Biti genije… poput čoveka od 94 godine

Veteran američke vojske, 23-godišnjak po imenu Džon Gudinaf (John Goodenough) je 1946. krenuo na Čikaški Univerzitet sanjajući da će završiti studije fizike. Kada je tamo stigao, profesor ga je upozorio kako je već bio „previše star da bi uspeo na polju fizike“.

Nedavno je doktor fizike Džon Gudinaf ovu priču ispričao novinarki Njujork Tajmsa, grohotom se smejući. Ignorisao je savet profesora i nije napustio studije; danas, sa 94 godine uzburkao je američku hajtek industriju svojom zapaljivom kreativnošću. On i njegov tim na Univerzitetu u Teksasu podneli su prijavu patenta za novu vrstu baterije koja će, ukoliko radi shodno obećanjima izumitelja, biti tako jeftina, lagana i bezbedna da će uneti revoluciju u pogon električnih automobila i učiniti da vozila na naftni pogon konačno postanu prošlost. Njegova najava izazvala je komešanje, delimično i zbog toga što je Gudinaf bio poznat javnosti i ranije. On je 1980. godine, u dobi od 57, učestvovao u epohalnom otkriću litijum-jonske (tj. ponovo punjive) baterije, koja je veću snagu električne energije “upakovala” u manji format.

Skloni smo da pretpostavimo da kreativnost opada sa godinama. Pa ipak, priča o Džonu Gudinaf sugeriše da neki ljudi, kako postaju stariji, bivaju sve kreativniji. Nažalost, oni čija kreativnost kasnije procveta primorani su da se bore sa snažnim predrasudama uperenim protiv njih.

“Mladi ljudi su naprosto pametniji”, rekao je Mark Zakerberg na univerzitetu Stenfordu 2007. godine, kada je već bio 22-godišnji izvršni direktor Fejsbuka. Ugledni portal za informacije iz sveta hajtek industrije, VentureBeat, je pisao da je Cuk rekao: “Ja sam samo vlasnik dušeka”. A zatim je svojom pretpostavkom izneo „korelaciju koja postoji između mladih i njihovih kreativnih potencijala“. Njegova logika nije baš imala smisla (a kasnije se izvinio), mada  je smisao njegovog iskaza bio sasvim jasan: sredovečni ljudi opterećeni su dosadnim imovinskim pitanjima (popravkom oluka, zubnim koncem, ortopedskim cipelama), i – zastarelim idejama.

Od tog govora od pre deset godina, izgleda da je obožavanje mladih (i što mlađih!) talenata u Silicijumskoj dolini poprimilo oblike virusnog ludila. Nedavno je 12-godišnji pronalazač po imenu Šubam Banerdži (Shubham Banerjee) dobio „obrtna sredstva“ odnosno venčer kapital ni manje ni više od Intela, kako bi otvorio svoju kompaniju.

U takvoj klimi, lako je nama sredovečnima da zaista i poverujemo kako su epohalni skokovi naše imaginacije i kreativnosti odavno iza nas, i da su inovacije nešto što isključivo pripada klincima.

Kada inspiracija proradi  – Tabela desno:

Kada su izumi u pitanju, danas je najšire rasprostranjena zaštita međunarodnih patenata iz oblasti informacionih tehnologija, nauke o materijalima, genetike i antiejdž oblasti. Pronalazači uzrasta između 46 i 60 godina nosioci su većine tih patenata.

Uzrast nosilaca patenata, 2011-2014 – Podaci za trijadne patente (onih zajednički podnetih od istih pronalazača u SAD, u E.U. i Japanu), što je tek jedan mali deo svih američkih patenata. Izvor: Fondacija za informacione tehnologije i inovacije (ITIF), Njujork Tajms.

Dešava se upravo obratna svar: mnogo je dokaza koji ukazuju da okasneli procvat kreativnosti nipošto nije neka anomalija, naprotiv. ITIF je 2016. pokazao da vrhunac kreativnosti među pronalazačima nastupa u kasnim 40-tim, i da u toj dobi pronalazači zadobijaju sve veću produktivnost i kreativnost – to se, dakle, dešava upravo u drugoj polovini njihovih karijera. Slično tome, profesori Instituta za tehnologiju u Džordžiji i japanskog Univerziteta Hitocubaši, koji su proučavali podatke o nosiocima patenata utvrdili su da prosečni pronalazač oba pola u Sjedinjenim Američkim Državama podnosi svoj patent agenciji za zaštitu patenata tek u svojoj 47. godini, a da najvredniji patenti često potiču od najstarijih pronalazača – onih koji su stariji od 55 godina.

Džon S. Volš, jedan od profesora, našalio se na račun američke Kancelarije za patente, „koja bi trebalo da nudi visoke popuste jer postoje jasni dokazi da ljudi u godinama, s velikim radnim stažom, u znatnoj meri doprinose rađanju najznačajnijih pronalazaka.”

Jedna studija koja je proučavala dobitnike Nobelove nagrade iz fizike utvrdio je da su ovi laureati, počev od 1980-ih, svoja otkrića u proseku pravili tek u dobi od 50 godina. Studija je takođe otkrila da vrhunac kreativnosti među dobitnicima Nobelove postaje svake godine nastupa u sve poznijim godinama. Dosta je onih koji već duži niz godina predviđaju da će doktor Gudinaf u jednom trenutku dobiti Nobelovu nagradu, ali iz Stokholma taj poziv dosad nije stigao. Džona bismo možda mogli da nazovemo novom Sjuzan Luči (Susan Lucci) iz oblasti hemije. Ukoliko švedski komitet za dodelu Nobela konačno prelomi, on bi mogao da bude najstarija osoba ikada koja će primiti Nobelovu nagradu – čisto kao predznak nadolazećeg trenda.

Razgovarajući sa Džonom, nameće se i pitanje da li je njegov sjajni i briljantni um direktno vezan za njegov uzrast. Jer on je, na kraju krajeva, imao prilike da razmišlja o energetskim problemima daleko duže nego bilo koje drugo živo biće koje danas hoda ovom planetom.

Odrastao je u povoju nafte ere, na farmi u Konektikatu gde je imao peć na kerozin i kofer s ledom za čuvanje hrane. Kao dete je vozio neke od prvih automobila pionira auto-industrije, Henrija Forda. “Prvi automobil koji smo imali bio je čuveni Fordov model A”, sa pragovima za ulazak kao i akumulatorom koji je struju dobijao iz ćelija potopljenih u olovnu kiselinu.

Energetska kriza tokom 1970-ih inspirisala ga je da zamisli način na koji bi se mogla skladištiti energija u malim pakovanjima. Mi danas i dalje koristimo njegovu litijum-jonsku tehnologiju u našim laptopovima, telefonima i električnim automobilima. Njemu, međutim, već dugo smetaju nedostaci te zamisli, a vođen je potrebom da se uradi nešto bolje od tog izuma, kojeg je patentirao pre gotovo četiri decenije. “Jedna od stvari koje poseduju opštu važnost po društvo jeste i ukidanje naše zavisnosti od fosilnih goriva, a ukoliko bismo bili u stanju da napravimo prikladan električni automobil koji bi bi jeftin kao i  vozila s motorom na unutrašnje sagorevanje, drastično bismo sasekli emisiju ugljen-dioksida u atmosferi, gasa koji je glavni krivac za zagrevanje naše planete”, rekao je on.

On smatra da je današnja litijum-jonka i dalje previše podložna eksploziji, da je preskupa i po svojim performansama nažalost preslaba da bi nas iznela do te nove, bolje budućnosti. Litijum-jonka nije u stanju da nas premosti do boljeg sveta, misli on.

On je zato, pre nekoliko godina, odlučio da stvori čvrstu bateriju koja će biti bezbednija. Naravno, u savršenom svetu, baterija “solid state” tj. stabilna baterija morala bi takođe da bude jeftina i lagana. Zatim je, pre dve godine, otkrio rad Marije Helene Brage, portugalske fizičarke koja je uz pomoć kolege stvorila neku vrstu stakla koja može da zameni današnje tečne elektrolite u baterijama.

Gudinaf je ubedio Bragu da se preseli u Ostin i pridruži mu se radu u njegovoj laboratoriji. “Izvodili smo neke eksperimente kako bismo se uverili da je ova vrsta stakla“ zaista suva. A onda smo ušli u trku “, rekao je on.

Neki od njegovih kolega bili su sumnjičavi da bi on ovo mogao da izvede. Ali to nije odvratilo Džona. “Dovoljno sam star da bih znao da um ne možete zatvoriti za nove ideje. Ukoliko želite nešto korenito novo, morate da testirate svaku mogućnost.”

Upitan o svom uspehu u poznoj životnoj dobi, rekao je da su “Neki od nas su poput kornjača; puzimo i zajedno se borimo, a da to možda nismo ni shvatili sa svojih 30 godina. Ali, kornjače treba da nastave dalje.” Ovo „puzanje“ kroz život može biti korisno, istakao je on, naročito ako meandrirate kroz različite oblasti, kupeći usput tragove i saznanja. Gudinaf je svoje stručno obrazovanje započeo studiranjem fizike, a u hemiju je uskočio „sa boka“, baš kao i u proučavanje materijala, takođe držeći na oku na društvene i političke trendove koji bi mogli da pokrenu zelenu ekonomiju. “Morate da sakupite veoma pristojnu količinu iskustva kako biste sve vaše ideje uspeli da uvežete”, rekao je on.

Svoje uspehe takođe pripisuje veri u pozitivne ishode, što ga je održavalo usredsređenog na svoju misiju pobede nad zagađenjem ili oslobađanja od fosilnih goriva. Na zidu svoje laboratorije ima okačenu tapiseriju s motivom „Poslednje večere“, koji prikazuje apostole u ​​vatrenoj raspravi – nalik savremenim naučnicima koji se na konferencijama prepiru oko kontroverznih teorija. Ta tapiserija ga podseća na božanske sile koje podstiču njegov um. “Zahvalan sam za vrata koja su mi bivala otvarana u različitim periodima svog života”, rekao je. On smatra da je baterija na bazi stakla samo još jedan primer srećnih sudbinskih udesa koji su pronašli svoj način da dopru do aktera: “. U pravom trenutku, onda kada sam bio na putu da pronađem nešto ali mi je to uporno izmicalo, sudbinsko proviđenje uvek mi je otvaralo vrata saznanja”.

Na kraju, ali ne i najmanje važno: Džon upravo svojoj starosti pripisuje zasluge za osvajanje jedne nove vrste intelektualne slobode. „U svojoj 94. godini, više se ne sekirate da li ćete zadržati svoj posao – vaš um je slobodan”.

Pagan Kennedy je kolumnistkinja Njujork tajmsa i autorka knjige “Inventology: How We Dream Up Things That Change the World”.

Letnje računanje vremena: čuvar energije i zdravlja

Evo nekoliko činjenica o letnjem računanju vremena za koje verovatno niste čuli, a o kojima je za portal Buzz Feed pisala Rejčel Vikerson Miler.

Danas je započela sedmica u kojoj smo prešli na letnje računanje vremena (DST, Daylight Saving Time odnosno LRV, letnje računanje vremena). I dok se među stručnjacima ali i nama koji to nismo već tradicionalno lome koplja oko toga treba li ga ukinuti ili sačuvati kao korisnog, evo nekoliko činjenica o pomeranju satova, kao i saveta kako preživeti to famozno „prolećno buđenje“.

1. Bendžamin Frenklin, jedan od prvih zagovornika letnjeg računanja vremena…

Sasvim je izvesno da bi Ben Frenklin i danas imao mnogo istomišljenika u vladama onih zemalja koje pomeraju kazaljke na satu na letnje, odnosno zimsko vreme. On je, još pre otkrića sijalice, primetio da oni koji “spavaju dugo pošto je sunce izašlo, uveče potroše više sveća”. Bio je oko ovoga prilično strog pa je u praksu uveo jutarnju topovsku salvu (kao svojevrsni budilnik), a sankcionisao je ona domaćinstva koja bi na prozore svojih domova stavljala nešto što bi danas bile roletne il žaluzine, ne bi li od vlasti prikrili prekomerno trošenje sveća.

2. …Na koga se nastavlja današnji trend štednje električne energije

Letnje računanje vremena je način postizanja uštede električne energije zasnovan na istom principu kojeg je zagovarao i Frenklin. Njime se tokom letnjih meseci maksimalno koristilo prirodno sunčevo svetlo i time odgađalo paljenje svetla u kućama i na javnoj rasveti po ulicama. Svakako da je oduvek, pa i tada, bilo onih koji su nastojali da tu njegovu tezu pobiju. Džozef Stromberg je u istraživanju koje je 2015. sproveo za Vox zaključio kako je još uvek nejasna veza između uštede energije i pomeranja kazaljki na satu.

“Studije koje mere uticaj pomeranja časovnika na uštede energije daju suprotne rezultate. I dok se u jednom delu ovih studija konstatuje ušteda električne energije, u drugima se navodi kako LRV povećava korišćenje nekih drugih izvora i oblika energije kao što je, recimo, gas”, navodi Stromberg. Međutim, još uvek ne postoji jasan zaključak s kojim bi se usaglasila celokupna međunarodna zajednica tj. naučnici i stručnjaci.

3. Kako, u stvari, dobijamo tih “sat vremena više”?

Svrha pomeranja satova jeste da se dnevno svetlo uskladi sa životnim ritmom, to jest radnim vremenom građana i nastavom u školama. Time se izbegava da se “rana jutra” utroše na spavanje (većina ljudi, međutim, nije na nogama od četiri ili pet sati ujutro, ili tada nije na poslu tj nije još radno aktivna), dok uveče ostaje sat više prirodnog svetla za druge aktivnosti.

4. Kazaljke na časovnicima pomeraju se u više od 70 zemalja

U noći koja povezuje subotu s nedeljom, prošlog vikenda su evropske zemlje pomakle svoje časovnike za jedan sat napred – svi izuzev Islanda. Sve ove zemlje u isto vreme započinju i završavaju s letnjim računanjem vremena.

Ovaj model računanja vremena su odskora napustile Rusija i Turska. Izuzev Evrope, časovnik je pomaklo više od 70 zemalja sveta, i to većinom onih koje se nalaze na severnoj hemisferi.

5. … Ima i onih koji nikad nisu računali letnje vreme

Letnje računanje vremena nikada nije koristio ni pozamašan broj zemalja iz tropskog pojasa. U ovim zemljama leto, zapravo, traje preko cele godine, a sa njim ide i dovoljno dnevnog svetla, pa im ova mera uštede u suštini nije potrebna. Kazaljke ne pomera ni veći deo afričkog kontinenta a ni zemlje Južne Amerike, a od letnjeg računanja vremena odustali su i Japan kao i Kina.

6. Paklena zbrka

Kako u SAD nije postojao federalni zakon koji bi američke države obavezivao na letnje računanje vremena, tako je na zakonima i zakonodavcima pojedinačnih država ostalo da odluče hoće ili neće usvojiti letnje računanje vremena, kao i da utvrde datume u kalendaru tj. termin kada kada će ono biti na snazi. Brojne američke države pojedinačno su odlučivale kako da urede ovo pitanje. To znači da su Sjedinjene Države, zapravo, uletele u haos u vezi dileme koliko je sati u kojoj državi – i to na dnevnom nivou. Konektikat je nezakonitim proglasio svako prikazano vreme osim standardnog, tj javnog i državnim dekretom propisanog. Filmska industrija i Holivud uspešno su čuvali Kaliforniju po strani od uvođenja LRV, kao i izglasavanje zakona o letnjem računanju vremena, tvrdeći kako bi ovakva regulativa izazvala pad njihovog profita (Čak i danas letnje računanje vremena prouzrokuje pad televizijske gledanosti). Letnje računanje vremena je 1926. pronašlo svoj put do američkog Vrhovnog suda, koji je potvrdio odluku nižeg suda da je zakon države Masačusets o ustanovljavanju letnjeg računanja vremena bio, u stvari, ustavan. U međuvremenu, ljudi koji su živeli i radili u područjima u kojima su postojale prave zavade i žestoke svađe oko (ne)uvođenja LRV-a počeli su da nose po dva sata, koji su im pomagali da utvrde koliko je sati. Nastao je, najblaže rečeno, haos.

(da dodamo da je tokom epohe Kraljevine Jugoslavije postojalo letnje računanje vremena, a 1983. ono je ponovo uvedeno u SFRJ, da bi bilo nastavljeno i nakon osamostaljenja tadašnjih republika).

7. Nauka istražuje vezu između pomeranja sata i manje pljački

Profesorka ekonomije Lora Grant (Laura Grant) sa Univerziteta Klermont Mekena (Claremont McKenna) sačinila je listu zajedničkih koristi koje imamo od pomeranja kazaljki naših satova – više vremena za rekreaciju, manju potrošnju električne energije, ali i – manji broj pljački kao i seksualnih delikata.

Ma koliko to neverovatno zvučalo, postoje naučne studije koje povezuju činjenicu da letnje računanje vremena ‘ostavlja više dnevnog svetla’ s manje pokušaja krađe i silovanja – jer se potencijalne žrtve nalaze u manje noćnih sati.

8. Pomeranje kazaljki i poremećaj ciklusa sna

Ako se dogodi da narednih nekoliko dana osećate umor, ne brinite. Ovo je samo indikator da vaše telo reaguje na promenu ritma i da mu je potrebno nešto vremena kako bi se i ono „pomerilo unapred“. Ovaj umor usled pomeranja satova i radno-životnog ritma obično ide i s promenom klime koju donosi toplije vreme, tako da pomeranje kazaljke na satu nije jedini krivac na kojeg treba upirati prstom.

Međutim, jedan deo naučne zajednice brine o potencijalno štetnom uticaju koji prelazak na letnje računanje vremena ima na san. Nedavna istraživanja pokazala su da bi pomeranje časovnika sa dva na tri sata u nedelju 27. marta moglo da rezultira porastom srčanih i moždanih udara, većim brojem saobraćajnih nesreća, kao i smanjenjem radnog učinka. “Ova studija ukazuje na činjenicu da nagle, pa čak i neznatne promene ritma našeg sna mogu imati štetan uticaj”, upozorava kardiolog Amnit Sandu (Amneet Sandhu) sa Univerziteta u Koloradu. Njegova studija, zasnovana na rezultatima iz bolničke prakse, otkrila je porast broja srčanih udara za 25 odsto ponedeljkom – i to onim ponedeljkom koji sledi nakon otpočinjanja letnjeg računanja vremena.

9. Ostanite mirni i što bolje se organizujte

Neki od načina borbe protiv uticaja prelaska na letnje vreme su raniji odlazak u krevet, dobra hrana i telesne vežbe. Ono što vam je ovih dana potrebno jeste odmor, što više vode a što manje soka, kao i puno strpljenja i pribranosti. Moguće je, naravno da i osobe oko vas takođe osećaju efekte pomeranja kazaljki, pa ako i budu pomalo van sebe i svadljivi – znajte da je sve je u redu. I oni su, kao i vi, od krvi i mesa: i oni osećaju da je stiglo proleće.

 

Buzz Feed

 

O malim preduzećima u SAD

Na suprotnim obalama Sjedinjenih Država – i suprotnim krajevima spektra – Kalifornija i Konektikat imaju bar ovo nešto zajedničko – obe države očigledno guše mala preduzeća sa “crvenom vrpcom” oko vrata (red tape: američki izraz za upražnjavanje ekstremnih birokratskih formalnosti i pravila).

Zlatna država (Kalifornija) i Konstitutivna država (Konektikat) jesu američke države za koje vlasnici malih poslovnih preduzeća smatraju da imaju najviše opterećujućih propisa u SAD, navodi se u novom istraživanju lokalnih usluga na tržištu koje su uradili Thumbtack i grupa za istraživanje preduzetništva pri fondaciji Kaufman fondacije (Kauffman Foundation).

 

amall biz 01

(Američke države selektovane najtamnijom plavom nijansom predstavljaju najnepovoljnije za mali biznis, po ocenama američkih preduzetnika. Foto Washington Post)

“Od ključnog značaja za ekonomsko zdravlje svakog američkog grada i države jeste da stvori preduzetničko okruženje”, kaže Dejn Stengler (Dane Stangler), potpredsednik odeljenja za istraživanja i politike pri Kaufman fondaciji. On je u svom izveštaju napisao da kreatori američke poslovne politike treba da postavljaju zakone država iz kojih potiču gledajući uvek na dugoročni rast i “slušajući glasove samih vlasnika malog biznisa.”

Ovo je treća godina zaredom da je Kalifornija primila najnižu moguću ocenu u pogledu državnih regulatornih opterećenja, dok su vlasnici malih preduzeća smanjili rejting Konektikata, “bacivši” ga iz prošlogodišnje D kategorije u F u tekućoj 2014. Nijedna druga država ove godine nije zaradila pad u tu kategoriju, po onlajn anketi na koju je odgovaralo 12,632 vlasnika malih američkih preduzeća.

Konkretno, mali poslodavci Kalifornije izrazili su najveću zabrinutost u pogledu propisa koji se tiču životne sredine, kao i radne regulative, dajući svojoj državi najslabiju ocenu u svakoj od ove tri potkategorije. Konektikatu se “zalomila” ista niska ocena u istim ovim oblastima, kao i oko njegovih pravila oko licenciranja i zoniranja, koja se kao pitanja nalaze u svakoj regulatornoj kategoriji ove ankete.

Naravno, crvena vrpca nije jedini potencijalni teret za poslodavce .

Na frontu poreske politike, vlasnici malih preduzeća uručili su svoje negativne ocene Rod Ajlendu, Ilinoisu i – opet – Konektikatu. Kada je reč o poreskom sistemu, Kalifornija je od svojih malih preduzetnika dobila D, jedva se provukavši da ne dobije niži rang.

U pogledu lakoće sa kojom preduzetnici mogu, započeti poslovanje sa svojom novom kompanijom, Konektikat je ovom prilikom stekao D, dok su se Kaliforniji pridružili Ilinois i Rod Ajlend kao jedine tri države koje “garantuju” najniži kvalitet uslova za otvaranje start-upova: sve tri dobile su F. Kada je u pitanju predusretljivost vlasti u odnosu na privatnike, sve tri ove države takođe su jedine koje su zaradile i najslabiju ocenu u ukupnim rezultatima ankete.

Dakle, razmišljate o preseljenju vaše kompanije? Imajući u vidu rezultate istraživanja, poslodavci bi možda trebalo da se klone ovih država u korist nekog novog “toplog doma” koji bi im daleko više odgovara” Ajdaho, ili u Teksasu, u Oklahomi ili Virdžiniji – ove su četiri države dobile najviše moguće ocene od strane vlasnika američkih malih preduzeća.

J.D. Harrison, On Small Business

Washington Post