Sovjetske TV reklame: šminkanje tmurne svakodnevice

Nekadašnja sovjetska vlada zahtevala je od svih preduzeća da izdvajaju jedan odsto svojih prihoda na reklamiranje. Zato je jedna i jedina reklamna agencija koju je Sovjetski Savez imao napravila neverovatnu „medijsku zavesu“ od stotina reklama koje su predstavljale – imaginarne proizvode.

Ali, nisu sve sovjetske reklame pravljene da bi predstavljale nepostojeće proizvode.

Ko bi pri iole zdravoj pameti i pomislio da snima TV reklamu za proizvod koji ne postoji? Jedna i jedina reklamna agencija Sovjetskog Saveza je između 1967. i 1991. godine proizvela bukvalno hiljade reklama, oglašavajući proizvode koje državna preduzeća nisu proizvodila, niti su uopšte nameravala da ih proizvode.

Od mlevene piletine i tuševa sa vrelim vazduhom do dvoslojnih WC daski – estonska agencija „Eesti Reklaamfilm“ (ERF) snimila je preko 6000 reklama za svaku zamislivu robu – stvarnu i izmišljenu.

U potrošački orijentisanom kapitalističkom društvu, reklamna industrija cilja na pridobijanje ljudi da kupuju baš taj a ne neki drugi, konkurentski proizvod. Međutim, usled odsustva konkurencije u komunističkom sistemu, televizijsko oglašavanje imalo je potpuno drugačiju svrhu i ulogu.

Prema australijskom časopisu Smith Journal, “Cilj ovakvog oglašavanja, na najjednostavniji način, bio je da građanima Sovjetskog Saveza „servira“ priču o izobilju – a gledaoci su bili populacija koja je navikla na svaku vrstu oskudice.”

Mozak koji stoji iza ERF-a

Ključna figura u ovoj bizarnoj epizodi bio je osnivač ERF-a, Peedu Ojamaa, koji je pravio propagandne filmove za partijske funkcionere.

Kada je lider SSSR-a Leonid Brežnjev 1966. instruirao da se sovjetska industrija fokusira na robu široke potrošnje – posebno luksuzne proizvode – Ojamaa je osetio novu, svežu poslovnu šansu.

ERF-u se nenadano posrećilo kada je Moskva oglasila da su sva sovjetska preduzeća dužna da potroše jedan posto svojih prihoda na reklamiranje.

ERF i državne ustanove čije je artikle ova agencija predstavljala nisu radili i sarađivali na način na koji klijenti i marketinške agencije rade u tržišnoj ekonomiji.

U epohi sovjetskog sistema, direktori preduzeća, koji su u suštini bili potčinjeni komunističkoj partiji, predali bi Ojaminoj agenciji skripta koja su zapravo bila vodič/uputstva za ono što je ERF trebalo da uradi.

Ali, na terenu su stvari stajale drugačije: kreativci iz ERF-a snimali su šta god im padne na pamet , a kada bi partijski šefovi pregledali ove propagandne filmove, svi su se pretvarali kako je sve u redu.

U suštini, nikoga nije bilo briga. Na kraju krajeva, ukoliko su proizvodi za koje su pravili EPP bili realni, oni bi ionako bili prodati u zemlji u kojoj su oskudica i nemaština bili široko rasprostranjeni. Ako su reklame opisivale izmaštane/ nepostojeće proizvode, pa – ni tada nije bilo važno. Jer, kad nije bilo ničega da se proda – nije bilo ni stresa od gubitka uloženog novca.

Hardi Volmer, korežiser dokumentarca o ERF-u „The Gold Spinners“ je u intervjuu za praški Institut dokumentarnog filma rekao: “Dakle, ako je postojao zacrtan plan, naime, da jedan odsto budžeta svakog sovjetskog preduzeća bude utrošen na reklamiranje, taj je novac morao biti potrošen. Da li su snimci bili visokog ili niskog kvaliteta, odnosno da li su uopšte nešto (u)radili – to, zapravo, nikoga nije bilo briga.”

Poplava reklama

Bilo je jasno da je ovo bila win-win situacija, a pre svega dobitna kombinacija za momke u ERF-u. Sa svojim monopolom nad reklamnom scenom, ERF je snimio 130 reklama u svojoj prvoj godini rada.

Prema Južnom žurnalu, “Većina proizvoda prikazivano je na način koji je činio da ti proizvodi izgledaju kao nešto apsolutno najnaprednije i najinovativnije, ne samo na sovjetskom tržištu. “Jednostavno za upotrebu“, čuje se glas glumca u reklami za margarin. „Samo ga razmažite na parče hleba!”

Za veselu ekipu iz ERF-a, nije bilo ideje koja bi bila previše čudna ili previše skupa. “Reklame za mleko snimane su tako što su u pozadini prikazivani čarobni Alpi; Sovjetski automobili prikazivani su kako krivudaju ulicama Pariza; Estonski glumci prebacivani su u veoma udaljene bazare istočnjačkih sovjetskih republika samo kako bi ih snimili dok jedu nekoliko zrna grožđa.”

Za sovjetska preduzeća, koja su bila pod pritiskom da jedan odsto svog ukupnog budžeta potroše na ovaj novi medij koji nisu čak ni počeli da shvataju (TV), sve ovo je pred njih postavljalo jedinstvene probleme.

Na primer, ako je vaš proizvod i dalje na tabli za crtanje, u mašti, ili čak nema ni naziva, kako se takvo šta reklamira?

Uz to, s obzirom da je neefikasnost sovjetske industrije robe široke potrošnje bila legendarna, tajming za izlazak na tržište bilo kojeg planiranog proizvoda bila je nepredvidiv i, takoreći, nikada čvrsto planiran  fenomen. ERF je za ovaj problem našao rešenje u formi tzv “zabavne priče” – bez prikazivanja proizvoda.

Zabava za sovjetsku javnost

Što se tiče se tiče sovjetske javnosti koja je već poslovično navikla da trpi i odriče se, reklame su bile zbunjujuće ali prijatne. Po njihovom mišljenju, ako je roba dobrog kvaliteta, zbog čega bi onda uopšte postojala potreba da se reklamira?

Kvalitetni proizvodi brzo bi nestajali sa sovjetskih polica a sovjetski bi ih građani čuvali u zalihama, ljubomorno ih štedeći.

Postojao je opšti konsenzus širom zemlje da, ukoliko se proizvodi reklamiraju, „onda to mora biti zbog njihovog lošeg kvaliteta“.

Sa druge strane, reklame su postale veoma popularne. Za razliku od kapitalističkih uređenja u kojima gledaoci predahnu u vreme pauze za reklame, u Sovjetskom Savezu su gledaoci čekali na njihovo emitovanje.

Subotom popodne, obična sovjetska porodica čekala bi da otpočne njen omiljeni televizijski program: rafalni blok oglasa u trajanju od 20 minuta.

Bilo je to kreiranje vere i poverenja u svom najboljem izdanju – reklame su sovjetske građane odvraćale od tmurne svakodnevice kilometarski dugih redova za gorivo i polupraznih rafova u radnjama, prevodeći ih u svet gde sunce uvek sija, u kojoj se čuje prijatna muzika a žene bile lepe – sa čak i „polu-erotskim“ scenama, kao što je prikazano u reklami za sladoled “Pingvin”.

“Sovjetske TV reklame jednostavno su ignorisale ideju prodaje proizvoda ili ciljanja na određene grupe potrošača, čime je stvorena situacija da reklame po sebi budu nadasve omiljen proizvod kojeg s uživanjem konzumiraju milioni Sovjeta”, kaže autor sajta ’Retro sovjetske reklame’.

ERF je uspeo da tadašnji sistem iskoristi i na druge načine. Na primer, snimanje reklama u dokumentarnom stilu plaćalo se po posebnoj tarifi. Prema Kiuru Aarmi, koji je korežirao dokumentarac „Gold Spinners“, glavni razlog za to bio je finansijske prirode.

“U planskoj ekonomiji, svaki proizvod ili usluga ima svoju fiksnu cenu koju postavlja neko i negde, u nekakvom ministarstvu. S obzirom da su komercijalni filmovi kao pojam bili nešto potpuno novo, za njih nije postojala neka fiksna cena. Tako su ih momci iz ERF-a opisivali kao ‘dokumentarne filmove’ – pa su sebi mogli da priušte da svaku reklamu od dva minuta naplate kao da su snimili dokumentarni film od 60 minuta.”

Međunarodno priznanje

ERF-ove čudesne i nesvakidašnje reklame su 1985. privukle i pažnju međunarodne javnosti. Erfovci su pozvani na čuveni advertajzing festival u Kanu, gde su dobili bronzanog lava za reklamu koja propagira štednju energije u domaćinstvu.

Čak i u trenutku kada je sredinom 80-tih ERF ovenčan svetskom slavom, ironija je sudbine to što je Sovjetski Savez bio najveći svetski proizvođač energije i njen drugi najveći izvoznik. Inače, očuvanje energije bilo je sasvim na dnu liste prioriteta u Sovjetskom Savezu.

ERF, koji je imao neograničen kapacitet da višestruko unovči proizvod koji zasigurno nije vredeo po toj ceni, međutim, zaglavio se do raspada u trenutku kada je počela da se rapada i sovjetska komandna ekonomija. Ova državna reklamna agencija po raspadu SSSR nije uspela da izađe na kraj s novom situacijom na slobodnom tržištu, pa je 1992. bankrotirala. Ojamaa je umro 2014. godine.

Od skoro 6000 komercijalnih filmova koje je ERF snimio, sačuvano je samo pet odsto – to je, u najboljem slučaju, tek nekih 300 filmova. Inserti iz ovih video-klipova našli su svoj put do Holivuda i filma „Borat“.

Napokon, ove i ovakve reklame bile su “glazura na površini trulog sistema”, kaže Aarma. “Niko ne bi zaista poverovao kako su sve ove stvari postojale da ih nismo imali u našoj arhivi.”

Tako su sovjetske reklame služile da prikriju sovjetsku oskudicu i nemaštinu.

Russia Behind the Headlines

Skandinavska tajna usred Indije

I dok je Pondišeri (Pondicherry) naširoko poznat kao parče Francuske u Indiji, Trankebar, sa bogatim danskim nasleđem, mirno leži van centra pažnje.

Na ivici Bengalskog zaliva u Južnoj Indiji nalazi se grad čije ime na lokalnom jeziku zvuči milozvučno kao i njegovo značenje: Tharangambadi, ili “zemlja raspevanih talasa”.

Ali, tokom ranog 17. veka, ovaj jezički tornado u imenu pokazao se previše teškim za tada nadolazeće Dance, koji je su ga izmenili u Trankebar (Tranquebar), koji je još uvek poznat i zadržan do današnjeg dana.

Iako je većina ljudi čulo za francusku koloniju u Indiji po imenu Pondicherri, malo je poznato da su i Danci kolonizovali deo Indije – posebno jedan „ćošak“ koji leži daleko od velikih trgovačkih centara kao što su Čenaj (Chennai), Kalkuta (Kolkata) i Bombaj (Mumbai).

Dansko-istočnoindijska kompanija (Danish East India company), stvorena je 1616. pod kraljem Kristijanom IV u svrhu trgovine s Indijom i Cejlonom, koji je bacio oko na obalu Koromandel na jugoistoku zbog njenih bogatih plantaža bibera i kardamona.

Danski brodovi uplovili su u Tharangambadi 1620., a Ragunata Najak, vladar okolnog carstva Tandžavur dobrovoljno je sklopio trgovinski sporazum sa Dancima, dajući im ovaj grad u posed uz godišnji zakup od 3.111 rupija, omogućavajući im da izvoze biber u Dansku.

Uprkos što su ovim regionom prethodno vladale uticajne tamilske dinastije Čola i Panđja, a kasnije i Britanci – kojima su 1845. Danci prodali Trankebar za 1,25 miliona rupija (oko 16 i po hiljada evra) – ovaj priobalni grad je upravo pod Dancima stasao u moćnu lokalnu prestonicu.

U izveštaju koji je o Trankebaru objavio Dansko-indijski kulturni centar tvrdi se da je “Dug period pod danskom vlašću transformisao Tharangambadi od indijskog sela u hibridni danski grad okružen zidom, rešetkastog obrasca za izgradnju ulica i  veoma robusna utvrđenja na obali okeana.”

U stvari, jedna od prvih stvari koje su Danci uradili po svom dolasku bila je izgradnja impozantne tvrđave Dansborg kao svog komercijalnog čvorišta. Na svom vrhuncu, Dansborg je predstavljao drugi po veličini danski dvorac na svetu, posle Kronborga (takođe poznatog kao Elsinor), koji je bio scena za Šekspirovog Hamleta. Oni su sa sobom takođe doneli protestantizam, nakon kojeg je usledila i prva štamparija u Indiji koja je Bibliju štampala na tamilskom.

I mada je ovaj grad od 24.000 stanovnika zvanično Tamilski, ostaci njegove danske prošlosti su i dalje primetni posvuda.

Glavni ulaz u grad je kroz Landporten (Gradska kapija), deo originalnog zida utvrđenja oko danskog Trankebara, koji je ofarban u belo i simbolizuje danski kraljevski pečat.

Putokazi iz tih davnih dana – sa nazivima kao što su Kraljevska ulica (prevedeno od Kongensgade na danskom, King Street na engleskom) – i dalje postoje u ovoj savremenoj Indiji, vizuelno ističući kolonijalne zgrade koje se naslanjaju tik uz malene indijske kućerke.

Obrazovni sistem koji je vladao u Trankebaru takođe je u potpunosti predstavljao nasleđe Danaca: većinom škola upravljao je Katolički konvent Sv. Tereze i Tamilska evangelističko-luteranska crkva.

Marta 2016. muzej je posedovao zanimljiva dokumenta koja datiraju sa vrhunca uspeha danske vladavine, uključujući i brižljivo očuvani primerak prodaje grada sklopljene između Danaca i Britanaca, stare gradske mape i zbirke minijaturnih danskih brodova koji su prvi pristali u Trankebar.

Međutim, neka od ključnih područja ovog utvrđenja bila su blokirana za restauraciju. Za razliku od mnogih drugih kolonijalnih gradova, u kojima su ostaci prošlosti ostavljeni da izblede, jaka vezanost Danske u svojoj prvoj trgovačkoj ispostavi se još uvek može uočiti u strukturi Trankebara.

Danski Savez za Trankebar, koji sprovodi renoviranje tvrđave, predstavlja volontersku agencija koju od 2002. drže četiri prijatelja, a sada ima više od 200 članova.

Paul-Petersen, potpredsednik udruženja i jedan od njegovih osnivača kaže da je fasciniran Trankebarom još od vremena kada je studirao u školi u Danskoj. Penzionisani upravnik posećuje ga dvaput godišnje, dovodeći u njega učenike iz svoje škole kako bi obezbedio da priča o zajedničkoj Dansko-indijskoj istoriji i dalje opstaje.

“Nakon tog prvog kruga obnove tvrđave Dansborg podigli smo na vrh jarbola indijsku i dansku zastavu”, rekao je on.

Ovaj ponos ide sve do vrha. Prema SB Prabhakaru Raou, počasnom vicekonzulu Danske u Čenaju, danska vlada bila je počastvovana što dele ovu zajedničku istoriju.

“Danska vlada veruje da bi njihova istorija bila nepotpuna bez razvijanja odnosa koji se tiče ovog značajnog perioda danske istorije. Tako su ovi istorijski spisi i zapisi pažljivo pohranjeni u muzeje i arhive u Kopenhagenu, a Danci i dalje žele da posećuju Trankebar kako bi identifikovali grobove svojih predaka na mesnom groblju “, rekao je on.

Dansko Udruženje Trankebar tako je obnovilo Dansk, jedno od najstarijih groblja ovog grada na kojem su mnogobrojni Danci sahranjeni, a odnedavno su obnovili i Danski guvernerski bungalov. Njihov trenutni projekat tiče se obnove Danskog komandantskog doma, koji će na kraju postati muzej, biblioteka i Dansko-indijski kulturni centar. Oni su, međutim, od samog početka osvojili poverenje lokalnog stanovništva pomažući mu posle užasnog cunamija iz 2004. godine i darujući ribolovcima nove čamce, takođe izgradivši zaštitne grantne zidove duž obale.

Prema školskoj nastavnici S. Marini, “žitelji Tharangambadija, pružaju toplu dobrodošlicu i pozdravljaju [Dance], jer ne možemo zaboraviti njihovu pomoć nakon cunamija. Čak i pre nego što je vlada intervenisala, oni su nam pomogli da obnovimo svoje domove i kupimo nove čamce.”

Za lokalno stanovništvo, oživljavanje danskog nasleđa znači još više posetilaca, što zauzvrat znači više šansi za profit. R. Sankar, Marinin suprug doterao je jednu od prostorija u svojojoj kući, planirajući da na vrhu pridoda još dve otvorene terase, kao opciju radnog prostora unutar kuće.

“Mnogi stranci sada dolaze u Tharangambadi, iako ovde ne postoje niskobudžetni jeftini hoteli”, objasnio je on.

Uprkos interesu turista, Pondišeri, koji je nešto više od 100km udaljen i naširoko slavljen kao parče Francuske u Indiji, Trankebar, sa svojom bogatom evropskom baštinom mirno leži van centra turističke i medijske pažnje. Trankebar, međutim, još i danas gaji i održava međusobno srdačne i bliske odnose sa Danskom.

Kao što je rekao Petersen, “Žitelji Trankebara gledaju na danski period ovog grada kao na dobar provod, a na nas gledaju kao na prijatelje.”

Charukesi Ramadurai (BBC, 30 Sept. 2016)