Kako je pregalaštvo izumitelja vakcinacije Edvarda Dženera doprinelo današnjim kulturnim sukobima.
Septembra 1798. godine je objavljena knjiga s neobičnim premisama koja je trebalo da promeni svet. Na prvi pogled, „Ispitivanje kravljih boginja“ je pre ličilo na objavljivanje poteklo iz sujete nego na jednu od najvećih prekretnica u istoriji medicine. Njegov autor, lekar po imenu Edvard Džener (Edward Jenner), bio je nepoznat izvan glosterskog seoskog okruga.
U ilustrovanom priručniku na 75 stranica, Džener je objasnio kako bi se ljudi mogli zaštititi od malih boginja, veoma sličnih kravljim samo daleko smrtnonosnijim – užasno svirepe bolesti koja je u vreme do pronalaska vakcine ubijala jednu na 12 zaraženih i ostavljala mnoge preživele s trajnim ožiljcima i zdravstvenim posledicama – primenjujući „pelcovanje“ odnosno jednu vrstu „fiziološkog kalemljenja“ – upravo koristeći uzorak kravljih boginja – ubacujući u ljudsko telo nedovoljno poznatu bolest koja je prevashodno pogađala stoku. Ovaj izvanredni i potpuno revolucionarni postupak nazvan je vakcinacijom, od latinskog naziva za kravu.
“Zarazni sadržaj”: Naslovna stranica knjige Edvarda Dženera
Ova “Istraga” odnosno ispitivanje je odmah postala senzacija. U roku od nekoliko godina, vakcinacija je prerasl u glavne tokove medicinske prakse u Britaniji, Evropi i Severnoj Americi, dok ju je kralj Španije proglasio “božanskim darom”, uredno prosleđivan svima koji su u ime španske krune hitali ka njenim kolonijama širom sveta. U vreme kada je Džener umro (1823.), milioni su ga smatrali herojem. Njegovi obožavaoci su bili Indijci, ruska carica (koja mu je iz zahvalnosti poslala dijamantski prsten) i Napoleon, koji „ovom čoveku nije mogao ništa da odbije“ iako su Francuska i Engleska u to vreme bile u ratu. Luj Paster (Louis Pasteur) je 1881. predložio da se termin ‘vakcinacija’ koristi za bilo koju vrstu ovog postupka, primenjivanog na različita oboljenja.
Ali, Dženera nisu svi gledali kao sveca. Princ Albert je 1858. godine na Trafalgar Skveru otkrio njegovu statuu, usred mnogo pompe ali, s druge strane i „izvesnih okolnosti“ Negodovanje je bilo toliko da je dve godine kasnije statua bila odneta do odmarališta u „manje istaknut i bitan“ ambijent kraljevskih parkova Kensington Gardens. Dženerovi najraniji i najglasniji protivnici bili su ljudi iz crkve, koji su smatrali da su „boginje Bogom data činjenica života i smrti“. Protivnici vakcinacije su razmišljali ovako: „Ako je Svemogući odlučio da će nekoga pogubiti tako što će na nekoga poslati boginje, onda bi svaki pokušaj da se potkopa ta božanska namera bio bogohuljenje“. Vakcinacija je među nekima takođe bila smatrana za „bestijalnu“, jer su ljudi, navodno, „bivali trovani odvratnim stvarima izvučenim iz inficiranih životinja“. Čak su se i verujući zalagali za stanovište da „boginje predstavljaju Silu dobra, jer imaju tendenciju da umanjuju broj dece među siromašnima“: ako bi se vakcinaciji omogućilo da prevlada kao trend u zdravstvu, društvom bi brzo prevladale niže klase.
Dobri doktor: Portret Edvarda Dženera
I neki lekari su, takođe, bili brzi i poslovični da „uspuze“ lestvicom lekarske hijerarhije koristeći se gorljivom retorikom protiv vakcinacije. Mnogima od nih je priticao uredan prihod od beskorisnih ali unosnih „lekova“ za male boginje, poput pijavica, purgativa ili srebrnih igala kojima se „oslobađao“ žućkasti gnoj iz hiljada pustula (zagnojenih gnojnih žlezda) koje bi prekrile sve delove pacijentove kože. Za njih je Dženerova „istraga“ predstavljala egzistencijalnu pretnju koju je trebalo neutralizovati po svaku cenu. Jezivi izveštaji o opasnosti od vakcinacije počeli su da se pojavljuju u medicinskim časopisima i popularnoj štampi. Pišući kao “Dr. Veverica”, jedan lekar je tvrdio da vakcinacija može da na čoveka prenese svojstva goveda: pelcovana deca bi mukala i rikala, trčeći na sve četiri i, ako je verovati ovom medicinskom svaštaru, razvijala kod dece izrazito „kravlje“ crte lica. Iznenađujuće ali istinito, uverenje da „vakcinacija može decu pretvoriti u stoku“ je zavladala Engleskom – masovna zabluda koju je svojim satiričnim crtežima ismevao karikaturista Džejms Gilrej.
U manje preterane opasnosti od vakcinacije trebalo je uključiti i tuberkulozu, ludilo, sepsu odnosno trovanje krvi, rak i sifilis. Lora C. Little, vatrena američka aktivistkinja i „terapeutkinja prirodnim sredstvima“ je sačinila opsežnu listu „Zločina (proizvedenih) kravljih boginja“ (1906). Litl je koristila njene novine „The Liberator“ za napade na vakcinaciju (kao i napade na veliki biznis, šećer, ili prisilnu kastraciju počinitelja seksualnih napada). Ona je bila uverena da je vakcinacija „cinična prevara“, koju je javnosti „utrapila“ masovna zavera lekara, proizvođača vakcina i vladinih zvaničnika. „Zločini zaverenika kravljih boginja“ sadržavali su preko 300 grafički prikazanih (nacrtanih) slučajeva teških i često smrtonosnih bolesti za koje je verovala da su uzrokovane vakcinacijom. Slučaj br. 275 je, recimo, bio mladić sa tumorom veličine ljudskog torza koji je „očigledno“ izrastao na mestu gde je pacijentu data vakcina, dok je slučaj br. 30 bio njen sin, koji je umro (od difterije) u dobi od sedam godina, ubrzo nakon što je „izvučen“ iz učionice i prisilno vakcinisan.
Uočite razliku: Dva školarca usred epidemije malih boginja u Lesteru iz 1900.
Pristalice vakcinacije istakle su da ovi slučajevi – iako tragični – ne mogu biti definitivna “kruna optužnice” protiv vakcinisanja. Nažalost, tvrdnje anti-vaksera su u sebi imale nekoliko bolnih istina; vakcinisanje može izazvati trovanje krvi; to nije mogao biti prvi čovekov instinkt u doba pre teorije o postojanju zaraznih klica – da čovek pristaje na vakcinu jer mu je od pomoći – ali nas ne iznenađuje danas, kada je ona postala zdravstveni standard. Budući da se gnoj od kravljih boginja sakupljao u uslovima koji su daleko od sterilnih uslova, često u sebi skrivajući bakterije sa farmi, nije ni čudo što se u to vreme vakcina smatrala (i) opasnom. Jedan mrtvozornik je 1865. nevoljno priznao vezu između vakcine i smrti petnaestogodišnje devojčice, ispitivanjem utvrdivši da je umrla od trovanja krvi: „Smrt ne mogu da pripišem bilo čemu drugom osim vakcinaciji“. Sifilis se može proširiti uobičajenom praksom da se u jednoj grupi prvo vakciniše beba, a zatim se za pravljenje vakcine upotrebi tečnost (gnoj) iz bebinog plika – način za „pelcovanje“ sve druge dece. Kongenitalni sifilis, koji je fetus pokupio in utero (tokom boravka u majčinom stomaku pre rođenja), često bi ostao neotkriven kod beba i vakcinacija ga je lako prenosila – što je jasno pokazalo i izbijanje nekoliko epidemija sifilisa nedugo po vakcinaciji.
Kako su „eskadroni“ i buljuci protivnika vakcinacije reagovali na dokaze da bi vakcinisanje moglo biti rizično po zdravlje pa čak i smrtonosno? Jednom rečju, loše. Pet stotina lekara koji su potpisali svoje otvoreno pismo objavljeno u londonskom Tajmsu su negirali da vakcinacija može proširiti sifilis bili su ili lažljivci ili neoprostive neznalice kada je reč o činjenicama da su žarišta sifilisa prijavljivana upravo kod tek vakcinisane dece. I sam Džener je možda prouzrokovao smrt trovanjem krvi jednog od svojih mladih zamoraca; njegovo “epidemiološko ispitivanje” je ‘nadvisilo’ nezgodnu činjenicu da je dečaka uhvatila “zarazna groznica” ubrzo nakon vakcinacije. Džener je bio uveren da je njegovo otkriće savršeno, insistirajući da jednokratno vakcinisanje u veoma mladom dobu osigurava doživotnu zaštitu. Njegov diktat postao je uobičajena praksa u Engleskoj, čak i nakon što su druge zemlje uvele ponovnu vakcinaciju (re-vakcinaciju) tokom ranog punoletstva jer je bilo jasno da imunitet vremenom nestaje, i da oni koji su vakcinisani samo jednom mogu još uvek da dobiju male boginje.
Ovo bi moglo naštetiti Prvoj vakcinaciji Edvarda Dženera iz 1796 (Slika: Melingue Gaston)
Jedno racionalno uverenje javnosti da su zagovornici vakcine (svesno) umanjivali rizike i nuspojave vakcine objašnjava zašto su eksperimenti Engleske sa obaveznom vakcinacijom bili tako nesrećno neuspeli. Od sredine 19. veka, roditelji koji su odbijali da im se deca vakcinišu protiv malih boginja bivali bi novčano kažnjavani ili čak privođeni u zatvor. Zakoni su bili nedorečeni i bez osećaja za stanje stvari. Jedna mlada majka je udavila sebe i svoje dete, kako bi poštedela sebe i dete svih mogućih strahota i nus-efekata vakcine. Širom Engleske su javno spaljivane uredbe o vakcinaciji, pri čemu se ispostavilo da su čitavi gradovi podržavali puštanje zatvorenika koji su robijali zbog kršenja zakona. Došlo je do poplave dobrovoljaca za front otvoren protiv vakcinacije. Jedan od zapaženijih „preobraćenika“ bio je i Džordž Bernard Šo, koji je dobio boginje uprkos vakcinisanju, i koji je vakcinaciju opisao kao „posebno gadno poigravanje čarobnjaštvom“. Uredbe su konačno poništene 1909. godine, nakon što Kraljevska komisija nije uspela da donese jednoglasnu presudu o pozitivnim znanjima i iskustvu nastalim vakcinacijom ili na neki drugi (naučni) način. Ova žalosna epizoda pruža važnu lekciju svima koji veruju da je obavezna („prinudna“) vakcinacija odgovor na urušavanje poverenja javnosti u MMR vakcinu.
U Indiji pod britanskom vladavinom su vlasti bile toliko prilježno prionule na masovnu vakcinaciju da su, zarad nje, pribegavale prevarama. Kada su pobožni Hindusi odbili da im „ubrizgavaju“ ono što su nazivali „proizvodima govečeta“, zastoj u vakcinaciji je bio otklonjen srećnim “otkrićem” drevnog sanskritskog teksta koji je pokazao da su, sasvim neverovatno, hinduistički lekari otkrili vakcinaciju još mnogo vekova ranije. Tek nakon što je kampanja vakcinacije bezbedno započela, istina je otkrivena: stručnjak Britanskog muzeja zadužen za sanskrit falsifikovao je „drevni“ rukopis u hotelskoj sobi u Madrasu. Da li se može prihvatiti jedno takvo „izneveravanje nečije pobožnosti“, iako je, na kraju, bilo dobro i urađeno iz plemenitih pobuda?
Počeh li da vam mučem: slika „Predivni efekti kravljih boginja” prikazuje Džejmsa Gillreja (1802) koji ismeva sve one koji su verovali da bi vakcinacija mogla da ljude pretvori u stoku
Već se u sam osvit vakcinacije rasplamsao rat dezinformacijama, kojeg su propagirale i zagovarale obe strane. Anti-vakseri su lagali, spinovali tj. izvrtali statistiku, izmišljajući zastrašujuće priče i zatomljavajući gole naučne činjenice koje su delovale pogubno po njihovu teoriju. Oni su, na neki način, veoma konkretan, počinili zločin protiv fakata medicine, nauke i samog čovečanstva, izlažući milione ljudi opasnostima od infekcija koje su se mogle sprečiti. Druga strana je, pak, možda kriva za daleko manje teške zločine, ali nije bez neke krivice: “Preobraćenički impuls” i želja pro-vakserski nastrojenih naučnika da se vakcina koristi u što je moguće većoj meri ih je naterala da potcene postojeće rizike, dajući time „municiju“ za argumente protiv vakcinacije. Dženerov pronalazak je do danas spasao bezbroj života, ali je beskompromisna zadrtost njega i njegovih sledbenika iznedrila kulturu nepoverenja, koja traje sve do danas.
Geret Vilijems je profesor na Univerzitetu u Bristolu i autor knjige “Anđeo smrti: priča o malim boginjama” (Angel of Death: the story of smallpox). Njegova najnovija knjiga zove se „Razbijanje dvostruke spirale: izgubljeni junaci DNK“ (Unravelling the Double Helix: the lost heroes of DNA).
The first vaccination of Edward Jenner: photo by Christophel Fine Art/Universal Images Group via Getty Images
James Gillray and photo of two schoolboys: Images reproduced by kind permission of Dr Jenner’s House, Berkeley
Portait of Edward Jenner and title page of the Inquiry: IDS / Science photo Library
Najnovija pandemija samo izdaleka podseća na Veliku epidemiju kuge, koja je nominalno trajala “samo” četiri godine (1347-1351), a u stvari – vekovima – i koja, zapravo, nije prestajala sve do XX veka, kada je (nominalno) iskorenjena (preciznije – trajno suzbijena, uz sporadične pojave tokom 1990-ih). “Samo izdaleka”, jer je u te četiri godine od nje nastradalo oko 200 miliona ljudi (50+150), što je u to vreme bilo oko 60% stanovništva Starog kontinenta.
Za karantin se znalo i u to doba, znalo se i da vatra “tera” od sebe kugu, a znalo se i da se, za razliku od korone, kuga ne prenosi fizičkim putem – iako se, poput korone, mogla preneti aerosolnim kapljicama iskašljanim u vazduh. Istorijska scena Kamijeve Kuge je postavljena u njegovom rodnom Oranu u Alžiru, gde je u blizini kvarta Mondovija izbila jedna oveća epidemija – inspiracija za ovu knjigu, uz opis nagle promene načina organizovanja zajednice i življenja u takvim uslovima. Ovde je pisac oslikao ljudske karaktere u trenucima velike kataklizme, prikazujući raznovrsnost prirode pojedinca u zajednici (“…Tokom velikih katastrofa čovek otvrdne na svaku istinu, drugim rečima – zaćuti i ne izgovara ih… Glupost je talentovana i vešta da iznađe svoj put; što bi trebalo i da uočimo, da nismo povazdan tako zapreteni u sebe…“). Sve se ovo ponavljalo unazad kroz vreme; načini na koje reagujemo u odnosu na Nepoznato (epidemija), i raznovrsni načini razmišljanja/ponašanja u trenucima neposredne opasnosti – identični su u bilo kojoj epohi. Naravno, današnji čovek ima taj “luksuz” da uživa u rezultatima sveopšteg napretka. A medicina, higijena, arhitektura i urbanizam tu nisu izuzetak: ove discipline evoluirale su u meri nezamislivoj čoveku s početka ili čak sredine 20. stoleća.
Zaraze i epidemije su takođe igrale ulogu u osmišljavanju mesta na kojima su ljudi živeli – gradovi su podizani i organizovani sa ciljem održavanja higijene, nužnog uslova za opstanak većeg broja ljudi na gusto naseljenim mestima poput gradova (koliko god ta higijena u ranijim vremenima nije bila na nivou današnje, urbanistička rešenja su bila i te kako efikasna). Na ovu temu slede tri zanimljive priče sa portala gradnja.rs, koje su potpisali Anđela Aleksić i Marko Stojanović.
Izbijanja kolere i tuberkuloze preobrazila su dizajn i opremu kupatila. Da li će i pandemija virusa Covid-19 imati sličan higijenski uticaj?
Lojd Alter, arhitekta i istoričar dizajna, koji sada predaje održivi dizajn na Rajersonu, mišljenja je da bi postojanje lavaboa u ulaznoj zoni kuće sada bilo idealno. Na ovom mestu, koje je prelazna zona iz spoljašnjosti u unutrašnjost našeg doma, trenutno vršimo dezinfekciju i uklanjamo stvari da bi zatim otišli do kupatila da operemo ruke. Alter misli da bi bilo idealno da u ovoj zoni možemo da operemo i ruke, piše Citylab.
Naime, koliko god nam pomenuta konstatacija sada zvučala pomalo čudno, sadašnje moderno kupatilo se zaista razvijalo zajedno sa epidemijama tuberkuloze, kolere i gripa, a njegova standardna oprema, zidne i podne obloge, kao i sanitarije, realizovani su između ostalog i kako bi promovisali zdravlje i higijenu u kući u vreme pojačane brige o javnom zdravlju.
Bilo bi idealno da sada u predsoblju imamo lavabo jer upravo tamo vršimo dezinfekciju i skidamo stvari sa sebe.
Sada, u trenutku kada smo toliko usmereni da detaljno pranje ruku i dezinfekciju svakog dela našeg doma, nije teško zamisliti uspostavljanje novog fokusa na inovacije u kupatilu.
Dok razmišljamo kako će se kupatila oblikovati u budućnosti, možemo nešto naučiti i iz prošlosti. Doduše, nećemo otići toliko daleko, kada se prvi put u istoriji pojavio toalet s tekućom vodom, već ćemo zagrebati po maloj skorijoj istoriji.
Početak razvoja kupatila
Do kasnih 1800ih u SAD je postojalo 136 vodovoda, a u razvoju je bio sve veći broj mreža sanitarnih i kanalizacionih sistema u urbanim područjima širom zemlje.
Ovakav razvoj usledio je nakon što je teorija klica bila masovno prihvaćena, zahvaljujući javnim zdravstvenim kampanjama. Sve veća naseljenost gradova i loš kvalitet vode i sanitarne zaštite doprineli su da oni postanu plodno tlo za niz patogena. U to doba samo su bogati imali unutrašnje vodovodne instalacije, prvo u formi slavine u kupatilu a zatim i malog lavaboa u spavaćoj sobi. Čak ni kod bogatih nije postojalo namensko kupatilo, usled uverenja da „kanalizacioni gasovi“ šire bolesti.
„Kada su bogati izgradili svoja prva kupatila, sve su upakovali u drvo. Ukrasno rezbareno tamno drvo maskiralo je toalet, umivaonik i kadu, tako da su se svi prvobitno pojavili kao komadi nameštaja, maskirajući svoju pravu svrhu.“, objasnio je Alter.
Kupatilo obloženo drvetom iz 1884. godine; Foto: New York Public Library
Fokus na materijale
Početkom 20. veka medicinski stručnjaci shvatili su, a zatim i uverili javnost, da je čvrsta veza kupatila sa sistemom javne kanalizacije izuzetno bitna kako bi se zaustavilo širenje zaraznih bolesti. To je bilo vreme kada je španska groznica u Evropi odnela više života nego Prvi svetski rat.
I tako, dok su tuberkuloza i grip odnosili živote, ne birajući klasu stanovništva, dizajn kupatila je nastavio da se razvija kako bi pomogao u zaustavljanju epidemija. Tokom razvoja dizajna drvo je prva stavka koja je morala da se eliminiše, kako bi se stvorio prostor koji će se lako čistiti. Kade su prvobitno bile izgrađene od drveta i obložene cinkom ili bakrom, da bi zatim bile izlivene od gvožđa i obložene emajlom. Emajl, kao materijal koji se jednostavno čisti, našao je i primarnu upotrebu za izradu svih elemenata u kupatilima, kako u privatnim domovima tako i u bolnicama.
Dovođenje bolnica u domove
U vremenu pre nego što su izmišljeni antibiotici, odmor, sunčeva svetlost i svež vazduh bili su najbolji lek za respiratorna oboljenja poput tuberkuloze i gripa. Osim ovoga, sobe za pacijente su uglavnom bile potpuno bele, ne samo da bi se što bolje održavale, već i da bi njihova belina činila da one izgledaju besprekorno čiste, što je bilo okarakterisano kao snažan vizuelni simbol higijene i zdravlja, koji se i do danas održao.
Vlasnici kuća ubrzo su usvojili ova načela, posebno pri oblikovanju kupatila i kuhinja. Skučena i zagušljiva viktorijanska kupatila postala su prošlost, a pojačana higijena i sanitarna briga postali su budućnost. Ovo je značilo da se se ljudi oslobađali svega što nije bilo lako za obrisati i oprati i što potencijalno može da prikupi prljavštinu i klice. Drvene podove su zamenile pločice, a teške zastore lagani laneni materijali, koji ne samo da su se lakše prali već su i propuštali više sunčeve svetlosti.
Sledeće „na tapeti“ su se našle upravo tapete. Prvobitno, javila se sve veća svest da arsen koji se nalazio u sastavu tapeta može biti otrovan za korisnike prostora. Pored toga, sve veći fokus se stavljao na često prljave i vlažne slojeve tapeta koje se nisu mogle čistiti. Gotovo svuda tapete se skidaju i zamenjene su čisto belim zidovima, koja između ostalog i reflektuje sunčevu svetlost, što je bila još jedna pozitivna stavka jer se svetlost smatrala najboljom dezinfekcijom.
Niklovana oprema za kupatilo iz 1920. godine; Foto: Bo Sullivan, Arcalus Archive
Ljudi su oslobađali svega što nije bilo lako za obrisati i oprati i što potencijalno može da prikupi prljavštinu i klice.
Oprema za kupatilo, poput držača za sapun, četkicu za zube ili peškir još je jedna odlika idealnog sterilnog izgleda kupatila u kući. Niklovani mesing bio je poželjan materijal, koji se uklapao u „laboratorijski“ željeni izgled.
Zabrinutost zbog higijene i širenja zaraznih bolesti odvela je građane i još jedan korak dalje. Posebno u kućama koje su bile na više nivoa javila se potreba za dodatnim kupatilom koje je obično bilo formirano uz spavaće sobe. Početkom 20. veka neki vlasnici kuća dodali su prizemlju kuće, blizu ulaza, i toalet, odnosno, čuveni powder room. U vremenu kada je bilo sve više svakodnevne isporuke uglja, leda ili namirnica, vlasnici kuća su mogli da ponude posetiocima mesto za pranje ruku na samom ulazu, kako se klice iz spoljašnjeg sveta ne bi unele u njihov dom.
Bolest i dizajn
Kada su arhitekte projektovale kuće nakon pandemije gripa 1918. godine i nakon Prvog svetskog rata, obično su se koristili jednim od dva pristupa nedavnim traumama. Prvi pristup bio je da se svaki aspekt pozove na preispitivanje, što su i činili modernisti i pripadnici Bauhausa 1920ih. Drugi pristup, daleko češće zastupljen, podrazumevao je pokušaj zaboravljanja traume i oblikovanje ugodnog i udobnog prostora.
U kupatilima je ovakav pristup doveo do stvaranja prostora namenjenog za relaksaciju i uživanje, iako su se u međuratnom periodu, još neko vreme održala kupatila minimalističkog dizajna koje je bilo lagano očistiti.
Šljašteća oprema za kupatilo i blistavo beli zidovi u drugoj polovini 20. veka. Foto: Sasha/Getty Images
Udobnije i lakše za održavanje?
Velika promena došla je kada su antibiotici postali uobičajeni i tada dizajn više nije bio jedini odgovoran za suzbijanje zaraznih bolesti, što je dovelo do apsurdnih trendova. Tako su se na primer, u kupatilima iz 70ih mogle videti tapacirane WC šolje.
Kakav nas razvoj očekuje nakon koronavirusa ostaje nam da vidimo. Neki nagađaju da će se čak upotreba bidea povećati, obzirom na zanimljivi problem sa nestašicom toalet papira tokom pandemije. Svakako, kada se život vrati u normalu biće zanimljivo videti da li ćemo na ovu traumu delovati tako što ćemo prostor učiniti udobnijim ili efikasnijim za čišćenje, ili će doći do kombinacije. A možda ćemo i početi da ugrađujemo lavaboe usred ulaznog hodnika…
Arhitekturom i urbanizmom protiv zaraze – istorija higijene gradova
Baron Osman je za 17 godina probio 80 bulevara omogućivši građanima saobraćajnice, vodovod i kanalizacijui; foto: Monica Abarca (Unsplash)
Ideje koje su zastupali vizionari poput barona Osmana i Le Korbizjea su i danas prisutni u savremenim gradovima u cilju lakše borbe protiv zaraza.
Kada pogledamo higijenske probleme naših gradova, možemo videti da se oni nisu mnogo promenili svih ovih vekova i da se najviše svode na dva ključna problema – rešavanje dovođenja čiste/pitke vode i odvođenja otpadne.
Izgradnja vodovoda i kanalizacije, kojima se stanovništvu omogućava da održavaju preko potrebnu ličnu i kolektivnu higijenu, na prvom je mestu sprečavanja širenja zaraznih bolesti. Poznata je činjenica da jedna od većih epidemija kolere pogodila London sredinom 19. veka, a da je Pariz tih decenija i dalje kilometrima zaudarao usled nedostatka kvalitetne kanalizacije.
Ovi i drugi veći evropski gradovi posebno su bili u problemu jer su se rapidno širili, a gradski čelnici nisu znali kako da što brže i efikasnije reše problem održavanja, naročito radničkih i sirotinjskih kvartova. Da li možemo da zamislimo da je moderni WC (wather closet) u drugoj polovini 19. veka bio privilegija isključivo ekskluzivnih kuća i zgrada, luksuznih hotela i modernih poslovnih zgrada, a da je prisustvo tekuće tople vode u nekim krajevima Evrope rešeno tek od polovine 20. veka?
Sve ovo je uticalo na opštu higijenu i (ne)funkcionisanje gradova. Međutim, neka revolucionarna arhitektonsko-urbanistička rešenja su dobila bitku za čiste gradove u kojima mi sada živimo.
Antički Rim i rađanje urbane higijene
Za Antičke Rimljane često kažemo da su kompletnu arhitekturu preuzeli od Antičkih Grka, ali ta tvrdnja ne stoji u potpunosti. Oni su zasigurno od Grka preuzeli arhitektonsku estetiku (stilske redove stubova), ali su u nekim segmentima arhitekture i urbanizma izveli pravu revoluciju.
O ovim stvarima u svojoj knjizi „Deset knjiga o arhitekturi“ piše i rimski pisac, inženjer-arhitekta Marko VitruvijePolio, posebno u 8. knjizi stavljajući naglasak na vodosnabdevanje gradova. Ono se pre svega manifestovalo u izgradnji kompleksnih sistema akvadukta, kojima je voda sa većih razdaljina dovođena u veće urbane centre, snabdevajući ponekad stotine hiljada stanovnika pijaćom vodom. Delom te vode su se snabdevale i gradske česme i fontane, čime je pristup pijaćoj vodi postalo javno dobro rimskih građana.
Rimska kanalizacija
Glavni kanalizacioni odvod zvao se Cloaca Maxima, a u njega su se slivali pojedinačni odvodi, obezbeđujući time čistoću u Rimu.
Međutim, ono što Vitruvije iz nekog razloga nije spomenuo jeste sistem kanalizacionog sistema, koji je možda i više bio važan za opstanak i razvoj rimskih gradova. Po uzoru na dve glavne gradske ulice, Cardo i Decumanus, koje su se pod pravim uglom ukrštale u centru grada, povezujući sve druge manje ulice, tako je se ispod ulične mreže nalazila slična šema kanalizacionih odvoda. Glavni kanalizacioni odvod zvao se Cloaca Maxima, a u njega su se slivali pojedinačni odvodi privatnih kuća i javnih zgrada, obezbeđujući time čistoću čak i u najvećim gradovima Carstva.
Srednjovekovna degradacija do sredine 19. veka
Sve ovo nestaje raspadom zapadnorimske civilizacije i rađanjem novih srednjovekovnih gradova. Mnogi antički gradovi, pogođeni čestim upadima varvara i drugih stranih zavojevača, napuštaju svoje nekadašnje urbane prostore i povlače se u nešto veće utvrđene varoši, blede senke nekadašnjih metropola, prenatrpane privatnim kućama, sakralnim i vojnim objektima i pokojom vladarskom palatom, a sve to bez ikakvog prisustva tekuće vode ili kanalizacije.
Na gravirama koje su nastale u poznom srednjem veku, primećujemo da su stanovnici svoje otpadne vode jednostavno prosipali kroz prozor, pa su ulice svih gradova nesnošljivo zaudarale na ljudske izlučevine. A tako je, sa manjim izmenama, Evropa funkcionisala do prve polovine 19. veka. Naročito su ovakvim stanjem bile pogođene metropole poput Londona i Pariza.
Nije ni čudo što su manje ili veće epidemije izbijale svakih deset do dvadeset godina, u kojima je život gubilo nekada i do trećine gradskog stanovništva.
Baron Osman – urbanizmom protiv zaraze
Francuski imperator Napoleon III Bonaparta, tokom svoje skoro dvodecenijske vladavine, podario je Parizu izgled kakav danas uglavnom poznajemo. Kada je 1852. godine okončao mandat predsednika Republike i postao imperator Drugog Francuskog carstva, iskoristio je svoju apsolutnu moć da nesmetano krene u rešavanje socijalnih, infrastrukturnih i urbanističkih problema imperijalne prestonice.
Po njegovim rečima, Pariz je polovinom 19. veka i dalje bio prljav, zagušljiv, sa konstantnim smradom koji se širio duž mnogih naselja. Takođe, uske, neuređene ulice bile su pogodne za barikadiranje buntovnih grupa, s obzirom da su tada revolucije izbijale na svakih par decenija.
Da bi rešio ove probleme, Napoleon III naređuje da se grad potpuno rekonstruiše, da se izgrade široki bulevari koji će biti pogodni za nastupanje vojske i sprečavanje barikadiranja, ali što je najvažnije da se izgradi potrebna infrastruktura koja će omogućiti da grad prodiše saobraćajno, higijenski i estetski.
Centralni deo Pariza čini čuvena Axe Historique, to jest, Istorijska osovina ili Trijumfalni put, dužine oko osam kilometara
Sve nove zgrade u Parizu imale su ugrađenu vodovodno-kanalizacionu mrežu, sa sistemom vertikala kakav i danas postoji.
Za ovaj posao unajmljuje barona Žorž-Ežen Osmana, koji i pored toga što nije bio arhitekta već političar, imao vizionarske ideje po pitanju preuređenja Pariza. Ovi poduhvati su iz nekoliko razloga osporavani, na prvom mestu zbog sveobuhvatnosti i radikalnosti projekta, a na drugom zato što su sami radovi bili povezani sa finansijskim malverzacijama.
Naime, po Osmanovom projektu, bilo je potrebno srušiti preko 19.000 objekata i izgraditi duplo više novih na teritoriji centralne zone Pariza, a za sve to je car Napoleon III obezbedio dva pozamašna zajma od 250 i 260 miliona franaka. Ove činjenice su bile predmet velikih kritika, koje su uslovile 1870. godine povlačenje Osmana sa čela projekta, koji je dovršavan nekoliko decenija posle njegovog odlaska. Rezultati su bili zapanjujući.
Pariz je dobio prostrane avenije i bulevare, sa po nekoliko traka, pešačkim trotoarima sa obaveznim drvoredima, koji su štitile zgrade od prašine, buke i drugog zagađenja. Izgrađeni su prostrani trgovi, sa ulicama koje se od njih pružaju zrakasto, uređeni parkovi i šetališta duž Sene.
Projekat barona Osmana: Crnom bojom su ucrtani novi bulevari
Posebno značajno je bila izgradnja najsavremenije mreže vodovodnih, gasnih i kanalizacionih instalacija, koje su omogućile nesmetano snabdevanje građana pijaćom vodom, osvetljenjem i naravno izbacivanje otpadnih voda. Sve novoizgrađene zgrade, bilo stambene ili javne namene, imale su ugrađenu vodovodno-kanalizacionu mrežu, sa sistemom vertikala kakav i danas postoji, koja se ulivala u centralne kolektore koji su se protezali ispod svih ulica. Stanovnici Pariza su konačno mogli da održavaju pristojnu higijenu, čime se stalo na put čestim zarazama, što se nije dogodilo od vremena Antičkog Rima.
Le Korbizje – korak dalje ka rešavanju problema
Ako su Parižani uspeli da prebole Osmana i dobiju Grad svetlosti po meri čoveka kakav i danas poznajemo, to se nije dogodilo sa arhitektom Le Korbizjeom, čije ideje su išle korak dalje i još radikalnije nastupale protiv urbanih i komunalnih problema prenaseljenih metropola. On je želeo još prostranije ulice, ali i slobodno stojeće zgrade, koje su dobro osunčane i provetrene, sa puno parkovskih površina i parking mesta koji ih okružuju.
Projekti poput „Grada za 3 miliona stanovnika“ i „Ozareni grad“ su na sličan način rešavali različite infrastrukturne probleme. Za početak, saobraćajnice su bile još prostranije, ali i bile odvojene od pešačke zone sistemom pasarela i uzdignutih ulica i trgova, kojima su građani mogli slobodno da šetaju, ne dolazeći u kontakt sa automobilima.
Le Korbizjeov projekat radikalne rekonstrukcije Pariza
Korbizjeovo rešenje predviđalo je visoku spratnost solitera čime se garantovalo njihovo distanciranje jedne od drugih.
Vodovod, kanalizacija i druge instalacije su bile predviđene da prolaze kroz oblakodere duž jedne ili više zajedničkih vertikala, što je u mnogome olakšavalo izgradnju i održavanje. Spratnost solitera je garantovala njihovo distanciranje jedne od drugih, ali i od smoga i buke saobraćaja, a veliki trakasti prozori mnogo veću osunčanost tokom cele godine.
Možda je i on bio vizionar, daleko veći od Osmana (za Korbizjea je i Osmanov plan bio zastareo, a Pariz i dalje prenatrpan ljudima i saobraćajem), ali su njegovi projekti bili isuviše radikalni, isključivi i neaktivno nastrojeni prema istorijskom nasleđu. Takođe, dimenzije koje je arhitekta Korbizje predviđao daleko su premašivale meru čoveka, pa su samim tim u startu bile odbojne mnogima.
U jednom od svojih projekata slavni arhitekta se pomalo neslavno „obračunao“ sa Parizom, po kojem bi centralna zona grada bila potpuno srušena, a na njeno mesto bi došli njegovi krstasti oblakoderi. Ovo je bilo isuviše za političare, ali i za građane, koji srećom nisu prihvatili njegovo rešenje. Međutim, Le Korbizjeove ideje su nastavile da žive, doduše u nešto skromnijem obliku, kroz sve nove stambene četvrti ili čitave gradove koji su zidani posle Drugog svetskog rata, poput Novog Beograda kod nas.
Le Korbizje: Centralna zona Pariza bila bi potpuno srušena, a na njeno mesto bi došli krstasti oblakoderi… kao sada na Novom Beogradu
Što više svežeg vazduha i osunčanosti
Ideje koje su zastupali vizionari poput Osmana i Le Korbizjea su i danas prisutni u savremenim gradovima ili u gradovima koji se tek planiraju i grade. Ako se izuzme zidanje u starim istorijskim jezgrima, svaki nova urbana celina planira se, projektuje i gradi po ovim principima – što više svežeg vazduha i osunčanosti, što prohodnije saobraćajnice (nadzemne i podzemne) koje bi sprečile zastoje u saobraćaju i naravno što efikasniji sistem instalacija, koje olakšavaju funkcionisanje i držanje višeg nivoa higijene, što je ključno za održavanje višeg zdravstvenog nivoa stanovništva.
Kako će pandemija oblikovati naše gradove u budućnosti
Ovo svakako neće biti prvi put u istoriji da će izgrađeno okruženje biti adaptirano nakon novih saznanja o zaraznim bolestima.
Zaista je teško ne obratiti pažnju na naše fizičko okruženje ovih dana kada je većina izolovana u svojim domovima. Uočavamo stvari koje bi mogle da se promene, poprave, pa su verovatno raspremanje garderobera i uradi-sam projekti veoma aktuelni. Međutim, za mnoge u arhitektonskoj zajednici širenje korona virusa dovelo je do stanja preispitivanja i ponovnog vrednovanja njihovog posla i radova koje su do sada izveli.
Novonastala situacija, kao i slične kroz istoriju, mogla bi da dovede do promene u načinu projektovanja i dizajniranja, posebno mesta javnog okupljanja, poput aerodroma, hotela, bolnica, kancelarija, pa i teretana, piše Architectual Digest.
Očekuje se da će javni objekti, poput stadiona imati više opcija za pranje i dezinfekciju ruku. Foto: MEIS Studio
Arhitekte su često inspirisane da osmisle nove ideje u onim trenucima kada nemaju šta drugo da rade.
Kako objašnjava Rami el Samahy, direktor bostonske arhitektonske i dizajnerske firme OverUnder i gostujući profesor na MIT-u, neće biti prvi put u istoriji da će gradovi i zgrade biti preuređeni ili redizajnirani kao odgovor na povećano razumevanje nastale bolesti. On ističe da bi trebalo da se osvrnemo na obnovu Pariza 1800-ih od strane Osmana, na rekonfigurisanu infrastrukturu Londona usled epidemije kolere u tom gradu 1854. godine, kao i na reakciju Njujorka tokom 19. veka na stanje oronulih stambenih zgrada. Iako se kraj pandemije Covid-19 ne nazire, nekoliko ideja se već pojavilo, jer kako je jednom rekao arhitekta David Dewane: “Arhitekte su često inspirisane da osmisle nove ideje u onim trenucima kada nemaju šta drugo da rade.“
Koncept otvorenih radnih prostora izumire?
Popularnost koncepta otvorenih kancelarija svakako je počela da opada i pre trenutne pandemije, a upravo Dewane koji je možda i najpoznatiji u zalaganju protiv ovog koncepta, nada se da će poslodavci iskoristiti najbolje od onoga što su naučili od virtuelnog načina rada, te pri oblikovanju budućih radnih prostora omogućiti ravnotežu između prostora za izolovanu koncentraciju i produktivne i smislene saradnje zaposlenih.
Lionel Ohayon, osnivač i izvršni direktor njujorškog studija ICRAVE, ističe da je život u gradovima sve popularniji, ljudi koriste velike količine papira, a komercijalne nekretnine na tržištu su u procvatu. On kaže i da će nas sve ovo testirati, jer smo primorani da radimo odvojeno. Dolazi do zaključka, da ako je virtuelni rad uspešan i ako smo zapravo čak i produktivniji, to može da promeni način vrednovanja radnog prostora. „Ne žele svi da budu deo velikog društvenog igrališta.“, kaže Ohayon.
Veća automatizacija i bez fizičkog kontakta
Gotovo svi predviđaju da će se javni prostori kretati ka većoj automatizaciji kako bi se izbegle zaraze, pri čemu će pojava Covid-19 ubrzati razvoj svih vrsta tehnologija na rad bez dodira, poput automatskih vrata, liftova koji se aktiviraju glasom, ulaz u hotelsku sobu pomoću mobilnog telefona, kontrola svetla i temperature bez fizičkog dodira i sl. Takođe, predviđa se i uvođenje daleko više mogućnosti za pranje i dezinfekciju ruku u javnim prostorima.
Predviđa se sve veća primena automatizacije, kako ne bi bilo fizičkog kontakta pri regulisanju rasvete, roletni ili temperature. Foto: Robert Benson/Amenta Emma
Na vidiku je smanjivanje broja ravnih površina na kojima se klice mogu zadržati, i obavezno uvođenje ventilacionih sistema.
Toaletni prostori sa vratima u javnim prostorima već su i bili na izlasku iz upotrebe, a sada će verovatno biti eliminisana gde god je to moguće, ističe Craig Scully iz Fort Wayne. Dizajneri će se sve više pozivati da koriste antibakterijske tkanine i završne materijale, poput bakra, kao i one koji će svakako u narednom periodu biti razvijeni. Scully ističe da je ovakve predloge tokom poslednjih godina nudio mnogim vlasnicima hotela, ali da većina nije želela da ulazi u dodatne troškove. Međutim, on pretpostavlja da će se situacija sada promeniti.
Određeni građevinski elementi i principi, koji su već standardni u zdravstvenim objektima, moguće je da će biti primenjivani i u drugim vrstama zgrada. Pa je tako moguće smanjenje broja ravnih površina na kojima se klice mogu zadržati, kao i uvođenje ventilacionih sistema, koji omogućavaju uklanjanje eventualnog kontaminiranog vazduha.
Svojim projektom iz 2016. arhitekta Dan Meis je predvideo odumiranje modernog stadiona i predložio alternativna rešenja za budućnost. Foto: MEIS Studio
Reorganizacija zdravstvenih objekata
Sa druge strane, moguće je da će zdravstveni sistem dobiti nadogradnju u ovom segmentu. Scully opaža da se kao najveći problem u trenutnoj situaciji registruje nemogućnost bolnica da primi povećani broj obolelih ljudi. On ističe da bi bilo poželjno da se u budućnosti standardna soba za pacijente može učiniti fleksibilnijom, kada postoji potreba za povećanim brojem pacijenata, kao i da te sobe mogu da postanu prostorije intenzivne nege.
Ranella Hirsch, dermatolog iz Bostona ističe da mnoge postojeće bolnice, a pogotovo one van urbanih sredina nisu u skladu sa savremenim problemima. „Kao glavni primer tu je odeljenje za hitne slučajeve, koje je gotovo prvi prostor pri ulasku u objekat bolnice, što može biti osnovni propust kada imamo situaciju sa zaraznim oboljenjima. Hitna služba je namenjena za organizovanje i trijažu i uvek sadrži čekaonicu, gde zapravo želite da izbegnete da vam se nađu zaraženi ljudi.“, rekla je Hirsch.
Tim arhitekte Ohayon, nazvan ICRAVE, radio je na projektu eliminisanja tradicionalnih čekaonica i na formiranju „čvorova čekanja“ koji su raspoređeni po bolnici gde će pacijenti biti informisani o svom prijemu. „Ovo omogućava pacijentima da budu negde drugo u objektu, u biblioteci ili da prate neko predavanje, umesto da sede u istom prostoru sa obolelima. Osim toga, na ovaj način bi arhitekte i dizajneri pomogli pacijentima da počnu da misle o javnim prostorima više kao o jednom domu , a manje kao o nečijem tuđem prostoru, te bi tako mogli da postanu voljniji da postupaju pravilno, a ne da bacaju prljave maramice na pod.“, ističe Ohayon.
Međusobno širenje
Iako se čini da je socijalno distanciranje neophodna i nadamo se ne tako dugoročna mera, razumno je misliti da bi zabrinutost zbog budućih virusa mogla da podstakne arhitekte da stvaraju prostore koji će podstaći ljude da se međusobno rašire. Mišljenja struke su različita, a na nama je da vidimo kako će javnost u budućnosti funkcionisati.
Koje prizore naučnih fenomena nije lako uočiti, shvatiti i prihvatiti, iako su autentični?
Pitanje i odgovor je na portalu Quora postavio Žaved Rezai (Javed Rezayee), bivši direktor regionalne kancelarije UN-a u DDR-u (2003-2005).
Pogledajte ovu jednostavnu mašinu. Čine je samo zupčanici. Njih je 101, a povezani su tako da prvi zupčanik treba okrenuti deset puta da bi naredni napravio jedan pun obrtaj.
I tako dalje…
Međutim, znate li koliko puta je potrebno zavrteti prvi zupčanik da bi poslednji u nizu napravio samo jedan obrtaj? Pa, gugol puta (Googol). To je cifra koja počinje jedinicom, iza koje stoji stotinu nula. Naravno, “polubeskonačni” brojevi iz naslova ne postoje, ali je gugol toliko veliki da se čini bezmernim (iako u suštini označava tačnu, merljivu količinu).
To je najsvedeniji mogući prikaz ovog broja. Drugi naziv mašine je „gugol vizuelizator“.
Da biste shvatili koliko je gugol velika cifra, razmislite o broju atoma u celom univerzumu. Gugol je veći od ukupnog broja atoma za koje se procenjuje da postoje u svemiru (što je veličina koja se piše kao desetka podignuta na 87. stepen). Gugol je još veći od ukupnog broja atoma u Univerzumu: desetka podignuta na stoti stepen. Drugim rečima, potrebno je da prvi zupčanik ove po konstrukciji jednostavne ali nadasve neobične naprave obrnete više puta nego što ima atoma u svemiru, da bi konačni, stoti (odnosno 101.) zupčanik napravio tek jedan puni obrtaj.
Genije koji stoji iza konstrukcije ove neverovatne mašine je jedan jutjuber, mašinski ekspert, hibridni dizajner i tvorac kinetičkih skulptura, Daniel De Bruin. On je izgradio ovu čudnu mašinu nakon što je 1. marta 2020. godine, tačno u 14:52, napunio „jubilarnu“milijarditu sekundu svog života (31 godina, 251 dan, 13 sati, 34 minuta, 54.7843 sekunde, ili, zapisano u drukčijoj formi, 31.69 godina).
Ova “stvar”, na izvrstan način demonstrira odnosno vizuelizuje samu brojku googol, iako je isprva možda teško poverovati, odnosno uočiti; svakom slučaju, De Bruinov “zupčanički prikaz” te brojke je jasan, autentičan i veoma jednostavan.
O svom Googol zupčastom prenosniku, najvećem u svetu i, kako sam voli da se našali doduše istinitim podatkom, “najvećim zupčaničkim prenosom u Kosmosu”, Daniel De Bruin kaže:
“Napravio sam najveći zupčasti prenos u Svemiru. Sada ga na jutjubu možete videti od trenutka starta, u realnom vremenu, u trajanju od jednog sata. Šaljite vaše komentare, ukoliko želite da ga posmatrate puna 24 sata (ili, možda, čak i Live stream?). Verzija iz ovog videa je tek prikaz prototipa i ne može se obrtati neki duži vremenski period, mada se sastavlja verzija koja bi mogla da radi godinama/decenijama (ukoliko ima zainteresovanih – ne oklevajte da kontaktirate e-mailom).”
Na ovom snimku videćete da je tokom sat vremena prvi zupčanik napravio 1000 a drugi 100 obrtaja, treći se okrenuo 10 puta a četvrti je napravio jedan puni obrtaj. Peti zupčanik rotirao je 0,1, a šesti 0,01 delova jednog punog obrtaja itd.
O radu:
Prvog marta 2020. u 14:52 otkucala je tačno milijardita sekunda otkako gazim Zemljom. Da bih obeležio taj događaj, napravio sam ovu mašinu koja vizuelizuje broj zvani gugol. Radi se o broju na čijem je početku jedinica, sa stotinu nula iza njega. Gugol je broj veći od broja svih atoma u nama poznatom Svemiru. Ova mašina je dosad uspela da 100 puta “izvrti” od prvog do desetog zupčanika (koji je, shodno logici ove naprave, sto puta načinio jedan pun obrtaj oko svoje ose). Da bi i poslednji, stoti zupčanik napravio samo jedan puni obrtaj, prvo treba da „odvrtite“ priličan broj obrtaja onih prethodnih 99 zupčanika – to je brojka koja se u matematici naziva gugol.
Ili, bolje i preciznije rečeno: da bi poslednji zupčanik napravio jedan pun okretaj, potrebno je utrošiti više energije no što je sada ima u čitavom univerzumu.
I to je ono što je upravo fascinantno.
Ovaj rad je u potpunosti inspirisan radom kinetičkog skulptora, Artura Gensona (Arthur Ganson). Konkretna inspiracija je Gensonova kinetička instalacija ‘Machine with concrete’.
Dok sam kao mlada pohađala srednju školu, dva dečaka iz mog gotovo potpuno muškog tima za robotiku su mi provalila u spavaću sobu i slikali se u “vrućim pozama” goli na mom krevetu. Isprobali su mi grudnjake i donji veš, igrali se odevanja u spavaćici i sve su to hvatali kamerom mobilnog uređaja. Kao poklon, postavili su mi figurice i plišane životinje, sve njih u zajedničkom zagrljaju.
Kad su ove fotografije prispele i do mog telefona, bila sam na času robotike sa timom. Slali su mi poruke i platili brucošu da snimi moju reakciju, koja i nije bila najlepša. Čim se laboratorija malo primirila, pobegla sam u praznu učionicu iz matematike i plakala satima. Sećam se da sam tamo sedela i sedela, ne uspevajući da shvatim zašto sam se uznemirila. Nakon što sam se isplakala, pokupila sam se, vratila na vežbe i nastavila kao da je sve u redu.
Tada sam imala 16 godina i bila potpuno bezazlena: Bila sam najmlađa kapitenka najvećeg državnog tima iz robotike u Masačusetsu i nisam imala vremena za ‘gluposti’ poput romantike (oh, kako su se vremena promenila). Nikada se nisam poljubila (bila uvek najmirnija i najtiša, na najvišoj galeriji u teatru), još manje upražnjavala seks, a nisam puno vremena provodila ni razmišljajući o tim stvarima. Videti ove fotografije bilo je smešno i iznenađujuće, mada, što je još bitnije, bilo je štetno. Bile su bolne na način na koji nisam razumela sve dok nisu prošle godine i godine, kako sam odrastala i sve više prihvatala njihove implikacije.
Nikada nisam prijavila te dečake jer nisam znala šta je seksualno uznemiravanje. Nisam znala da imam opravdanje da ih prijavim. Moj muški ko-kapiten rekao mi je da niko ništa ne može učiniti za mene jer to što se dogodilo nije nužno loše. Trebalo je odrasti i krenuti dalje. Neizmerno sam ga poštovala i zato sam slušala i radila upravo to. A to je jedna od stvari zbog kojih najviše žalim.
Tog leta sam konačno ispunila svoj životni san o letenju. Kako nisam mogla da platim časove, prihvatila sam posao radnice na lokalnom aerodromu i počela da provodim svoje leto u točenju goriva, pranju, voskiranju i održavanju letelica u zamenu za časove letenja. Trebalo je da to bude ostvarenje mog najvećeg sna.
Trebalo je, ali nije. Bezbroj dana, dok sam se od aerodromskog hangara vozila kući, zaticala bih sebe u suzama zbog nečega što nisam razumela, mada sam to osećala i pre incidenta sa fotografijom. Osećala sam se otuđeno, skrajnuto i usamljeno. Tokom prve nedelje bila sam u hangaru kod kamiona sa gorivom, samo da bih bila odbijena jer „Nema šansi da devojka toči gorivo za moj avion“. Jedan od instruktora leta (koji je kasnije otpušten) stalno je pričao da žene nisu ništa drugo do striptizete i prostitutke.
Avijacija je, po mojem iskustvu, jedna od industrija koje su najviše natopljene seksizmom. Manje od pet procenata komercijalnih pilota su žene, a nije teško shvatiti ni zašto. Seksizam je na vašem licu i agresivan; priče koje pričaju sami piloti pripadaju, recimo, žanru “horor-filmova”.
Moje leto na aerodromu mi je kasnije spasilo inženjersku karijeru. Moja iskustva sa robotičkim timom konačno su stavljena u perspektivu, a seksualno uznemiravanje sada je bilo u prvom planu mog uma. Odjednom sam pogledala unazad i shvatila da je toliko komentara, suptilnih radnji i negativnih gestova koje sam shvatala lično predstavljalo, zapravo, tek suptilniji oblik seksizma.
Završila sam srednju školu i postala student inženjerstva na Univerzitetu Case Western Reserve. Bio sam rešena da budem što je moguće bolja inženjerka, bez obzira na to šta bi neko rekao o mojoj ženstvenosti. Osnovala sam tehnološki startup i naučila kako izgleda seksizam u poslovnom svetu. Uvek sam uživala u „ženstvenim“ stvarima, poput Diznijevih princeza, uz istaknute ajlajnere, ali sada je moja ženstvenost bila akt pobune – mogla bih biti uspešna inženjerka-i-preduzetnica, uprkos tome što svi dosadašnji stereotipi kažu da ne bi trebalo biti tako. Žene mogu biti moćne, bez obzira na to kako odluče da sebe predstavljaju.
Tako sam sa velikim razočaranjem utvrdila da sam ubrzo nakon što je moj projekat finansiran uz pomoć donacija pristiglih na platformu Kickstarter, postala predmet brojnih odvratno seksističkih tvitova:
Ili, još bolje:
A zato što slika vredi hiljadu reči, tu je i moja editovana fotografija sa iscrtanim rogovima, bradavicama i strelicama usmerenim ka mojim grudima, sa natpisom: „Ohola kučka”…SUPERCILLUOUS [sic] SLUT”.
Izvrgavanje ruglu na taj odavno poznati način (slut shaming) predstavljalo je samo jedno u arsenalu oružja uperenog protiv mene. Žene koje su previše ženstvene – ako se na njih ne gleda kao na slabe ili nesposobne – često su meta pretpostavki da koriste svoje telo i svoje „ženske adute“ da bi „targetovano“ zavodile ili spavale s nekima tokom svog “uspona ka vrhu“. Ovo je krajnje sredstvo koje se koristi protiv žena – uništavanje ženskih kvaliteta i stvaranje percipirane norme, perspektive po kojoj je jedini način da se dobro, iskreno radi tako što ćete temeljno “isprati” svu ženstvenost iz sebe.
Odbijam da se ponašam “više kao muškarac“ kako bih postigla legitiman i respektabilan uspeh u svetu profesionalaca. Slučajno sam neko kome je sopstvena ženstvenost draga i osećam se moćno u lepim cipelama i sa sjajnom šminkom, a ne vidim kako me išta od toga čini “manje” inženjerkom od ostalih (muških) kolega. Moj Tviter kritičar je odlučio da to iskoristi protiv mene.
Nalog je napravljen anonimno, ali se na sudu (a i nekoliko meseci unazad na Tviteru) otkrilo da je ta anonimna osoba bila moja koleginica, inženjerka, koji mi je zamerala ono što je smatrala „mojim uspehom, a na štetu svog i uspeha ostalih marljivih žena“.
Čuti ovakve primedbe od nekoga ko je nesumnjivo podneo svoj pravični deo tereta je potresno i surovo podsećanje da čak ni žene koje su perjanice uglednih IT organizacija i kompanija nisu imune na govor mržnje čije smo žrtve počesto, kako se ispostavlja, i mi, žene.
Jedan deo ovog problema je naša društvena usmerenost na dostignuća koje se (neshvatljivo) mere kroz pripadnost polu. Ko je bila prva žena u svemiru? Prva žena koja je preletela Atlantik? Znate ko su Grejs Hoper i Marija Kiri – zato što su žene – inače bi, uz druge muškarce, bile tek ugledni pioniri na polju svoje struke. Ukoliko samo veličamo “prvu ženu koja je nešto postigla”, onda se ne možemo iznenaditi ovakvim potezima – kako bismo, kao žene, srušile neke druge žene.
Kultura dominacije i agresije prema ženama toliko je prožimajuća da se čak i kompetentne, samoostvarene žene mogu uvući u zamku da krenu u napad jedna protiv druge, a zarad svojih dostignuća. Moj anonimni kritičar na Tviteru ovde nije moj neprijatelj – pravi neprijatelj je kultura koja nas prisiljava na međusobnu konkurenciju i uslovljava nas da verujemo da je postignuće jedne žene neuspeh druge, kultura u kojoj je normalno kritički razmatrati žensku seksualnost u njenom radu. Istina je da sve ustajemo ili sve padamo zajedno; jer borbom između sebe samo ćemo izgubiti iz vida ono što je važno.
Kada sam prvi put pročitala ove tvitove, osećala sam se kao onog dana na času robotike, kada su dečaci narušili moj lični prostor, ili onog dana kad su me „degažirali“ iz hangara zbog toga što sam – devojka. Osećala sam to kao prevaru, da nisam zaslužila sve ovo – uprkos tome što sam beskrajno izgarala za njih. Srećom, posedujem praksu suočavanja s uznemiravanjem – znam kada treba prestati čitati odeljak nekakvog komentara, kako zanemariti jezive poruke i obratiti se pouzdanim ljudima za pomoć – ali to ne rade sve žene. Ne mogu da zamislim kako bih se osećala da mi je ovo bio prvi put.
Uprkos svemu tome, nemam ništa drugo osim ljubavi prema svim ženama koje su u informatičkoj tehnologiji, zajednici koju sam upoznala preko Tvitera. Te žene su mi pružile podršku koja mi je bila potrebna kako bih pokrenula svoju kompaniju, ulivši mi snagu i samopouzdanje za izgradnju, kao i beskrajnu ljubav sa kojom je trebalo da nastavim. Dok sam putovala po zemlji skupljajući novac za svoj startup, žene koje nikada dotad nisam srela su mi otvarale svoja vrata, nudeći mi svoj ležaj, sobu ili kauč za goste. Povezali su me sa drugim inženjerima koje bih angažovala i koji su bili voljni da razglase dalje i podrže moju Kickstarter kampanju onda kada mi je bila najpotrebnija.
Nisu to samo žene – u mom životu ima bezbroj saveznika i mentora muškaraca bez kojih ne bih stigla ovde gde sam sada. Moj prvi investitor branio me je kao osnivača-početnika u biznisu, u trenutku kada se veliki deo startaperskog ekosistema severoistočnog Ohaja rugao jednoj 19-godišnjoj meleskinji, devojci s krvlju dve rase, koja je pokrenula tehnološku kompaniju. Moj mentor se u toliko prilika zauzimao za mene, jer je moj univerzitet konačno naučio da izraste u mesto u kojem su studenti-preduzetnici zaista dobrodošli. I studentkinje, preduzetnice.
Iako je moja početna reakcija na ove tvitove bila izraz tuge i gneva, od tada sam shvatila da je to najverovatnije bila žena sa dobrim namerama čiju je energiju pogrešno izveo naš zajednički protivnik. Bojim se da je mizoginija toliko raširena da se gadno ukorenila čak i u glavama žena, ali ne možemo sebi dopustiti da nas to podeli. Moramo nastaviti da napredujemo, donosimo sopstvene izbore i međusobno se podstičemo kako bismo svi zajedno leteli.
Poziv na akciju
Ako ovo pročitate i osećate se postaknuti u meri da biste nešto učinili, evo nekoliko predloga koji su mi dragi. Ako možete, podržite Nacionalni centar za žene u informatičkim tehnologijama (NCWIT) kroz ‘Amazon Smile’ ili posetom na http://www.ncwit.org i budite sigurni da ćete tako podržati devojke u srednjim školama. NCWIT je jedna od najpopularnijih i najuticajnijih mreža koje su doprinele mojoj karijeri.
Ako ste akreditovani investitor, novac uložite tamo gde je to važno! Ako nemate samopouzdanja ili stručnosti da ulažete u pojedine kompanije, investirajte u fondove koji dobro rade na održavanju raznovrsnog portfolija. Naravno da sam pristrasna prema klivlendskom Flashstarts-u: mojim prvim investitorima, i onom u Ohaju, koji je bio spreman da preuzme rizik ovakvih ludih ideja. I ne samo to, već i “detalj” da njihov investitorski tim mahom čine žene; diplomirala sam u njihovom akceleratoru kojeg čine četiri ženske preduzetnice i vlasnice firmi, uz dva muška preduzetnika (ako je potrebno reći – afroameričkog i belačkog porekla). Oni se neverovatno brinu o svojim osnivačima početničkih firmi – čak nudeći da me bezbedno „udome“ tako što su mi stavili na raspolaganje svoje naloge na Tviteru – objavljujući moju adresu i tako „ohrabrujući“ strance i nepoznate da „siluju“ devojku koja tamo živi. Drugi fond (onaj stariji i veći) čija sam velika poklonica je ‘1517’ (ovo je njihov Medium account). Oba fonda imaju žene u svojim investitorskim timovima i različitim portfolijima.
Xyla Foxlin je osnivačica i izvršna direktorka kompanije ‘Parihug’ ;iji je poslovni fokus integrisanje emocija i tehnologije u cilju stvaranja potpunijeg digitalnog iskustva. ‘Parihug’ je ovog aprila pokrenuo kampanju za finansiranje na Kickstarteru sa svojim prvim proizvodom, ‘Pari’, plivačima povezanim na internet: sistemom koji omogućava da se zagrle oni koji su hiljadama kilometara daleko. Ksajla je, takođe, domaćin Jutjub kanala Beauty & Bolt, čiji je cilj širenje #BrilliantIsBeautiful. Živi u Klivlendu i pohađa Univerzitet Case Western Reserve.
Kada je 2013. piscu ’Da Vinčijevog koda’ zatrebalo da se njegova nova knjiga istovremeno prevede na nekoliko velikih jezika, ono što je usledilo je do te mere bilo neobično da je poslužilo kao inspiracija za snimanje filma o prevodiocima. Tekst je za Gardijan napisala Džulija Vebster Ajuso.
Francuska prevoditeljka Karol Delporte (Carole Delporte) je marta 2013. odletela u Milano da bi odradila posao za koji je prvo pažljivo procenjena i „trijažirana“, a onda i konačno odabrana. Jedino je njenom suprugu i ćerkama u Parizu bilo dozvoljeno da dobiju informaciju gde je i kojim povodom Delporte otišla.
Nakon ulaska u svoj hotel, Delporte se obrela u impozantnoj modernističkoj zgradi smeštenoj u industrijskoj zoni na periferiji grada. Kada je stigla, odveli su je u podrum, gde su joj dva čuvara stavila telefon i torbu u ormar. Potom je ušla u veliku prostoriju u kojoj se čuo zvuk kucanja sa računarskih tastatura: tu se već nalazio tim od 10 prevodilaca iz šest zemalja: Ovde je u naredna dva meseca Delporte trebalo da u potpunoj tajnosti radi na prevođenju „Inferna“, tada neobjavljenog četvrtog romana Dena Brauna iz hit-serijala o dogodovštinama Roberta Lengdona; i ta knjiga ovog američkog pisca je, poput njegovih prethodnih, promptno postala bestseler.
‘Inferno’ je trebalo da se nađe u prodaji deset godina nakon objavljivanja ‘Da Vinčijevog koda’ – jedne od najprodavanijih knjiga svih vremena; roman je, u stvari, deo serijala koji prati avanture glavnog protagoniste nekolikih Braunovih dela: Lengdona, harvardskog semiotičara, profesora “nauke o simbolima“ (Lengdon je posveta Braunovom duhovnom ocu, Umbertu Eku… koji je jako voleo da čita Borhesa, a ovaj pak Servantesa, Kafku, Poa, Keveda, Šekspira, Bjoj-Kasaresa, Džojsa, Dantea, Vitmena, Vajlda i još ponekih, itd…); Lengdona, sklonog da s neizmernim uspehom i visprenošću dešifruje zamršene misterije zapretene u religijama i verskim knjigama, ne bi li predupredio katastrofalne događaje – u ovom slučaju smrtonosnu pandemiju.
Ali, ova priča ne tiče se njegovih pitkih romana začinjenih intrigantnim i izvesno zabavnim, a po nekima čak i “nedokučivim”, zapletima. Očigledno kako je ovaj nečuveno uspešni pisac iz Alabame razblaženi koncentrat Ekovog opusa, i knjiga poput ‘Imena ruže’ ili ‘Fukoovog klatna’ itd: ovde je reč o sasvim jedinstvenom iskustvu Braunovih prevodilaca, koje postalo inspiracija za film ‘Prevodioci’ francuskog reditelja Režisa Roansara (‘Les Traducteurs’, Régis Roinsard). U njegovom filmu, ispada da je “procurilo” deset stranica romana (koji je u filmskoj verziji preimenovan u ’Dedalusa’), a profesionalcima koji su radili na njenom prevodu je nametnut rok kako bi pronašli onoga ko je “pokupio” tih deset strana i predao “javnosti”. A u realnosti je, zapravo, jedanaest prevodilaca u Mondadorijevom bunkeru imalo samo jedan posao: prevesti ’Inferno’ što pre i što kvalitetnije, uz garanciju da će prevodi biti objavljeni u istom trenutku i istog dana kad i engleski original.
Tajna lokacija u kojoj se Delporte našla bilo je sedište najveće italijanske izdavačke kuće, ’Gruppo Mondadori’. Ovaj izdavački kolos je od 1975. smešten u već poznatom zdanju brazilskog arhitekte Oskara Nimajera: betonska je to konstrukcija prepoznatljiva po svojim lukovima i crnim zatamnjenim prozorima, dragulju brutalističke arhitekture, izdignutom nad jezerom površine od dva hektara. „Pomalo nas je podsećalo na rad u nekakvom kriznom štabu,“ priseća se Delporte. „Bili smo pod pritiskom rokova i morali smo da odradimo vrhunski posao. Nemojte smetnuti s uma da će je, kao i druge njegove knjige, čitati milioni.”
Za razliku od Roansarovog filma, ovaj prevodilački „bunker“ nije bio nikakvo „luksuzno utočište“ od Sudnjeg dana. Umesto toga, bila je to veoma prostrana sala za konferencije, opremljena automatom za kafu, frižiderom, mikrotalasnom pećnicom i štampačem. Iako smeštena u podrumu, Delporte je pamti kao ugodnu i komfornu, sa dva velika prozora kroz koje je dopiralo i ponešto od prirodne svetlosti; na sto svakog od prevodilaca je postavljena zastavica, što je neodoljivo podsećalo na Olimpijske igre (čega ima u Roansarovom filmu): neka vrsta “vizuelnog markera” za jezik na koji se knjiga prevodi: španski, italijanski, francuski, nemački, portugalski i katalonski.
I dok su neki agilni prevodioci radili pojedinačno i solo, većina njih je u parovima obrađivalo tri hiljade stranica rukopisa. Delporte, koju je angažovala francuska izdavačka kuća JC Lattès je tokom prevoda sarađivala sa Dominikom Deferom (Dominique Defert), s kojim je već radila i na nekim drugim bestselerima, uključujući biografiju Stiva Džobsa iz pera Voltera Ajzaksona. „Za taj posao su vam potrebne psihološki čvrste ličnosti“, kaže Delporte. „Raditi u bunkeru mesec i po dana je vrlo neobično iskustvo.“
Cilj je bio preduprediti prevremeno “curenje” sadržaja romana u javnost. Pet godina ranije, Stefani Majer, autorka mega-bestselera ‘Sumrak’ je skrepovala svoj peti bestseler iz serijala o vampirima, ’Ponoćno sunce’, nakon što se nedovršeni nacrt „iskrao“ na internet. Naoružano osoblje obezbeđenja je 24/7 čuvalo ulaz u “bunker”. Pristup internetu bio je onemogućen. Prenosni računari se ni u kom slučaju nisu mogli izmeštati iz prostorije u kojoj je knjiga prevođena. Da bi potražili neke neophodne podatke koji se nalaze na Mreži (neophodna rutina kada je reč o Braunovim knjigama, krcatim filozofemama i spiritualnim šarenišom), prevodioci su morali da dele četiri druga računara koja su bila povezana na Internet, uz to se koristeći svojim rukom pisanim beleškama. Njihove papirne kopije engleskog rukopisa su se nakon rada na prevodu, uzimale sa stolova da bi se pohranile u sef, u kojem su se nalazile preko noći. Bez čuvara se, čak, nije išlo ni do kupatila ili toaleta.
Prevodioci su se striktno povinovali potpisanom ugovoru, odnosno „strogoj preporuci“ da u kancelarijskoj kantini međusobno ne razgovaraju, niti započinju bilo kakvu komunikaciju – a posebno ne sa zaposlenima u Mondadoriju, od kojih su neki bili novinari. „Morali smo da garantujemo da sadržaj knjige neće biti na raspolaganju nikome izvan te prostorije“, priseća se ‘Mondadorijev’ urednik, Frančesko Anzelmo.
U uglu sobe se nalazila tabla na kojoj su se mogla ispisivati eventualna pitanja; ona bi se potom prenosila Braunu. „Svi smo sebi postavljali gotovo identična pitanja, pa je taj sistem bio dobar jer smo ipak, na neki način, uspevali da zajedno ‘porazgovaramo’ o njima“, kaže Delporte. Da li je radno vreme tržnice odgovaralo dobu dana u kojem se akcija odigrava? Ili, da li je možda bilo moguće pucati na nekoga iz tog ugla na stepeništu? „Mora da je Braun pomislio nešto tipa „Hej, pa ovi prevodioci su totalno otkačeni!“ priseća se Delporte, „mada smo, u svakom slučaju, mi bili njegovi prvi čitaoci.“
Ovakva vrsta prevodilačkog karantina nije postojala samo u Italiji. U Londonu su holandski, norveški, švedski, danski i turski prevodioci imali veoma slično iskustvo, boraveći u suterenu Transworld Publishers-a, ogranku izdavačke kuće Penguin Random House. „Imali smo sve što nam je bilo potrebno. Jedino što nismo imali je internet “, kaže turski prevodilac Petek Demir Inšek. “Morali smo da potpišemo sporazum u kojem izjavljujemo kako ćemo platiti veliku kaznenu nadoknadu ukoliko se bilo kome izlanemo na čemu trenutno radimo.” Razlog za podelu prevodilaca u dve grupe je pridodavanje još jednog nivoa sigurnosti, kaže Anzelmo: „Što je manje ljudi u istoj prostoriji, tim su manje mogućnosti da se iz nje išta izvuče.“
Precizna podešavanja na „međunarodnom“ nivou učinila su da Braunovi romani postanu posebno pogodni za primenu ove nove izdavačke strategije. ‘Inferno’ prati zgode Lengdona koji putuje iz Firence u Veneciju, a onda do Istanbula, dok se ’Poreklo’ uglavnom odvija u Španiji. „Braunov ‘Inferno’ je za nas bio posebno važan jer je scena postavljena u Italiji“, kaže Anzelmo. „Osećali smo se nekako više uključeni u knjigu upravo izbog tog istovetnog nacionalnog i kulturnog zaleđa.“
Ovaj “prevodilački triler” osmišljen za rad na ‘Infernu’ bila je prva prilika za takvu vrstu prevođenja. Obično bi prevod Braunovih (i ostalih) romana započinjao tek nakon što bi izašlo englesko izdanje, kada već dospe u vrh liste bestselera; ovakva situacija je ostavljala evropske izdavače da se previjaju i dovijaju kako bi što pre izradili svoje verzije prevoda. To je bio slučaj sa ‘Izgubljenim simbolom’, nestrpljivo i tako dugo iščekivanim nastavkom ’Da Vinčijevog koda’, koji je izašao nakon što su se u bioskopima pojavila dva blokbastera sa Tomom Henksom u glavnoj ulozi, i pošto su već privukli ogromnu globalnu publiku. I dok je ’Izgubljeni simbol’ već prvog dana oborio rekorde prodaje u SAD, Britaniji i Kanadi, njegovi prvi prevodi na italijanski, španski i francuski stigli su do čitalaca tek mesec dana kasnije.
Anamarija Rafo, jedna od tri italijanske prevoditeljke koje su radile u bunkeru je u svojoj preko tri decenije dugoj karijeri prevodila autore poput Kena Foleta i Roberta Herisa. Pre nego što je uzela da prevodi ‘Inferno’, radila je u vrsnom petočlanom timu, sa ciljem da italijanska verzija ‘Izgubljenog simbola’ bude završena za manje od dve nedelje. „Uprkos vrlo brzom prevođenju, izgubili smo tih 15 dana u odnosu na svetsku premijeru koju su imali neki prevodi ovog romana“, kaže Rafo. „U međuvremenu, neki čitaoci su knjigu kupili na engleskom jer nisu mogli da čekaju.“
U vreme kada je ‘Inferno’ objavljen, bilo je očigledno da su se evropska izdanja morala pokrenuti istovremeno sa engleskom verzijom, naročito u vreme kada kupovina knjige na engleskom nikada nije bila lakša. „Danas, od trenutka kada izađe u Sjedinjenim Državama ili Britaniji, praktično svaki bestseler (i gotovo svaku knjigu) možete naručiti na Amazonu i dobiti je u roku od nekoliko dana, što nije bilo slučaj pre 20 godina”, kaže Anzelmo. Ova je praksa još zastupljenija u zemljama kao što je Holandija, gde široko poznavanje engleskog jezika predstavlja pravi izazov za holandske prevodioce. „Ovo je sada mnogo važnije za lokalna tržišta: da se prevodi jedne knjige objave istovremeno, istog dana.“
Izdavači su 2017. odlučili da to ponovo urade za ‘Poreklo’, Braunov peti roman u seriji o Lengdonu. Ovog puta se 26 prevodilaca okupilo u Barseloni, gde je postavljena scena za deo radnje ovog romana. Prevod je organizovala ’Grupo Planeta’, vodeća izdavačka grupa u Španiji i Latinskoj Americi. “Radom na ovoj knjizi je dodatno usavršena čitava procedura”, kaže Rafo. Ovoga puta, prevodioci koji su bili u Milanu i Londonu sada su se našli u istoj prostoriji. Bezbednost je dodatno pojačana i nikome nije dozvoljeno da unosi sopstvene laptopove. Umesto u podrumu, sada su bili u sobi bez prozora na petom spratu ‘Planete’, potpuno izolovani. Rafo pamti kako je klimatizacija konstantno radila maksimalnim kapacitetom. „U Milanu su ga zvali bunker, a u Barseloni smo ga zvali iglo“, kaže ona.
„Usaglašavanje radne satnice i dnevnog rasporeda je bio mali kulturni šok za sebe,“ kaže Delporte. Nordijci su želeli da počnu u osam ujutru, dok su Mediteranci više voleli da se probude kasno i rade do večeri. Kako je grupa ovih frilensera odavno svikla na udobnost svojih domova, trebalo je prilagoditi se novim uslovima. “Rad na knjizi je okupio gomilu pustinjaka, grupu u kojoj je svaki od njih imao svoje ustaljene navike”, kaže Klaudija Konde (Claudia Conde), jedna od španskih prevoditeljki. „Dakle, zajednički rad je bio prilično čudan. Bila je to sasvim izuzetna situacija.”
Timski rad se napokon isplatio. Kada je maja 2013. objavljen u Italiji, ‘Inferno’ je u prva 24 sata prodat u preko 50 hiljada primeraka. ’Poreklo’ je u Španiji veoma brzo rasprodato (prvi tiraž je bio 600 hiljada primeraka), a ’Mondadori’ i ’Planeta’ najavili su dodatnih sto hiljada kako bi zadovoljili potražnju italijanskih i španskih čitalaca.
U filmu koji opisuje njihov rad na knjizi, prevodioci se transformišu u figure nalik nekakvim „tajnim agentima“, dok su u potrazi za izvorom iz kog je prevod iscureo u javnost. Veštine Delporteove i njenih kolega, ipak, i napokon, nikada nisu izgledale tako glamurozno. „Interesantno je snimiti film o našoj profesiji“, kaže ona. „Što je dobro, jer podstiče diskusiju o našem pozivu.“
Na mnoge načine, ovo je suprotno onome za što su se prevodioci prijavili kada su birali svoje samotne, zakulisne linije delovanja. Grčki prevodilac iz Roansarovog filma izjavljuje: „Da sam želeo da radim u kancelariji bez zidova i prostoru gde je svačije radno mesto jedna prelako uočljiva „kockica“, ne bih se odlučio za ovu profesiju.“
Ali, u stvarnosti su iskustva stečena radom na ovom prevodu ustanovila određeni ‘esprit de corps’, osećaj ponosa i međusobne odanosti koju dele članovi grupe. „Malo je prevodilaca koji bi se mogao pohvaliti da je sa grupom vrhunskih prevodilaca radila na istom tekstu, u isto vreme i – u istoj prostoriji“, razmišlja Rafo. „Lepo je kada ste u mogućnosti da razmenjujete ideje“, kaže Demir Inšek. “To je, obično, usamljenički posao.” Sposobnost da zajedno reše probleme i jedni drugima objasne brojne istorijske i kulturne reference; iskustvo koje je većina njih uzimala kao svojevrsno ‘oslobađanje’, uprkos tome što su nekoliko nedelja bili zatvoreni. „Bila su to dva meseca patnje“, uzdahnula je Rafo. “Mada, to bih to ponovo učinila – koliko već sutra.”
Izbijanje pandemije je u Kini, nakon gotovo četiri decenije, ponovo oživelo pitanje koje su vlasti postavile i početkom 80-tih godina prošlog veka: koji je najbezbedniji način upotrebe štapića i serviranja hrane? Problem je i tada, kao i danas, bio identičan – strah od potencijalnog prenošenja bolesti zajedničkim obedovanjem i uzimanjem hrane iz istih posuda, koje mogu biti zaražene salivom nataloženom na štapićima za jelo.
Na večeri u Kini uljudni domaćin koristi svoje štapiće da uzme najukusniji zalogaj iz zajedničkog jela i stavi ga na tanjir počasnog gosta. Na porodičnom obroku, starija osoba to čini za dete. Prijatelji to rade jedni za druge. A svi to rade, inače, sami: nanovo uzimajući komade hrane veličine jednog zalogaja sa rotirajućeg pladnja na sredini stola. Tako je bilo stolećima. A onda je došao Covid-19.
U nekoliko drugih zemalja je pandemija nametnula prilično nezgodna pitanja o dragocenostima poteklim iz tradicije i kulture, kao što je to slučaj u Kini u vezi sa običajima obedovanja. U kineskim medijima priča se o ljudima koji se inficiraju koronom nakon deljenja zajedničkog obroka. Uzgred, nema dokaza da su za to odgovorni štapići za jelo. Takođe, oni koji dele zajednički obrok često izdišu vazduh jedni ka drugima. Ali, kineski stručnjaci upozoravaju da je prenošenje štapićima ipak moguće. I, dok se restorani ponovo otvaraju, lokalne samouprave pozivaju restoratere i ugostitelje da se prilagode onome što se štampa u ’Vremenu zdravstva’ (Health Times), novinama pod kontrolom glasnika Komunističke partije, ‘Narodni dnevnik’ (People’s Daily); tu se aktuelno (i istovremeno duboko tradicionalno) zajedničko deljenje hrane naziva „lošom navikom pri obedovanju“.
Cilj ovog „rata u odbranu jezika“, kako su državni mediji nazvali tu kampanju, jeste promena načina na koji se koriste štapići. One koji obeduju na tipično kineski kontinentalan način (svi sve uzimaju iz svih posuda na astalu), država ohrabruje da koriste posebno osmišljene štapiće namenjene isključivo međusobno deljenoj hrani. Ovi dodatno usavršeni štapići – često dosta duži od uobičajenih i s posebnim oznakama ili bojama –ne smeju se stavljati u usta. Ovi štapići su uobičajeni u ostalim društvima koja koriste štapiće, kao što su Japan i Tajvan, ali prebacivanje sa jedne vrste štapića na druge se u kontinentalnoj Kini često smatra nekom vrstom neprijatnosti i smetnje: nešto što se retko radi, samo u veoma formalnim okolnostima.
U Hubeju, provinciji najteže pogođenoj koronom škole daju internet-časove „kako biti dobar pionir u otkrivanju načina korišćenja novih štapića tokom zajedničkog obedovanja“. Tržni centar u Šangaju, recimo, nudi besplatan parking onim kupcima koji pristaju da ovakve duže verzije štapića koriste u svojim restoranima. Osoblje centra upotrebljava i crveno mastilo za obeležavanje računa kupaca koji pristaju na nove štapiće, a pri izlasku iz radnje po pravilu dobiju neku „nagradicu“ ili „poklončić“. Gradska vlada Pekinga priprema nova pravila o civilizovanomponašanju. Oni zahtevaju upotrebu odvojenih štapića za posluživanje hrane – svaki klijent posebno dobija par koji ne sme stavljati u zajedničku hranu na stolu, jer se hrana prvo kašikom sipa u tanjir, pa tek potom jede (globa za nepridržavanje ovoj novoj uredbi nije određena). Državni mediji, takođe, promovišu zapadnjačku praksu davanja pojedinačnih obroka svakom gostu ponaosob.
Zabrinutost da bi zaražena pljuvačka na štapiću mogla preneti zarazu s jedne osobe na drugu preko zajednički konzumiranog obroka je priča stara je već čitavo stoleće, kaže Q. Edward Wang, autor knjige „Štapići za jelo: Kulturna i kulinarska istorija“. Među prvima u Kini koji su se izborili za reformu i preinačenje starih navika u ishrani je bio jedan lekar rođen u Maleziji, koji je svoje nade polagao u svima dobro znanu „Lenju Sjuzen“ (Lazy Susan): rotirajući okrugli pladanj kojeg prisutni okreću ka sebi ili ka drugima, koristeći se sosovima, jelima i začinima serviranim na njemu (a koji je, usled velike praktičnosti, odavno odomaćen i na zapadu). Verovalo se pre sto godina da će ovaj kuhinjski asesoar smanjiti širenje bolesti, jer bi svako jelo imalo svoju kašiku za posluživanje. “Lenja Sjuzen” je napokon postala deo tradicije obedovanja u Kini – ali ne i kašike za svako pojedinačno jelo.
Koliko su se stvari možda mogle drukčije odvijati da se svojevremeno imalo malo više sluha za neke izjave Hu Jaobanga, koji je 1984. bio generalni sekretar Komunističke partije; on je tada predložio da bi građani, u cilju poboljšanja higijene u ishrani, “trebalo da konzumiraju kinesku hranu na zapadnjački način”… noževima i viljuškama. „Peking je u toj uredbi tada video svetlu budućnost javnog zdravstva – budućnost u kojoj izostaju trdicionalni štapići“, što je svojevremeno bio i naslov u Njujork tajmsu. Huova ideja, međutim, nikada nije zaživela. Hardlajneri, tvrdi linijaši su ga prezirali kao „zapadnjačkog liberala“. Huova smrt 1989. godine je, u stvari, i pokrenula nemire na Trgu Tjenanmen, događaj koji je uticao da ovaj kineski funkcioner bude izbrisan iz zvaničnih knjiga istorije, i to zajedno sa svojom radikalnom idejom. Nedavno su se državni mediji opsetili i prizvali Hua, započevši reciklažu njegavih ideja o higijeni ishrane, i reciklirajući ih kako bi „pojačali svoj trenutni slučaj“. Obedovanje korišćenjem zasebnih posuda ali i zasebnih kašika-kutlača, kako se tvrdi, bila je praksa tokom 3.000 godina istorije Kine, sve do dinastije Tang (618-907).
I dok pozivaju na „revoluciju za trpezarijskim stolom“, državni mediji pažljivo poštuju stav mnogih Kineza da je deljenje sudova svojevrsni znak prisnosti. „Delite hranu, a ne ljubav“ je sada novi zajednički slogan. U glavnom gradu, restoran „Pekinška patka“ nudi posebne štapiće za posluživanje hrane, ukoliko ih gosti zatraže. Ali, konobarica kaže da ima malo zahteva za ovim “bezbednijim” vrstama štapića. U anketi na društvenim medijima, od oko 210 hiljada netizena je njih 27% izjavilo da će koristiti ovaj novi pribor za posluživanje, premda je 30% njih reklo da neće, “jer je to previše naporno i nezgodno”.
Magazin „The Economist“ pokriva pandemiju, obezbeđujući slobodan pristup čitaocima dnevnog biltena “The Economist Today“, uz njihov ‘korona-virus tragač’.
„Potražnja za spavaćim kolima na železničkim linijama između većih nordijskih gradova raste. Imajući u vidu klimatsku krizu, i flygskam, ‘blam zbog letenja’, odnosno, trend putovanja koje ostavlja što manje posledica po životnu sredinu, krajnje je vreme da putovanje vozovima na dužim relacijama učinimo atraktivnim“, kaže Freddy André Øvstegård, član nordijske Zelene levice. Ova ekološka grupa poziva Nordijski savet da pomogne u oživljavanju noćnih železničkih linija.
Noćni voz za Minhen. Timoti Šenk iz Odenzea (9 godina). Dva umorna dečaka u krevetima spavaćih kola Foto: Scanpix/Norden.org
„Želimo da voz bude očigledna i prirodna alternativa za putovanja na relacijama Oslo-Geteborg-Kopenhagen, Stokholm-Kopenhagen i Oslo-Stokholm. Manja podešavanja lokomotiva, vagona i signalizacionih sistema, u kombinaciji sa koordiniranim voznim redom i naplatama karata znatno bi skratili vreme putovanja. Takođe bi bilo lakše putovati vozom nego što je to danas slučaj“, kaže Øvstegard iz Nordijskog saveta (Odbor za rast i razvoj Severnih regija).
Izuzetno interesovanje za vozove
Putovanje vozom, mereno pređenim kilometrima po putniku se od 1990-tih do danas povećalo u svim nordijskim zemljama. Nordijska zelena levica veruje da je presudno iskoristiti zamah generisan ovim brzo rastućim interesom.
„Potrebna nam je jedinstvena nordijska politika za povećanje broja putovanja vozovima. Norveška, Švedska i Danska, posebno, lako bi mogle da zajedno uspostave jednu jedinstvenu železničku mrežu i poboljšaju saobraćanje noćnih voznih linija između skandinavskih prestonica, kao i između njih i ostatka Evrope “, kaže Øvstegard.
Nekoliko članova Nordijskog Odbora za ekonomski rast i razvoj izrazilo je zabrinutost da bi se učestaliji broj putničkih vozova noću mogao ispostaviti kao problem za teretne vozove, koji obično funkcionišu u tom terminu, a Odbor je izrazio mišljenje da je važno razjasniti eventualne sporne a i dodirne tačke, i za njih pronaći razumna rešenja.
Bolji sistemi karata
Nordijski omladinski savet podržava ovaj predlog. Tokom svog zasedanja u Stokholmu oktobra 2019. godine, Savet mladih usvojio je predlog za rad na poboljšanju nacionalnih i prekograničnih železničkih veza. Oni žele da vide napredak što je pre moguće. S obzirom da će trebati vremena za uvođenje transportnih rešenja prilagođenih globalnim klimatskim promenama, Savet mladih smatra da je od suštinskog značaja poboljšati već postojeće usluge, čineći ih pristupačnijim. Jednostavniji i praktičniji sistem izdavanja karata koji funkcioniše preko državnih granica nordijskih zemalja bi bio od velike pomoći i mogao bi se relativno brzo uvesti, pod uslovom da se ispune određeni uslovi.
„Kako sada stvari stoje, kupovina karata za prekogranična noćna putovanja je previše komplikovana. Skandinavske železničke kompanije uključene u donošenje jedinstvenog putnog rešenja razmišljaju samo o tome šta je najbolje za njih pojedinačno. Niko ne koristi holistički pristup. Bitno je da otvore svoje programske interfejse za aplikacije (API) trećim provajderima kako bi mogli razviti nove, integrisane usluge. Moramo olakšati kupovinu voznih karata širom Evrope, na način na koji je danas moguće rezervisati letove, ali još uvek ne i vozne karte“, kaže šefica sekretarijata za Mlade Konzervativce, Amalie Hervad- Jørgensen.
Konzervativci
Na Tematskoj sednici u Helsinkiju, Odbor za rast i razvoj pri Nordijskom savetu je krajem marta nastavio rad na ovom predlogu. Nagla i velika popularnost železnice ide na ruku efikasnijem očuvanju životne sredine, zaključak je ovog tela sastavljenog od pet nordijskih zemalja i tri autonomne regije.
10 najboljih muzeja u blizini železničkih stanica u Evropi – saveti čitalaca:
Od antike do kompjuterskih igara: nikada nije dosadno ukoliko ste radoznali a treba da nekako ispunite par sati pre polaska svog voza s neke od evropskih železničkih stanica. Topla preporuka novinarke Gardijana: posetite neke od muzeja u blizini železničkih stanica; a i muzejske kafee koji nisu nimalo loši, naprotiv.
Muzej kompjuterskih igara (Computerspielemuseum, Berlin)
“Oko 15 minuta hoda od berlinske žel. stanice Istok (Ostbahnhof) nalazi se Computerspielemuseum (9 €/6 €), idealno utočište za stare i mlade koji su odrasli igrajući računarske igre. Tamo se nalaze gomile igračkih konzola, starih i savremenih. Čak se mogu probati i igre poput legendarnog Ponga i Spejs Invejdersa. Kako bi što vernije dočarali „old school“ atmosferu nekadašnjih igraonica, u muzeju imaju i nekoliko izvanrednih soba koje su verni „rimejk“ prostora u kojima su neki od posetilaca uživali dok su bili tinejdžeri. Takođe je zabavna i prilično nasumična, random interaktivna prezentacija plamena DeLoreana iz “Povratka u budućnost” projektovanog na pod. Priredila sam dobru zabavu svojoj ćerki, koja je nagađala da je njena mama “jednom davno” igrala neke od ovih igara, a imali smo priliku i da razmenimo svoja gejmerska iskustva i međusobno se „čelindžujemo“. Suvenirnica je takođe bila veoma kul, s majicama i torbama u retro-stilu.”
Heder Džonson
Muzej Mauritshuis: Hag
“Kako ubiti popodne u Hagu pre polaska voza? Na samo 10 minuta hoda od stanice Den Haag Centraal nalazi se muzej Mauritshuis (za odrasle 15,50 evra, besplatno za mlađe od 19 godina): ovo je mesto na kojem se nalazi čuvena Vermerova ‘Devojka sa bisernom minđušom’. Posetu muzeju mi je predložio jedan ljubazni službenik sa info-pulta na žel. stanici – i tako mi je drago što je to uradio, a mi ga poslušali. Slika izgleda kao da “sija iznutra”, a devojčino lice i minđuše blistaju, isijavajući svetlost iz sedefa. Bio je to pravi trenutak najčistije radosti, stojeći tamo i gledajući je. Uživala sam i u šetnji do Mauritshuisa: okružen je brojnim velikim zgradama i trgovima, uključujući i Plein, sa statuom Villijama III Oranskog, gde možete sesti i naručiti džin-tonik (samo kao predlog).”
Ana
Gučijeva vrtna galerija, Firenca
“Petnaest minuta hoda od železničke stanice u Firenci možete slobodno ući u izložbeni prostor „Gucci Garden Galleria“, smešten u Trgovačkoj Palati (Palazzo della Mercanzia). Troetažni muzej u vlasništvu ovog modnog brenda, kojeg je osmislio Gučijev dizajner Alesandro Mikele sadrži niz prostorija ispunjenih vizuelnom istorijom brenda kroz decenije. Izuzetno upečatljive vitrine u kojima su izloženi komadi Gučijeve odeće kroz istoriju, uz police i stolove sa asesoarima iz 1930-ih. Zatim će neke od posetiteljki izvesno uzdisati na jedinstveno ukrašene haljine i kožne torbe „a la Gucci“. Izloženi su njihovi klasični printovi na tekstilu, uključujući marame i haljine sa cvetnim dezenima, inspirisanim komadima koje je volela da nosi princeza Grejs Keli, uz čudesnu retro-kolekciju pletera iz 1970-ih. U prizemlju muzeja je radnja u kojoj se prodaju knjige o modi i modni časopisi, kao i neki komadi odeće. Poznata ’Gucci Osteria’ Massima Botture smeštena je na terasi u prizemlju, uz nadasve lep zalogaj koji je u sebe vizuelno ‘ušio’ i poznate Gucci ‘šnajderske vizuale’, pa je Gučijev vatromet šarenila prisutan i na zdravom tanjiru.”
Kler
Muzej nameštaja (Hofmobiliendepot), Beč
“Od bečkog Vestbahnhofa, do ovog muzeja imate 10 minuta laganog hoda (10,50 € / 6,50 €). To je, inače, jedna od najvećih kolekcija nameštaja na svetu, fascinantna, uz kuratore koji posetioce veoma dobro vode kroz ovaj nepojmljivo aranžirani lavirint nameštaja, uključujući carske putujuće prestole, komode i umivaonike. Sama stanica je dragulj za sebe, sa staklenim frontovima dizajniranim tokom srednjeg veka, nepretencioznim spomenikom deci spasavanoj tokom bečkog Kindertransporta 1938. Vestbanhof i Hofmobiliendepot predstavljajali su glavne tačke okupljanja mnogih izbeglica u vreme migrantske krize 2015. godine.”
Anita
Muzej savremene umetnosti u Kijasmi, Helsinki
“Muzej moderne umetnosti u Kijasmi (€15 / besplatan ulaz posetiocima do 18 godina), odmah iza glavne železničke stanice u Helsinkiju, je, pa, neverovatan – ne samo zato što ćete videti najlepšu železničku stanicu u Finskoj, koju je dizajnirao legendarni Eliel Saarinen. Radeći jedno vreme kao dadilja u Helsinkiju, tamo sam svakodnevno vodila devojke koje sam pazila. Ne samo što ste u prilici da uživate u čestim postavkama, već su dobre šanse da vas i sama arhitektura zgrade i njeni prostori impresioniraju: Iz prednjeg dvorišta imate sjajan pogled na Finski parlament.”
Ida
Muzej primenjenih umetnosti i zanata, Hamburg
“Museum für Kunst und Gewerbe (ulaz 12€ / 8€) idealno je mesto da ispružite noge između dugih putovanja vozom do Skandinavije; smešten je u parku iza hamburškog Hauptbahnhofa. Sam muzej je u predivnoj zgradi sa ogromnom kolekcijom antikviteta, uključujući drevne artefakte iz svih najvećih religija. Tu su i izvanredne kolekcije klavira, grafika, komada Art Nouveau-a i Bauhaus-a. Vrednost eksponata doprinela je da budu zaštićeni kao baština od svetskog značaja. Topla preporuka: Stalna postavka Umetnost pljačke, s akcentom na kuhinjski i pribor za jelo, koje su u IIsv.r. zaplenili nacisti. U muzeju je permanentno postavljeno sedam aktuelnih izložbi koje su često fokusirane na savremeni dizajn, a tu je i sjajan kafić.”
Aleksandra
Muzej Drugog svetskog rata, Gdanjsk
“Petnaestominutnom šetnjom od ‘Gdanjske Glavne’ (Gdansk Glowny), dospećete do muzeja čija je postavka fascinantna koliko i u neku ruku uznemirujuća (ulaznica od 3.5 evra). Glavna postavka spada među najveće na svetu – ali čak i ako imate tek koji slobodni minut u presedanju između dva voza – vredi ga posetiti – pa makar i preleteti, uprkos njegovoj veličini. Ovde se nalaze prvi snimci Drugog svetskog rata, a fokus je na tragičnom iskustvu Poljske. Izložba govori o tome kako je počeo rat, prikazujući žrtve, počinioce i obične ljude u Poljskoj. Način na koji je postavljena ova „vizuelna priča“ vrlo je kvalitetan i nudi posetiocu emocionalnu i misaonu provokaciju. Ovaj muzej nam je preporučio obližnji hostel u kojem smo boravili; ispostavilo se da je ovo bio jedan od najvažnijih trenutaka naše posete Poljskoj.”
Šeril
Jevrejski muzej, Kopenhagen
“Mnogi muzeji u Kopenhagenu su prepuni umetnina, dizajnerskih komada i onih koji su pristigli iz svih krajeva sveta tokom plovidbi danske kraljevske mornarice. Ipak, predmet koji spada među najinteresantnije – pisaća mašina na jidišu – izložena je u omalenom Danskom jevrejskom muzeju, kojeg su fantastično osmislili Daniel Libeskind i njegov studio (7.75/6.5 evra). Ušuškan među idilične vrtove palate Kristijanborg (1167.), na 15 minuta laganog hoda od glavne železničke stanice u Kopenhagenu, eksponati za sebe prikazuju neverovatnu priču o tome kako je većina danskih Jevreja preživela holokaust nakon evakuacije od strane pripadnika danskog pokreta otpora. Ova masovna evakuacija je, ipak, tek jedan delić viševekovne istorije danskih jevreja prikazane u stalnoj postavci. Eksponati se kreću od sakralnih komada (vezenih Tora s polovine 18. veka) do onih šarmantno profanih (svadbeni meniji iz 1930-ih).”
“U Bolcanu se nalazi čuvena statua-reprodukcija drevnog lovca, poznatog pod imenom Ötzi. Na pravcu kada se od Minhena spuštate ka srcu Alpa i Italiji, neizbežno prispevate u Bolcano, poznatom kao „kapija Dolomita“. Preporuka: ovde neizostavno napravite pauzu u putu, i razonodite se posetom Muzeju arheologije Južnog Tirola (9€/7€) pre no što vas voz ili vozilo „odšlepuje“ do vrhova italijanskih Alpa. Novi dom tog legendarnog gorštaka i lovca koncipirao je norveški studio Snøhetta. Stalna postavka ima svetski poznatog ‘Ledenog čoveka’, Ecija, izvanredno očuvanog unutar komada glečera kojim je bio okovan više od 5.000 godina; pronađen je 1991. na vrhu jednog planinskog prevoja u Ectalskim Alpima. Eci je nastarija prirodna ljudska mumija u Evropi, čijim je otkrićem pružen dragocen i dotad nedostupan uvid u život kalkolitskih Evropljana. Obavestite se i o detaljima dosad obavljenih istraživanja, uz fascinantna saznanja i procene o tome kako je Eci živeo i na kraju umro; izbliza ćete videti i njegovu odeću, komade oružja i drugih predmeta od kojih podilaze trnci: Ötzi – sinonim za dirljivu, dramatičnu i opasnu egzistenciju Homo sapiensa na evropskom tlu 3300pne.”
“Na četvrt sata šetnje obalom reke od železničke stanice u Korku dolazite do Gradske umetničke galerije ‘Crawford’ (ulaz besplatan). Radi se maloj, ali savršenoj umetničkoj kolekciji koja prikazuje dela irskih umetnika, među kojima su Seán Keating, Dorothy Cross i Norah McGuinness, ali i mnogi drugi znameniti irski kreativci. Njegova kompaktnost nameće da se, usled gotovo fizičke bliskosti s eksponatima, ‘povežete’ s umetničkim delima iz Krofordove postavke; moju dvogodišnju ćerku tretirali su kao ‘malu poklonicu umetnosti’, a ne kao ‘nestašnu osobicu’ koja bi u tom skučenom prostoru mogla da u trenu napravi džumbus. Sjajna, nadaleko poznata kafeterija ovenčana nagradama je prava glazura (bukvalno!) na torti. Umetnička dela koja smo tamo videli su nas impresionirala, ostavši nam u trajnom sećanju.”
Poenta je bila u doprinosu mašte kreativaca sa ciljem predstavljanja današnjeg doba, dakle, jedno stoleće od njih; da zamisle kakav će biti život u 2000. godini. Portal Collective-Evolution piše da su te ilustracije prvobitno izlazile u formi razglednica, ili kartica-sličica u kutijama za cigarete ili cigare (paralela, sličice koje su nekada išle uz mitske petnaestogramske čokolade “Životinjsko carstvo”).
Kartice prikazuju svet 2000. iz ugla onih koji nisu naučnici, već umetnici. Neke od tih jedinstvenih ilustracija su, zapravo, potpuno tačna predstava našeg doba (uključujući poljoprivredne mašine, robotske uređaje, leteće mašine itd).
Ovo bi trebalo da ponovo uradimo danas, i zamislimo kakav će život biti 100 godina od danas. Takođe, ako vam se ovo svidelo, bacite pogled na ove otkačene starinske oglase, koji bi danas bili – zabranjeni.
Kobi Brajant je za sobom ostavio trajan pečat kinesko-američkog prijateljstva.
Tragični odlazak Kobija Brajanta 26. januara 2020. predstavljao je šok i poraznu vest za sve ljubitelje sporta širom planete, uključujući i milione onih u Kini koje je ta tragična vest iz temelja potresla. Dva su posredna faktora izrazito uticala na stvaranje tako emocionalne reakcije u kineskoj naciji – na njihovu iskrenu naklonost i divljenje koje su gajili prema ovom legendarnom košarkašu, koji je ujedno predstavljao i istinsku ikonu američke kulture.
Prvo, iako je smrt Kobija Brajanta nastupila usred krize nastale izbijanjem smrtonosne pandemije, koja se prvo širila Kinom, vesti o padu helikoptera u kojem su se zatekli njegova ćerka i on, kao i još sedam osoba su 27. januara dominirale kineskim društvenim medijima i pretraživačima: na kineskom pretraživaču Baidu su reference na reč „Kobe“ dostigle sedam miliona, što je u tom momentu bilo šest puta više od kombinovanih pretraga na pojmove „Vuhan“ i „pneumonija“. Istog dana, internet-pretraga koja se ticala Kobijeve smrti dostigla je milijardu pretraga na kineskom sajtu za društvene medije Weibo, dok je bio više nego dvostruko pretraživan u odnosu na sledeći najtraženiji pojam, koji se ticao potvrđenih slučajeva infekcije koronom u Kini“, donosi dnevni list-portal South China Morning Post.
Drugo, odnosi Sjedinjenih Država i Kine drastično su se pogoršali tokom poslednjih nekoliko godina. Neki političari i uticajni glasovi u javnom mnjenju kako Vašingtona tako i Pekinga su počeli da doživljavaju onu drugu zemlju kao suparnika – a možda čak i kao neprijatelja. U Sjedinjenim Državama, politička retorika koja promoviše sveobuhvatnu „razdvojenost“ , odnosno, „odvajanje od te druge zemlje“ – uključujući oblasti kulture i obrazovanja – razdvajanje “od svega što je iz Kine“, izgleda da su zamenili višedecenijsku politiku pozitivnog angažmana upravljenog ka najmnogoljudnijoj zemlji sveta. Nacionalizmi, uz obostrano pojačane strahove i podozrenje, počeli su da eskaliraju u obe ove zemlje.
U takvim okolnostima, spontani i masovni javni memento za Brajanta je u Kini prevazišao zajednički spomen na jednog izuzetno talentovanog sportistu; jer, uticaj kojeg je Kobi imao u svetskim okvirima, kao i divljenje koje su prema njemu gajili kineski građani, podsećaju da odnosi Sjedinjenih Država i Kine nisu “tek neki odnosi” između dve države, već bi na njih trebalo gledati i kao na veze među ljudima, koje su samostalno negovali građani ovih zemalja. Kobijeva ogromna popularnost u Kini odražava njegovu dugogodišnju blagonaklonost prema kineskom narodu, uz trajni uticaj koji je ostavio na javnu odnosno zvaničnu diplomatiju.
Mnogi kineski fanovi su na društvenim medijima iskazali svoja osećanja koja su u mladosti gajili prema njemu, u vreme kada je Kobi bio njihova inspiracija. Evocirali su se i Kobijevog potpisa, “Mamba mentaliteta”, koji im je bio podsticaj da istraju u teškim vremenima, poput onog sa kojim se trenutno suočavaju – baš kao što je Kobi činio, i na košarkaškom terenu a i u svom privatnom životu.
Kobi je na sebe gledao kao na nekog ko je više od sportiste; jer, nije samo košarka ta koja je definisala njegovo nasleđe (između ostalog, tečno je govorio španski i italijanski i bio odličan poznavalac vina). Po timskom osvajanju svog četvrtog NBA šampionata 2009. godine, Kobi je po četvrti put posetio Kinu i tamo osnovao „Kineski fond Kobi Brajant“ (Kobe Bryant China Fund) u partnerstvu sa Fondacijom Soong Ching Ling, jednom od najvećih kineskih dobrotvornih organizacija. Prva donacija Fonda bila je grant od pet miliona juana (705. 000 USD) koji je imao za cilj rekonstrukciju područja pogođenih zemljotresom 2008. u Sečuanu, uz promovisanje sportskih aktivnosti za decu.
Tokom intervjua sa kineskim televizijskim voditeljem Šui Džunijem, Brajant je izrazio želju da pomogne deci i u Kini i Sjedinjenim Državama, naime, kako bi međusobno učila o kulturi one druge zemlje, te na taj način proširili svoje horizonte – a sport je zajednički, univerzalni jezik. Fond je od tada u SAD podržao nekoliko grupa kineskih tinejdžera koji su se uključili u kulturne razmene na potezu SAD-Kina. Na javno održanom pomenu Kobiju Brajantu i njegovoj ćerki Đijani održanoj 24. februara, Vanesa Brajant, Kobijeva supruga je u svom govoru spomenula da je Đijana umela da tečno govori i čita mandarinski kineski, pa čak i da ga piše.
Posećujući Kinu u preko 10 navrata tokom perioda od 22 godine, Kobi ne samo što je pokazao svoje iskreno interesovanje za zemlju koja se preobražava izvanrednom brzinom, već je mladim Kinezima omogućio da prepoznaju deo sebe u njemu. Čak i kada se penzionisao i napustio aktivno igranje košarke, Kobi je redovno ažurirao svoj internet nalog na Vejbou, kačeći svoje privatne video-zapise i poruke namenjene milionima kineskih fanova (10.11mln). Ove potrage su učvrstile osećaj povezanosti između američke sportske ikone i najveće košarkaške publike na svetu. Neki kineski studenti na školovanju u Sjedinjenim Državama su čak izjavili kako su odlučili da pohađaju škole u Los Anđelesu samo da bi bili blizu Stejpls centra, u kojem je Kobi igrao za El-Ej Lejkere.
Sport, nažalost, nije imun na politiku i nacionalističko raspoloženje, a NBA nije izuzetak. U stvari, s obzirom na svoju duboku komercijalnu uvezanost sa Kinom, NBA je ponekad preuzimala ulogu „gromobrana“ koji je „sprovodio elektricitet“ potekao iz nacionalizama. Pre nekoliko meseci, na primer, kada je Deril Mouri, generalni direktor Hjuston Rokitsa tvitovao o hongkonškim protestima, izazvao je bes i osudu i kineske vlade i javnosti. Kao odgovor na to, kineska državna radio-televizija CCTV je obustavila emitovanje NBA meča između El-Ej Lejkera i Bruklin Netsa, dok su nacionalistički postovi ispunjeni besom potresali društvene medije u obe zemlje.
Uprkos sporenjima oko kontroverznih pitanja koja uključuju NBA i Kinu, izdržljivost veza na nivou pojedinaca, poput onih koje su stvorene između Kobija i kineske javnosti dokaz su da dobra volja i međusobno povezivanje mogu izdržati test “zvaničnih” državničkih neslaganja, onih na nivou političkih predstavnika. Hiljade domaćih navijača je tokom Olimpijskih igara u Pekingu nosilo dresove Lebrona Džejmsa i Kobija Brajanta, uz NBA logotipe izmešane s amblemima kineske zastave, puneći košarkaške arene u kojima su se Kinezi sjatili kako bi gledali njih dvojicu i ostale NBA gladijatore. Neki kineski navijači izrazili su kontradiktorna osećanja, u rasponu od ljubavi prema svojoj domovini, ljubavi prema jednoj izrazito američkoj sportskoj igri i ljubavi prema američkim sportistima, koji su uticali na njih tokom perioda odrastanja. Njihovo unutrašnje otkrivanje proizašlo je iz čvrstih veza, iskovanih od ambasadora kulture kakav je bio Kobi Brajant.
U vreme intenzivnog političkog i ideološkog sukoba, Kobijevo nasleđe i uticaj u Kini dovodi u pitanje stav nekih Amerikanaca koji gaje predrasude kako kineska omladina naprosto razmišlja „mozgovima ispranim antiameričkom propagandom“, što bi moglo podstaći kulturni sukob između Kine i Sjedinjenih Država. Ta veza – na primer, lična interakcija koju je Kobi imao sa kineskim narodom – bila je važan temelj kinesko-američkih odnosa u poslednje četiri decenije. I, dok će brojnim ožalošćenim američkim fanovima Kobi ostati u neizbrisivom sećanju – uz zavet da će čuvati njegovu zaostavštinu i doprinos – oni bi, takođe, svoju inspiraciju mogli naći i u Kobijevim nastojanjima da širi prijateljstvo i veze koje spajaju kulture i narode širom sveta.
Cheng Li, Qiuyang Wang (China-US Focus, Brookings Institution)
Krasnopis se još opire modernim tehnologijama, a o prednostima pisanja rukom i moći koju imaju beleške nad računarima je na ovom mestu već bilo reči. Ovo je tekst preuzet sa portala Slobodne Evrope.
Decenijama je vežbanje rukopisa bio jedan od ključnih, mada ne uvek omiljeni, predmet u školama širom planete. Međutim, sa sve rasprostranjenijom upotrebom kompjutera, u pojedinim zemljama pisanje rukom počinje da se izostavlja iz redovnih školskih programa, sa obrazloženjem da deca, a naročito buduće generacije – mogu da funkcionišu i bez ove veštine.
Tajler Mider ima 13 godina i ide u osmi razred u školu u blizini Čikaga. Odličan je đak. Priseća se da je u trećem razredu bio veoma uzbuđen kada je učitelj počeo da uči njega i njegove vršnjake pisanju rukom:
„To mi se veoma sviđalo jer volim da pišem brzo, a pisana slova su veoma pogodna za to”.
Međutim, problem je bio u tome što su ti časovi trajali samo pola godine. Nakon toga, Tajler nikada više nije imao časove na kojima se vežbao rukopis. Nakon izvesnog vremena, počeo je da piše velikim, štampanim slovima.
„I njima pišem veoma brzo, ali tekst je u estetskom smislu veoma ružan. Kada bih imao više časova za vežbanje rukopisa, to bi izgledalo malo lepše”.
Njegova majka Meredit (Meredith) setno se seća kada je u školi vežbala rukopis. Ti časovi su trajali nekoliko godina, što je podrazumevalo vežbanje pojedinih slova u nedogled, pre nego što se pređe na jednostavne reči, a potom rečenice. Zbog toga je njen rukopis danas elegantan i čitak, za razliku od njenog sina. Meredit kaže da je nedavno uvidela problem kada je ostavila poruku Tajleru pisanu rukom, pre nego što je otišla na posao:
„Čak se i ne sećam šta sam napisala. Verovatno nešto u stilu – Želim ti prijatan dan, zovni me kada se vratiš. Nakon mog odlaska, pozvao me je i kazao – Mama, zovem te da ti kažem da sam video tvoju poruku, ali ne mogu da pročitam šta si napisala. Razaznao sam nekoliko reči, ali ne mogu da utvrdim šta piše. Očito je da sam bez razmišljanja ostavila poruku pisanim slovima, a on nije mogao da pročita čak ni deo. Zbog toga sam bila malo tužna”.
To je sve češća dilema mnogih generacija u meri u kojoj globalni razvoj tehnologije omogućava kontakt dece pre sa tastaturom kompjutera nego sa perom i papirom.
U SAD je lepo pisanje bilo važan deo osnovnog obrazovanja. Sada su u više od 80 odsto javnih škola ukinuti časovi na kojima se vežbao rukopis. To vreme se sada koristi za učenje kucanja i druge tehnološke veštine.
Ovaj trend zabrinjava mnoge pristalice lepog pisanja, ili, narodski rečeno, krasnopisa.
Barbara Geti (Getty), koautorka je knjige „Piši sada”, priručnika čiji je cilj da pomogne u popravljanju aljkavog rukopisa. Ona je provela više od četiri decenije u državi Oregon, učeći decu i odrasle radnike lepom pisanju.
Geti je uverena, na osnovu svog iskustva, da su đaci imali veliku korist od sporog ali upornog učenja pisanja rukom.
„Mislim da deca vole da pišu. Oni obožavaju da prave razne znakove na papiru. No, ljudi smatraju da pisanje rukom nije bitno. Tome se posvećuje veoma mala pažnja, osim nekolicine učitelja, entuzijasta koji su zainteresovani da njihovi đaci čitko pišu. Stoga sam veoma tužna što se u javnim školama jedva pominje vežbanje rukopisa”.
Sve je očigledniji trend u mnogim zapadnim zemljama da škole stavljaju naglasak na kvalitet sadržaja tekstova đaka, a ne na osnovne veštine kao što su lepo pisanje, izgovor, ili čak gramatika.
Tradicija očuvanja pisma
Takva logika je u suprotnosti sa tradicionalnim razmišljanjem u sredinama kao što je Avganistan, gde je, prema narodnoj izreci, „lep rukopis – polovina znanja”. U Avganistanu, deca još uvek vežbaju da pišu veoma složenim Dari i Paštu pismom, koje počiva na arapskom.
U Rusiji deca počinju da uče da pišu ćirilicu sa šest godina i ti časovi traju tri do četiri godine, tako da nemaju problem da čitaju tuđe rukopise i dokumente.
Pojedini zapadni stručnjaci se pribojavaju da će mlađim generacijama uskoro biti teško da čitaju pisane tekstove i druge oblike ortografije, kao da je reč o srednjovekovnim rukopisima.
Stiv Grejem (Steve Graham), profesor obrazovanja na državnom Univerzitetu u Arizoni priznaje da ima „užasan” rukopis i da nije nostalgičan zbog nestanka umetnosti lepog pisanja.
Mnogi aktivisti, koji se zalažu da deca i dalje vežbaju rukopis, smatraju da će buduće generacije biti toliko neupućene u pisane tekstove da neće biti u stanju da se potpišu, čitaju istorijske dokumente ili pismo od bake.
Grejem, međutim, smatra da je pomenuti argument previše izdramatizovan:
„Ljudi navode kao primer da deca neće moći da pročitaju Ustav SAD. Kao kontraargument se može navesti: a koliko zaista često čitate američki Ustav? Drugo, ovaj dokument postoji i kao štampani tekst. Time nije izmenjena njegova sadržina. Sa druge strane, ne mislim da će rukopis izumreti. To je, za sada, najeftinije sredstvo za pisanje.”
Mada većina ljudi piše dovoljno čitko da se može razumeti, oni sa lepšim rukopisom imaju veće izglede da se njihovo napisano mišljenje ozbiljno shvati. S druge strane, „aljkava škrabala” mogu da se suoče sa neprijatnim iskustvom da se njihove tako napisane ideje ne poštuju previše.
Slično tome i deca mogu da osećaju veće samopouzdanje prilikom skiciranja teksta, ako su ovladala veštinom držanja pera i brzog i čitkog pisanja.
Profesorka Geti, koja je učila pisanju ne samo decu već i policajce, radnike, advokate i lekare – koji su poznati po najgorem rukopisu – kaže da je videla na stotine ljudi koji imaju probleme na poslu i u školi zbog nesposobnosti da pišu uredno.
No, ona ističe da osim profesionalne vrednosti lepog pisanja, postoji i emocionalna strana. Kao profesionalni kaligraf, koji i dalje piše rukom pisma i zahvalnice svakog dana, Geti kaže da će postepeno nestajanje lepog rukopisa imati i cenu na emotivnom planu:
„Reč je o nečemu veoma ličnom. Naš korak je osoben, naš govor je ličan. Kada dobijete pismo u poštanskom sandučetu, možete da zaključite od koga je, ako znate osobu jer se ona identifikuje svojim rukopisom. Nadam se da će ljudi uvideti da je pisanje rukom od suštinskog značaja za njih”.
Važna informatička pismenost, ali i tradicija lepog pisanja
Klasično pisanje olovkom svakodnevna je praksa u školama Srbije i čini najznačajniji deo nastave, uprkos ubrzanoj kompjuterizaciji društva. Iako je informatička pismenost sve važnija u školi i svakodnevnom životu, svi obrazovni programi od prvog razreda bazirani su na pisanju rukom.
Pisanje u mlađim razredima osnovnih škola u Srbiji svakodnevna je praksa, pa đaci u prva dva razreda nauče pisana i štampana slova ćirilice i latinice.
Vasilije Savić, učitelj sa 15 godina staža, kaže da je danas, kao i pre nekoliko decenija, pisanje jedna od najvažnijih stvari u nastavi:
„Pisanje je zastupljeno u svakoj aktivnosti, svaki nastavni čas. Svodi se na dečji ručni rad. Bez pisanja i čitanja nemoguće je pratiti nastavni plan i program. Kompjuteri će sigurno uticati na kvalitet nastave i ubrzati edukaciju dece, ali ne verujem da je moguće zameniti ovu praksu nekom drugom.“
Informatika kao nastavni predmet u programu je tek od sedmog razreda, pa se kompjuterskoj pismenosti u školama deca uče od 13. godine ili prethodnim radom kod kuće, što im u školskim klupama pruža više šansi za klasično pisanje.
Vesna Fila iz Ministarstva prosvete Srbije kaže da će ono u dosadašnjem obimu i ubuduće ostati neizostavan deo obrazovanja, i da će teći paralelno sa informatičkom pismenošću:
„Pisanje neće nikada izgubiti bitku, kao što nikada neće film izgubiti bitku pred televizijom. Pisana reč je sve i mi učimo decu pisanju rukom. Ona pišu dobro. U svim školama u svetu je pisanje osnov, ali vrlo brzo se prelazi na informatičku pismenost. U većini zemalja sveta deca uče samo jedno pismo, a kod nas dva – i latinicu ćirilicu. To je teže, te deca brže odustaju i prelaze na kompjuter.“
Istraživanja u Srbiji pokazala su da je sve manje odraslih koji koriste pisana slova, jer se u eri interneta, e-mailova, facebook-a, i ostalih pogodnosti modernog života smanjila potreba za pisanjem.
Najviše ih koriste mlađi osnovci koji još uvek uživaju da, nakon što na časovima nauče šta su „kosa tanka”, „uspravna debela”, „kvačice” i ostali detalji, upotrebe stečeno znanje:
„Meni je to zabavno.“
„Najviše volim da pišem na slobodnu temu.“
„Najteža su mi slova koja sam zaboravila. Zaboravila sam kako se piše veliko J.“
„Više volim pisanje jer mi se sviđa.“
Kaligrafija gotovo nestala
Oblike pisma đaci u Srbiji uče iz bukvara, koji su uzor učenicima u najmlađim razredima osnovnih škola, dok klasično pisanje kasnije, manje ili više, svako koristi na svoj način.
Profesorka Olivera Stojadinović, koja na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti predaje pismo, kaže da je još uvek, bez obzira na kompjutere, savremeni život nezamisliv bez znanja pisanja:
„U Srbiji, u svetu, svuda pisanje ima budućnost. To je kulturna tekovina bez koje se ne može. Kao što ne možete da funkcionišete ako ne razgovarate. To je jedan vid komunikacije, bez obzira na sve računare, SMS, mobilne telefone. Ako nestane struje, moraćemo da pišemo opet. Uvek ćete morati nešto da popunite i napišete. Ne možete sve da radite na kompjuteru na času u školu. Brže je da se napiše, nego da se kuca na računaru.“
U vremenu novih tehnologija u Srbiji skoro da se izgubila umetnost lepog pisanja. Kaligrafijom se bave retki pojedinci koji su vezani za udruženja za očuvanje ćiriličnog pisma i neki umetnički fakulteti i škole, dok se ona u svakodnevnom životu i trci za novcem svela na slovni kompjuterski dizajn u pravljenju pozivnica za venčanja, rođendane i poslovne prijeme.
Vlada Vučinić, direktor beogradske Osnovne škole „Starina Novak”, kaže da postoji i šira potreba učenja lepog pisanja:
„Nemamo poseban predmet kaligrafiju i slično, ali knjige i dokumenti koji nam ostaju kao kulturna baština još uvek su pisani rukom. Ono što predstavlja izvor za određivanje identiteta određene kulture i naroda, zapravo su takvi predmeti i artifakti koji su pisani rukom.“
Tinejdžeri u Srbiji sve više su okrenuti novim tehnologijama, a sve je manje onih koje zanima pisanje:
„Pisanje je dosadno.“
„Od pisanja me boli ruka.“
Iako nove tehnologije osvajaju sve veći prostor u srpskom društvu, Vlada Vučinić zaključuje da je pisanje rukom tekovina koja se ne sme izgubiti:
„Digitalna tehnologija i primena digitalne tehnologije u raznim informacijama je tekovina koju ne smemo izgubiti. Ako bilo koje od ove dve tekovine zanemarimo i potisnemo mi smo na gubitku.“
“Zarazni sadržaj”: Naslovna stranica knjige Edvarda Dženera
Dobri doktor: Portret Edvarda Dženera
Uočite razliku: Dva školarca usred epidemije malih boginja u Lesteru iz 1900.
Ovo bi moglo naštetiti Prvoj vakcinaciji Edvarda Dženera iz 1796 (Slika: Melingue Gaston)
Počeh li da vam mučem: slika „Predivni efekti kravljih boginja” prikazuje Džejmsa Gillreja (1802) koji ismeva sve one koji su verovali da bi vakcinacija mogla da ljude pretvori u stoku 
Tokom intervjua sa kineskim televizijskim voditeljem Šui Džunijem, Brajant je izrazio želju da pomogne deci i u Kini i Sjedinjenim Državama, naime, kako bi međusobno učila o kulturi one druge zemlje, te na taj način proširili svoje horizonte – a sport je zajednički, univerzalni jezik. Fond je od tada u SAD podržao nekoliko grupa kineskih tinejdžera koji su se uključili u kulturne razmene na potezu SAD-Kina. Na javno održanom pomenu Kobiju Brajantu i njegovoj ćerki Đijani održanoj 24. februara, Vanesa Brajant, Kobijeva supruga je u svom govoru spomenula da je Đijana umela da tečno govori i čita mandarinski kineski, pa čak i da ga piše.
Uprkos sporenjima oko kontroverznih pitanja koja uključuju NBA i Kinu, izdržljivost veza na nivou pojedinaca, poput onih koje su stvorene između Kobija i kineske javnosti dokaz su da dobra volja i međusobno povezivanje mogu izdržati test “zvaničnih” državničkih neslaganja, onih na nivou političkih predstavnika. Hiljade domaćih navijača je tokom Olimpijskih igara u Pekingu nosilo dresove Lebrona Džejmsa i Kobija Brajanta, uz NBA logotipe izmešane s amblemima kineske zastave, puneći košarkaške arene u kojima su se Kinezi sjatili kako bi gledali njih dvojicu i ostale NBA gladijatore. Neki kineski navijači izrazili su kontradiktorna osećanja, u rasponu od ljubavi prema svojoj domovini, ljubavi prema jednoj izrazito američkoj sportskoj igri i ljubavi prema američkim sportistima, koji su uticali na njih tokom perioda odrastanja. Njihovo unutrašnje otkrivanje proizašlo je iz čvrstih veza, iskovanih od ambasadora kulture kakav je bio Kobi Brajant.
