NASA: loši delovi izazvali grešku tešku 700 miliona dolara


Kompanija Sapa Profiles falsifikovala je na hiljade rezultata tokom testiranja svojih aluminijumskih komponenti, usled čega su  njeni delovi lošeg kvaliteta izazvali pad dva NASA-ina satelita.

Prema istraživanju američke svemirske agencije, ovaj proizvođač naprednih komponenti od metala je lažirao rezultate testiranja i dao neadekvatne materijale NASA-i, uzrokujući joj gubitke od preko 700 miliona dolara, uz dve neuspešne misije lansiranja satelita.

Prevara je potekla od oregonske kompanije „Sapa Profiles Inc.“ koja je praktično dve decenije (preciznije – preko 19 godina) falsifikovala hiljade sertifikata za metalne aluminijumske komponente, namenjenih stotinama kupaca, uključujući i NASA-u.

Njihovi loši delovi korišćeni su pri izradi rakete Taurus XL koja je trebalo da u zemljinu orbitu otprema satelite za proučavanje Zemljine klime tokom misija sprovedenih 2009. i 2011. godine. U saopštenju NASA-e se navodi da se obloga lansirnog vozila – struktura na preklopu dva segmenta koja čuva satelit dok putuje kroz atmosferu – nije potpuno otvorila tj rasklopila u odsudnom trenutku, što je prouzrokovalo neuspešno lansiranje.

“Kada se rezultati testiranja promene usled lažne sertifikacije materijala upotrebljenih pri konstrukciji svemirskiih vozila i opreme, misije propadaju”, rekao je Džim Norman, direktor za usluge lansiranja u NASA-i u Vašingtonu. On je dodao da su zbog ove prevare izgubljene godine i godine predanog naučnog i projektantskog rada.

Namešteni testovi

Vest o propustima satelita dolazi nedelju dana nakon što je Norsk Hydro ASA, sadašnja matična kompanija Sapa-e pristala da plati 46 miliona dolara NASA-i, Ministarstvu odbrane i drugim oštećenima kako bi se rasteretila od krivičnih prijava i građanskih tužbi vezanih za ovu prevaru koja se odvijala u periodu između 1996. i 2015.

Kompanija je priznala da su zaposleni lažirali rezultate testa koji se odnose na snagu i pouzdanost metala pod pritiskom. Sapa Profiles, sada poznata kao Hydro Extrusion Portland Inc., takođe je pristala da prizna krivicu po jednoj tački prevarne pošiljke s komponentama od neadekvatnog materijala, uz zabranu ugovaranja poslova s američkom saveznom vladom.

“Korporativna i lična pohlepa produžila je ovu prevaru protiv vlade i drugih privatnih klijenata, a tom se odlukom suda ove kompanije smatraju odgovornima za štetu koju je prouzrokovala njihova poslovna šema”, rekao je Brajan Benskovski, pomoćnik glavnog tužioca krivičnog odeljenja pri Ministarstvu pravde u izjavi od 23. aprila.

Portparol norveške kompanije Norsk Hydro izjavio je da je slučaj dobio konačan epilog na sudu. Prošle nedelje je izdato saopštenje da je ova firma uložila “značajno vreme i resurse za potpuno postizanje željenog kvaliteta svojstava materijala podvrgnutih istezanju i deformaciji tokom primene sile i pritiska.”

Dejvid Stringer, Blumberg

WSJ: Kako je američka nauka kapitulirala pred kineskom


Ukoliko želi da ostane u trci sa Pekingom, Vašington bi morao pokazati svu svoju ozbiljnost oko ključnih tehnologija kao što su AI, genetski inženjering i kvantno računarstvo, kao i da konačno ponovo počne da izdvaja više novca za inovacije, istraživanje i razvoj, donosi Volstrit džornal (WSJ).

Gde god da se osvrnete, ovih dana se u SAD posvuda mogu čuti glasovi zabrinutosti o usponu Kine i slabljenju američke nadmoći na svetskoj sceni. Državni sekretar Majk Pompeo vidi Kinu kao “najveći izazov s kojim će se Sjedinjene Države suočiti u srednjoročnom i dugoročnom periodu”. Američka obaveštajna zajednica takođe oseća nelagodnost, navodeći rastuću tehnološku moć Kine kao glavnu zabrinutost u svojoj “Proceni svetskih pretnji za 2019. godinu”. Upravo ovih dana je šest bivših visokih američkih vojnih komandanata dalo  izjavu u kojoj je izrazilo zabrinutost zbog mogućnosti da kineska „bežična mreža nove generacije (5G)” bude “široko prihvaćena među našim saveznicima i partnerima”.

Kako su Sjedinjene Države odgovorile? Uglavnom odbrambenim merama kao što su uvođenje tarifa i žaljenje zbog kineskih “predatorskih” trgovinskih praksi. Ali na izazov se ne može odgovoriti samo zahtevom da Kina igra fer: Amerika treba da na kinesku moć odgovori svojim snagama, a najbolji način da se to učini je da obnovi dugogodišnju američku prednost: inovaciju. Da bi bili kompetitivni i ušli u utakmicu, a možda i prednjačili, SAD treba da hitno poprave neusklađenost između svojih deklarisanih nacionalnih tehnoloških prioriteta i raspoređivanja svog finansiranja naučnih istraživanja.

Nedavni izveštaj o proceni pretnji američke obaveštajne zajednice identifikuje brojna istraživačka područja koja će odrediti vojne oblasti i ekonomsku superiornost u narednim decenijama, od veštačke inteligencije i genskih modifikacija sve do sintetičke biologije (biotehnologije), 5G bežičnih sistema i kvantnog računarstva. Upozorava se da je američko „vođstvo u polju nauke i tehnologije značajno oslabljeno“. Kao što se može uočiti, ovaj pad proizlazi iz dva povezana trenda: stalnog opadanja američkih budžeta za osnovna naučna istraživanja i neujednačenog naglaska na bio-nauke, a na štetu novih tehnologija.

Prema Nacionalnoj fondaciji za nauku, američka vlada je 2017. potrošila 66,5 milijardi dolara na osnovna i primenjena istraživanja u oblasti nauke i tehnologije. To bi moglo da zazvuči kao puno novca, međutim, ova je suma tek mali deo federalnog budžeta od 4,7 biliona dolara – oko 1,7% federalne potrošnje i tek 0,3% američkog BDP-a. Što je još važnije i bolnije, dosad su Amerikanci daleko manje ulagali nego nekada, dok je trajalo zlatno doba američke tehnološke dominacije u svetu. Ulaganje Sjedinjenih Država u naučna istraživanja je 1956. godine predstavljalo oko 1,1% federalnog budžeta i samo 0,2% BDP-a. A onda je oktobra 1957. godine Sovjetski Savez lansirao Sputnjik, što je izazvalo američku bojazan da će izgubiti Hladni rat. Ulaganje u nauku je naglo poraslo 1965. godine, kada je 3,6% federalnog budžeta bilo usmereno na osnovna i primenjena naučna istraživanja. Ali kako je Hladni rat kopneo, a potom se i završio, kopnilo je i američko finansiranje naučno-tehnološkog razvoja – a danas su vidljive posledice “zavrtanja slavine”.

Što je još gore, raspoloživa sredstva su raspodeljena na veoma pristrasan način. Iako niz saveznih ministarstava i agencija sprovodi i finansira naučna istraživanja, od NASA-e do ministarstava za poljoprivredu, energetiku i odbranu, oko 46% svog državnog novca za civilnu tj mirnodopsku nauku ide samo jednoj agenciji: Nacionalnom institutu za zdravlje. Zato obaveštajna zajednica može da kaže da Sjedinjene Države ostaju dominantne u biomedicini i srodnim naučnim disciplinama.

Ali, aktuelne državne investicije u svim drugim kritičnim naučnim oblastima su zanemarljive. Odeljenje za energiju ulaže više od 18 milijardi dolara godišnje u istraživanje i razvoj – gotovo trećinu potrošnje koju SAD odvajaju na nebiomedicinske nauke. Međutim, otprilike polovina toga odlazi na odeljenje za energiju kao i nuklearni program i bezbednost – što su očigledno ključna pitanja, ali ne i na agendi najsavremenijih razvojnih polja kojima je moguće građenje jedne napredne ekonomije budućnosti. Veliki deo istraživanja finansiranih od strane američke savezne vlade u oblastima preporučenim od strane američkih obaveštajnih struktura – računarstvu, veštačkoj inteligenciji, fizici i drugim – prolazi kroz Nacionalnu naučnu fondaciju, koja je sve do pre neki dan bila primorana da preživljava od mrvica. U 2017. godini ukupna sredstva za istraživanje Nacionalne naučne fondacije iznosila su samo 5,6 milijardi dolara, oko 0,1% federalnog budžeta i manje od 20% budžeta američkih zdravstvenih institucija. Što je još gore, ovaj iznos godinama opada kao stavka federalnog budžeta. Teško je održati vođstvo u bilo kojoj oblasti kada se budžet za nauku smanjuje već čitavih pet decenija.

Nauka tu nije ni u kakvoj drukčijoj poziciji – pogotovo kada su vaši rivali godinu dana ranije (2017) izdvajali stotine milijardi u borbi protiv vas. Tokom 2016. godini, recimo, kineska izdvajanja za istraživanje i razvoj dostigla su oko 410 milijardi dolara – više nego što su zajedno izdvojili Japan, Nemačka i Južna Koreja. Prema magazinu Diplomat, od 2001. do danas je otvoreno više od 1.800 novih univerziteta a proizveli su gotovo pet miliona diplomaca iz oblasti nauke, tehnologije, inženjerstva i medicine – gotovo 10 puta više od ekvivalentne američke brojke (uzgred, u Americi diplomira oko 1,8 miliona studenata godišnje iz svih predmeta, iz svojih oko 2.600 četvorogodišnjih fakulteta i univerziteta).

Ovakve kineske državne investicije pomogle su njihovim firmama da preuzmu vođstvo u mnogim oblastima fokusiranim na tehnologiju. Kina je već najveće svetsko tržište električnih vozila i dominantan igrač u dronovima (Samo jedna kompanija sa sedištem u Šenženu ima 74% udela na svetskom tržištu dronova, izveštava Skylogic Research). Napredak koji su kineske kompanije Huawei i ZTE postigle u razvoju mobilne 5G mrežne tehnologije je takođe rezultat ogromne vladine finansijske podrške. Privatne američke investicije u naučna istraživanja su se povećala, ali ne dovoljno. Mala korporativna potrošnja ide na onu vrstu osnovnih istraživanja koja dovode do otkrića koja imaju kapacitet da transformišu pravila igre i sve ostale igrače. Američke kompanije troše oko 24 milijarde dolara godišnje na fundamentalne naučne discipline – otprilike trećinu godišnje investicije – ali  i preko 10 više na razvoj (oko 316 milijardi dolara).

Ni ovo nije dovoljno da bi Sjedinjene zadržale vodeću poziciju u odnosu na Kinu. Vašington treba da uloži više – mnogo više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Kakvo je rešenje za ovu situaciju?

Amerika treba da radi ono što najbolje ume: da se takmiči. Sjedinjene Države imaju najbolje svetske istraživačke univerzitete, veliki naučni istraživački talenat i jaku kulturu razvoja inovacija. Danas, Vašington treba da uloži više novca – i to daleko više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Idealno bi bilo da savezna vlada vrati nivo budžetskih sredstva za inovacije i R&D na nivo iz 1965. godine. Ona bi, u najmanju ruku, trebalo da se obaveže da će udvostručiti finansijska sredsta za nebiomedicinska istraživanja u ključnim oblastima koje je identifikovala američka obaveštajna zajednica. To bi zahtevalo oko 12 milijardi dolara godišnje tokom tri godine, što bi iznosilo samo 0,25% federalnog budžeta. Sjedinjene Države su odgovorile na lansiranje Sputnjika tako što su potukli Sovjete svojim odlaskom na Mesec. Samo 1965. i 1966. godine, NASA je dobila više od 4% federalnog budžeta. Americi je preko potreban jedan sličan period reinvestiranja i obnove u  osnovnim i primenjenim oblastima naučnih istraživanja kao i obrazovanju – da bi uopšte i pomislili da se takmiče sa Kinom i odgovorili na moguće pretnje u budućnosti. Kada je o naučnim istraživanjima reč, Vašington bi trebalo da stavi svoj novac tamo gde je zaista preko potreban.

(Ezekijel Emanuel je potpredsednik katedre za globalne inicijative Univerziteta u Pensilvaniji, Ejmi Gecden je izvršna direktorka Inicijative Penn-China, a Skot Mur je direktor programa Penn Global China)

 

Wall Street Journal

Zašto Nemci uzimaju svoj odmor tako ozbiljno


U Nemačkoj je s Nemcima tokom avgusta teško uraditi bilo šta krupnije i značajnije u biznisu. Jer, Nemci praznike smatraju i zakonski tretiraju kao – prirođeno ljudsko pravo. Katrin Šaer, urednica Handelsblatove spoljne rubrike je istraživala taj nesporno ozbiljan pristup koji Nemci imaju prema periodu godine namenjenom za relaksaciju i „punjenje baterija“.

Glas na drugom kraju telefona je zvučao optužujuće, pozivajući ljutitog menadžera iz odeljenja za ljudske resurse. Da li je otkrivena krađa kancelarijskog posuđa? Da li je neko predugo boravio na pauzi za čaj? Ne, ništa od toga.

“Imate još 10 dana odmora”, prekorno ga je upozorio taj glas. „Znate li da ih sada zaista morate uzeti i iskoristiti jer dogodine nećete moći?”

Glas iz odeljenja ljudskih resursa je tim rečima završio razgovor da bi potom prekinuo vezu – ali, ne pre no što je pružio još jedan dokaz koji ide u prilog opažanju koje službenici koji govore engleski dobro i dugo znaju: Nemci svoje praznike shvataju ozbiljno. Veoma ozbiljno.

Jedan „lokalac“ kaže da će imejlom dobiti jedan dokument u Excel-u za planiranje vikenda i slobodnih dana. To je još jedna priča o prkosnom stavu “nosite se”, s kojim Nemačka doslovce stavlja katanac na svoje poslove svakog avgusta: nemački proizvođač automobila Dajmler je 2014. uveo novu politiku e-pošte koja upravo odražava taj pristup. Pošaljite poslovno e-pismo bilo kom zaposlenom u Dajmleru koji je u tom terminu na odmoru, i poruka bi vam se  vratila  s odgovorom tipa „Na odmoru sam. Ne mogu da pročitam vašu e-poštu. Vaša e-pošta je izbrisana.”

A onda su se pojavili takozvani “ratovi peškirima”, koji su se razbuktali onda kada su ranom zorom nemački turisti počeli da stavljaju peškire na ležaljke na mediteranskim odmaralištima – vrlo rano – kako bi zauzeli  najbolja mesta pored bazena. U štampi i medijima obe zemlje odmah su se pojavile priče o nemačkim i, naravno, britanskim turistima kao o „zaraćenim stranama“ čiji je cilj isti. U tom slučaju – ukoliko se kao ležerni turista zadesite bilo gde u inostranom hotelu koji je u tom trenutku ugostio upravo takvu britansko-nemačku felu turista – vi automatski ispadate budala koja ne shvata vrednost surovo ozbiljne potrage, naime žilave potrage za „mesto pod suncem, na najboljim ležaljkama kraj bazena“.

Moglo bi se reći da je takvo ponašanje “tipično nemačko”, kaže Mikael Til za Bild; Til je psiholog koji se često pojavljuje na lokalnim nemačkim televizijama kako bi komentarisao stanje nacionalne svesti. “Iza ovog (ponašanja) prisutna je želja da sve držimo pod kontrolom. To važi i za praznike.”

Nemački odmori i slobodni dani: osnovno ljudsko pravo

Zašto, onda, Nemci uzimaju svoje praznike tako ozbiljno? Odgovor na to pitanje je kratak, a može se odlično sažeti rečenicom jednog Nemca: „Mi smo Nemci. Mi sve shvatamo ozbiljno.” Ali postoji i jedan malo duži odgovor, koji ima dosta veze sa nacionalnom naravi, kulturom odnosa prema svom radnom mestu i tradiciji.

Pre 20. veka, obično su samo nemački plemići i otmena klasa odlazili na odmor. Do 1903. godine, nemački radnici su imali samo tri slobodna dana godišnje. Ali do 1945, skoro svi su dobijali dve nedelje odmora.

Ovakav razvoj „praznične psihologije“ u nemačkom narodu je imao jake veze sa Vajmarskom republikom, nezvaničnim imenom za Nemačku nakon Prvog svetskog rata, između 1919. i 1933. godine. Početkom tog perioda, novoosnovana Socijaldemokratska partija krenula je u obnovu sistema socijalne zaštite. Do početka 1928. godine, oko tri četvrtine svih zaposlenih u Nemačkoj moglo je da podnese zahtev za dobijanje od osam do 12 dana odmora. Najšarolikije političke grupe – od samih socijalista do „ljubitelja prirode“ – sretno su se i poletno bavile organizovanjem i „instruiranjem“ Nemaca za praznike, a „zarad njihovog dobra“.

Bilo je to doba sistemski organizovanog odmora za obične Nemce; i, kao što će posvedočiti svako ko je od kompajijskog kadrovika dobio u Ekselu neku sličnu listu slobodnih dana, ovaj „kulturološki mamurluk“ traje otad pa sve do danas.

Kako su tridesetih godina prošlog stoleća nacional-socijalisti došli na vlast, tako su uveli novu instituciju pod nazivom “Kraft durch Freude” ili „snaga kroz radost“, među Nemcima poznatiju kao KdF. Nacisti su ograničili prava sindikata i zaposlenih ali su ponudili više odmora, između 12 i 21 dana godišnje. Ovakve „emanacije“ KdF mentaliteta – kao što je ona šarmantno nazvana „Kancelarija za putovanja, planinarenje i praznike“ – bile su zaslužne za organizovanje odmora za milione Nemaca između 1934. i 1939. godine.

Ovo je predstavljalo i nešto više od početka masovnog turizma: Nacisti su smatrali da je slobodno vreme od vitalnog značaja radi efikasnog funkcionisanja nemačke ekonomije, zdravlja nemačkog radnika, a konačno i uspešnosti nemačke ratne mašinerije. Ova ideja – da su praznici neophodni za zdravlje nemačkog biznisa – još uvek postoji i duboko je uvrežena.

„Moji prijatelji koji rade od devet ujutro do pet popodne, na radnim mestima kao što je fabrika Siemens, planiraju čitavu svoju godinu imajući u vidu praznike“, kaže jedan Nemac rođen u Štutgartu. „Ovde se, međutim, ne radi samo o ‘zabavi’. (Nemci) definitivno odlaze na odmor kako bi se osvežili, obodrili i odmorni vratili na posao.“ Berlinski lokalci dodaju i to da  „Nemci odlaze na posao radije nego na odmor.“

Neki drugi, poetski malo upečatljiviji aspekti takođe utiču na odnos Nemaca prema praznicima. “Onima sa sličnom naravi poput moje, putovanja predstavljaju neprocenjivu vrednost; odmor vas podstiče, koriguje, upućuje i razvija”, pisao je pisac Gete u svom pismu iz 1797. godine. Odnosno, drukčije rečeno, praznik treba da ima jednu plemenitiju svrhu i cilj: samousavršavanje.

Standardni klišei o ponašanju na nemačkom radnom mestu mogu se primeniti i na nemačke odmore: tačnost, direktnost, jasni ciljevi, naglasak na pravilima i propisima, osećaj kontrole i maksimalno izbegavanje bilo kakve neizvesnosti.

Neki od tih klišea su dokazani i istraživanjima. Prema podacima i brojkama koje ima OECD (OEBS), Nemci u proseku rade manje od radnika većine zemalja; u 2016. godini, nemački fond radnih sati bio je oko 1.363 sati godišnje. Oni, takođe, imaju relativno veliki broj slobodnih dana. Nemački zakon kaže da bi zaposlenici koji rade petodnevnu radnu sedmicu trebalo da dobiju najmanje 20 slobodnih dana godišnje, a mnogi poslodavci nude više. Ako tome dodamo i praznike, broj radnih dana narasta na oko 39 dana godišnje. Ipak, nemačka produktivnost, merena kao BDP po glavi stanovnika podeljena s radnim satima se procenjuje na oko 105,70 dolara. To je oko 4 dolara više nego u Sjedinjenim Državama, gde Amerikanci svake godine imaju preko 400 sati više od Nemaca svake godine, a pritom imaju manje slobodnih dana.

Oni koji kao pečalbari žive i rade u Nemačkoj takođe nailaze na neočekivano i gotovo klinički indikovano razdvajanje privatne i javne sfere kada je u pitanju druženje. U Nemačkoj, ova linija je jasna: intenzivno radite da bi potom potom intenzivno uživali u svom odmoru – ali budite sigurni da su ove dve stvari sasvim odvojene.

Europ Assistance, francuska međunarodna kompanija za putno i zdravstveno osiguranje je 2016. godine od Ipsosa naručilo studiju putničke osiguravajuće mreže. Tom je prilikom ova studija utvrdila da su, u poređenju sa svim ostalim Evropljanima, Nemci bili najžilaviji i najdecidniji u striktnom održavanju linije koja razgraničava rad od relaksacije. Osamdeset odsto ispitanih Nemaca je želelo da tokom korišćenja odmora stoprocentno zaboravi na svoja radna mesta. Ostale zemlje obrađene ovom anketom su imale barem 10 poena manje od Nemaca, pa su u ovoj rigidnosti na relaciji posao-odmor za njima zaostajali čak i Amerikanci; samo 53 odsto njih je svoj profesionalni život isključivalo dok su bili na odmoru.

Amerikanci imaju tendenciju da na svojim radnim mestima provedu puno radnih sati jer je za njih to, na neki način, „pitanje časti“. Neki kažu da se oni „muče na poslu, zarad posla samog“; u drugoj studiji je utvrđeno da samo 31 odsto Amerikanaca potpuno iskoristi sve svoje slobodne dane. Nemci na to mogu gledati drugačije: previše prekovremenog rada je sramota, jer to znači da niste mogli da izvršite dodeljene vam zadatke tokom zadatog osmočasovnog radnog vremena.

Vredi napomenuti i ovo: Nemci – a zapravo većina Evropljana – koriste skoro sve svoje dane odmora propisane zakonskim i kompanijskim uredbama. U ovom veku, oni na svoje slobodno vreme gledaju kao na zakonom obezbeđeno, neopozivo ljudsko pravo.

A nema tog menadžera (ili bilo koji hitan posao 1. avgusta) koji bi im mogao oduzeti ono što im je nemačka država podarila – dovoljno slobodnog vremena.

Cathrin Schaer, Handelsblatt Global

Kineska državna agencija: Socijalizam najbolji put za iskorenjivanje siromaštva


Dve je godine ostalo do isteka roka kojeg je kineska vlada zadala za potpuno iskorenjivanje siromaštva u ovoj zemlji, ključnu ulogu ima socijalistički sistem, piše državna kineska novinska agencija Xinhua a prenosi hrvatski portal Index.

“Socijalizam znači napredak. Napredak mora da služi zajedničkom prosperitetu za sve”, izjavio je predsednik Xi Jinping tokom posete jugozapadnom delu zemlje, odnosno gradu pokrajini Chongqing.

Komunistička partija Kine obećala je da će do 2020. iskoreniti siromaštvo.

Komunistička partija Kine objavila je rat siromaštvu i obećala je 2017. godine da će ga iskoreniti u svim zaostalim delovima zemlje, i to do kraja 2020. godine.

Smanjenje siromaštva postalo je tako strateški zadatak za zemlju, piše državna agencija, a vlasti su na svim nivoima preduzele korake kako bi se ispunio na vreme.

Siromaštvo je u zadnjih 40 godina smanjeno sa 97.5 odsto na 1.7. odsto.

“Kineski socijalistički sistem omogućio je ujedinjenje svih raspoloživih resursa za ostvarenje cilja od početka do kraja, posebno kad je reč o prihodima. Zahvaljujući mukotrpnom radu, više od 700 miliona Kineza izašlo je iz siromaštva u poslednje četiri decenije, a stopa siromaštva se u ruralnim krajevima smanjila sa 97.5 odsto u 1978. na 1.7 odsto”, piše Xinhua.

Članovi stranke, uključujući vladine službenike, vojnike i visokoobrazovane radnike, poslati su širom zemlje u siromašne krajeve kako bi radili na ostvarenju glavnog vladinog zadatka.

Dve godine do isteka roka, zemlja se nalazi u kritičnom trenutku završetka najtežeg zadatka svoje kampanje smanjenja siromaštva. Socijalistički sistem nastaviće da pokazuje svoju snagu u poslednjim fazama borbe, piše državna agencija.

index.hr

Sinhua: razvejane sumnje u inicijativu “Pojas i put”


(Peking, 24. april) Usred rastućeg trenda međusobne globalne povezanosti, Kina je pokrenula projekat pod nazivom „Inicijativa za pojas i put“ (Belt and Road Initiative, BRI), a s vremena na vreme dopiru glasovi o tome kako ova velika vizija može uticati na čitav svet. Priču donosi kineska državna agencija Xinhua.

Inicijativa „Pojas i put“, koja se tiče „Ekonomskog pojasa svile“ i „Pomorskog puta svile za 21. vek“, a koje je 2013. inicirao kineski predsednik Si Đinping, ima za cilj izgradnju trgovinskih i infrastrukturnih mreža koje povezuju Aziju sa Evropom i Afrikom u dosta širem opsegu nego što su to pre više stoleća predstavljale staze i pravci na drevnom Putu svile.

Ovo je osvrt na visokokvalitetnu saradnju u cilju jačanja zajedničkog prosperiteta: u toku je Drugi forum o međunarodnoj saradnji na inicijativi „Pojas i put“ koji se održava od 25. do 27. aprila u Pekingu. Oko 5.000 učesnika iz više od 150 zemalja i 90 međunarodnih organizacija potvrdilo je svoje prisustvo.

Činjenice su pokazale da je BRI mirni, otvoreni i „zeleni“ tj ekološki put međunarodne saradnje u kojoj svi dobijaju, uz istovremenu revitalizaciju istorijskog puta koji vodi ka zajednici koja će obraćati pažnju na zajedničku budućnost čovečanstva.

Dužnička zamka vs. raspodela razvoja

“Diplomatija dužničke zamke” bila je stvar koju su zdušno „kupili“ mnogi koji su razmišljali na hladnoratovski način, demonizujući kineske kredite jer se vezivanjem za njih, kako misle i kažu, “stvara ekonomska zavisnost od Pekinga”. Međutim, činjenice pokazuju da BRI pomaže zemljama da se izvuku iz “zamke nedostatka ekonomskog razvoja”, umesto da ih uvuku u “dužničku zamku”.

Za početak, zemljama u razvoju u fazi ekonomskog uzleta, posebno onih u Aziji i Africi, hitno je potreban kapital za investicije u infrastrukturu. Ono što je Kina uradila jeste da pruži ruku pomoći takvim programima, zasnovanim na principima “uzajamnog poštovanja, pravde i pravičnosti, kao i koristi za sve strane”.

Što se tiče odabira projekata kao i investicione i finansijske saradnje u okviru BRI, sve zainteresovane strane će donositi odluke oprezno nakon zajedničkih konsultacija, pažljivo razmatrajući procene rizika i studija izvodljivosti.

“Za one koji imaju poteškoća u otplati duga, Kina traži odgovarajuće rešenje putem prijateljskih konsultacija, i nikada ih ne prisiljava na otplatu duga”, rekao je Jang Điječi, direktor Kancelarije spoljnopolitičke komisije Centralnog komiteta KPK.

Dalji pogled na portfelj dugova specifičnih za svaku zemlju pojedinačno otkriva izostanak pravičnosti retorike koja plasira teoriju o „dužničkoj zamci“ u koju Kina, navodno, želi da uvuče druge zemlje.

Na primer, Sarmad Ali, izvršni direktor grupe Jang Media, najveće pakistanske medijske grupe rekao je da dug koji je izazvao Kinesko-Pakistanski ekonomski koridor (CPEC), konceptualni okvir regionalne povezanosti u okviru BRI saradnje, iznosi samo oko šest procenata ukupnog spoljnog duga i obaveza Pakistana.

On je dodao da CPEC nije samo podsticaj za razvoj već se kroz njega ubacuju i ogromne količine kapitala u Pakistan.

Neki zapadni kritičari imaju tendenciju da razbiju Kinu zbog “namernog stvaranja” problema zaduživanja pri realizaciji projekta izgradnje luke Hambantota u Šri Lanki i njene primopredaje u ruke Kineza, ali takve optužbe nisu ništa više do neutemeljene izmišljotine.

Šri Lanka ima “ograničeno iskustvo” u apsorpciji kapitala i upravljanja istim, i to je razlog zbog čega je ova zemlja odlučila da sarađuje sa Kineskom trgovačkom grupom u ovom poduhvatu, rekao je nedavno premijer Šri Lanke Ranil Vikremesinge.

Za bolju održivost infrastrukture u BRI zemljama, koje zahtevaju obimne i visoke uloge a isplativost na duži vremenski period, Kina ubrzava u svoju podršku učesnicima BRI, nudeći im pomoćne objekte i sistemsko planiranje razvoja, kako  bi poboljšali eksterne uslove za njihov ekonomski prosperitet.

Netransparentne operacije naspram transparentnog plana

Zapadni kritičari su skloni da koriste “black-box” operacije da opišu saradnju među zemljama BRI, govoreći kako Kina ima netransparentan sistem u donošenje odluka vezanim za inicijativu Pojas i put.

Međutim, zvaničnici i stručnjaci kažu da BRI, od idejnog koncepta do praktične akcije, zagovara i poštuje princip transparentnosti i inkluzivnosti.

“Kina je pokrenula inicijativu, ali na drugima je da se pridruže i igraju zajedno”, rekao je Ruan Congže, izvršni potpredsednik Kineskog instituta za međunarodne studije.

Generalni direktor Organizacije UN za hranu i poljoprivredu Hoze Gracijano da Silva pohvalio je Kinu za razvoj inkluzivnosti, kao i da nije ostavila nijednu zemlju na cedilu; Kerolajn Kenedi-Pajp (Caroline Kennedy-Pipe), britanska ekspertkinja za međunarodnu bezbednost, smatra da nisu otkrivene opasnosti u kineskim investicijama, kao i da je saradnja unutar BRI transparentna.

Ništa ne može bolje ilustrovati uspeh ove inicijative od broja zemalja zainteresovanih za BRI projekat.

Do danas je 126 zemalja i 29 međunarodnih organizacija zaključilo sporazume o saradnji sa Kinom, uključujući i Italiju, članicu G7.

Ne postoji samo jedna dominantna strana već ravnopravni učesnici; nema „muljanja ispod tezge“, već samo otvorenosti i transparentnosti; nijedan učesnik neće upasti u zero-sum situaciju, naime, da “pobednik uzima sve”, već se razmišlja o uzajamnim koristima i kreiranju poslovnih situacija u kojima dobijaju svi, rekao je Vang Livej, profesor sa univerziteta Renmin.

Štaviše, BRI projekti su u skladu sa osnovnim normama međunarodnih zakona i propisa, i poštuju međunarodno prihvaćenu poslovnu logiku i operativne modele.

Baš kao što je predsednik Si rekao, BRI ima “svetlu perspektivu”.

Veliki zagađivači naspram „zelenih“ strategija

Mogu se čuti pitanja ne izvozi li Kina “višak svojih proizvodnih kapaciteta” kroz BRI, kao što su neki posumnjali. Činjenice pokazuju da je BRI, takođe, simbol eksponiranja ekološkog aspekta poslovanja, kao i da ne preusmerava zagađenje koje bi dovodilo do “rizika po životnu sredinu”.

“Zeleno finansiranje postaje sve uticajnije u inicijativi „Pojas i put“, a Kina igra značajnu ulogu u tom trendu”, navodi se u članku posvećenom BRI projektu, koju je na svom sajtu objavila institucija za međunarodne finansijske operacije i analitiku „Standard Chartered“; u njemu su izražena očekivanja da će „BRI iskoristiti priliku da služi za opštije dobro”.

U skladu sa upornim nastojanjima Kine da “povlači crvene crte” po pitanju kontrole zagađenja, od preduzetnika i privrednika angažovanih u BRI se izričito zahteva da preuzmu glavnu ulogu u ekološkom poslovanju, ohrabrujući ih da objavljuju godišnje izveštaje o ekološkim performansama u skladu sa relevantnim zakonima i propisima u zemljama u kojima posluju, što je Kina već naložila svojim „Smernicama za unapređenje zelenog biznisa tokom inicijative Pojas i put“.

Kao manifestacija ekološkog sklada na relaciji priroda-ljudi može poslužiti hidroelektrana Sanghe II u Kambodži, njen najveći hidroenergetski projekat je razvijen u saradnji sa Kinom: prosečen je veštački kanal za migraciju ribljih vrsta, a nakon pažljive procene uticaja na životnu sredinu, kako bi se izbegla erozija zemljišta i degradacija biodiverziteta.

Isto tako, zajednička laboratorija Etiopije i Kine pri Etiopskom Institutu za razvoj kožarske industrije efikasno tretira otpadne vode iz štavionica – uspešan spoj zdrave ekonomske isplativosti i ekološke održivosti.

“Iskustvo Kine u primeni tehnologija za korišćenje obnovljivih izvora energije može se ponoviti i kroz BRI saradnju na Bliskom istoku, u Africi i drugim svetskim regionima sveta, kako bi inspirisala paradigme ekološkog razvoja”, rekao je Erik Solhajm, bivši izvršni direktor Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu.

Geopolitička strategija vs. globalna javna dobra

Uporedo sa svojom sve većom popularnošću, neke strane sa potencijalno skrivenim motivima okrivljuju BRI, nazivajući ga jednim od kineskih instrumenata u svojim geopolitičkim sukobima koje ima sa drugim velikim zemljama.

Zapravo, kao jedna od najpoznatijih međunarodnih javnih dobara i platformi za globalnu saradnju, ova inicijativa ima za cilj postizanje zajedničkog prosperiteta svih uključenih zemalja, a ne podsticanja takozvanog “kineskog uticaja”.

“Kina ne okuplja bilo kakvu „savezničku kliku“ kojoj podilazi laskanjem, niti „silom pokorava“ bilo kakve neprijatelje. Izgradnja Pojasa i puta ima za cilj postizanje zajedničkog razvoja svih zemalja, a ne iznalaženje sfera političkog uticaja”, rekao je Vong Đivej.

On je rekao da BRI nije isto što i Maršalov plan, a da Kina ne pokušava da „kupi“ prijatelje. “Nijedna politička situacija nije nametnuta učesnicima u inicijativi, niti je ideološki orijentisana”, dodao je Vang.

Treba napomenuti da su mnoge zemlje i regioni aktivno povezali BRI sa sopstvenim razvojnim planovima, od Junkerovog investicionog plana EU do ASEAN-ovog master plana privrednog povezivanja, Evroazijske ekonomske unije pod vođstvom Rusije, turskog projekta Srednjeg koridora i kazahtanskog projekta „Svetla staza“ (Nurli Zhol).

Prema nedavnom izveštaju Svetske banke, investicije vezane za BRI mogle bi da izvuku 34 miliona ljudi iz umerenog siromaštva u odnosu na osnovnu liniju, među kojima je 29,4 miliona iz zemalja i regiona duž rute „Pojasa i puta“.

Zahvaljujući ubrzanoj saradnji na BRI projektu, Maldivi su dobili svoj prvi međuostrvski most, Belorusiji je omogućeno da proizvodi putnička vozila a Kazahstanu – kopnenoj zemlji bez izlaza na more – BRI je omogućio da povezivanje sa Tihim okeanom preko logističke baze u kineskom gradu Lijanjungang.

Čangjong Ri, direktor MMF-ovog Odeljenja za Aziju i Pacifik veruje je da bi BRI koristi čitavom svetu jer podstiče potrebu za razvojem infrastrukture u zemljama s niskim prihodima, radeći na unapređenju regionalnoj saradnji i povezivanju kroz trgovinske investicije, mobilnost ljudi i finansija.

To je “veoma važan doprinos” globalnoj ekonomiji, izjavio je Čangjong Ri.

 

Wang Bin, Xu Ke (Xinhua)

Špijuni, laži i algoritmi (2/2)


Revolucija u tehnologiji obmanjivanja

Američka obaveštajna zajednica mora da konačno pronikne kako da brže i bolje od svojih protivnika iskoristi revoluciju u upotrebi javnih izvora informacija i niza drugih tehnologija. Ona, istovremeno, mora uskladiti ove napore sa svojim ustavnim i etičkim obavezama o zaštiti privatnosti i građanskih sloboda.

To je lakše reći nego učiniti. Razmotrimo još jednom slučaj javno dostupnih podataka. U srednjem veku, kada je papir bio oličenje nečijeg bogatstva a knjigama onemogućen pristup (izuzev ako niste monah u manastiru), znanje je bilo dragoceno a pisanje i prepisivanje je bilo izuzetno skupo. Stvaranje sadržaja je danas toliko jeftino da se, prema nekim procenama, količina podataka pohranjenih na Zemlji udvostručuje svake dve godine, što znači da će čovečanstvo proizvesti sadašnju količinu podataka u narednih 24 meseca – što je količina podataka nastala tokom dosadašnje istorije čovečanstva.

Obaveštajne službe su oduvek bile u obavezi da pronalaze iglu u plastu sena. Danas, ti „plastovi sena“ rastu eksponencijalno. Da bi ostali relevantni, obaveštajni analitičari su prisiljeni da se kreću daleko brže – a to će ponekad činiti na račun jednog dubljeg, detaljnijeg i pažljivijeg „kopanja“ po podacima. Zato brojne kompanije iz privatnog sektora intenzivno rade na „prisluškivanju društvenih medija“ (social listening) i drugim rešenjima, koristeći se prednostima javno dostupnih informacija i sposobnostima njihove brze procene.

Firma In-Q-Tel, venčer firma povezana s agencijom CIA je „odgajila“ brojne obećavajuće tehnološke start-up kompanije, i to ulaganjem novca u ove početničke firme. Ali, postići da bilo koja tehnološka inovacija zaživi i ukoreni se u obaveštajnim agencijama predstavlja izuzetan izazov, zahvaljujući „ugrađenim“ izvođačima sa sopstvenim finansijskim podsticajima, već davno ugovorenim ali neretko i zastarelim informatičkim sistemima i sklerotičnim politikama izbegavanja bilo kakvog ulagačkog rizika – sve to izuzetno otežava da komercijalne kompanije, a posebno start-up firme, započnu plodotvornu saradnju s vladom.

Prikupljanje i obrada svih podataka je samo pola bitke: doći u posed većeg broja informacija je od male koristi ukoliko analitičari ne mogu proceniti koje su informacije verodostojne a koje ne. Verodostojnost, dovoljan izazov kada su u pitanju osetljivi podaci, još je veći problem u svetu u kojem se eksponencijalno uvećavaju količine javno dostupnih (i na mnogo načina osetljivih) informacija. Blogeri, društveni sajber aktiv isti i drugi koji doprinose (ne)relevantnosti sadržaja na svetskoj računarskoj mreži imaju različite podsticaje koji radije naglašavaju svoju hitrost i provokativnost, a na uštrb korektnosti i rigoroznosti pri svom odabiru relevantnih i činjenicama potkrepljenih podataka. Kao rezultat toga, značajno se povećava rizik od greške.

Dodajmo tome sve veći izazov koji nameće pravovremena akcija a to je – pogoditi trenutak i biti u toku, a potom pravovremeno odgovoriti na pretnju. U eri Gugla, kada je od bilo čije informacije o bilo čemu do neke druge informacije dovoljan samo prelazak prstom ili jedan klik, javno dostupan sadržaj sve više se nalazi i pred očima donosilaca političkih odluka – i to bez dodatnih provera ili analiza. Ovakvim svojim ponašanjem kreatori politika preuzimaju rizik od donošenja preuranjenih procena i iskrivljenog prosuđivanja, umesto da strpljivo sačekaju da se obave obaveštajne procene, koje su doduše nešto sporije ali koje pažljivo razmatraju kredibilitet izvora i nude alternativu, tj realistično tumačenje zbog čega je došlo do razvoja neke krizne situacije. Da bi ostali relevantni u ovom okruženju, obaveštajni analitičari su prisiljeni da se „kreću“ višestruko brže – ponekad na račun dubljeg „kopanja“ po sveže pristiglim podacima. Konkurencija u vidu javno dostupnih izvora takođe može pojačati štetne pritiske na analitičare kako bi u što kraćem roku proizveli kratkoročne obaveštajne procene a ne dugoročnu analizu koja relevantno dobacuje i „preko horizonta“ – to je nešto što obaveštajnoj sferi već nedostaje.

Razlučiti istinito od lažnog će u budućnosti postati još teže. Razvojem veštačke inteligencije otpočela je revolucija obmane i prevare u elektronskim medijima. Ruski set dezinformacija plasiran uoči izbora 2016. godine brzo će postati tek bleda slika spram onoga što će vrlo uskoro biti moguće izvesti uz pomoć sofisticirano izrađenih zvučnih i vizuelnih falsifikata (deepfake, DF), digitalno manipulisanog audio ili vizuelnog materijala dizajniranog tako da bude što realniji. Istraživači angažovani u komercijalne i akademske svrhe već su stvorili izuzetno verne fotografije nepostojećih ljudi.

U odvojenim istraživanjima, timovi sa Univerziteta Stenford i Univerziteta u Vašingtonu upotrebili su veštačku inteligenciju i tehnologiju za sinhronizaciju pokreta usana kako bi generisali nepostojeći nastup Baraka Obame, koji je tom prilikom izgovarao rečenice koje inače nikada nije izgovorio. Kao i kod drugih tehnologija, pristup pojednostavljenom deepfake programiranju se brzo širi. Neki programi su dovoljno laki da ih i srednjoškolci bez ikakvih prethodnih programerskih znanja mogu koristiti da generišu neverovatno ubedljive falsifikate. Čak se i vrhunska računarska tehnologija i kapaciteti potrebni za sofisticiranije audio-vizuelne falsifikate sada mogu nabaviti po relativno niskoj ceni.

Ne treba mnogo da bi se shvatio manipulativni potencijal ove tehnologije. Zamislite da gledate naizgled pravi video koji prikazuje stranog lidera koji raspravlja o planovima za izgradnju tajnog programa nuklearnog naoružanja ili kandidata za predsednika koji zlostavlja dete samo nekoliko dana uoči izbora. Njihovo poricanje lako bi moglo biti odbačeno jer su dokazi neosporni – na kraju krajeva, oduvek je bilo i biće da poverujemo u ono što su naše oči videle.

Obaveštajne agencije će se u budućnosti suočavati sa herkulovskim zadatkom identifikacije ovih gotovo savršenih falsifikata, koje je- za razliku od drugih falsifikata, poput majstorski falsifikovanih i retuširanih fotosa – nesvakidašnje teško detektovati A sve to zahvaljujući AI tehnici koju je 2014. izumeo Guglov inženjer. Poznate kao “generativne kontradiktorne mreže”; ovaj termin predstavlja pristup u kojem se dva računarska algoritma suprotstave jedan drugom, pri čemu jedan generiše slike jedan dok drugi pokušava da otkrije falsifikate. Budući da se algoritmi „uče“ tako što se međusobno sučeljavaju i nadmeću, malo je verovatno da će bilo koji DF detektor zadugo ostati efikasan; i, ukoliko je u početku i efikasan, ima veoma malo vremena pre nego što ga DF nadmudri. Prevare su oduvek bile deo špijunaže i ratovanja, ali ne na ovom nivou preciznosti, dosega i brzine.

Usvajanje prave strategije

Američka obaveštajna zajednica preduzela je neke važne korake kako bi se prilagodila ovom rapidno promenljivom tehnološkom okruženju. U 2015. godini, tadašnji direktor CIA-e Džon Brenan osnovao je novu upravu koja se fokusirala na digitalne inovacije a takođe je preuredio dotadašnju strukturu CIA-e, delom i kako bi digitalne stručnjake i obaveštajce koji se bave javno dostupnim izvorima približili i povezali sa CIA-inim tradicionalnim sakupljačima podataka i analitičarima. Nacionalna geo-kosmička obaveštajna agencija (NGA) je pokrenula je inicijativu ubrzani razvoj veštačke inteligencije kako bi se ubrzale i poboljšale analize slika. CIA, Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) i druge obaveštajno-bezbednosne agencije su se preselile u data-oblak, stvarajući “okruženje za fuziju velike količine podataka” koje analitičarima iz svih ovih agencija treba da omogući bržu i efikasniju „big data“ analitiku. Mnoga druga skorašnja unapređenja ostaju tajna.

Napori u ovom pravcu deluju obećavajuće, ali pojedinačna unapređenja sama po sebi nisu dovoljna. Obaveštajnoj zajednici je potrebna sveobuhvatna strategija za povratak u igru i održavanje prednosti američke obaveštajne sfere i u aktuelnoj, novoj tehnološkoj eri. Nacionalna obaveštajna strategija za ovu 2019. godinu je podaleko od ovog cilja, s izjavama upečatljivo intoniranim samozadovoljstvom i uz nejasne napomene kako, recimo, “treba povećati integraciju i koordinaciju”, “bolje iskoristiti partnerstva” i “povećati transparentnost ali i zaštitu informacija od nacionalne bezbednosti”. Inovacije se pominju samo na pola stranice. Američka obaveštajna strategija za novo tehnološko doba treba da otpočne tako što će identifikovati koje su to prepoznatljive snage Sjedinjenih Država i kako se njihove prednosti mogu dugoročno koristiti.

Veliki deo današnje spoljnopolitičke diskusije usredsređen je na slabosti Sjedinjenih Država, predstavljajući sliku nacije koja je izolovana, ranjiva i nadjačana od strane nemilosrdnih i efikasnih autokrata. Nova obaveštajna strategija bi trebalo da preokrene aktuelni scenario. Umesto da podlegne zavisti autoritarnih sila sa strane, zdravo polazište bi trebalo da bude prepoznavanje onih američkih prednosti koje njihovi rivali niti mogu prepoznati niti se u njih uklopiti, kao i kako bi te prednosti mogle kompenzovati bilo koju slabu tačku i ranjivosti sopstvenog odbrambenog sistema.

Sjedinjene Države prevazilaze svoje protivnike na više frontova. Širok raspon saveza – uključujući „Five Eyes“ obaveštajno partnerstvo pet savezničkih obaveštajnih službi – Amerikanci udruženi sa Australijom, Kanadom, Novim Zelandom i Britanijom – proširuje globalni doseg i sposobnosti Sjedinjenih Država. Etnički šarolika populacija nudi prirodnu prednost u prikupljanju „žive sile“ tj kvalifikovanog personala širom sveta. Otvoreno društvo kao što su Sjedinjene Države i njene demokratske vrednosti dugo su ohrabrivale slobodan protok ideja i pomagale nacijama i pojedincima širom sveta da se uključe u ostvarenje ovog njenog cilja. Inovacioni ekosistem Sjedinjenih Američkih Država i dalje služi kao neprikosnoveni inkubator naprednih tehnologija.

Međutim, korišćenje ovih snaga zahtevaće i široko utemeljenje globalnih napora, prevshodno baziranih  na povezivanju obaveštajnih struktura i društva, kao i efikasnijem povezivanju samih službi na globalnom nivou, uz doprinos tehnoloških kompanija, gređanskog društva i akademske zajednice. Posebna komisija sastavljena od vrhunskih ljudi bez premca u svojim oblastima, koje je američki Kongres već pokrenuo i čije aktivnosti prati i koordinira, mogla bi da pokrene ovu promenu. Nemoguće je predvideti koje će uvide i inicijative ovaj proces generisati, mada je već uočeno nekoliko područja na koje treba obratiti pažnju.

Na organizacionom frontu, obaveštajci zaduženi za javno pristupačne informacije zaslužuju da imaju sopstvenu agenciju. Trenutno, njihove prikupljene informacije prolaze kroz odeljenje CIA pod nazivom Open Source Enterprise, premda je podizanje ove agencije nalik održavanju vojnog vazduhoplovstva u armiji, sputavajući neku novu potencijalnu misiju nevoljnošću birokratije, koja prirodno favorizuje druge prioritete. U agenciji CIA, poverljive informacije i dalje imaju primat nad javno dostupnim informacijama, tako da podaci izvučeni iz javno dostupnih izvora (open-source intel) imaju drugorazredni status. Open-source obaveštajci nikada dosad nisu zadobili potrebnu pažnju i novac – niti će – dokle god se nalaze unutar CIA-e ili bilo koje druge postojeće agencije.

Open source obaveštajci zaslužuju svoju agenciju

Ljudski kapital tj stručnost i sposobnost će u budućnosti biti pojednako bitni. Sadašnji sistem zapošljavanja u obaveštajnim službama bio je osmišljen za „neka druga vremena“, kada su obaveštajci provodili čitavu karijeru radeći za vladu. Danas, u nekim agencijama, mnogi prvoklasni zaposlenici izlaze na vrata nakon samo nekoliko godina, noseći sa sobom svoju stručnost i obuku, nikada se ne vraćajući nazad. Mnogi više nikada ne uđu i „zahvaljujući“ sporom birokratskom procesu regrutacije. Eksperte za visoke tehnologije je posebno teško privući i zadržati, dok bi obaveštajne agencije trebalo da stvaraju veći broj „izaslanika“, a ne samo onih koji će doživotno ostati pod njihovim okriljem – dovodeći mlade i zrele tehnološke eksperte unutar i izvan državnih struktura kako bi unapredili odnose, razumevanje i poverenje između američke tehnološke industrije i obaveštajne zajednice.

Zapravo, premošćavanje podele između tehnološke industrije i obaveštajne zajednice jeste imperativ američke nacionalne bezbednosti. Za velike tehnološke kompanije kao što su Apple, Facebook, Google i drugi, programi nadzora koje je 2013. razotkrio Edvard Snouden, bivši „ugovorac“ u ministarstvu odbrane stvorio je dubok i trajan manjak poverenja. Tviter neće poslovati sa obaveštajnim agencijama jer ovoj kompaniji nije svejedno kako će se njene informacije koristiti. Viši rukovodilac u jednoj od vodećih tehnoloških kompanija i bivši viši rukovodilac još jedne vodeće tehnološke kompanije je jednom prilikom rekao da ključni ljudi iz tehnoloških industrija i kompanija gledaju na američke obaveštajne službe kao na „zlotvore i neprijatelje“ – gledaju ih kao što gledaju, recimo, i na kineske obaveštajce: i jedni, baš kao i drugi, morali bi da budu sasvim izuzeti iz njihovih tehnoloških sistema.

Obaveštajna zajednica je, sa svoje strane, sve zabrinutija zbog spremnosti američkih tehnoloških kompanija da prodaju svoje proizvode i usluge stranim klijentima koji možda ne dele demokratske principe Sjedinjenih Država ili pak nacionalne interese. Google, koji poseduje najsofisticiranije kapacitete za razvoj veštačke inteligencije, objavio je da neće sarađivati sa Pentagonom na bilo kakvim AI projektima koji bi se mogli koristiti za izradu oružja, mada ozbiljno razmišlja o tome kako da kineskoj vladi pomogne u razvijanju boljeg cenzurisanog tj filterisanog internet-pretraživača. Projekat „dubinskog“ učenja razvijan u ruskoj laboratoriji za veštačke neuralne sisteme „iPavlov“ koristi hardver kompanije Envidija (NVIDIA), najsavremenije kalifornijske kompanije za razvoj čipova. “Mi ih prodajemo svima”, izjavio je nedavno potpredsednik Envidijinog odeljenja za razvoj poslovanja. Upravljanje situacijom i usaglašavanje haotičnih kontradiktornosti prisutnih između komercijalnih podsticaja, privatnosti i nacionalnih interesa zahteva i nameće, naravno, i odnos između američke obaveštajne zajednice i talentovanih inovatora iz Silikonske doline.

Prvi principi

U odnosu na sve ono što bi trebalo promeniti, još važnije je ono što ne bi trebalo menjati. Prvi prioritet bilo kojeg pravca transformacije američkih obaveštajnih službi ne bi trebalo da bude nanošenje štete najvrednijoj imovini koju obaveštajna zajednica poseduje: njenoj posvećenosti objektivnosti, bez obzira na političke posledice. Ovaj princip, zapravo, i objašnjava razlog zbog kojeg su generacije američkih donosilaca odluka imale poverenje u rad obaveštajne zajednice – ne onu vrstu poverenja da su podaci obaveštajaca uvek ispravni (jer nisu) već poverenje u smislu da iza njih i njihove profesionalnosti ne postoji bilo kakav skriveni motiv, politički program ili stranačka ostrašćenost.

Ovaj osnovni princip iskušava sam američki predsednik koji javno omalovažava svoje obaveštajce uz otvoreno neslaganje sa procenama američkih obaveštajnih agencija. Ovakvo ponašanje je vid vršenja pritiska na američke obaveštajce koji bi sada trebalo da za svoje podatke “nazovu“ nekog odozgo i okvalifikuju onako kako to čini aktuelni predsednik SAD, umesto da se rukovode dokazima. Do sada, pod direktorom Nacionalne obaveštajne službe Denom Koutsom, američki obaveštajci se čvrsto drže svog duha, verovanja i stremljenja. I pored svega, rizici su visoki: Američka obaveštajna zajednica može razviti najbolju obaveštajnu strategiju u novoj tehnološkoj eri, ali ako ikada izgubi reputaciju usled nedostatka objektivnosti, nepristrasnosti i profesionalizma, izgubiće i svoju vrednost u očima američkog naroda.

Amy Zegart, Michael Morell, Foreign Affairs

Špijuni, laži i algoritmi (1/2)


Razlozi zbog kojih se američke obaveštajne agencije moraju prilagoditi novim oblicima ratovanja ili će propasti. Tekst donosi američki Foreign Affairs, nestranački magazin specijalizovan za oblasti geopolitike, strategije i diplomatije.

Za američke obaveštajne agencije, dvadeset prvi vek je započeo šokom, kada je 19 operativaca Al Kaide otelo četiri aviona i izvršilo najsmrtonosniji napad ikada na tlu Sjedinjenih Država. Nakon napada, obaveštajna zajednica mobilisala se sa jednim, najvažnijim ciljem: sprečiti da se 11. septembar ponovi. CIA, američka Agencija za nacionalnu bezbednost i 15 drugih subjekata američke obaveštajne zajednice restrukturisale su se i preuredile. Kongres je odvojio milijarde dolara u cilju podrške transformaciji obaveštajnih struktura.

Taj trud se isplatio. Za gotovo dve decenije, koliko su od 9/11 američke obaveštajne agencije bile usredsređene na borbu protiv terorista, one su osujetile brojne planove za napad na Sjedinjene Države; pronašli su Osamu bin Ladena, pomogli da se eliminiše kalifat Islamske države i pronašli brojne teroriste koji se skrivaju širom sveta: od afganistanskih pećina do briselskih apartmanskih kompleksa. To je bio verovatno jedan od najuspešnijih perioda u istoriji američke obaveštajne službe.

Ali danas, suočene sa novim pretnjama koje prevazilaze terorizam „na terenu“, američke obaveštajne agencije se suočavaju sa još jednim odsudnim trenutkom obračuna. Od biotehnologije i nanotehnologije, sve do kvantnog računarstva i veštačke inteligencije – brze tehnološke promene daju protivnicima SAD-a nove mogućnosti i narušavaju tradicionalne prednosti američkih obaveštajnih službi. Američka obaveštajna zajednica,  kao prva linija odbrane američke teritorije se zato mora prilagoditi ovim promenama ili će neminovno zapasti u rizik od neuspeha.

Iako su američke obaveštajne agencije preduzele početne korake u pravom smeru, one se ne kreću dovoljno brzo. U stvari, već je nedavno i došlo do prvog raspada u ovoj novoj eri: neuspeh da se brzo identifikuju i potpuno shvate obim i veličina ruskih društvenih medija koji su se 2016. umešali u američke predsedničke izbore. Taj prekid bi trebalo da posluži kao poziv na buđenje. Trendovi koje odražava opravdavaju sveobuhvatnu promenu načina na koji obaveštajna zajednica deluje. Za to je potrebno da kapitalizuju jedinstvene kapacitete koje Sjedinjene Države poseduju, sprovedu korenite i obimne organizacione promene i obnove poverenje između države i američkih tehnoloških kompanija.

Znak upozorenja

Višestrana ruska kampanja „aktivnih mera“ uoči izbora 2016. godine bila je osmišljena s namerom da potkopa javno poverenje Amerikanaca u američki demokratski proces, sejući seme razdora u američkom društvu i podstičući javnu podršku jednom predsedničkom kandidatu u odnosu na drugog. Veliki deo ovih aktivnosti nije zadugo ostao neotkriven. Gotovo odmah su američke obaveštajne agencije primetile ruske kibernetičke napade uperene protiv Demokratskog nacionalnog komiteta i kampanje Hilari Klinton, uz deljenje ukradenih informacija sa platformi kao što je WikiLeaks, i pokušaja prodora u državne i lokalne glasačke sisteme. Ukazujući na ove događaje, američki obaveštajni zvaničnici upozorili su predsednika Baraka Obamu mnogo pre izbora da su Sjedinjene Države napadnute.

Ipak, obaveštajne agencije su propustile najvažnije sredstvo koje je Rusija upotrebljavala: upotrebu društvenih medija kao oružja. Studije koje su naručili Komitet za obaveštajne poslove Senata i Specijalni savet su ukazale na ozbiljnost optužbi Roberta Mulera o ruskim “farmama trolova”, objašnjavajući kako su na društvenim medijima prisutne ruske operacije osmišljene da potkopaju izborni proces u Sjedinjenim Državama; ove operacije su možda počele već 2012. godine, a do 2014. godine su se već uveliko zahuktale. Zvaničnici američke obaveštajne službe znali su da je Rusija koristila društvene medije kao sredstvo propagande protiv svojih građana i suseda, posebno Ukrajine, a trebalo im je najmanje dve godine da shvate da su slične aktivnosti prisutne i u Sjedinjenim Državama. Ovaj propust lišio je predsednika Obamu dragocenog vremena, potrebnog kako bi u potpunosti razumeo namere Moskve i razvio političke opcije uoči početka izbornog procesa.

Oktobra 2016. godine, mesec dana uoči izbora, Džejms Klaper (James Clapper), direktor nacionalne obaveštajne službe, i Džeh Džonson (Jeh Johnson), sekretar za unutrašnju bezbednost su preduzeli neobičan korak davanja javne izjave o uplitanju Rusije u američke predsedničke izbore. Čak i tada, potpuni obim ruskih aktivnosti izmiče američkoj obaveštajnoj zajednici; u izjavi se uopšte ne spominju društveni mediji. Džonson je kasnije izjavio da je ruska operacija delovanja unutar društvenih medija “bila nešto… što smo tek počeli da naslućujemo“. Isto tako, Klaper je u svojim memoarima napisao da „u leto 2015. nama nije bilo ni na kraj pameti da bi se ruski obaveštajci na niskog profila mogli u društvenim medijima predstavljati kao Amerikanci“. Sve do okončanja izbora, obaveštajna zajednica nije razumela veličinu napada koji je dosegao cifru od preko 120 miliona američkih državljana. Odbor za obaveštajne poslove Senata je 2018. zabeležio da je njena zajednička međustranačka istraga “otkrila daleko opsežnija ruska nastojanja da manipuliše društvenim medijima u cilju sejanja razdora unutar američkog društva kao i usmeravanja izborne volje glasača na izborima iz 2016. godine”; ono što je takođe nepojmljivo je da se sve to dešavalo u obimu većem no što je američka obaveštajna zajednica uspela da pojmi i identifikuje čak i krajem 2017.

Jeh Johnson na saslušanju sudskog odbora Senata SAD, Vašington, jun 2016. (JOSHUA ROBERTS / REUTERS)Jeh Johnson na saslušanju sudskog odbora Senata Vašington, jun 2016. (JOSHUA ROBERTS / REUTERS)

Obaveštajne agencije sa dobrim razlogom nisu imale neke svoje sisteme prikupljanja podataka o sadržaju društvenih medija u Sjedinjenim Državama, iako su ruski napad na američke društvene medije izvršili ruski državljani koji su radili na ruskom tlu. Njima je pomoglo nekoliko ruskih obaveštajaca poslatih u Sjedinjene Države 2014. godine sa izričitim zadatkom da prouče „kibernetski ekosistem“ i situaciju, s namerom da kampanja društvenih medija upravljana iz Moskve bude što delotvornija. Nikada se do kraja neće razotkriti da li je Kremlj promenio ravnotežu snaga u tada neizvesnoj predsedničkoj trci. Ono što je, međutim, sasvim  jasno jeste to da je američka obaveštajna služba predugo bila nesvesna ruskog beskrupuloznog uticaja na američke društvene medije, i da je ovaj kolosalni neuspeh američkih obaveštajaca samo slika onoga što neminovno sledi ukoliko se američka (i svaka druga) obaveštajna zajednica ne prilagodi današnjim brzim tehnološkim pomacima.

Obaveštajni rad kao apsolutna nužnost

Obaveštajna služba je uvek bila suštinski deo umeća ratovanja i državničkih poslova. „Upoznaj neprijatelja“ (da bi ga pobedio), izreka kineskog vojnog stratega, mislioca, pisca, diplomate i generala Sun-Cua koju je oko 500. godine pre nove ere napisao u obliku uputstava pod nazivom „Umeće ratovanja“ mogla bi se veoma dobro primeniti i na ovaj slučaj. Na bojnom polju, dobar obaveštajni rad pomaže u spašavanju života i dobijanju ratova, ukazujući na neprijateljske snage, predviđajući njihove naredne poteze i shvatajući kakve su namere, planovi i sposobnosti protivnika. Kada nije na bojnom polju, obaveštajni rad pomaže liderima da donose bolje odluke sprečavanjem pogrešnih proračuna i pružanjem pravovremenih uvida u potencijalne i stvarne pretnje, kao i mogućnosti za nadvladavanje istih.

Godine 1962., na primer, informacije koje su prikupili špijunski avioni U-2 dali su predsedniku Džon F. Kenediju vreme i dokaze koji su mu bili potrebni kako bi prisilio Sovjetski Savez da ukloni nuklearno oružje sa Kube bez izazivanja nuklearnog rata. Naravno, obaveštajna služba takođe može i da pogreši – ponekad katastrofalno (kao što je to, recimo, bila procena o mogućem posedovanju oružja za masovno uništenje u rukama Sadama Huseina uoči rata u Iraku). Obaveštajni rad je, po prirodi, neizvestan posao koji uključuje spajanje tek možda delića informacija o protivniku, i njegovim namerama da ih porekne odnosno zataška njihovo postojanje.

Ali trajna vrednost obaveštajnog rada potiče od one stvarnosti na terenu, onoga što je sura realnost: lideri donose bolje odluke onda kada imaju – bolje informacije, a američke obaveštajne agencije su već dugo u mogućnosti da pruže informacije koje su bolje od nekih drugih obaveštajnih izvora. Korišćenjem agenata na terenu i tehničko-tehnološkim metodama, oni prikupljaju poverljive informacije koje američki suparnici pokušavaju da sakriju. Oni te poverljive podatke povezuju s informacijama iz drugih vladinih odeljenja i ministarstava, uparujući ih s informacijama iz javno pristupačnih izvora (vesti iz medija), neklasifikovanim tj pristupačnim dokumentima stranih vlada ali, naravno, i javnih izjava, da spomenemo samo nekoliko izvora. Svoju analizu prilagođavaju specifičnim potrebama kreatora politika i dostavljaju je bez utiskivanja sopstvenog mišljenja, strančarenja ili nametanja bilo koje političke agende.

Ove mogućnosti  i kapaciteti su danas veoma traženi. Ali, nove pretnje i nove tehnologije čine prikupljanje i analizu obaveštajnih podataka daleko izazovnijima nego u bilo kom trenutku još od od prvih dana Hladnog rata. Najnovije godišnje procene o stranim pretnjama koje je objavila Kancelarija direktora američke Nacionalne obaveštajne službe prikazuju sliku globalnih opasnosti: rastuću konkurenciju velikih sila, posebno iz Kine i Rusije; rastući nuklearni arsenal u Severnoj Koreji i onog uz indijsko-pakistansku granicu; procvat haotičnog ekstremizma na Bliskom istoku kao i narušavanje međunarodnog poretka; tu su i autokrate, koje svojski marširaju od Evrope do Azije. Klimatske promene uzročnik su iseljavanja hiljada ili desetina hiljada ljudi, što dodatno pogoršava već postojeću nestabilnost. Čak ni bitke nisu više ono što su nekad bile, uz današnje sukobe u „sivoj zoni“ i „malim zelenim ljudima“ koji zamućuju granicu između rata i mira.

Istovremeno, američke obaveštajne agencije se suočavaju sa novim izazovima koje stvaraju revolucionarne tehnologije. U 2007. godini, reč „cyber“ nije se pojavila ni u jednoj godišnjoj proceni obaveštajnih službi o pretnjama i ugroženosti. Ta je reč ušla u izveštaje obaveštajaca tek 2009. i to negde skrajnuto, naime, na 38. strani dokumenta od 45 stranica, odmah ispod odeljka o trgovini drogom u zapadnoj Africi. Ipak, do 2012. godine, jedva tri godine kasnije, tadašnji sekretar za odbranu Leon Panetta upozorio je da bi “kibernetički Perl Harbor” mogao bez ikakvog fizičkog razaranja da uništi kritičnu infrastrukturu Sjedinjenih Država. Danas, zloćudi i potencijalno kobni informatički akteri svakodnevno izvršavaju na milione informatičkih napada širom sveta. Neverovatna je ali istinita informacija da kibernetički kriminal u ovom trenutku stvara više prihoda nego globalna trgovina narkoticima.

Kombinacija novih tehnologija i rastućeg broja pretnji, njihove složenosti i brzine podrazumevaju i veće opasnosti po Sjedinjene Države – ali i veće zahteve koji se nameću njenim obaveštajnim agencijama. Razmotrimo, recimo, nastajuće područje ofanzivnih sajber operacija Sjedinjenih Država. U fizičkom svetu, mnogi vojni ciljevi su zgrade, nepokretni objekti od cigle, betona i gvožđa, tako da liste ciljeva (target –liste) i operativni planovi imaju rok trajanja. Planeri, u tom slučaju, mogu biti sigurni da će bomba dovoljne snage sravniti bilo koji objekat u radijusu eksplozije, bez obzira na to koliko prozora ima ili da li su zidovi od betona ili drveta. To, međutim, nije tako tako u sajber prostoru, gde su mete mašine, uređaji ili sistemi koji se neprekidno menjaju i usavršavaju, doslovce u sekundama. Čak i sitne modifikacije mete (kao što je instalacija jednostavne „zakrpe“, tj softverske korekcije postojećeg programa) mogu dovesti do toga da postojeće sajber-oružje momentalno postane sasvim beskorisno, uz kibernetski „ekosistem“ koji se konstantno menja i koriguje, otežavajući čak i predviđanja o kolateralnoj šteti nastaloj potencijalnim napadom – čak ni predstava o šteti ne može biti jasna, tako da se nema uvida ni šta i a ni kako bi nešto trebalo odbraniti. Kao rezultat toga, liste strateških ciljeva koje treba napasti zahtevaju ažuriranje u realnom vremenu kako bi uopšte bile korisne. U ovom svetu, obaveštajni rad je više nego činilac koji samo doprinosi boljem rezultatu u odnosu na suparnika. Kao što je nedavno napisao Kris Ingliš, bivši zamenik direktora Agencije za nacionalnu bezbednost, obaveštajni rad je “suštinska osnova” bilo koje delotvorne akcije.

Javne tajne

Napredak u tehnologiji je za obaveštajne službe obično mač sa dve oštrice: Gotovo svaki tehnološki razvoj može učiniti protivnika sposobnijim a ujedno potkopati svoju postojeću odbranu.Ovaj napredak, istovremeno, može omogućiti da obaveštajne agencije rade svoj svoj posao bolje i brže. Veštačka inteligencija, na primer, može poboljšati ljudsku analizu ali i učiniti gotovo nemogućim otkrivanje potencijalnih informatičkih udara neprijatelja. Komercijalne usluge šifrovanja i „katančenja“ sopstvenih komunikacijskih kanala i veza štite komunikaciju američkih građana i njihovih kreatora politika, ali ujedno i omogućavaju teroristima da tajno koordiniraju svoje napade gotovo bez ikakve detekcije od strane bezbednosnih službi. Tehnologije kao što su AI, prepoznavanje lica i biometrija mogu pomoći obaveštajnim agencijama da uhvate tražene ljude, ali i otežati tradicionalne tajne operacije.

Informacije dobijene iz javno dostupnih izvora nude pristup oblastima u koje tradicionalni tajni izvori teško da mogu prodreti.

Eksplozija javno dostupnih informacija – rezultat povezivanja sve pametnijih uređaja sa internetom – jesu možda najbolji primer svakolikih mogućnosti ali i opasnosti koje sa sobom nose nove tehnologije. Danas je više od polovine svetske populacije „onlajn“ tj na svetskoj računarskoj mreži. Još jedna gotovo neverovatna ali verodostojna informacija: prema nekim procenama, sledeće godine će više ljudi imati mobilne telefone nego pristup tekućoj vodi. Ova sveopšta povezanost internetom pretvara obične građane u svesne ili nesvesne prikupljače obaveštajnih podataka. Mobilni telefoni mogu snimati događaje ali i snimati seizmičke aktivnosti kao što su podzemni nuklearni testovi, i to sve u realnom vremenu. Kamere za nadzor beleže toliko toga što se neprekidno dešava u gradovima širom sveta. Društveni mediji, internet-pretraživači i onlajn maloprodajne platforme prikazuju mnogo informacija o korisnicima. Za analitičare, ovo je riznica informacija. Poverljive informacije su, naravno, i dalje važne, ali javno dostupne informacije postaju sve prisutnije i potencijalno dragocenije – kako za Sjedinjene Države tako i za njene protivnike.

Javno dostupne informacije nude čak i pristup oblastima u koje tajni izvori mogu teško prodreti. Kada je 2014. godine Rusija napala istočnu Ukrajinu godine, najsolidniji dokazi poticali su od fotografija koje su pravili ruski vojnici, da bi ih potom postavljali na društvene mreže, i na kojima su jasno prikazani transporteri i tenkovi, dok su u pozadini ukrajinski auto-putevi na kojima su vidljivi lokalni saobraćajni znakovi. Društveni mediji su, isto tako, prikazali i kako je sofisticirani ruski SA-11 sistem vazdušne odbrane premešten u istočnu Ukrajinu neposredno uoči rušenja aviona Malezija erlajnza na letu 17, da bi potom bio prebačen natreg u Rusiju. Društveni mediji su postali tako dragocen resurs da se na konzolama i ekranima podzemnog Centra američke nuklearno-strateške komande danas prate ne samo fidovi s poverljivim informacijama već i fidovi koji dolaze sa ključnih naloga na – Tviteru.

U isto vreme, lak pristup podacima i tehnologijama je promenio odnos snaga na štetu Sjedinjenih Država. Sve je više zemalja, uključujući i američke protivnike poput Irana i Severne Koreje kao i globalne aktere koji nisu povezani sa bilo kojom državom, koji danas mogu prikupljati informacije po čitavom svetu – i to za baš male pare. Svako ko ima Internet vezu može udobno analizirati Guglove mape, pratiti događaje na Tviteru ili pretraživati ko je sve „ukačen“ na svetsku računarsku mrežu… a sve to zahvaljujući, recimo – softveru za prepoznavanje lica. Kada su 2011. pripadnici američke mornarice iz odreda SEALs pretresli pakistanski kompleks u kojem je obitavao bin Laden, pakistanska vojska nije otkrila tu operaciju – ali je u tome uspeo lokalni konsultant za informacione tehnologije po imenu Sohaib Atar. Kada su se američke snage spustile nadomak objekta, Atar je počeo da tvituje kako čuje neobične zvukove. “Helikopter koji lebdi iznad Abotabada u jedan sat ujutro (je izuzetno redak događaj)”, napisao je. Atar je, potpuno nesvestan trenutne situacije, „tvitom opevao“ čitavu operaciju opsade bin Ladenove kuće, pa je čak izvestio kako je eksplozija zatresla i njegove prozore. Lako je zamisliti kako bi „slučajne zgode“ nalik ovoj – hotimična onlajn razotkrivanja operacija u realnom vremenu – mogla da zaista dovedu u opasnost buduće američke operacije – a i ne samo američke.

Dečak ispred kompleksa gde su pripadnici američke mornarice SEALs ubili vođu al-Kaide Osamu bin Ladena u Abotabadu, Pakistan, maj 2011, (AKHTAR SOMROO/ REUTERS)Dečak ispred kompleksa gde su pripadnici američke mornarice SEALs ubili vođu al-Kaide Osamu bin Ladena u Abotabadu, Pakistan, maj 2011, (AKHTAR SOMROO/ REUTERS)

Komercijalni sateliti, u međuvremenu, sada nude jeftine „oči na nebu“ svakome ko ih poželi. Sjedinjene Države i Rusija su sve do pre desetak godina dominirale aero-kosmičkim tržištem sa tek šačicom velikih špijunskih satelita od kojih je svaki bio veličine autobusa i čije je osmišljavanje i lansiranje koštalo milijarde dolara – i jedni i drugi su koristili visoko naprednu tehnologiju kojom su prikupljali veoma osetljive i poverljive informacije. Kina se sada pridružila toj elitnoj grupi. Međutim, pad troškova lansiranja, drastično unapređena komercijalna optika i minijaturizacija još su više proširili tržišnu arenu, u kojoj se sada pojavljuju novi akteri sa svojom svemirskom tehnologijom. U poslednjih pet godina, broj zemalja koje poseduju i koriste ovakve satelite je udvostručen, a godišnji broj lansiranja je povećan za 400 procenata. Kompanija SpaceX je prošlog decembra lansirala raketu sa 64 mala satelita iz 17 zemalja. Jeftini sateliti otprilike veličine kutije za cipele sada nude slike i analitiku klijentima širom sveta koji su spremni da dobro plate. Iako po svojim mogućnostima oni još uvek ne mogu da „stanu na crtu“američkim i ruskim satelitima, oni se iz dana u dan unapređuju.