Ostrva

Ostrvljani jednog od najlepših evropskih ostrva, Tere (Thera) ili Santorinija, žive neobičnim životom, koji bi mogao biti uzet kao uzor ostrvskog načina života. Često im se događaju zemljotresi i vulkanske erupcije, jer je sa obe strane ostrva po jedan veliki i aktivan vulkan. Negde sredinom trećeg milenijuma pre naše ere, jedna takva vulkanska eksplozija potpuno je uništila ostrvo i ostavila samo polukružni deo kopna: u sredini kaldere su ostrvca koja su izniknula posle mnogo kasnijih erupcija. Stanovnici Tere su pre eksplozije napustili svoja naselja, višespratne kuće sa kanalizacijom, ulice, ostave sa u zemlju uzidanim posudama za žito i ulje (zbog potresa), prelepe freske na zidovima, fini pleteni nameštaj: nađen je samo jedan kostur praseta, a begunce je verovatno stigao cunami na moru, koji je pobio njih i dobar deo stanovništva na Kritu (Crete), i teško oštetio veličanstvenu minojsku civilizaciju. Danas se na ostrvu živi specifičnim načinom života: nema dovoljno vode, ona dolazi uglavnom flaširana, deo nepogodan za piće izdvaja se iz morske vode; kanalizacija je osetljiva, od kultura uglavnom uspevaju vinova loza, paradajz i žuto sočivo. Mnogi taksiji na Teri su ruska vozila, koja dobro izdržavaju sneg – u ovome slučaju pesak, tako da su natpisi u vozilima na ćirilici. Ukratko, život ne ostrvu je težak, uglavnom posvećen turizmu, zavisan od transporta preko mora. Pa ipak, neko – bogati Rusi su otkrili da je to ostrvo koje im odgovara, tako da su se cene trogloditskih stanova popele do astronomskih visina: neki bogataši vole rizik.

Među grčkim ostrvima koje je država ponudila na prodaju je većina napuštenih, bez stanovnika, ili sa infrastrukturom preostalom od nekog davnog turističkog projekta… ili političkog projekta. U antici su se ponekad opasni ljudi, bivši vladari, kao rimski car Tiberije, slali na ostrva, odakle nisu mogli predstavljati opasnost za nove vladare. Tiberijev (Tiberius) boravak na Kapriju (Capri) je opisan i kao doba njegovog ludila, perverzija i potpune raskalašnosti. Drugi, prognani na ostrva, nisu imali takve mogućnosti… Posle Drugog svetskog rata, dva ideološki suprotstavljena režima, grčki i jugoslovenski, iskorišćavali su prirodne mediteranske resurse, i na negostoljubiva ostrva proganjali svoje političke protivnike. Makronisi, Jaros, Goli otok, Sveti Grgur ostaju spomenici mučenja, fizičkog i psihičkog. Ali ne samo tada: Austrougarska carevina je na Goli otok slala ruske zarobljenike u Prvom svetskom ratu

Kada je grčka pukovnička hunta pala, 1974, celo leto su sa ostrva-zatvora još pristizali zatvorenici; jugoslovenski nisu imali pravo na uspomene, sem privatnih, sve do perioda posle Titove smrti, kada su se započele objavljivati uspomene, biografije, autobiografije i dokumenti. U obe kulture govorilo se tada o „logorskoj književnosti“. Koliko je ljudi umrlo na ostrvima, grčkim i jugoslovenskim, i koliko ih je tamo uopšte bilo, još uvek nije u potpunosti utvrđeno. Sem mnogih jugoslovenskih filmova, izvrsno svedočanstvo o grčkim ostrvima-logorima je film Pantelisa Voulgarisa Happy Day (1976).

Da li je samo slepo neznanje ili monstruozna bezobzirnost naterala mlađahnog austrijskog ministra spoljnih poslova Kurca da predloži logore za izbeglice na grčkim ostrvima, ostaje nepoznato. Na nekim ostrvima, kao na Hiosu (Chios), logori koji uništavaju ljudsko dostojanstvo i živote već postoje. No nije teško zamisliti da će neka privlačna ostrva ostati u prodaji, dok druga, manje privlačna, čeka sudbina unesrećivanja ljudi. Možda će se i tu naći bogataši koji vole opasnost, spremni da kupe ostrvo blaženih u susedstvu ostrva prokletih? Možda i nađu neki zgodan način za eksploataciju logoraša za svoje potrebe? U književnosti naše mladosti, eksploatisane je video i za njih se borio izvesni izmišljeni kapetan Nemo, u romanu Dvadeset hiljada milja pod morem Žila Verna (Jules Verne). Ko će to danas da radi, kad u EU još niko nije reagovao na skandalozni ispad ministra? U svakom slučaju, letovanje, ostrva i druge zabave za raspust dobijaju morbidne odlike.

Druga ostrvska noćna mora koja sledi EU kao logična kazna za neodgovorno ponašanje, jeste izlazak velikog ostrva iz zajednice. Prvo sam se obradovala, misleći kako EU više neće plaćati bestidno skupe i isto toliko besmislene agrarne projekte kraljevske britanske porodice, a onda sam pomislila kako će kruna sada tražiti sredstva izvan zajednice, bez većih problema, i možda u paketu sa kandidatima za EU, obeleženih krajnjom bedom, posebno u području zemljoradnje. Malo sam se zabavljala post-apokaliptičnim vizijama budućnosti: ulaz u tunel ispod La Manša zatvoren prvo bodljikavom žicom, a onda zidom, vraćanje neželjenih posetilaca iz Velike Britanije u velikim gumenim čamcima, mogućna glad na ostrvu, itd. Sve je to samo neizvesno igranje sa živcima celog potkontinenta, i u oba mogućna slučaja imaće pre svega, i možda jedino, posledice na nervima građana na obe strane: izolacionizam, mržnju, nesposobnost komuniciranja, sve više nasilja… Uostalom, sve su to već smislile i opisale kulture stripa, B-filmova i Sci-Fi produkcije u raznim medijima.

Ostrva u Evropi, kako izgleda, moramo prepustiti bogatašima, represivnom aparatu ili kombinaciji te dve populacije. U grčkoj mitologiji je postojalo ostrvo koje je plutalo ispod površine vode: kada je Zevsova ljubavnica morala da rodi, već dugo progonjena od supruge Zevsa, Here, ostrvo se diglo iznad vode, i na njemu je progonjena majka rodila blizance, Artemidu i Apolona. Tako je nastalo sveto ostrvo Delos. Blizanci su primljeni u visoku božju porodicu, čak ih je i Hera primila. Nekako sam se nadala da će se negde pojaviti ovakvo blagorodno ostrvo: otkako je ubijena mlada, pametna poslanica, majka dvoje dece, i taj ostrvski san je nestao. Čula sam na TV Engleskinju koja na pitanje novinara o ostajanju ili odlasku iz EU na referendumu odgovara: „Za ostanak, naravno, nisam idiot!“ Nadajmo se, gospođo.

Svetlana Slapšak 23.06.2016.

Corbyn i izumiranje centra

02

Jeremy Corbyn, poznati levičarski disident, odneo je ubedljivu pobedu u trci za mesto lidera britanske Laburističke partije. Komentatori tvrde da to umanjuje šanse laburista na sledećim izborima i možda su pravu. Samo se pitam kako ljudi očigledno zatečeni Corbynovim uspehom odjednom tačno znaju šta njegova pobeda znači. Ali hajde da se igramo nečeg drugog. Skrećem pažnju na ono što je u stvari dovelo do Corbynove pobede – nestajanje umerenih laburista, piše Paul Krugman za NYT.

Kada je u pitanju ekonomija, svi Corbynovi protivkandidati su podržali politiku štednje Konzervativne partije. Oni su prihvatili i neuverljiva opravdanja te politike i preuzeli odgovornost za tuđe greške. Po analogiji sa SAD, to je kao da su 2004. svi demokratski kandidati za predsednika govorili, “Nacionalna bezbednost je zakazala, mi smo krivi za 11. septembar 2001”. Naravno da bi se glasači onda okrenuli kandidatu koji govori nešto drugo, bez obzira na njegove stavove.

Laburisti su u Britaniji nepravedno optuženi za pogrešnu fiskalnu politiku, to jest da je njihova vlada od 1997. do 2010. previše trošila, što je dovelo do deficita, dužničke krize i recesije. Onda je konzervativna vlada navodno bila prinuđena na velike budžetske rezove, pre svega u socijalnim davanjima. Većina britanskih medija je bez zadrške prihvatila ovo tumačenje konzervativaca. U pitanju je spektakularna obmana, jer je ovo objašnjenje skoro sasvim pogrešno.

Da li je poslednja laburistička vlada zaista vodila neodgovornu fiskalnu politiku? Pred početak krize 2008, Britanija je imala mali budžetski deficit – sličan tadašnjem američkom. Britanski dug izražen kao udeo BDP-a bio je manji nego kada su laburisti preuzeli vlast desetak godina ranije. Bio je manji nego u bilo kojoj razvijenoj ekonomiji, osim u Kanadi. Danas se tvrdi da je fiskalna pozicija bila znatno lošija nego što brojke pokazuju, zbog pregrevanja britanske ekonomije izazvanog neodrživim mehurom rastućih prihoda. Ali u ono vreme to niko nije govorio. Naprotiv, u nezavisnim izveštajima, na primer Međunarodnog monetarnog fonda, sugerisano je da bi smanjivanje deficita bilo korisno, ali niko nije govorio da vlada rasipa novac i troši iznad svojih mogućnosti.

03Foto: Gardijan

Istina je da je britanski deficit naglo porastao posle 2008, ali to je bila posledica krize, a ne njen uzrok. Javni dug je takođe porastao, ali je i dalje bio niži od nivoa zabeleženih tokom većeg dela istorije moderne Britanije. Najbolji dokaz za to je poverenje investitora u britansku solventnost: kamatne stope su ostale niske. To znači da stvarni ekonomski problemi nisu posledica fiskalne krize i da oštri zaokret u pravcu štednje nije bio neophodan.

Ukratko, priča o krivici laburista za ekonomsku krizu i nužnosti uvođenja mera štednje je besmislena. Ali britanski mediji je uporno ponavljaju, a prihvatili su je i svi Corbynovi protivkandidati, čime su se praktično složili sa konzervativcima da su laburisti upropastili ekonomiju, što prosto nije tačno. Zato Corbynov trijumf nije iznenađenje, u kontrastu sa spremnošću umerenih laburista da prihvate svoje navodne greške iz prošlosti.

Postavlja se pitanje zašto su na to pristali. U Americi je to drugačije. Optužbe za deficit su bile predmet rasprava 2010-2011, ali nikada nisu definisale okvir debate. Umereni američki demokrati nisu mekša verzija republikanaca. Deo odgovora je i u tome što američki mediji nisu naseli na fiskalne fantazije. Kako god, opšti je utisak da se laburistički mejnstrim odrekao svojih uverenja, što mi je neshvatljivo. Tako da Corbynov uspeh nije toliko posledica skretanja biračkog tela stranke ulevo, koliko posledica neobične i tužne istorije moralnog i intelektualnog propadanja umerene struje u Laburističkoj partiji.

 

The New York Times, 14.09.2015, Peščanik 16.09. 2015.

Srodni linkovi:

The Guardian – Oksbridž klub

The Guardian: Jeremy Corbyn – promena izbornog pejzaža

Frankfurter Allgemeine Zeitung – Povratak u osamdesete?