Tag Archives: visoko obrazovanje

“Društvenjaci”, miljenici tehnoloških biznisa

Sigurno će jednog dana sposobnost direktnog povezivanja nano-mašina sa našim mozgovima učiniti kompjuterske nauke kakve znamo zastarelima. Kada stručnjaci počnu da se svađaju zbog svoje “neporecive važnosti”, studenti koji na početku studija biraju glavni predmet počeće da shvataju kako opskurna veština ručnog kuckanja misterioznih i ezoteričnih simbola arkane više nije struka koja sigurno dobija. U ovom trenutku, međutim, za razliku od IT stručnjaka, čiji je posao siguran, samo su diplomci društvenih nauka ti koji se danas pitaju hoće li im svi ti radovi i knjige što promovišu isplativost i utrživost njihove struke doneti manje ili više nelagodnosti u budućnosti (ali ipak nelagodnosti, u svakom slučaju). Dve dopune ove rastuće oblasti pojavile su se baš na vreme, piše Timoti Obri u Njujork tajmsu, pokušavajući da pomire postdiplomsku paniku i trileme tipa “kuda da se denem nakon škole”, klasičan problem mladih u koji, prirodno i mladi iz ovogodišnje školske generacije mogu zapasti: jedna je knjiga Džordža Andersa, “Možete učiniti bilo šta: iznenađujuća sila ’beskorisnog’ obrazovanja u društvenim naukama“, a tu je i knjiga Rendala Strosa, “Praktično obrazovanje: zašto su diplomci drušvenih nauka sjajni zaposlenici” (George Anders: “You Can Do Anything: The Surprising Power of a ‘Useless’ Liberal Arts Education”, Randall Stross: “A Practical Education: Why Liberal Arts Majors Make Great Employees”).

Prema Andersu i Strosu, sektor koji se stalno i sve više širi sada proizvodi karijere u oblastima kao što su upravljanje projektima, regrutacija i odabir novih uposlenika, ljudski odnosi, brendiranje, analiza podataka, istraživanje tržišta, dizajn, prikupljanje sredstava ili obezbeđivanje resursa – da navedemo samo neke od novih poslova za društvenjake – sve su ovo profili koji naročito zahtevaju veštine koje se uče u oblasti humanističkih nauka. Da bi se razviljalo u ovim oblastima, mora se biti sposoban za efikasnu komunikaciju, biti sposoban tačno protumačiti suptilne društvene i emocionalne znake, praviti ubedljive argumente, brzo se prilagođavati fluidnim tj promenljivim sredinama, tumačiti nove oblike informacija dok ih pretvara u privlačan narativ i predviđati moguće prepreke i mogućnosti pre nego što se pojave. Obrazovni programi poput engleskog (tj ekspertize poznavanja bilo kog jezika) ili, recimo istorije, predstavljaju bolju pripremu za poslovanje budućnosti, tvrde ova dva autora, pre svega za potrebe novonastajućeg “sektora komunikacijskih veština” – veština daleko potrebnijih nego što su to danas stručno usmerene discipline poput inženjerskih nauka ili finansija. Iako se ne uspostavljaju u karijeri po nekom ustaljenom automatizmu, proučavanje humanističkih disciplina, kada i ukoliko se pravilno odrede i uspostave, na kraju rezultiraju zaposlenjem koje može biti isplativo i ispunjavajuće. Zaista, do trenutka kada dođu do onoga što Stros naziva “dobom vrhunskih zarada”, u dobi između 56 i 60 godina, majstori društvenih nauka godišnje zarađuju u proseku 2000 dolara više nego oni sa profesorskim stepenom (ako uračunamo napredne stepene u obe kategorije).

I dok tradicionalne matrice tipa “Možete uraditi bilo šta” i “Praktično obrazovanje” pružaju korisne komunikacijske tačke u prilog finansijskoj održivosti proučavanja društvenih veština, one mogu izazvati više strepnje nego nade. Obe matrice sadrže brojne anegdote o traženju posla, sve sa srećnim završetkom, ali putovanje do te srećne tačke uvek se pokaže zastrašujućim, dugačkim i riskantnim. Štaviše, stvarnost koja očigledno daje prednost novinarima u oblasti društvenih nauka je upravo ono što aktuelno tržište rada čini tako pretećim: ekstremna nesigurnost. Obučeni da budu fleksibilni i prilagodljivi, ovi studenti su, prema Andersovim rečima, dobro pripremljeni da se kreću na nestabilnom tržištu rada gde kompanije, oblasti, a ponekad i čitave industrije rastu i stropoštaju se u trenutku, gde automatizacija postaje dosadašnje dobro poznate veštine čini izlišnima i gde privremeni kratkoročni poslovi, frilenserski zadaci, honorarni, part time poslove, neplaćeni pripravnički staž i samozapošljavanje zamenjuju dugoročne pozicije stalno zaposlenih, koje uključuju prava i beneficije zaštićene sindikatima. Dok Anders, koji piše za časopis Forbes, očigledno želi najbolje za najsvežije diplomce iz društvenih nauka, njegov se motivacioni govor često sastoji od rebrendiranja opasnih tržišnih uslova 21. veka, kao dela uzbudljivih i novih graničnih područja. Nestabilnost može proizvesti “čudnovato skakanje s posla na posao” i veću “autonomiju”. Nedavni diplomci iz humanističkih disciplina, koji smatraju da su ovi uslovi ne baš primamljivi, kaže u svojoj knjizi Džordž Anders, jednostavno treba da otkriju pravi duh avanture – isti onaj duh koji ih je vodio do oblasti koje su izabrali da studiraju. Međutim, izgleda da je malo verovatno da će ih njegova analogija sa raftingom na uzburkanim vodama u tolikoj meri uzbuditi da bi poslodavcima neštedimice slali svoj motivaciona pisma i rezimee.

Ove dve knjige takođe pokreću teška pitanja o tome ko tačno može da svoju diplomu društvenih nauka pretoči u uspešnu karijeru. U skoro svim pričama, kandidati za posao moraju da prežive značajno zaostajanje pre nego što pronađu poziciju koja plaća račune, tokom koje su često prinuđeni da obavljaju dodatnu obuku ili prihvate slabo kompenzovani rad, oslanjajući se na finansijsku podršku svojih roditelja. Štaviše, u skoro svakom slučaju, završavaju u širokoj mreži istkanoj od članova svoje porodice i prijatelja. Predviđajući nešto loše, kao „ptica zloslutnica“ Stross, profesor biznisa na Državnom univerzitetu u San Hozeu, odlučio je da svoju studiju i proučavanje ograniči na diplomce Stenforda kako bi osigurao dovoljan broj uspešnih priča. Čak i ove osobe završavaju tako što jedva sastavljaju kraj s krajem. Ako je tako uspešnim „društvenjacima“ koji su briljirali na jednom Stenfordu koliko li je teže moralo biti onima sa manje veza i sa B.A. diplomama iz ne tako prestižnih škola?

Nije čudno da su prve generacije, radnici i studenti iz inostranstva toliko često privučeni predmetima iz oblasti tehnologije i biznisa, što im, izgleda, kasnije u karijeri obezbeđuje neposredniju „kopču“ između osiguranih akreditiva i stabilnijih karijera. Anders primećuje da Etsy, P2P vebsajt za onlajn trgovinu ručno izrađenim  i vintidž upotrebnim predmetima želi zaposlene koji mogu “vedro ćaskati i šegačiti se konceptualnim umetničkim delima jedne Dženi Holcer (Jenny Holzer), a da odmah potom pretope teoriju u praksu (tj. prodaju)” – ovo zvuči kao dobitna kombinacija za sve one koji imaju privilegiju da u svojoj struci govore slobodnijim, spontanijim jezikom. Moguće je, naravno, da diplomci društvenih disciplina pomognu studentima koji potiču iz radničke klase kako bi stekli sjajno poznavanje kulture i umetnosti, koja se, generalno, razvija među onima koji i inače pripadaju klasi bogatih ili visoko obrazovanim roditeljima, ali postoji visok stepen verovatnoće da oni koji imaju elitni bekgraund – a ne njihov stepen poznavanja scenskih umetnosti ili npr. istorije umetnosti – imaju najsigurniji prolaz karijernim oblastima o kojima Džordž Anders piše. On navodi studiju iz 2015. godine koja ukazuje na to da su studenti sa diplomom iz umetničko-društveno-humanističkih oblasti tek u nešto neznatnijem broju ušli u tehnološki sektor, dakle u samo malo manjoj stopi u poređenju sa studentima iz visoko rangiranih informatičko-tehnoloških škola (7,5 posto prema 9,9 posto). Međutim, u njegovom zaključku se ne pokazuje tačno koji su posao dobili različiti tipovi studenata ili za šta su i koliko plaćeni, a sam Anders priznaje da će možda biti neophodno dodatno usmeravanje u karijeri kako bi se studenti sa univerzitetima drugog reda pomoglo da njihovo dotadašnje „društvenjačko“ obrazovanje profunkcioniše na način na koji misli da treba.

Zagovornici humanističkog obrazovanja u savremenoj strukturi zapošljavanja zastupaće stanovište da bi intelektualna iskustva koja se crpu a potom i kale u ovim disciplinama trebalo da svima budu dostupna. Ako deca čiji roditelji redovno izdvajaju sredstva za njihovo dalje školovanje i budućnost ne moraju da iskušavaju od kakve je vajde i praktičnosti u životu proučavanje feminističke filozofije, zašto bi to onda trebalo da čine stipendisti – oni koji su svojim znanjem i sposobnošću stekli mogućnost da im školovanje i studije plati neko drugi a ne roditelji? Štaviše, mnogi profesori i studenti danas odbacuju široko rasprostranjen trend procene oblasti studija u smislu njihove kasnije „utrživosti“ po okončanju studija, gledajući tu „isplativost na tržištu rada“ kao na znak kapitulacije američkog univerziteta prema korporativističkoj, neoliberalnoj ideologiji.

Cilj društvenih nauka je, kako kažu akademci, prenositi znanje, promovisati sposobnosti za ozbiljna intelektualna istraživanja i podsticati kritičke perspektive prevladavajućih normi i pretpostavki, bez obzira na to da li takva obuka i edukacija privlače potencijalne poslodavce. Ali, što, onda, profesori ne žele da njihovi učenici dobiju dobar posao nakon fakulteta, posebno onih koji su opljačkani dugovima nastalih uzimanjem studentskih kredita? Zaista, s obzirom na ono što izgleda kao trajna budžetska štednja i natezanje kraja s krajem unutar američkog visokog obrazovanja, budućnost mnogih disciplina u humanističkim oblastima po svemu sudeći zavisi od sposobnosti percepcije diplomaca da iskoriste neku volšebnu šansu i otvore sebi vrata za zaposlenje u nekoj lukrativnoj „prirodnjačkoj“ profesiji. Tako se zagriženi zagovornici studiranja humanističkih nauka mogu naći u situaciji da, s jedne strane, odbijaju kriterijume koje Anders i Stros koriste kako bi potvrdili vrednost i održivost svojih pretpostavki, dok se potajno, s druge strane, očajnički nadaju da su prognoze i ishodi ova dva autora tačni. Po principu: Biti zadovoljan s onim čime raspolažeš, a nadati se nečemu “izgledno” boljem (na šta je neko negde ukazao)

Timoti Obri je vanredni profesor engleskog na njujorškom koledžu Baruh i autor knjige “Čitanje kao terapija: kakva savremeni roman i proza utiču na američku srednju klasu” (Reading as Therapy: What Contemporary Fiction Does for Middle-Class Americans)

Caj Ći: “Boljševik” u Pekingu

Si Đinping je izabrao jednu neobičnu osobu da vodi kinesku prestonicu. To je Caj Ći (Cai Qi), koji se kroz KP Kine raketnom brzinom vinuo do kineske političke orbite, piše londonski The Economist.

Caj Ći

Caj Ći

U kineskom slengu se za službenika koji se neuobičajeno brzo uspinje kroz birokratske pozicije govorilo da se “vozio helikopterom”. Danas se češće kaže da takva osoba uživa u “raketnom unapređenju”. Caj Ći je upečatljiv primer nekoga čija je karijera, upravo ovako, išla mimo uobičajenih političkih konvencija. Ovog maja 2017. postavljen je na mesto šefa KP za Peking, postavši tako najviši zvaničnik kineske prestonice, a gotovo je sigurno da će krajem godine biti direktno unapređen u člana vrhovnog vladajućeg tela – kineskog Politbiroa, bez da se prvo zadržava na nižim lestvicama Centralnog komiteta. Cajev uspon je znak da kineski predsednik Si Đinping pojačava svoju kontrolu nad gradom. U toj nameri, Si je odabrao neobičnu ličnost koja će mu pomagati.

Prestonička politika je od ogromne važnosti za centralno rukovodstvo. Šef KP za Peking je između ostalog odgovoran za bezbednost grada, što kineska vlada smatra kritično važnim za stabilnost na drugim mestima (1989. godine je protest na Trgu Tjenanmen izazvao nemire u zemlji). Ko god bio na toj poziciji, upravlja gradom koji u očima Partije igra ključnu ulogu u oblikovanju kineskog imidža u inostranstvu i projekciji kineske “meke moći”. Zbog toga najviši kineski zvaničnici smatraju da su smanjivanje koncentracije zloglasnog smoga i smanjivanje saobraćajnih gužvi izazovi od vrhunskog nacionalnog – a ne samo lokalnog – značaja.

Nema sumnje da je Caj (61) predsednikov čovek. Veliki deo svog radnog veka proveo je u senci predsednika Sija. Bio je visoki zvaničnik u primorskim provincijama Fuđijan i Džeđang kada je Si tamo bio partijski šef. Tokom 2014., dve godine nakon što je Si preuzeo rukovođenje Kinom, Caj je doveden u Peking da radi u novoosnovanoj Komisiji za nacionalnu bezbednost (KNB), telu koje je osnovao i kojim upravlja predsednik Si.

Oktobra 2016. godine, Cajeva partijska “ raketa” probila je zvučni zid. Brzo se kretao kroz svoja zaduženja u glavnom gradu – od vršioca dužnosti gradonačelnika, preko izabranog gradonačelnika, pa do šefa gradskog odbora KP – i sve to za samo osam meseci. Podjednako upečatljivo će biti i njegovo uzdizanje do Politbiroa, koje se očekuje nakon što se krajem ove godine bude održao kongres KP Kine.

Nema sumnje da se predsednik Si oseća daleko ugodnije sa Cajem zaduženim za Peking. Prethodni šef gradskog odbora KP, Guo Đinlong, predstavljao je “preživeli relikt” iz vremena Sijovog prethodnika, Hua Đintaoa. Zamena bivših partijskih saboraca i saveznika Hua Đintaoa i Đijanga Cemina izgleda da predstavlja jedan od glavnih ciljeva predsednika Sija na predstojećem kongresu. Guo sada ima 70 godina, što, prema nekoj konvenciji, znači da će morati da se povuče iz Politbiroa na ovom skupu. Njegova zamena na mestu šefa KP za grad Peking snažna je sugestija da to i jeste u planu.

Si Đinping

Si Đinping

Stavljanje Caja za svog prvog saveznika – unapređenjem na poziciju šefa partijskog odbora za grad Peking – Siju će pomoći da neutrališe i, zapravo, izbegne problem koji je ponekad (zapravo veoma često) gušio taj grad (a sa kojim bi se i Si suočio da je bio u prilici da i nadalje radi sa Guom na gradskom nivou). Dakle, lokalna, gradska vlada koju vodi neko ko ne ide ukorak s razmišljanjem centralnog rukovodstva. Peng Žen, prvi šef stranke za Peking nakon preuzimanja komunista 1949. godine bio je bliski poverenik Mao Cedunga, ali ga je Mao “počistio” 1966. godine jer je postao previše kritičan prema politici predsednika. Čen Šitong, koji je upravljao Pekingom u godinama pre i posle nemira na Tjenanmenu, “počišćen” je 1995. godine – navodno zbog korupcije, ali je verovatnija informacija to što je “negovao” sopstvenu, nezavisnu bazu političke moći u glavnom gradu.

Ali, izbor Caja izazvao je čuđenje. Na tom nivou rukovodstva, zvaničnici obično ulažu sve svoje napore kako bi se prilagodili. Caj je, međutim, oličenje ličnosti koja misli nezavisno. On se uzdržava od strasti za održavanjem svoje crne sjajne kose (farbanje muškaraca u godinama je u Kini uobičajena etikecija za muškarce njegovog uzrasta i ranga). Umesto toga, on nosi kratku, prosedu kosu. I mada nekolicina onih koji su s njim imali prilike da komuniciraju kažu da se Caj na sastancima trudi mnogo više da sluša nego da priča, svojevremeno je bio strastveni mikrobloger pre nego što se pridružio KNB-u.

Neki od stavova i pogleda koje je Caj plasirao na mikroblogerskom portalu Tencent Weibo (platforma koja je kineska verzija američkog Tvitera), tokom svojih karijernih dana provedenih u primorskoj pokrajini Džeđang, daleko iskaču izvan opreznih i “umerenih” limita koje nalaže stranački govor kineskog KP. Caj je 2011. negodovao usled činjenice da kineski cenzori blokiraju pristup Fejsbuku, a takođe i Tviteru. Nešto manje kontroverzna je njegova intervencija iz 2012. kada je jednog dečaka u Džeđangu napao i teško povredio pas. Ova ga je vest zatekla na godišnjoj sednici kineskog parlamenta – porodica je objavila slike krvavog dečaka. Caj je na svom mikroblogu potvrdio optužbu porodice, naime, da je pas pripadao vladinoj službi. Potom je organizovao da dečak i njegovi roditelji dobiju obeštećenje.

To što je Caj tvitovao bilo je neuobičajeno za visokog zvaničnika u Kini. A to što je tvitovao veoma angažovano i srčano – to je već bilo zaista izuzetno. Sa milionima sledbenika na kineskom sajtu za mikroblogere, Tencent Weibo, Caj postaje jedan od najvećih svetskih selebritija u društvenim medijima (na svom blogu sebe naziva “boljševikom”). Među njegovim najbriljantnijim postovima, mogao bi se izdvojiti onaj upućen ženi koja se požalila da je njen sin, poreski službenik, bio “prisiljavan da previše pije na službenim banketima”. “Recite mi u kom se poreskom odeljenju nalazi vaš sin”, odgovorio je Caj. “Neće više morati da pije.”

Čen Đining

Čen Đining

Tokom četiri godine mikroblogovanja, Caj je u proseku imao više od šest postova dnevno. Objedinio ih je u knjigu koju je nazvao “Soba od stakla”. Rekao je da je izabrao ovakav naslov jer društveni mediji promovišu transparentnost i javni nadzor. Ovo bi moglo biti u koliziji sa sve većom cenzurom. Međutim, unapređenje Caja ukazuje na to da je predsednik Si zainteresovan za nekoga ko bi mogao da dobije podršku stanovnika Pekinga, koji se beskrajno žale na propuste gradskih vlasti, od zagađenosti vazduha do visokih troškova stanovanja.

Caju za sada pomaže Čen Đining, koji je u maju preuzeo mesto V.D. gradonačelnika. Sa svoje 53 godine, Čen, koji je studirao u Britaniji jeste neko koga treba posmatrati kao mogućeg pripadnika kineske “šeste generacije” lidera koji će preuzeti kormilo kada se Si povuče. Redukcija količine smoga biće jedan od Čenovih prioriteta, iako je u svojoj dosadašnjoj ulozi ministra za ekologiju ostvario mali napredak u borbi protiv zagađenja vazduha. Neki analitičari veruju da će sledeće godine biti unapređen u zamenika premijera Kine.

Cajeve godine – mlađi je skoro tri godine od predsednika Sija – znače da najverovatnije neće biti viđen kao mogući Sijev naslednik kada se ovaj bude povukao 2022. godine (pod pretpostavkom da sledi primer svojih prethodnika). Ali, Caj ima pune ruke posla u Pekingu. Jedan od njegovih zadataka biće sprovođenje Sijevih planova za poboljšanje životne sredine Pekinga tako što će doslovce smanjiti veličinu ovog grada: Caj želi da izgradi jedan novi grad relativno nadomak kineske prestonice, u susednoj provinciji Hebei, koji će preuzeti neke od “neprestoničkih” uloga Pekinga. Ovaj novi grad će, između ostalog, služiti i kao centar za biznis, poslovanje i visoko obrazovanje.

Još jedan posao očekuje Caja u Pekingu, a to je selidba sopstvene kancelarije: kako bi se olakšalo saobraćajno zagušenje u centru Pekinga, gradska uprava bi trebalo ove godine da se preseli u Tongdžu, satelitski grad na oko 20km istočno od Pekinga. Tongdžu je danas uglavnom spavaonica sa visokim stambenim zgradama gde stanuju radnici koji putuju na posao do centra Pekinga. Gunđanju i prigovorima hiljada izmeštenih zvaničnika javnih službi pridružiće se i velike političke zverke, već dovoljno iziritirane munjevitom karijernom putanjom Caj Ćija.

 

Ovaj članak pojavio se u rubrici o Kini štampanog izdanja magazina Ekonomist, pod naslovom “Boljševik u Pekingu”

 

The Economist