Tag Archives: zarada

Kineska privreda: napred, ali sporije

Iako nedostaju procene o industrijskoj proizvodnji, maloprodaji i investicijama, prve naznake bude nadu da je kineska ekonomija konačno ušla u novu, pozitivnu fazu.

Kineska ekonomija je i u aprilu nastavila nešto sporiji rast, opterećena prevelikim kapacitetima industrije uglja i čelika, izveštava portal Bloomberg

Industrijska proizvodnja popela se u aprilu za šest 6 odsto u odnosu na pre godinu dana, mada je oslabila u odnosu na mart, kada je rast bio 6,8 odsto. Tako su i procene ekonomista za ovaj april takođe omašile (važilo je opšte mišljenje da će rast biti 6,5 odsto). Aprilsku maloprodaju su analitičari takođe propustili da tačno prognoziraju – ona je porasla za 10,1 odsto, dok su investicije fiksnih sredstava povećane za 10,5 odsto u periodu prvog kvartala (januar-april) – što je takođe promašilo očekivanja ekonomista, koji su prognozirali rast za 11 odsto.

Nakon klimavog početka 2016. godine koji je bio obeležen padom vrednosti juana, odlivom kapitala i grčevitom preprodajom akcija kineskih firmi na berzama, kineska ekonomija se tokom marta stabilizovala pa čak i neznatno uzdigla. Ovaj trend nastao je na zamašnom talasu novih kredita koje je kineska vlast odobravala poslovnim subjektima, kao i oporavkom na stambenom tržištu. Smanjenje cena i potražnje, ali i blag entuzijazam usled pozitivnih indikatora na tabelama uliva nadu da je kineska ekonomija okrenula novi list. Top lideri su ove nedelje signalizirali odustanak od rasta podstaknutog zaduživanjima i fiskalnim stimulusom, naglašavajući potrebu za razduživanjem, unapređenjem performansi domaće industrije ali  i sečom viška kapaciteta (Fiskalni stimulans se odnosi na povećanje potrošnje vlade ili transfere ili smanjenje poreza. Efektivno, to znači povećanje stope rasta javnog duga, osim što, posebno kejnzijanci, često pretpostavljaju da će stimulans izazvati dovoljno veliki ekonomski rast kako bi se potpuno ili barem delimično popunila ta praznina).

“Svi motori izgubili su zamajac”, rekao je Džou Hao (Zhou Hao) ekonomista u Commerzbank AG u Singapuru. “Politika stezanja biće samo kratkoročna pojava.”

Sporija industrijska proizvodnja usledila je zbog slabe eksterne tražnje (potražnja iz inostranstva), oštrog pada u rudarstvu, visoke energetske potrošnje i sektorskih viškova kapaciteta, uključujući tu i industrije čelika i uglja, kao i sezonskih efekata, navodi se u saopštenju objavljenom nakon što je kineski Nacionalni biro za statistiku objavio podatke. U izveštaju biroa se ističe da je proizvodnja čelika i uglja pala u odnosu na prošlu godinu u ovo vreme.

Maloprodaja je opterećena kočenjem u prodaji automobila, koja je ipak povećana za 5,1 odsto u odnosu na godinu ranije, naspram martovskog skoka od 12,3 odsto, rekao je kineski Nacionalni statistički biro (NBS).

Voziti najmanjom brzinom

Privatne investicije u osnovnim sredstvima redukovane su na najsporiji tempo,koji se ne pamti barem od 2012.

“Zbog slabe potražnje na tržištu, nespremnosti preduzeća da investiraju i tržišnih ulaznih barijera, kineske privatne investicije sa fiksnim sredstvima usporavaju još od početka ove godine”, rekao je u svom saopštenju kineski Zavod za statistiku. “Ovo će naštetiti stalnom rastu i zaslužuje veliku pažnju.”

Nisu, međutim, sve strelice grafikona išle nadole – kupoprodaja kuća nastavlja da raste, što ukazuje na to da pooštravanje mera – osmišljenih da zaustave talas povećanja cena kuća u nekim velikim kineskim gradovima – tek treba da uspori svoj uzlazni zamah na tržištu. Prošlog meseca se zarada od prodaje novih kuća podigla, na 63,5 odsto ukupne zarade od kupoprodaje stambenih objekata (793.7 milijardi juana, što je 122 milijarde dolara) u odnosu na april prošle godine, prema proračunima Bloomberga a na osnovu podataka kineske NBS. Povećanje je pratio porast od 71 odsto u prethodnom mesecu.

Najsvežiji podaci ukazuju da je kineska primena najširih mera novog kreditiranja industrije rasla manje nego što se to očekivalo prošlog meseca. Kako kaže Narodna banka Kine, agregatno finansiranje u aprilu je iznosilo 751 milijardi  juana, što je ispod prognoze svih 26 analitičara koje je pratio Bloomberg.

Centralna banka Kine je nastojala da uveri investitore kako će monetarna politika nastaviti da podržava privredu nakon oštrog usporavanja novih kredita. Usporavanje je uglavnom nastalo zbog primene programa kojim je skup lokalni javni dug zamenila za jeftinije municipalne obveznice, i to sa ne manje od 350 milijardi juana takvih svopova sprovedenih prošlog meseca, dok je agregatni rast finansiranja bio delimično pod uticajem smanjenja u izdavanju korporativnih obveznica, stoji u izveštaju Kineske centralne banke.

Kineska monetarna politika i dalje je mudro oprezna, dok politički potezi moraju podržati ekonomski rast i to uzimajući u obzir budući udar na cene i potrebu da se spreče finansijski rizici, kaže u e-mail saopštenju glavni ekonomista Narodne banke Kine Ma Džun (Ma Jun).

“Čini se da je oporavak na staklenim nogama”, izjavio je je Šen Đjanguang (Shen Jianguang), glavni ekonomista hongkonške  firme uza hartije od vrednosti, Mizuho Securities Asia Ltd. “Aprilsko smanjenje rokova otplate (ali i kamatnih stopa), kao i politika zavrtanja slavine sektoru stanogradnje već mogu imati izvesne negativne uticaje.”

Bloomberg

Milijarderi koji podržavaju laboratorijski uzgajane dijamante potresaju industriju

Oporavljajući se od Dotcom fijaska i panike u post-9/11 periodu, Silicijumska dolina nadala se da će izaći iz ranih 2000-tih kao Saudijska Arabija – oslanjajući se na sunčevu energiju. Privatne investicije, federalne subvencije i strahovi o klimatskim promenama podstakli su ogroman procvat čistih energija.

Jedan od prvih koji je počeo da se kladi na sektor održivosti je bio Martin Rošajsen (Martin Roscheisen). Ovaj tvrdoglavo uporni preduzetnik pokrenuo je Nanosolar 2002. godine, kako bi napravio super tanke solarne ćelije koje bi bile jeftina alternativa silicijumu. Hiljade kompanija ga je sledilo.

Ali deset godina kasnije, kada se sa investiranjem preteralo, i kada je Kina postala izuzetno cenovno konkurentna, kalifornijski zeleni tehnološki mehur je pukao. Mnoštvo energetskih startup firmi koje su istraživale iskorišćavanje energije sunca, a među njima je najvidljivija bila Solyndra, je puklo. Nanosolar, koji je privukao pola milijarde dolara u prvih pet godina, zatvorio je svoju fabriku u San Hozeu. Roscheisen je bacio oko na drugu industriju i nestao sa vidika.

U novembru, nakon tri godine ispod radara, Roscheisen je predstavio svoj najnoviji poduhvat – onaj koji koristi snagu sunca da bi proizveo veoma drugačiji efekat. Koristeći neke od istih tehnologija za pravljenje solarnih ćelija, Livnica dijamanata, stavila je znak Silicijumske doline na izradu vrhunskih u laboratoriji dobijenih dijamanata.

Za razliku od kamenčića koji simuliraju dijamante, kao što su kockasti cirkoni, ovi laboratorijski proizvedeni kamenčići nisu lažnjak, napominje, Roscheisen, već su po strukturi atoma identični svojim, u zemlji stvorenim parnjacima. On svoje dijamante reklamira kao etičku alternativu u odnosu na iskopano kamenje i nešto što je jedinstven proizvod po sebi.

“Industrija dijamanata nam je izgledala kao veoma tradicionalna industrija, i sada je vreme da se suoči sa svojim “Tesla momentom”, “, rekao je Roscheisen Metro-u. “Pre Tesle, električni automobil je bio isto što i malo vozilo za golf. Tesla je promenio auto-industriju zauvek po prvi put obezbeđujući potrošačima jasan izbor. To je ono što radimo sa dijamantima- po prvi put nudimo održiv izbor.”

Sposobnost za proizvodnju dijamanata je nešto oko čega se vrtimo već skoro šest decenija, iako je do nedavno njihov proces proizvodnje bio relativno skup. Danas, najmanje 10 preduzeća proizvodi dijamante za krajnju prodaju ili industrijske dijamante. Ali Livnica dijamanata (Diamond Foundry) tvrdi da je napravila osobeni prodor u industriji koji omogućava bržu i jeftiniju proizvodnju dijamanata koji su po svemu nalik na one iskopane iz zemlje.

“Veoma je teško odgajiti čisto beli dijamant od kojeg se može praviti nakit”, kaže Roscheisen. “To je ono što naša tehnologija može da uradi.”

Počinje sa “semenom”, tankim listićem prirodnog dijamanta. Plazma reaktor na temperaturi od preko 8,000 stepeni Farenhajta “odgaja” kristal dodajući mu ugljenik, sloj po sloj. Preuzimajući ovu metodu koja se zove hemijsko taloženje pare, iz proizvodnje poluprovodnika, kompanija kaže da može da odgaji na stotine dijamanata do devet karata veličine, u razmaku od nekoliko nedelja. Neki konkurenti koriste varijacije taloženja isparenja, dok drugi koriste tehnike visokog pritiska, detoniranja eksploziva ili ultrazvuka.

Roscheisen – student Univerziteta Stanford u istoj klasi kao i osnivači Googla Sergej Brin i Lari Pejdž – dobio je podršku od 10 milijardera i jednog broja teškaša iz Silicijumske doline. Lista investitora uključuje osnivača Zinge (Zynga) Marka Pinkasa, koosnivača Tvitera, Jana Vilijamsa (Evan Williams ) i koosnivača Facebooka Endrjua MekKoluma (Andrew McCollum).

Investitor kompanije najvišeg profila je Leonardo Dikaprio. Glumac je bio nominovan za Oskara za film iz 2006 gde igra krijumčara dijamanata, Blood Diamond, koji prikazuje neke od etičkih pitanja koje opterećuju konvencionalnu industriju dijamanata.

03

Rasel Šor (Russell Shor), analitičar neprofitnog Gemološkog instituta u Americi (Gemological Institute of America), kaže da je Livnica dijamanata ušla na jedno izuzetno kompetitivno tržište.

“Sada smo u čudnoj situaciji kada je u pitanju ekonomija dijamanata “, kaže Šor, koji je proveo poslednje tri decenije radeći na svakom nivou trgovine, od rudnika do dilera, trgovaca, istraživačkih grupa i industrije medija. “Snabdevanje premašuje potražnju. Količina ide na gore, kvalitet ide na gore a cene idu dole. To je zaista bez presedana. “

Prerano je reći kakav će uticaj imati sektor sintetičke proizvodnje dijamanata na ukupnu industriju, kaže on. Međutim, naglasak na održivosti i “beskonfliktnosti” porekla izgleda da se dopada mlađoj generaciji potrošača. Millenijumska generacija će biti manje zainteresovana da kupi prirodan dijamant, zbog zabrinutosti oko zloupotrebe dece, regionalnih sukoba i uticaja rudarstva na životnu sredinu, navodi se u industrijskim izvorima.

Tvrdnje da su dijamanti proizvedeni ljudskom rukom, etička alternativa može da zavara,” kaže Šor. “To znači da je sve ostalo nemoralno, što nije uvek slučaj.”

Dijamanti su postali opsesija zapadne civilizacije tek kada su De Beers izvukli svoj slogan “dijamanti su zauvek” u marketinškoj kampanji iz 1930-ih. Slogan i prateće slike zaokružuju sliku tradicionalne uloge polova, i povezuju dijamanate sa večnom ljubavi, zavišću i očekivanjima – i pomalo tugaljivu poruku da bi prsten trebalo da košta nekoliko mesečnih zarada.

06

Nekadašnji globalni kartel, De Beers je izgubio nešto od svog sjaja. U 2011. godini, DeBeers je pristao da plati američkim trgovcima i potrošačima $ 295 miliona dolara zbog navodnog nameštanja cena. Tržišni udeo kompanije se konstantno smanjuje u odnosu na monopol koji je kompanija imala do 1980; sada zauzima oko 40 odsto tržišta. U međuvremenu, prevelika ponuda je ugrozila percepciju retkosti.

“Da li će sposobnost da se nešto, za šta su zemlji bile potrebne milijarde godina, stvori za nekoliko nedelja, uništiti romantiku?”, kaže Šor. “To je stvar svačije lične perspektive.”

Umesto da se takmiči sa sektorom tradicionalnih dijamanata, laboratorijski proizvedeni dijamanti su ušli na paralelno tržište. Livnica dijamanata i njemu slični očekuju da će privući one koji inače ne bi ni razmišljali o kupovini dijamanata. Mlađi potrošači izgleda da su manje privučeni njihovom mistikom, a više cenovnom pristupačnošću i održivošću konvencije o poklanjanju dijamantskog prstena za veridbu.

“Dijamanti su me uvek zasmejavali”, kaže Rajan Mekarti, doktorant na geologiji i proučavanju životne sredine na Stenfordu. “To je smešna mešavina ideja, emocija, marketinga i ugljenika, uparivanje stvari kao što su ‘zauvek’ sa materijalom koji je metastabilan na površini Zemlje, što ga nekako čini jednim od najznačajnijih simboličkih i najtraženijih dragulja.”

Christine Guibara, zlatar, kaže da neki od njenih mlađih klijenata pridaju veću vrednost niskoj emisiji ugljen-dioksida nego retkosti dragulja.

04

“Sve zavisi od toga s kim pričate,” kaže ona. “Neki misle da ima više vrednosti u održivosti životne sredine, etičkim praksama u rudarstvu i slično. Za te ljude, laboratorijski napravljeni dijamanti su jedna opcija. Ali, uvek će biti ljudi koji žele prirodni dijamant. “

Guibara je među 200 dizajnera koji prodaju nakit preko onlajn radnje Livnice dijamanata. Ona se nada da će joj povezivanje sa lokalnim dobavljačem dijamanata dati priliku da se oproba u nekonvencionalnim rezovima.

“Mnogo puta u industriji je zaista teško naći nešto što je isečeno na neobičan način,” kaže ona. “Ulog je toliko visok, da se svi trude da urade ono što je već bilo rađeno. Ali mislim da Livnica dijamanata ima na umu da bude više od jednog startapa. Uzbudljivo je imati tako nešto. “

Kao student prirodnih nauka, Roscheisen takođe planira da njegov prodor u oblasti visokih tehnologija učini dostupnim istraživačima. Uza sve svoje mitske asocijacije, kao odsjaj zvezda, brod duhova i suze bogova, dijamanti su neverovatno primenjivi, u praktičnom smislu.

Kristalizovani ugljenik može da simbolizuje ljubav, ali kao najjači materijal koji se pojavljuje u prirodi, on je i odlična zamena za silicijum u poluprovodnicima, kaže Rocheisen, a takođe može da pomogne da kompjuteri rade mnogo brže.

San Jose Inside

 

Novi pristup nejednakosti

O novoj knjizi Branka Milanovića: „Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije“, Harvard University Press 2016. Razgovor vodio Nicola Melloni.

01

Počnimo pitanjem kako je nejednakost postala važna tema u javnim raspravama? Ona je u politici i nauci dugo bila marginalizovana, naročito na levici, koja bi trebalo da je osetljiva na socijalna pitanja. Onda je sa početkom krize nejednakost iznenada zauzela centralno mesto u javnim debatama. Njome se bave mediji i važna je tema preliminarnih izbora Demokratske partije za predsedničkog kandidata u SAD. Šta se promenilo?

Odgovor ću podeliti na dva dela. Počnimo time kako je nejednakost postala važna tema. Uzrok te promene je ekonomska kriza, koja utiče na živote ljudi i njihov način razmišljanja. Nejednakost raste već duže vremena, ali je srednja klasa 25 godina prikrivala stagnaciju svojih prihoda zaduživanjem. Kriza je dovela do pucanja ovog mehura i odjednom su se milioni ljudi našli u teškom položaju: ekonomija je ušla u recesiju dok su zarade padale. Ljudi više nisu mogli da otplaćuju kredite, naročito one na tržištu nekretnina. Podećam vas da je privatni dug u SAD bio veći od američkog BDP-a.

03Ljudi su shvatili da u poslednjih 25 godina nisu imali koristi od ekonomskog rasta, za razliku od čuvenih 1% ili 5%, kojima je išlo veoma dobro. Pitanje nejednakosti je pokrenula stagnacija prihoda većine i njeno saznanje da je manjina za to vreme postala veoma bogata. To „saznanje“ je probudilo javnost i nejednakost je postala popularna tema. Kao posledica ovog šoka nastali su pokret Occupy u SAD, Indignados u Španiji i SIRIZA u Grčkoj.

Drugi deo pitanja je zašto je nejednakost pre krize bila nevažno političko pitanje, naročito na levici. Pa prosto nije bilo levice koja bi pokrenula ovo pitanje. Ona je bila nestala. U poslednjih nekoliko decenija ona se pomerila ka centru, a u Španiji čak zauzela mesto desnog centra. (Ako biste kao mernu jedinicu uzeli političke parametre iz 70-ih godina prošlog veka, španski socijalisti PSOE bi bili desni centar.) Isto važi i za politiku francuske Socijalističke partije i italijanske demokrate, inače bivše komuniste, koji su se svi čvrsto pozicionirali na desnici. Ove partije nisu postavljale pitanje nejednakosti i preuzele su neoklasični pristup, razblaženu verziju tačerizma koja izbegava socijalne teme.

Tako je ovo politički osetljivo pitanje ignorisano. A onda je sa izbijanjem krize došlo do razočarenja, naročito među mladima, ekonomskim modelom i političkim predstavnicima, što je dovelo do zanimljivog razvoja situacije.

05Kažete da je levica odavno prestala to da bude i da smo posle krize dobili nove pokrete u Španiji i Grčkoj? Ali to se nije desilo na drugim mestima. U Italiji se pokret Pet zvezdica više bavi korupcijom nego nejednakošću. U većini velikih evropskih zemalja bivša stara levica nije napuštala svoje mesto na desnom centru. Meni se čini da su novi postkrizni levi pokreti i dalje na margini.

Argument vam ne stoji, jer se odnosi na predstavljanje klasa pogođenih krizom isključivo sa levice. I desnica je zastupnik gubitnika krize. Uz izuzetak mediteranske Evrope gde je došlo do zaokreta ka levici sa socijalističkim vladama u Portugalu i Grčkoj i usponom Podemosa u Španiji – ostatak Evrope se kreće udesno. Ali to je drugačija desnica od one Margaret Tačer, jer je protekcionistička, ksenofobna i donekle antiglobalizacijska. Nejednakost hrani i radikalnu levicu i desnicu, a podršku gube partije centra.

Zaista mi nije jasno zašto mladi i ljudi srednjih godina u Francuskoj glasaju za Olanda. Za šta se zalažu francuski socijalisti? Oni sprovode desničarske politike u zemlji i podržavaju liberalni imperijalizam van nje. Onda prosto glasajte za Sarkozija, jer je on originalni nosilac tih ideja. U istočnoj Evropi nema levih partija, delimično zbog istorijskih okolnosti. U Grčkoj i Španiji je došlo do naglog zaokreta ka levici posle decenija polufašističkih diktatura, dok u istočnoj Evropi imamo reakciju na komunističke režime koji su tamo vladali od Drugog svetskog rata do 1989. Na poslednjim izborima u Mađarskoj i Poljskoj pobedila je desnica. U poljskom parlamentu uopšte nema levice.

Važnost pitanja nejednakosti ne dovodi do automatskog zaokreta ka levici, jer od njega i desnica ima koristi. To vidimo u SAD gde nezadovoljstvo krizom pomaže Berniju Sandersu, ali i Donaldu Trampu, dok je u Evropi od toga profitirala i jedna Marin Le Pen.

02

Pitanje nejednakosti je ključni deo i akademskih rasprava, naročito među ekonomistima. Do nedavno je neoklasični narativ koji je monopolizovao ekonomsku nauku ignorisao ovo pitanje i tvrdio da bi svako smanjenje nejednakosti pogoršalo efikasnost tržišta. Po tom scenariju, siromaštvo treba iskoreniti ekonomijom prelivanja: ekonomski rast obogaćuje kapitaliste, pa se njihovo bogatstvo polako preliva niz socijalnu lestvicu. Tu je došlo do promene, naročito posle Piketijeve knjige Kapital u 20. veku, pa sve više ekonomista razmišlja o nejednakosti.

Prvo se zapitajmo zašto je neoklasična teorija ignorisala ekonomsku nejednakost i to još uvek čini? Zato što je nejednakost sastavni deo njihovog ekonomskog modela i ne zahteva dalja istraživanja. U tom modelu cene određuje konkurentno tržište. U neoklasičnom modelu nema promenjivih vrednosti, pa nejednakost dohotka proizlazi iz razlika u sposobnostima svakog subjekta koji izlazi na tržište. Štaviše, emipirijski je dokazano da je raspodela nacionalnog dohotka između kapitala i rada manje više stabilna, tako da nije bilo razloga da se ona posebno proučava.

14Istraživanja preraspodele ličnog dohotka tako vise u nekom vakuumu. Kada sam počeo da se bavim ovom temom, urednici ekonomskih časopisa nisu znali kako da klasifikuju moje radove. Piketijev doprinos je u tom smislu veoma važan, jer je on iznova strukturirao analizu tih fenomena: počinjemo sa teorijom proizvodnje i rasta, analiziramo funkcionalnu preraspodelu dohotka i onda prelazimo na ličnu preraspodelu dohotka.

Ali osim ovih tehničkih razloga postojao je i politički razlog marginalizacije ovog pitanja. Svako istraživanje nejednakosti uzdrmava temelje ekonomske strukture sveta u kome živimo, a to nije preporučljivo. Kao što sam napisao u knjizi Oni koji imaju i oni koji nemaju, bilo je vrlo teško dobiti stipendiju za istraživanja nejednakosti.

Dok sam radio u Jugoslaviji imao sam slične probleme koji su me kasnije dočekali i u Svetskoj banci i na zapadu. U oba slučaja mi je predočen narativ da imamo savršeni sistem i da ne treba talasati. To se u psihologiji naziva „opravdanje sistema“, to jest potreba odbrane ispravnosti postojećeg stanja stvari.

13Ali sada se to menja. Imamo daleko više istraživanja i rasprava u mejnstrim medijima. Da li je toj promeni prethodila neka politička promena? I koliko je tome doprineo uspeh Piketijeve knjige?

U pitanju je kombinacija faktora. Prvo smo imali dramatičan napredak u ekonomskoj nauci. Ekonomija je dugo ignorisala odnose moći u društvu u svoje zaključke izvodila na osnovu „reprezentativnih uzoraka“, zanemarujući svaku heterogenost i oslanjajući se na prosečne vrednosti promenjivih u predmetima svog proučavanja. Nejednakost je po svojoj definiciji heterogena, jer ona ne može da postoji ako ne postoje razlike. Sada imamo sveobuhvatan pristup podacima, što omogućava dublja i detaljnija istraživanja koja očigledno obuhvataju i fenomen nejednakosti.

Drugi deo odgovora je naravno politički, jer se pojavio jak politički i socijalni interes za pitanje nejednakosti. Piketi nije došao niotkuda; njegov rad je posledica protesta miliona ljudi svesnih da postoji problem sa preraspodelom dohotka. Ova dva faktora zajedno, ekonomska teorija i tektonski zaokret javnog mnjenja doveli su do velikih promena. Mejnstrim sada mora da reaguje na novu situaciju, institucije i think tankovi ne mogu da ignorišu tako važan fenomen. Čak se i Peterson institut za međunarodnu ekonomiju, koga finansiraju komercijalne banke iz Vašingtona, sada ozbiljno bavi pitanjem nejednakosti. Isto je i u Svetskoj banci, gde je do samo pre pet godina nejednakost bila na lošem glasu.

10

Govorili smo o nejednakosti u zemljama zapada. Vaša nova knjiga Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije izazvala je ozbiljnu raspravu o podacima koje u njoj iznosite i koji pokazuju da je u poslednjih 30 godina sav višak prihoda otišao famoznom 1% i takozvanoj globalnoj srednjoj klasi, sačinjenoj pretežno od kineskih i indijskih radnika čiji je dohodak značajno porastao, dok su gubitnici globalizacije srednja klasa i radnici na zapadu.

Ništa nikada nije potpuno negativno ili pozitivno, već je uvek u pitanju neka vrsta razmene, jer neko gubi a neko dobija. Možemo da kažemo da je iz globalne perspektive broj onih koji su dobili manji od onih koji su izgubili, ili da je ono što su pobednici dobili više od onog što su gubitnici izgubili, tako da imamo opšti pozitivni rezultat prema kome je prosečni dohodak porastao.

Podaci pokazuju da je globalizacija nesporno bila važan faktor u promeni preraspodele dohotka. Naravno ona nije bila jedini faktor, jer imamo i tehnološki napredak i promene politike, ali ni njih ne možemo posmatrati odvojeno od globalizacije. Tehnološki napredak se sastoji od neutralnih inovacija i on ne može da razvije svoj puni potencijal bez globalizacije. Isto važi i za politiku. Ako se vratimo na socijaliste koji su promenili svoju politiku, primetićemo jak pritisak globalizacije. Uzmite na primer poresku politiku: zbog olakšanog kretanja kapitala postalo je prosto nemoguće očuvati visok nivo oporezivanja zbog čega je politika morala da se prilagodi ovim strukturnim promenama. Na isti način je radno zakonodavstvo u Nemačkoj pod velikim uticajem nemačkog kapitala, koji preti da će premestiti proizvodnju u Češku i Poljsku.

Globalno najzanimljivije pojave su ova tri faktora: rast takozvane globalne srednje klase, naročito u Kini, stagnacija srednje klase razvijenih zemalja i značajan porast prihoda najbogatijih. Da li je to dobra stvar? Jeste, u smislu da su stotine miliona siromašnih sada manje siromašni, dok su oni koji su najviše izgubili već bili prilično bogati. Ali to nije zadovoljavajući odgovor za zapadne političare i radnike na zapadu koji su dosta izgubili u poslednjem periodu.

08

Sada navodite uobičajeno opravdanje neoliberalne politike. Jedna od trenutnih mantri je da su politike Vašingtonskog konsenzusa bile uspešne i da su doprinele razvoju svetskog Juga. U stvari, najveći napredak u takozvanoj globalnoj srednjoj klasi ostvaren je u Kini i Indiji, tako da je pitanje da li se to može pripisati politici zapada ili su to zasluge, na primer, kineske vlade.

12Možete da iskoristite ove podatke da biste proglasili uspeh neoliberalnih politika, ali ne zaboravite da Kina nije neoliberalna zemlja. Naprotiv, njen pravni sistem je netransparentan, u njoj caruju korupcija, monopoli, nedefinisana prava svojine, ogroman javni sektor i stroga ograničenja slobode kretanja radnika. Jedino zajedničko kineskim i neoliberalnim politikama je njihova otvorenost prema međunarodnoj trgovini, mada je insitucionalni sklop sasvim drugačiji. Naravno, ovi aspekti se često prećutkuju, jer je za visoku klasu, koja je imala toliko koristi od globalizacije, veoma važna poruka kako su ove politike pomogle najsiromašnijima.

Činjenica je da se političke elite na zapadu suočavaju sa porastom nezadovoljstva. Kada su Regan i Tačer stvarali konsenzus za neoliberalni zaokret, nisu to činili objašnjavajući kako će ove politike obogatiti siromašne Kineze, dok će engleski i američki radnici izgubiti svoje poslove.

Šta nas čeka u budućnosti? Potoje neki veoma zanimljivi i međusobno suprotstavljeni strukturni faktori. Sa jedne strane, rast zarada u Kini bi mogao da zaustavi preseljenje kapitala, što bi moglo da dovede do smanjenja zahteva za većom globalizacijom. Prema profesoru Čarlsu Gudhartu sa Londonske škole ekonomije glavna razlika će biti demografski trend. U poslednjih 50 godina smo imali značajan rast stanovništva, što je dovelo do porasta radne snage i pada zarada. Sa stabilizacijom rasta stanovništva, očekuje se zaokret u odnosu kapital-rad, a time i smanjenje nejednakosti. Međutim, istovremeno se očekuje novi talas tehnološkog napretka i robotizacija brojnih industrijskih grana, tako da će potražnja za radnom snagom biti smanjena.

11To su teška pitanja. Tačno je da je Kina u demografskoj tranziciji, sa stanovništvom koje će dostići vrhunac sledeće decenije. Međutim, u Indiji je trend drugačiji i vrhunac rasta stanovništva se očekuje u drugoj polovini ovog veka. Istovremeno imamo veliki rast stanovništva u Africi. Vrhunac svetskog broja stanovnika će prema nekim procenama biti 11 milijardi ljudi. Njihov broj će se u naredna dva veka verovatno stabilizovati i uz obilje kapitala možemo da se vratimo u trenutno stanje nejednakosti. Razumna pretpostavka, ali veoma dugoročna.

Što se tehnološke revolucije tiče, nisam pesimista. Svaka tehnološka promena praćena je strahom od masovne nezaposlenosti, koja je do sada uvek izostala. Tu nas ograničava naša imaginacija, jer vidimo samo poslova koji trenutno postoje, ali ne i one koji će se pojaviti u budućnosti. Zamišljamo robote koji nam uzimaju postojeće poslove i strahujemo za budućnost, ali ne znamo kakva će ona biti. Daću vam jedan primer: kada sam pre mnogo godina došao u SAD, živeo sam sa majkom, naročito tokom rata u Jugoslaviji. Ona nije mogla da razume poslove ljudi sa kojima sam se družio. Znala je šta su obućar ili lekar, ali je za nju posao hedž fond menadžera bio potpuno neshvatljiv. Sada imamo razne poslove u IT sektoru, startapove, stvari koje do pre samo nekoliko godina nisu postojale.

18

Šta očekujete kada je reč o globalizaciji i nejednakosti?

To je pitanje kojim se bavim u poslednjem delu svoje nove knjige. Smatram da je vrlo teško dati preciznu prognozu. Svi mi nešto predviđamo, neki broj za koji mislimo da će ostati nepromenjiv u narednih 20 godina, ali stvari se menjaju i prognoze postaju beskorisne. Mislim da će ulogu Kine preuzeti neke druge zemlje (one sa većim rastom stanovništva), što će dovesti do daljeg približavanja zarada između bogatih i siromašnih zemalja, barem u narednih 50 godina. Na zapadu će ovo približavanje zarada prerasti u politički problem, jer će izostati rast zarada u razvijenim zemljama. Globalna nejednakost će se smanjiti, kao što je već slučaj, zbog rasta u nekim azijskim i afričkim zemljama.

Međutim, klasna komponenta, ili nejednakost, će sigurno porasti. U naredne dve ili tri decenije su vrlo verovatni nacionalni sukobi u vezi sa globalizacijom i preraspodelom dohotka.

Ovo nas dovodi do pitanja o odnosu nejednakosti i demokratije. Kao što kažete, ono što vidimo na zapadu je stagniranje zarada, koje bi moglo da dovede do nereda ili klasnih sukoba. Možda je sama demokratija ugrožena, jer ona podrazumeva ista politička prava i nejednak dohodak, ali znamo kako ekonomska moć može da iskrivi predstavničku ulogu demokratije. Da li će porast nejednakosti ugroziti zapadne demokratije?

Ono što je u trenutnoj situaciji zanimljivo je da uprkos teškoj ekonomskoj krizi nije došlo do značajnog porasta antisistemskih pokreta. Čak se i Nacionalni front pridržava demokratskih pravila. Možda su Erdogan i Putin najbliži političkom modelu koji prevazilazi demokratiju, ali to trenutno nije slučaj u zapadnoj Evropi. Takođe sam sumnjičav kada je reč o sposobnosti partija poput Nacionalnog fronta da ispune svoja predizborna obećanja, počevši od razgradnje Evropske unije. Naravno, stvari mogu da se promene. Brexit bi otvorio vrata nekom novom razvoju događaja.

Smatram da će u narednim godinama biti dosta napetosti između, s jedne strane, partija koje žele populistički odgovor na krizu, poput Trampa u SAD, i koje se protive talasu migracije i uopšte globalizaciji, koje podržavaju protekcionizam za domaću industriju i ekonomsku politiku neka komšiji crkne krava (beggar-thy-neighbour), i sa druge strane plutokratskih partija koje, sada više nego ikad, nameravaju da ograniče moć najsiromašnijeg dela stanovništva, koje je u porastu, što će dovesti do centralne uloge novca u donošenju političkih odluka.

06

Ono što se dešava u SAD je vrlo zanimljivo: imamo Trampa koji unosi sopstveno bogatstvo u politiku; on je savršeni oligarh. I imamo idealnu kandidatkinju viših klasa Hilari Klinton, pravu braniteljku establišmenta. Oni će učiniti sve da radnici, Afroamerikanci i uopšte ekonomski najsiromašniji deo stanovništva – ne glasa na ovim izborima.

Dakle u ovom trenutku imamo dva pokreta: jedan koji podržava globalizaciju i brani njene prednosti, naročito za onih 5% na vrhu, što može da dovede do postepenog prelaza iz demokratije u plutokratiju i, da citiram Gramšija, do ponovnog uspostavljanja hegemonije ovog narativa i ovih interesa – dok sa druge strane imamo desničarski antiglobalistički pokret.

To važi za Evropu i zapadni svet, dok je u ostalim delovima sveta situacija drugačija. U Latinskoj Americi dolazi do povratka desnice, ali smatram da je to pre posledica redovnog političkog ciklusa. Ne znamo šta će se dogoditi u Aziji, gde u Indiji imamo otvoreno desničarsku vladu, dok je u zemljama poput Kine, Indonezije i Tajlanda podela na klasičnu levicu i desnicu daleko izraženija nego na zapadu.

Ali rizik nije samo politički. Mnogi ekonomisti, uključujući i Roberta Rajha, smatraju da je ekonomsku krizu izazvala nejednaka preraspodela dohotka. Prosto rečeno, postoji rizik slabe tražnje zbog visoke koncentracije dohotka.

Postoje rešenja, iako ih nije lako ostvariti. Na primer, smatram da je zbog globalizacije vrlo teško sprovesti veće oporezivanje bogatih i prihoda od kapitala. Čak i ako neka zemlja odluči da podigne poreze ili ako to učine desetine zemalja, uvek će se naći zemlje koje su spremne da ponude niže poreze kako bi privukle kapital.

Političke odluke treba da idu u drugom pravcu, prema jednakoj raspodeli sposobnosti. Toma Piketi je u pravu kada kaže da vlasništvo nad kapitalom određuje veći prihod i upravo tu treba intervenisati. To se pre svega odnosi na obrazovanje, kako bi se obezbedila relativno jednaka zarada za ljude sa sličnim kvalifikacijama, za razliku od onoga što imamo danas gde oni koji dolaze sa Harvarda dobijaju desetostruko veću zaradu od onih koji dolaze sa manje prestižnih univerziteta. Ujednačiti kvalitet obrazovanja bi imalo sličan efekat kao dekoncentracija vlasništva nad kapitalom.

Istovremeno bi bilo važno smanjiti koncentraciju kapitala, što je teže, ali ne i nemoguće ostvariti. U prošlosti smo imali slične primere: radnici vlasnici akcija preduzeća, radničko saodlučivanje u Nemačkoj, veća uloga sindikata u upravnim odborima, sindikalno vlasništvo nad akcijama preduzeća u Švedskoj. Naravno, to nije lako ali je daleko održivije od opcija koje danas imamo.

Razgovor vodio Nicola Melloni, o novoj knjizi Branka Milanovića: Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije, Harvard University Press 2016.

Social Europe, 18.03.2016.
Peščanik.net, 22.03.2016.

Novi koncept osiguranja dohotka

Kako bi osiguranje zarada moglo da umanji ekonomsku nejednakost i otvori novo polje za privatne osiguravače? O ovom intrigantnom i epohalnom konceptu piše njegov kreator, profesor ekonomije na univezitetu Jejl, Robert J. Šiler.

Osiguranje zarada možda nije u našem fokusu, ali bi trebalo da bude. Ono pomaže ljudima koji su ostali bez posla i ne mogu da pronađu nov koji je jednako dobro plaćen. Ovakva pomoć može smanjiti ekonomsku nejednakost, pružajući podsticaje nezaposlenima da se brzo vrate na posao.

Štaviše, osiguranje zarada ima podršku obe velike partije u SAD, barem u sadašnjem ograničenom obliku. Koncept bi trebalo proširiti, kako na državnoj strani tako i u privatnom sektoru.

Kanada je eksperimentisala sa osiguranjem plata 1995., a šest godina kasnije Lori G Kletzer, sada na Kolbi Koledžu (Colby College), i Robert E. Litan, gostujući stariji saradnik Saveta za spoljne odnose, zalagali su se za njegovu primenu u Sjedinjenim Američkim Državama, u dokumentu prigodno nazvanom “Recept za ublažavanje nesigurnosti radnika.” Ideja je naišla na plodno tle: predsednik Džordž Buš i Kongres su je prigrlili 2002. godine, a prošlog juna je predsednik Obama proširio osiguranje zarada na period do 2021.

Postoji u tome, međutim, jedna kvaka. Buš-Obamin osiguranje ograničeno je samo na one koji su izgubili posao u korist stranih radnika. Ukoliko računar danas radi posao koji ste vi nekada radili – ovo osiguranje neće biti od pomoći.

Sadašnje osiguranje ima i druga ograničenja. Ono je ograničeno na američke radnike sa preko 50 godina starosti koji zarađuju do 50.000$ godišnje, u stalnom su radnom odnosu i morali su da prihvate drugačiji, manje plaćeni posao. Za ljude u takvim okolnostima, osiguranje daje iznos jednak polovini razlike u plati, tokom dve godine, i ograničeno je na ukupno 10.000 dolara.

Prema nekim merilima, granica od $50,000 je prilično velikodušna: To je skoro jednako dvostrukoj srednjoj godišnjoj zaradi američkih žena u 2014, koja je $28,000, na primer. Osiguranjem upravlja država. U Njujorku je, na primer, nalazi pravo mesto sve kojima je potrebna ova vrsta pomoći, lokalni njujorški Centar za razvoj karijere.

Predsednik Obama smatra da sadašnji program ne ide dovoljno daleko. U svom obraćanju naciji u januaru i u svom budžetu za fiskalnu 2017. godinu, on je predložio značajnu ekspanziju ovog osiguranja. Održavajući prag od $50.000 prihoda, on će odustati od starosne granice (dosad je samo za one stare preko 50god), baš kao i od povezivanja osiguranja sa gubitkom posla zbog inostrane konkurencije.

Ove promene su od ključnog značaja. Na kraju krajeva, većina radnih ljudi u Sjedinjenim Državama je mlađe od 50 godina, a gubitak većine poslova se ne može nedvosmisleno pripisati konkurenciji stranih radnika. Tehnologija neke poslove čini nepotrebnim, a faktori kao što su recesija i promene u potražnji za proizvodima i uslugama eliminišu mnoge poslove. Ovo proširenje osiguranja zarada, opisano u blog-postu Bele kuće, čiji su autori Jason Furman, predsednik Saveta ekonomskih savetnika, i Jeffrey Zients, direktor Nacionalnog ekonomskog saveta, bi pomoglo mnogim ljudima kojima je ono očajnički potrebno. Možemo očekivati otpor nekih krugova, pre svega zato što se time povećava uloga države.

Ali to ostaje osiguranje, a u kapitalističkoj živoj ekonomiji, ima smisla proširiti ga i sa teorijskog stanovišta. Osiguranje je vrsta upravljanja rizikom. Racionalni ljudi bi želeli da plate za ovu korist, da bi mogli da prihvataju obećavajuće ali rizične poslovne mogućnosti. To bi moglo podstaći inovacije u privredi.

Za potencijalno skup program, finansiranje je od ključne važnosti. Kao i kod socijalne sigurnosti, prošireni sistem osiguranja plata najbolje se može finansirati od poreza na plate. Da budemo fer, ljudi sa platama odmah ispod granice $50,000 – koji bi dobijali više novca od tog programa od onih sa niskim primanjima – treba da plate veće premije. Pravo osiguranje treba da ima odgovarajući cenovni raspon.

Postoji još jedan prigovor na osiguranje zarada. To može stvoriti moralni hazard – podsticaj da se prihvati posao sa nižom platom, a možda i manje zahtevan posao od onog koji je osoba izgubila. Većina nas će se složiti da ljudi koji žele da rade više i na neprijatnim poslovima zarade veći prihod ne bi trebalo obeshrabriti da to učine. Postoji zaštita protiv ovoga u postojećem planu, što ograničava korišćenje ovog osiguranja na dve godine. To smanjuje moralni hazard, ali na uštrb pružanja beneficija na duži period. Uvek postoje kompromisi.

Uloga vlade je važna u ovom slučaju, jer kod socijalnog osiguranja, vlade imaju značajnu prednost u stavljanju na mesto velikih ideja koje je teško prodavati. To je važilo i za savezno osiguranje za slučaj starosti i invaliditeta u sistemu socijalnog osiguranja počev od 1935., nakon čega je došlo od eksplozije dodatnog privatnog penzionog osiguranja, životnog osiguranja i osiguravajućih planova za slučaj invaliditeta. Vlada je ponovo potrebna da pokrene taj točak.

Na kraju bi, ipak, trebalo da postoje dva sistema osiguranja: 1. vladin, koji je ograničen na pomoć radnicima sa nižim prihodima i 2. privatni, onaj koji omogućava svima – uključujući i one sa višim prihodima – da se osiguraju od gubitka zarade.

U mojoj knjizi “Novi finansijski poredak,” predložio sam oblik osiguranja plata u privatnom sektoru osiguranja koji sam nazvao osiguranje za minimalno izdržavanje. To bi bio nastavak osiguranja u slučaju invalidnosti, koje je već na tržištu i prodaju ga privatne osiguravajuće kompanije. Trebalo bi samo dodati specifične probleme uočene na tržištu rada na listu obuhvaćenu invaliditetom. Na primer, to može uključiti pad prihoda za, recimo, medicinske sestre, ili pad broja zaposlenih u sektoru negovatelja, ili neku kombinaciju ova dva, sa isplatama ne samo za dve godine, već sve dok takvo stanje postoji. Takve polise osiguranja bi bile zasnovane na objektivnim tržišnim faktorima vezanim za zanimanje neke osobe, čime se smanjuje mogućnost da osiguranje podstakne ljude da se bave manje zahtevnim poslovima.

Odgovarajuće cenovno kalibriranje ovakvog osiguranja bi takođe omogućilo da se izbegne pristrasnost izbora – kupovina osiguranja od strane ljudi sa izuzetno nesigurnim poslovima u nesrazmerno velikom broju – problem koji osiguranje plata od strane vlade može da se izbegne tako što ga nudi svima.

Ako bi privatni sektor nudio ovakvo osiguranje za minimalno izdržavanje, ljudi sa rizičnijim karijerama bi morali da plaćaju veće premije osiguranja. Istovremeno, smanjenjem rizika zarada, osiguranje bi ohrabrilo ljude da budu avanturisti i neguju preduzetnički duh. Troškovi upravljanja rizikom i osiguranje bi tada postali osnovni elementi planiranja karijere. Poslodavci u rizičnim industrijama bi mogli da kupe ovo osiguranje za njihove zaposlene kao vrstu beneficije za radnike.

Ako su vam ovi pojmovi nepoznati, to je delimično zbog toga što privatno podstaknuto osiguranje za minimalno izdržavanje nije uobičajeno danas, ako ga uopšte i ima. Ali to se brzo može promeniti. Proširenje obuhvata osiguranja plata od strane vlade sada može da utre put privatnom sektoru. U vreme podizanja ekonomske nejednakosti i dislokacije poslova, osiguranje plata je veoma smisleno.

 

Robert J. Shiller, New York Times

 

 

 

 

 

Razlog za nervozu investitora: 102 milijarde EU bankarskih dugova

Rizične finansijske obveznice pokazale su najbolje kreditne performanse tokom 2015. godine, ali su prošlogodišnji prihodi zbrisani zbog slabijih zarada. Zato je ono što je bila prošlogodišnja sigurna stvar za ulagače, na kreditnim tržištima ubrzo postala ovogodišnja noćna mora za investitore u obveznice.

Najrizičniji povraćaji, oni koji su generisani dugovima Evropske banke od oko osam procenata prošle godine, a prema indeksnim podacima Meril Linč iz Bank of America, potukli su svaku vrstu kreditne investicije na globalnom nivou. Za manje od šest nedelja ove godine, ti su dobici skoro zbrisani, čak i nakon isplaćivanja kamata.

Investitori su, kako izveštava TV Bloomberg, sve zabrinutiji da će slabe zarade i nepredvidljivi smer kretanja globalnog tržišta otežati bankama isplaćivanje kamata u najmanju ruku za neke od ovih hartija od vrednosti, ili da ih same otkupe, kao što su se investitori nadali. Obveznice omogućavaju bankama da “zaobiđu” kamate bez neizvršenja (tj. propuštanja ispunjenja obaveza vraćanja dugova), a pretvaraju se u kapital u doba finansijskih potresa (tj. popune svoj kapital). Dojče banka bi se naredne godine mogla uhvatiti u koštac s isplaćivanjem kamate na ove hartije od vrednosti, kaže se u izveštaju nezavisne istraživačke firme CreditSights u ponedeljak ujutro (8.feb). Banka je preduzela neobičan korak, objavljujući kako “ima dovoljno kapaciteta da isplati kupone tokom naredne dve godine”.

“Zabrinutost zbog ovih obveznica samo pokazuje iskrena strahovanja da bi evropski bankarski sistem mogao biti slabiji i ranjiviji na usporavanje privrednog rasta – daleko sporije nego što su mnogi prvobitno mislili”, rekao je Gary Herbert, menadžer fonda Brendivajn (Brandywine Global Investment Management LLC)  koji upravlja sa oko 69 milijardi dolara aktive sa globalnim fiksnim primanjima. “To je globalni epicentar zabrinutosti usled problematično sporog globalnog rasta. A to ne izgleda baš zgodno”, dodao je on.

Zabrinutost onih koji rukovode novčanim operacijama se širi i na sigurnije bankarske obveznice, pokazujući time kako investitori beže od rizika ulaganja u široki raspon hartija od vrednosti: od akcija, preko sirovina, do korporativnih obveznica. Troškovi zaštite protiv neizvršenja finansijskih obaveza (tj. vraćanja dugova) na neosigurane američke i evropske finansijske dugove sa pravom prvenstva naplate dostigli su najviši nivo još od 2013. godine.

Evropske banke izgleda da nisu toliko solidne koliko su na to ukazivali najnoviji izveštaji o njihovoj zaradi. Dojče banka je, na primer, prošlog meseca izvestila o svom prvom gubitku za celu godinu još od 2008. godine, dok su njene akcije potonule. Akcije Credit Suisse pale su na najniži nivo još od 1991. godine, nakon što je ova švajcarska banka objavila kako je imala svoj najveći kvartalni gubitak od početka svetske finansijske krize 2008.

Banke su od aprila 2013. do danas izdale oko 91 milijardu evra (102 milijardi dolara) najrizičnijih srednjoročnih hartija od vrednosti i to pod nazivom “Dodatne  obveznice 1. reda”. Problem je u tome što su te hartije od vrednosti neispitane i, ukoliko ih problematična banka ne otkupi prvom prilikom, ili stopira isplate kupona, investitori bi mogli da napuste ovaj “investitorski brod”, što bi izazvalo masovnu rasprodaju na korporativnim kreditnim tržištima. “To je prva stvar koe će biti uklonjena iz portfelja”, rekao je Dejvid Batler, portfolio menadžer u Rogge Global Partners, koji upravlja sa oko 35 milijardi dolara finansijskih sredstava. “Kada se uzdrma jedno daleko šire tržište kreditima, to čini da investitori budu izloženi velikim rizicima.”

Visoki prinosi

Vrednosne hartije izdate su u Evropi i nude među najvišim prinosima na kreditnim tržištima, koje su u proseku sedam procenata – u poređenju sa prosečnim prinosom na evropske džank kredite koji je manji od 6 procenata, prema Meril Linč indeksima koje upotrebljava Bank of America.

Kritičari, međutim, kažu da su banke isuviše “neprozirne”, da su vrednosne hartije “isuviše složene da bi se pravilno razumele”, da se “isuviše razlikuju” ili su, pak, “previše nalik deonicama” da bi se te obveznice uzele u obzir. Sa toliko nerazjašnjenih nepoznanica, rizici su izuzetno visoki.

“Vi, u osnovi, imate dobru stranu fiksnog prihoda i mane kapitala”, rekao je Gildas Surry, portfolio menadžer u Axiom Alternative Investments. “Dodatni prvorazredni kapital (AT1, Bank additional Tier 1 capital) jesu instrumenti regulatora, nastali od strane regulatora, i za regulatora.”

Investitori ne samo što su zabrinuti jer banke propuštaju svoje obavezne isplate kamata – takođe su zabrinuti i oko toga da li će banke otkupljivati vrednosne hartije prvom prilikom. Rast troškova pozajmljivanja može umanjiti šanse da banke otkupljuju vrednosne hartije, što bi primoralo investitore da drže obveznice duže nego što su se nadali.

“Ovo je faktor rizika koji povećava pritisak na tržište”, rekao je Džonatan Vajnberger (Jonathan Weinberger), rukovodilac operacija za globalna tržišta kapitala u banci Sosijete Ženeral (Societe Generale) SA u Londonu. “Neke bankarske blagajne bi ekonomski uzpredovale kada bi ih proširile, umesto da obave aukcijski poziv za njihov otkup ili ih refinansiraju.”

Ne bi bilo prvi put da banke propuštaju priliku do pozovu* na aukcijski otkup. Dojče banka 2008. nije aukcijom prodala milijardu evra podređenih obveznica, obrazlažući da bi ovaj potez “refinansiranja duga bio daleko skuplji”. Ovo je dovelo do pada cena akcija te banke, kao i skoka troškova osiguranja njenih pozajmica u slučaju neispunjenja.

650 miliona funti (833 miliona evra) od 7.125 odsto stalno prisutnih obveznica, u ponedeljak 8. februara palo je na manje od 70 penija po funti, što je njihov najniži nivo od njihovog objavljivanja u maju 2014. Milijardu evra banke UniCredit SpA od 6,75 odsto obveznica palo je na manje od 75 evrocenti, sa 94 evrocenta na početku godine. Ova italijanska banka izveštava o svojoj zaradi danas.

“Ako je vaš posao upućen za finansijska tržišta, ovakav stres na tržištu nije dobar ni za koga, pa ni po vas”, rekao je Timothy Doubek, koji je angažovan na upravljanju 26 milijardi dolara korporativnog duga u Columbia Threadneedle Investments.

 

[*Poziv: Razdoblje između otvaranja i zatvaranja nekih budućih tržišta pri čemu su cene utvrđene kroz proces aukcije. Ugovorna opcija koja vlasniku daje pravo, ali ne i obavezu, da kupi određeni iznos osnovnih hartija od vrednosti po određenoj ceni i u određenom roku. Poziv na otkup menica aukcijskog tipa]

 

Tom Beardsworth, Cordell Eddings, Bloomberg

 

Nakon Bitkoina, Blokčejn preokreće svet

Od Silicijumske doline do Volstrita tehnolozi i investitori živo raspravljaju o potencijalima Blokčejna (Blockchain) da proizvede pravu revoluciju … u svemu. Očekivanja su visoka, potencijal je značajan, ali prepreke su takođe impozantne. Finansijska pozadina jača, a eko sistem u kojem bi mogao biti primenjen se razvija. Blokčejn je svojevremeno smatran samo infrastrukturom za Bitcoin, ali je njegova tehnologija ubrzo dospela u centar pažnje, preuzimajući svetlost reflektora koja je do tada bila rezervisana za njegovog roditelja, kripto-valutu Bitkoin, obećavajući da će stvoriti novi set alata za smanjenje troškova i dovodeći u pitanje izvor dobiti za sve posrednike, pa i postojanja centralizovanih finansijskih institucija koje bi se mogle pokazati kao zastarele. Ovo rešenje obećava da će pomoći ne samo potrošačima već i onima koji tragaju za isplativijim opcijama.

Bitcoin je samo uvertira – Blockchain je spreman da dođe u centar pažnje. U svom najčistijem obliku Blockchain je digitalna platforma koja beleži i proverava transakcije na način koji onemogućava upade i revizije i javno je dostupan svima (Dokaz 1). Inače, svi dokazi, prilozi i grafikoni nalaze se u pdf izveštaju investicione banke Goldman Sachs.

Razvijajući istu tehnologiju – prvobitno razvijenu u studentskoj sobi na Northeastern Univerzitetu za Napster (i kasnije dorađenu od strane ljudi koji stoje iza tehnoloških kompanija Skype i Spotify) – ovaj alat je prvobitno rođen kao podrška stvaranju i praćenju Bitkoina.

Bitcoin i druge kriptovalute traže takav mehanizam koji će uspostaviti sporazum između svih strana koje učestvuju u transakciji. Od kupovine do prodaje, od trgovanja do čuvanja, svaka transakcija se vezuje međusobno tako da nikada ne dođe do dupliranja ili promene vlasništva nad Bitkoinom. Ovo Blokčejnu omogućava da registruje svaku transakciju, ali ne i da je obriše. Ova kompletna istorija … “javno podeljeno knjigovodstvo” na kojoj počivaju mreža (i valuta) je tako napravljena da, u očima korisnika, ako hoćete, preuzima ulogu centralne banke, i čini je zastarelom. (Prilog 2). Tu valutu u opticaju, kao rezultat, stvaraju građani na internetu, a ne centralne kliring institucije ili agencije. Na kraju, iako ostaje da je najjača asocijacija na Blokčejnu povezana sa Bitkoinom, postoje sve veći skupovi privatnih i sa dozvolom vidljivih knjigovodstava koji privlače pažnju i na koje je vredno fokusirati se.

Uloga kriptografije: Pre nego što transakcija bude odobrena i dodata na Blockchain, ona biva verifikovana od strane algoritma koji se oslanja na kriptografiju u proveri njegove autentičnosti. Svaka transakcija koja se javlja u Bitcoin, na primer, ima informacije koje se šalju preko mreže na proveru i verifikaciju. Rešavajući algoritam – zagonetku koja stoji iza sastavljanja jedne transakcije, pojedinci ili grupe, poznatije kao “rudari” (Miners) dobijaju “nagradu” u vidu više bitkoina. Ovaj proces, distribuiran na više čvorišta unutar svetske računarske mreže, veoma je kompleksan, opsežan i neverovatno težak za sprovođenje. Uporan i pouzdan, u ovom sistemu svako mora da pristane na transakciju a niko je ne poseduje. On omogućava ljudima koji ne znaju jedni druge, ili ne veruju jedni drugima, da dođu do dogovora koji se potvrđuje, smatra pouzdanim i održava kao predmet javnog izveštaja.

• Sačekajmo, ali nije li Bitkoin mrtav? Istina je, tokom poslednje dve godine – završno sa 30. novembrom 2015. –  vrednost Bitkoina je pala za 67% na oko $377. Kriptovaluta je vrednosno varirala uporedo sa skandalima koji su uključivali digitalne tačke kao što su Mt. Gox i Put svile, koje su postale glavna hrana za prežvakavanje, uporedo sa stabilizovanjem svetske ekonomije, što je smanjilo nepoverenje u centralne institucije. Dodajmo ovome misteriju Satošija Nakamotoa (Satoshi Nakamoto), što je pseudonim osobe ili grupe koja je stvorila Bitcoin protokol i odgovarajući softver.

Kako god da bilo, oni koji su otpisali Bitcoin su možda propustili zlatno jaje – tehnologiju koja stoji iza njega i čiji je cilj da racionalizuje, potencijalno, mnoštvo preduzeća. Pojednostavljeno rečeno, Blockchain može da živi izvan sveta Bitkoina.

Zašto je to važno? Ovo decentralizovano i na kriptografiji bazirano rešenje izbacuje posrednike. Ono ima potencijal da redefiniše transakcije i knjigovodstvo mnoštva različitih industrija. Od bankarstva do plaćanja, od notara do izbornih sistema, od registracije kola do isplate zarada, od kontrole oružja do baza podataka naučnog osoblja, preko trgovinskih sporazuma do katalogiziranja vlasnika umetničkih dela… ono ima potencijal da sve te transakcije napravi bržim, jeftinijim i sigurnijim.

Uklanjanjem potrebe za posrednikom smanjuju se potencijalni bezbednosni problemi od hakovanja do korupcije, od ubrzavanja manuelnih procesa koji su zastareli i mogu trajati dugo. Vaš rizik, ako se vreme obrade poboljša, može biti blizu trenutnog, omogućavajući tačne, u realnom vremenu, povratne informacije o rizicima i izloženosti. U svetu autora (Goldman Saksa), mislite o tome iz bankarskog ugla. U svetlu povećanog kapitala i regulatornih troškova, bilo koja tehnologija koja poboljšava povraćaj profita na ulog, pada na profitnu liniju. Nadzorni i tehnološki troškovi kao rezultat, mogu se smanjiti.

Koje su mane?

Kao i kod svih novih tehnologija, groznica koja raste, u ovom trenutku se gradi bez realnog, zakonodavnog ili regulatornog okvira. Open source ima istoriju uspeha i padova, koji navode na pitanje koliko će Blokčejn biti otvoren ili pod kontrolom. Ovo ne znači da privatne Blockchain “fiilijale” ne mogu da rade, ali fragmentacija može da uspori usvajanje ove tehnologije. Dalje, kao i sa svim rešenjima vezanim za tehnologiju, ključna pitanja postaju pitanja ko će snositi troškove razvoja i održavanja što odmah dovodi u pitanje i skalabilnost (kao i brzinu).

U slučaju Bitcoin-a, na primer, VisaNet, (vizin sistem za obradu), saopštio je u 2013. da može da obradi 47 000 transakcija u sekundi (sa tada aktuelnim kapacitetom) dok Bitcoin-ov Blockchain može za to vreme da obradi oko 7 transakcija. To je zato što Bitkoinov softver ograničava veličinu svakog bloka na 1 MB (trenutno, s obzirom na mogućnosti mreže), koji se stvara na svakih 10 minuta. Svaka transakcija varira u veličini, ali je najmanja veličina bloka oko 224 bajta, tako da 1024 Kb blok / 256 bajta =  znači 4,096 transakcija na svakih 600 sekundi… što je jednako cifri od 7 transakcija u sekundi.

Dokaz 3: Finansiranje iz izvora venčer kapitala se eksponencijalno povećalo

Bitcoin / Blockchain finansiranje iz izvora venčer kapitala u godinu dana ($,MN)

Dokaz 4: Bitcoin

Od start-up firmi, primeri slučajeva upotrebe itd.:

Broj startup kompanija u ovoj oblasti nije mali. Od Digital Asset Holdings, preko Coinbase, do Ripple i Ethereum (između ostalih) spisak je dugačak. Za potrebe ove prezentacije predstavljene su tri aplikacije u usponu kako bi se istakao potencijalni dijapazon njihove upotrebe u korporativnoj Americi danas.

R3CEV. Konzorcijum od 30 najvećih globalnih banaka, ovo telo radi na uspostavljanju jasnih standarda i protokola za distribuirane aktivnosti baza podataka. Ovaj startap iz Njujorka je angažovao ljude iz Google, IBM, Barclays i drugih da pomognu smanjenju troškova u bankarstvu.

Adept. Spajanje “Interneta stvari” (Internet of Things, IoT, ali ponegde je pojam sveden na uži i donekle nedovoljno precizan termin “industrijski internet”)) sa Blockchain, IBM–om i Samsungom dovelo je do razvoja ADEPT ili autonomne decentralizovane peer-to-peer komunikacije.

Telemetrija, koji ima za cilj da iskoristi tehnologiju kako bi poslužila kao knjigovodstveni zapis ili čuvar zapisnika za sve transakcije koje će Internet of Things (industrijski internet) stvoriti tokom svog rada. Može se koristiti kao način kako da uređaji međusobno razumeju kako svaki od njih funkcioniše  (na primer, kako vaš telefon povezati sa sistemom kućnog grejanja). Ova tehnologija takođe se oslanja na BitTorrent i Telehash, sa obećanjem da poboljša bezbednosne rizike, (još jedna oblast na koju se fokusira Blockchain).

Nasdaq. Nasdaq  je pokrenuo Nasdaq LINQ, svoju platformu baziranu na Blockchain koja mu olakšava izdavanje, katalogizaciju i snimanje transfera privatnih kompanija na NASDAQ privatnom tržištu. Nasdaq se udružio sa Chain.com unoseći svoj sopstveni IP.

Goldman Sachs

Rast američke referentne kamatne stope: globalni značaj

Polećemo! Po prvi put u poslednjih deset godina američke Federalne rezerve podižu kamatne stope. O značaju ove odluke po globalnu ekonomiju piše novinar biznis rubrike Bi-Bi-Si-ja, Ben Morris.

janet yellen

Predsednica američkih Federalnih Rezervi, Janet Yellen. Foto: The Telegraph, UK

Kao što je i bilo očekivano, stope su povećane sa 0,25% na nivo od 0,25% do 0,5%.

Skoro čitavu jednu deceniju novac je bio jeftin – neki tvrde i previše jeftin. Međutim, jučerašnji rast američkih referentnih kamatnih stopa mogao bi biti početak jedne nove ere, u kojoj će se troškovi zaduživanja podizati – što će, verovatno, trajati godinama.

Pa, da li bi trebalo da otkažemo božićno slavlje, kupimo konzerve i sakrijemo se u podrum, ili jednostavno slegnemo ramenima i vratimo se našoj dobroj, staroj onlajn kupovini?

Hajde da pogledamo šta i ko bi mogao biti pogođen ovim očekivanim povećanjem kamatnih stopa:

Izvor: Federalne rezerve, Sent Luis, SAD. Foto: BBC

Izvor: Federalne rezerve, Sent Luis, SAD. Foto: BBC

Američke kamatne stope

Kakva je njihova važnost za američku ekonomiju?

Rast kamatnih stopa  može se posmatrati i kao svojevrsno “izglasavanje poverenja” u Fed od strane američke privrede i ekonomije.

Nezaposlenost u SAD je pala na 5% – ovo je najniži nivo u proteklih sedam i po godina, a godišnja stopa rasta je snažnih 2,1%.

Međutim, uprkos ovim zdravim indikatorima, kamatne stope su na upozoravajućem nivou. Od septembra 2007. do decembra 2008. godine, reperne stope američkog Fed pale su sa 5,25% na nivo između nule i 0,25%, u nastojanju da se izbegne recesija.

Ekonomisti tvrde da je krajnje vreme da kamatne stope “promole glavu” na malo viši nivo, kako bi se sprečilo prekomerno zaduživanje potrošača, kao i pojava mogućih finansijskih mehurova na tržištu nekretnina i drugih vrsta imovine.

Postoji zabrinutost zbog kompanija koje su previše pozajmljivale. Rast kamatnih stopa mogao bi da njihove dugove učini skupljima ili čak neizvodljivim za refinansiranje njihovih dugova.

Ovo se posebno odnosi na pojedine kompanije koje se bave frekingom (dobijanjem nafte iz uljanih škriljaca), naftom i gasom, jer mnogi investitori sumnjičavo preispituju njihove izglede. Ne samo što takve firme imaju tendenciju da se zadužuju za prilično velike svote, već su takođe izložene i padu cena nafte. Rast kamatnih stopa na jednoj strani bi mogao biti praćen padom prinosa takvih firmi.

Americki potrošači na raskrsnici kod Tifanija - Njujork. Foto: BBC

Njujorčani u uzavreloj božičnoj kupovini na raskrsnici kod Tifanija. Foto: Getty, BBC

Zašto je rast kamatnih stopa važan za američke potrošače

Efekat prvog povećanja kamatnih stopa na američke potrošače će verovatno biti prigušen i amortizovan. Postoji nekoliko razloga za to.

Rast referentnih stope za 0.25% je prilično skroman, i u kratkom roku troškovi zaduživanja neće mnogo porasti.

Takođe, američka domaćinstva su manje zadužena nego pre finansijske krize. Prema njujorškoj filijali Feda, ukupni dug domaćinstava ostaje na 5% ispod svog rekordnog nivoa, dostignutog 2008. godine.

Američki kućevlasnici manje su osetljivi na poteze vezane za Fedove kamatne stope, s obzirom da su hipotekarne stope obično fiksne na period od preko 30 godina.

Ovaj neuobičajeni, produženi period niskih kamatnih stopa je, i pored svega, izazvao rast cena kuća, rekordnu prodaju automobila kao i sve veću zaduženost po kreditnim karticama.

Rast kamatnih stopa trebalo bi, stoga, da “ohladi” uslove na ovim sada uzavrelim tržištima.

Zašto je rast američkih kamatnih stopa važan za tržišta u razvoju

Postoji veći broj krugova unutar globalne ekonomije koji su povezani s onim što se dešava u zgradi Federalnih rezervi u Vašingtonu, pre svega sa zemljama čije su privrede u brzom usponu, poput Kine i Brazila.

Predstojeća era rasta američkih kamatnih stopa verovatno će ojačati dolar. To bi moglo biti bolno po kompanije i zemlje koje su se zadužile u dolarima. Ako je gro onoga što dobijaju kao svoju zaradu u lokalnoj valuti, onda će takvim kompanijama i državama servisiranje dugova u dolarima postati skuplje sa rastom tj. jačanjem dolara.

Raste američkih kamatnih stopa utiče na to kako investitori vide rizik: Ukoliko mogu da zarade na atraktivnijim prinosima na investicije u SAD-u, tada bi oni mogli da izbegavaju ulaganja u zabačenije regione sveta i rizičnije države.

Dakle, kompanijama i vladama u brzorastućim ekonomijama moglo bi u budućnosti postati teže da privuku nove investicije, ili da, recimo, refinansiraju već postojeće dugove.

Konačno, više kamatne stope takođe dolaze u loše vreme za mnoge privrede u razvoju, posebno one koje se oslanjaju na izvoz svoje robe. Cene nafte, metala i poljoprivrednih proizvoda drastično su pale.

Samim tim, kompanije, privredni subjekti kao  i vlade mogli bi se suočiti s većim troškovima pozajmljivanja, i to u trenutku kada opadaju prinosi od rudarstva i poljoprivrede.

Zbog čega je rast američkih kamatnih stopa važan za valutna tržišta

Tržišta valutama su izuzetno osetljiva na poteze koji se odnose na promenu kamatnih stopa. Američki dolar je već u porastu, a u očekivanju viših referentnih stopa.

Gledano u odnosu na korpu drugih valuta, dolar je porastao skoro 4% od oktobra, kada je predsednica Federalnih rezervi Dženet Jelen (Janet Yellen) ukazala da bi u decembru referentna stopa mogla porasti.

Ekonomisti nisu sigurni koliko još će još dolar ojačati, a što umnogome zavisi od toga kakve će korake Fed preduzeti u narednim mesecima.

Efekti jačeg dolara se već mogu videti u izveštajima o zaradama američkih kompanija. Mnogi su za svoje slabije profite okrivili sveže osnaženi dolar, što umanjuje vrednost salda prodaje napravljene u inostranstvu. Ovo, takođe, utiče da njihov izvoz bude manje konkurentan na međunarodnim tržištima.

Britanke u zastavama - kabanicama.Foto: Getty, BBC

Britanke u zastavama – kabanicama.Foto: Getty, BBC

Zašto je ona važna za Veliku Britaniju?

Banka Engleske poriče da njene odluke o kamatnim stopama prate one koje uspostavljaju američke Federalne rezerve.

Međutim, ekonomisti kažu da će sada, kada je Fed povisio svoje referentne stope, guverneru banke Engleske Marku Karniju  biti lakše da takođe podigne referentnu kamatnu stopu.

Britanska ekonomija je verovatno u još boljem stanju od američke, a mnogi ekonomisti govore kako se sa povećanjem kamatnih stopa već uveliko zakasnilo.

Ukoliko Banka Engleske prati Fed, i funta bi takođe porasla, posebno u odnosu na evro. To bi bilo bolno za mnoge britanske izvoznike, jer je Evropska unija najveće tržište za britanske robe.

“Ekonomija tezge” je rad po ugovoru – srećom, nismo Dikensovi junaci…

… niti je toliko tragično kao što su to bila Dikensova deca u viktorijansko doba.

03

Tehnološki giganti čine sve ne bi li obezbedili da imaju što je moguće veći udeo na rastućim tehnološkim tržištima. Dokaz A: Amazon Fleks (Amazon Flex), novonajavljeni servis će ljudima plaćati od $18-25 na sat da pošiljke isporučuju svojim kolima. Ako treba da postoji ekonomija deljenja, onda je izvesno da Amazon želi da u njoj ima svoj udeo, piše novinarka Blumberga Megan Mekardl (Megan McArdle), koja je svoje kolumne potpisivala i za Ekonomist, Atlantik i Njuzvik.

Sve ovo je, piše Mekardl, zabrinulo američkog liberalnog blogera i novinara portala Mother Jones, Kevina Druma: “Izgleda da se sada pod ekonomijom deljenja podrazumeva bilo koji posao koji, uz pomoć aplikacija, raspoređuje radnicima mrvice posla onako kako dune poslodavcu. Drugim rečima, ovi ljudi su nešto kao fizički radnici iz viktorijanskog doba, ali uz pametne telefone i bolje plate. Na uglednom ekonomskom sajtu Interfluidity, Stiv Rendi Valdman (Steve Randy Waldman) promišlja da ćemo morati ove uposlenike prevesti u status zaposlenih kao neki vid antimonopolske mere, kako bismo obezbedili da nijedna od ovih aplikacija ne postane previše moćna.

Priznajem da mi nije baš jasno u čemu je problem. Manuelni rad viktorijanskog doba nije bio odvratan zbog toga što je podrazumevao kratkoročne ugovore; bio je grozan, jer su poslovi bili sumorni, plata je bila niska, a povređeni radnici često su završavali u siromaštvu. Biti plaćen $25 na sat za nešto mnogo mnogo prijatnije od ribanja podova jakim hemikalijama ne udara u nežne strune mog srca na isti način.

Takođe mi je teško da se zabrinem nad tim što bi Uber ili Amazon Flex „mogli da razviju opasnu dominaciju“ na tržištu razvoza robe, koju će ljudi transportovati svojim automobilima. “Prevoz robe sopstvenim automobilima (uključujući i putnike)” predstavlja tržište sa veoma niskom ulaznom barijerom, zbog čega taksi-firme i jesu uložile toliko u lobiranje za nove i „poboljšane“ zakone, i u moćne regulatore, kako bi se zaštitili od konkurencije. Efekti umrežavanja mogu, naravno, stvoriti barijere za ulazak – ali u poslu gde je jedini uslov lično vozilo i veština koju poseduje gotovo svaka odrasla osoba u Americi – znati da vozite – teško je zamisliti da bi bilo koja kompanija bila dovoljno moćna da ove efekte organizovanosti u poslovnu mrežu iskoristi kako bi zloupotrebljavala kupce ili radnike u nekom dužem vremenskom periodu.

Efekti ovakve vrste poslovne mreže su najmoćniji tamo gde su troškovi prebacivanja veoma visoki. Ako sam platila $300 za VCR, i još više za gomilu VHS kaseta, verovatno ću veoma malo biti zainteresovana da se prebacim na vaš Betamax. Ako sam platila nekoliko hiljada dolara za PC i prateće softvere, i uskladištila gomile podataka u formatima specijalizovanim za te programe, biće teško ubediti me da se prebacim na sasvim novi sistem. Nasuprot tome, šta je trošak prebacivanja za jednog korisnika Ubera? Možda ću nagnječiti palac dok pokušavam da otvorim novu aplikaciju? Čak su i troškovi prebacivanja za vozače relativno minimalni. Što znači da nijedna firma u ovom poslu neće biti u mogućnosti da uživa značajnu monopolsku rentu, jer ako to učini, neki pametan preduzetnik sa malo kapitala na raspolaganju će naći načina da uđe u ovaj biznis i takmiči se s njom.

02

Pravi problem je, mislim, u tome što će ovi poslovi postati zamena za bolje poslove: stabilnije, bolje plaćene. Ovo je očigledno nešto što će zabrinuti levičarske komentatore, od kojih su mnogi već izrazili bojazan da je “tezgaroška ekonomija” loša za američke radnike.

A to možda i jeste istina. Ona, međutim, počiva na skrivenoj, i do sada nedokazanoj, pretpostavci da tezgaroška ekonomija u stvari preseljava radnike tako što im spušta cenu rada, pre nego što stvara novu ekonomsku aktivnost koja jednostavno ne bi postojala da nema ovih aplikacija – i možda, omogućava radnicima koji su višak u drugim industrijama, zaposlenje, koje nema nikakve veze sa Uberom i Instacartom.

Istina je, naravno, da ove aplikacije donekle oponašaju tržišta rada iz 19. veka. Ali, postoje razlike koje se ne tiču samo uslova rada: aplikacije radikalno smanjuju transakcione troškove pružanja ovakvih vrsta usluga. Viktorijanski radnik je možda morao da ide od kuće do kuće u potrazi za poslom, ili stoji napolju satima čekajući da dođe neko kome su potrebni radnici. To više nije slučaj.

Ako to zvuči jedva malo lepše, razmislite ponovo. Ovo je kolosalna stvar. Transakcioni troškovi oblikuju tržišta na fundamentalan način. Oni su razlog da postoje firme, tvrdio je nobelovac Ronald Coase; kada im je preskupo da nastave da na tržištu kupuju robe i usluge, kompanije dovode te funkcije unutar kuće kako bi na taj način omogućile da njihova unutrašnja koordinacija bude efikasnija.

Spuštanje transakcionih troškova može čak i da stvori dodatnu ponudu i potražnju. Troškovi transakcija su deo cene dobra ili usluge, a to je često njegov značajan deo. A kada spustite cenu, omogućavate ljudima da kupuju više, a snabdevačima da snabdevaju sa više roba i usluga.

Zamislite da sam jedno veče ostala kod kuće, i da bih volela da se sastanem sa nekim prijateljima na piću. Nažalost, teško je dobiti taksi u mom komšiluku, nije sasvim sigurno hodati sam noću, a voziti do tog mesta bi možda ugrozilo svrhu izlaska, jer ne bih mogla da pijem kad tamo dođem. Umesto toga, sedim kod kuće i gledam reprize.

04

Spuštanje transakcionih troškova olakšava pronalaženje nekoga ko je voljan da me odvede do cilja. Ovo nije „raseljeni i raspaštrmljeni“ tuđi posao; to je potpuno novi deo ekonomske aktivnosti koja se, jednostavno, ne bi desila u slučaju da su transakcioni troškovi i dalje visoki. Mi dobijamo dodatno zapošljavanje, dodatnu potrošnju i dodatne srećne sate sa svojim prijateljima, pijući margarite i raspravljajući o “Game of Thrones”.

Naravno, to ne znači da niko nikada nije raseljen: vlasnici taksi-oznaka su se, na primer, suočili sa dramatičnim padom u poslovanju jer “očekuju da imaju ekskluzivno pravo da voze u Njujorku”. Međutim, dokazivati da je neko povređen nije isto što i dokazivati da postoji neto pad na poziciji broja radnika.

Dakle, šta se dešava ako prisilimo firmu da tretira ove potencijalne radnike kao zaposlene? Dodajemo nazad transakcione troškove, naravno. Beneficije, poštovanje propisa, razni porezi na plate. “Pa dobro!” mogla bi reći Levica. “Oni bi trebalo da plaćaju te stvari.”

Ali, raditi takve stvari interno, umesto kupovati usluge na tržištu, jeste skupo. To čini poslodavce manje fleksibilnim i podiže njegove fiksne troškove. Oni moraju da povrate te troškove, a to se može desiti na jedan od tri načina:

1. Naplaćivanjem viših cena klijentima što će smanjiti tražnju i dovesti do toga da se troši manje radnih sati.

2. Spuštanjem plate radnicima

3. Primenjivanjem mnogo veće kontrole nad rasporedom radnika i uslovima rada kako bi se maksimizirao odnos obavljenog posla po radniku. Radnicima verovatno neće biti dozvoljeno da se pojave kad god hoće kao i da rade dokle god žele. Oni će, na primer, verovatno imati limitirano radno vreme da ne bi mogli da se kvalifikuju za zdravstveno osiguranje.

Naravno, neki radnici bi radije bili u takvoj situaciji. Ali, šta je sa ljudima koji koriste ove poslove za vreme pauze koja je između nekih drugih obaveza, kao što je to, recimo, celodnevni (stalni) posao, škola ili čuvanje dece? Ponuda radnika, kao i potražnja će, vrlo verovatno, opasti. A nismo još ni stigli do diskusije o tome šta se dešava sa potrošačima koji imaju koristi od ovih usluga; mi samo govorimo o tome šta će se desiti sa radnicima.

Mislim da postoji realna zabrinutost zbog onoga što se dogodilo sa zaradama američkih radnika. Ipak, za sada, ne vidim mnogo dokaza da su uzrok tome Uber ili Airbnb. Izgleda da najveći deo uticaja na ovu pojavu dolazi iz sfere automatizacije u oblastima koje pokrivaju nisko i srednje obučeni radnici u proizvodnom i administrativnom sektoru, ili autsorsovanje tih poslova u inostranstvo.

Pokušaji da se ti problemi srede tako što će se uništiti poslovni model Ubera je kao da pokušavate da izlečite glavobolju udarajući čekićem po kutiji aspirina.

 

Bloomberg

Da li Uber podriva ekonomiju deljenja? (2/2)

Ekonomija deljenja, kao novi vid privrede na globalnom nivou, izazov je i za Srbiju. Ipak, ovde postoji nedoumica: šta u naše zakonodavstvo prepisati od Brisela?

31

Zanimljivo je primetiti da ovaj naš region koji se na poprilično dugom putu pridruživanja konstatno ugleda na Evropu, u ovoj sferi, bar za sada, nema šta da pozajmi ili prepiše od Brisela.

Naime, sud u Briselu je još prošle godine proglasio Uber ilegalnim, upozoravajući da će svako ko bude uhvaćen da radi kao Uberov taksista biti kažnjen sa 10,000 evra, ali servis i dalje radi. U međuvremenu, predsednik odbora za transport Evropskog parlamenta Michael Kramer uputio je pismo poverenici za transport Violeti Bulc da se izjasni da li je Uber za Komisiju tek inovativni pristup transportnom tržištu ili je reč o kršenju zakona budući da je usluga Uber po trenutnim standardima oslobođena poreza i vozačima ne daje ista prava i dužnosti kao običnim taksistima.

Naime, postavlja se pitanje da li je “uberizacija” jednaka potpunoj privatizaciji prihoda, koja državu u kojoj funkcioniše Uberov servis ostavlja bez poreskih sredstava dok se prihodi slivaju u – Silikonsku dolinu. Na neke druge zamke ukazao je nedavno Martin Varsavsky osnivač i CEO Fona, globalne wi-fi mreže. On upozorava da muzika i filmovi koju mnogi ljudi dele kroz peer to peer platforme zapravo predstavlja kršenje autorskih prava, a isto važi i za platforme za deljenje kao što je Bookabook, (ili u Srbiji na primer zabranjeni Baneprevoz) koji je već dobio naziv PirateBay za knjige. TaskRabbit, Etece i slične kompanije preko kojih se šeruju kućni poslovi imaju problema sa zapošljavanjem na crno, porezom na dohodak i porezom na zapošljavanje.

01

Tumačenje Bulcove, sudeći prema pisanju FT, za sada ide u prilog Uber-u s obzirom da se Komsija izjasnila kako nije protiv inovativnih servisa, kao i da je potrebno prvenstveno proučiti evropsko tržište taksi prevoza pre nego što se donese odgovarajući sud. Naime, kao uostalom i kod nas, i širom Evrope je uređivanje taksi prevoza ne samo u rukama nacionalnih zakonodavstava nego prvenstveno u rukama gradskih službi, te se otuda pravila razlikuju od mesta do mesta. Generalna linija razmišljanja Komisije je da usluge kao što su Uberove ne bi trebalo da zaobilaze nacionalna pravila, ali da države članice moraju da poštuju opšte principe prava Evropske unije, kao što su proporcionalnost, nediskriminacija i sloboda osnivanja, saopštila je Komisija.

Poverenica Evropske komisije za digitalnu agendu Neelie Kroes jasno se izjasnila protiv odluke suda u Briselu navodeći da ovakva odluka ne štiti putnike već kartele taksista i predstavlja tehnološki prevaziđen način razmišljanja u vremenu korišćenja 4G tehnologija.

Razlog za posebnu evropsku osetljivost je veliki broj mladih nezaposlenih ljudi koji na pojavu ekonomije deljenja gledaju kao na novi izvor zapošljavanja. Glavni pokretači lokalnog šerovanja od kućnih aparata do zaliha hrane i prevoza su upravo mladi ljudi, čiji je potencijal za pokretanje zelenog preduzetništva prepoznala i Evropska unija. S obzirom da je jedan od prioriteta programa Evropske komisije rešavanje gorućeg problema nezaposlenosti mladih u Evropi, Komisija svesrdno pozdravlja uključivanje mladih u društveno preduzetništvo.

Koliko je moguće osloniti se na ekonomiju deljenja?

28

Ima, međutim, mnogo važnijih pitanja vezanih za održivost ekonomije deljenja. Da li vredi krojiti pravila za nešto što je tako prolazno? Onaj ko nema dovoljno prihoda će, možda, u jednom trenutku mbiti u stanju da sebi priušti vožnju automobilom uz pomoć Ubera, ali zbog nesigurnosti svojih prihoda/povećane cene servisa usled poreskih i drugih opterećenja, možda već sutra ispadne sa tržišta.

Drugo, sama ideja da potrošač može izabrati među ogromnim brojem ponuda stvara nelojalnog potrošača a kompanije koje se takmiče za njega stavlja u položaj da se moraju upustiti u cenovnu trku do dna na uštrb zarada onih koji ove usluge obavljaju (što podržava Rajhovu tezu o tome da ekonomija deljenja podstiče proizvodnju prekarijata).

Treće, da bi ovakav servis uspeo, on mora biti masovan. Na primer vlasnici Autohopa su bili izračunali da im, ukoliko žele da budu uspešni u Srbiji i Hrvatskoj treba najmanje 400.000 putnika a dugoročno oko million vozača i putnika. To su za naš region, u kojem se ne zna koja će država pre otići pod led, (pre)ozbiljne cifre.