45 miliona novih zahteva matičnim uredima, prema najnovijim podacima Komisije za nacionalno zdravlje i planiranja porodice iz maja ove godine. Ali te brojke su za sada razočarale mnoge demografe.

Čak i stanovnici ruralnih sredina, od kojih su mnogi bili oslobođeni politike jednog deteta, nisu voljni da imaju veće porodice, rekao je Skot Rozelle, (Scott Rozelle) ko-direktor Programa za obrazovanje seoskog stanovništva sa Stanford univerziteta. “Fertilitet je opao i u seoskim i siromašnim sredinama”, rekao je Rozelle. “Svako može da ima dva ili tri bebe, ali niko to ne želi.”

 

Wall Street Journal

Naučna disciplina koja proučava – neznanje

Često smo skloni da razmišljamo o neznanju kao o nečemu što bi trebalo da se prevaziđe ili nekako iskoreni mada je, zapravo, baš neznanje onaj glavni pokretač koji podstiče, prvo radoznalost, a samim tim i – razvoj nauke, donosi NYT.

07

Negde sredinom 80-ih godina prošlog veka, profesorka hirurgije sa Univerziteta u Arizoni, Marlis Vit (Marlys H. Witte) je predložila da se počne s uvođenjem predmeta “Uvod u medicinsko i drugo neznanje”.

Mora se reći da ova njena ideja nije bila baš najbolje prihvaćena; službenik izvesne fondacije kojoj se profesorka Marlis obratila kao potencijalnom finansijeru ovog predmeta joj je odgovorio kako će radije podneti ostavku nego što bi podržavai predmet iz oblasti – neznanja.

Prijateljski su joj napominjali da makar promeni naziv “predmeta”, kako bi bila “probojnija” za moguće finasijere ali ona, ipak, nije htela da odustane od koncepta da to ipak bude “predmet o neznanju”. Pedagozi i nastavni sloj prečesto propuštaju da naglase koliko, zapravo, ima nepoznanica u okviru nekog klasičnog školskog predmeta, discipline ili zadate teme. Marlis Vit je nekoliko godina kasnije napominjala da “Današnji tradicionalni udžbenici posvećuju najviše osam do deset stranica raku pankreasa”, a da pritom nikada ne kažu svojim učenicima i studentima kako, zapravo znamo jako malo o ovome.” Marlis je pre svega želela da njeni studenti počnu da shvataju granice (ne)znanja, kao i da razumeju da dobra i prava pitanja po pravilu zaslužuju podjednaku pažnju kao i odgovori. Napokon se pojavio i finansijer: bio je to Američki medicinski Savez – asocijacija koja je prva učinila da njena zamisao postane stvarnost… pa se njeni studenti rado prisećaju tog predmeta pod nazivom “(Ne)znanje stotinu i jedan”.

Predmeti egzotični poput ovog su i dalje su retki, zapravo gotovo da ih i nema, mada su poslednjih godina naučnici ubedljivi u svojim tvrdnjama da usredsređivanje na nepoznato može da pobudi latentni, skriveni poriv radoznalosti, dok isključivo isticanje samo onog što nam je poznato može dovesti do iskrivljenog razumevanja jedne bitne stvari, a to je: kakva je prava priroda znanja?

02

Stručnjak za neurologiju s Univerziteta Kolumbija, Stjuart Firstejn (Stuart J. Firestein) je 2006. godine započeo da drži predavanja iz “predmeta o naučnom neznanju”, pošto je, na svoje zaprepašćenje, otkrio da mnogi njegovi studenti veruju i gaje iluziju kako se danas zna gotovo sve o mozgu (duhovitost u vezi ovoga je njegov komentar: “Posumnjao sam da bi udžbenik-knjižurina od 1414 strana iz neurologije mogla da bude glavni krivac za ovu masovnu studentsku samoobmanu”).

Po njegovim tvrdnjama koje se pojavljuju u njegovoj knjizi koja datira iz 2012. o tome na koje sve načine neznanje podstiče razvoj nauke – mnogobrojni naučni fakti i “dokazi”, jednostavno, nisu dovoljno čvrsti da bi bili “večito nepromenjivi”, već im je, u stvari” suđeno da nailaze na žestoko osporavanje i revidiranje od strane generacija koje tek dolaze.

Firstejn piše i da otkrića u nauci nikada nisu bila rezultat nekakvo linearnog, urednog i pedantnog “procesa” – kako to mnogi njegovi studenti u svojim glavama zamišljaju – već najčešće podrazumevaju, prema njegovim rečima, “tapkanje u prostoriji u kojoj vlada mrkli mrak, kada počinjete da se sudarate s neidentifikovanim objektima dok tražite jedva uočljiva prikazanja”. Doktor Firstejn, potom, poziva svoje kolege naučnike iz različitih disciplina da svoje studente podučavaju onome što ih zaista uzbuđuje — ne, u svakom slučaju o hladno i neosetljivo predstavljenim činjenicama već o intrigirajućim, sasvim nepoznatim, nazovimo ih tek predosećajima — čime ovaj eminentni neurolog pokušava da uspostavi novu relaciju između studenata, učenika i mladih naučnika i istraživačkog procesa.

Predstaviti nesaglediva područja neznanja manjima nego što ona zaista jesu, a “čvrsta i ustanovljena saznanja” stabilnijim i solidnijim, studente često navodi da počnu da se navikavaju na pogrešno shvatanje odnosa između pitanja i odgovora na njega.15Mi, u stvari, o neznanju (pre)često razmišljamo kao o nečemu što bi trebalo prevazići ili iskoreniti, kao da je neznanje, naprosto, tek nedostatak tj odsustvo znanja. Ali, treba biti svestan da odgovori na trenutna pitanja nikako ne predstavljaju kraj zapitavanja; naprotiv – trenutni “odgovori” trebalo bi da posluže tek kao provokacija za neka nova pitanja.

Majkl Smitson (Michael Smithson), profesor sociologije sa Državnog Univerziteta u Australiji koji je svojim studentima ovog leta održao onlajn kurs iz “neznanja”, voli da upotrebljava analogiju koja sledi: Što više bude raslo “ostrvo znanja”, tim će pre njegova obala biti sve duža i duža. Prostije rečeno: što se više budemo uljuljkivali da je u srcu našeg malog ostrva znanja sve veće područje izvesnosti, tim pre će obale neznanja našeg ostrva postajati sve veće.

A upravo je to prostor u kojem se neznanje i znanje dodiruju. Bolje rečeno, što je više onih stvari koje navodno “znamo”, tim se pre više možemo dalje upitivati. Naravno da odgovori ne treba i ne mogu da pobeđuju pitanja, već se pitanja, upravo suprotno, međusobno umnožavaju. Odgovori po pravilu kreiraju neka nova pitanja.

Treba napomenuti, takođe, kako radoznalost nije tek neko “duševno raspoloženje”, stvar dobre volje da se za nešto zainteresujemo, niti je naročita sposobnost za nešto (npr. za nauku, istraživanja) statični nacrt, dispozicija; radoznalost je strast ljudskog uma koja treba i mora da se neprekidno širi.

Mapirati ove obale koje treba da pripadnu “ostrvu znanja” (sjajna metafora koja veoma slikovito i tačno prikazuje sićušnost našeg znanja naspram ogromnog prostranstva koje je i nadalje neizmerni “okean neznanja”) zahteva od nas shvatanje šta je to “psihologija nepoznatog”: to je Obala koja neprekidno raste, i gde odgovori samo rađaju neka nova pitanja. To je teren koji je karakterističan po tome što su u njemu kontradiktorne, suprotne i nejasne informacije. Ishod naše samoupitanosti je stanje u kojem se osećamo nesigurnima, kako su pokazali psiholozi, doprinoseći da naše emocije budu još intenzivnije: ne samo osećanja iznenađenosti i uzbuđenosti, već i osećanja frustracije i konfuzije.

21

Granično područje između onog što je potpuna nepoznanica poznata teritorija predstavlja ono mesto na kojem započinjemo borbu protiv sopstveniih predrasuda, kako bismo istražili i prihvatili sve one podatke koji odstupaju. Ovo je, u stvari, borba koju je 1962. fizičar, istoričar i filozof nauke Tomas Kun (Thomas S. Kuhn) opisao 1962. godine u svom klasiku pod nazivom “Struktura naučnih revolucija.” Nasuprot tome, u središtu našeg “ostrva” je utešno i sigurno, “bezbedna zavetrina” čime bi se mogli objasniti razlozi zbog kojih se biznisi žilavo bore kako bi uvek ostali inovativni – a samim tim i konkurentni na tržištu. Onda kad stvari idu dobro, firme započinju da “izostaju iz prakse učenja novih stvari, i potom se neminovno uparlože”, kaže prof. Geri Pizano (Gary P. Pisano) sa Harvardske poslovne škole (Harvard Business School). Oni tada počinju da beže od neizvesnosti, tražeći bezbedno utočište u unutrašnjosti ostrva.

“Nauka o (ne)znanju — ili kako se zove agnotologija jeste termin koji je postao popularan i široj javnosti zahvaljujući Robertu Proktoru (Robert N. Proctor), istoričar nauke na Univerzitetu Stenford. Ova “naučna disciplina je tek u svom nastajanju. Ova nova istraživačka je rasuta u komadiće i još uve nije sistematično povezana jer je još uvek relativno mlada i zbog toga što prevazilazi tradicionalno zacrtane granice naučnih disciplina. Ipak, pridavanje pažnje nepoznatom, uz predstavljanje i osvetljavanje onih slučajeva koji mogu da sjajno ilustruju plodotvoran odnos između pitanja i odgovora koji na njega usledi, uz istraživanje “psihologije nepoznatih oblasti” predstavlja neophodnost današnje ozbiljne nauke.

Stoga bi svi koji se bave obrazovanjem – profesori i nastavnici – trebalo da dužnu pažnju posvete odnosu koji postoji između neznanja i kreativnosti koju ona proizvodi, uz “strateško kreiranje neizvesnosti” koja bi buduće naučnike uvek iznova podsticala na istraživački proces.

Izgleda da je došao trenutak da “na neznanje gledamo kao na uobičajenu pojavu, a ne kao na nekakvu devijaciju,” odvažno izjavljuju sociolozi Linzi Mekgoj (Linsey McGoey i Matijas Gros (Matthias Gross). U tom slučaju će naši studenti postati inteligentniji i radoznaliji: ukoliko, uz sve dosadašnje “naučne dokaze i činjenice”, budu upoznati i s teorijama koje barataju nepreglednom teritorijom našeg naučnog neznanja.

 

nytimes.com

Kako je tehnologija omogućila uvid u jednu od najvećih slikarskih misterija

Zahvaljujući “mašinskoj viziji” rešena je jedna od najvećih misterija 20. veka u nadrealističkoj umetnosti.

03

Znameniti nadrealista belgijskog porekla Rene Magrit (René Magritte) naslikao je dve verzije jednog od svojih najvećih remek-dela, mada niko nije bio u stanju da razluči koje je platno original a koje kopija. Sve do sada, piše MIT Technology Review, pri tom navodeći da su “uspešnu identifikaciju sprovela dvojica srpskih naučnika”.

Na jednoj njujorškoj aukciji se 1983. godine pojavila slika ovog belgijskog nadrealiste, vrhunsko umetničko delo naslikano 1948. godine, na kojoj je prikazan preobražaj ptice grabljivice u list kojeg jede gusenica – možda izraz tuge, zbog upravo završenog Drugog svetskog rata, kojeg je Magrit proveo u okupiranoj Belgiji.

Stručnjaci su, međutim, vrlo brzo uočili jedan problem – skoro identična “kopija” ove slike već je visila u jednoj evropskoj galeriji, pa se odmah nametnulo pitanje: koja je od ove dve falsifikat? Nakon opsežne analize, eksperti za umetnička dela su se složili kako su obe slike – gotovo sigurno – potekle od ruke, četkice i boje samog Magrita, što je on možda uradio kao svojevrsnu “šalu”: jer, napokon, ipak je on bio nadrealista – ili, što je još verovatnije, uradio ih je kao identična dela jer je za njih imao dva kolekcionara zainteresovana za istu sliku… dakle dva kupca zainteresovana za istu tematiku, pa je Magrit želeo da im proda “dve iste”.

Danas su ove slike okačene u Muzeju likovnih umetnosti Barber u Birmingemu, kao i u Kraljevskom Muzeju (Musées Royaux des Beaux Arts) u Briselu. Zajedno u paru su postavljane na mnogobrojne izložbe, omogućivši dalje proučavanje njihovih sličnosti. Za sada nema dovoljno dokaza o autentičnosti platna koje se nalazi kod Škota, odnosno, Flamanaca.

Pa ipak, ostalo je još jedno pitanje koje je trebalo rešiti: Koja od ovih slika je original a koja je “prevara” to jest kopija? Kraće rečeno, koja je od ove dve slike prva naslikana?

Zahvaljujući radu Milana Rajkovića sa Univerziteta u Beogradu i Miloša Milovanovića sa Matematičkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti u Srbiji, danas smo dobili svojevrstan odgovor na ovu zagonetku.

Miloš i Milan kažu da se proces stvaranja originalnog umetničkog dela razlikuje od procesa kopiranja, što ostavlja suptilne naznake i tragove prilikom same izrade slike. Uz pomoć analitičih tehnika i mašinske vizije, njih dvojica navode kako su sada u mogućnosti da kažu koja je od njih dve bila prva naslikana.

00

Njihova tehnika zasniva se na analizi rada savremene holandske umetnice Šarlot Kaspers (Charlotte Caspers), od koje je pre nekoliko godina naručilac tražio da napravi niz od sedam identičnih umetničkih dela koristeći se različitim metodama, a zatim da, nekoliko dana kasnije, uradi što je moguće vernije kopije istih.

Ovaj zadatak je Kaspersova pedantno obavila, ističući kako je proces kopiranja sasvim drugačije prirode od poduhvata vezanog za proces stvaranja originalnog umetničkog dela. Kopiranje je, kako navodi, najmanje duplo dugotrajniji postupak od rada na originalu. Ali ona je, i pored svega, bila uverena kako bi bilo nemoguće utvrditi šta je kopija a šta original.

Ove njene originalne slike kao i njihove kopije, ukupno četrnaest platna, čine “zlatni standard” po kojem su se Rajković i Milovanović upravljali tokom testiranja svoje ideje. Njihova osnovna hipoteza je da akcija stvaranja originalnog umetničkog dela predstavlja deo procesa samoorganizovanja, orkestriranog od strane mozga. Kao takvo, stvaranje dovodi do jedinstvenog nivoa složenosti u načinu na koji se boje koriste i nanose na platno.

Nasuprot tome, za proces kopiranja je potrebna daleko veća metodičnost, što dovodi do nižih nivoa složenosti. A ta razlika bi trebalo da omogući razlikovanje kopije od originala.

Kako, međutim, uočiti razliku? Rajković i Milovanović tvrde da je to moguće zahvaljujući analizi koja dvodimenzionalnu sliku transformiše u  predstavu o vremensko-frekventnom prikazu (Time–frequency representation, TFR) koji snima podatke o slici u različitim nivoima, njenim slojevima i razmerama. Na ove slojeve i razmere može se gledati kao na postepeno sve zamućenije predstave o slikama. RGB sistem boja znači da je svaki piksel definisan sa 3 podatka koji predstavljaju vrednost 3 osnovne boje.

Ovaj sistem je zasnovan na aditivnom mešanju boja (princip po kome se svetlost različitih boja kombinuje). Osnovne 3 boje ovog sistema su crvena, zelena i plava (engleski Red, Green, Blue – skraćenica RGB). Ovaj sistem boja koristi se kad je krajnji cilj dizajna prikazivanje na monitoru ili TV ekranu. Rajković i Milovanović su sprovodili ove analize koristeći crvene, zelene i plave kanale za prikazivanje uobičajene RGB za svaku sliku pojedinačno, ponavljajući ovu analizu na “zakrpama” to jest paternima obe ove slike.

Sabiranjem osnovnih boja dobija se bela boja. Jedna boja se opisuje kroz tri vrednosti: deo crvene, deo zelene i deo plave boje. Svaki deo boje varira između 0% i 100%, odnosno između 0 i 255.

Prostor RGB-boja se šematizuje u obliku kocke:

01 RGB_farbwuerfel

Mešanjem i menjanjem intenziteta ove tri boje moguće je dobiti mnoštvo boja iz običnog spektra. TV aparati i računarski monitori koriste RGB kako bi na ekranu prikazali boje. Pikseli u crvenoj, zelenoj i plavoj boji pojedinačno se osvetljavaju da bi se izmešale boje. Njihovim mešanjem nastaju sve ostale boje na ekranu. Svaka boja na web strani ima svoju heksadecimalnu kodnu oznaku u obliku aabbcc, gde aa znači stepen prisutnosti crvene boje, bb zelene i cc plave. Intenzitet boje može biti od do FF (2 nivoa). Čista crvena boja je FF00 (nema zelene i plave). Kodna oznaka bele boje je FFFFFF, a crne 000000.

Sasvim je izvesno, kako tvrde njih dvojica, uočiti razlike u kompleksnosti koje su jasno vidljive između svih 7 originala i 7 kopija Kaspersove. “Za sve pečeve to jest slojeve slike, srednja globalna složenost originalne slike je veća od odgovarajuće vrednosti kopija”, kažu oni.

Rajković i Milovanović nastavili da istu tehniku prepoznavanje primenjuju na obe verzije Magritovog “Mirisa suza” (The Flavour of Tears). Njihova analiza je svakako otkrila jedan viši nivo kompleksnosti, kako to oni definišu, u jednoj od dve slike.
Oni smatraju da su rezultati nesporni. “S najvećom sigurnošću tvrdimo da je samo jedna od njih rezultat samoregulatornog, svesnog kreativnog rada”, kažu oni. “Druga slika je izvesno kopija originala, koju je napravio isti umetnik.”

Ovo je, u svakom slučaju veoma uzbudljiv zaključak, i pored toga što postoji nepredviđena poteškoća koja “sreću kvari”. Rajković i Milovanović, pri tom, ovde igraju svoju igru. Oni slike identifikuju kao “The Flavour of Tears 1” i “Flavour of Tears 2”, pri čemu je prva nesumnjivo originalna.

04 autoportret

Njih dvojica, međutim, ne kažu da li je originalna slika okačena u Birmingemu ili u Briselu. Ako su njihovi pobrojani argumenti u skladu sa načinom na koji su analizirali slike, onda je, po svemu sudeći Birmingem vlasnik originala. proces utvrđivanja istine je bio težak, ali ne i neizvodljiv, tvrde njih dvojica, i zato sa sigurnošću objavljuju da znaju koja je od njih original – iako ne kažu gde se on nalazi.

Rajković i Milovanović se ipak u ovom trenutku nisu do kraja precizno izjasnili – možda, pre svega, jer je to izraz poštovanja i omaž ovom poznatom belgijskom slikaru, ili možda kako bi izbegli kontroverzu – ili kako bi, možda, imali prostora da se izvuku u slučaju da se pojave neki drugi dokazi kojim se osporava njihov zaključak. Ko zna!

Pa hajde da im sada odavde, ovom prilikom, uputimo izazov. Ako su zaista sigurni u svoj zaključak, neka nam ga izlože jasno i bez dvoumljenja. Mi ćemo i dalje biti zainteresovani da doznamo istinu, kao što bi to, bez sumnje, želeli i vlasnici ovih slika.

Technology Review