Kina je ugasila milion američkih radnih mesta – ne svojom krivicom


… A za to ne treba okrivljavati ni kinesko-američki Trgovinski sporazum. Priču uradio NPR

Ove nedelje, NPR i neke pridružene radio-stanice govore na temu američko-kineske trgovine, a u jeku predizborne kampanje u Sjedinjenim Državama.

Ekonomisti su se decenijama slagali oko teze da je što je moguće otvorenija međunarodna trgovina dobra stvar po američku ekonomiju. Ali, nedavna istraživanja iznose gledište da su se, kada je reč o Kini, i iako ova teza još uvek važi, loše strane ove saradnje pokazale daleko bolnijim po američke radnike – daleko više nego što su to stručnjaci predviđali.

Ova tema je jedna od nosećih u aktuelnoj predizbornoj kampanji za američkog predsdnika.

Da li su Sporazumi o slobodnoj trgovini “Katastrofalni”?

Ako ste Berni Sanders i želite da „zapalite“ vaše pristalice na predizbornom mitingu, dobar način za to je, po Bernijevom receptu, surovo obrušavanje i borbena retorika protiv Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini kao i Trans-Pacifičkog Partnerstva. Sanders je nedavno dobio ogroman aplauz na izjavu da njegova protivnica, Hilari Klinton, nije bila kvalifikovana da započne trku za američkog predsednika jer je podržala “svaki katastrofalni trgovinski sporazum, koji nas koštaju milione pristojno plaćenih poslova.”

Isto tako, u debati za televiziju Foks Njuz, Donald Tramp je rekao kako je TPP “užasan dogovor”.

“To je dogovor osmišljen tako da Kina, kao što to uvek čini, uđe kroz zadnja vrata i potpuno preuzme inicijativu”, rekao je on.

Vredelo bi, ipak, napomenuti kako Kina nije čak ni deo TPP dogovora. Na TPP se, zapravo, gleda iz sasvim suprotnog ugla i perpektive – kao na pokušaj da se ograniči kineska moć i uticaj u trgovini. Tako se i na Trampove kritike na ovaj sporazum može gledati kao na savršen pucanj u prazno kada je napravio fantastičan, epski promašaj za pamćenje, kaže Dejvid Autor (David Autor), ekonomista sa MIT-a za pitanja tržišta rada.

Autor je godinama istraživao trgovinske odnose između Sjedinjenih Država i Kine. On kaže da je politička retorika često „bez glave i repa“ i užasno zbunjujuća, pa čak i suptancijalno pogrešna, ali da izjave na takve teme često prerastaju u gromoglasan aplauz tokom mitinga ili debata jer se tiču nečeg što nije politički apstraktno već veoma konkretno. “Mislim da su političari  ispravno reagovali jedino na realnost da su poslednjih 35 godina bile loše po američke radnike”, kaže on.

Tokom tog perioda, plate radnika u prozvodnji su samo stagnirale. Milioni proizvodnih radnih mesta je nestalo. Za to nije kriva samo trgovina. Tehnologija igra veliku ulogu u pogoršanju statusa radnika kako američkih, tako i radnika širom sveta: Dolaskom računara i automatizacije, za fabrike i poslove trebalo je sve manje ljudi – a to je ubilo mnogo radnih mesta.

Milion poslova u američkim fabrikama ugašeno je usled trgovine sa Kinom

Ako pogledate kako teku NAFTA i trgovina sa Meksikom, kaže Autor, tu nema toliko američkih radnika koji su oštećeni ovim trgovačkim aktivnostima. Ali Kina je, kako pokazuju njegova istraživanja, sasvim drugačija priča. “Uspon Kine je odista neka vrsta svetskog istorijskog događaja”, kaže Autor. “To je najveća zemlja na svetu. Njen uspon je izazvao značajno veliku kontrakciju američkog zapošljavanja u proizvodnji.

Autor kaže da je od 2000. do 2007. godine, trgovina sa Kinom uništila skoro milion fabričkih poslova u SAD. To je samo još jedan od mnogobrojnoh gubitaka poslova ne samo u Americi, a usled sve intenzivnijeg uvođenja tehnologije i automatizacije, koji su značajno povećali produktivnost.

U teoriji, nigde se ne kaže da će trgovinskim sporazumom s Kinom svi američki radnici  biti zaštićeni; samo se  kaže da će trgovina između njih učiniti da obe zemlje budu bolje. Ali, kako to može biti istina ako je trgovina s Kinom tako bolna?

Da bi se ovo shvatilo, razmotrimo američku trgovinu sa jednom drugom zemljom: Francuskom.

Objašnjenje pomoću malo sira i dečjih automobilčića

Sjedinjene Države proizvode dobre avione i automobile, a Francuzi prave dobar sir.

U intervjuu sa Dejvidom Autorom u njegovoj kancelariji na MIT-u, Kris Arnold iz Američkog nacionalnog radija dao mu je neke igračke – dečje automobilčiće – koji predstavljaju SAD. Da bi se u igri predstavila Francuska, Arnold je imao par dobrih komada kamambera i brija.

“Ja ću biti Francuska sa ovim sirevima, a vi sa automobilčićima predstavljaćete SAD. Pa, gde je ona tačka u igri gde smo obojica pobedili?”, upitao ga je Arnold.

“Okej, evo gde”, objašnjava Autor, “Vi proizvodite zaista sjajne gurmanluke, a mi bismo sigurno voleli ga ih jedemo. Pretpostavljam da bih mogao da uzmem neke od mojih radnika iz Ševroleta i kažem im ‘idite i dvaput nedeljno pravite sir, a prestanite da dva dana stavljate ratkapne na Ševrolete”. Ali, oni verovatno ne bi bili dobri u tome, to jest u pravljenju sira, pa bi krajnji rezultat bio loš sir a i manje vozila. Pa, zašto onda ne bismo trgovali? Daću ti neke kamione, a ti meni malo svojih gurmanskih poslastica, i oboje ćemo raditi ono u čemu smo dobri; Oboje ćemo se fokusirati na naše područje uporednih (komparativnh) prednosti. “

Ovo je zaista magija svake trgovine. Kada dve zemlje rade ono u čemu su najbolje sa istim brojem radnika, novca i uloženog materijala, oni zajedno mogu stvoriti više i kvalitetnije stvari nego što bi bilo koja od strana mogla ukoliko bi bila odvojena. Ovo je, tom smislu, način na koji se stvara bogatstvo za obe zemlje.

Mada, treba ipak reći da je Kina drugačija.

Kao prvo, ovo je ogromna zemlja. Zatim, počela je izvoz svih vrsta stvari koje su američki proizvođači već proizvodili – samo ih je Kina prodavala daleko jeftinije. To možda ne bi bio tako veliki problem da Kina nije toliko velika. I, daleko brže no što su ekonomisti predvideli i u svojim najsmelijim projekcijama, Kina je uspela da transformiše svoje ruralno društvo od gotovo milijardu zaposlenih sa malim primanjima u proizvodnu supersilu sa jeftinom radnom snagom.

“Bila je to stena koja se 100 godina nalazila na vrhu planine, a onda je jednog dana počela da se kotrlja nizbrdo, što je, samo da znate, poprilično omelo one koji su živeli u dolini,” kaže Autor.

Remetilački faktor, upravo tako: jer, kineska stena smrvila je poveliki broj američkih proizvodnih radnih mesta.

Pa ipak, “Ne želim da idem predaleko sa tom analogijom,” kaže Autor, “jer ipak još uvek pobeđujemo u trgovini s Kinom.”

Prednosti ovog Trgovinskog sporazuma su difuzne, raspršene, ali je bol usled njega visoko koncentrisana.

Sve, od cipela koje nosite, preko ručnih satova i kuhinjskih aparata, do telefona – toliko stvari u našim životima je jeftinije ili bolje upravo usled intenzivirane međunarodne trgovine. Sve u svemu, a bez obzira na gubitak radnih mesta, kako kaže sam Autor, i SAD i Kina još uvek hrabro stupaju napred u sprovođenju svog bilateralnog dogovora o trgovini.

Ali, „caka“ je u ovome: Ove prednosti su velike, ali su difuzne. Šteta – doslovce bol i patnje koji osećaju američki radnici u proizvodnji  – je višestruko koncentrisan. “Ako izgubim posao u fabrici nameštaja u kojoj sam radio decenijama, nikakva količina jeftinijih igračaka i kabanica u Volmartu (WalMart) neće moći da me oporavi”, kaže Autor.

Običan radnik, s obzirom na sve ovo, želi da ovo bude tema debata koje bi se vodile na nacionalnom nivou: Umesto obrušavanja na Trgovinske sporazume s Kinom, voleo bi da vidi da se poklanja daleko više pažnje onome što se može učiniti kako bi se pomoglo radnicima koji su maknuti sa svojih radnih mesta zbog ovog Sporazuma. Autor kaže da se u drugim razvijenim zemljama odradio daleko bolji posao, a da su SAD je još uvek prilično loše u rešavanju izazova proizašlog iz američko-kineskog trgovinskog pakta.

NPR

 

Prekovremeni rad: mač sa dve oštrice


Menadžeri žele da njihovi zaposleni imaju što duži radni dan, da im odgovaraju na mejlove u svako doba dana i noći, iziskujući od njih da dobrovoljno poklanjaju svo svoje slobodno vreme i kad god se za to “ukaže potreba”: noći, vikende, u vreme godišnjih odmora – i to bez prigovora. Njima podređeni u ovoj jednačini imaju malu ili nikakvu kontrolu; slapovi prezaposlenosti i predugih sati provedenih na radnom mestu slivaju se s vrha organizacione piramide sve do dna. Ili je, barem, ovo jedna od omiljenih predstava i izreka o onima koji preterano rade. Po ovoj verziji, radimo prekovremeno jer su nam tako naložili naši šefovi. Ovakva je verzija nedavno najviše obrađivana u Njujork Tajmsu, koji je radio serijal priča o Džefu Bezosu i njegovoj kompaniji za onlajn trgovinu, Amazon. Evo šta o prekovremenom radu piče Sara Grin Karmajkl za Harvardski poslovni pregled (Harvard Business review).

01

Ali, ovde postoje i druga objašnjenja. Postoji još jedno, koje kaže da smo svi mi, uključujući i visoke rukovodioce, u osnovi uvučeni u “vrtloge” ekonomske tj. novčane stimulacije za prekovremeni rad, zavedeni i zadojeni korporativnom kulturom i tehnologijom koje čine da nam kancelarija bude na samo jedan klik mišem udaljena od mesta na kojem smo (gde god da smo). Po ovoj verziji, nema nikog ko nam, zapravo, diktira bilo kakve radne norme; svi mi samo reagujemo na makroekonomske snage, koje su izvan naše kontrole.

Tu je, zatim, verzija koja se tiče naše psihologije. Po jednoj takvoj verziji, imamo previše radnih sati usled “miksa” unutrašnjih pobuda kao što je ambicija, mačoizam, pohlepa, osećaj anksioznosti, krivica, užitak, ponos, obilje kratkoročnih nagrada, želja za dokazivanjem da smo važni i bitni, ili usled preširoko razvijenog osećaja dužnosti. Neke od ovih pobuda su negativne (krivica, anksioznost), ali su mnoge od njih pozitivne. U stvari, više je bilo istraživača koji su, zapravo, otkrili da je rad manje stresan od naših privatnih života. Za neke od nas, možda čak i većinu, rad može biti utočište, mesto na kojem osećamo samopouzdanje – da sve držimo pod kontrolom.

U osnovi, ako mislite na priču o prekomernom naprezanju na poslu kao u Mobi Diku – prvo objašnjenje bi se slikovito fokusiralo na kapetana Ahaba i njegov brod Pikvod (Pequod); drugo objašnjenje krije se u samom moru; a poslednje, treće, ukazuje na kita. I mada je osvrt na siže ovog romana bolji kada se posmatra iz svih tih različitih perspektiva nego da osvetljava samo jedan izvor, ništa od tih objašnjenja neće vam ukazivati da li je Mobi Dik dobra knjiga ili je tek samo 700 strana dugačka “rolna papira”… Tako je i sa ovim objašnjenjima o uzrocima našeg prekovremenog poslovnog naprezanja.

Dakle, pre nego što se upitamo “Ko je kriv?” za naš prekomerni rad, stoji jedno u osnovi bitnije pitanje: “Funkcioniše li prekovremeni rad na pravi način?” Da li previše posla deluje na nas onako kako pretpostavljamo – dovodeći do nas do većeg i boljeg učinka? Da li prekomernim radom zaista obavimo više posla?

06

Zaista su brojna istraživanja koja ukazuju na to da, bez obzira na razloge za prekovremeni rad, premor koji nas neminovno sustiže ne doprinosi našem boljem učinku. Za početak, ne izgleda da prekovremeno automatski rezultira i većim učinkom. U studiji Erin Rejd (Erin Reid), profesorke organizacionog ponašanja u Poslovnoj školi Questrom pri Univerzitetu u Bostonu, menadžeri nisu mogli da iskažu niti odrede eventualne razlike između zaposlenih koji su radili 80 sati sedmično i onih koji su se samo pretvarali da rade više. I dok su menadžeri uredno kažnjavali radnike koji su na transparentan i očigledan način radili manje, profesorka Rejd nije bila u stanju da iz podataka i iskaza menadžerskog sloja pronađe bilo kakav dokaz ili obrazac koji bi potvrđivao da su ti radnici u stvari imali manji učinak, ili bilo koji nagoveštaj da su prezaposleni postizali više.

Postoje značajni dokazi koji ukazuju da premor usled posla nije tek samo neutralni fenomen – upravo nas iscrpljenost pogađa, a samim tim i kompanije za koje radimo. Brojne studije Marijane Virtanen (Marianna Virtanen) i njenih kolega iz finskog Instituta za medicinu rada (kao i druge studije) utvrdile su da prekomeran rad i njim prouzrokovan stres mogu dovesti do raznih zdravstvenih problema, uključujući i poremećaj sna, depresiju, alkoholizam, dijabetes, lošije pamćenje i bolesti srca.

Ovi poremećaji, naravno, nastaju našom sopstvenom zaslugom. Ali, ovi poremećaji, isto tako, indukuju i užasne krajnje konsekvence po kompaniju za koju tako prilježno i odano radimo; ovo se odražava u statistikama o prekomernim odsustvovanjima s posla, fiziološkim posuvraćenjima i rastu troškova zdravstvenog osiguranja. Čak bi i najokrutniji poslodavac, kome nije nimalo stalo do dobrobiti svojih zaposlenih, trebalo da pažljivije baci pogled na prisustvo realnih, bilansnih troškova (i štete!) nastalih prilikom prijavljivanja njegovih zaposlenih za rad u suludim, prekomernim radnim satnicama.

Ako se vaš posao oslanja na međuljudsku komunikaciju, ukoliko ste pozvani da presuđujete u problematičnim situacijama, ako uspevate da pročitate tuđa lica ili ste primorani da upravljate svojim emotivnim reakcijama – što je, sve zajedno, prilično nalik onome što se od savremenog kancelarijskog posla zahteva – i tu ima još loših vesti. Istraživači su otkrili da premor (uz prateći stres i iscrpljenost) može vaš posao učiniti još napornijim nego da se niste ni prihvatali prekovremenog rada.

03

Čak i ako uživamo u svom poslu i dobrovoljno radimo prekovremeno, najverovatnije da, naprosto, češće pravimo greške kada smo umorni – a većina nas se lakše umara nego što mislimo. Samo 1-3% populacije u stanju je da noću odspava tek pet ili šest sati, a da pritom ujutro na poslu nema komplikacije koje bi se odražavaju na radne performanse. Pored toga, na svakih 100 ispitanika koji misle da pripadaju ovoj “besanoj eliti”, samo je onih petoro koji zaista mogu da “guraju” bez sna. Istraživanje o razornom učinku nesanice samo po sebi jasno ukazuje na glupost celonoćnih bdenja nad “radnim zadacima”.

Preteranim radom i provođenjem neumerenog broja sati na poslu samo ćemo lakše izgubiti iz vida širu sliku o našim radnim ciljevima i zadacima. Istraživanje sugeriše da što duže izgaramo na poslu, tim je pre verovatnije da ćemo se dezorijentisati, gubeći iz vida suštinu… a sve zbog toga jer nam je premorenost otupila “radnu oštricu”.

Sve u svemu, priča o premorenosti je bukvalno priča o sve manjim koristima od prekovremenog rada, ako ih uopšte i ima: uprežući sebe u konstantni prekovremeni režim rada, samo ćemo sve nesmotrenije obavljati poslove za koje je potrebno biti odmoran, usredsređen i koncentrisan.

Ovo je nešto što se u biznisu prvi put pokazalo još davno: U 19. veku, kada je organizovana radna snaga prvi put primorala vlasnike fabrika na ograničavanje radne satnice na najviše deset (a potom i osam) sati dnevno. tada je menadžment bio iznenađen saznanjem da se učinak radnika, zapravo, povećava – kao i da se smanjio broj skupih propusta i nezgoda na poslu. Ovo je eksperiment koji Lesli Perlou (Leslie Perlow) i Džesika Porter (Jessica Porter) sa Harvardske poslovne škole neumorno ponavljaju jedan vek kasnije svima čiji je posao u industriji znanja. Ovaj uvid iz pretprošlog stoleća i dalje važi za proveren i istinit: Predvidljivo, unapred određeno, svim zaposlenima nužno potrebno slobodno vreme (kao i noći a i vikendi), čine da konsultantski timovi budu postanu produktivniji od onih koji su “udarali prekovremeno”.

Ovo, međutim, ne znači da nikada ne možemo imati (pre)dugačak radni dan – jedino što takvi dani i takve radne navike ne smeju prerasti u naviku niti postati naša rutina. Većina istraživanja o radnoj efikasnosti sugeriše da zaposleni mogu provesti nedelju ili dve sa 60 radnih sati sedmično, da bi tek onda počela prava fiziološka kriza. Ovo je, međutim, daleko drugačije od konstantne, hronične navike preteranog rada.

Pa, zbog čega se onda odlučujemo na ovakav režim rada i života? Zašto nismo u stanju da “uštopujemo loptu”?
Možda se, naprosto, radi o neznanju. Možda većina ljudi, jednostavno, ne zna koliko je, objektivno govoreći, prekomerni rad loš po zdravlje i opšti učinak.

A možda je u pitanju i nama urođeni skepticizam. Možda su i upoznati s rezultatima ovih istraživanja, ali ih, jednostavno, ne uzimaju u obzir (ili su izabrali da deluju uprkos njima).

Ili je u pitanju nešto jače. Možda – kada se iskombinuju finansijski podsticaji, druge kolege kao “autoriteti” s kojima se treba poduhvatiti i “stati im na crtu”, kao i duboko usađene psihološke potrebe – proizvode koktel koji je, naprosto previše opojan da bismo ga tek tako mogli da ga prevaziđemo.

 

HBR