Mini-železnice, svetski superhit


Industrija proizvodnje mini vozova u opadanju je već decenijama, ali upravo sada Marklin, evropski lider na tržištu železnica igračaka, ne može da odgovori na rastuću potražnju.

U Gupingenu, sedištu kompanije smeštenom blizu Štutgarta, Marklin se trka u privlačenju kvalifikovane radne snage s Daijmlerom i drugim auto-dobavljačima. U Đeru u Mađarskoj, Audi je ubrzao proizvodnju, ostavljajući Marklin bez kandidata za otvorene pozicije.

Oko 300 specijalizovanih prodavnica u Nemačkoj prodaje mini-železnice. Železničke šine, koje su bile postavljene u mnogim posleratnim podrumima, odavno su spakovane na tavane, zaboravljene zbog blještavijih stvari. Ali, Marklin još uvek tvrdi da se dva od svak tri modela vozića proda u Nemačkoj. “Marklin je verovatno poznat koliko i Coca-Cola”, kaže Hal Miler, glavni urednik časopisa “Modeli železnica” iz Viskonsina.

Pojedinačni vozići koštaju stotine evra po komadu i mogu stajati u vitrinama mesecima, zbog čega su za prodavce roba koja se teška za prodaju – oni prodaju na stotine Lego setova dnevno. Ali, narasta plimni talas ka mini-železnicama. „Deca žele klasične igračke više nego išta drugo“, kaže Štefen Kan iz nemačkog Udruženja trgovaca igračkama.

Sa svojim ručno rađenim, visokokvalitetnim proizvodima, “Marklin ima dugu, dugu istoriju i jedna je od ključnih kompanija u proizvodnji modela železničkih pruga širom sveta”, kaže Miler.

Marklin je 1859. godine osnovao Teodor Fridrih Vilhelm Marklin, i najpre proizvodio kuhinje za lutke. Proširio je svoju ponudu na modele karusela i brodova. Braća Eugen i Karl Marklin preuzimaju posao 1888. i proširuju ga 1881. kupovinom proizvođača limenih igračaka “Ludvig Luc”. Te ​​iste godine kompanija je pokazala svoj prvi model voza, a narednih nekoliko godina vozovi igračke sa satnim mehanizmom postali su njihov vodeći proizvod. Marklinove inovacije postale su industrijski standardi. Krajem 1800-tih, došli su do koncepta merača, standardne širine koloseka koji omogućava proizvođačima interkompatibilnost. Marklin je 1971. godine je uveo “Z” skalu, 1:220 vozove koji se mogu koristiti u vrlo malim prostorima.

Ali usred opadajućeg interesa u novom milenijumu, kompanija je prodata Kingsbridž kapitalu 2006. godine a bankrot je proglašen 2009. godine. Kompanija je izašla iz stečaja u 2010. sa 400 zaposlenih manje.

Godine 2013. otac i sin Majkl i Florijan Siber, iz grupe Simba Diki, kupili su kompaniju. Simba Diki je poznata po tome što se zanima za brendove igračaka koji su imale bolje dane. Zapošljava 3.000 ljudi širom sveta i poseduje 20 brendova igračaka, uključujući Smobi, Čuko i Noris.

Florijan Ziber je bio Marklinov upravnik u proteklih pet godina, modernizujući fabrike u Nemačkoj i Češkoj Republici i kreirajući marketinške inicijative kao što je bonus za trgovinu oštećenim vozovima i besplatna zamena za stare šine. Strategija koja je, po prvi put u nekoliko decenija, uključila kupovinu televizijskih reklama, bila je ponovno aktiviranje kolekcionara koji su se uspavali, kao i regrutacija novih generacija fanatika za vozove-igračke na početnim nivoima, onim koji su pogodni za decu.

U fiskalnoj godini 2016. do 2017. godine, kompanija Marklin je prijavila 108 miliona evra prodaje, pri čemu je najveći deo toga bio u svojoj osnovnoj poslovnoj delatnosti; na svom vrhuncu, mogao bi se računati profit do 150 miliona evra godišnje (shodno sadašnjem obimu poslovanja). Ali, Florijan Ziber je ponovo učinio Marklin profitabilnim, a otac i sin vide svoje angažman kao dugoročnu investiciju. Simba Diki Group je izdvojila Marklin i 1.200 zaposlenih, mada je Florian Siber ostao na poziciji direktora.

Fanovi na forumima razmenjuju informacije i glasine o tome koliko se Marklinovih vozova proizvodi u Kini. Investiciona firma koja je kupila Marklin 2006. godine zatvorila je nemački proizvodni pogon, preselivši model proizvodnje vozića u Kinu, izveštava Heise, ali su razlike u kvalitetu dovele do toga da je kompanija, posle bankrota,0 ponovo pokrenula automatizovanu proizvodnju u Nemačkoj i Češkoj.

Marklinovi vozovi su možda skuplji od drugih proizvoda, ali su i naplativost i vrednost u preprodaji takođe viši, kaže Miler. Posedovanje modela mini-železnica je hobi koji traži stalne dopune, pa iako čitav raspored sa šinama, vozovima, kontrolnim sistemom i pejzažom može koštati nekoliko hiljada evra, ti troškovi se raspodeljuju na mesece ili čak godine. Cena čini Marklin uglavnom brendom odraslih, koji deca mogu gledati, ali ne i dirati.

Ali entuzijasti i kupci moraće da postanu i oni koji su mlađi, ukoliko industrija mini-železnica želi da opstane. Nacionalna asocijacija mini-železnica je 2017. imal oko 18.000 članova širom sveta, dok se prosečna starost njenih članova popela na 64 godine, u odnosu na 39 godina, kolika je bila pre nekoliko decenija. Modeli železnica igračaka mogli bi biti najvažniji hobi bejbi bumera- u stvari, Rod Stjuart, navodno, uvek rezerviše dve hotelske sobe kada putuje; jednu za sebe i jednu za svoju mini-železnicu.

 

Handelsblatt

Kompanija “Zijin Mining” nakon RTB Bor-a kupila i “Nevsun”


Kompanije “Nevsun Resources” Ltd. i “Zijin Mining Group” Ltd. objavile su da je ponuda “Zijina” za kupovinu svih emitovanih akcija kompanije “Nevsun” po ceni od šest kanadskih dolara po akciji bila uspešna.

Kako se navodi u saopštenju “Nevsuna”, akcionari ove kompanije su do isteka roka, 28. decembra godine prodali ukupno 276.820.575 akcija, što predstavlja 89,37% od ukupnog broja akcija kompanije “Nevsun”.

“Zijin” je, putem svoje podružnice, preuzeo sve deponovane akcije i platiće ih ukupno 1,66 milijardi kanadskih dolara u roku od tri radna dana. “Nevsun” je, inače, kompanija srednjeg obima, bavi se rudarstvom i preradom obojenih metala, a u Srbiji posluje posredstvom kompanije “Rakita” i trenutno razvija projekat Čukaru Peki u Boru, nalazište bakra svetske klase u Srbiji, koje je od izuzetne vrednosti i potencijala za Srbiju. Ova kanadska kompanija upravlja i rudnikom bakra i cinka Biša u Eritreji, prenosi Blic.

“Zijin” je u skladu sa važećim kanadskim zakonima o hartijama od vrednosti, produžio period koji je na raspolaganju akcionarima “Nevsuna” da ponude sve svoje preostale akcije do krajnjeg roka koji ističe 7. januara 2019. godine. Ova kineska kompanija, koja je odnedavno većinski vlasnik RTB Bor (“ZiJin Copper Serbia” d.o.o. – Bor) vodeća je globalna rudarska kompanija specijalizovana za istraživanje i ekstrakciju zlata, bakra, cinka i drugih obojenih metala. Upravlja širokim portfolijom, koji se prvenstveno sastoji od rudnika zlata, bakra, cinka i drugih obojenih metala u Kini i u devet drugih zemalja. Kompanija je listirana na berzama u Šangaju i Hong Kongu sa tržišnom kapitalizacijom od približno 12 milijardi američkih dolara.

Kompanija “Nevsun Risorsiz” je vlasnik 100 odsto prava na istraživanje visoko rangiranog nalazišta bakra i zlata “Čukaru Peki – Gornja zona” i vlasnik je 60,4 odsto prava na istraživanje “Čukaru Peki – Donja zona” u Srbiji. “Čukaru Peki – Donja zona” je zajednički poduhvat sa američkom rudarskom kompanijom “Friport”, koja trenutno poseduje 39,6 odsto prava na istraživanje, a nakon završetka studije izvodljivosti “Nevsun Risorsiz” Ltd će posedovati 46 odsto prava na istraživanje, a “Friport” 54 odsto. “Nevsun” trenutno generiše većinu svojih prihoda u rudniku bakra i cinka Biša u Eritreji, koji je 60 odsto u vlasništvu te kompanije.

ekonomski.net

Mračna istorija Deda Mrazovog grada: kako je Rovaniemi vaskrsao iz pepela


Nakon što je nemačka vojska srušila ovaj finski grad u Drugom svetskom ratu, čuveni svetski arhitekta Alvar Aalto ga je obnovio, oblikujući ga u uličnu rešetku u obliku jelena. A onda je Deda Mraz stigao u grad…

Čim sletite na aerodrom u Rovanijemiju u Laponiji, ugledate – irvasa. Ovo, doduše, nije baš sasvim istinito, iako neko odeven u jelena (ili irvasa) veselo pozdravlja putnike koji tek što su pristigli. Nekoliko kilometara od „zvaničnog aerodroma Deda Mraza“ nalazi se selo Santa Claus (Deda Mraz), zabavni park sa vilenjacima, pravim irvasima, haskijima, prodavnicama i restoranima, a koji na ovo izolovano mesto na rubu Arktičkog kruga svake godine privuče više od 600.000 posetilaca.

Posvuda u Rovanijemiju iskrsnuće pred vas poneki irvas: ljudi obučeni baš kao i oni na aerodromu, oni pravi – koji vuku saonice do Deda Mrazovog sela, ali i njihove statue od leda u centru grada.

Međutim, najvećeg irvasa u Rovanijemiju najveći broj turistane primećuje: glava irvasa je doslovce ugrađena tj ucrtana u plan ovog finskog grada. Rovanijemi je delo najvećeg finskog arhitekte, Alvara Aalta, kada je obnovio ovaj glavni grad Laponije, nakon što ga je nemačka vojska spalila za vreme Drugog svetskog rata.

Rovanijemi je tridesetih godina prošlog veka bio tihi trgovački grad od oko 6.000 stanovnka, sve dok ga 1939. nije napala Rusija. Finci su se borili protiv svojih agresora u brutalnom zimskom ratu 1939.-40., A zatim se udružili sa Njemačkom radi zaštite od daljnjih ruskih upada.

Nemci su stvorili svoju vojnu bazu u Rovanijemiju, udvostručujući broj stanovnika ovog grada. Luftvafe je tada izgradio aerodrom – koji je danas “zvanični aerodrom Deda Mraza” – kao i kasarnu, koja je vremenom postala „zvanično sedište Deda Mraza“ u Rovanijemiju.

Kada se plimski talas Drugog svetskog rata okrenuo protiv sila Osovine, Rusija je naložila Fincima da proteraju Nemce;  nemačka vojska napustila ga je u oktobru 1944. godine, spalivši ga do temelja. Stanovnici su već bili evakuisani, mnogi u Švedsku, što je bio mučna i naporna operacija tokom koje je poginulo 279 ljudi. Još 200 meštana Rovanijemija umrlo nakon povratka u svoj grad, raznesenih minama koje su Nemci položili kako bi zaštitili svoje povlačenje.

Meštani se prisećaju kako su Nemci uništili 90% njihovog grada. Nakon što su ga spalili, stanovnici su se vratili na zgarišta na kojima su stajali još samo dimnjaci od cigle. Pekka Ojala, koji vodi saunu „B & B“ u blizini centra grada, još uvek u svojoj bašti pronalazi spaljene ostatke drveta i metala. Na obodu Rovanijemija nalazi se groblje nemačkih vojnika, na kojem je sahranjeno 2.500 tela.

Scena pustoši dočekala je Alvara Aalta kada ga je 1945. godine Udruženje finskih arhitekata zadužilo za rekonstrukciju ovog grada. “Alvar je grad spaljen do temelja video kao priliku”, kaže Jussi Rautsi, koji je radio kao planer i istraživač u Fondaciji Alvars Aalts. Delimično inspirisana američkim predsednikom Frenklinom Ruzveltom i njegovim ukazom koji je 1933. godine ugrađen u američki zakon poznatijim kao Tennessee Valley Authority (TVA). Ovim ukazom se nalaže planski državni nadzor i pomoć svakom američkom regionu pogođenom krizom ili prirodnom katastrofom. Aalto je, po uzoru na Ruzveltov TVA, nacrtao plan za celu Laponiju – kopnenu masu veliku kao Holandija i Belgija zajedno.

Aalto je započeo sa ponovnom izgradnjom grada i pojedinačnim stambenim jedinicama dizajniranim posebno za klimu koja vlada u Rovaniemiju i Laponiji; tako su njegove laponske kuće imale su što je moguće manju fasadu okrenutu ka severu i maksimalnu spoljnu izloženost suncu na jugozapadu. Pedesetih godina prošlog veka njegov plan se proširio izvan grada i uključio čitav region.

Aalto je učestvovao u izgradnji hidroelektrana na velikim rekama u Laponiji, a naručio je i procene uticaja kako bi se videlo kakav će biti učinak izgradnje na prirodnu sredinu, autohtone Samije, stada irvasa, bazene i mikroklimu. “Dotad niko u svetu nije uradio takav plan”, kaže Rautsi. “razradio ga je na svim prostornim nivoima: regionalnom, na nivou čitavog grada, njegove delove, susedstva, čak i periferna imanja. Bio je to jedini plan ove veličine u svetu.”

Aalto je 1945. godine osmislio plan ulica Rovanijemija koje su u tlocrtu predstavljale “rogove irvasa”: on je postojećoj topografiji jednostavno nametnuo tlocrt na kojem se pojavljuje irvasova glava, naglašavajući prirodni oblik zemljišta i način na koji su oni prelazili glavne puteve i železnicu. Fudbalski stadion postao je irvasovo „oko“ i tako je rođen irvas.

Rovanijemi, za razliku od drugih evropskih gradova koji su u ratu bili opljačkani nije imao pristup finansijskoj pomoći, jer je pritisak SSSR-a primorao Finsku da odbaci Maršalov plan. Od Finaca je takođe traženo da  Rusiji plate “reparacije“. Međutim, određena finansijska podrška došla je od administracije Ujedinjenih nacija za pomoć i rehabilitaciju (UNRA), i njenog zaštitnog znaka, Eleonor Ruzvelt.

Ruzveltova je juna 1950. godine poželela da poseti Arktički krug, tako da su Finci nedelju dana gradili brvnaru za nju, smeštenu u blizini aerodroma Rovanjiemi i opremljenu stolicama koje je dizajnirao Alvar Aalto. Rekli su joj da se nalazi u Arktičkom krugu – iako je ovaj grad, zapravo, bio malo južnije. Ona je iz ove brvnare poslala pismo na adresu kabineta predsednika Trumana – pismo za koje se kaže da je prvo koje je ikada poslato iz Arktičkog kruga. Ova drvena kuća je kasnije postala turistička atrakcija koju su posetili brojni svetski lideri, uključujući sovjetskog premijera Leonida Brežnjeva i izraelsku premijerku Goldu Meir.

Kako je turizam počeo da se razvija, tako se razvijao i rastao Rovanijemi. Aspekt zoniranja, onakav kakav je postojao u Aaltovom planu – sa različitim područjima za trgovinu, stambene i administrativne poslove unutar linija tlocrta oblika irvasa – nikada nije u potpunosti ostvaren. Aalto je, međutim, dizajnirao tri zgrade za gradski opštinski centar: talasastu koncertnu dvoranu, gradsku većnicu (koju je njegova supruga dovršila nakon njegove smrti 1976) i biblioteku koja važi za jedno od Aaltovih najboljih dela. Tu je bio i Aaltov privatni dom u stilu Frenka Lojda Rajta kao i trgovački blok, a po njegovom konceptu sagrađen je manji stambeni kvart u predgrađu nazvan Korkalorinne, sa kućama u nizu i dva velika stambena bloka, po uzoru na arhitektonske ideje britanskog pokreta „vrtnih gradova“.

 „Bili su to stanovi po pristupačnim cenama, što je bilo po uzoru na društveno orijentisane i zdrave ideje britanskih vrtnih gradova“, kaže Rautsi. „Aalto je ostao veran ovim principima do čitavog svog života. Budući da je ovaj kvart izuzetno solidno sagrađen, Korkalorinne i danas predstavlja popularno mesto za život u Rovanijemiju. Što se tiče veličine kuća, Aaltova glavna ideja bila je lako razumljiva: ljudima je potrebno više prostora unutra na mračnom i hladnom severu nego na sunčanom jugu.“

Supersonični konkord je do 1984. godine u Rovanijemi dovodio posetioce koji su želeli da iskuse kako je to živeti unutar Arktičkog kruga. Tada su lokalni preduzetnici i došli na ideju da stvore Deda Mrazovo selo. Prema finskom mitu, Deda Mraz je zapravo došao iz Korvatunturija (“Padina uha”), stene formirane u obluku uha tako da Deda Mraz može da čuje želje svakog deteta na svetu. Međutim, Korvatunturi je vaoma udaljen i gotovo nepristupačan: nalazi se na više od 320 kilometara severno od Rovanijemija, kraj kojeg već postoji aerodrom.

Selo od drvenih kuća u rustičnom stilu nastalo je oko brvnare u kojoj je nekada boravila Eleonor Ruzvelt, a uz kuće tu su i prodavnice, vožnja irvasima, Deda Mraz i pošt, tako da posetioci mogu da šalju razglednice i pisma iz Arktičkog kruga. Ovo je mesto gde doslovce završi svako pismo upućeno Ocu Božiću – njih oko 700.000 godišnje.

Mit o postojbini Deda Mraza je devedesetih godina prošlog veka zavladao svetom. Čak je i izvestan broj gradskih atomskih skloništa – izgrađen za lokalno stanovništvo od strane finskog ministarstva unutrašnjih poslova – pretvoren u podzemni park sa vizuelnom temom Deda Mraza. Turisti – pogotovo oni iz Kine, Izraela i Britanije, koji čine većinu posetilaca – uneli su finsku verziju Deda Mraza u svoja srca.

• Ovaj članak je dopunjen 20. decembra 2018. godine kako bi se pojasnio razlog zbog kojeg Finska nije primila pomoć iz Maršalovog plana. Ranija verzija pogrešno je koristila i sliku Finske gradske kuće u Helsinkiju, koju je dizajnirao Alvar Aalto, umesto Laponsko gradske kuće (Lappia).

Gardijan

32 jednoroga koja su se 2018. veselo propinjala Silicijumskom dolinom


Silicijumska dolina je ove godine uzgojila jedinstvenu biljku: Usred živahne američke ekonomije, venčer kapitalisti su iskovali 32 startupa u vrednosti od po najmanje milijardu dolara u Zalivskom području (Bay Area), izveštava Silicon Valley Business Journal.

Delatnosti ovih kompanija kreću se od usluga dostave hrane DoorDash do kompanije Allbirds čije patike sada obožavaju svi IT štreberi.

Evo 10 najvrednijih jednoroga koje je Silicijumska dolina iznedrila tokom 2018:

Dok dolazak novih jednoroga doživljava značajan rast, tempo inicijalnih javnih ponuda (IPO) nije se nastavio na ovaj trend. U upravo okočanoj 2018. godini je u Silicijumskoj dolini četiri puta više startapova ostvarilo status jednoroga nego što je to bilo objavljeno. Startup kompanije moraju na kraju da izađu na berzu, ili pak biti preuzeti, kako bi opravdali stratosferske procene njihove vrednosti.

To stvara neku vrstu „saobraćajne zbrke i zastoja“ među samim jednorozima. Rennaiscance Capital je objavio da je u 2018. godini 190 kompanija izašlo na berzu, što je najveći broj od 2014. godine. U 2019. godini bi ih moglo biti još više, jer su Uber, Lift i Palantir, za koje se očekuje da će se pojaviti na berzama.

CBI Insight procenjuje da u Sjedinjenim Državama već ima 150 startup firmi vrednih milijardu dolara ili više, a na međunarodnom planu još njih 144. Pa ipak, previše je onih startapova čije će finansije i nedovoljno rastuće brojke biti prepreka u očekivanjima investitora da ostvare inicijalnu javnu ponudu (IPO) a potom i listirane na berzama.

Tehnološki giganti nastavljaju da „pecaju“ manje kompanije, često po veoma visokim cenama za preuzimanje, pre nego što ih listiraju na berzi. Workday je u 2018. kupio fintech firmu Adaptive Insights samo dva dana pre nego što je imala IPO. U novembru je SAP kupio Qualtrics za osam milijardi dolara u gotovini, što je dvostruko više od očekivane javne procene njene vrednosti, a takođe samo nekoliko dana od sopstvenog izlaska a berzu.

 

Michael J. Coren, Quartz.com (December 27, 2018)

Top 20 vinskih blogova koje svaki ljubitelj vina treba da ima u vidu


Kako bi se u nekom idealnom svetu završio vaš dan? Uz čašu vašeg omiljenog vina i neku finu muziku? Ušuškani pod toplim pokrivačima nakon što provedete dan istražujući – vinograde? Prekopavajući po gomili knjiga i sajtova kako biste na vaš veb-sajt okačili neku novu, dobru, interesantnu sortu vina?

Ukoliko ste tiho i više sebi u bradu prošaptali jedno nečujno „da“, verovatno ćete uživati u čitanju onoga što sledi. Vodimo vas na putovanje koje uključuje fermentisano grožđe i sve ostalo što je u vezi s njim.

Na ovom veb-sajtu već smo priredili top-listu najboljih blogova o hrani i putovanjima; Pokušali smo nešto slično i sada, mada je ovoga puta centar pažnje na vinskim entuzijastima, stručnjacima, konosjeima i somelijerima, piscima i putnicima.

Blogeri na ovom spisku govore nam mnogo više od recenzija vina. Oni nam pričaju o putovanjima i dobrom zalogaju, izluđuju nas svojim sjajnim slikama, dele svoje znanje o vinu i pružaju insajderski pogled na vinsku industriju.

1. Tim Atkin

Autor – Tim Etkin i saradnici

Timova lokacija je jedinstvena po tome što uparuje vino i – muziku. Osim toga, ovaj Vinski majstor i njegovi gostujući pisci razmatraju i proučavaju nova vina, proizvođače i regione. Takođe ćete naći mišljenja vezana za degustaciju i vinarske investicije, specijalne izveštaje, video zapise i recepte.

2. Reversewinesnob.com

Autor-Jon Thorsen

Uz predloge o pronalaženju vina prihvatljivih prosečnom kućnom budžetu, ovaj vinar i bloger objavljuju vinske kritike i priče o avanturama sa svojih putovanja.

3. Matt Walls

Autor – Met Vols

Ovaj britanski ljubitelj vina želi vas da vas edukuje o izboru najboljeg vina za svaku priliku, ili, recimo, kako da vina isprobavate kao pravi vinski stručnjak. Met pravi sjajne vinske i vinarske preglede i recenzije za one koji vole takve stvari.

4. Vinography.com

Autori – Alder Yarrow i saradnici

Vinski stručnjak Alder, je pravi „multipraktik“: on je autor priča, kolumnista i pi-ar. Alder Jerou i njegov tim pišu sjajne vinske članke, uključujućipreglede, kritike, osvrte, ocene komentare, vesti iz vinske industrije, mesta za objedovanje i dobre knjige o vinima.

5. Wineanorak.com

Autor – Jamie Goode

Ovaj nagrađivani vinarski novinar iz Britanije otkriva svoju ljubav i poznavanje vina ukrštene s vinskim putopisima i beleškama sa „restoranskog astala“, uz odlične slike i prezentaciju interesantnih knjiga. Jedan od najboljih blogova za vino kako za vinske znalce tako i ta one koji tek počinju.

6. Nataliemaclean.com

Autor – Natalie Maclean

Ovaj kanadski bloger ocenjuje i razmatra vina koja je probao, pomažući čitaocima da upare najbolja vina sa zanimljivim receptima.

7. Grape Wall Of China

Autor – Jim Boyce

Džim Bojs pokriva kinesku vinarsku scenu još od 2007. godine, a njegov sajt uključuje prikaze, kritike i degustatorske ocene, uz vesti iz vinarske industrije i intervjue sa ekspertima.

8. The Wine Doctor

Autor – Chris Kissack

Ukoliko želite da da pročitate insajderski pogled na veliku vinarsku regiju Francuske – poput Bordoa ili doline Loare, proeporučujemo vam da obavezno imate u vidu ovaj blog. Na njemu postoji ponešto za svakoga – od profila proizvođača, odličnih osvrta na dobar zalogaj, uz recenzije vinskih knjiga i dobre restorane sa još boljim vinima.

9. Sipnzwine.com

Autori – Caro Jensen & Emily Camblin

Sipnzwine pokriva novozelandsku vinarsku scenu. Ovde ćete naći relevantne informacije – od vinskih vodiča, vinograda i vinogorja, preko najboljih regija i vinarskih događaja, sve do informacija o interesantnim vinskim barovima.

10. Wine Explorers

Autor – Jean-Baptiste Ancelot

Ovaj veb-magazin Anselota i njegovog tima obuhvata vinske putopise kojima su pokrivene 92 zemlje i 250 vinorodnih regija. Na ovom blogu ćete uživati u anegdota iz vinskih putopisa, iskustva sa vinskih degustacija i odlične preglede vinogorja i vinarija, koji su vredni pažnje i vašeg vremena provedenog u čitanju.

11. Ozwinereviev.com

Autor – Andrew Graham

Na stranu to što je i profesionalni vinski sudija, Endrju piše s posebnim akcentom na australijska vina; pa ipak, njegov blog vrvi od priča i osvrta o vinima i pivu koji su poreklom iz drugih regija sveta, a ne samo Australije.

12. The Wine Siren

Autor – Kelly Mitchell

Znatiželjni ste da doznate nešto više o kompleksnim procesima koji uključuju proizvodnju vina ali i sjajne gastronomske „detalje“ koji su izvrsno upareni uz dobra vina? Keli Mičel je vrhunski istraživač sveta vina, a njene priče idu „od njive do trpeze“, uz osvrt na one ljude koji stoje iza svega.

13. Wine Peeps

Autori – Kori & Colby Woorhees, John & La Gayle Sosnowy

Ovo je mesto za čitaoce koji žele da saznaju više o jeftinim a kvalitetnim  vinima, njihovom ukusu i bukeu kao i gde da ih pronađu. Autori objavljuju rezultate vinskih degustacija naslepo, zajedno sa putopisnim napomenama koje se sve vrte oko jedne teme –  vina.

14. Ilovegreekwine.com

Autor – Ted Lelekas

Tedov cilj je pretvoriti ovu lokaciju u krajnju destinaciju za grčka vina i vinarije. Ovde ćete pronaći vinske recenzije, vesti, savete i poslovne listinge.

15. Around The World in 80 Harvests 

Autor – Amanda Barnes

Kako izgleda put kroz svet vina iz vaše udobne fotelje? Pridružite se Amandi i njenom timu dok putuju širom sveta istražujući vinarije, vinograde i, naravno, degustirajući jedinstvena vina koja su im „pokraj puta“.

16. Vindulge

Autor – Mary Cressler

Pored toga što se profesionalno bavi keteringom i organizacijom događaja, ova spisateljka i somelijerka objavljuje na svom blogu zanimljive recepte, uparujući ih sa vinima. Kod Meri Kresler ćete naći i neke zabavne turističko-putopisne priče.

17. Provence Wine Zine

Autori – Susan Newman Manfull i saradnici

Ovaj vinski blog je zamisao jedne američke novinarke koja je u potrazi za najboljim vinima – pre svega kroz svoju ljubav prema Provansi i vina francuskog porekla. Suzan Njumen Menful fokusira se na vina s juga Francuske, pre svega provansalska vina, uz obilje dobrih i korisnih saveta za njihovo uparivanje sa hranom; tu su i vesti, kritike i vodiči.

18. Wine Terroirs

Autor – Bertrand Celce

Francuski fotograf Bertran Selse piše o vinskim putevima svoje zemlje, restoranima a sve to bojeći sa vinskom trivijom. Kod njega na blogu po pravilu nalazite zanimljive slike i priče o vinogradima i vinarijama, prikazujući i interesantne ličnosti uključene u vinsku veštinu i biznis.

19. Wine Wankers

Autori – Conrad & Drew

Ukoliko tražite relevantne i dobre virtuelne beleške koje se tiču vina i vinarstva, obavezno posetite ovu veb-stranicu. Australijski tandem poseduje duhovit ugao i stil pisanja vinskih priča, koji se ogleda u njihovim pričama s putovanja, savetima, vodičima i kritikama.

20. Wine Camp

Autor – Craig Camp

Ovaj blog je o Krejgovom životu kao proizvođaču vina. Uz brojne fotografije vinograda, ovaj znameniti vinski bloger priča svoju priču o pravljenju prirodnih vina u svom rodnom – Oregonu.

 

Meri Kresler, HappyBellyFish

Facebook razvija svoju kriptovalutu za prebacivanje novca preko WhatsAppa


Facebook Inc. radi na izradi kriptovalute koja će omogućiti korisnicima prenos novca pomoću WhatsAppa, aplikacije za razmenu poruka, objavio je Bloomberg nakon razgovora s osobama upoznatima s planom.

Facebook ovim proizvodom cilja na indijsko tržište. Kompanija razvija “stablecoin”, tip digitalne valute vezan za američki dolar, kako bi se smanjila njena volatilnost, odnosno oscilacija vrednosti. Bloombergu su to ispričali zaposlenici koji su tražili anonimnost.

Facebook je daleko od puštanja stablecoina na tržište, jer još radi na razvoju zaštite njegove vrednosti, prenosi Seebiz.

Očekivalo se da će Facebook ponuditi finansijske usluge nakon što je 2014. godine zaposlio predsednika PayPala Davida Marcusa kao menadžera aplikacije Messenger. Marcus je u maju postao menadžer blockchain inicijativa kompanije, o čemu se nije raspravljalo u javnosti. Facebook sada ima oko 40 ljudi u grupi za blockchain, prema naslovima zaposlenih na LinkedInu, zaključio je Bloomberg.

“Kao i mnoge druge kompanije, i Facebook istražuje načine iskorišćavanja snage blockchain tehnologije. Ovaj novi mali tim istražuje za šta se sve može primeniti. Ništa više ne možemo (javno) da podelimo”, izjavio je portparol kompanije u saopštenju.

WhatsApp, šifrirana aplikacija uza mobilne poruke koja je u vlasništvu Facebooka, popularna je u Indiji, gde ima više od 200 miliona njenih korisnika. Indija ima 480 miliona korisnika interneta, a više ih ima jedino Kina. Očekuje se da će taj broj porasti na 737 miliona do 2022. godine.

Spomenuta država je i među vodećima po broju doznaka iz inostranstva. Prema podacima Svetske banke, u Indiju je 2017. godine poslato iz inostranstva 69 milijardi dolara.

Tokom protekle godine pojavilo se puno projekata vezanih za stablecoin. U jednom trenutku bilo ih je više od 120, prema podacima web stranice Stable.Report. Koncept stablecoina je stvaranje digitalnih valuta koje će biti stabilnije od, na primer, bitcoina, a time i jednostavnije za čestu kupovinu.

Ideja se pokazala teško ostvarivom, što potvrđuje i nedavna propast jednog od projekata visokog profila. Projekt stablecoina pod imenom Basis nedavno je ukinut, a nakon osam meseci rada na pokretanju te digitalne valute.

U izveštaju Bloomberga se spominje i da je najslavniji stablecoin Tether, takođe, okružen kontroverzama. Njegovi tvorci tvrde da je svaki Tether vezan za američki dolar. Međutim, kompanija odbija sprovođenje revizije, što pojačava sumnje u istinitost tih tvrdnji.

Facebook koji ima 2,5 milijardi globalnih korisnika, više od 40 milijardi dolara godišnjeg prihoda i veće iskustvo u pravnim pitanjima, može imati i veći uspeh u izradi stablecoina.

 

ekonomski.net

Šta definiše Englesku u doba Bregzita?


Šta definiše Englesku u doba Bregzita? Njeno samosažaljenje.

Engleski pisci su jednom opisali čitav svet. Sada je onima koji nas gledaju sa strane lakše da uoče šta je to što je ovu ostrvsku zemlju dovelo u sadašnji haos.

Voleo bih da prestanete da pričate o “engleskom”, rekla je moja žena, koja je Engleskinja. “Postoje razne vrste Engleza. Nismo svi kao Jacob Rees-Mogg. Ponovo sam iznela ideju da se svi mogu složiti, da smo svi na neki način krivi.” Naravno, bila je u pravu. Tek nedavno sam počeo da pričam o “Englezima”. Pedeset godina živeo sam u Engleskoj – u Londonu, tom najmanje reprezentativnom mestu na Ostrvu – i većina ljudi koje znam i volim su Englezi; Niko od njih nije Džejkob Ris-Mog (Jacob Rees-Mogg).

Aktuelna kriza nam je sa sobom donela i ovu lošu naviku. Među nekim od uzroka Bregzita najizraženiji je engleski nacionalizam, i lako je – mada pogrešno – iz te apstrakcije preći na konkretnije ideje ljudi koji veruju u njega i označiti ih „Englezima“. Irski pisac Fintan O’Toole to je učinio u svojoj knjizi o Bregzitu, „Heroic Failure“, u kojoj se u samom uvodu izvinjava zbog svog lapsusa. Frazama “Englez“ i „engleski“, piše O’Toole, namera pisca nije bila da opisuje “složene, kontradiktorne i duboko podeljene ljude”, već samo nastojanje da se “istraži mentalitet… čudnovat osećaj (mnogih Engleza), o imaginarnom ugnjetavanju (od strane drugih), koji je u osnovi Bregzita”.

Kako jedna nacija započinje da razume samu sebe? Ko građanima „obezbeđuje“ takvu vrstu „razumevanja“? U prošlosti se dešavalo da su neka društva koja su se upravo oslobodila stega kolonijalizma, još uvek razvijajući snažnu tradiciju pisanja i objavljivanja, često preuzimala svoje analize i uvide „sa strane“, iz drugih delova sveta. Na primer, posetilac Indije tokom 1960-ih, čak i više nego u Pakistanu – trudio bi se da pronađe dobar savremeni prikaz zemlje koju je opisao gotovo svako ko je u njoj živeo. Umesto toga (odnosno sopstvenog uvida), mnogo njih bi se oslanjalo na druge pisce koji su živeli ili dugo boravili na nekom mestu – pisaca kao što su V.S. Najpol ili Džefri Murhaus, čiji su sudovi i osvrti često osporavani u zemljama o kojima su pisali, deklarišući njihove uvide kao manjkave ili površne, ali koje su ipak, i pored svega, uticale na to kako lokalno stanovništvo, ali i posetioci, vide to mesto.

Poznato je da je Viđadhar Suradžprasad Najpol posmatrao „uobičajen prizor“ javne defekacije. “Indijci se olašavaju posvuda”, pisao je, u ritmu koji odjekuje kroz najpoznatiji govor Vinstona Čerčila: “Oni bi se uglavnom, olakšavali pokraj pruga. Oni, međutim, to rade i po plažama; olakšavaju se na padinama brda; na obalama reka; na ulicama; i za to nikada ne nalaze neki izgovor ili pokriće.” Pa ipak, figure ljudi koji čuče (“večni i simbolični poput Rodenovog mislioca”) nikada se nisu pojavljivale u romanima, igranim filmovima ili dokumentarcima. Najpol je osećao da su ovi prizori bili „nevidljivi“ za oko Indijaca, ali da je, možda, istina da su oni prihvaćeni kao neizbežni – kao činjenica koja odražava siromašan život.

Pedeset godina kasnije, jedna daleko bogatija Indija započela je veliku ekspanziju gradnje javnih toaleta, koji su ukazivali da ovi prizori Indijscima uopšte nisu bili tako nevidljivi.

Najpol je pripadao jednoj posebnoj engleskoj tradiciji spisatelja, „književnih putnika“, koji su gajili ubeđenje da je čitav svet izvan Engleske „dohvatljiv“ njihovoj literarnoj „dijagnozi“ i da, shodno toj tradiciji „svevidećig kritičara“, nikada ne oklevaju da otvoreno prosuđuju i opisuju zemlje koje posećuju. Sama Engleska, međutim, nije imala niti osećala potrebu da bude viđena očima onih koji je posmatraju sa strane, „autsajdera“. Od Viljema Kobeta, preko Fridriha Engelsa do Dž.B. Pristlija i Džordža Orvela, engleskim piscima – ili oni kojima je engleski domicilna zemlja – ukazivalo se poverenje da svojim sunarodnicima ispravno prikazuju i objašnjavaju mesta u kojima su boraviji. Asimilovani stranci na u Ujedinjenom Kraljevstvu – stranci kao što su Mađar Džordž Majks (George Mikes – Đerđ Mikeš) a u skorije vreme američki pisac Bil Brajson – uživali su u prijatnom humoru, kojim su uzdizali život Engleza. “Kontinentalci imaju seksualni život; Englezi imaju bočice i termose sa toplom vodom “, kako je Mikeš primećivao. Njegove bi knjige često na koricama imale crtež crtani film osobe (Engleza) sa polucilindrom na glavi.

Bilo je, naravno, i drugih vrsta knjiga o Engleskoj – knjiga koje su pisali oni koji su posećivali britansko Ostrvo: tokom 19 veka, ova kolevka industrijskog napretka i najveće carstvo sveta nije moglo biti ništa drugo osim predmeta fascinacije. Nemački romanopisac Teodor Fontane objavio je nekoliko interesantnih studija o Engleskoj i Škotskoj tokom pedesetih godina 19. stoleća, dok je muslimanski lingvista i aristokrata Mirza Abu Taleb Kan iza sebe ostavio čudesan spis o putovanju kroz Englesku i Irsku 1800. godine. U jednom od najranijih opisa Evrope od strane nekog Indijca, Kan je pisao o parnim motorima, ukusnom zalogaju,, izvrsnim vinima i ženama čija lepota i graciozno plesanje “oduševljavaju moju maštu”.

U Engleskoj, izuzev akademskom krugu, ovi su pisci i knjige ostali uglavnom nepoznati; sve donedavno, poslednje izdanje Kanovih putovanja bilo je 1814. godine. Uobičajena engleska polica za knjige je, umesto knjiga o engleskim okruzima, bila popunjena knjigama koje su napisali putopisci, koji su ih 20-tih godina prošlog veka pisali zahvaljujući tome što su bili u posedu – automobila, koji im je bio dragocena pomoć i „sredstvo za rad“; ili slavni štampani serijali poput „Britanije u slikama“, u kojima su reprodukcije lepih otisaka i slika pričali slikovitu priču o britanskim pomorcima, britanskom vremenu i meteo-uslovima na Ostrvu, britanskim satovima i časovničarima, britanskim insektima… i tako dalje, u serijalima od po nekoliko desetina knjiga. Englesku ili Britanija? Razlika koja se pojavila tokom 1940-ih, kada su se pojavile ove knjige, jedva da se činila važnom. U toj konfuziji je ipak postojala stabilnost. Potreba da sebe pogledamo onako kako drugi gledaju na nas bila je neuroza prepuštena zemljama manje sigurnim i stabilnim od nas samih.

I, odjednom, sve se to promenilo. Posetilac britanskog ostrva je, u svojstvu analitičara, zadobio više i dublje uvide od nas, insajdera, o tome kako je Engleska dostigla sadašnje stanje nestabilnosti: naciju koja je u razmaku od dve godine uspela da uništi reputaciju  pragmatičnosti i praktičnosti koju je vekovima gradila.

U „Herojskom propustu“ (Heroic Failure), O’Tul nudi centralnu, seksualnu metaforu za pad Engleza, situaciju kojom Engleska alternativno dominira ali joj se i povinuje: “mazohistička želja za traženjem poniženja, u kombinaciji s grandioznim osećanjem da je takvo ponižavanje predstavljalo uvredu uperenu protiv izuzetno finih ljudi” . Ovo je možda pomalo komplikovano, i uključuje Englesku koja sebe zamišlja kao imperijalnu moć (u svetu), koloniju (u EU), pobednicu (u Drugom svetskom ratu) ali i pobeđenu (ekonomskim performansama svojih evropskih komšija u godinama nakon Drugog svetskog rata). Sve ovo možda deluje previše fiktivno ili izmaštano, ali se radi o mnoštvu tačaka o kojima valja razmišljati.

Nevil Čemberlen ostaje premijer kojim ondašnji i ovdašnji ostrvski anti-evropljani najviše vole da se pozabave. Terezu Mej, Dejvida Kamerona i Teda Hita danas upoređuju s njim, što, naravno, podstiče još jedno poređenje: da je EU ekvivalentna nekadašnjim silama osovine. Boris Džonson je samo najsvežija pojava u toj dugoj liniji antievropskog kursa među Englezima. “Iskreno, ostrvski suverenitet je pitanje koje se proteže sve do Adolfa Hitlera”, rekao je konzervativni ministar Nikolas Ridli koji je 1990. bio angažovan u izgradnji evropskog monetarnog sistema… A nisam baš siguran da ne bih više voleo skloništa od Hitlerovih vazdušnih napada, uz šanse da se odupremo nacistima, od prostog preuzimanja (Britanije) putem ekonomije i finansija.”

Inok Pauel (Inoch Powell) je pre trideset godina izrazio žaljenje što zakoni uvedeni engleskim učešćem na zajedničkom evropskom tržištu podrazumevaju da Britanci uskoro “ne bi preostalo ništa (od ideala) za koje vredi umreti… Patriotizam znači imati naciju za koju ćete umreti, da vam bude drago što zbog te nacije umirete – i to svakog dana vašeg života.”

O’Tul piše da izjave Ridlija i Pauela proizveli su „mučeništvo“ do “novih nivoa samo-uništavajuće fantazije”, ali je, takođe, zaliveni samosažaljenjem da je odvojeno obaveštenje učinilo značajan doprinos angažmanu Engleske. “Od svih prijatnih emocija, samosažaljenje je ona koja u najvećoj meri čini da ostanemo sami na vetrometini… Bregzit, stoga, ima smisla za (ovakvu) naciju, koja obožava da oseća i emituje sažaljenje prema samoj sebi.” Od Dablina do Londona, to je mala mudrost koju valja imati na umu – pre no što padne mrak.

 

Ian Jack, The Guardian