Tag Archives: poslovi

Budućnost rada u Transatlantskom savezu

Kakva je budućnost rada, zapošljavanja, kakva je budućnost naših sadašnjih i nekih novonastalih poslova? Tokom poslednjih nekoliko decenija, radnici Nemačke, Sjedinjenih Država i Evrope bili su najproduktivniji i najbogatiji u svetu. Sada je, međutim, taj prosperitet u opasnosti.

Odakle potiče ova opasnost? Da li su to horde imigranata koji nezaustavljivo pritiču iz dalekih zemalja, ili inostrana konkurencija koja im krade poslove? Ne, ironično je to što pretnja potiče od “samopovređivanja” odnosno – iznutra.

Situacija je najviše uznapredovala u Sjedinjenim Državama, ali je u stopu prate Nemačka i Evropa. Radna snaga u SAD prolazi kroz alarmantnu transformaciju. Milioni radnika nalaze se na trusnom području: pretvaraju se u frilensere, preduzimače i “leteće” radnike privremeno i povremeno angažovane, sa neadekvatnim platama i zadnjih godina sve slabijom sigurnosnom mrežom u smislu socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Čak i stalno zaposleni na puno radno vreme, kao i specijalisti-profesionalci, doživljavaju ovaj duboki preokret u svetu rada i radnih odnosa. Amerika ide ka “frilenserskom društvu”.

Tokom slabašnog ekonomskog oporavka, gotovo polovina novih radnih mesta stvorila je samo nešto više od minimalne plate. Čak i kada su korporativni profiti postizali svoje rekordne svote – sa velikim delom profita “parkiranim” u inostranim poreskim rajevima – tri četvrtine Amerikanaca sada živi od plate do plate i uz jako skromnu ušteđevinu, namenjenu samo hitnim slučajevima.

U ovom trenutku, suštinski ključne tehnologije iz Silikonske doline u kombinaciji s pohlepom Vol Strita pokreću najnoviji ekonomski trend: takozvanu “ekonomiju deljenja”. Kompanije kao što su Uber, Upwork i TaskRabbit navodno “oslobađaju radnike” kako bi postali “nezavisni preduzetnici” i “rukovodioci sami sebi”. U stvarnosti, radi se o tome da se radnici “samozapošljavaju” (pleonazam kojim se objašnjava da iz dana u dan sami traže posao), po pravilu nalazeći neke sitnije poslove sa kraćim radnim vremenom (nazvanih “gigovi”) – sve to bez sigurnosne mreže ili garancije za budući rad, dok kompanije, istovremeno ubiru jako lepe profite.

Ono što je jednako alarmantno jeste što su same korporacije u SAD strukturno redizajnirane. Vertikalne industrijske garniture iz perioda nakon Hladnog rata, u kojima su sve operacije vršene pod jednom krovnom kompanijom, ustupile su tokom 1980-tih svoje profite kompanijama kao što su Najki i Epl, u kojima je proizvodnja bila preneta u zemlje sa niskim nadnicama, dok su dizajn i marketing ostali “kod kuće”.

Sada se taj poslovni model opet prenosi ka nekim strukturno novim i drugačijim kompanijama kao što su Uber i Upwork, kao i njihov prethodnik Amazon. Ove kompanije su tek nešto malo više od pukih lokacija na internetu ili aplikacija, sa malim jezgrom rukovodilaca i zaposlenima koji nadgledaju mnogobrojnu armiju frilensera, “letećih” i “podizvođača”. U viziji libertarijanskih izvršnih direktora Silikonske doline priželjkuje se “srušena”, usitnjena radna snaga koju je moguće “dolivati” u firmu i “izlivati” iz nje, u kojoj je radna snaga “protočna” i cirkuliše poput vode u slavini.

Upwork je, recimo, veb stranica na kojoj se 10 miliona frilensera i podizvođača tiska, cenka i sebi obara cenu ne bi li što pre ugrabilo bilo kakav kratkotrajni angažman. Upwork funkcioniše globalno i svuda je dostupan. Na njemu su američki i nemački radnici u direktnom rivalstvu sa kolegama iz Indije, Tajlanda i drugih, uglavnom “nezapadnih” zemalja. Rezultat ovakve poslovne šeme je predvidljiv: jeftina radna snaga iz Trećeg sveta potkopava plate, cenu radnog sata i sigurnosnu mrežu koju imaju (ili su nekada imali) radnici iz zemalja razvijenog Zapada i Severa.

Kao “nezavisni izvođači radova” (odnosno, uglavnom, podizvođači – contractors), takvi radnici takođe ne dobijaju potporne naknade za socijalno i zdravstveno obezbeđenje, niti imaju bilo kakve garancije za buduće zaposlenje. Oni moraju da su u konstantnoj potrazi za svojom sledećom “svirkom”, u ovoj novoj ekonomiji “deljenja mrvica”. Dosadašnji “dobri poslovi” postali su ugrožena vrsta. Dobrodošli u društvo frilensera!

I dok su ovi ekonomski trendovi ponajviše uznapredovali u Sjedinjenim Državama, Nemačka i Evropa pokazuju slične tendencije. Pisac ovih redova, novinar Stiven Hil, angažovan kao gostujući naučni radnik u Nemačkoj na Američkoj akademiji u Berlinu, u Evropi je da bi istražio nekoliko stvari. Prvo, da li je moguće da ova ekonomija deljenja bolje funkcioniše na mestu gde su država blagostanja, sindikati i “vidljiva ruka” vlade razvijeniji? Ili bi se trenutne razlike mogle pokazati privremenim, jer pritisci globalne konkurencije imaju tendenciju da, tokom vremena, homogenizuju nacije? Može li se očuvati transatlantski prosperitet bogatog Zapada i Severa planete ako se ove ekonomije zasnivaju na urušenim, jednostranim odnosima koji vladaju između poslodavca i radnika? I da li prosperitet zahteva veću ko-determinisanost među svim učesnicima? (U poslovnom procesu, ko-determinisanost predstavlja sistem industrijskog menadžmenta u kojem radnici dele odgovornost za rad kompanije, kao što je to slučaj putem izabranih zastupnika u korporativnom nadzornom odboru).

Pred svima nama, radnicima jednog “planetarnog sela”, stoje velika pitanja na koja očekujemo odgovore. Na sreću, postoje rešenja, ali će ona od nas zahtevati preformulisanje dosadašnjeg društvenog ugovora, čiji se koncept mora izmeniti, kao i pažljivo regulisanje ovih novih načina poslovanja.

Steven Hill, Social Europe

EU vs. Rusija: kome sankcije više štete?

07

Rusija je, kao što svi već jako dobro znaju, “zlatna koka” za sve poslovne ljude i na svim meridijanima. Uprkos sankcijama, u Rusiji ima i parmezana iz Italije, i brija iz Francuske, pršute iz Španije a i plavog sira iz Holandije. Evo šta kažu neki podaci i istraživanja.

Rusija bi mogla da uvede kazne za ona pravna lica koja se bave prevozom, skladištenjem i distribuiranjem prehrambenih proizvoda koji se nalaze pod embargom uvedenim pre tri godine (2014). Nacrt zakona koji obuhvata ovu problematiku stigao je 1. februara 2017, kao predlog od strane Rosseljhoznadzora 1. februara. Predložene kazne, međutim, neće puno izmeniti situaciju, jer su dobavljači već jako dobro naučili kako da na najraznovrsnije načine zaobilaze ovu zabranu.

‘Mnogo je šema i “kombinacija” koje u Rusiji postoje za ilegalni uvoz zabranjenih namirica, i zbog toga inicijativa Rosseljhoznadzor-a neće imati nekog velikog uticaja’, izjavio je Denis Frolov, koji je partner u kancelariji za poslovno pravo BMS Lav Firm. Situacija se najverovatnije neće promeniti, ‘čak ni ukoliko se pokrene pitanje o uvođenju krivične odgovornosti za kršenje (uvoznih) sankcija’, slaže se s njim i Maksim Tafincev, senior-partner u kompaniji Maluf, Ešford & Talbot (Maalouf Ashford & Talbot).

‘Svaki ruski građanin može po zakonu da unese najviše do 5kg zabranjenih tj. sankcionisanih prehrambenih artikala za ličnu upotrebu – građani ih, međutim, ne moraju nositi – oni te proizvode sami sebi poslati poštom’, kaže “Marina Bezrukova” (29) koja živi u Moskvi (ime je promenjeno iz razloga anonimnosti). Marina u svom vlasništvu ima jednu malu “onlajn-radnju” koja prodaje italijansku hranu. ‘Trik je u tome da – umesto vas – to uradi vaš poslovni partner u, recimo, Italiji. On umesto vas može poslati paket, da u pošti popuni deklaraciju koja je na vaše vaše ime i da u nju upiše vaše podatke. A vi ćete paket preuzeti kao da ste ga, zapravo, poslali sami sebi.’

04

…Putin

‘Moj je suprug talijanskog porekla. Živi u gradu Ređo Emilija (Reggio Emilia), mestu koje je “prestonica”  proizvodnje originalnog parmezana’, dodala je ona. ‘On ga tu kupuje a potom mi ga šalje poštom.’

U cilju što efikasnije organizacije svog poslovanja, Marina je otvorila veb-stranicu na ruskom jeziku ali na međunarodno registrovanom domenu, i reklamira se preko svojih poznanika, klijenata i prijatelja. Istovremeno, njen muž drži poslovanje registrovano u Italiji, gde zvanično plaća 40% poreza na prihod. Cena ovog sira raste u preprodaji i to za između 100% i 200% jer je u novu cenu uključena ne samo marža već i dostava poštom i porezi, kaže ona.

U Petrogradu (Sankt-Peterburgu), usled blizine granice sa Finskom koja je udaljena samo 200km, izuzetno popularna “šverc-šema” s robom iz Finske i to onih proizvoda koji su u Rusiji trenutno zabranjeni. Na ruskoj društvenoj mreži “VKontakte” brojne su grupe čiji nazivi govore za sebe: ‘Sirevi iz Evrope’ ili ‘Španska pršuta’. Vlasnici ovih grupa dostavljaju robu koristeći se autobuskim turama ka – Finskoj.

‘Evo kako to funkcioniše: sakupi se grupa “turista”, koja zatim kupuje svu sankcionisanu robu i kući u Rusiju donosi maksimalnu dozvoljenu količinu proizvoda – a to je do 50kg po osobi’, “Anton Beljajev” (28, ime je promenjeno). Anton je i sam vlasnik grupe koja na mreži VKontakte prodaje sir. Za prevoz ovih zabranjenih artikala on turistima delimično ili sasvim pokriva troškove puta. Nema registrovanu firmu niti plaća takse i poreze. Anton, izuzev društvenih mreža, svoje proizvode reklamira i preko veb-stranici “Avita”.

Zamašne pošiljke sankcionisanih proizvoda namenjene ugostiteljstvu – prvenstveno za restorane i hotele – veoma se često neposredno uvoze iz zemalja (ruske) Carinske unije, poput Kazahstana i Belorusije.

‘Službeno i zvanično, prehrambeni artikli, namirnice i proizvodi koji putuju između naših zemalja (unutar carinske unije) nisu podložni carinskoj kontroli’, kaže advokat Maksim Tafinčev, dodajući da – čak i nakon što Rosseljhoznadzor obezbedi vršenje inspektorskog nadzora nad teretom uvezenim iz tih zemalja, količina uvezenih proizvoda koji su trenutnim propisima zabranjeni i dalje ostaje veoma visoka.

00

Lukavi i dosetljivi krijumčari često menjaju kodove na carinskim deklaracijama što im obezbeđuje da komotno i bezbedno, sasvim neopaženo zabranjene proizvode predstave kao one koji su dozvoljeni, tvrdi advokat Denis Frolov.

Nakon što je Krim postao deo Rusije, ta je oblast prešla u ruski carinski sistem premda on još uvek nije u potpunosti uspostavljen, rekao je Tafinčev. Uz to, krimskim graničarima nedostaje dovoljno resursa za solidniji pregled i pretres tereta.

‘Nikakva sankcija niti zabrana uvoza robe i usluga iz Ukrajine u Republiku Krim za sada nije na snazi. Zbog toga, doslovce sve vrste artikala – uključujući i one koji su zabranjeni – mogu pristizati u ovaj region, a potom se transportovati širom Rusije ‘, kaže Tafinčev.

Inače, treba reći da je poprilično komplikovano pratiti kretanje tranzita prehrambenih artikala i robe preko ruske teritorije, pa se tako mora koristiti alternativa – a to je tranzitna šema. “Roba i prehrambeni artikli idu, recimo, iz EU ka Uzbekistanu, a preko teritorije Ruske Federacije; pa ipak, ova roba nikada ne stiže do svog odredišta već se ‘gubi’ u Rusiji”, tvrdi Frolov.

Prehrambeni artikli iz nekih zemalja Evrope, recimo iz Švajcarske ili, čak, iz San Marina, zvanično nisu pod embargom i mogu se slobodno izvoziti u Rusiju. ‘Hrana iz zemalja pod ruskim sankcijama transportuje se u Švajcarsku, gde joj se menjaju službene oznake; tako artikli koji su pod ruskim embargom pristižu u Rusiju – kao da su poreklom iz Švajcarske’, kaže Tafinčev. On dodaje kako je ponovni izvoz u Rusiju takođe veoma popularan i u Belorusiji.

Koju cenu plaća EU zbog sankcija protiv Rusije?

01-a

Stručnjaci Austrijskog ekonomskog instituta (Wifo) obavili su jedno istraživanje u kojem su se bavili procenom uticaja koje sankcije nametnute Ruskoj federaciji imaju po radna mesta, poslovanje i privredu Evropske unije. Dobijeni rezultati su više nego indikativni: carinsko–trgovinsko–ekonomski–privredni sukob s Rusijom je u 2015. godini koštao Evropsku uniju 17,6 milijardi evra, a izgubljeno je i četiri stotine hiljada radnih mesta. Austrijski i nemački ekonomisti – Julijan Hinc, Gerhard Štajher, Elizabet Kristen i Oliver Fric – izradili su studiju Wifo-a koja istražuje ‘učinak privredno-ekonomskih sankcija između Rusije i zemalja Evropske unije’. Ovu studiju im je naručilo austrijsko Ministarstvo ekonomije. Austrija, nije zgoreg napomenuti, nikada nije bila previše oduševljena pobornica ekonomskih sankcija i blokada prema Rusiji, mada je zvanično a i potpisom podržala sve odluke koje su po tom pitanju donete u Briselu i Strazburu na nivou Evropske unije – pa i onu skorašnju, naime, da se evropske sankcije Rusima produže sve do kraja jula 2017. godine.

Stoga i nije za čuđenje što je austrijska vlada angažovala ovaj u svetu renomirani ekonomski institut (Wifo), kako bi se uradila procena posledica koje su EU sankcije ostavile na poslovanje i privredu ne samo Austrije već celokupne Unije.

A rezultati ove studije su prilično zanimljivi.

U Wifo istraživanju se naglašava kako se 2015. austrijski izvoz u Rusku federaciju (RF) smanjio za čitavu trećinu, kao i da su slične posledice imale i ostale članice Evropske unije. Koristeći se kompleksnim ekometrijskim modelima, stručnjaci WIFO su izračunali da su u 2015. sankcije i protiv-sankcije Evropsku uniju koštale 17,6 milijardi evra, kao i da je usled primene istih u Evropskoj uniji izgubljeno 400 hiljada radnih mesta. Najviše je izgubila Nemačka – čak 6 milijardi evra, ali i gotovo 100 hiljada (97 000) radnih mesta (koje bi, da je umesto sankcija postojao nesmetani izvoz u Rusiju, osigurao u tolikom obimu). Pa ipak, interesantno je još i to da krah izvoza i poslova vezanih za Rusku federaciju nije samo rezultat sankcija: već je i pre njihovog uvođenja bila prisutna ekonomska situacija koja je važila za prilično ozbiljnu.

Naime, treba reći da ruska privreda i ekonomija snažno zavise od cene gasa, nafte i naftnih proizvoda na međunarodnom tržištu: cene ovim sirovinama padaju a to je, s druge strane, dovelo do depresijacije ruske rublje. Na taj način je i uvoz u Rusku federaciju postao daleko skuplji, pa su evropske sankcije zapravo generisale smanjenje izvoza iz Evropske unije za čitavih 44%, dok je 56% posledica uslovljena ruskom ekonomskom krizom koja je otpočela i pre nego što su joj uvedene sankcije zbog otcepljenja Krima i situacije u Ukrajini.

Ruska federacija je svoje sankcije prema EU uglavnom usmerila na prehrambene artikle, a Putin je tim povodom u više navrata izjavljivao kako planira da ih zadrži što duže.

Novi ‘dobri poslovi’ za Amerikance

Poslovi koji se dobro plaćaju a ne zahtevaju diplomu bačelora danas su predmet želja mnogih Amerikanaca – a ovih dana ti se poslovi ne nalaze na pokretnoj traci i prostoj proizvodnoj montaži proizvoda. Ova iskustva su i dobra pouka za naše političare, poslodavce, naš sistem obrazovanja i zapošljavanja.

“Vratiću u SAD poslove koje dosad niko nije uspeo da vrati.”

Ove reči, koje je novoizabrani predsednik Donald Tramp izgovarao tokom svoje kampanje bile su muzika za uši mnogih njegovih birača iz redova radničke klase – svih onih koji  nisu uključeni u prekograničnu, međunarodnu ekonomiju. Ovim radnicima i njihovim zajednicama naneti su teški finansijski udarci usled sve većeg nedostatka dobrih poslova na tržištu rada, posebno u proizvodnji, u kojoj se uglavnom traži samo srednja stručna sprema.

Ogromne gubitke u domenu ovih poslova novoizabrani predsednik Tramp pripisuje dosadašnjim trgovinskim sporazumima, kao što je, recimo, Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement, NAFTA) kojeg je 1993. zakonom i svojim potpisom ozvaničio tadašnji američki predsednik Bil Klinton. Pa ipak, prisutna je realnost, naime, da je 88 odsto radnih mesta u proizvodnji izgubljeno jer su ta mesta bolje iskoristile mašine koje prave automobile, kućne aparate i računare.

Toliko su bolje da se, u stvari, sa robotima proizvodi dva puta onoliko koliko su Amerikanci “od krvi i mesa” proizvodili tokom 1980. godine – i to danas sa 7 miliona manje radnika u proizvodnji.

Fabrike su svoje radnike s višom ili srednjom stručnom spremom zamenile novim kadrom: visokoškolski obučenim tehničarima koji rade na moćnim informatičkim tehnologijama. Tako je radna snaga od “plavih kragni” i montaže preusmerena ka stručnjacima iz industrijskog dizajna, logistike, marketinga i drugih administrativnih funkcija “belih kragni”, koje proizvodima dodaju vrednost.

Outsourcing i rivalitet sa zemljama poput Kine i Meksika samo su mali deo priče o američkom padu proizvodnje i smanjenju čisto proizvodnih zanimanja. Srećom, postoji nada zasnovana na činjenicama, naime, da se današnji svet nalazi usred preporoda proizvodnje; međutim, ono što je malo verovatno je da će ovaj preporod proizvodnje povratiti njenu nekadašnju slavu kao generatora poslova i novih radnih mesta. Od 2,7 miliona proizvodnih radnih mesta u SAD izgubljenih od početka Velike recesije, ponovo je obnovljeno “samo” 1,7 miliona – što je još uvek milion radnih mesta manje od situacije kakva je bila pre pojave recesije.

A ti novi proizvodni poslovi nisu isti kao oni koji su izgubljeni. Tokom recesije je izgubljeno 1,6 miliona proizvodnih radnih mesta na kojima su bili radnici sa srednjom školskom spremom; tokom oporavka, na njih se vratilo samo 200.000 radnika. U međuvremenu je pridodato 1,5 miliona proizvodnih radnih mesta za radnike sa barem nekim obrazovanjem i obukom, a koji ne idu preko nivoa srednje škole.

Pravac budućeg kretanja američke radničke klase, uključujući i proizvodne radnike ne ide ka Staroj srednjoj klasi. Od 1970-ih naovamo, udeo radnih mesta za one sa srednjim obrazovanjem (ili manje) opao je sa 72 odsto na 38 odsto, a plate radnika u ovoj grupi opale su za 15 odsto. Ne postoji način na koji bi se u fabrike vratila mnogobrojna dobra proizvodna radna mesta koja od radnika iziskuju samo srednju školu.

Budući pravac kojim se trenutno kreće američka radnička klasa je – Nova srednja klasa: karijerne oblasti koje su plaćene a ne zahtevaju diplomu bačelora (koja se dobija nakon 3god univerziteta), mada zahtevaju obrazovanje ili obuku koja je barem u rangu srednje škole. Postoje milioni dobrih poslova za koje su potrebne srednje zahtevne veštine a za koje nije potrebna diploma bačelora, ali koja traže da radnik ima više od srednje škole. Do 2024. godine, američka privreda stvoriće više od 16 miliona radnih mesta za srednje zahtevna zanimanja, uključujući tri miliona novonastalih radnih mesta kao i 13 miliona Bejbi bumera koji će se penzionisati. Trampov kontroverzni predlog za budući infrastrukturni program može stvoriti i nove, dodatne milione radnih mesta za koja se od ogromne većine američkih radnika ne bi zahtevale diplome.

Mnogo je poslova na kojima su pripadnici Nove srednje klase dobro plaćeni: 40 odsto plata veće je od $55,000 godišnje, dok ih je 14 odsto veće od $80,000 godišnje. Poređenja radi, prosečni nosilac bačelor diplome zarađuje $61,000 godišnje. Pa ipak, sve je prisutniji trend da zarade američkog radnika pre zavise od pametnog izbora obuke nego od stepena obrazovanja i diplome. Gotovo trećina dvogodišnjih koledž ili univerzitetskih kurseva tzv “associate degree” (što je kod nas donedavno odgovaralo pogonskom inženjeru), kao i većina sertifikata jednogodišnjih kurseva – a posebno oni koncentrisani na tražene struke u npr zdravstvu i STEM zanimanjima – plaćeni su više od onih sa diplomom bačelora (bačelori su diplomci po završetku tri godine univerziteta; američka “high school” je ono što je kod nas diploma srednje škole; američki koledž je u rangu visoke škole a van Amerike je često na nivou srednješkolske ustanove, dok je tzv “associate degree”, stepen o kojem je u tekstu reč, diploma za struke koje su ispod diplome bačelora a iznad diplome srednje škole).

Gde se u Sjedinjenim Državama mogu naći ovi novi, dobri poslovi koji ne iziskuju univerzitetsko obrazovanje?

Ova zanimanja počela su da niču širom Amerike, iako u mnogim državama Južnog pojasa kao i na severoistoku i Srednjem zapadu (Rust Belt) – gde je pobedio novoizabrani predsednik Tramp i u kojima privreda stalno stagnira – poslovi za srednje zahtevnim veštinama čine veći deo baze zapošljavanja; ovde se struktura zaposlenih razlikuje od obalskih država krajnjeg američkog istoka i zapada, kojima uglavnom dominiraju high-end (sofisticirani) poslovi i usluge za koje se uglavnom zahteva diploma bačelora ili postoji takva tendencija. U Ohaju, na primer, 30 odsto radnih mesta pripada srednje zahtevnim poslovima, u poređenju sa samo 18 odsto, koliko ih je zastupljeno u Virdžiniji.

Međutim, čak  i u državama koje je dobio Tramp, poslovi su se iz fabrika u malim gradovima preselili u gredske kancelarije i bolnice, zahtevajući od radnike da imaju veću obrazovaost i bolju obučenost od radnika na poslovima koje su zamenili. Za mnoge Amerikance koji potiču iz radničke klase, ova nova radna mesta mogu biti nedostižna, često upravo zato jer ne poseduju potrebno obrazovanje i obuku, ili nisu povezani sa lokacijama gde se ta radna mesta stvaraju.

03

Treba reći kako među studentima vlada trend da upisuju i završavaju sertifikacione programe ili studijske saradničke programe (tj malopre pominjan “associate degree”), što su dva najčešća i najomiljenija puta do sticanja izgledne karijere sa srednje zahtevnim veštinama; ovi programi popularniji su nego u B.A. (bačelor) programi.

B.A. je još uvek zlatni standard za dobro formirano obrazovanje zasnovano na opštim znanjima i veštinama, ali je za roditelje i učenike važno da shvate kako postoje alternativni putevi na putu ka diplomi bačelora – a ti su putevi ne samo pristupačni (ili čak pristupačniji od bačelora) več i finansijski lukrativni.

Možda o ovome nećete saznati čitajući vesti, iako ovi putevi predstavljaju znatan deo američke radne snage i uticajan su i čak preovlađujući trend u rastućem procvatu visokoškolskog obrazovanja i sistema obučavanja. Danas, više studenata, zapravo, želi associate degree diplomu (pogonskog inženjera) ili diplomu nekog od programa za sertifikovanje posebnih veština; ovo su sada dva najčešća puta u građenju karijere na poslovima sa srednje zahtevnim veštinama, dok popularnost pohađanja B.A. programa zaostaje.

U naredne četiri godine, Trampova administracija imaće priliku da rešava ekonomske i obrazovne izazove s kojima se suočavaju svi oni koji su ostali “zaglavljeni” u starom proizvodnom sektoru. Stoga je potrebno ulagati u obrazovne sisteme koji osposobljavaju za srednje zahtevne poslove, uključujući tu i obuku koju nude poslodavci kao i programe koie mogu obezbediti lokalni, tzv “junior” ili mesni koledži: dvogodišnju specijalizaciju posle koje ne samo da se stiču posebna srednje zahtevna znanja, već su otvorena vrata i za sticanje bačelor ili master diplome.

Pa ipak, rešenje ne leži u nostalgiji. Nemoguće je postići privredni i ekonomski uspeh ukoliko se i dalje bude insistiralo na bespotrebnom nošenju balasta – kojeg su, začudo, napravili raniji privredni uspesi: Nemoguće je počivati na nekada uspešnoj organizacionoj strukturi poslovanja i obrazovanju – oni su zastareli i danas predstavljaju teret.

ANTHONY P. CARNEVALE Dec 1, 2016 CITY LAB

AI & roboti vs. Radnik & osnovni prihod

Čak i najjednostavniji poslovi zahtevaju određene veštine – poput, recimo, kreativnog rešavanja problema – to je ono što AI sistemi još uvek ne mogu da kompetentno obavljaju piše Vinsent Konicer, profesor računarstva, ekonomije i filozofije na Univerzitetu Duke a prenosi MIT Technology Review.

33

Ne prođe ni dan a kada ne čujemo nešto novo o “opasnostima” koje za sobom povlači prodor veštačke inteligencije u radni proces, što nam već neko vreme svakodnevno preuzima poslove: od vozača kamiona, preko računovođa, do radiologa. Analiza instituta Mekinsi sugeriše da je “sada prisutna tehnologija sposobna da potpuno automatizuje 45 odsto aktivnosti ljudi koji su plaćeni da ih obavljaju.” Postoje čak i onlajn-alati, koncipirani na istraživanjima Univerziteta u Oksfordu, kojima je moguće validno proceniti stepen verovatnoće i rok u kojem će određeni poslovi biti automatizovani.

Ova rastuća zabrinutost da će napredak u AI učiniti da najveći broj naših profesija postane zastareo, navelo je neke da se opsete (univerzalnog) osnovnog prihoda, naime, ideju po kojoj bi svi građani povremeno i bezuslovno primali novac od države (videti: Basic Income: A Sellout of the American Dream, “Osnovni prihod: rasprodaja američkog sna”). Y Combinator, istaknuti startup inkubator u Silicijumskoj dolini, pokrenuće pilot studiju o osnovnom prihodu u Ouklendu, Kalifornija. Predsednik ove firme izjavio je da “u nekom trenutku u budućnosti, kako tehnologija bude nastavila da eliminiše tradicionalne poslove i bude stvarano novo opšte bogatstvo, imaćemo prilike da vidimo neku verziju ovog društveno-ekonomskog fenomena na nacionalnom nivou (Sjedinjenih Država). Nedavnim izveštajem Evropskog parlamenta o mogućim posledicama koje će robotika i veštačka inteligencija imati na tržiše rada,”opšti osnovni prihod treba ozbiljno razmotriti”, dok, istovremeno, ova evropska institucija “poziva sve države članice da to i učine”. U junu ove godine, Švajcarska je održala referendum o osnovnom prihodu (iako je 77 odsto birača glasalo protiv njega).

Da li je kolaps potražnje za ljudskim radom zaista neminovan? Kao AI istraživač, pisac ovih redaka misli da je odgovor odričan, a evo i njegovog objašnjenja.

“Da budem jasan, mislim da u bliskoj budućnosti možemo očekivati značajan napredak AI kao i da će roboti izvršiti značajan uticaj na tržište radnom snagom. S obzirom na napredak u autonomnim vozilima, može se zamisliti da će mnogi profesionalni vozači  u velikoj meri biti eliminisani. Značajan napredak ostvaren je u automatizaciji analize medicinskih snimaka i drugih podataka. Algoritmi preuzimaju sve veći udeo u profesijama koje se tiču finansijskog sektora. Roboti-kuvari su uveliko u fazi razvoja. Ova lista je podugačka i za sada se još više nastavlja”, piše Vinsent Konicer.

32

S druge strane, prikladno je ostaviti “u rezervi” i neki stepen skepticizma. Zapitajte se: Koliko smo tokom protekle decenije bili impresionirani napretkom robota-usisivača? Šta reći o napretku robo-mašine za pranje posuđa? Zapravo, ,,veoma je teško osmisliti potpuno autonomne AI sisteme spremne za ovakav entropičan i neuredan svet poput našeg, i naše realno okruženje koje je neretko u stanju haosa. Uopšteno govoreći, trenutni AI sistemi nemaju široko shvatanje sveta, uključujući i naše društvene konvencije, a ne poseduju ni zdrav razum. Razumevanje jezika je dobar primer za tu vrstu problema; izuzetno je teško proizvesti kompjutere koji će uspešno odgovarati na široku paletu veoma jednostavnih pitanja (videti članak “Problem jezika u veštačkoj inteligenciji” i “Tvrđi dubinski Turingov test pokazuje koliko su chatbot programi zapravo glupi” – “AI’s Language Problem”, “A Tougher Turing Test Exposes Chatbots’ Stupidity”)..

AI sistemi još uvek nisu u stanju da istinski apstrahuju; stran im je svet apstrakcije, baš kao i uzmicanje korak unazad kako bi ponovo porazmislili i uzeli u razmatranje i neke druge alternative i opcije; nesposobni za preispitivanje sopstvenih procesa rezonovanja, a nisu sposobni ni da uopštavaju ono što se dešava i iz toga izvuku zaključak. Jedna od posledica ovih nedostataka je da su mašine i dalje ograničene kada je u pitanju kreativnost. One, istina, mogu doći do novih rešenja problema. Google DeepMind, je, recimo, sačinio računarski program AlphaGo za igranje igre “Go”, koji je odigrao izuzetno neobičan potez u jednoj od svojih nadmetanja protiv šampiona u ovoj igri, Lija Sidola (Lee Sedol). Veštačka inteligencija može stvoriti neku vrstu “umetnosti”, kao što je očigledno bio slučaj s psihodeličnim radovima nastalim preko Guglove neuronske mreže DeepDream. To, ipak, nije ona vrsta kreativnosti koja zaista može pružati jednu novu perspektivu iz prve ruke. Nije potrebno ni pomišljati a ni potezati takve uzvišene duhovne podvige kao što je, recimo, Ajnštajnova formulacija Opšte teorije relativnosti da bismo potvrdili još uvek nedodirljivu teritoriju rada ljudske mašte i duha. Uzmimo, na primer, asistenta koji predlaže kombinovanje dva sastanka u jedan kako bi učesnici uštedeli vreme. Takvo rešavanje problema za nas je sasvim rutinsko, ali bi veštačkoj inteligenciji i njenom “mentalnom sklopu” bilo veoma teško da ga ponovi.

Sve u svemu, dok nastojimo da AI prodre u naša postojeća radna mesta kako bi ih preuzela, često možemo zapaziti neuspeh mašina, i to u aktivnostima u kojima ljudsko biće ne bi nikada pogrešilo. Istorija AI istraživanja obiluje primerima gde istraživači stvaraju sisteme koji funkcionišu iznenađujuće dobro kada se radi o dobro definisanim zadacima – samo kako bismo se još jednom uverili da je teško zameniti ljude koji još uvek obavljaju slične zadatke u ovom stvarnom i nepredvidljivom, neuređenom svetu.

Možda će tipičniji slučaj biti da poslovi budu delimično eliminisani jer će jedan njegov deo moći da obavlja AI. Tehnološki napredak takođe može da dodatno olakša outsourcing poslove širom sveta. Istovremeno, mnogi poslovi ostaće imuni na robotizaciju, barem u doglednoj budućnosti, jer oni u osnovi zahtevaju veštine koje AI teško da može da oponaša.27

Uzmimo, na primer, terapeute, trenere, ili vaspitače u vrtiću: ovi poslovi zahtevaju opšte razumevanje sveta, uključujući ljudsku psihologiju, društvenu inteligenciju i rezonovanje, sposobnost da se nosi sa neobičnim okolnostima i tako dalje. AI može čak da jedan deo radne snage ponovo vrati u radni proces. Na primer, napredak u robotici mogao bi biti neprocenjivo olakšanje za osobe sa invaliditetom, pružajući im priliku da zadrže neke poslove, dok napredak AI u obradi jezika može isto učiniti za osobe koji imaju poteškoća pri korišćenju postojećih računarskih interfejsa.

“Svakako da je moguće kako uopšte nisam u pravu, i da će napredak u AI nastupiti daleko brže nego što sam očekivao; tehnološki napredak je jako teško prognozirati. Ali, ako neko zaista veruje da postoji dobra šansa da će veštačka inteligencija u relativno kratkom roku uveliko premašiti ljudske sposobnosti, onda čovek, kao vrsta, ima veći problem nego što je dilema da li primeniti osnovni prihod ili ne (zapravo, postoje ljudi koji ozbiljno brinu o tome, ali to je već jedan poseban članak).

Ideja da će najskoriji napredak u razvoju AI sprečiti većinu ljudi da smisleno doprinose društvu je besmislica. Možda ćemo, doduše, morati da načinimo neke promene u načinu na koji društvo funkcioniše, uključujući i to što će biti olakšana obuka za radnike koji su se izmestili usled gubitka posla; a možda će u nekom trenutku nezadrživa robotizacija nagnati državu da poveća javnu potrošnju, trošeći na (recimo) pažljivo odabrane infrastrukturne projekte kao protivtežu gubitku radnih mesta u privatnom sektoru. Takođe, treba imati na umu da napredak u AI može doći neočekivano, pa stoga treba učiniti sve kako bismo se na to pripremili, stvarajući društvo dovoljno otporno na takve šokove.

Ali ideja da smo zakoračili u tehno-utopije skoro bez potrebe za ljudskim radom nije podržana trenutnim stanjem u oblasti AI istraživanja. Zemlje koje u potpunosti revidiraju svoje sisteme zaštite na osnovu ove ideje, sada bi se mogle jako pokajati – ukoliko postane jasno da najnoviji napredak u AI, koliko god impresivan, i dalje ima svoja ograničenja.

MIT Technology Review, 31. Okt, 2016

Digitalni nomadi: kako je kod kuće, nakon godina lutanja? 

Kada se Ana Vikam (Anna Wickham, 28), vratila kući nakon 14 meseci provedenih na poslu “digitalnog nomada” na Filipinima i u Vijetnamu, očekivala je da će se lako vratiti svom starom životu.

Ali, šest meseci kasnije, ova devojka iz Oklahoma Sitija još uvek pokušava da se prilagodi nekad njoj tako svojstvenom američkom stilu življenja.

“Potrebno je vreme korene iskopate iz rodnog tla, ali ponovno usađivanje sebe u društveni ekosistem koji sam nekada napustila je još teže – i dalje pokušavam da to savladam”, rekla je Vikamova, koji vodi odeljenje digitalnog marketinga pri kompaniji Charm House, i koja danas živi u svom rodnom gradu u SAD.

Nakon boravka u Vijetnamu, Ana Vikam ima velike teškoće da se prilagodi životu na povratku kući u SAD. (Kredit: Euvie Ivanova)

Nakon godina provedenih na putu, najnovija generacija digitalnih nomada – ljudi koji rade i istovremeno putuju zahvaljujući sve brojnijim mogućnostima obavljanja posla na daljinu i preko interneta – vraćaju se kući s porukom: Nije uvek baš divno i lepo godinama raditi i putovati, a onda imati problema ponovo se integrisati u jednu zajednicu – obično onu iz koje ste krenuli na put.

“Kada je dobro, onda može biti neverovatno lepo, ali – onda kada je teško – onda može biti veoma, veoma naporno” rekao je Šon Truman (Sean Truman), direktor Truman Grupe iz Minesote, klinike čije su terapijske prakse specijalizovane za mentalno zdravlje iseljenika.

Početno uzbuđenje jer niste vezani za jedno mesto može vrlo brzo splasnuti.

U poslednjih nekoliko godina, nomadski način života je postao još popularniji. Skoro polovina svih digitalnih nomada koji su 2014 učestvovali u istraživanju globalne frilenserske mreže Upwork reklo je da je ovakav način života prihvatilo tokom poslednjih godinu dana. Sa procvatom omiljenih radnih destinacija za digitalne nomade, kao najinteresantnije zemlje u prvi plan izbijaju one koje već imaju vrhunsku turističku reputaciju, kao što su Tajland i Indonezija. Samim tim, nomadi, čiji poslovi ne zavise od lokacije, mogu sklapati prijateljstva na nekim za iseljenike inače “nezgodnim” lokacijama.

Pa ipak, “stižete u neku zemlju potpuno sami, onda u njoj stičete prijateljstva, a potom je napuštate kao da nikada niste živeli u njoj, bez obzira koga ste, koliko i kako dobro upoznali”, kaže Ana Vikam. A to je jedna stvar koju gotovo svi nomadi-povratnici pominju: ta “raskorenjenost” dok su radili u inostranstvu nagnala ih je da se vrate kući i tamo pokušaju da ponovo puste korene.

Jedna tipična putanja, jedna tipična priča

Na putu, početno uzbuđenje jer niste vezani za jedno mesto može brzo splasnuti. Kada nomadi krenu na put, samo njih nekolicina shvata da će im jednog dana verovatno zatrebati društvena podrška koju su ostavili iza sebe, kazao je Truman. Iako je neprekidno putovanje isprva uzbudljivo, neki stepen neminovne izolacije isprečava im se na putu, a ona može dovesti do ozbiljnih epizoda depresije. Čak je i video-ćaskanje preko interneta nedovoljno jer je samo fizičko prisustvo drugih osoba ključno za suzbijanje usamljenosti, kazao je Truman.

“Kada se krećete unaokolo po svetu, onda nemate priliku da razvijate odnose na način kao kada ste kod kuće”, rekao je on. “Ta vrsta kontinuiteta vaših događaja iz prošlosti obezbeđuje stabilnu platformu.”

Počinjete da cenite sve stvari koje vam se u početku ne sviđaju

Mnogi digitalni nomadi završavaju tako što usporavaju svoj tempo putovanja iposla i – nakon perioda intenzivnog i zamornog putovanja – napokon se vrate kući. Evo šta o tome misli Tejlor Pirson (Tailor Pearson, 27) digitalni marketer i pisac koji trenutno stanuje u Njujorku, a koji je proveo skoro tri godine putujući svetom, uglavnom u Brazilu, Vijetnamu i Tajlandu.

Nakon nekoliko meseci putovanja, Tejlor je poželeo da na svakom mestu duže boravi jer je usled čestih promena destinacija imao problema sa obavljanjem posla. “Na kraju, shvatite da ništa ne dobijate time što putujete tako često a onda završite na jednom mestu”, rekao je on.

Nakon godina provedenih na putu, Pirson je bio željan da započne romantičnu vezu i možda stekne nešto više od tek nekoliko kofera sa stvarima. “Kada intenzivno putujete, kada ste daleko od doma, počnete da cenite sve stvari koje vam se (dok ste živeli na samo jednom mestu) tada nisu sviđale”, rekao je on. “Bilo je mnogo stvari u Americi koje sada cenim ali koje nisam cenio dok sam tamo odrastao.”

Raditi u Sjedinjenim Državama znači lakše naći nove poslovne mogućnosti, dodaje Pirson, koji sada piše knjige o biznisu namenjene ambicioznim preduzetnicima.

Trnovita tranzicija

S obzirom da mnogi od digitalnih nomada-povratnika nikada nije ni planiralo da se vrati – ili se vratilo mnogo ranije nego što su planirali – taj proces ponovnog ulaska u društvo koje su ostavili može biti i dugotrajan i u početku mentalno iscrpljujući, kažu stručnjaci. Za Vikamovu, čak i najobičniji zadaci izgledali su komplikovano posle godina putovanja. Bili su joj potrebni meseci da bi dobila vozačku dozvolu, auto-osiguranje, kao i da opremi svoj stan u SAD. “Nikada nisam pomišljala da ću se vratiti”, rekla je ona.

Ne trudite se da vas razumeju – samo ćete učiniti da se osećate izolovano

Vikamova procenjuje da je potrošila skoro $10,000 više od onog što je prvobitno planirala (otprilike je to bila cena njenog šestomesečnog života u inostranstvu). Morala je da proda sve svoje stvari pre nego što je napustila zemlju.

Sklapanjem prijateljstava u inostranstvu možete biti na dobitku po povratku, tvrdi Ana Vikam. Ona se nije previše naprezala kako bi ta prijateljstva održavala pa je po povratku morala da ponovo uloži napore kako bi stvarala nove prijateljske odnose. Sada pokušava da bude prisutna u svom gradu kako bi vikendima mogla da se susreće s prijateljima. Ona, takođe, nastoji da ide u korak s ostalima koji su se, kao i ona, vratili iz života digitalnih nomada – prateći njihove blogove i forume, na kojima je ovoj populaciji daleko lakše da podele iskustva ponovnog uklapanja u društvo koje su nekada ostavili.

Prestala je da se trudi da od onih koje je srela po  povratku kući naiđe na razumevanje tog jedinstvenog uzbuđenja koje ima svaki digitalni nomad. “Pokušavati da vas drugi razumeju samo će učiniti da se osećate još izolovanije”, mišljenja je Vikamova.

Dođete u neku  daleku zemlji sasvim sami, steknete u njoj prijateljstva, a onda je napustite kao da nikad u njoj niste bili, bez obzira na sva sklopljena prijateljstva.

Mnogi digitalni nomadi završe tako što stvore neki svoj hibridni život, nešto između putovanja i “domaće baze”, kaže Viktorija Vots Kenedi (Victoria Watts Kennedy, 32), autorka bloga Mostovi i baloni (Bridges and Baloons) koji se fokusira na njena skorašnja putovanja i adaptaciju pri povratku kući.

Viktorija je sa svojim suprugom više od tri godine provela kao digitalni nomad, za to vreme posetivši više od deset zemalja. Sada je kod kuće, u Londonu, trudeći se da nastavi sa istim životnim stilom: jedan deo vremena je u britanskoj prestonici, ali uz fleksibilni raspored – drugi deo provodi u putovanju i radu, što može potrajati nedeljama pa i mesecima. Samo ove godine, ona i suprug proveli su dva meseca na Novom Zelandu.

“Na sreću, ovakav nomadski stil ne mora da bude po principu sve-ili-ništa”, iskustvo je Kenedijeve.

BBC

Kina je ugasila milion američkih radnih mesta – ne svojom krivicom

… A za to ne treba okrivljavati ni kinesko-američki Trgovinski sporazum. Priču uradio NPR

Ove nedelje, NPR i neke pridružene radio-stanice govore na temu američko-kineske trgovine, a u jeku predizborne kampanje u Sjedinjenim Državama.

Ekonomisti su se decenijama slagali oko teze da je što je moguće otvorenija međunarodna trgovina dobra stvar po američku ekonomiju. Ali, nedavna istraživanja iznose gledište da su se, kada je reč o Kini, i iako ova teza još uvek važi, loše strane ove saradnje pokazale daleko bolnijim po američke radnike – daleko više nego što su to stručnjaci predviđali.

Ova tema je jedna od nosećih u aktuelnoj predizbornoj kampanji za američkog predsdnika.

Da li su Sporazumi o slobodnoj trgovini “Katastrofalni”?

Ako ste Berni Sanders i želite da „zapalite“ vaše pristalice na predizbornom mitingu, dobar način za to je, po Bernijevom receptu, surovo obrušavanje i borbena retorika protiv Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini kao i Trans-Pacifičkog Partnerstva. Sanders je nedavno dobio ogroman aplauz na izjavu da njegova protivnica, Hilari Klinton, nije bila kvalifikovana da započne trku za američkog predsednika jer je podržala “svaki katastrofalni trgovinski sporazum, koji nas koštaju milione pristojno plaćenih poslova.”

Isto tako, u debati za televiziju Foks Njuz, Donald Tramp je rekao kako je TPP “užasan dogovor”.

“To je dogovor osmišljen tako da Kina, kao što to uvek čini, uđe kroz zadnja vrata i potpuno preuzme inicijativu”, rekao je on.

Vredelo bi, ipak, napomenuti kako Kina nije čak ni deo TPP dogovora. Na TPP se, zapravo, gleda iz sasvim suprotnog ugla i perpektive – kao na pokušaj da se ograniči kineska moć i uticaj u trgovini. Tako se i na Trampove kritike na ovaj sporazum može gledati kao na savršen pucanj u prazno kada je napravio fantastičan, epski promašaj za pamćenje, kaže Dejvid Autor (David Autor), ekonomista sa MIT-a za pitanja tržišta rada.

Autor je godinama istraživao trgovinske odnose između Sjedinjenih Država i Kine. On kaže da je politička retorika često „bez glave i repa“ i užasno zbunjujuća, pa čak i suptancijalno pogrešna, ali da izjave na takve teme često prerastaju u gromoglasan aplauz tokom mitinga ili debata jer se tiču nečeg što nije politički apstraktno već veoma konkretno. “Mislim da su političari  ispravno reagovali jedino na realnost da su poslednjih 35 godina bile loše po američke radnike”, kaže on.

Tokom tog perioda, plate radnika u prozvodnji su samo stagnirale. Milioni proizvodnih radnih mesta je nestalo. Za to nije kriva samo trgovina. Tehnologija igra veliku ulogu u pogoršanju statusa radnika kako američkih, tako i radnika širom sveta: Dolaskom računara i automatizacije, za fabrike i poslove trebalo je sve manje ljudi – a to je ubilo mnogo radnih mesta.

Milion poslova u američkim fabrikama ugašeno je usled trgovine sa Kinom

Ako pogledate kako teku NAFTA i trgovina sa Meksikom, kaže Autor, tu nema toliko američkih radnika koji su oštećeni ovim trgovačkim aktivnostima. Ali Kina je, kako pokazuju njegova istraživanja, sasvim drugačija priča. “Uspon Kine je odista neka vrsta svetskog istorijskog događaja”, kaže Autor. “To je najveća zemlja na svetu. Njen uspon je izazvao značajno veliku kontrakciju američkog zapošljavanja u proizvodnji.“

Autor kaže da je od 2000. do 2007. godine, trgovina sa Kinom uništila skoro milion fabričkih poslova u SAD. To je samo još jedan od mnogobrojnoh gubitaka poslova ne samo u Americi, a usled sve intenzivnijeg uvođenja tehnologije i automatizacije, koji su značajno povećali produktivnost.

U teoriji, nigde se ne kaže da će trgovinskim sporazumom s Kinom svi američki radnici  biti zaštićeni; samo se  kaže da će trgovina između njih učiniti da obe zemlje budu bolje. Ali, kako to može biti istina ako je trgovina s Kinom tako bolna?

Da bi se ovo shvatilo, razmotrimo američku trgovinu sa jednom drugom zemljom: Francuskom.

Objašnjenje pomoću malo sira i dečjih automobilčića

Sjedinjene Države proizvode dobre avione i automobile, a Francuzi prave dobar sir.

U intervjuu sa Dejvidom Autorom u njegovoj kancelariji na MIT-u, Kris Arnold iz Američkog nacionalnog radija dao mu je neke igračke – dečje automobilčiće – koji predstavljaju SAD. Da bi se u igri predstavila Francuska, Arnold je imao par dobrih komada kamambera i brija.

“Ja ću biti Francuska sa ovim sirevima, a vi sa automobilčićima predstavljaćete SAD. Pa, gde je ona tačka u igri gde smo obojica pobedili?”, upitao ga je Arnold.

“Okej, evo gde”, objašnjava Autor, “Vi proizvodite zaista sjajne gurmanluke, a mi bismo sigurno voleli ga ih jedemo. Pretpostavljam da bih mogao da uzmem neke od mojih radnika iz Ševroleta i kažem im ‘idite i dvaput nedeljno pravite sir, a prestanite da dva dana stavljate ratkapne na Ševrolete”. Ali, oni verovatno ne bi bili dobri u tome, to jest u pravljenju sira, pa bi krajnji rezultat bio loš sir a i manje vozila. Pa, zašto onda ne bismo trgovali? Daću ti neke kamione, a ti meni malo svojih gurmanskih poslastica, i oboje ćemo raditi ono u čemu smo dobri; Oboje ćemo se fokusirati na naše područje uporednih (komparativnh) prednosti. “

Ovo je zaista magija svake trgovine. Kada dve zemlje rade ono u čemu su najbolje sa istim brojem radnika, novca i uloženog materijala, oni zajedno mogu stvoriti više i kvalitetnije stvari nego što bi bilo koja od strana mogla ukoliko bi bila odvojena. Ovo je, tom smislu, način na koji se stvara bogatstvo za obe zemlje.

Mada, treba ipak reći da je Kina drugačija.

Kao prvo, ovo je ogromna zemlja. Zatim, počela je izvoz svih vrsta stvari koje su američki proizvođači već proizvodili – samo ih je Kina prodavala daleko jeftinije. To možda ne bi bio tako veliki problem da Kina nije toliko velika. I, daleko brže no što su ekonomisti predvideli i u svojim najsmelijim projekcijama, Kina je uspela da transformiše svoje ruralno društvo od gotovo milijardu zaposlenih sa malim primanjima u proizvodnu supersilu sa jeftinom radnom snagom.

“Bila je to stena koja se 100 godina nalazila na vrhu planine, a onda je jednog dana počela da se kotrlja nizbrdo, što je, samo da znate, poprilično omelo one koji su živeli u dolini,” kaže Autor.

Remetilački faktor, upravo tako: jer, kineska stena smrvila je poveliki broj američkih proizvodnih radnih mesta.

Pa ipak, “Ne želim da idem predaleko sa tom analogijom,” kaže Autor, “jer ipak još uvek pobeđujemo u trgovini s Kinom.”

Prednosti ovog Trgovinskog sporazuma su difuzne, raspršene, ali je bol usled njega visoko koncentrisana.

Sve, od cipela koje nosite, preko ručnih satova i kuhinjskih aparata, do telefona – toliko stvari u našim životima je jeftinije ili bolje upravo usled intenzivirane međunarodne trgovine. Sve u svemu, a bez obzira na gubitak radnih mesta, kako kaže sam Autor, i SAD i Kina još uvek hrabro stupaju napred u sprovođenju svog bilateralnog dogovora o trgovini.

Ali, „caka“ je u ovome: Ove prednosti su velike, ali su difuzne. Šteta – doslovce bol i patnje koji osećaju američki radnici u proizvodnji  – je višestruko koncentrisan. “Ako izgubim posao u fabrici nameštaja u kojoj sam radio decenijama, nikakva količina jeftinijih igračaka i kabanica u Volmartu (WalMart) neće moći da me oporavi”, kaže Autor.

Običan radnik, s obzirom na sve ovo, želi da ovo bude tema debata koje bi se vodile na nacionalnom nivou: Umesto obrušavanja na Trgovinske sporazume s Kinom, voleo bi da vidi da se poklanja daleko više pažnje onome što se može učiniti kako bi se pomoglo radnicima koji su maknuti sa svojih radnih mesta zbog ovog Sporazuma. Autor kaže da se u drugim razvijenim zemljama odradio daleko bolji posao, a da su SAD je još uvek prilično loše u rešavanju izazova proizašlog iz američko-kineskog trgovinskog pakta.

NPR

 

Treba li i dalje putovati na poslovne sastanke?

 

Razmislite o tome: Možete telefonirati, poslati e-mail, pa čak i gledati svog sagovornika oči u oči zahvaljujući servisima FaceTime, Skype, ili GoToMeeting. Zašto onda preduzeća izdvajaju više od $1.2 triliona godišnje, punih 1,5% svetskog BDP-a, za međunarodna poslovna putovanja? Bolje bi bilo kada bih za svoj biznis našao utočište na mestu na kojem već jesam – bez dugačkih i zamornih putovanja – rekli bi mnogi, ako ne i većina onih čiji su poslovi vezani za druga mesta, gradove, zemlje i meridijane, piše ekonomista Rikardo Hausman za sajt Svetskog ekonomskog foruma.

Trošak nije samo ogroman; on takođe i raste – i to po stopi od 6,5% godišnje, skoro dva puta većoj od stope globalnog privrednog rasta i skoro jednako brzo kao informacione i telekomunikacione usluge. Kompjuterska moć je prešla iz naših laptop računara i mobilnih telefona u oblak, i svi od toga imamo koristi. Pa zašto ona moramo da šaljemo mozgove umesto da taj mozak ostane kod kuće a da umesto njega pošaljemo bajtove? Zašto gubiti dragoceno vreme rada na sedenje u kabini aviona, na bezbednosne provere, i čekanje našeg prtljaga?

Pre nego što iko počne da saseca budžete za putovanja, hajde da pokušamo da razumemo zašto nam je potrebno pre da šaljemo ljude nego informacije. Zahvaljujući istraživačkom radu o inkluzivnom rastu sa MasterCard-om i anonimnim donacijama podataka Centru za međunarodni razvoj (the Center for International Development) na Univerzitetu Harvard, počeli smo sa rasvetljavanjem ove misterije. Tokom mog rada sa Denijem Baharom (Dany Bahar), Mikelom Kosijom (Michele Coscia) i Frenkom Nefkeom (Frank Neffke), bili smo u stanju da otkrijemo neke zanimljive činjenice.

Zemlje sa više stanovnika imaju više poslovnih putovanja u oba smera, ali je obim putovanja disproporcionalan u odnosu na njihovo stanovništvo: zemlja sa 100% više stanovništva u odnosu na neku drugu zemlju imaju samo oko 70% više poslovnih putovanja. Ovo sugeriše postojanje ekonomije obima u vođenje biznisa koje favorizuje velike zemlje.

Nasuprot tome, zemlja sa dohotkom po glavi stanovnika koji je 100% viši nego kod neke druge zemlje dobija 130% više poslovnih putnika i šalje 170% više ljudi u inostranstvo. To znači da poslovna putovanja teže da rastu više nego proporcionalno u odnosu na nivo  razvoja.

Dok privrednici putuju kako bi trgovali ili investirali, više od polovine međunarodnih poslovnih putovanja izgleda da se odnose na upravljanje stranim filijalama. Svetsku ekonomiju karakteriše sve više globalno prisutnih firmi koje treba da prenesu svoje znanje na različitim lokacijama širom sveta. Podaci pokazuju da je broj putovanja od matice ka filijalama gotovo dvostruko veći nego u suprotnom smeru. Izvoznici takođe putuju duplo više nego uvoznici.

Ali zašto moramo da pomerimo mozak, a ne samo bitove? Mogu da navedem najmanje dva razloga. Prvo, mozak ima kapacitet da apsorbuje informacije i identifikuje promene, i reši probleme a da nije svestan na koji način to obavlja. Zato možemo, na primer, da zaključimo šta su ciljevi i namere drugih ljudi iz izraza njihovih lica, govora tela, intonacije u glasu i drugih suptilnih pokazatelja koje nesvesno prikupljamo.

Kada fizički prisustvujemo jednom sastanku  možemo da pratimo govor tela, a ne samo izgovorenu reč, i možemo da biramo gde da gledamo, a ne samo u određeni ugao koji nam video ekran prikazuje. Kao posledica toga, mi smo u stanju da bolje procenimo, saosećamo i stvorimo ličnu vezu, što ne možemo da učinimo sa današnjim telekomunikacionim tehnologijama.

Drugo, naš mozak je dizajniran tako da radi paralelno sa drugim mozgovima. Rešavanje mnogih problema traži da više ljudi zajednički o njima promišlja jer njihovi mozgovi imaju različite “softvere” i informacije, ali se njihove misli koordiniraju. Zato imamo dizajnerske timove, savetodavne odbore, međuagencijske grupe i druge oblike grupne interakcije.

Konferencijski pozivi pokušavaju da pruže takvu vrstu interakcije, ali je teško govoriti ili pratiti izraze lica drugih kada neko govori. Konferencijski pozivi nisu uspešni u repliciranju zamršenosti svesnih i nesvesnih interakcija grupa ljudi koje su od ključnog značaja za rešavanje problema i ostvarivanje zadataka.

Količinu putovanja treba staviti u vezu sa količinom znanja koje treba pomerati. Zemlje se razlikuju u količini znanja koje poseduju, a industrije se razlikuju po količini znanja koja im je potrebna. Ako naše rezultate izrazimo vodeći računa o veličini populacije i prihodima po glavi stanovnika, putovanja su znatno intenzivnija ka i iz zemalja i industrija koje poseduju ili koriste više znanja.

Zemlje koje spadaju u one čija biznis zajednica najviše putuje u odnosu na broj stanovnika skoncentrisane su u Zapadnoj Evropi: Nemačkoj, Danskoj, Belgiji, Norveškoj i Holandiji. Izvan Evrope, zemlje sa najintenzivnijim poslovnim putovanjima su Kanada, Izrael, Singapur i Sjedinjene Države, što je odraz činjenice da oni moraju da pošalju puno mozgova da bi iskoristili svoja raznolika znanja.

Zanimljivo, zemlje u razvoju se znatno razlikuju u količini znanja koje dobijaju kroz poslovna putovanja. Na primer, zemlje poput Južne Afrike, Bugarske, Maroka, Mauricijusa dobijaju mnogo više znanja nego zemlje na sličnom nivou razvoja kao što su Peru, Kolumbija, Čile, Indonezija, ili Šri Lanka.

Činjenica da preduzeća snose troškove poslovnih putovanja ukazuje na to da je za neke ključne zadatke, lakše pokretati mozgove ka informacijama nego relevantne informacije do mozga. Osim toga, činjenica da poslovna putovanja rastu brže od globalne ekonomije ukazuje na to da proizvođenje rezultata kroz know-how postaje sve intezivnije i da se know how širi kroz mobilnost mozgova. I, konačno, velika raznovrsnost intenziteta poslovnih putovanja sugeriše da neke zemlje šalju ili traže mnogo više znanja (know-how) nego druge.

Umesto slavljenja štedljivosti, zemlje koje su izvan krugova poslovnih putovanja trebalo bi da budu zabrinute. One možda gube više od bonusa za broj pređenih milja (frequent flyer miles).

 

Autor: Rikardo Hausman, bivši ministar za planiranje Venecuele i bivši glavni ekonomista Inter-American Development Bank, je profesor Primene ekonomskog razvoj na Univerzitetu Harvard.

 

Rikardo Hausman

World Economic Forum online

Ukrštena koplja TTIP: prikazivati trgovinski sporazum Evrope sa Amerikom kao “strateški” je problematično

Sve je teže setiti se vremena kada Evropa nije bila u krizi. Tek što je Evropska unija ugasila grčku vatru (iako se žar i dalje sjaji) ona se suočila sa rekom izbeglica kojom ne ume da upravlja. Odnosi sa Rusijom, već teško ugroženi posle invazije Ukrajine, sada se dodatno komplikuju pozicioniranjem Kremlja u Siriji. I britansko dugo uspavano “ponovno pregovaranje” od uslovima njenog članstva u EU uskoro će postati pitanje velikih uloga koje bi se moglo završiti Breksitom (Brexit), donosi evropsko štampano izdanje britanskog magazina The Economist.

01Berlinci protiv Transatlantskog trgovinsko-investicionog partnerstva (TTIP)

Pored ove kuće užasa, postizanje trgovinskog sporazuma trebalo bi da bude lako. Tako su bar evropski lideri mislili kada su dali mandat Evropskoj komisiji da da pregovara o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) sa Amerikom 2013. godine. Evropskoj uniji bi prijalo malo privrednog rasta, a Amerika je prirodni partner Evropske komisije; ne bi trebalo da bude nikakvih zađevica oko jeftinih roba koje podrivaju položaj evropskih radnika. Ipak, TTIP je naleteo na zid opozicije. Ankete pokazuju da se u nekoliko zemalja ovom sporazumu protivi većina građana. Lokalne vlasti širom Evrope (besmisleno) su se izjasnile kao zone bez primene TTIP, dok je 10. oktobra najmanje 150.000 Nemaca marširalo Berlinom kako bi pokazalo svoje neslaganje.

“Politička” politika

Šta objašnjava ove strahove? Prijatelji i neprijatelji se slažu u jednom: TTIP nije trgovinski sporazum iz vremena naših deda i baba. Kao i kod Trans-Pacifičkog Partnerstva (TPP), nedavno zaključenog ugovora između Amerike i 11 drugih zemalja, eliminisanje tarife je manji deo TTIP, jer je ostalo malo toga što bi se moglo smanjiti. Modeliranje je teško, ali Evropska komisija misli da će kresanje “necarinskih barijera” učestvovati sa četiri petine u 0,5% BDP-a evropskog privrednog rasta koje bi ovaj ambiciozni sporazum mogao da donese 2027. Ove prepreke obuhvataju jednaka, ali međusobno nespojiva pravila o pitanjima kao što su testiranje hrane i bezbednost automobila, koji američkim i evropskim proizvođačima čine skupim rad na tržištima jednih kod drugih.

To zvuči smrtno dosadno, ali za protivnike TTIP ta “regulatorna saradnja” je zamka koja će naterati hlorom natopljene (američke) piliće niz evropska grla i dovesti freking (fracking) na njihovu zemlju. Suočavanje sa takvim žalbama, uzdiše jedan evrokrata “je kao borba sa ruskom propagandom”. Odbacite mitove, i suočićete se sa nezgodnom istinom: “Nova generacija” sporazuma kao što je TTIP koji se bave pravilima a ne tarifama podložni su sumnji građana o prikrivenom preuzimanju od strane korporacija, uništavanju radnih mesta i socijalnih prava. Takve brige su već prisilile EU komesara za trgovinu, Sesiliju Malmstrom, na delimično povlačenje u vezi sa onim delom TTIP koji omogućava firmama da tuže vlade. Štaviše, neodređena priroda dogovora, čini ozbiljne ekonomske prognoze teškim. Opozicija je najžučnija u Nemačkoj i Austriji, dvema zemljama sa snažnim socijalnim sistemima i malim procentima nezaposlenosti: imaju mnogo toga da izgube, a malo toga da dobiju, rekli bi kritičari.

Sada pristalice TTIP ističu dva srodna strateška argumenta. Prvo, TTIP će učvrstiti savezništvo između velikih demokratskih svetskih sila u nestabilna vremena; neki govore o “ekonomskom NATO-u”. Drugo, uspostavljanje zajedničkih, ili međusobno priznatih, standarda na dva najveća svetska potrošačka tržišta će obavezati ostatak sveta da ih sledi, čak i u takvim pitanjima kao što su radna i ljudska prava. A ako udeo Evrope i Amerike u globalnoj ekonomskoj proizvodnji opada, sve je više razloga da se pravila na putu uspostave danas. Nova EU strategija trgovine koju je ove nedelje pokrenula gospođa Malmstrom ima za cilj da ugradi takve ideje u praksu u novim poslovima sa zemljama poput Australije i Novog Zelanda, čak i ako su za sada detalji nejasni.

02

Ima nečega u svemu ovome. TTIP navijači u nezgodnim zemljama poput Austrije kažu da bi se neprijateljski raspoložena javnost mogla odobrovoljiti kada se ovaj dogovor predstavi kao dogovor dva demokratska partnera. Rusija daje sve od sebe da potkopa pregovore oko TTIP, što ukazuje na to da su pregovarači pred nečim opipljivim. Za Angelu Merkel, nemačku kancelarku, se kaže da ona smatra strateški značaj TTIP ubedljivijim od ekonomskog, iako je za sada ona sama malo toga učinila da pridobije skeptične birače.

Ipak, u takvom pristupu ima i dosta opasnosti. Ako se bilateralni ili regionalni sporazumi oslanjaju na vrednosti, a ne na ekonomske razloge, postoji rizik od otuđenja onih koji su ostali izvan sporazuma. Takvi ugovori mogu završiti kao podrivači multilateralnog sistema, koji je već bolestan. Razgovor o ekonomskom NATO-u ne može biti drag onima kojima nije blizak vojni original: takvi ljudi će se radije povući nego što će se obradovati pričama o osnaživanju transatlantskog zagrljaja. Na kraju, postoji poseban rizik u Britaniji, koji će održati in/out referendum do kraja 2017. Njeni evroskeptici kažu da bi bilo bolje da zemlja sklapa sopstvene trgovinske sporazume umesto da se oslanja na lenjivce u Briselu. Ako od TTIP ne bude ništa, neki Britanci će misliti da imaju pravo.

Superoružje EU: regulativa

Pregovori o TTIP usporeni su do puzanja; čak i diskusije o eliminaciji tarifa, koje je trebalo da budu lake, jako se otežu. (Dve strane će razgovarati o novoj ponudi na sastanku u Majamiju sledeće nedelje.) Glave pregovarača su bile jedne uz druge na nedavnom sastanku u Vašingtonu, a pregovarači se nadaju da neka vrsta dogovora može biti postignuta do kraja Obaminog mandata u januaru 2017. Ako ne uspeju, sledeći stanovnik Bele kuće može otkriti i druge prioritete, a dogovor bi mogao da postane talac izbora u Francuskoj i Nemačkoj.

To bi potkopalo evropski pristup koji čeka svoj prvi test. Za razliku od spoljne politike, trgovina je oblast u kojoj EU ima stvaran autoritet. Ali stručnjaci EU bave se fitosanitarnim standardima i zahtevima o obaveznoj dokumentaciji, a ne glavnim strategijama. Trgovinski sporazumi mogu biti smrtonosno oružje, kao što je EU to naučila 2013. godine, kada je dogovor koji su njene tehnokrate ponudile Ukrajini od strane Vladimira Putina protumačen kao geopolitička ofanziva, koja j podstakla revoluciju i rat. To da je EU počela da razmišlja ozbiljnije o trgovini kao sredstvu spoljne politike sugeriše da je dobro naučila ovu prethodnu lekciju. Ali bi trebalo da bude svesna rizika.

 

Iz štampanog izdanja magazina The Economist (Europe)

Snaga Linkedinovih slabih veza

Kako izgleda LinkedIn iznutra i da li je zaista efikasan onoliko koliko nam se čini? Ili je efikasniji na jedan uvrnutiji način?  Justin Fox je za Bloomberg napisao priču o svom iskustvu na ovoj poslovno-karijernoj društvenoj mreži.

Imam gomilu preporuka i pohvala (endorsements) koji čekaju na moje odobrenje kako bih ih dodao na moj LinkedIn profil. Evo liste:Snaga LinkedInaNeke od njih su očigledno šale (iako se kladim da bih mogao da napravim poklon-korpu ako bih morao, da sam ubio mnogo komaraca i da jedem meso), ali čak i većina onih drugih tera me da se počešem po glavi. Šta to znači: da me ljudi koje jedva poznajem pohvaljuju i preporučuju za “sadržaj strategija” ili “socijalne medije”? Najverovatnije je da to uopšte ništa ne znači, imajući u vidu da “endorsovanje” tj. preporučivanje nekoga traži zaista izuzetno mali napor da bi imalo ikakvog smisla.

Ipak, ljudi koji vode LinkedIn su potpuno zaneti ovim podacima, i ti podaci mora da im sugerišu da je vredno nastaviti sa ovom praksom. To je još jedna stvar koja ljude čini angažovanim, i dodaje jednu, ma koliko sitnu informaciju profilima korisnika koji mrežu čine vrednom. Isto važi i za one često bolno banalne postove Linkedinovih “influensera” (ljudi koji utiču na mišljenje zajednice) kao i za e-mailove u kojima me obaveštavaju o novostima u vezi sa nekim koga poznajem.

Ti e-mailovi zapravo počinju da mi se sviđaju. Saznao sam preko jednog od njih da momak sa kojim sam radio u fakultetskim novinama sada vodi organizaciju proizašlu sa Univerziteta u Teksasu koji gura nove tehnologije i promoviše efikasnije korišćenje vode i energije. To je dobro znati. To ima svoju vrednost. I LinkedIn zna da je za mene ovo vredno, jer sam otvorio taj e-mail i kliknuo na link vesti, zbog čega mi šalje još vesti o mojim vezama a manje obaveštenja o postovima “influensera¹”. “Na svakih 10 e-mailova koje šaljemo, četiri odbacimo” , rekao je Izvršni direktor Linkedin-a Džef Vajner (Jeff Weiner) u julu. Kao rezultat, broj pritužbi članova zbog slanja e-mailova je smanjen za polovinu.

Ova kombinacija gigantske rastuće mreže i konstantnog unapređivanja podataka, da bi se među njima izabrali oni koji su vredni članstvu, je moćna. Korporativni regruteri platili su Linkedinu 1,5 milijardi dolara u poslednja četiri kvartala da bi imali pristup njegovim članovima i njihovim podacima. Sledeću $1 milijardu kompanija je gotovo ravnomerno dobila od reklamiranja i premijum pretplata. Svi ovi tokovi prihoda rastu tempom bržim od 20 odsto godišnje. Svi su, takođe, relativno transparentni za korisnike, i zbog toga je verovatno da ih oni neće blokirati “fajervolovima”, ili zbog brige za zaštitu privatnosti ili drugih pretnji sa kojima se poslovni ljudi suočavaju na Internetu. Ako stavite svoj CV na LinkedIn, verovatno se nećete osećati ugroženim ako vam se obrati neko ko vam ponudi posao.

Tako da je LinkedIn, izgleda, jedna realna stvar. Kada je the McKinsey Global Institute početkom ove godine predvideo da bi “onlajn platforme za talente” mogle da povećaju rast globalnog bruto domaćeg proizvoda za $2.7 triliona u roku od jedne decenije, tako što će na efikasniji način povezivati ljude i poslove ili projekte, Linkedin je svakako ušao i u podatke koje je McKinsey obradio i u njihovu prognozu o projektovanoj ekonomskoj dobiti.

Stvari koje članovi LinkedIn mreže vide su često glupe i površne, a međusobne veze slabe. Ali, ispod toga leži i te kako stvarna mreža za pronalaženje talenata i popunjavanje radnih mesta.

Prilično sam siguran da isto važi i za vrh te liste, verziju Linkedina “licem u lice”, kojom se bavi koosnivač kompanije i izvršni predsednik, Rid Hofman, koji izgleda na tom poslu provodi većinu svog vremena. U poslednjem broju Njujorkera (New Yorker) objavljen je veliki i opširan profil Hofmana i on opisuje čoveka koji provodi dane i noći na sastancima, brzo prolazeći kroz liste ozbiljnih tema i imena ljudi koje bi možda trebalo upoznati jedne sa drugima².

02

Hofman na večeri sa svojim dugogodišnjim prijateljem Markom Pinkasom (Mark Pincus) koosnivačem i generalnim direktorom vodeće gejming kompanije Zynga:

Hofman je označio nekoliko stvari: jedan razred na osnovnim studijama na Stanfordu (Stanford) gde predaje na kursu “Tehnologije koje omogućavaju brze odgovore” (Technology-Enabled Blitzscaling). Tvič (Twitch) , online video platformu za igrače. Njegove nedavne sastanke sa Džordžom Ozbornom, kancelarom [sic]³ Državne blagajne Ujedinjenog kraljevstva; Ban Ki Munom, generalnim sekretarem Ujedinjenih nacija; Vojvodom od Jorka; i ministrom za poslove kabineta Ujedinjenih Arapskih Emirata. Kako Hofman i Pinkas upravljaju svojim bogatstvom (Hofman vredi između tri i četiri milijarde dolara, što ga smešta između dvadesetog i tridesetog mesta na listi najbogatijih ljudi u Silikonskoj dolini).

“I da, još nešto “, rekao je Hofman. “Da li gomilaš veštačku inteligenciju uopšte?”

“Dobio sam tu knjigu”Superinteligencija” (Superintelligence) “, rekao je Pinkas.

“Mislim da se vredi duboko udubiti u to “, rekao je Hofman.

A evo ga i na večeri sa direktorom McKinsey Global Instituta Džejmsom Manikom, (James Manyika) vodećim autorom tog gore navedenog izveštaja o onlajn talentima:

“Šansa da A.I. ne budu pametniji od ljudi je manja od nula “, rekao je Manika.

“Nije li to sto posto sigurno? Zar to nije samo pitanje vremena? Ako uopšte preživimo. Niko ko se u to razume ne smatra da je to nula posto. Svi znaju da će se to desiti za deset do sto godina.”

“Postoje ljudi koji se time bave”, rekao je Manika. On i Hofman su se nadali da je ovo vrsta pitanja kojom bi se bavio Papa Franja.

Došlo je vreme za novu stavku na Mainikinoj listi””Poslovi. Srednja klasa.”

Posle svega ovoga, skoro da bi ste mogli očekivati da Hofman i Manika izvuku svoje ajfone, provere da li je papa Franja na internetu i pohvale (endorsuju) ga za “veštačku inteligenciju” a možda i “sadržaj strategija”, dok se sami upravo time bave.

Leman govori o svim tim relacijama u tonu u kojem se ne oseća nikakva emocija, i njihovo nizanje vodi utisku da Hofman, koliko god bio radan i intelektualno radoznao za nekoga ko ima četiri milijarde dolara kod sebe, u stvari diletant čija pažnja skače sa jedne na drugu temu.

A opet, možda je druga reč za diletant “onaj koji pravi mreže” ili konektor. Poslednje kvantitativno istraživanje o društvenim interakcijama, stručnjaka za obradu podataka sa MIT-a Sendija Pentlanda (Sandy Pentland) koje je on obradio u knjizi “Fizika društva” (Social Physics) otkriva da:

Stvari ne stoje tako jednostavno, naime, teza da najbistriji imaju najbolje ideje; u stvari, u tome su najbolji oni koji najuspešnije prikupljaju ideje drugih. Nisu oni koji su najposvećeniji, ti koji pokreću promene; promene pokreću oni koji najviše sarađuju sa svojim istomišljenicima. I nije bogatstvo ili prestiž to što najbolje motiviše ljude; to su poštovanje i pomoć kolega.

Naravno, postoje granice onoga što možete da uradite ako je sve što radite umrežavanje. LinkedIn ima stvarni uticaj, jer ljudi koje povezuje nastavljaju da rade važne stvari van mreže, na svojim poslovima i na drugim projektima. Ako se vrate na LinkedIn da nađu ljude i resurse da im pomognu sa tim poslovima i drugim projektima, utoliko bolje. Ali vrednost uglavnom nije u onome što se dešava na LinkedIn-u. Ona je u ljudima koji su povezani mrežom, i u onome šta oni mogu da ostvare sami ili u grupama. “Ako želite da razumete razliku između mreže i zajednice”, napisao je ove nedelje Henri Mintzberg profesor McGill Univerziteta na sajtu HBR.org, “pitajte svoje Facebook prijatelje da vam pomognu da ofarbate svoju kuću.”

Postoje stvari koje labavo povezani Facebook prijatelji mogu da urade a koje tesno povezana zajednica ne može. Da šire ideje na primer. Ili glasine:

Ako neko ogovara nekoga sa svojim bliskim prijateljima, a i oni to rade, mnogi će čuti glasinu drugi i treći put, jer oni koji su povezani jakim vezama su najčešće prijatelji. Ako se motivacija da se šire glasine pomalo smanji u svakom talasu prepričavanja, onda je za priču koja se kreće kroz jake veze mnogo verovatnije da će biti ograničena na nekoliko klikova u odnosu na onu koja ide preko slabih veza; mostovi neće biti pređeni.

Ovo je citat iz “Snage slabih veza”, klasičnog naučnog teksta iz 1973, koji je napisao sociolog Mark Granovetter (Mark Granovetter) koga Hofman, među ostalima, povremeno navodi kao inspiraciju i opravdanje za današnje onlajn društvene mreže. Slabe veze, zaključuje Granovetter su “neophodne za omogućavanje pojedincima da uspostave veze i omoguće im integraciju u zajednici.” Dakle, to je ono što ljudi rade kada me podržavaju na LinkedIn-u za delatnost nazvanu “spasavanje u zatvorenim prostorima” (“Confined Space Rescue”): Oni mi daju mogućnosti, otvarajući me za nove poslovne prilike.

Dobio sam jos dva takva endorsa (preporuke) otkada sam počeo da pišem ovaj tekst, tako da, možda, oni naprosto još nisu shvatili šta su moje prave sposobnosti.

Justin Fox za Bloomberg