Pad Evrope kao globalni problem


01

U svojoj pesmi “Čekajući varvare” iz 1898. godine, nenadmašni grčki pesnik Konstatin Kavafi opisuje političku zajednicu koja izmišlja ili preuveličava misteriozne pretnje iz inostranstva kako bi održala svoje strukture moći sklone raspadu. Ova ravnodušnost vladajućih elita, neuverljivost javnih ceremonija i prodorne slutnje o sudnjem danu prikazane u Kavafijevom remek-delu treba da u 2016. posluže kao poziv na buđenje za Evropu.

Bilo da je u pitanju terorizam, imigracija, domaći politički ekstremizam, jedinstvo evrozone, nezaposlenost ili opšte mesto –  loš ekonomski rast – ili, čak, evropske odbrambene snage, nacionalne vlade i aparat EU u Briselu – Evropljani deluju kao da nisu dorasli brojnim izazovima koji dolaze iz svih smerova. Ovo bi trebalo da brine ne samo Evropljane, već i njihove prijatelje i partnere u Americi i Aziji.

Malaksalost je daleko opsežnija i dublja nego što su okviri same EU, koja nije kriva za sve što se dešava – ili ne dešava – u Evropi. To je delom i pitanje relativnog globalnog pada Evrope, što otežava upravljanje događajima, čak i u njenom susedstvu. Jednim svojim delom, koren problema nalazi se i u domenu kulturnih, ekonomskih, političkih i tehnoloških promena u zapadnim društvima u celini. Ovo remeti poznate obrasce života, podrivajući poverenje građana u njihove vladare i slabeći sposobnost vlada da odlučno deluju.

Ipak, EU je u fokusu ovih briga. Njene neadekvatne reakcije na krize koje se događaju jedna za drugom, proizvode nelagodan utisak da, naime, uprkos tome što je pripadnica kluba bogatih demokratija, sa 28 država članica i više od 500 miliona stanovnika, EU je izgleda osuđena da uvek bude manja od zbira svojih delova.02Apeli za buđenje političkih lidera u cilju stvaranja EU koja će efikasnije i tešnje sarađivati a takvih je bilo dosta u 2015. godini – često su se završavali, kako se ispostavilo, kao prazna, ceremonijalna obećanja u slavu jednog ideala.

Skromni napori unutar EU da se uspostavi međusobna saradnja članica u sferi odbrane dobro ilustruju ovaj problem. Niko drugi do Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, u oktobru je rekao da “Ako pogledate zajedničke evropske odbrambene politike, gomila pilića bi bila jedinstvenija odbrambena borbena jedinica.”

To ne znači da je EU na ivici raspada. I kao što je zajednica to pokazala tokom krize u evrozoni – kao što ponovo pokazuje u slučaju hitnih pitanja kao što su izbeglička i migrantska kriza – evropski lideri imaju isproban i proveren metod za suočavanje sa hitnim problemima. Oni pronalaze privremena rešenja, jedva zadovoljavajuća i osmišljena uglavnom kako bi služila svrsi nekakvog daljeg držanja EU na svom putu.

U tom duhu su stvorena i tri izuzetno skupa paketa finansijskog spasavanja Grčke, ali je odbijeno da se hrabro krene u otpis grčkog duga. Evropljani su stvorili “polu-bankarsku uniju”, koja ima zajednički nadzor i zajednički mehanizam za rešavanje pitanja propalih banaka, ali koja nema zajedničko osiguranje depozita. U oba slučaja su nacionalni politički pritisci, pre svega u Nemačkoj, bili prepreka.

Baš kao je kriza u evrozoni podelila valutni savez između severnih i južnih Evropljana, tako izbeglička kriza deli EU na njene starije zapadnoevropske članice i novije istočne. Šengenski sistem putovanja bez granica, kamen temeljac evropskih integracija, već se fragmentira po liniji zapad-istok. Ako ne želimo da barijere koje su razdvajale dve polovine Evrope pre 1989. godine ponovo izrone, biće neophodno da se zapadni Evropljani odupru iskušenju da počnu da zamišljaju da bi im bilo bolje u zajednici u kojoj je, kao u vreme Hladnog rata, bilo 15 ili manje nacija.

Da bi se izbegla potpuna dezintegracija Šengena, EU polaže svoje nade, uz tri milijarde evra svog novca, u Tursku sa ciljem da ova zemlja zaustavi talas izbeglica i migranata sa Bliskog istoka, severne Afrike i šire. EU takođe predlaže uspostavljanje snažne granice i ustanovljavanje agencije koja bi čuvala obale.

Najozbiljnije pitanje za EU u narednoj 2016. će biti posledice i efekti koje će Stari kontinent zadesiti ukoliko nijedna od ove dve mere ne bude efikasna, a istovremeno evropski gradovi počnu da se suočavaju sa terorističkim napadima kao što je bio onaj u Parizu 13. novembra.

Srodan rizik ovome bio bi i to da, uprkos uspehu mejnstrim demokratskih stranaka u borbi sa krajnjom desnicom na francuskim lokalnim izborima 13. decembra, desničarski populisti uspeju da dopru još bliže tvrđavi evropske vlasti. Verovatno je da, međutim, još podmuklija pretnja demokratiji dolazi od spremnosti uglednih evropskih političara desnog centra da pozajme retoriku i politiku svojih ekstremnih rivala. Ova praksa nagriza javnu raspravu, obećavajući jednostavna rešenja za komplikovane probleme.

Više nego u bilo kom trenutku od svog osnivanja 1957. godine i potpisivanja Rimskog ugovora,  Evropska unija će u narednih 12 do 24 meseca biti ranjiva na niz strašnih udaraca i potresa.

Svi ovi izazovi su potencijalno fatalni za jedinstvo EU – uključujući tu i britanski referendum, koji treba da se održi do kraja 2017. godine, i pokaže kakvi su stavovi građana o ostajanju u ovom bloku – ali ne nužno i za opstanak EU kao takve.

Poput Kavafijeve imaginarne države, ili Svetog Rimskog Carstva, koje je trajalo 1000 godina pre nego što ga je Napoleon izbavio iz njegove bede 1806., EU se možda neće raspasti, već će skliznuti u produženi pad nalik topljenju glečera – dok njene političke i birokratske elite nastavljaju da verno služe konfederalne običaje i procedure lišene snage i smisla. To nije ishod kojeg bi bilo koji Evropljanin sa zrnom zdravog razuma mogao poželeti. Ali to više nije nezamisliv scenario.

 

Financial Times

toni.barber@ft.com

Zabrinuti ste za Grčku? Spasavajte je sami


Ako spadate među one koji žele da se grčka finansijska drama što pre okonča, i bez potrebe za Grexitom, na stolu postoji nova opcija: otkupite sami grčke dugove.

01

Grupno dobrovoljno prikupljanje novca (crowdfunding) za otkup grčkih dugova pokrenut je sa vebsajta IndieGoGo, lokacije koja se obično koristi više za “kreativne projekte, dokumentarce o plivačima, transportna rešenja budućnosti i raspar-čarape”, donosi magazin Atlantik na svom blogu Quartz.

Projekat “Fond za otkup grčkog duga” (The Greek Bailout Fund) ima za cilj prikupljanje 1,6 milijardi evra (1,8 milijardi dolara) koje Grčka mora da plati Međunarodnom monetarnom fondu. “Ovo može izgledati kao puno para, ali to je samo nešto više od tri evra iz džepa svakog građanina EU”, stoji na veb-stranici ovog projekta. “To je otprilike kao pola litre piva u Londonu. Ili kada bi, jednog dana, svi u EU ručali salatu sa fetom i (grčkim) maslinkama.”

Grčka je saopštila da neće biti u stanju da plati svojih 1.6 milijardi evra, osim ako prethodno ne dobije novu tranšu gotovine za spasavanje u vrednosti od 7.2 milijarde evra. Ali, da bi taj novac dobila, Grčka vlada bi morala da pristane na zahteve koju pred nju postavljaju poverioci: da smanji određene troškove kod kuće, mada novoizabrana SIRIZA (SYRIZA) koja je nedavno došla na vlast, kako je već obećala, neće učiniti takve rezove.

Kampanja omogućava članovima da javno daju donacije u visini od malopre pomenuta tri evra, u zamenu za spasavanje Grčke i razglednicu od premijera Aleksisa Ciprasa. Veće donacije biće nagrađene porcijom salate sa fetom i maslinkama (isporuka bilo gde u svetu!), uz bocu uza ili grčkog vina.

Fond za otkup grčkog duga nije jedini projekat koji od javnosti traži gotovinu kojom bi se Grčkoj pomoglo u izvlačenju iz dužničke krize. Brodovlasnik Peter Nomikos je 2012. pokrenuo akciju “Grčka bez dugova”, kojom apeluje na pojedince da doniraju svoju gotovinu u cilju otkupa grčkog duga, ali je potom tu akciju obustavio. Preteče ovakvog razmišljanja nalaze se krajem 1990-tim godinama prošlog veka, kada su zemlje poput Indonezije i Južne Koreje, tokom azijske finansijske krize apelovale na građane da doniraju zlato i druge vrednosti kako bi poduprli svoje centralne banke. Iako su ovi potezi pomogli u podizanju morala, istina je da nisu puno doprineli finansijskom oporavku.

Fond za otkup grčkog duga, uz opciju salate i pića po izboru, već je prvog dana prikupio više od 20.000 evra, a ostalo im je još sedam dana. Ovo je hrabar potez, iako rok koji je postavio MMF ističe danas. Produžavanje roka od strane MMF-a, kada je u pitanju ova kampanja nije sasvim nemoguća, premda bi to bila prva koja je tako i toliko probila rokove.

03

Londonski Gardijan donosi tekst pod naslovom “Gde je završio novac za grčko spasavanje?”, u kojem piše kako je tek nešto manje od 10% novca dobijenog za spasavanje grčka vlada uspela da iskoristi za nužne ekonomske reforme i očuvanje ranjivijih članova društva.

Grčka je 2010. i 2012. primila tek samo delić od ukupno 240 milijardi evra, namenjenih za spasavanje ove zemlje: samo je mali deo kredita zaista i ušao u vladine kase u cilju ublažavanja udaraca nastalih svetskim finansijskim krahom iz 2008. kao i programima finansijskih reformi.

Najveći deo novca otišao je bankama od kojih je Grčka pozajmljivala pre svetske ekonomske krize.

Za razliku od većine EU zemalja, koje su pravile velike budžetske deficite kako bi zaštitile svoje penzionere i primaoce socijalne pomoći, Atina je tada bila primorana da drastično smanji deficit kresanjem penzija i smanjenjem minimalnih plata.

Trojka kreditora prvi put je zakoračila na grčku scenu u proleće 2010. godine, posle čega Atina više nije mogla da sebi priušti servisiranje €310 milijardi pozajmljenih od širokog spektra najvećih evropskih banaka.

Samo nekoliko sati do isteka trenutnog plana za spasavanje, Atina predlaže novi dvogodišnji ugovor uz plan za smanjenje duga – ali kako će reagovati poverioci?

04Foto: Fox News (Alexis Tsipras & Jean-Claude Juncker)

Dve godine kasnije, Međunarodni monetarni fond (MMF), Evropska komisija (EK) i Evropska centralna banka (ECB) došli su s planom za drugo spasavanje, čiji je fokus bio na 100 milijardi evra otpisa duga od strane kreditora u privatnom sektoru.
Privatni vlasnici obveznica prisutvovali su padu vrednosti njihovih obveznica od 53%, još jednom doživljavajući gubitak zamenom duga za hartije od vrednosti sa nižom kamatnom stopom.

Na ovaj je način eliminisano oko 100 milijardi evra duga, ali je 34 milijarde upotrebljeno za isplaćivanje raznih “zaslađivača”, kako bi dogovor bio prihvaćen. Te 34 milijarde evra je dodato ukupnom grčkom dugu. Grčki penzioni fondovi, koji su bili glavni privatni kreditori, takođe su pretrpeli strašne gubitke.

Potom je €48.2 milijarde iskorišćeno za spasavanje grčkih banaka koje su bile primorane da prihvate gubitke, čime je oslabila njihova sposobnost da zaštite kako sebe tako i svoje štediše.

Na kraju, €140 milijardi je potrošeno za plaćanje izvornih dugova i kamata.

Tek je manje od 10% novca namenjenog za spasavanje ostalo grčkoj vladi da ga iskoristi za ekonomske reforme i očuvanje ranjivijih članova/slojeva društva.

Dug grčke vlade je i dalje oko 320 milijardi evra, a 78% od toga duguje Trojki. Kao što stoji na sajtu Jubilee Debt Campaign: “Radilo se o spasavanju evropskog finansijskog sektora, pri čemu je dug – čiji su vlasnici bili u privatnom sektoru – prešao na javni sektor.”