Tag Archives: apel

Primamljivost protekcionizma i njegov globalni uspon

“Protectionism is the institutionalization of economic failure.” (Protekcionizam je institucionalizacija ekonomskog neuspeha)

Edward Heath

06

Jedno od iznenađenja globalne finansijske krize iz 2008. godine je da u tom momentu nadolazeća “velika recesija” nije inicirala prejake protekcionističke reakcije. Novi podaci o razvoju ekonomske situacije na globalnom nivou ukazuju na to da, u odsustvu jednog prosvećenijeg i bolje koordiniranog političkog rukovodstva, ova situacija može da se promeni.

Kao što je u jesen 2008. proizvodnja pala nakon finansijskog “naglog kočenja” i kako je počela da se nazire sva štetnost ekonomske globalne depresije, strahovalo se da će čitav svet pasti u iskušenje da usvoji protekcionističke trgovinske mere kao način unapređenja svog privrednog rasta nauštrb drugih.

Feud „Slobodne trgovine“

Dva su razloga zbog kojih je ova situacija izbegnuta pre osam godina: uverenje kako je prilično izgledno da je takva ekonomska politika tipa „da komšiji crkne krava“ – i da će nama biti bolje onoliko koliko drugima bude gore – neefikasna, ako ne i kontraproduktivna na duže staze; uz to, treba spomenuti i da je na svom aprilskom samitu 2009. godine pokazana spremnost a potom i konkretne akcije grupe G-20 vodećih svetskih ekonomija da usvoje sveobuhvatne programe kojima će se zacrtati agenda za stimulisanje globalnog ekonomskog rasta.

Ono što je, međutim, tada dobro funkcionisalo sada više nije održivo. Umesto da je njihovo okupljanje na Londonskom samitu bila osnova za održavanje daljnje sveobuhvatne politike globalnog ekonomskog rasta, razvijene ekonomije su jedna za drugom zapadale u preterano i predugo oslanjanje isključivo na svoje centralne banke. Već i zbog toga što su se instrumenti monetarne politike, uključujući i inovativne nekonvencionalne metode pokazale kao nepogodne za održivost ekonomskog oporavka razvijenih zemalja, makroekonomski rezultati u više navrata nisu ispunila očekivanja, ne uspevši da unaprede inkluzivnost tj primenljivost prosperiteta u razvijenim zemjama Zapada.

Ovaj period neumoljivo postojanog niskog globalnog rasta i povećanje nejednakosti sada prete da ugroze konsenzus koji je dosad postojao u korist globalizacije i regionalne integracije, koji su već decenijama osnov za sve bitnije makroekonomske koncepte i projekte. Kao rezultat toga, napredak u liberalizaciji i prekograničnoj integraciji udario je u neprobojan zid.

05

Francuska i Nemačka su ove nedelje pred javnost postavili pitanja o trgovini i investicijama vezanim za Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), o kojem EU i SAD pregovaraju već dosta dugo; francuski zvaničnici otišli su tako daleko da su briselskim zvaničnicima uputili apel kojim se traži zaustavljanje daljih pregovora i diskusije o američko-evropskoj bescarinskoj trgovinskoj uniji.

Pored toga, čini se kako je sve verovatnije da će Transpacifičko partnerstvo, trgovinski sporazum između SAD i 11 azijskih zemalja – koji je potpisan u februaru ove godine – biti ratifikovan, s obzirom na prisutnost „ograničenja apetita“, koji za ovakvim poslovima postoje u američkom Kongresu.

Nisu samo pregovori o novim aranžmanima o slobodnoj trgovini ti koji su u zastoju. Britanski referendum iz juna, kojim su građani Ujedinjenog Kraljevstva odlučili da istupe iz EU pokazao je da se čak i već postojeći dugogodišnji sporazumi više ne mogu uzimati zdravo za gotovo. U međuvremenu, ovonedeljna odluka Evropske komisije da nametne 14 milijardi dolara poreza kompaniji Apple iritira irsku vladu, koja je već ranije sklopila početni dogovor sa Eplom kao i američkim zvaničnicima.

Sva ova dešavanja u velikoj su meri inicirana širim, sveobuhvatnijim silama: široko rasprostranjeno nezadovoljstvo, uz dugotrajni slabi privredni rast i rastuću nejednakost, podstiču popularizaciju pokreta protiv trenutnog establišmenta, zalažući se za nacionalističke politike. Naredni korak mogao bi biti vršenje daleko snažnijeg pritiska, kojim će se prevazići aktuelni otpor budućim inicijativama za regionalizacijom i globalizacijom, i slabljenje sadašnjih inicijativa za nastavak globalizacije.02Kao odgovor na ovakve političke vetrove, sve veći broj vlada razlabavilo je svoju tradicionalnu orijentisanost ka slobodnoj trgovini, sve više naginjući ka ostrvskom, „bregzitovskom“ stavu. Slaba verzija ovog trenda je naglašavanje ideje da trgovina treba da bude fer, a ne samo da je slobodna. Snažnija verzija ove izolacionističke doktrine promoviše uvozne supstitute, tj. alternative/zamene postojećem slobodnom modelu, razmatrajući i još neke druge mere kojima bi se dalje obeshrabrivao priliv strane robe i novca.

Konvencionalni političari – u nadi da će uspeti da smanje rizik za njihov reizbor – opravdavaju upotrebu ovih mera na način koji odaje te sve snažnije protekcionističke snage, tvrdeći kako bi posledice po globalnu trgovinu i prekogranične investicije bile daleko žilavije i štetnije ukoliko bi ovakvi pokreti protiv establišmenta došli na vlast.

Gledano na kraći rok, ovi događaji predstavljaju još jedan vetar u grudi, koji usporava kretanje globalne trgovine i razvoja. Da bi umanjili negativne posledice, jedna od mogućnosti bila bi da se sve zemlje okupe i počnu da ovaj problem rešavaju zajedno – počev od onih zemalja koje će se naredne nedelje naći na G-20 samitu – uz to, takođe, čineći verodostojno, kredibilno posvećivanje pri donošenju detaljnijih mera protiv izolacionizma, a u skladu sa retorikom i obavezama koje su promovisane na prethodnim skupovima. Ovo je, međutim, malo verovatno, s obzirom da se brojni lideri razvijenih zemalja suočavaju s ograničenjima nametnutim mučnom političkom atmosferom kod kuće. Umesto toga, izborni kalendar u Evropi i SAD znači da bi trebalo da očekujemi dalji pomak ka regionalizaciji, posebno na kraći rok – daleko od prekogranične integracije po regionima, ili pak unutar njih.

Mohamed A. El-Erian,  SEP 1, 2016, Bloomberg

Pad Evrope kao globalni problem

01

U svojoj pesmi “Čekajući varvare” iz 1898. godine, nenadmašni grčki pesnik Konstatin Kavafi opisuje političku zajednicu koja izmišlja ili preuveličava misteriozne pretnje iz inostranstva kako bi održala svoje strukture moći sklone raspadu. Ova ravnodušnost vladajućih elita, neuverljivost javnih ceremonija i prodorne slutnje o sudnjem danu prikazane u Kavafijevom remek-delu treba da u 2016. posluže kao poziv na buđenje za Evropu.

Bilo da je u pitanju terorizam, imigracija, domaći politički ekstremizam, jedinstvo evrozone, nezaposlenost ili opšte mesto –  loš ekonomski rast – ili, čak, evropske odbrambene snage, nacionalne vlade i aparat EU u Briselu – Evropljani deluju kao da nisu dorasli brojnim izazovima koji dolaze iz svih smerova. Ovo bi trebalo da brine ne samo Evropljane, već i njihove prijatelje i partnere u Americi i Aziji.

Malaksalost je daleko opsežnija i dublja nego što su okviri same EU, koja nije kriva za sve što se dešava – ili ne dešava – u Evropi. To je delom i pitanje relativnog globalnog pada Evrope, što otežava upravljanje događajima, čak i u njenom susedstvu. Jednim svojim delom, koren problema nalazi se i u domenu kulturnih, ekonomskih, političkih i tehnoloških promena u zapadnim društvima u celini. Ovo remeti poznate obrasce života, podrivajući poverenje građana u njihove vladare i slabeći sposobnost vlada da odlučno deluju.

Ipak, EU je u fokusu ovih briga. Njene neadekvatne reakcije na krize koje se događaju jedna za drugom, proizvode nelagodan utisak da, naime, uprkos tome što je pripadnica kluba bogatih demokratija, sa 28 država članica i više od 500 miliona stanovnika, EU je izgleda osuđena da uvek bude manja od zbira svojih delova.02Apeli za buđenje političkih lidera u cilju stvaranja EU koja će efikasnije i tešnje sarađivati – a takvih je bilo dosta u 2015. godini – često su se završavali, kako se ispostavilo, kao prazna, ceremonijalna obećanja u slavu jednog ideala.

Skromni napori unutar EU da se uspostavi međusobna saradnja članica u sferi odbrane dobro ilustruju ovaj problem. Niko drugi do Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, u oktobru je rekao da “Ako pogledate zajedničke evropske odbrambene politike, gomila pilića bi bila jedinstvenija odbrambena borbena jedinica.”

To ne znači da je EU na ivici raspada. I kao što je zajednica to pokazala tokom krize u evrozoni – kao što ponovo pokazuje u slučaju hitnih pitanja kao što su izbeglička i migrantska kriza – evropski lideri imaju isproban i proveren metod za suočavanje sa hitnim problemima. Oni pronalaze privremena rešenja, jedva zadovoljavajuća i osmišljena uglavnom kako bi služila svrsi nekakvog daljeg držanja EU na svom putu.

U tom duhu su stvorena i tri izuzetno skupa paketa finansijskog spasavanja Grčke, ali je odbijeno da se hrabro krene u otpis grčkog duga. Evropljani su stvorili “polu-bankarsku uniju”, koja ima zajednički nadzor i zajednički mehanizam za rešavanje pitanja propalih banaka, ali koja nema zajedničko osiguranje depozita. U oba slučaja su nacionalni politički pritisci, pre svega u Nemačkoj, bili prepreka.

Baš kao je kriza u evrozoni podelila valutni savez između severnih i južnih Evropljana, tako izbeglička kriza deli EU na njene starije zapadnoevropske članice i novije istočne. Šengenski sistem putovanja bez granica, kamen temeljac evropskih integracija, već se fragmentira po liniji zapad-istok. Ako ne želimo da barijere koje su razdvajale dve polovine Evrope pre 1989. godine ponovo izrone, biće neophodno da se zapadni Evropljani odupru iskušenju da počnu da zamišljaju da bi im bilo bolje u zajednici u kojoj je, kao u vreme Hladnog rata, bilo 15 ili manje nacija.

Da bi se izbegla potpuna dezintegracija Šengena, EU polaže svoje nade, uz tri milijarde evra svog novca, u Tursku sa ciljem da ova zemlja zaustavi talas izbeglica i migranata sa Bliskog istoka, severne Afrike i šire. EU takođe predlaže uspostavljanje snažne granice i ustanovljavanje agencije koja bi čuvala obale.

Najozbiljnije pitanje za EU u narednoj 2016. će biti posledice i efekti koje će Stari kontinent zadesiti ukoliko nijedna od ove dve mere ne bude efikasna, a istovremeno evropski gradovi počnu da se suočavaju sa terorističkim napadima kao što je bio onaj u Parizu 13. novembra.

Srodan rizik ovome bio bi i to da, uprkos uspehu mejnstrim demokratskih stranaka u borbi sa krajnjom desnicom na francuskim lokalnim izborima 13. decembra, desničarski populisti uspeju da dopru još bliže tvrđavi evropske vlasti. Verovatno je da, međutim, još podmuklija pretnja demokratiji dolazi od spremnosti uglednih evropskih političara desnog centra da pozajme retoriku i politiku svojih ekstremnih rivala. Ova praksa nagriza javnu raspravu, obećavajući jednostavna rešenja za komplikovane probleme.

Više nego u bilo kom trenutku od svog osnivanja 1957. godine i potpisivanja Rimskog ugovora,  Evropska unija će u narednih 12 do 24 meseca biti ranjiva na niz strašnih udaraca i potresa.

Svi ovi izazovi su potencijalno fatalni za jedinstvo EU – uključujući tu i britanski referendum, koji treba da se održi do kraja 2017. godine, i pokaže kakvi su stavovi građana o ostajanju u ovom bloku – ali ne nužno i za opstanak EU kao takve.

Poput Kavafijeve imaginarne države, ili Svetog Rimskog Carstva, koje je trajalo 1000 godina pre nego što ga je Napoleon izbavio iz njegove bede 1806., EU se možda neće raspasti, već će skliznuti u produženi pad nalik topljenju glečera – dok njene političke i birokratske elite nastavljaju da verno služe konfederalne običaje i procedure lišene snage i smisla. To nije ishod kojeg bi bilo koji Evropljanin sa zrnom zdravog razuma mogao poželeti. Ali to više nije nezamisliv scenario.

 

Financial Times

toni.barber@ft.com