Svetu treba drukčije oporezivanje kompanija


Kako oporezivati kompanije u svetu mobilnog kapitala i globalnih korporacija? Kako ohrabriti korporativne investicije i obeshrabritu finansijski inženjering? Kako smanjiti oporezivanje rada? Kako da oporezujemo rentu, a ne produktivnu aktivnost? Kako obeshrabriti kompleksne i vijugave puteve izbegavanja poreza? Kako, što nije i najmanje važno, smanjiti podsticaje za globalnu utrku redukovanja oporezivanja kompanija?

To su izuzetno važna politička pitanja. Ona su važna ne samo za sposobnost vlada da prikupljaju prihode već i za politički legitimitet kapitalizma. Na žalost, neki dobri odgovori na ova pitanja predstavljala su predmet diskusije u nedavnoj američkoj debati o reformi oporezivanja korporacija, ali su na kraju zakopani. Reforma je imala dva principa: porez bi padao na novčane tokove te se primenjivao na odredište korporativnih transakcija, a ne na njihovo poreklo. Neki eksperti su predložili sistem poznat kao “porez na tok gotovine zasnovan na destinaciji tj ishodištu na kojem se roba kupuje (prodajna destinacija)”. Mnogo je toga što bi moglo ići u prilog ovakvom načinu oporezivanja.

Poreska osnovica za takav sistem bi bili nefinansijski prilivi, manji nefinansijski odlivi (Osnova koja uključuje finansijske prilive i odlive je takođe izvodljiva, ali će se to ovom prilikom ignorisati). Troškovi investicija i rada bi bili odbijeni kao ostvareni, ali nije bilo moguće odbiti finansijske troškove. Potpuni rashodi za investicije bi vladu učinili partnerom u investicionim projektima, doprinoseći njima i ostvarujući prinos od njih u jednakom omeru. Porez bi na kraju nosio korporativnu rentu – povraćaj iznad troškova faktora proizvodnje (uključujući kapital) koji su potrebni za njihovo stvaranje. Renta je, takođe, ono što treba da oporezujemo.

Značajna korist ovog sistema je da više ne bi postojala današnja pristrasnost u korist finansiranja dugom, što stvara značajne rizike po ekonomsku stabilnost, kao što je pokazala finansijska kriza. U širem smislu, veliki deo finansijskog inženjeringa kojem smo svedoci mora biti vođen na način koji je malo više od želje za izbegavanjem poreza. Ovo ne obezbeđuje nikakvu društvenu korist.

Druga velika promena bila bi u oporezivanju po mestu prodaje (destinacija), a ne po mestu proizvodnje (poreklu). Jedan od načina razmišljanja o tome je da bismo zamenili trenutne napore za oporezivanje profita tamo gde su stvoreni porezom na dodatu vrednost koji oslobađa troškove rada. Izuzimanje troškova rada je, očigledno, privlačno.

Štaviše, niskim oporezivanjem (suboptimalnim) prema poreklu, kompanije imaju podsticaj da svoju proizvodnju presele u jurisdikcije sa niskim porezima, daleko od jurisdikcija koje su ih učinile uspešnim. U današnjim okolnostima, šta je sa internetom i ulogom intelektualne svojine, pa je veliki deo tog preseljenja proizvodnih sredstava samo (visoko profitabilna) izmaštana predstava. Ali destinacija nije plod, jer je daleko teže sakriti gde se nešto prodaje nego gde je napravljeno. Prelaskom na oporezivanje prema destinaciji, kompanije bi bile primorane da plaćaju poreze na globalno važnim tržištima.

Jedna od najvećih atrakcija ove reforme je to što bi ona nekoj zemlji obezbedila koristi, čak i ako je napravila pomak isključivo sebe radi. Podsticaj za ulaganje u zemlju koji bi učinio promenu bi se povećao, i to usled punog odbitka za iznos ulaganja. Novi porez bi bio relativno jednostavan da se nametne, jer bi se ubirao na prodaju kompanije na njenim sopstvenim tržištima. Još privlačnije, ukoliko bi neka zemlja uvela ovaj oblik oporezivanja, ona bi prestala da nameće korporativne poreze na domaću proizvodnju usmerenu na strana tržišta. To bi stvorilo značajan podsticaj da se proizvodnja prebaci u zemlju uvođenjem reformi. Taj podsticaj bi mogao da ubedi druge zemlje da slede taj primer (Odbitak je svaka stavka ili rashod oduzeta od bruto prihoda kako bi se smanjio iznos prihoda koji podleže porezu na dohodak. Takođe se naziva i “dozvoljenim odbitkom”. Na primer, ako zaradite 40.000 dolara i potražujete odbitak za 1.000 dolara, vaš oporezivi prihod se smanjuje na 39.000 dolara).

Zbog toga je neuspeh Sjedinjenih Država u sprovođenju predviđene reforme bila takva šteta. Međutim, Britanija nakon Bregzita treba da hitno razmotri predloženu reformu zarad sopstvenog interesa. To bi poboljšalo podsticaje za ulaganje; to bi, takođe, učinilo Britaniju privlačnijom bazom za proizvodnju orijentisanu ka svetskim tržištima; i to bi, u velikoj meri, eliminisalo nepravdu malo oporezovanih kompanija koje se nalaze u inostranstvu, a koje su potkopavale domaće konkurente.

Reforma bi stvorila nove probleme i izazove. Jedan od njih je da izvoz iz kompanija baziranih na resursima ne bi bio podložan porezu. Stoga bi bio potreban poseban porez na rente od sirovina. Problemi se, mada rešivi, takođe javljaju i u tretmanu finansijskih kompanija.

I pored svega, jedna velika stvar je sasvim jasna. Postojeći poreski sistem zasnovan na poreklu, posebno sa odbitkom interesa i nedovoljnim odbitkom za troškove ulaganja, stvara velike probleme. Umesto da se s njom bavimo neumorno i istrajno, potrebna je radikalnija reforma. Oporezivanje novčanih tokova na osnovu odredišta je upravo takva vrsta poreske reforme. Neko mora da isproba efikasnost ovog modela.

 

Martin Wolf, FT

Ekonomija, ekonomisti i predrasude prema ženama


Pristrasnost i predrasude u ekonomiji mogu se korigovati većom zastupljenošću žena, pokazuje jedno istraživanje koje je objavio Fajnenšel tajms.

Ekonomija ima svoj #MeToo trenutak. Kada se radi o regrutovanju studentkinja, zapošljavanju fakulteta i pitanju unapređenja na poslu, ova struka i nauka već odavno zaostaje za drugim društvenim naukama, pa čak i onim najtežim. Ekonomistkinje se često suočavaju sa neprijateljskim evaluacijama svoje nastave, strožim procesima pregleda stručnih radova koji se objavljuju, ali i manje zasluge za koautorstvo. Nedavno objavljeni rad Alice Wu sa Univerziteta Harvard takođe je dokumentovao posebno problematičnu kulturu mizoginije na veb stranici za zapošljavanje ekonomskih stručnjakinja.

Na ovogodišnjem sastanku Američkog ekonomskog udruženja, nekoliko vrhunskih ekonomistkinja, uključujući i Dženet Jelen (Janet Yellen), bivšu predsednicu američkih Federalnih rezervi (tj Američke centralne banke), govorila je o svojim ličnim bitkama s rodnim predrasudama i diskriminacijom u sferi ekonomije i rodne zastupljenosti.

Međutim, muškarci ekonomisti drže 72% asistentskih pozicija i 87% profesura sa katedrom ne posmatraju tako ozbiljno ovu problematiku o podjednakoj rodnoj zastupljenosti u profesiji, što je pokazala i nedavna studija Ha-Džun Čanga (Ha-Joon Chang) sa univerziteta Kembridž.

U ovom onlajn eksperimentu su za identifikaciju predrasuda uzeti ekonomisti iz 19 zemalja. Od njih se tražilo da ocenjuju izjave istaknutih ekonomista o različitim temama, uključujući i rodni problem profesije. U eksperimentu je izvor za svaku izjavu nasumično promenjen bez znanja učesnika. Nekim učesnicima je rečeno da je od poznatog ekonomiste, drugi su govorili da je izjavu dao neko ko se smatra ideološki drugačijim subjektom.

U ovoj e-anketi otkrivena je snažna ideološka pristrasnost: učesnici su imali manje od 7% verovatnoće da će se složiti sa ekonomistom koji nije mejnstrim tj ne pripada korpusu uobičajenih stavova. Na primer, učesnici suočeni sa oštrim komentarima o trenutnom stanju makroekonomije imali su 9,5% veću verovatnoću da se slože ako su mislili da je to od Lorensa Samersa (Lawrence Summers), bivšeg sekretara Trezora SAD, nego da je to bio Janis Varufakis, levičarski nastrojeni nekadašnji ministar finansija Grčke.

Ovi jaki obrasci predrasuda aktivno protivreče imidžu koji ekonomisti imaju o sebi: 82% ispitanika se slaže da pri ocenjivanju izjave treba obratiti pažnu samo i isključivo na njen sadržaj, a ne na autora. Pozitivno je to što su žene ekonomistkinje imale manje od 40 odsto manje izgleda da budu podložne „zvučnosti“ imena autora od svojih muških kolega, tako da je, sudeći po rezultatima, verovatno da će ekonomska profesija u budućnosti bivati sve manje pristrasna jer postaje sve uravnoteženija.

Međutim, takođe su uočene i oštre razlike između načina na koji ženski i muški ekonomisti percipiraju napore profesije za većom rodnom ravnopravnošću. Kada se suoči sa izjavom “pripadnici ekonomske struke su u poslednjih nekoliko decenija napravili tek mali pomak u prevladavanju jaza među polovima. Imajući u vidu važnost ove teme (unutar ove struke) pri određivanju javnih politika, ovo predstavlja jedno prilično ozbiljno pitanje. Bilo da su eksplicitne ili suptilnije, namerno ili ne, prepreke sa kojima se žene suočavaju u ekonomiji su vrlo stvarne“, žene su bile sklonije za 26% da će se složiti sa ovim stavom od svojih muških kolega.

Povrh toga, muška saglasnost s ovom izjavom je pala za dodatnih 5,8% kada im je rečeno da je izjavu dala leva britanska feministička ekonomistkinja Dajen Elson (Diane Elson) a ne pravi izvor, Karmen Rajnhart (Carmen Reinhart), mejnstrim ekonomistkinja sa Harvarda. Ženski nivoi saglasnosti sa izjavom nisu se promenili sa identitetom autora, što ukazuje na to da su u vezi sa ovim pitanjem ekonomistkinje bili u stanju da skrajnu svoje predrasude i usredsrede se na sadržaj izjave.

Ideološke predrasude čine ekonomsku profesiju loše opremljenom za uključivanje u uravnotežene rasprave o politički kontroverznim ekonomskim pitanjima koja karakterišu naše vreme, kao što su nejednakost, mere štednje i klimatske promene.

U rezultatima ove onlajn ankete uočen je i podatak  da žene ekonomisti pokazuju manju ideološku pristrasnost i predrasude, kao i da su u stanju da svoje predrasude odbace onda kada se bave problemom koji su lično iskusile. To sugeriše da bi rešavanje rodnog problema profesije bio delotvoran način za rešavanje šireg pitanja ideološke pristrasnosti.

 

FT

Šta sanja Si Đinping: Četiri istorijska cilja moderne Kine


U kontekstu aktuelne politike SAD, i Rusiji i Kini je važno da budu na istoj strani. To nije nikakav vojni, ili ekonomski blok, jer su obe države isuviše velike i snažne da bi ulazile u takav savez, ali je njihova sadašnja saradnja svakako planirana na jedan veoma dugi rok, kaže u razgovoru za Sputnjik novinar i publicista Saša Novačić.

U izdanju „Filipa Višnjića“ iz Beograda nedavno je objavljena knjiga „Si Đinping — kineski san“ Saše Novačića, koji je godinama radio kao dopisnik jugoslovenskih agencija i listova iz Moskve i Pekinga.

Sagledavajući izazove, unutrašnje i spoljne, s kojima se suočava aktuelni kineski lider na putu ka ostvarenju nacionalnog sna, Novačić pruža jasan i jezgrovit uvid u istorijske i političke prilike u Kini u proteklih stotinak godina. Ova knjiga je mnogo više od biografije državnika, a posebnu vrednost i autentičnost daje joj to što autor mnoge ključne događaje iz novije kineske istorije opisuje kao neposredni svedok.

Si Đinping je postavio dva glavna cilja za razvoj Kine u sledećih 30 godina. Prvi je da Kina na stogodišnjicu osnivanja Komunističke partije, 2021. godine, postane umereno razvijeno društvo u svim aspektima, a da do 2049. godine, kada će biti obeležen vek od osnivanja NR Kine, izraste u modernu socijalističku državu.

Četiri osnovna atributa te buduće države treba da budu: Jaka Kina, Civilizovana Kina, Harmonična Kina i Lepa Kina. To su preduslovi za ostvarenje kineskog sna. Da li je njegovo ostvarenje moguće? Naš sagovornik smatra da to više i nije san, jer je već odavno počeo da se ostvaruje.

Koje su to ključne tačke u kineskoj istoriji, kulturi i tradiciji, bez kojih nikako ne možemo da razumemo ni ličnost sadašnjeg lidera Kine?

— Kina traje najmanje 2.500 godina, kao država i civilizovano društvo, a to je uticalo i na kineske rukovodioce, državnike, političare u 20. i 21. veku. Kinesko nasleđe kulture, običaja, morala je ogromno i mora biti uvažavano kada se ocenjuju potezi kineske države, vlade, partije i pojedinaca. Kinezi poštuju poredak i red, za njih je to možda i najvažnije. U svojoj dugoj istoriji Kina nije ratovala s drugim državama, ali u njoj samoj je vođeno bezbroj ratova, s milionskim žrtvama. Svi ti unutrašnji ratovi ostavili su ogroman trag na svakog pojedinca koji u mirnim uslovima života vidi ideal. Poslednji put je Kina bila na ivici građanskog rata 1989. godine, tokom čuvenih studentskih demonstracija na Tjenanmenu. Tada sam bio tamo. To je bila pobuna, pre svega, mladih protiv starijih. Deng Sjaoping je to sprečio silom, tenkovima, smatrajući da je opravdano ako se veća šteta i žrtve spreče manjom štetom i žrtvama.

Kina je država u kojoj, kako napominjete u knjizi, postoji hiljadugodišnja tradicija poštovanja vlasti i onih koji je predstavljaju. Koliko to utiče na ličnost današnjeg predsednika?

— To je tradicija još iz vremena imperijalne Kine. Imperatori su smatrani sinovima Neba. U Kini ne postoji religija u zapadnom smislu reči, ne veruje se da postoji bog koji je stvorio Zemlju, smatra se da su Nebo i Zemlja oduvek postojali, te da je Kina oduvek postojala. Čak i najveći kineski filozof Konfučije, čije se moralne dogme i danas primenjuju i poštuju, nikada u svojoj viziji odnosa u Kini nije polazio od toga šta bi moglo da se izgradi, nego od toga šta je već izgrađeno. Na osnovu toga je razvijao svoju filozofiju i kodekse odnosa među ljudima. Vlast u Kini se poštuje dok god se politika, životni standard, bezbednost i drugi kvaliteti države dobro razvijaju. Kada se to poremeti, kada se umešaju neke strane sile, ili dođe do poplava, gladi, ratova, vođa gubi autoritet i poštovanje i milom ili silom odlazi s državničke ili političke funkcije. Analitičare na Zapadu najviše interesuje pitanje koliko će dugo Si Đinping ostati na vlasti, a odgovor glasi: dok god se Kina bude razvijala u pozitivnom pravcu, dok god njena ekonomija bude jačala, dok god narod bude živeo bolje, nema razloga za njegovu smenu.

Si Đinping smatra da je sadašnji uspon Kine nastavak viševekovne tradicije te zemlje, koja je vekovima bila najmoćnija država na svetu. Šta su glavni politički ciljevi Si Đinpinga, šta je, zapravo, kineski san koji on pokušava da pretvori u stvarnost?

— Jaka Kina je ekonomski, politički i vojno snažna država, koja ima odgovarajući uticaj u svetu. Civilizovana Kina znači da unutar zemlje treba da se neguju moralne vrednosti, da odnosi među ljudima budu zasnovani na poverenju i uzajamnoj pomoći. Harmonična Kina je jedan od starih kineskih ciljeva koji podrazumeva sklad među klasama, društvo bez velikih razlika u bogatstvu. Lepa Kina je država u kojoj je zaštićena priroda, u kojoj se vodi računa o životnoj sredini.

Kritičarima Si Đinpinga, kojih je mnogo više na Zapadu nego u samoj Kini, smetaju, pre svega, njen politički sistem i pitanje poštovanja ljudskih prava. Si Đinping im odgovara kineskom izrekom: „Da li su cipele udobne ili nisu najbolje zna onaj koji u njima korača“.

— Kina ne izvozi svoj politički sistem, ali ne dozvoljava ni da njoj neko nameće drugačiji politički sistem. Za nju je neshvatljivo to što Amerika i zapadne zemlje nastoje da joj nametnu višepartijski sistem. Deng Sjaoping je jednom rekao da je Kina prošla i kroz diktature, i kroz višepartijske sisteme, i kroz komunističku vlast, da je videla loše strane svega toga i da je za nju najbolji socijalizam s kineskim karakteristikama. Si Đinping smatra da je Kina tek u početnoj fazi izgradnje socijalizma, koja će trajati sto godina. Tek u 22. veku biće moguće razgovarati o tome šta je to socijalizam u Kini. Zasad oni grade taj sistem, pridržavajući se reči prvog predsednika Republike Kine Sun Jat Sena da će socijalizam biti izgrađen uz pomoć kapitalizma. Kinezi su oprezni, ostavljaju taj sistem za neku dalju budućnost i time, možda, potvrđuju Marksovu tezu da će socijalizam pobediti u najbogatijim zemljama. Sadašnji, primarni interes Kine jeste razvijanje ekonomski snažne države, a u njegovoj osnovi više nije samo proizvodnja, nego pre svega razvoj moderne tehnologije zasnovane na čipovima, koja predstavlja „treću industrijsku revoluciju“.

Kina se, istovremeno, suočava sa spoljnopolitičkim problemima, pre svega u odnosima sa SAD. Da li je to, možda, najveći izazov za njenog lidera?

— Najveći kineski izazovi su unutar same Kine. Što se tiče spoljne politike, odnosa sa SAD, oni su se pogoršali. Američki predsednik Tramp nameće sankcije i zabranu izvoza savremene tehnologije Kini, jer tvrdi da postoji velika nesrazmera u trgovinskoj razmeni. I to je tačno. Kinezi od 600 milijardi dolara ukupne trgovine s Amerikom imaju suficit od više od 300 milijardi dolara. To svakako pogađa SAD, ali problem nije u tome, nego u izvozu najmodernije tehnologije, odnosno čipova i poluprovodnika u Kinu. Kina koja nema dovoljno nafte uvozi taj energent u vrednosti od oko 100 milijardi dolara godišnje, a za savremenu elektronsku opremu daje 400 milijardi dolara. To može da bude vrsta pritiska na Kinu, jer se celokupno ljudsko znanje sada kontroliše tim malim čipovima. Kinezi, međutim, i na to imaju odgovor: ulažu oko 200 milijardi u naučno-istraživački rad, izgradili su posebne oblasti u kojima živi 30.000 naučnika iz celog sveta. Oni rade na izradi tih čipova. Na duži rok, te američke sankcije ne mogu da imaju velikog efekta na Kinu.

Neki podižu zidove, mi gradimo mostove, neki ruše puteve, mi ih gradimo — poručuju iz Pekinga. Kina je država koja ima potrebu da jača svoju moć, ali Si Đinping ističe da ona ne želi da preuzme ulogu svetskog policajca. Ona se razvija za sebe. Koliko taj razvoj i uspon Kine može da ugrozi potreba Zapada da održi svoju globalnu nadmoć?

— Kina je dala alternativu sadašnjem svetskom poretku, zasnovanom na ekonomskoj i vojnoj sili. Ta alternativa je njen fantastični program „Novi put svile“. Ta zemlja ima ogromne finansijske i proizvodne rezerve koje ulaže u infrastrukturu, rudnike, puteve, bolnice u drugim zemljama i na taj način pomaže i svojoj privredi i tim zemljama. Kinezi izvoze svoj kapital i delimično radnu snagu, osvajaju nova tržišta, dobijaju na političkoj ulozi i ugledu. A zemlje koje prihvataju kinesku inicijativu, a već ih je oko sto, imaju korist od toga. Kina, pritom, ne postavlja nikakav politički uslov niti se meša u unutrašnja pitanja tih zemalja.

Veoma je bitan u spoljnopolitičkom smislu odnos s Rusijom, koji je sada na veoma visokom nivou. Koliko je Kini važna Rusija i koliko je Rusiji važna Kina?

— U kontekstu sadašnje politike SAD, i jednoj i drugoj državi je važno da budu na istoj strani. To nije nikakav blok, jer su obe zemlje isuviše velike i snažne da bi pristupale bilo kakvom vojnom ili ekonomskom savezu. Činjenica je da je ekonomska saradnja na veoma visokom nivou. Problema ima, ali su oni u drugom planu. Niti Moskva odobrava sve kineske poteze, niti Peking odobrava sve poteze Rusije, ali su odlučili da sarađuju bez mešanja u unutrašnje stvari. Kinesko-ruski odnosi su mnogo puta imali uspone i padove, ali je to prošlost, pitanje granica je definitivno rešeno. Sve više ima kineskog kapitala u Sibiru. To su državni interesi koji prevazilaze politiku jednog ili drugog lidera. Mislim da je ova sadašnja saradnja Kine i Rusije uspostavljena na jedan duži rok.

Kina je i sve ono što smo videli na otvaranju Olimpijskih igara. Poruka s tog fascinantnog događaja glasi: Tu smo, moćni smo i vladamo svojom silom. Tu smo da ponovo zauzmemo mesto koje nam pripada. Da li je to ključna ideja vodilja Si Đinpinga u ovom trenutku?

— To je jedna od njegovih ključnih ideja u spoljnoj politici, ali je ipak dominantna poruka koja se tiče same Kine. Prvi put je u Kini zvanično kao cilj objavljen porast standarda života pojedinca. Dosad je u prvom planu uvek bila država, jačanje njene ekonomske snage, a sada je u prvom planu bolji život pojedinca. To je preokret koji je napravio Si Đinping.

 

Sputnik News

Kojim životinjama potcenjujemo inteligenciju?


Hteo sam da kažem hijene, ali s obzirom da je to opšte mesto  dozvolite mi da vam predstavim jedan potpuno drugačiji i vanzemaljski organizam. Tehnički, to zapravo i nije životinja, ali sumnjam da će vam takvo šta zasmetati.

Na slici iznad je Physarum policephalum (sluznjača), takođe poznata kao “mnogoglava sluznjača”, vrsta protista (јednoćeliјskog eukariotskog organizma), a posebno, humusna sluznjača. Termin “humusne sluznjače” ne odnosi se na specifičnu pojedinačnu grupu već je širok pojam za nekoliko vrsta eukariota koji se ponašaju slično.

U svakom slučaju, sluznjača poseduje – što je zapanjujuće – osnovni oblik inteligencije, uprkos tome što nema mozak i samo sadrži jednu jedinu višećelijsku stanicu. Evo nekih zapanjujućih stvari koje ovaj organizam može da uradi.

Može da reši kako da izađe iz lavirinta. Mnogoglava sluznjača smeštena u plastični lavirint će izbaciti stotine hvataljki, istražujući sve moguće pravce dok ne pronađe onaj koji vodi do hrane. Zatim povlači sve one hvataljke koje nisu u dosegu hrane. Štaviše, ovaj organizam zna i koji je put najbrži. Ukoliko postoji više puteva ka nagradi tj hrani, sluznjača će obustaviti svaki put koji je makar i malo duži od onog najkraćeg.

Ovaj organizam pamti. Kada rešava izlazak iz lavirinta, on ostavlja trag sluzi gde god da dosegne neka od njenih hvataljki. Koristeći se ovom sluzi, Physarium izbegava puteve kojim je već prelazio. To je u suštini kreativna, mada rudimentarna analogija pamćenju tj memoriji – onom pamćenju koje je prisutno u spoljašnjoj, materijalnoj formi.

Ovaj organizam oponaša mreže i sisteme transporta. Mnogoglava sluznjača je u eksperimentu stavljena u plastičnu kutiju oblika Tokija. Komadići hrane bili su smešteni tamo gde bi bili oni glavni transportni čvorovi i u pravom Tokiju, a humusna sluznjača – znajući kako da odabere i upotrebi najbrži način – stvorila je repliku gradskih železničkih mreža korišćenjem svojih hvataljki.

Fisarijum uči i prati vremenski tok tj vremenski sled. Tim naučnika – uključujući i onaj koji je izveo eksperiment s lavirintom – stavio je ovaj kalup u jedan izduženi žljeb, ostavljajući ovu plesan da se kreće duž njega. Naučnici bi, međutim, svakih 30 minuta smanjili temperaturu i vlažnost (fisarijumi napreduju u toplim i vlažnim uslovima). Organizam je usporio svoj ritam napredovanja kako bi trošio što manje energije. Nakon nekog vremena, naučnici su stali. Naravno, policefalum je nastavio da i dalje usporava svoj ritam na svakih 30 minuta, pokazujući da je sposoban da nauči i zapamti vremenski raspon.

Ovaj organizam se zdravo hrani. Drugi eksperiment je sluznjaču stavio u centar kružnog displeja časovnika. Na svaku oznaku na satu postavljena je drukčija hrana. Međutim, nešto od te hrane je, za razliku od druge hrane, sadržavalo najzdraviju razmeru ugljenih hidrata i proteina. Sve fisarijumi odabrali su optimalnu hranu.

Ovaj organizam je zapanjujući koliko je to uopšte moguće (uzgred, ne spada ni u biljke a ni u životinje kao ni gljivice već je u srodstvu s amebama). Toliko  neobično i toliko nedokučivo za objašnjenja, pa je izvesno da će ono naučnicima i nadalje imati da ponudi još puno neverovatnih priča.

Naučnici takođe koriste ove organizme pri rešavanju starih matematičkih zagonetki koristeći metod sličan eksperimentu s lavirintom. U jednom eksperimentu, oni su ovaj organizam koristili da bi rešili tzv. „problem trgovačkog putnika“, što je, vremenski i po resursima, predstavljao težak i intenzivan zadatak – čak i za moderne računare. Očigledno da biološko računanje nije toliko ludo koliko možda zvuči, a za određene zadatke može biti superiornije od digitalne obrade. Računarski sistem inspirisan ovom vrstom ameboidnog organizma nadmašuje konvencionalne metode optimizacije, o čemu možete detaljnije pročitati ovde:

Logika saobraćajne mreže Tokija se u velikoj meri ogleda kroz ponašanje sluznjače stavljene na “tlocrt” ovog grada – ova ameba “povukla” je “najlogičnije” trase kretanja na način gotovo identičan projektovanim trasama, ulicama i saobraćajnicama ovog japanskog grada:

Gary Meaney, zoolog i ljubitelj životinja (Quora)

Kina izjednačuje strane i domaće ulagače


Aktuelni Nacrt zakona o stranim ulaganjima u Kini izjednačava strane i domaće ulagače.

Predloženi novi zakon o stranim investicijama zameniće tri postojeća i poslužiti kao osnovni zakon za tu oblast, budući da zemlja nastavlja da se otvara u novoj eri, izjavio je zvaničnik najvećeg kineskog zakonodavnog tela.

Žang Jesui (Zhang Yesui), zvanični voditelj 13. godišnjeg zasedanja Narodnog kongresa, izjavio je u ponedeljak na konferenciji za novinare kako ovaj nacrt jasno predviđa da će se strani investitori koji žele da zasnuju biznis u Kini tretirati na potpuno isti način kao i domaći investitori, uz jedan izuzetak: za strance važi i „negativna lista“ koja im zabranjuje ulaganja u određenim sektorima. Inače, svi standardi biće jedinstveni i važiće za sve podjednako, dok će model odobravanja dozvola za svaki slučaj pojedinačno biti ukinut, rekao je Žang.

Nacrt će biti predat na uvid, 15. marta ujutro, tokom četvrte plenarne sednice Narodnog kongresa.

Ukoliko bude usvojen i implementiran, ovaj novi zakon zameniće tri postojeća zakona o kinesko-inostranim zajedničkim ulaganjima, zajedničkim ulaganjima koja nisu deonički kapital, kao i preduzećima koja su potpuno u rukama stranih kompanija – zakonima koji su usvojeni mahom između 1979. i 1988. i kasnije revidirani.

“Ovo je fundamentalna promena u kineskom sistemu upravljanja stranim investicijama, i doprineće stvaranju jednog otvorenijeg, transparentnijeg i predvidljivijeg okruženja za investitore”, rekao je Žang. “Ovaj novi zakon, takođe, pruža i jače pravne garancije u trenutku kada Kina nastavlja sa svojim otvaranjem.”

Nacrtom zakona takođe se postavljaju jasne pozicije o zaštiti prava stranih investitora u pogledu stavki kao što su eksproprijacija i kompenzacija, zaštita intelektualne svojine i transfer tehnologija, a sve to su zajednički problemi stranih investitora.

Žou Mi (Zhou Mi), stručnjak sa Kineske akademije za međunarodnu trgovinu i ekonomsku saradnju, izjavio je da će novi zakon pružiti sveobuhvatnu i čvrstu pravnu osnovu za ažurirane prakse upravljanja stranim investicijama, čime će svi igrači na kineskom tržištu biti konstantno u toku s kineskim daljim reformama i otvaranjem (za strane ulagače).

“Potreba stranih investitora za zaštitom svog poslovanja se menja, od zabrinutosti oko doslednosti politika i političkog okruženja do zaštite intelektualne svojine i drugih faktora koji će uticati na njihov dugoročni razvoj i potencijal njihovih investicija.”

Ženg Kunji (Zheng Qunyi), predsednik Herbalife Nutrition China, izjavio je da se oseća ohrabrenim ovim predlogom nacrta novog zakona.

“Sa novim zakonom verujem da će strani investitori povećati svoje investicije u Kini, imajući širi upliv i propusnost kao i veću efikasnost, dok će njihova prava biti bolje zaštićena.”

 

China.org.cn 5. mart 2018.

Zašto Amerikanci nikada ne bi primetili klimatsko zagrevanje


Ovo je klasičan sindrom raka u loncu koji nije svestan trenutka kada je voda proključala: osoba koja se danas uzrujava usled “užasnog” dana uzrokovanog vrućinom, mogla bi da u roku od samo pet godina tu istu temperaturu neumitno prihvati kao „sasvim normalnu“ – u odnosu na ono što nam donose ubrzane klimatske promene, otkriva nova studija.

U proteklih 50 godina, klimatske promene su izmenile vremenske prilike u Sjedinjenim Državama, što je dovelo do blažih zima, toplijih noći i nesnosnih letnjih vrućina. Ove promene će se intenzivirati tokom narednih decenija; do kraja veka, na primer, klima bi u jednoj Filadelfiji mogla biti kao u današnjem Memfisu – osetno toplija.

Nova studija, međutim, sugeriše da većina Amerikanaca nije primetila ove tj bilo kakve promene – i nikada neće.

Tokom protekle decenije, različiti timovi stručnjaka iz društvenih nauka pokušali su da odgovore na isto pitanje: odakle dolazi naš osećaj za “normalno” vreme? Zašto neke dane osećamo kao neuobičajeno vruće, a neke kao samo uobičajeno tople? Da bismo uporedili jedan letnji dan i izmerili intenzitet promena, da li bi trebalo da ga uporedimo sa dosadašnjim merenjima svih letnjih dana u poslednjih nekoliko decenija, ili samo neke „letnje prizore“  koje smo, nekada, videli u nekoj knjizi?

Nova studija, objavljena ove sedmice u Zborniku radova Nacionalne akademije nauka, pokušava da odgovori na ovo pitanje uzimajući u obzir podatke ekstrahovane sa tvitera. Jesu li vremenske prilike tako neobične, pitali su se autori, da ljudi o tome još i posvuda tvituju? Da bi to saznali, uparili su bazu podataka od 2,1 milijarde geotagovanih tvitova sa drugom bazom geotagovanih vremenskih uslova. Potom su filtrirali tvitove za specifične reči povezane sa vremenom, kao što su kišica, vrelo, ili jesenji.

Američki okruzi u kojima odrasli barem povremeno raspravljaju o globalnom zagrevanju (Graf: Njujork tajms)

Američki okruzi u kojima odrasli barem povremeno raspravljaju o globalnom zagrevanju (Graf: Njujork tajms)

Čini se da se, po njihovim otkrićima, osećaj Amerikanaca za “normalno” vreme ponovno uspostavlja svakih pet godina. Ljudi bi slali više vremenskih tvitova kada je napolju bilo neuobičajeno vruće ili hladno, mada je njihov osećaj za ono što je proizvelo to „neobično“ vreme bilo prilično kratkovido. Generalno, ako su ljudi iskusili ekstremnu temperaturu tokom istog meseca u prethodne dve do osam godina, mnogo je manje verovatno da će to iskustvo (svesno artikulisati i potom) objaviti.

Ovo je veliki izazov za mnoge zagovornike postojanja klimatskih promena jer sugeriše da ljudi ažuriraju tj nanovo „osvežavaju“ svoj osećaj za „normalno vreme“ u roku daleko kraćem od onoga u kojem dolazi do klimatskih promena. Drugim rečima, mnogi Amerikanci jednostavno neće nikada otkriti da je s vremenskim prilikama nešto krenulo po zlu, barem na onom svakodnevnom nivou. Kao što je jednom izjavila Frensis Mur (Frances Moore), spisateljka i profesorka zaštite životne sredine na UC Davis: “Ne možemo naprosto očekivati da ljudi izađu iz svojih kuća, da bi napolju shvatili da se klimatske promene zaista događaju.”

Po podacima kojima raspolaže, Murova i njene kolege otkrili su da korisnici tvitera ažuriraju svoj osećaj za hladno vreme podjednakom brzinom kao i u slučaju toplog vremena. Tako bi se korisnici ponekad žalili na naizgled ledenu nedelju usred zime, iako te temperature „nisu bile toliko niske u istorijskom kontekstu“, rekla je ona. “Zapravo, samo je bilo hladno jer se ideja ljudi o tome šta je to uobičajena zimska temperatura vremenom promenila.”

Crvena linija ovog grafikona pokazuje modelirani porast prosečnih godišnjih temperatura u Sjedinjenim Državama u najgorem scenariju tj predviđanjima, u poređenju sa prosekom od 1981. do 2010. Plava linija pokazuje koliko brzo bi Amerikanci te promene počeli da smatraju za nešto normalno (Foto: Moore i dr. / PNAS)

Iza ove studije stoji jedna veća priča – ona se tiče klimatskih promena koje se mogu prepoznati kroz lično iskustvo pisca ovih redaka. Ovi podaci o „subjektivnom osećaju“ i promenama u osećaju percipiranja „normalnog“ sugeriše da se globalno zagrevanje neće osećati kao da neko podiže temperaturu do vreline pećnice. Umesto toga, osećaće se kao da se svi uspinjemo jednim beskonačnim stepeništem, a da ne znamo koliko smo se visoko popeli. Svakih nekoliko godina, ljudi mogu primetiti opasno vruće leto ili zabrinjavajuće toplu zimu. Pa ipak, nakon što nam se talasi tih temperatura vrate u nekoliko navrata, prestaćemo da ih primećujemo: Zaboravićemo da su sezone nekada bile drugačije od ovih današnjih. A onda će ciklus ekstrema početi iznova.

Međutim, studija u stvari samo može da ocrta tu ideju, koliko god je ova primamljiva. Aron Mekrajt (Aaron McCright), profesor sociologije na Državnom univerzitetu u Mičigenu koji je proučavao percepciju i razumevanje javnosti o klimatskim promenama, rekao je da mu je „neugodno da analizira podatke sa tvitera kako bi izmerio promene u stavovima. Na kraju krajeva, samo od kompjuterskog programa zavisi uspešnost i utemeljenost analize nestvarnih 2,1 milijarde tvitova – pa čak i tada, kompjuterski programi prave neke suštinski „početničke“greške, zbunjujući se i ne prepoznajući nešto što je sarkazam. Iako su ljudi ti koji u dva navrata proveravaju (ipak samo mali) uzorak valjanosti tog programa, sam čovek nikada ne bi mogao da prečisti i ekstrahuje suštinske elemente iz kompletnog skupa podataka koji je ogroman.

Studija unekoliko zanemaruje tj. ne reprezentuje i druga važna pitanja. „Vi u suštini nastojite da objasnite koliko dugo je neko živeo u nekom području onda kada od njih tražite da procene vreme kao normalno ili pak nenormalno“, rekao je Mekrajt. Ali – ova studija ne dobacuje dotle.

Ovom studijom se takođe ne objašnjava koliko je bilo koji toplotni ili ledeni talas bio pokriven u medijima, što bi moglo oblikovati neku predstavu o tome koliko često ljudi tvituju o ovim promenama i temperaturnim ekstremima. “Samo se setimo polarnog talasa od pre nekoliko sedmica”, napomenuo je Mekrajt. „Naravno, većina onih koji žive u Sjedinjenim Državama je iskusila hladnije vreme i temperature niže od onih koje su uobičajene. A tu je, napokon, i javnost koja je i ranije doživljavala medijsko bombardovanje nalik ovome, za vreme i po okončanju nekih sličnih temperaturnih i vremenskih nepogoda, govoreći nam koliko su baš tada, u tom trenutku, ove pojave bile ekstremne.

Konačno, pošto samo mali broj Amerikanaca koristi Tviter, uzorak koji je obuhvaćen ovom studijom verovatno ne predstavlja američku populaciju u celini. “Jednostavno, nisam siguran šta da uradim sa ovom studijom i dobijenim podacima”, rekao je on.

Čak i studija prepoznaje neke od ovih praznina. Murova je naglasila da studija ne ispituje percepciju prirodnih katastrofa najvećih razmera, kao što su poplave, požari ili uragani. Ipak, dokazi upućuju na to da Amerikanci i dalje obraćaju pažnju na te događaje. Prošlog meseca je anketa AP-a otkrila da su “nedavna ekstremna klimatska dešavanja” glavni razlog što Amerikanci prihvataju klimatske promene zdravo za gotovo – ne shvatajući, zapravo, koliko se vremenom modifikuje njihova percepcija normalnog.

Aleksa Spens (Alexa Spence), profesorka psihologije na Univerzitetu u Notingemu mišljenja je da ova studija nudi nadasve korisne pouke stručnjacima, štampi i medijskim poslenicima ali i svakome ko iskreno želi da utemeljeno razgovara o klimatskim promenama. “Trebalo bi da se postaramo da se… istorijska poređenja temperatura odabiraju na odgovarajući, primeren način”, rekla je Spensova, tako da možemo da pravilno procenimo današnje vremenske prilike u njihovoj “punoj, alarmantnoj grozoti”.

Uostalom, većina vremenskih prilika je u poslednje vreme bez presedana. Upravo smo proživeli četiri najtoplije godine koje smo ikada izmerili. Ali šta je zimom 2014. godine? Koliko je te godine leto bilo sparno? Nekoliko godina može biti sasvim dovoljno vremena da zaboravimo sve ono što smo nekada osećali nenormalnim i drugačijim od uobičajenog.

 

The Atlantic

Alibaba, najveći poslodavac na svetu


Alibaba je prošle godine stvorio preko  40 miliona radnih mesta, što ga, po svemu sudeći, čini najvećim svetskim poslodavcem.

Alibaba, kineski gigant u elektronskoj trgovini je, sudeći po nedavnom izveštaju,  prošle godine stvorio oko 40,82 miliona radnih mesta putem ekspanzivnog maloprodajnog ekosistema, što je 10,9 odsto više na godišnjem nivou.

U izveštaju kineskog Univerziteta Renmin navode se platforme kojima ova kompanija raspolaže u svrhu elektronske trgovine, uključujući Taobao i Tmall, kao i da su prošle godine obezbedile oko 15,58 miliona novih radnih mesta za online trgovce.

Odeća i tekstil, dnevne potrepštine i kućni aparati bile su tri vrste maloprodajnih artikala koji su se najbolje prodavali; samim tim je posao najviše cvetao u ovim trgovinskim nišama, a time je i broj zaposlenih rastao najviše u ovim prodajnim sektorima.

Alibabina internetska maloprodaja je takođe doprinela povećanoj potražnji za profesionalcima u upstream i downstream sektorima kao što su istraživanje i razvoj, dizajn, proizvodnja i logistika, a što je ukupno oko 25,24 miliona radnih mesta (upstream: nabavni, sirovinski sektor kojim se obezbeđuje repro-materijal za proizvodnju artikala; downstream: (distribucija, veleprodaja i maloprodaja).

U pokušaju da pomogne ugroženim grupama u pronalaženju posla, ova kompanija je obezbedila programe obuke kroz svoju platformu za učenje “Taobao Universitiy“.

Jang Vejguo (Yang Weiguo), profesor sa Univerziteta Renmin, koji je vodio istraživanje izjavio je da su platforme za elektronsku trgovinu, uključujući Alibabu, odigrale važnu ulogu u stabilizaciji kineske ekonomije i povećanju zaposlenosti., donosi Xinhua, a potom i portal china.org.cn

Kina ostvaruje solidan napredak u strukturnoj reformi: saopštenje

Isti izvori navode da je prošle godine je ostvaren solidan napredak u strukturalnoj reformi kineske ekonomije, sa tradicionalnim sektorima koji postaju efikasniji, a novi pokretači snažniji, objavio je zvanični izveštaj u četvrtak (28.feb).

Nacionalni biro za statistiku objavio je saopštenje o ekonomskom i društvenom razvoju 2018. godine, ističući da se produbljuje strukturna reforma na strani ponude.

Zahvaljujući naporima da se smanje štetni sektori, stopa korišćenja nacionalnih industrijskih kapaciteta ostala je na relativno visokom nivou od 76,5%. Odnos za sektore rudarstva i flotacije porastao je za 2,4 procentna poena u odnosu na prethodnu godinu, to jest na 70,6 odsto.

Što se tiče kineske stanogradnje, ona je značajno opala, a odnos duga i imovine za industrijske kompanije takođe je pao. Troškovi korporativnog poslovanja su opali kako su vlade krenule ka rasterećenju poslovnih regulativa, dok su investicije porasle u dosad slabim privrednim područjima, uključujući zaštitu okoline i poljoprivredu.

Ovo saopštenje je takođe pokazalo robusnost novih pokretača kineske privrede. Proizvodnja strateških privrednih grana u nastajanju porasla je 8,9 posto u odnosu na prethodnu godinu, a proizvodnja visoke tehnologije povećala se za 11,7 posto. Proizvodnja opreme porasla je za 8,1 odsto i činila je skoro trećinu ukupne industrijske proizvodnje.

Investicije visokih tehnologija porasle su za 14,9 odsto, a investicije u modernizaciju tehnologije porasle su za 12,8 odsto.

Proizvodnja novih energetskih vozila porasla je za 66,2 odsto, a pametni televizori za 17,7 odsto. Online maloprodaja je porasla 23,9 odsto, na preko 9 biliona juana (oko 1,35 biliona američkih dolara).

Pod vođstvom visokokvalitetnog koncepta razvoja, ekonomija je ostvarila stabilne rezultate u 2018. godini sa poboljšanim kvalitetom i boljim sredstvima za život ljudi, korak napred u izgradnji umereno prosperitetnog društva u svakom pogledu, navodi se u najnovijem kominikeu kineskog ministarstva privrede.