Martin Volf: Brexit će preobraziti britansku ekonomiju

Britanija je napredovala tokom svog višedecenijskog boravka u EU, ali toga više neće biti kada izađe iz Evropske unije, tvrdi glavni ekonomski komentator Fajnenšel tajmsa, Martin Volf.01Dejvid Kameron je sve stavio na kocku i izgubio. Zastrašivanja i gole laži iz usta Borisa Džonsona (Boris Johnson), Majkla Gouva (Michael Gove), Najdžela Faradža (Nigel Farage) ali i štampe i listova kao što su San (The Sun) i Dejli mejl (Daily Mail) osvojile su britanske birače. Velika Britanija, Evropa, Zapad i svet pretrpeli su štetu. Britanija je od prošlog četvrtka umanjena i veoma je verovatno da će uskoro biti i podeljena. Evropa je izgubila svoju drugu po veličini članicu, onu koja je najviše “gledala kroz prozor”. Spojka između EU i svetskih sila sa engleskog govornog područja je pukla. Ovo je verovatno najkatastrofalniji događaj u britanskoj istoriji od Drugog svetskog rata naovamo.

Ipak, Britanija možda neće biti poslednja zemlja koja trpi usled ovakvog zemljotresa. Slični pokreti razbuktali su se i drugde – pre svega u SAD i Francuskoj. Britanija je predvodila put koji ide pravo preko litice. A drugi bi moglo da je slede.

A u Britaniji i, u manjoj meri, u EU, sada započinje jedan duži period neizvesnosti. Konzervativci će dobiti novo rukovodstvo. Da li će uspeti da uspostave koherentnu vladu – to je već druga stvar. A onada će  morati da urade ono što “Bregzitovci” nisu uspeli da ostvare tokom čitave svoje kampanje ogrezle u lažima: da mapiraju plan za raskid veza koje Britanija ima sa EU. Prekinuli su sa Unijom; znači da ga imaju: Ali, avaj, malo je verovatno da postoji bilo kakav plan, kao i da li bi se oko njega Bregzitovci mogli složiti.

Ovo će verovatno oduzeti ogromne količine energije toj novoj vladi ali i njenim naslednicima – i to za jedan dugi niz godina koje su pred nama. Ovo će, takođe, uključivati i donošenje nekih krupnih odluka. Jedna stvar izgleda da je očigledna: sada je politička neminovnost to da će Britanija morati da uspostavi kontrolu nad imigracionim tokovima iz smera Evropske unije. A ovo isključuje ono što bi se na prvi pogled činilo najboljom opcijom, a to je – biti član unutar Evropskog ekonomskog prostora, jer bi Britaniji jedino članstvo u istoj omogućilo jedinstveno tržište. Britanija bi, u najboljem slučaju, mogla da učestvuje u zoni slobodne robne trgovine. Usluge, međutim, od kojih zavisi, biće isključene iz jedinstvenog tržišta.

U međuvremenu, ostatak EU, opterećen mnogim novim izazovima, moraće da izradi svoju pregovaračku poziciju. A ona će zasigurno biti oštra. Zašto bi se velikodušno tretirala zemlja koja im je zadala udarac među zube? Zašto bi trebalo podsticati ostale evropske političare da veruju kako je izlaz opcija s kojom će jeftino proći? Ukoliko bi Boris Džonson postao novi premijer, kako bi se moglo očekivati, da li je moguće da se u tom slučaju nemačka kancelarka bavi čovekom koji misli da EU ima isti cilj kao Hitlerov Rajh? Da, Nemačka ima trgovinski suficit sa Velikom Britanijom. Ali to neće biti odlučujuće – ne samo zbog toga što će njeni proizvođači i dalje prodavati visokokvalitetne proizvode koje Britanija – bila u EU ili ne – ne proizvodi.02Funta je već započela slobodan pad. Ako funta i nadalje bude imala malu vrednost, što je vrlo verovatno – to će ublažiti negativni efekat na autput – barem na srednji rok. Ipak, neizbežna je neizvesnost –  koja će trajati godinama, a ne mesecima – a verovatno će ova situacija u više navrata destabilizovati tržište imovine. Ukoliko pad funte generiše kratkoročni skok inflacije, neka bude tako: Engleska banka može to ignorisati. Ali, radi se o tome da gubitak poverenja u Veliku Britaniju može biti toliko ozbiljan – posebno s obzirom na veličinu deficita tekućeg računa u Velikoj Britaniji – da buduće britanske vlasti neće biti u stanju da njom upravljaju. Ako se ovo i dogodi, onda bi mogla biti potrebna značajna (finansijska) podrška. Ali, hoće li ona doći?

Sve u svemu, fiskalna upozorenja Džordža Ozborna (George Osborne) nisu bili potpuno glupa. Britanske administrativne jedinice moraće da nauče, možda uskoro, kako izgleda nadolazeći verovatan gubitak ekonomske dinamike priliva finansijskih sredstava za poreske prihode, od kojih zavise. Hitni budžetski plan nije potreban, ali je izgledno da se ne samo ciklična već i strukturna fiskalna pozicija Britanije sada pogoršala. Ako je to tako, onda će se od (svake) nove vlade sigurno zahtevati izvesno fiskalno stezanje.

Nakon ovakvog rezultata referenduma, ekonomijja u Britaniji biće rekonfigurisana. Oni biznisi koji su u Velikoj Britaniji funkcionisali na bazi evropskog tržišta moraće da preispitaju svoju poziciju. Uloga Londona kao centra za trgovinu evropskom aktivom izraženoj u evrima biće ozbiljno dovedena u pitanje. Proizvođači će morati da razmotre kako da prilagode svoje proizvodne kapacitete. Mnogi će svoje poslove preseliti u neke druge zemlje. Preduzeća čije poslovanje zavisi upravo od sposobnosti evropskih državljana – koji su u njima do pre par dana radili slobodno – moraće da preoblikuju svoje funkcionisanje. Mnogi će želeti da se okrenu ka unutrašnjem, jedinstvenom tržištu EU. Takve odluke neće morati da budu odjednom donesene, ali će u svakom slučaju, u ovom trenutku, voditi ka sve manjim ulaganjima u britanske kompanije i biznise. U “privredno-ekonomskom životu” budućnost je uvek, u određenoj meri, prisutna sada i ovde: danas i na ovom mestu.

Kratkoročno gledano, međutim, biće veoma teško razumno donositi takve odluke. Biznisi, ovde u Britaniji i posvuda naprosto ne znaju – niti imaju predstavu – kako će političari okončati predstojeće teške pregovore. Ova neizvesnost je oduvek bila tako očigledan ishod u slučaju da Britanci izglasaju svoj izlazak iz Unije. Samo će vreme moći da razveje ovu maglu koja se nadvila. Ono što je očigledno je to da će, nakon dužeg perioda tranzicije koja treba da usledi, Britanija iz nje izaći siromašnija nego što bi to inače bio slučaj. Britaniji je išlo dobro dok je bila unutar EU. Malo je verovatno da će joj tako biti i nadalje, sada kada je izvan nje.

Pa ipak, ekonomija i privreda samo su deo onoga što je bitno. Odluka Britanije da uđe u EU nekada je imala velikog razloga i smisla. Njena odluka da sada ode iz nje nije bila takva. Ovakvim izborom na referendumu, ona je okrenula leđa sopstvenim velikim naporima Evrope da prevaziđe istorijske podele.

Za mene, ovo je jedan od najtužnijih trenutaka u mom životu.

FT

 

Helikopterski novac: Maska za finansiranje deficita kratkoročnim pozajmicama

01

Izraz “Helikopterski novac” potiče od živopisne slike koju je stvorio američki ekonomista Milton Fridman: bankar Centralne banke zasipa državnim obveznicama gomilu zahvalnih stanovnika. U skorije vreme, pojam je ponovo promovisao Ader Tarner (Adair Turner), bivši predsednik finansijskog regulatora Velike Britanije, u svojoj knjizi „Između duga i đavola“. Takođe je zadobio naklonost kralja obveznica Bila Grosa (Bill Gross), pa čak i centralnih bankara kao što je Ben Bernanke, bivši predsednik američkih Federalnih rezervi, i Marija Dragija, predsednika Evropske centralne banke. Evo kako na ovaj fenomen doštampavanja novca gleda Džon Kej, gostujući profesor Londonske škole ekonomije i kolumnista Fajnenšel Tajmsa.

00Niko, naravno, ne predviđa da će “helikopterski novac” zasta padati s neba, „iz helikoptera“. Oni koji pominju helikopterski novac imaju na umu da će vlasti, tokom recesije, povećati troškove na način koji bi direktno stimulisao potrošnju privatnog sektora. Idealni format u kojem se preduzima zaduživanje jesu papirne novčanice, za koje se ne plaća nikakav interes niti ih treba otplaćivati. Zato je ideja “bacanja para iz helikoptera” tako privlačna.

Ali, naravno, čak i ako su srećni dobitnici novca bačenog iz helikoptera otišli pravo u kafanu kako bi proslavili svoju srećnu zvezdu, poreznik će taj novac vratiti u bankarski sistem do kraja dana, a državne obveznice završiće nazad u trezorima centralne banke. Novac rasut iz helikoptera ne daje domaćinstvima razloga da u svojim novčanicima drže dodatne obveznice, ne motiviše prodavnice da više novca čuvaju u svojim kasama, odnosno ne stimulišu banke da drže više para u svojim filijalama.

05Zagovornici helikopterskog novca misle da se zaduživanje koje države preduzimaju na ovaj način ne računa – da li zato što je taj novac neotkupljiv (tj. ne mora se vratiti), a nema ni stvarno bilo čije odgovornosti; ili zato što se kanališe kroz centralne banke. Takozvani Mastrihtski kriterijumi, koji se tiču zaduženosti i dugova EU država, a koje prikuplja Evropska komisija, iako se tiču zaduženosti EU članica, ne uzimaju u obzir bilanse centralnih banaka unutar evrozone.

Nasuprot tome, zvanična brojka za ukupan državni dug Velike Britanije uključuje sredstva i obaveze Banke Engleske (kao i kupovnu šemu imovine, koja drži 375 milijardi funti britanskog državnog duga kojeg je Banka Engleske kupila u ime i za račun “kvantitativnog popuštanja”).

02Ako se već dosad niste zbunili, bićete ukoliko želite objašnjenje kako se razni negativni i pozitivni bilansi, koje imaju evrozonske centralne banke sa Evropskom centralnom bankom (ECB), uklapaju u ovu sliku; ili – ukoliko želite objašnjenje kako će se eventualni gubici koje će ECB na kraju napraviti zaduživanjem kroz problematične kolaterale nacionalnih banaka, tj zaloga ili hipoteka diskutabilne vredosti, odraziti na njene finansijske knjige i obračune.

04Tajna svega ovoga proizilazi iz uverenja da centralne banke nikada ne mogu biti nesolventne, jer one uvek mogu da štampaju novac, a da novčanice nisu razmenljive ni za šta drugo izuzev za – druge novčanice. Ipak, vi ih, zapravo, možete otkupiti tako što ćete ih koristiti kako biste platili vaše poreze; takođe, i ukoliko centralne banke naštampaju dovoljno takvog novca (da bi on počeo da gubi svoju vrednost).

Kada se na stranu ostave sve priče i teorije, realnost je ponovo kristalno jasna: Helikopterski novac predstavlja finansiranje deficita kroz kratkoročne kredite.

03Pisac ovih redova, ekonomista Džon Kej ne misli da je vođenje ove i ovakve ekonomske politike loša ideja, iako konzervativac i šef britanskog trezora Džordž Ozborn i nemačka kancelarka Angela Merkel zastupaju drukčiji stav. Ovom činjenicom se, međutim, naglašava kako postoji realna potreba da zagovornici ovakve „helikopterske šeme“ treba da samo valjanim argumentima ubeđuju političare i javnost da podrže plan – ali da ga nikako ne odobravaju ukoliko je ova šema predstavljena na jednostavan, uopšten i netransparentan način.

Sada je na delu nekonvencionalna monetarna politika; kejnzijanska fiskalna ekspanzija je van igre. Čak i ako predstavljaju istu stvar.

Po svemu sudeći, iedna bolja ideja i dalje će biti finansiranje deficita kroz dugoročno zaduživanje. Kada se realne kamatne stope na državne obveznice s rokom dospeća od 50 godina približe nuli, onda je malo razloga za brigu zbog svežeg duga koji se ostavlja i nameće našoj deci. Siguran sam, zaključuje Kej, da bi ta deca radije želela da žive u svojim sopstvenim kućama i budu u stanju da gaze mostovima koji će nadživeti njihove roditelje.

John Kay, 2 Jun 2016.

Social Europe (Preuzeto sa bloga Džona Keja u listu Fajnenšel tajms)

Helicopter Money: A Disguise For debt Financing Funded By Short-Term Borrowing

Romansa između Zapada i renminbija

Kinezi gube poverenje u svoju valutu. Suočena sa posustalim ekonomskim rastom, Narodna banka Kine (PBOC) je pojačala napore da uspostavi stabilnost svog renminbija, koristeći svoje ogromne devizne rezerve kako bi podržala postojanost deviznog kursa i zaustavljanje odliva sredstava koja su počela da odlaze iz zemlje. Guverner PBOC, Džou Sjaočuan (Zhou Xiaochuan), je više puta ponovio da nema osnova za nastavak depresijacije, ali malo ga u zemlji, izgleda, malo ko sluša. Samo u poslednjem kvartalu 2015. godine, neto odliv kapitala iz Kine iznosio je 367 milijardi dolara.

Pa ipak, poljuljano poverenje u Kinu nije sprečilo Zapad – a Evropu posebno – da udvostruči svoje uloge u baratanju kineskom valutom. Kada je prošlog decembra Međunarodni monetarni fond saopštio da će se renminbi pridružiti dolaru, britanskoj funti, evru i japanskom jenu u valutnoj korpi koja leži u osnovi vrednovanja valutnih jedinica ove svetske finansijske organizacije, takozvana “Korpa na Specijalna prava vučenja (Special Drawing Rights, SDR)”, svakako da je ova odluka bila politička.

06Sporazumom članica Međunarodnog monetarnog fonda iz 1974. godine, zlato je prestalo da se koristi kao merilo vrednosti jer je zbog krize na berzama izgubilo svojstvo sigurnog i stabilnog merila vrednosti. Umesto zlata uveden je SDR. SDR služi kao mera veličine nacionalne ekonomije i količina do koje MMF može privremeno da otkupi nacionalnu valutu radi uravnoteženja bilansa plaćanja pojedine članice. SDR se koristi i u trgovačkom i pomorskom pravu a određuje se na temelju dnevnog proseka srednjih vrednosti četiri – a odnedavno, s Kinom i njenim renminbijem, pet svetskih valuta – to je tzv. valutna korpa (eng. “currency basket”): USD, EUR, JPY, GBP, RMB

Malo je onih koji bi mogli da tvrde da renminbi (renminbi: na kineskom “domaća valuta”, u svetu poznatija pod nazivom juan), ispunjava kriterijume MMF-a za uključivanje u korpu valuta SDR. On, pre svega, nije u slobodnoj razmeni niti je u globalnom slobodnom opticaju, a pristup njemu je ograničen i unutar a i izvan Kine. Neke filijale kineskih banaka u inostranstvu nude štedne uloge u kineskoj valuti, dok kvalifikovani investitori mogu da otkupe dužničke instrumente vezane za renminbi. Ali, je obim je ograničen.

07

Pojašnjenja radi, treba reći da se vrednost renminbija pokazala solidnom – barem u statistici vezanoj za trgovinu. Prema podacima svetske finansijske mreže SWIFT, ovo je druga najkorišćenija valuta u finansijskoj trgovini, ispred je evra a na petom je mestu u smislu međunarodnih plaćanja. Ovi podaci su, međutim, naduvani transakcijama Hong Konga, koje čine približno 70% međunarodnih trgovinskih plaćanja u kojima se trgovalo renminbijem. Kada je u pitanju renminbi, tek je nekoliko ugovora realizovano trgovinom ovom valutom; ostalo je, mahom, dolarsko plaćanje u finansijskim transakcijama. Dolar i dalje ostaje kralj u fakturisanju, sa evrom koji ga sledi ali daleko iza. Čak su i akcije u japanskom jenu i britanskoj funti, iako veoma skromne po obimu, i dalje većeg obima nego deonice u renminbiju.

[*SWIFT (skr. od engl. Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication) je glavna tehnološka i komunikaciona mreža deviznih transakcija u svetu, osnovana 1977. godine SWIFT omogućava formiranje globalnog deviznog tržišta u pravom smislu reči. SWIFT – svetsko udruženje međubankarskih finansijskih telekomunikacija je osnovano 1970. u formi neprofitnog akcionarskog društva, a od 1977. počinje da obavlja poslove u mnogo većem obimu nego do tada. SWIFT se sastoji iz tri bazična dela, i to: mreže, zajedničkog (standardnog) jezika i koordinisanja sistema]

Odluka MMF-a da kinesku valutu pridoda SDR valutnoj korpi uveliko duguje odlukama Sjedinjenih Država da napravi ustupke Evropi. SAD su godinama tvrdile da bi renminbi mogao biti uključen u SDR samo ukoliko je Kina otvorila svoj kapitalni račun, dozvoljavajući time da njena valuta pluta slobodno, kao i samo ukoliko bi imala jednu nezavisniju centralnu banku. Ništa od ovoga nije se desilo.

Međutim, nakon što je Kina osnovala Azijsku infrastrukturno-investicionu banku uz podršku Evrope, Sjedinjene Američke Države pristale su da odustanu od svojih primedbi. Na kraju krajeva, SDR korpa ima sporednu ulogu u globalnim finansijama, a na priznavanje vrednosti renminbija (što znači juana) gleda se kao na malu cenu koju treba platiti kako bi se Kina “ugradila” u već postojeće institucije Breton Vudsa (Bretton Woods).

Ulaganje Evrope u renminbi, međutim, daleko prevazilazi političku simboliku. Lideri evropskog kontinenta bili su veliki zagovornici internacionalizacije juana, podržavajući napore reformski orijentisanih zvaničnika kao što je Džou. Uključivanje kineske valute u SDR bi, kako se mnogi nadaju, moglo ohrabriti Kinu da dodatno liberalizuje svoj kapitalni račun.

01

Evropske vlade i centralne banke takođe aktivno rade na tome da renminbi postane održiva rezervna valuta, kao i da se poveća trgovina sa Kinom. Britanski kancelar Džordž Ozborn (George Osborne) je jasno i glasno izrekao kako bi voleo da London bude najvažnije off-shore tržište za trgovinu i usluge kroz renminbi. Stoga nije slučajno što je, tokom državničke posete predsednika Si Đinpinga (Xi Jinping) Velikoj Britaniji u oktobru 2015. Kina izabrala upravo London za  emitovanje svojih državnih obveznica.

Ostatak Evrope je pojednako oduševljen. Danas, Stari kontinent predstavlja sigurnu luku za najveći broj bankarskih kliringa* u renminbiju. Ofšor renminbi čvorišta su se pojavila i zaživela u Frankfurtu, Parizu, Milanu, Luksemburgu, Pragu i Cirihu (Zürich), a većina centralnih banaka u Evropi je dodalo – ili upravo dodaju –  kinesku valutu u svoj portfolio. Kineska Narodna banka i Evropska centralna banka su oktobra 2013. potpisale bilateralni sporazum o valutnoj razmeni (svopu) za 45 milijardi evra (50 milijardi američkih dolara), što je dosad najveći kineski svop izvan Azije.

09[* Kliring (engl. clearing), obračun međusobnih dugovanja i potraživanja njihovim prebijanjem (kompenzacijom) tako što se podmiruje samo potražni saldo. Danas se primenjuje i pri obračunavanju dugovanja i potraživanja između dveju zemalja. **Svop (Swap), oblik osiguranja zbog kursnog kamatnog ili kreditnog rizika. istovremena kupovina i prodaja odredjene valute s tim da se jedna od radnji (bilo kupovina bilo prodaja) odvija sa valutom SPOT a druga radnja sa valutom FORWARD (videti ovde i ovde)].

Podizanjem juana kao rezervne valute, Evropa se nada podršci liberalnih struja unutar Kine i pozdravljaju pridruživanje ove zemlje jezgru najvećih svetskih sila, kojoj je odsad omogućeno da i ona odlučuje I ima svoj glas o globalnim monetarnim pitanjima. Nažalost, međutim, jer ovo je učinjeno u trenutku kada je renminbi na udaru spekulacija pa i sami Kinezi počinju da u nju gube poverenje. Evropski napori bi mogli uroditi plodom. Ipak, sve dotle dok Kina svoju valutu ne učini široko dostupnom svetu i nastavi da dalje otvara svoje tržište, skoro je izvesno da će se ovi napori izjaloviti.

Project Syndicate

Snaga Linkedinovih slabih veza

Kako izgleda LinkedIn iznutra i da li je zaista efikasan onoliko koliko nam se čini? Ili je efikasniji na jedan uvrnutiji način?  Justin Fox je za Bloomberg napisao priču o svom iskustvu na ovoj poslovno-karijernoj društvenoj mreži.

Imam gomilu preporuka i pohvala (endorsements) koji čekaju na moje odobrenje kako bih ih dodao na moj LinkedIn profil. Evo liste:Snaga LinkedInaNeke od njih su očigledno šale (iako se kladim da bih mogao da napravim poklon-korpu ako bih morao, da sam ubio mnogo komaraca i da jedem meso), ali čak i većina onih drugih tera me da se počešem po glavi. Šta to znači: da me ljudi koje jedva poznajem pohvaljuju i preporučuju za “sadržaj strategija” ili “socijalne medije”? Najverovatnije je da to uopšte ništa ne znači, imajući u vidu da “endorsovanje” tj. preporučivanje nekoga traži zaista izuzetno mali napor da bi imalo ikakvog smisla.

Ipak, ljudi koji vode LinkedIn su potpuno zaneti ovim podacima, i ti podaci mora da im sugerišu da je vredno nastaviti sa ovom praksom. To je još jedna stvar koja ljude čini angažovanim, i dodaje jednu, ma koliko sitnu informaciju profilima korisnika koji mrežu čine vrednom. Isto važi i za one često bolno banalne postove Linkedinovih “influensera” (ljudi koji utiču na mišljenje zajednice) kao i za e-mailove u kojima me obaveštavaju o novostima u vezi sa nekim koga poznajem.

Ti e-mailovi zapravo počinju da mi se sviđaju. Saznao sam preko jednog od njih da momak sa kojim sam radio u fakultetskim novinama sada vodi organizaciju proizašlu sa Univerziteta u Teksasu koji gura nove tehnologije i promoviše efikasnije korišćenje vode i energije. To je dobro znati. To ima svoju vrednost. I LinkedIn zna da je za mene ovo vredno, jer sam otvorio taj e-mail i kliknuo na link vesti, zbog čega mi šalje još vesti o mojim vezama a manje obaveštenja o postovima “influensera¹”. “Na svakih 10 e-mailova koje šaljemo, četiri odbacimo” , rekao je Izvršni direktor Linkedin-a Džef Vajner (Jeff Weiner) u julu. Kao rezultat, broj pritužbi članova zbog slanja e-mailova je smanjen za polovinu.

Ova kombinacija gigantske rastuće mreže i konstantnog unapređivanja podataka, da bi se među njima izabrali oni koji su vredni članstvu, je moćna. Korporativni regruteri platili su Linkedinu 1,5 milijardi dolara u poslednja četiri kvartala da bi imali pristup njegovim članovima i njihovim podacima. Sledeću $1 milijardu kompanija je gotovo ravnomerno dobila od reklamiranja i premijum pretplata. Svi ovi tokovi prihoda rastu tempom bržim od 20 odsto godišnje. Svi su, takođe, relativno transparentni za korisnike, i zbog toga je verovatno da ih oni neće blokirati “fajervolovima”, ili zbog brige za zaštitu privatnosti ili drugih pretnji sa kojima se poslovni ljudi suočavaju na Internetu. Ako stavite svoj CV na LinkedIn, verovatno se nećete osećati ugroženim ako vam se obrati neko ko vam ponudi posao.

Tako da je LinkedIn, izgleda, jedna realna stvar. Kada je the McKinsey Global Institute početkom ove godine predvideo da bi “onlajn platforme za talente” mogle da povećaju rast globalnog bruto domaćeg proizvoda za $2.7 triliona u roku od jedne decenije, tako što će na efikasniji način povezivati ljude i poslove ili projekte, Linkedin je svakako ušao i u podatke koje je McKinsey obradio i u njihovu prognozu o projektovanoj ekonomskoj dobiti.

Stvari koje članovi LinkedIn mreže vide su često glupe i površne, a međusobne veze slabe. Ali, ispod toga leži i te kako stvarna mreža za pronalaženje talenata i popunjavanje radnih mesta.

Prilično sam siguran da isto važi i za vrh te liste, verziju Linkedina “licem u lice”, kojom se bavi koosnivač kompanije i izvršni predsednik, Rid Hofman, koji izgleda na tom poslu provodi većinu svog vremena. U poslednjem broju Njujorkera (New Yorker) objavljen je veliki i opširan profil Hofmana i on opisuje čoveka koji provodi dane i noći na sastancima, brzo prolazeći kroz liste ozbiljnih tema i imena ljudi koje bi možda trebalo upoznati jedne sa drugima².

02

Hofman na večeri sa svojim dugogodišnjim prijateljem Markom Pinkasom (Mark Pincus) koosnivačem i generalnim direktorom vodeće gejming kompanije Zynga:

Hofman je označio nekoliko stvari: jedan razred na osnovnim studijama na Stanfordu (Stanford) gde predaje na kursu “Tehnologije koje omogućavaju brze odgovore” (Technology-Enabled Blitzscaling). Tvič (Twitch) , online video platformu za igrače. Njegove nedavne sastanke sa Džordžom Ozbornom, kancelarom [sic]³ Državne blagajne Ujedinjenog kraljevstva; Ban Ki Munom, generalnim sekretarem Ujedinjenih nacija; Vojvodom od Jorka; i ministrom za poslove kabineta Ujedinjenih Arapskih Emirata. Kako Hofman i Pinkas upravljaju svojim bogatstvom (Hofman vredi između tri i četiri milijarde dolara, što ga smešta između dvadesetog i tridesetog mesta na listi najbogatijih ljudi u Silikonskoj dolini).

“I da, još nešto “, rekao je Hofman. “Da li gomilaš veštačku inteligenciju uopšte?”

“Dobio sam tu knjigu”Superinteligencija” (Superintelligence) “, rekao je Pinkas.

“Mislim da se vredi duboko udubiti u to “, rekao je Hofman.

A evo ga i na večeri sa direktorom McKinsey Global Instituta Džejmsom Manikom, (James Manyika) vodećim autorom tog gore navedenog izveštaja o onlajn talentima:

“Šansa da A.I. ne budu pametniji od ljudi je manja od nula “, rekao je Manika.

“Nije li to sto posto sigurno? Zar to nije samo pitanje vremena? Ako uopšte preživimo. Niko ko se u to razume ne smatra da je to nula posto. Svi znaju da će se to desiti za deset do sto godina.”

“Postoje ljudi koji se time bave”, rekao je Manika. On i Hofman su se nadali da je ovo vrsta pitanja kojom bi se bavio Papa Franja.

Došlo je vreme za novu stavku na Mainikinoj listi””Poslovi. Srednja klasa.”

Posle svega ovoga, skoro da bi ste mogli očekivati da Hofman i Manika izvuku svoje ajfone, provere da li je papa Franja na internetu i pohvale (endorsuju) ga za “veštačku inteligenciju” a možda i “sadržaj strategija”, dok se sami upravo time bave.

Leman govori o svim tim relacijama u tonu u kojem se ne oseća nikakva emocija, i njihovo nizanje vodi utisku da Hofman, koliko god bio radan i intelektualno radoznao za nekoga ko ima četiri milijarde dolara kod sebe, u stvari diletant čija pažnja skače sa jedne na drugu temu.

A opet, možda je druga reč za diletant “onaj koji pravi mreže” ili konektor. Poslednje kvantitativno istraživanje o društvenim interakcijama, stručnjaka za obradu podataka sa MIT-a Sendija Pentlanda (Sandy Pentland) koje je on obradio u knjizi Fizika društva” (Social Physics) otkriva da:

Stvari ne stoje tako jednostavno, naime, teza da najbistriji imaju najbolje ideje; u stvari, u tome su najbolji oni koji najuspešnije prikupljaju ideje drugih. Nisu oni koji su najposvećeniji, ti koji pokreću promene; promene pokreću oni koji najviše sarađuju sa svojim istomišljenicima. I nije bogatstvo ili prestiž to što najbolje motiviše ljude; to su poštovanje i pomoć kolega.

Naravno, postoje granice onoga što možete da uradite ako je sve što radite umrežavanje. LinkedIn ima stvarni uticaj, jer ljudi koje povezuje nastavljaju da rade važne stvari van mreže, na svojim poslovima i na drugim projektima. Ako se vrate na LinkedIn da nađu ljude i resurse da im pomognu sa tim poslovima i drugim projektima, utoliko bolje. Ali vrednost uglavnom nije u onome što se dešava na LinkedIn-u. Ona je u ljudima koji su povezani mrežom, i u onome šta oni mogu da ostvare sami ili u grupama. “Ako želite da razumete razliku između mreže i zajednice”, napisao je ove nedelje Henri Mintzberg profesor McGill Univerziteta na sajtu HBR.org, “pitajte svoje Facebook prijatelje da vam pomognu da ofarbate svoju kuću.”

Postoje stvari koje labavo povezani Facebook prijatelji mogu da urade a koje tesno povezana zajednica ne može. Da šire ideje na primer. Ili glasine:

Ako neko ogovara nekoga sa svojim bliskim prijateljima, a i oni to rade, mnogi će čuti glasinu drugi i treći put, jer oni koji su povezani jakim vezama su najčešće prijatelji. Ako se motivacija da se šire glasine pomalo smanji u svakom talasu prepričavanja, onda je za priču koja se kreće kroz jake veze mnogo verovatnije da će biti ograničena na nekoliko klikova u odnosu na onu koja ide preko slabih veza; mostovi neće biti pređeni.

Ovo je citat iz Snage slabih veza”, klasičnog naučnog teksta iz 1973, koji je napisao sociolog Mark Granovetter (Mark Granovetter) koga Hofman, među ostalima, povremeno navodi kao inspiraciju i opravdanje za današnje onlajn društvene mreže. Slabe veze, zaključuje Granovetter su “neophodne za omogućavanje pojedincima da uspostave veze i omoguće im integraciju u zajednici.” Dakle, to je ono što ljudi rade kada me podržavaju na LinkedIn-u za delatnost nazvanu “spasavanje u zatvorenim prostorima” (“Confined Space Rescue”): Oni mi daju mogućnosti, otvarajući me za nove poslovne prilike.

Dobio sam jos dva takva endorsa (preporuke) otkada sam počeo da pišem ovaj tekst, tako da, možda, oni naprosto još nisu shvatili šta su moje prave sposobnosti.

Justin Fox za Bloomberg