Tag Archives: Međunarodni monetarni fond

Saudijska Arabija: priprema za život nakon nafte

Saudijski princ Mohamed Bin Salman planira da dva biliona dolara vredan fond aktivira kao “zaštitni kišobran” u eri kada nafte ispod arabijskog tla više ne bude.

Saudijska Arabija se priprema za trenutak kada njihovi naftni izvori budu, jednom za svagda, presušili. U tu svrhu, stvorili su najveći državni investicioni fond na svetu, Aramko (Aramco), koji će upravljati najvrednijom imovinom Saudijskog kraljevstva.

Tokom medijske debate koja je trajala preko pet sati, prestolonaslednik Mohamed bin Salman izneo je svoju viziju za Aramko, gargantuovski fond javnih investicija koji će u svom punom operativnom režimu kontrolisati više od dva biliona dolara vrednu imovinu koju je saudijsko kraljevstvo zaradilo prodajući svoju naftu. Princ je, u okviru te strategije, rekao da će Saudijska Arabija prodati najviše 5% akcija u Aramkovoj matičnoj kompaniji (Saudi Arabian Oil Co.) i transformisati ovog naftnog giganta u industrijski konglomerat. Inicijalna javna ponuda (IPO) može da se desi već sledeće godine, a uz to ova zemlja trenutno planira da proda (najviše) pet procenata akcija.

“Inicijalna javna ponuda za Aramko i prenošenje svojih akcija u PIF (Public Investment Fund – javni tj. državni investicioni fond Saudijske Arabije) će tehnički biti investicioni izvor prihoda saudijske vlade u doglednoj budućnosti, a ne nafta”, rekao je princ u intervjuu na kraljevskom imanju u Rijadu, koja se završila u 4 sata ujutru u četvrtak (31.mart). “Ono što je sada preostalo je da diversifikujemo ulaganja. Dakle, u roku od narednih 20 godina, bićemo ekonomija ili država čiji glavni izvor prihoda ne zavisi  od nafte. “

Danas, skoro osam decenija po otkriću prve saudijske nafte, 30-godišnji sin kralja Salmana ima za cilj da najvećeg svetskog izvoznika sirove nafte transformiše u ekonomiju koja će uspešno odgovoriti savremenim izazovima u eri na pomolu. Kako njegova strategija sve konkretnije poprima svoj oblik, brzina ovih promena mogla bi da šokira jedno ovakvo konzervativno društvo, naviklo na višedecenijska besplatna državna davanja.

Aramko, ili o moći da se kupe Bafet i Gejts

Prodaja Aramka, odnosno saudiarabijske naftne kompanije (Saudi Arabian Oil Co.), planirana je za 2018, ili, po Bin Salmanovim rečima, čak i godinu dana ranije. Fond će tada igrati glavnu ulogu u saudijskoj ekonomiji, upravljajući svojim novcem i ulaganjima kako u zemlji tako i u inostranstvu. Ovaj megafond bio bi dovoljno veliki da kupi zajedno Apple Inc., Guglov Alphabet Inc., Gejtsov Microsoft i Bafetov Berkshire Hathaway Inc. – četiri trenutno najveće svetske kompanije na berzi.

PIF konačno planira da do 2020. poveća i udeo svojih stranih investicija do 50 posto vrednosti ovog fonda (sa današnjih 5 procenata sada), rekao je Jasir Alrumajan (Yasir Alrumayyan), generalni sekretar upravnog odbora ovog fonda.Ovim planom za strukturne promene prati se niz prošlogodišnjih mera za suzbijanje potrošnje ali i sprečava da budžetski deficit premašuje 15 odsto bruto domaćeg proizvoda. Krajem decembra 2015, saudijske vlasti su podigle cene goriva i električne energije, obećavši da će okončati nepotrebnu budžetsku potrošnju nakon aktuelnog velikog pada cene nafte.

U toku je još aktivnosti kojima Saudijci teže da sprovedu “brzo sređivanje” svoje situacije. U sklopu toga, najdalje će za mesec dana biti objavljen i “Nacionalni plan transformacije”, uključujući i korake za povećanje prihoda koji neće biti od prodaje nafte – uvođenjem različitih mera kao što su permanentne takse i porezi na dodatnu vrednost.

“Radimo na povećanju efikasnosti naše potrošnje”, rekao je princ Mohamed, koji je odmah iza naslednika saudijskog trona. Vlada je dugo vremena unazad običavala da potroši i do 40 odsto više novca od planiranog nacrtom budžeta, a princ kaže kako je tih 40% svedeno na 12 odsto u 2015. godini. “Dakle, ne verujem da imamo pravi problem kada su u pitanju niske cene nafte.”

Da li je prekasno?

Postavlja se pitanje da li je zasnivanje ovog fonda ipak prekasna reakcija na više nego prepolovljenju cenu barela sirove nafte, posebno imajući u vidu saudijski uticaj na tržištu nafte. Zemlja će zamrznuti svoju proizvodnju samo u slučaju da Iran i drugi veliki proizvođači učine to isto, rekao je princ.

Studija Međunarodnog monetarnog fonda iz 2014. godine istakla je da je bilo “mnogo primera neuspeha” među zemljama koje su pokušavale da smanje zavisnost od proizvodnje energenata, a da je samo nekoliko njih uspelo. Arapsko-Zalivske monarhije možda su već propustile svoju najbolju šansu – onda kada su cene nafte bile iznad $100 dolara po barelu, a ne oko $40, kolika je sadašnja cena sirove nafte.

“Jasno je da Saudijska Arabija treba da reformiše i diversifikuje svoja ulaganja i ponovo “ulije energiju” u svoju ekonomiju, mada će ovaj potez iziskivati i nešto više od pukog povećanja investicija u ne-naftne industrije”, rekao je Pol Saliven, profesor bezbednosnih studija na Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu. “Ne možete naručivati ekonomske reforme kao da naručujete večeru iz menija sa više jela.”

Uspostavljanje kontrole

Od zasnivanja Saudijskog kraljevstva 1932. godine do danas, princ Mohamed je tokom svog mandata konsolidovao više snage nego bilo koji pređašnji vladar na njegovoj poziciji. Njegov pokušaj da “prodrma” saudijsku privredu dolazi u jeku domaćih bezbednosnih pretnji i regionalnih nemira. Tu je, pre svega, problem sa Jemenom, kraljevstvom kojim vladaju suniti koji su trenutno u ratu protiv šiitskih pobunjenika, podržavanih od strane Irana.

Kao ministar odbrane, princ Mohamed predvodi i saudijsku vojsku. On, takođe, preko Saveta za ekonomske i razvojne poslove nadgleda ministarstva finansija, nafte i privrede. Savet, koji je osnovan nakon što je njegov otac postao kralj, takođe kontroliše i ovaj gigantski Fond za javne investicije (PIF).

Princ se na maratonsku debatu o Saudijskom fondu pojavio ležerno odeven u beli taub, ali bez tradicionalne kefije, gutre i agala koji po tradiciji ukrašavaju glavu svakog beduina, sedeći u kancelariji ukrašenoj slikama kralja Abdulaziza Al Sauda, osnivača Saudijske Arabije, kralja Salmana, i prestolonaslednika Mohameda bin Najefa (Muhammad Bin Nayef).

Princ, u opuštenijem izdanju

On je rekao da bogatstvo fonda već ima udela u kompanijama, uključujući Saudi Basic Industries Corp., drugog najvećeg proizvođača hemikalija u svetu, i Nacionalne komercijalne banke, najveće banke u Saudijskoj kraljevini.

Fond pažljivo prati “dve poslovne prilike izvan Saudijske Arabije” u sferi finansijske industrije, rekao je princ, odbijajući da imenuje moguće mete akvizicije. “Verujem da ćemo zaključiti bar jednu od njih.”

Aktivnosti Aramko fonda već je postala aktivnija u inostranstvu. U julu 2015, ovaj saudijski PIF je stekao udeo od 38 odsto južnokorejske kompanije Posco Engineering & Construction Co. plativči za ovu akviziciju 1,1 milijardu dolara, a istog meseca pristavši na 10 milijardi dolara vredno partnerstvo ulaganje sa Rusijom, želeći da uloži u Ruski državni fond za direktne investicije.

‘Agresivni’ plan

Saudijski fond je angažovao stručnjake za tržište, privatni kapital i upravljanje rizicima, rekao je Alrumajan, generalni sekretar PIF-a i bivši šef  Saudi Fransi Capital-a, banke finansijski podržane od investitorskog fonda Credit Agricole SA.

“Sada radimo na različitim frontovima”, rekao je on. “Saudijska vlada trenutno prenosi na nas neka od svojih sredstava, zemljište i neke od kompanija. Imamo različite projekte u oblasti turizma i novim industrijama, čiji su potencijali u Saudijskoj Arabiji za sada neiskorišćeni.”

Tokom večere sa princom i saudijskim zvaničnicima, uz jelovnik koji je bio dugačak u nedogled, on je opisao inostrane investicione planove kao “veoma agresivne”, mada napomenuvši da bi PIF, u svom početku, bio usmereniji prema domaćim sredstvima.

“Biće to, nesumnjivo, najveći fond na Zemlji”, rekao je princ. “To će se desiti čim Aramko izađe u javnost i predstavi svoju javnu inicijalnu ponudu (IPO).”

John Micklethwait  Glen Carey  Alaa Shahine Matthew Martin, Bloomberg

Šta usporava svetsku ekonomiju?

Infografika: Focus Economics

Infografika: Focus Economics

Sedam godina nakon što je globalna finansijska kriza izbila 2008. godine, svetska ekonomija je nastavila da se spotiče u 2015. Prema UN izveštaju Stanje i perspektive svetske ekonomije 2016, prosečna stopa rasta u razvijenim ekonomijama je opala za više od 54 % od trenutka izbijanja krize. Procenjuje se da je 44 miliona ljudi u razvijenim ekonomijama nezaposleno, oko 12 miliona više nego u 2007. godini, dok je inflacija dostigla svoj najniži nivo od krize. Još više zabrinjava to što su stope rasta razvijenih zemalja takođe postale nestabilne. To je iznenađujuće, jer, s obzirom da  razvijene zemlje imaju potpuno otvorene kapitalne račune, trebalo je da imaju koristi od slobodnog protoka kapitala i međunarodne podele rizika – i used toga iskuse vrlo malu makroekonomsku nestabilnost. Osim toga, socijalni transferi, uključujući naknade za nezaposlene, trebalo je da omoguće domaćinstvima da stabilizuju svoju potrošnju.

Ali dominantne politike tokom postkriznog perioda – fiskalno povlačenje i kvantitativno popuštanje (QE) glavnih centralnih banaka – ponudili su malo podrške za podsticanje potrošnje domaćinstva, investicije i rast. Naprotiv, oni su težili da stvari učine gorim.

U SAD, kvantitativno popuštanje nije povećalo potrošnju i investicija delimično i zbog toga što se većina dodatne likvidnosti vratila u kasu centralnih banaka u obliku slobodnih rezervi. Zakon o regulisanju olakšica u finansijskim uslugama iz 2006. godine, koji je ovlastio Federalne rezerve da plate kamatu na obavezne i slobodne rezerve, potkopao je glavni cilj QE.

Zaista, sa finansijskim sektorom SAD na ivici kolapsa, Zakon o hitnoj ekonomskoj stabilizaciji iz 2008 je pomerio datum stupanja na snagu ponude kamate na rezerve za tri godine, do 1. oktobra 2008. godine Kao rezultat toga, viškovi rezervi koje drži Fed su porasli, od prosečno 200 milijardi $ u toku 2000-2008 na $ 1.6 triliona tokom 2009-2015. Finansijske institucije odlučile su da zadrže taj svoj novac kod Fed umesto da kreditiraju realnu ekonomiju, zarađujući skoro 30 milijardi $ – potpuno bez rizika – tokom poslednjih pet godina.

Ovo je zapravo velikodušna – i uglavnom skrivena – subvencija centralne banke za finansijski sektor. I, kao posledica povećavanja Fed-ovih kamatnih stopa iz prošlog meseca, subvencije će se povećati za 13 $ milijardi dolara ove godine.

Kontraproduktivni podsticaji su samo jedan od razloga da mnoge od očekivanih koristi od niskih kamatnih stopa nisu materijalizovali. S obzirom da je kvantitativno popuštanje (QE) uspela da održi blizu nule kamatne stope za skoro sedam godina, ona je trebalo da podstakne vlade u razvijenim zemljama da se zadužuju i ulažu u infrastrukturu, obrazovanje i socijalni sektor. Povećanje socijalnih transfera u post-kriznom periodu bi povećalo agregatnu tražnju i pomoglo potrošnju.

Pored toga, u izveštaj UN-a jasno pokazuje da, u celom razvijenom svetu, privatne investicije nisu rasle kao što se moglo očekivati, s obzirom na ultra niske kamatne stope. U 17 od 20 najvećih razvijenih ekonomija, rast investicija je ostao niži tokom perioda nakon 2008. godine nego u godinama pre krize; pet zemalja doživelo je pad investicija u toku 2010-2015.

Globalno, dužničke hartije od vrednosti izdate od strane nefinansijskih korporacija – koje bi trebalo da podstaknu fiksne investicije – značajno su povećane u istom periodu. U skladu sa drugim dokazima, to znači da su se mnoge ne-finansijske korporacije zajmile, iskoristivši niske kamatne stope. Ali, umesto za ulaganja, one su koristile pozajmljeni novac da otkupe svoje akcije ili kupovinu drugih finansijskih sredstava. QE tako stimulisao velika povećanja zaduženosti, tržišnu kapitalizaciju i profitabilnost finansijskog sektora.

Ali, opet, ništa od ovoga nije mnogo pomoglo realnoj ekonomiji. Jasno je da držanje kamatnih stopa na nivou bliskom nuli ne mora da dovede do viših nivoa kredita ili investicija. Kada je bankama data sloboda izbora, one su izabrale profit koji nosi nulti rizik ili čak i finansijske spekulacije umesto pozajmljivanja koje će podržati šire ciljeve ekonomskog rasta.

Nasuprot tome, kada Svetska banka ili Međunarodni monetarni fond daju jeftin novac u zemljama u razvoju, one nameću uslove u vezi sa tim šta mogu da urade sa njim. Da bi imali željeni efekat, QE je trebalo da prati ne samo zvanični napori da se obnove narušeni kanali kreditiranja (posebno onih koji su usmerene na mala i srednja preduzeća), već i konkretne ciljeve kreditiranih banaka. Umesto efektivnog podsticanja banaka da ne pozajmljuju, Federalne rezerve trebalo je da kažnjavaju banke za održavanje viškova rezervi.

Dok su ultra niske kamatne stope dala malo prednosti razvijenim zemljama, oni nametnule značajne troškove za zemlje u razvoju. Nenamerna, ali ne i neočekivana, posledica ublažavanja monetarne politike je nagli rast prekograničnih tokova kapitala. Ukupno priliv kapitala u zemlje u razvoju u 2008. godini porastao je sa oko 20 milijardi $ na preko 600 milijardi $ u 2010. godini.

U to vreme, mnoge zemlje u razvoju imale su velike problem u pikušaju da odgovore na takve snažne uplive kapitala. Vrlo malo toga je otišlo u fiksne investicije. U stvari, rast investicija u zemljama u razvoju značajno je usporen tokom postkriznog perioda. Ove godine, zemlje u razvoju, uzete zajedno, očekuju da će zabeležiti po prvi put neto odliv kapitala – u ukupnom iznosu od 615 $ milijardi dolara – od 2006. godine.

Ni monetarna politika ni finansijski sektor ne rade ono što bi trebalo da rade. Izgleda da je poplava likvidnosti nesrazmerno otišla u pravcu stvaranja finansijskog bogatstva i naduvavanja finansijskih mehurova, a ne u jačanje realne ekonomije. Uprkos oštrom padu cene kapitala širom sveta, tržišna kapitalizacija kao deo svetskog BDP-a i dalje je visoka. Rizik od druge finansijske krize ne može se ignorisati.

Postoje i druge politike koje bi mogle doprineti ostvarivanju obećanog obnavljanja održivog i inkluzivnog rasta. Na prvom mestu je promena pravila tržišne ekonomije kako bi se osigurala veća jednakost, dugoročnije razmišljanje, i obuzdavanje finansijskog tržišta efikasnom regulacijom i odgovarajućim strukturnim podsticajima.

Ali biće potrebno i snažno povećanje investicija u infrastrukturu, obrazovanje i tehnologiju. Oni će morati da se finansiraju, barem delimično, nametanjem poreza za životnu sredinu, uključujući poreze na karbonski otisak i poreze na monopole i druge rente koje su postale sveprožimajuće u tržišnoj ekonomiji – i doprinose enormno nejednakosti i usporenom rastu.

 

Hamid Rashid

(Hamid Rašid je bivši generalni direktor za multilateralne ekonomske poslove u Ministarstvu spoljnih poslova Bangladeša, viši savetnik pri UNDP Birou za razvojnu politiku i šef globalnog ekonomskog monitoringa na Katedri Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja)

 

Project Syndicate

 

Svetsko ekonomsko usporavanje: mamurluk, ne i koma

Dug leži iza mnogo toga što se dogodilo u proteklih sedam godina, piše za FT harvardski profesor ekonomije Kenneth Rogoff.

03

Globalna ekonomija se verovatno nalazi u kasnijim fazama dužničkog ‘super ciklusa’

Šta je prava dijagnoza tavorenja globalne ekonomije? Ušli smo u sedmu godinu globalne finansijske krize, a Međunarodni monetarni fond nastavlja da svoje prognoze globalnog rasta spušta naniže, sada na najniži nivo od 2009. godine.

Neki tvrde da živimo u svetu nedovoljne potražnje, i da smo osuđeni na decenije takozvane sekularne stagnacije. Može biti. Ali, druga mogućnost je da je globalna ekonomija u kasnijim fazama dužničkog “super ciklusa”, koji se slomio pod teretom nagomilanog duga tokom godina manjka regulative i finansijskog viška.

Ako je tako, bilo bi veoma teško dobiti razumljiv dugoročni trend rasta sve dok se dim ne raziđe. Alvin Hansen, profesor na Harvardu, prvi put je izašao sa hipotezom o sekularnoj stagnaciji (odnosno, minornom rastu ili odsustvu rasta u ekonomiji) još 1938, neposredno pre spektakularnog buma produktivnosti.

U kasnim 1970-tim, mnogi analitičari su verovali da će se svet suočiti sa visokom inflacijom i niskim rastom (“stagflacijom”) na neodređeno dugo vreme. U ranim 2000-im, mnogi vrhunski ekonomisti su verovali da će povišeni rast produktivnosti trajati decenijama.

Šta god da je nečiji sud o faktorima koji pritiskaju globalnu ekonomiju, važno je pronaći pristupe koji su robusni. Znatno povećanje kvalitetnih infrastrukturnih investicija je sjajna ideja. Ona, međutim, ne može dovesti do povećanja potrošnje tako da se ona uspostavi kao trajniji trend.

Šta ako je dijagnoza sekularne stagnacije pogrešna? Tada bi loše dizajniran stalni rast državne potrošnje mogao da stvori samu bolest koju je trebalo da izleči.

01

Zapravo, ne može biti sumnje da je dužnički super-ciklus faktor koji stoji iza značajnog dela onoga što je svet doživeo u proteklih sedam godina. To je rezultiralo prvo krizom rizičnih hartija od vrednosti u SAD, potom krizom evropske periferije, a sada proizvodi nevolje Kinezima i novim, brzorastućim tržištima.

Cela priča ima prethodnike u ranijim sistemskim finansijskim krizama, i kvantitativno i kvalitativno. Iskustvo Amerike – bez obzira da li neko gleda putanje cena u stambenom sektoru ili cene kapitala, nezaposlenost i proizvodnju, ili javni dug – jasno prati standarde iz prošlih sistemskih finansijskih kriza.

Ovo, naravno, ne znači da su sekularni faktori nebitni. Većina finansijskih kriza ima svoje korene u ekonomskom usporavanju usled nemogućnosti da se izdrži teret dugova.

Sigurno je da je nepovoljna demografija važna. Neki ekonomski istoričari tvrde da će stopa tehnološkog napretka uskoro drastično usporiti, ali drugi tvrde suprotno, ukazujući na veštačku inteligenciju i umrežavanje globalnih istraživača, što poboljšava njihovu sposobnost da uče jedni od drugih. Istina je da je rast produktivnosti u SAD i Velikoj Britaniji sumoran u poslednje vreme. To može biti delimično zbog kolapsa svetskih privatnih investicija nakon krize.

Ili je ovo, možda, delimično iluzija; merenje realnog ekonomskog rasta u svetu gde se stalno uvode novi proizvodi je teško – možda teže nego ikada, s obzirom na sve veći značaj nematerijalnih umrežavanja, komunikacije i robe zasnovanih na znanju (knowledge goods) – onih roba i usluga u koje je uključeno znanje (informacije o aplikaciji, funkcionisanju itd). Standardne mere proizvodnje ne uzimaju u obzir slobodno vreme, uključujući odlazak u penziju – baš one prostore gde je tehnološki napredak postigao neke od najvećih uspeha.

Možda je najubedljiviji razlog da se veruje da su ekonomske nevolje u svetu izazvane hroničnim nedostatkom tražnje izuzetno nizak nivo dugoročnih globalnih kamatnih stopa. Ali, opet, postoje i druga objašnjenja.

02

Postkrizni finansijski propisi su primorali banke, penzione fondove i osiguravajuće kompanije da kupe značajne količine “sigurnog” državnog duga. Ovi propisi su priklještili mnoge male i srednje dužnike, koji se suočavaju sa strogim ograničenjima o tome koliko oni mogu da pozajme, ako uopšte nešto mogu da pozajme.

Strah od sledeće finansijske krize podiže tražnju za državnim obveznicama. Centralne banke su usisale dugoročne sigurne hartije od vrednosti sa tržišta, ponovo namećući opadanje kamatnih stopa.

Ako je dužnički super ciklus izvor naših bolesti, što je pravi odgovor? Radikalan odgovor je da se kamatne stope smanje znatno ispod nule. Ovo će povratiti moć monetarne politike da podstakne rast. Ali za sada to je pitanje daleke budućnosti.

Većina ekonomista se slaže da bi na kratak rok trebalo iskoristiti dugoročna ulaganja u finansiranje produktivnih investicija u infrastrukturu i obrazovanje, ali to bi pomoglo ako bi zemlje stvorile institucije koje bi bile bolje u odabiru projekata.

Američki naprednjaci koji favorizuju ulaganja u infrastrukturu verovatno ne misle na izgradnju ogromne ograde duž meksičke granice, a nemački zagovornici fiskalne ekspanzije ne predviđaju još jedan fijasko sa berlinskim aerodromom.

Američki predsednik Barak Obama je jednom prilikom predložio stvaranje banke za finansiranje infrastrukturnih radova, koja bi zapošljavala tehnokrate sposobne da pruže objektivnu analizu. Bila je to dobra ideja.

Ukoliko razvijene ekonomije nameravaju da nastave sa povećanjem državnih izdvajanja (ono sada čini 57 odsto autputa u Francuskoj), neophodno je da se pronađu bolji načini da se naprave pravi izbori i odluke. Potrebne su nove politike, ali one prave vrste – i kao odgovor na tačnu dijagnozu.

 

Kenneth Rogoff, FT

(Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard)

 

Corbyn i izumiranje centra

02

Jeremy Corbyn, poznati levičarski disident, odneo je ubedljivu pobedu u trci za mesto lidera britanske Laburističke partije. Komentatori tvrde da to umanjuje šanse laburista na sledećim izborima i možda su pravu. Samo se pitam kako ljudi očigledno zatečeni Corbynovim uspehom odjednom tačno znaju šta njegova pobeda znači. Ali hajde da se igramo nečeg drugog. Skrećem pažnju na ono što je u stvari dovelo do Corbynove pobede – nestajanje umerenih laburista, piše Paul Krugman za NYT.

Kada je u pitanju ekonomija, svi Corbynovi protivkandidati su podržali politiku štednje Konzervativne partije. Oni su prihvatili i neuverljiva opravdanja te politike i preuzeli odgovornost za tuđe greške. Po analogiji sa SAD, to je kao da su 2004. svi demokratski kandidati za predsednika govorili, “Nacionalna bezbednost je zakazala, mi smo krivi za 11. septembar 2001”. Naravno da bi se glasači onda okrenuli kandidatu koji govori nešto drugo, bez obzira na njegove stavove.

Laburisti su u Britaniji nepravedno optuženi za pogrešnu fiskalnu politiku, to jest da je njihova vlada od 1997. do 2010. previše trošila, što je dovelo do deficita, dužničke krize i recesije. Onda je konzervativna vlada navodno bila prinuđena na velike budžetske rezove, pre svega u socijalnim davanjima. Većina britanskih medija je bez zadrške prihvatila ovo tumačenje konzervativaca. U pitanju je spektakularna obmana, jer je ovo objašnjenje skoro sasvim pogrešno.

Da li je poslednja laburistička vlada zaista vodila neodgovornu fiskalnu politiku? Pred početak krize 2008, Britanija je imala mali budžetski deficit – sličan tadašnjem američkom. Britanski dug izražen kao udeo BDP-a bio je manji nego kada su laburisti preuzeli vlast desetak godina ranije. Bio je manji nego u bilo kojoj razvijenoj ekonomiji, osim u Kanadi. Danas se tvrdi da je fiskalna pozicija bila znatno lošija nego što brojke pokazuju, zbog pregrevanja britanske ekonomije izazvanog neodrživim mehurom rastućih prihoda. Ali u ono vreme to niko nije govorio. Naprotiv, u nezavisnim izveštajima, na primer Međunarodnog monetarnog fonda, sugerisano je da bi smanjivanje deficita bilo korisno, ali niko nije govorio da vlada rasipa novac i troši iznad svojih mogućnosti.

03Foto: Gardijan

Istina je da je britanski deficit naglo porastao posle 2008, ali to je bila posledica krize, a ne njen uzrok. Javni dug je takođe porastao, ali je i dalje bio niži od nivoa zabeleženih tokom većeg dela istorije moderne Britanije. Najbolji dokaz za to je poverenje investitora u britansku solventnost: kamatne stope su ostale niske. To znači da stvarni ekonomski problemi nisu posledica fiskalne krize i da oštri zaokret u pravcu štednje nije bio neophodan.

Ukratko, priča o krivici laburista za ekonomsku krizu i nužnosti uvođenja mera štednje je besmislena. Ali britanski mediji je uporno ponavljaju, a prihvatili su je i svi Corbynovi protivkandidati, čime su se praktično složili sa konzervativcima da su laburisti upropastili ekonomiju, što prosto nije tačno. Zato Corbynov trijumf nije iznenađenje, u kontrastu sa spremnošću umerenih laburista da prihvate svoje navodne greške iz prošlosti.

Postavlja se pitanje zašto su na to pristali. U Americi je to drugačije. Optužbe za deficit su bile predmet rasprava 2010-2011, ali nikada nisu definisale okvir debate. Umereni američki demokrati nisu mekša verzija republikanaca. Deo odgovora je i u tome što američki mediji nisu naseli na fiskalne fantazije. Kako god, opšti je utisak da se laburistički mejnstrim odrekao svojih uverenja, što mi je neshvatljivo. Tako da Corbynov uspeh nije toliko posledica skretanja biračkog tela stranke ulevo, koliko posledica neobične i tužne istorije moralnog i intelektualnog propadanja umerene struje u Laburističkoj partiji.

 

The New York Times, 14.09.2015, Peščanik 16.09. 2015.

Srodni linkovi:

The Guardian – Oksbridž klub

The Guardian: Jeremy Corbyn – promena izbornog pejzaža

Frankfurter Allgemeine Zeitung – Povratak u osamdesete?

Znaci upozorenja: globalna trgovinska stagnacija

Svi podaci ukazuju na to da je došlo do usporavanja tempa novih investicija uz ograničavajući proces oporavka, piše Stephanie Flanders za Fajnenšel tajms.

03

Sa Grčkom koja (barem trenutno) nije u žiži interesovanja svetske javnosti, briga globalnih investitora preusmerila se ka budućem rastu američkih kamatnih stopa, kao i nestabilnosti tržišta do koje bi ovaj trend mogao dovesti. Izgleda da su ove godine ulagači vrhunski nezainteresovani za stagnaciju svetske trgovine. Ovo se, međutim, može ispostaviti kao greška koja bi nas skupo stajala.

Najnoviji Svetski trgovinski pregled (World Trade Monitor) ukazuje kako je obim globalne trgovine opao u maju za 1,2 odsto. To je četvrto iskliznuće u pet meseci ove godine, uz porast od samo 1,5 odsto u proteklih 12 meseci – manje od rasta globalne proizvodnje i daleko ispod dugoročnog proseka od oko 7 odsto godišnje.

Problem se već neko vreme pogoršava. Trgovina je imala prilično dobre povraćaje u 2010. godini, nakon globalne recesije, ali je otad razočaravajući trend uz rast od jedva 3 odsto u 2012. i 2013. Sada se čini da se globalno ne može računati ni na to.

Preovladava mišljenje da “ne moramo da brinemo” o ovoj slabosti jer je ona u velikoj meri “strukturna” to jest sistemske prirode. Prema ovom argumentu, izuzetne snage koje su dogovorile da trgovinski rast bude intenzivan tokom 1990-ih i 2000-ih, sada su se primakle svom prirodnom kraju.

Te dve decenije su nam donele istorijski pad trgovinskih barijera i globalnih transportnih troškova, zajedno sa dramatičnim ulaskom novonastalih tržišnih privreda u svetski trgovinski sistem – ovo naročito važi za Kinu. Sve to je, zauzvrat, doprinelo kreiranju mnogo dublje podele međunarodne radne snage, koja je uspostavila svakovrsne poslovne veze, od jednog jedinstvenog proizvodnog lanca, koji se prosire sve do udaljenih krajeva sveta.

01

Nedavna studija Međunarodnog monetarnog fonda objavila je proračun da je 1990. godine svakih 1 odsto rasta globalnog prihoda generisao 2,5 odsto u globalnoj trgovini, što je daleko više nego u prošlosti. Ali to više nije slučaj. Očigledno da globalni trgovinski rast nije mogao da zauvek ostane ovako intenzivan. U stvari, obim trgovine i usluga i dalje se kreće naviše. Ali, u proizvodnji, podizanje troškova i veća samodovoljnost na tržištima u razvoju, uz promenu proizvodnih rutina i procesa širom sveta, dovele su do toga da veliki deo tih komplikovanih globalnih lanaca vrednosti nije bio opšti poslovni izbor – naprotiv. Od 2013. godine, svakih 1 odsto globalnog rasta proizveo “trgovinsku rupu” od samo 0,7 odsto.

Kina već sama po sebi predstavlja veliku studiju slučaja. Sredinom 1990-ih je čak 60 odsto vrednosti kineske izvozne robe poticalo od uvoznih delova i materijala. Procenat stranih komponenti u kineskoj robi za izvoz je sada pao na oko 35 odsto. Za razliku od Kine, u Sjedinjenim Državama, proizvodnja uvoznih komponenti uopšte nije porasla kao udeo u bruto domaćem proizvodu još od 2000-te. U deceniji koja je prethodila, ona je bio skoro udvostručena.

Po nekima, ovo je sasvim prirodno i nema razloga za brigu. Strukturne sile, međutim, mogu objasniti razloge zbog kojih trgovina ima sve sporiji rast – iako nije u stanju i da objasni zašto uopšte jedva da raste.

Postoje, zapravo, još tri kratkoročna objašnjenja za ove slabe trgovinske brojke, na koja bi pažnja kreatora politika trebalo da se fokusira.

Prvo kratkoročno objašnjenje je da globalna investiciona potražnja nastavlja da pada. Tokom nekoliko proteklih godina, razvoj tržišne privrede brzorastućih zemalja je uspostavljao trend, mada je kapitalna potrošnja sada usporena i u takvim zemljama. Ovo se pretvara tj. prevodi u niži trgovinski rast jer su kapitalna dobra i proizvodi po svojoj prirodi trgovinski intenzivni. Ovo je bitno jer ne samo da se time “prigušuje” današnji rast, već se time, takođe, može ograničiti rast u budućnosti, i to dodatnim usporavanjem rasta produktivnosti.

02

Još jedan od opominjućih trgovinskih podataka je da, ako se ove godine ne vidi oporavak domaće tražnje u SAD i Evropi, onda se on neće videti ni bilo gde drugde. Izgleda da je Latinska Amerika doživela privrednu kontrakciju to jest smanjenje obima proizvodnje u periodu između kraja marta i početka jula, a JP Morgan procenjuje da su azijske ekonomije, posebno brzorastuća tržišta – bez Kine – doživele rast od samo 1,4 odsto. Kina je nešto bolja, ali ni približno kakva je donedavno bila. Ova slabost je zabrinjavajuća u trenutku kada mnoge vlade ovih zemalja imaju manje prostora za ublažavanje i manevrisanje u sferi svojih privredno-ekonomskih i finansijskih politika nego što je to bio slučaj u prošlosti, i već se hvataju u koštac sa slabim cenama robe i jačim dolarom.

Peking je prošlog vikenda najavio nove mere oživljavanja tražnje kroz snažniji izvoz – uključujući i nešto fleksibilniji kurs svoje valute. Prisutna je sumnja da će kineske vlasti uspeti da odrade veliku depresijaciju u renminbi, kada u isto vreme takođe pokušava da razvije svoju ulogu kao rezervne valute, a kineske kompanije imaju toliko zamašne dolarske pozajmice. Ipak, pritisci na rastuće azijske ekonomije više su nego očigledni.

Sve ovo ukazuje na završnu lekciju i zaključak: u današnjoj globalnoj ekonomiji, vlade i njihove politike ne bi trebalo da pokušavaju reflaciju svojih ekonomija na uštrb slabe valute. Od dolaska na vlast 2012. godine, japanski premijer Šinzo Abe je učinio mnogo kako bi pomogao ekonomiji svoje zemlje, iako postoji jedna stvar koju njegova “Abenomika” (Abenomics) nije postigla: nije uspela da poveća japanski izvoz. Mnogi evropski donosioci odluka misle da bi slab evro bio pravi put oporavka evrozone. Ali, ovaj recept još uvek nije upalio. Neto trgovinski bilans napravio je negativan doprinos rastu evrozone u prva tri meseca 2015. godine, dok će EU trgovinski bilans verovatno biti jedva pozitivan do kraja 2015. godine.

Uz sve priče o evru i njegovim perspektivama, jedan ohrabrujući aspekt evropskog oporavka na prelazu iz prošle u ovu godinu bila je snaga domaće tražnje. Međutim, privatni investicioni kapital u evrozoni je i dalje je bez uzlazne krivulje, pa je je čak bio i slabiji nego u SAD od 2010. godine.

Ukoliko se podignu potrošnja i investicione firme s obe strane Atlantika, trebalo bi da počnemo da uočavamo i uzlazne trendove u globalnoj trgovini. Ali političari ne bi trebalo da se detinjasto zavaravaju kako će ih “trgovina po sebi” spasti njihovih domaćih ekonomskih agonija, kao što je to bio slučaj u prošlosti.

 

(Stephanie Flanders je glavni strateg pri JPMorgan Asset Management za evropsko tržište)

Financial Times

Slab evro – bolji izvoz, a time i EU, trenutno bolja od SAD

Poslovanje evropskih kompanija je bolje nego preko Atlantika

01Foto: Fox News

Nakon što su protekle sedmice svetskim biznisom dominirali kvartalni i polugodišnji poslovni rezultati američkih kompanija, krenula je i sezona objavljivanja rezultata poslovanja EU, koja je ušla u svoj zenit; prve naznake trenda su dosta ohrabrujuće, barem po analizama stručnjaka.

Švajcarski bankarski gigant UBS je u ponedeljak izvestio o skoku svog profita u drugom kvartalu, i to za više od 50% u poređenju s kvartalom godinu pre. Zasluge za takve rezultate, koji su nadmašili sve projekcije eksperata, pripisuju se pojedinačnom doprinosu svakog UBS-ovog dela poslovanja i regiona.

Ovakvi rezultati se nadovezuju na niz drugih, takođe pozitivnih rezultata koji su iznenađenje kada se u pitanju prinosi o kojima su izvestile evro-kompanije; ovde treba uključiti i francusku industrijsku grupu i sektor njene vojne industrije Thales, čije su akcije dosegle rekordni nivo, a nakon objave rezultata poslovanja u prvoj polovini godine, koji su bili bolji nego što su tržišta očekivala.

Britanska telekomunikaciona kompanija Vodafone je takođe objavila rezultate poslovanja po kojima se vidi poboljšanje na njena dva vodeća tržišta – u Nemačkoj, i, naravno, Velikoj Britaniji.

Protekle sedmice je niz velikih američkih kompanija – od Epla, preko Amazona, do Ameriken Ekspresa – izvestio o kvartalnom profitu u aktuelnoj sezoni a koji se, za sada, ipak ocenjuje kao mešovit. Po podacima firme Standard & Poor’s (S&P) 500, koja je u sastavu berzanskog indeksa Standard & Poor’s (S&P) 500, u drugom kvartalu bi, shodno trenutnim očekivanjima, trebalo da zabeleže 2,2-procentni pad prinosa, što bi bio prvi kvartalni pad prinosa ovih kompanija još od trećeg kvartala 2012.

Ovakvo stanje je mahom posledica visokog kursa dolara, što je rezultiralo topljenjem profita američkih multinacionalnih kompanija s inostranih tržišta. U anketi Rojtersa, procena analitičara kazuje da su prinosi kompanija iz S&P 500 indeksa u proteklom kvartalu pali za gotovo četiri odsto u odnosu na isti prošlogodišnji period.

08

Oni koji se bave analizom tržišta i biznisa kažu da se prognoze evropskih profita, u poređenju sa Sjedinjenim Državama, čine boljim nego što su bile dugo vremena unazad, uglavnom usled niskog kursa evra, zbog čega jača konkurentnost EU usluga i proizvoda na svetskom tržištu. Uz to, privreda u evrozoni je počela da se oporavlja.

“Evropska ekonomija dobija na sve snažnijem zamahu. Pogledajte šta su predviđali investitori početkom ove godine, a to je bio ekonomski rast od jedan odsto, dok sada govore o 1,5%-tnom rastu, tako da je ekonomska snaga iznenadila sve one koji su ulagali ili hteli da ulažu u EU biznise. Moglo bi, međutim, doći do privremenih odstupanja u drugom kvartalu, usled krize u Grčkoj”, rekao je Ričard Džefri (Richard Jeffrey), direktor investicionog odeljenja u kompaniji Cazenove Capital.

Jačanje oporavka EU ekonomije, kao i slabost evra, koji je prema dolaru u proteklih 12 meseci oslabio za oko 18 odsto, ostaju među ključnim faktorima pozitivnih prognoza o korporativnim profitima u evrozoni, tvrde analitičari.

“Depresijacija evra glavna je pokretačka sila u osnovi naših prognoza ovog značajnog i nadasve neočekivanog rasta profita u prvih šest meseci 2015. godine. Naše prognoze govore o 25%-tnom rastu profitnih prinosa u EU bez Velike Britanije, što je dvostruko više od očekivanja, koja su se u poslednjih šest meseci kretala u rasponu od devet do 12 odsto”, rekao je Robert Parks, šef strateških finansija HSBC banke.

Čini se da ovakav stav dele i ostali analitičari, ukazujući pritom da su, iako su evropske deonice porasle ove godine, prognoze za iznenađenja po pitanju kompanijskih profita možda potcenjene, i to u priličnoj meri. “Investitorske prognoze po pitanju profita evropskih firmi su bile previše oprezne, pa ako bude iznenađenja biće ih kod profita, što bi značilo da će akcije evropskih berzi imati bolje performanse”, izjavio je Robert Parker, savetnik pri banci Credit Suisse.

Panevropski STOXX indeks 600 kompanija je od početka godine u plusu oko 14 odsto, u poređenju s dobitkom od gotovo pet odsto u slučaju berzanskog indeksa S&P 500, referentnog indikatora za američke akcije i deoničare.

06

Izgledi za ekonomiju i privredu unutar evrozone su se poboljšali zahvaljujući padu cena nafte, niskom kursu evra i merama Evropske centralne banke (ECB), iako je taj finansijsko-monetarni blok i dalje podložan potencijalnim tržišnim potresima, objavio je u ponedeljak Međunarodni monetarni fond (MMF).

U najnovijem izveštaju o poslovanju unutar EU regiona, MMF je procenio kako će evrozonska privreda naredne godine porasti za 1,7 odsto, nakon što će ove 2015. verovatno osnažiti za 1,5%.

MMF, međutim, upozorava kako je evro-region i dalje ‘ranjiv na moguće potrese’. Izuzev neizvesnosti koja je posledica ekonomskih potresa u Grčkoj, koja je s kreditorima upravo pre nekoliko sati započela pregovore o trećem paketu međunarodne finansijske pomoći, još je nekoliko faktora koji bi mogli da u narednih pet godina potisnu evropski ekonomski rast.

‘Ovo uključuje visoku stopu nezaposlenosti, posebno među mladima, veliku zaduženost firmi i porast nenaplativih kredita u bankarskom sistemu’, izjavio je Mahmud Pradam (Mahmood Pradham), zamenik direktora evropskog odeljenja MMF-a.

On je istakao i da bi pad poverenja, čiji bi uzrok bili potencijalno umanjenje procena daljeg privrednog rasta ili usled rasta geopolitičkih napetosti, mogao da evro-blok dovede do produžene stagnacije ekonomskog rasta na otprilike jedan odsto.
MMF procenjuje da bi se ovogodišnja inflacija mogla zadržati negde oko nule, dok bi iduće godine porasla na 1,1%.

MMF je još istakao i svoju podršku programu ECB-a za kupovinu državnih obveznica za 60 milijardi evra mesečno, ili ukupno više od 1.000 milijardi tokom godinu i po dana. Pradam misli da je ovaj program podstakao poverenje kao i poboljšao finansijske uslove, pa poručuje da bi trebalo da ostane na snazi do, kako je već planirano, septembra 2016. godine, a možda i duže, ukoliko za to bude potrebe.

09

Tako je u evrozoni – a kako je sa Britancima?

Barak Obama im je pre neki dan poručio da ‘Ukoliko izađete iz Evropske unije, postaćete beznačajan igrač na svetskoj sceni’. Zato Britanija mora da ostane u Evropskoj uniji – ukoliko želi nastavak svog uticaja na svetskoj poslovnoj sceni’, izjavio je američki predsednik u intervjuu za Bi-Bi-Si.

On je takođe rekao da britansko članstvo u EU ‘pruža veću veru u snagu transatlantskog saveza’. Obama je, govoreći o Evropskoj uniji, rekao da ova političko-ekonomska struktura svet čini sigurnijim i perspektivnijim, dodavši da je Britanija najbolji partner Sjedinjenim Državama upravo zbog svoje spremnosti da svoju moć i potencijale upotrebljava na način koji se pruža dalje od pukog kratkoročnog interesa, čineći na taj način ovaj svet daleko bezbednijim.

Rekavši kako je britanski premijer Dejvid Kameron ndasve uzoran partner Amerikancima, on je njegovoj vladi čestitao jer je uspela da potroši dva odsto bruto domaćeg proizvoda na odbranu, što je sasvim u skladu s prethodnim NATO preporukama.

…A sa Grcima…?

EU ekonomija zavisi i od njene relacije sa Grčkom. Nedavni transkript pokazuje kako je bivši grčki ministar finasija Janis Varufakis skovao “plan B” za munjevito bekstvo iz evrozone, rekavši da se ‘Cipras uplašio, pa sam dao ostavku’.

Yanis Varoufakis je medijima otkrio da je u svom ministarstvu sastavio tajni tim hakera koji su bili u stanju da upadnu u državni računarski sistem, prilikom osmišljavanja paralelnog monetarnog sistema u slučaju nužnog i hitnog prelaska s evra na drahmu.

U cilju očuvanja tajnosti ove operacije, Varufakis je napravio tim od samo pet osoba koje su nekoliko meseci pripremale Grčku da “pritiskom na dugme” promeni valutu u slučaju nužde. Ključnu rolu u operaciji imao je IT ekspert kojeg je Varufakis doveo sa Univerziteta Kolumbija. On je provalio u softverski sistem poreske uprave kako bi pokupio sve potrebne podatke o računima rezervi i poreskim brojevima svih poreskih obveznika u Grčkoj. Ovo je moralo da se obavi u potpunoj tajnosti jer su grčke finansije već tada bile pod kontrolom “trojke” – MMF-a, Evropske centralne banke i Evropske komisije, tako da Varufakisova “fantastična petorka” nije tražila dozvolu da bi pristupila podacima.

Ovo bi, naime, kod “trojke” izazvalo sumnju i na taj način prerano otkrilo da Grci pripremaju svoj “plan B”.

12

Bivši grčki ministar finansija je ovaj uzbudljivi zaplet otkrio tokom jednog skupa investitora u Londonu, a transkript je procureo do grčkih novina Katimerini nedelju dana nakon što je dao ostavku.

Prema tom planu, platni sistem bi se u početku obavljao putem ‘obveznica’, inspirisanih eksperimentom sprovedenim u Kaliforniji nakon sloma banke Lehman Brothers. Ovakav paralelni bankarski sistem omogućio bi grčkoj vladi da stvori likvidnost evra i zaobiđe “finansijsko davljenje” Evropske centralne banke.

“Premijer (Cipras) mi je, pre nego što smo u januaru dobili izbore i došli vlast, dao zeleno svetlo da smislim Plan B”, rekao je tom prilikom Varufakis. Ipak, kada je došao trenutak da se plan realizuje, Cipras je shvatio da se radi o vrlo teškom i rizičnom potezu. Varufakis je rekao da je to otvoreno saznao u izbornoj noći, kao i da je to bio razlog zbog kojeg je dao ostavku.

Prema njegovim rečima, nemački ministar finansija Šojble mu je rekao da će mu “Grexit obezbediti dovoljno moći da kasnije, nakon Grčke, nametne Francuskoj ono čemu se Pariz tako dugo opirao: da prebaci odlučivanje o budžetu iz Pariza u Brisel.”

Janis Varufakis je za britanski Telegraf rekao da su transkripti “uglavnom tačni”, kao i da je Šojble već doneo odluku o izbacivanju Grčke iz evrozone, pa da sada samo kupuje vreme. On je dodao i da je jedan deo medijskih izveštaja namerno izvučen iz konteksta – “samo kako bi me predstavili kao ministra-veleizdajnika koji je izvan kontrole”.

“Cipras potpisao kapitulaciju”

Da li je Grčka zatvorenik Troike čija je propisana terapija evro, ili će svoj lek pronaći u bekstvu iz evropske valute?

00

Prošlo je šest meseci riskantne politike koja je bez ikakve potrebe izazvala nesagledivu štetu privredi i ekonomiji Grčke, piše šef ekonomske rubrike u londonskom dnevniku Gardijan Leri Eliot (Larry Elliot), a povodom odluke atinske vlade da u velikom obrtu situacije, čak i uprkos odluke naroda koju je sama želela na referendumu, prihvati sve zahteve poverilaca ne bi li dobila novi, treći kreditni paket finansijske pomoći. “Ovo je jednim delom tragedija a delom farsa, dok je završna faza grčke drame počela bez hepienda”, piše ovaj britanski list u analizi pod naslovom “Cipras mahao sabljom dok se nije istupila – i to s kojim ciljem?”.

Grčka je sada na optuženičkoj klupi svojih poverilaca, atragedija je u tome jer se na vidiku ne nazire kraj stradanju grčke nacije, čija se ekonomija tokom proteklih pet godina smanjila za čitavih 25 odsto, ponovo se vrativši u recesiju u trenutku kada su banke zatvorile svoja vrata pre dve nedelje.

Šteta koja je sada prouzrokovana neverovatno brzim potonućem u ekonomiju u kojoj više nema gotovine, potonuće u jedan vid polu-trampe, biće dugotrajna i duboka. Biće potrebni meseci, ako ne i godine da se ova šteta nekako popravi – čak i u slučaju da se sprovodi politika koja ide u korist ekonomskog rasta, piše ovaj britanski list.

“Ali ovo, nažalost, neće biti slučaj. Danas se Grčka suočava s novim talasom politike oštre štednje, povećanja PDV-a, manjih penzija i smanjenja plata u javnom sektoru, što će blokirati grčku ekonomsku aktivnost. U proteklih pet godina se u više navrata pokušalo s tim pristupom, i svaki bi put propao. A to će se i opet dogoditi”, procenjuje za Gardijan urednik biznis rubrike ovog lista, Leri Eliot.

01

Ovaj dnevnik piše i da je Grčka nalik Sizifu, mitskom kralju Korinta koji je, kako legenda kaže, razljutio Olimpske bogove, koji su ga, zauzvrat, osudili da gura ogroman kamen na vrh brda. Kada god bi mu se Sizif približio, stena bi mu, nadomah vrha, iskliznula iz ruku i skotrljala se u podnožje brda, pa bi bio prinuđen da je ponovo gura uzbrdo.

“Tako je i Aleksis Cipras naljutio bogove, a u ovom slučaju to je Evropska centralna banka, Međunarodni monetarni fond, Evropska komisija i većina od 18 zemalja-članica evrogrupe. Njegova kazna, zbog pet meseci prkosa i inata, sastoji se u tome što će grčka stena biti zamenjena još većom”, ukazuje Gardijan.

I ovde se grčka ekonomska tragedija pretvara u farsu, piše londonski dnevnik, jer su uslovi koje grčki premijer sada spremno prihvata, zapravo, još oštriji od onih koje je tako odlučno odbacio i to samo pre dve sedmice, zapanjivši Evropu stavljanjem uslova iz ponude na narodno izglasavanje putem referenduma.

Ovo je, dalje donosi Gardijan, izgledalo kao veoma smeo, pa čak i kao potez koji je nepromišljen. Evropska centralna banka je odmah, u trenutku, obustavila svoj paket hitne pomoći grčkim bankama, limitirajući iznos koji se kao gotovina može uzeti sa bankomata: šezdeset evra dnevno. A onda, kada se i grčka privreda našla u blokadi, evro-lideri su uputili upozorenje da je “narodni glas” na referendumu za odbijanje paketa štednje, praktično, značio da se glasalo za napuštanje jedinstvene evro-valute.

Pa ipak, uprkos svemu, Grčka je velikom većinom glasala baš tako: Cipras je to tražio, i to je i dobio. Međutim, ako je mislio da će primorati poverioce da ponude ustupke, pogrešio je, piše The Guardian.

“Ove sedmice je izbor pred kojim se našla Ciprasova vlada bio veoma jednostavan: ili se predati, ili napustiti evro. Grčki premijer je odlučio da na Partenonu istakne belu zastavu”, ukazuje ovaj londonski list.

03

“Grci se sada pitaju u čemu je bio smisao prošlomesečne diplomatske predstave: beskonačni sastanci, sirova pa čak i gruba retorika, napuštanje pregovora i poziv na referendum. Odgovor je: manje od ničega: Izazvana je neiskaziva šteta po grčku privredu i ekonomiju, pritom bez ikakve svrhe. Ciprasova teško ponižena politička figura je rezultat svega onoga što se dešavalo u poslednje dve sedmice, i on za to treba da plati visoku političku cenu”, smatra glavni ekonomista londonskog dnevnika Gardijan.

U ovom trenutku postoji, barem teorijski, šansa da evro-grupa izjavi kako “grčka kapitulacija nije dovoljno ponizna”, i da, potom, zatraži čak i dodatne kaznene mere – pre nego što preporuči da Grčkoj bude dozvoljen ostanak u “elitnom klubu” evro-zone.

Ovo se, ipak, neće dogoditi, procenjuje britanski list, jer je prisutan veliki politički pritisak sa ciljem da evro ostane netaknut grčkom katastrofom, kao i da se odlaskom Grčke ne bi pokazao neuspeh evro-grčkog-projekta… ali i da se ne bi uspostavio presedan koji bi ometao buduće odluke Troike.

Izvesno je da će Grčka dobiti izvesne olakšice duga, mada “ne zbog toga što poverenici misle kako nešto duguju Ciprasu”, već zbog toga jer je svima jasno da su izgledi grčkog duga sve neodrživiji, jer je već dostigao 175% bruto domaćeg proizvoda, a ekonomija nazaduje, pa “čak i oni najtvrdokorniji u Nemačkoj ipak priznaju kako se nešto mora učiniti”.

Međutim, olakšanje dužničkog balasta verovatno neće doneti neku bitniju razliku: Grčka bi tako ostala u zoni evropske valute, a smanjenje plata i povećanje poreza neće doneti obećani privredni oporavak.

“Treći paket finansijske pomoći neće biti uspešniji od prethodna dva. A kada na red bude došla sledeća epizoda krize, a doći će, Grci će se sasvim sigurno setiti onog momenta kada je njihova vlada imala izbor između štednje i evra, i tada će se upitati da li je napravila pravi izbor”, zaključuje Gardijan.

Američka privreda: rast ispod očekivanog

01

U sadašnjoj situaciji i okolnostima, planirano povećanje kamatne stope američke Centralne banke za septembar imalo bi zamašne negativne posledice po inače veoma nestabilno svetsko tržište.

Naime, ono što traži Međunarodni monetarni fond (IMF) od Centralne banke Sjedinjenih Američkih Država jeste odlaganje planiranog povećanja primarne kamatne stope do 2016. godine. Finansijskim merama Centralna banka (odnosno Federalne rezerve, što je uobičajeniji naziv za američku krovnu banku), podržava ekonomski rast SAD koji bi, prema brojnim analizama, mogao da se nastavi i bez podrške FED-a. Ocene Kristin Lagard (Christine Lagarde), direktorke Međunarodnog monetarnog fonda, međutim, odražavaju izvesnu zabrinutost zbog smanjenja američkog privrednog rasta za 0.7% u prvom kvartalu ove godine. A sve ono što se dešava sa najjačom svetskom ekonomijom, bilo da je dobro ili loše, neminovno se odražava i na sveukupne, globalne ekonomske trendove.

Optimizam koji je prošle godine pokrenut američkim privrednim rastom sada je unekoliko suzdržaniji i odmereniji, naročito nakon objavljivanja podataka koji ukazuju da je od januara do marta 2015. došlo do usporavanja. Osnovni razlog je jačanje dolara prema drugim valutama, čime je američki izvoz u druge zemlje značajno poskupeo i, usled toga, u određenom obimu i smanjen.

Direktorka Međunarodnog monetarnog fonda je mišljenja da bi, u sadašnjim okolnostima, skorašnje povećanje primarne kamatne stope američkog FED-a imalo značajne negativne posledice na i onako već prilično nestabilno svetsko tržište:

“Procenjujući taj rizik, mišljenja smo da je bolje popričekati sa podizanjem kamatnih stopa sve dok nam se jasno ne pokažu pouzdani znakovi smirivanja inflacije i cena, koje su u mnogim zemljama osetne i uočljive. Verujemo da će za taj korak okolnosti biti povoljnije početkom iduće godine.”

03

Konstantno poboljšanje ekonomskih paramaetara je nagnalo šefove Feda da najave i mogućnost povećanja primarne kamatne stope sredinom 2015, i to po prvi put nakon skoro devet godina. Pri tom, nimalo beznačajno upozorenje o kojem bi trebalo posebno voditi računa je, osim usporavanja provrednog rasta u prvom tromesečju ove godine, i rast potrošnje Amerikanaca od 1,8%. Ovo je iznenađujuće malo, ako se uzme u obzir da je za potrošnju raspoloživi prihod porastao za više od pet procenata. Lael Brainard, koja je član Upravnog odbora Feda kaže:

“Nastavljanje oprezne, suzdržane potrošnje i u narednim mesecima bi značilo da su, zbog prethodnih finansijskih kriza američki građani daleko oprezniji u trošenju svog novca, i da procenjuju kako su dosadašnji proivredni rast i oporavak (samo) privremeni.”

Shodno procenama onih koji su “ekonomski optimisti”, usporavanje američkog rasta u prva tri meseca 2015. bilo je samo “privremeno odstupanje”. Itan Heris (Ethan Haris), šef odeljenja za ekonomske analize u Bank of America, izražava očekivanje da će u septembru doći do povećanja primarne kamate:

“Uporedivši se s onim stanjem u kojem smo bili do pre nekoliko godina, današnji bankarski sektor je daleko zdraviji, pri tom je prodaja nekretnina, stanova i kuća u porastu ne naziru se neki veći finansijski potresi niti “finansijske litice”, nema naznaka političkih blokada iz pravca Vašingtona… Imamo, dakle, sve uslove za dalje ozdravljenje privrede i ekonomije.”

Isto tako, Asocijacija glavnih ekonomista američkih poslovnih banaka, predviđa i dalji nastavak rasta provrede tokom druge polovine ove godine. Nasuprot njima, analitičari Međunarodnog monetarnog fonda daju prognozu da će, u odnosu na raniju procenu MMF-a od 3,1 odsto, američki ekonomski rast do kraja godine dostići tek 2.5%.

 

Wall Street Journal

Zabrinuti ste za Grčku? Spasavajte je sami

Ako spadate među one koji žele da se grčka finansijska drama što pre okonča, i bez potrebe za Grexitom, na stolu postoji nova opcija: otkupite sami grčke dugove.

01

Grupno dobrovoljno prikupljanje novca (crowdfunding) za otkup grčkih dugova pokrenut je sa vebsajta IndieGoGo, lokacije koja se obično koristi više za “kreativne projekte, dokumentarce o plivačima, transportna rešenja budućnosti i raspar-čarape”, donosi magazin Atlantik na svom blogu Quartz.

Projekat “Fond za otkup grčkog duga” (The Greek Bailout Fund) ima za cilj prikupljanje 1,6 milijardi evra (1,8 milijardi dolara) koje Grčka mora da plati Međunarodnom monetarnom fondu. “Ovo može izgledati kao puno para, ali to je samo nešto više od tri evra iz džepa svakog građanina EU”, stoji na veb-stranici ovog projekta. “To je otprilike kao pola litre piva u Londonu. Ili kada bi, jednog dana, svi u EU ručali salatu sa fetom i (grčkim) maslinkama.”

Grčka je saopštila da neće biti u stanju da plati svojih 1.6 milijardi evra, osim ako prethodno ne dobije novu tranšu gotovine za spasavanje u vrednosti od 7.2 milijarde evra. Ali, da bi taj novac dobila, Grčka vlada bi morala da pristane na zahteve koju pred nju postavljaju poverioci: da smanji određene troškove kod kuće, mada novoizabrana SIRIZA (SYRIZA) koja je nedavno došla na vlast, kako je već obećala, neće učiniti takve rezove.

Kampanja omogućava članovima da javno daju donacije u visini od malopre pomenuta tri evra, u zamenu za spasavanje Grčke i razglednicu od premijera Aleksisa Ciprasa. Veće donacije biće nagrađene porcijom salate sa fetom i maslinkama (isporuka bilo gde u svetu!), uz bocu uza ili grčkog vina.

Fond za otkup grčkog duga nije jedini projekat koji od javnosti traži gotovinu kojom bi se Grčkoj pomoglo u izvlačenju iz dužničke krize. Brodovlasnik Peter Nomikos je 2012. pokrenuo akciju “Grčka bez dugova”, kojom apeluje na pojedince da doniraju svoju gotovinu u cilju otkupa grčkog duga, ali je potom tu akciju obustavio. Preteče ovakvog razmišljanja nalaze se krajem 1990-tim godinama prošlog veka, kada su zemlje poput Indonezije i Južne Koreje, tokom azijske finansijske krize apelovale na građane da doniraju zlato i druge vrednosti kako bi poduprli svoje centralne banke. Iako su ovi potezi pomogli u podizanju morala, istina je da nisu puno doprineli finansijskom oporavku.

Fond za otkup grčkog duga, uz opciju salate i pića po izboru, već je prvog dana prikupio više od 20.000 evra, a ostalo im je još sedam dana. Ovo je hrabar potez, iako rok koji je postavio MMF ističe danas. Produžavanje roka od strane MMF-a, kada je u pitanju ova kampanja nije sasvim nemoguća, premda bi to bila prva koja je tako i toliko probila rokove.

03

Londonski Gardijan donosi tekst pod naslovom “Gde je završio novac za grčko spasavanje?”, u kojem piše kako je tek nešto manje od 10% novca dobijenog za spasavanje grčka vlada uspela da iskoristi za nužne ekonomske reforme i očuvanje ranjivijih članova društva.

Grčka je 2010. i 2012. primila tek samo delić od ukupno 240 milijardi evra, namenjenih za spasavanje ove zemlje: samo je mali deo kredita zaista i ušao u vladine kase u cilju ublažavanja udaraca nastalih svetskim finansijskim krahom iz 2008. kao i programima finansijskih reformi.

Najveći deo novca otišao je bankama od kojih je Grčka pozajmljivala pre svetske ekonomske krize.

Za razliku od većine EU zemalja, koje su pravile velike budžetske deficite kako bi zaštitile svoje penzionere i primaoce socijalne pomoći, Atina je tada bila primorana da drastično smanji deficit kresanjem penzija i smanjenjem minimalnih plata.

Trojka kreditora prvi put je zakoračila na grčku scenu u proleće 2010. godine, posle čega Atina više nije mogla da sebi priušti servisiranje €310 milijardi pozajmljenih od širokog spektra najvećih evropskih banaka.

Samo nekoliko sati do isteka trenutnog plana za spasavanje, Atina predlaže novi dvogodišnji ugovor uz plan za smanjenje duga – ali kako će reagovati poverioci?

04Foto: Fox News (Alexis Tsipras & Jean-Claude Juncker)

Dve godine kasnije, Međunarodni monetarni fond (MMF), Evropska komisija (EK) i Evropska centralna banka (ECB) došli su s planom za drugo spasavanje, čiji je fokus bio na 100 milijardi evra otpisa duga od strane kreditora u privatnom sektoru.
Privatni vlasnici obveznica prisutvovali su padu vrednosti njihovih obveznica od 53%, još jednom doživljavajući gubitak zamenom duga za hartije od vrednosti sa nižom kamatnom stopom.

Na ovaj je način eliminisano oko 100 milijardi evra duga, ali je 34 milijarde upotrebljeno za isplaćivanje raznih “zaslađivača”, kako bi dogovor bio prihvaćen. Te 34 milijarde evra je dodato ukupnom grčkom dugu. Grčki penzioni fondovi, koji su bili glavni privatni kreditori, takođe su pretrpeli strašne gubitke.

Potom je €48.2 milijarde iskorišćeno za spasavanje grčkih banaka koje su bile primorane da prihvate gubitke, čime je oslabila njihova sposobnost da zaštite kako sebe tako i svoje štediše.

Na kraju, €140 milijardi je potrošeno za plaćanje izvornih dugova i kamata.

Tek je manje od 10% novca namenjenog za spasavanje ostalo grčkoj vladi da ga iskoristi za ekonomske reforme i očuvanje ranjivijih članova/slojeva društva.

Dug grčke vlade je i dalje oko 320 milijardi evra, a 78% od toga duguje Trojki. Kao što stoji na sajtu Jubilee Debt Campaign: “Radilo se o spasavanju evropskog finansijskog sektora, pri čemu je dug – čiji su vlasnici bili u privatnom sektoru – prešao na javni sektor.”