“Nauka nikada neće imati odgovore na sva pitanja”: Ričard Dokins, Margaret Etvud i drugi predviđaju budućnost.
Danas se otvara Londonski festival knjige, a ovogodišnja manifestacija ima za temu “Život u budućim vremenima”; ličnosti iz sveta nauke ali i sci-fi pisci podelili su sa posetiocima svoje vizije budućnosti čovečanstva.
Evo šta kaže Ričard Dokins, autor knjiga Sebični gen” i “Zabluda o bogu” (Richard Dawkins: The Selfish Gene, The God Delusion)
Postoji ozbiljan rizik od klimatske katastrofe koja se može uskoro dogoditi. Još jedna alarmantno verodostojna mogućnost u ovom veku je ta da će oružje za masovno uništenje – koje je osmišljeno upravo s ciljem da ga spreči – doći u posed zabludelih ljudi za koje “odvraćanje” ne znači ništa. Pod pretpostavkom da preživimo tako stvorenu katastrofu, spoljne opasnosti mogu se izbeći nekom novom tehnologijom poniklom iz briljantnih poduhvata sletanja na komete. Svet dinosaurusa okončao se onog trenutka kada je kometa ili veliki meteorit, udarom o površinu Zemlje, oslobodio ogromnu snagu koja je razorila gotovo sav tadašnji kopneni život na Zemlji. Ovo će se, najzad, u svoje vreme, i dogoditi. Manji ali i dalje opasni udari iz kosmosa predstavljaju stalnu opasnost, iz stoleća u stoleće, bez prekida. Budući teleskopi poboljšaće naš opseg detekcije, produžiti vreme od upozorenja do trenutka katastrofe, a inženjere daleko ranije upozoriti na opasnost od asteroida, kako bi se što bolje pripremili za presretanje gromade i njeno skretanje u bezopasnu orbitu.
U svetu nauke, DNK sekvenciranje postaće sve brže i jeftinije što će uneti revoluciju u medicini, taksonomiji (klasifikaciji vrsta i tipova) kao i u oblasti kojom se bavim – evoluciji, a da ne pominjemo forenzičke dokaze na sudu. Embriologija i biologija matičnih ćelija napredovaće divovskim koracima. Nove tehnike snimanja omogućile bi da paleontolozi i arheolozi dobiju uvid šta je pod zemljom i to bez kopanja. Razvoj kompjuterske grafike u kreiranju virtuelne stvarnosti napredovaće do tačke gde će se zamagliti granica između virtuelne i spoljašnje realnosti. Očekujem nastavak bespilotnog istraživanja svemira, mada sa ekonomski nametnutim prekidima. Za nešto više od 50 godina biće moguće i uspostavljanje samoodrživih kolonija na Marsu. Čovekov put ka drugim zvezdanim sistemima očekuje nas tek mnogo dalje u budućnosti, mada je izvesna radio-veza sa vanzemaljskim naučnicima veoma prisutna mogućnost. Međutim, ova komunikacija može biti osujećena vekovima koji su potrebni da brzina svetlosti radio-signala stigne do njih, a potom i njihov odgovor do nas; time će komunikacija (za neko vreme, ili večito?) biti isključena.
Margaret Etvud (Margaret Atwood), kanadska spisateljica i eko-aktivista
Da li ćemo za pola veka imati planetu iole podnošljivu za život? Ako ubijemo okeane – igra je gotova. Onda više neće biti kiseonika za disanje srednje klase sisara. Okeani proizvode 60%-80% našeg kiseonika. Njihovo pregrevanje i pretvaranje u deponije pune plastike mogli bi zapečatiti našu propast. Nadam se da ćemo biti dovoljno pametni kako bismo izbegli takvu sudbinu. U mojim knjigama postoji obilje podjednako strašnih ideja, mada deluje da ubedljivo prednjači upotreba krvi mladih ljudi za podmlađivanje bogatih staraca – o čemu sam pisala u knjizi Srce poslednje umire (The Heart Goes Last). Ovo se već uveliko dešava. Nastojim da izbegnem predviđanje “budućnosti”, jer ima toliko promenljivih opcija i mogućnosti; samim tim, i toliko mogućih budućnosti. Ali u nešto se mogu opkladiti: za 25 godina neću biti na planeti – osim ukoliko, naravno, ne izbacim pipke i posisam krv kako bih se podmladila.
Marcus Dusutoj (Marcus du Sautoy), profesor Javnog razumevanja nauke na Univerzitetu Oksford i autor knjige “Ono što ne možemo znati” (What We Cannot Know)
Ako bih bio u stanju da komuniciram 100 godina u budućnosti počev od danas, i tada razgovarati sa budućim profesorom za Javno razumevanje nauke na Oksfordu – katedru koju je 1995. ustanovio Ričard Dokins, i na kojoj zasigurno tada neće biti mene, iako već neko vreme najavljuju konačno rešenje protiv starosti – pitam se da li će on/ona/ono imati sve odgovore koje mi danas nemamo. Hoćemo li dobiti odgovore na sva velika pitanja nauke koja su sada otvorena? Mislim da ćemo shvatili šta je to tamna materija kao i šta je uzrok ubrzanom širenju svemira. Postoje li, međutim, i pitanja na koja nikada nećemo znati odgovor, bez obzira koliko na njih budemo dugo čekali? Da li ćemo ikada saznati da li je svemir beskonačan? Možemo li definitivno saznati šta se desilo pre Velikog praska? Predviđam da nauka nikada neće imati odgovore na sva pitanja. Jer – bilo bi strašno kada bismo to bili u stanju. Nauka je živa, a njeno disanje zavisi od ovakvih pitanja na koja nemamo odgovor. Ali, može li biti takvih nedokučivih pitanja na koje nikada nećemo imati odgovore? Ovo je pomalo zastrašujuća enigma koja visi nad glavom svakog naučnika.
Loren Bukas, autorka knjiga “Blistave devojke” i “Isklizavanje” (Lauren Beukes: The Shining Girls, Slipping)
Za 10 godina, naš mobilni telefon (ili, možda bolje rečeno, lični mobilni uređaji) postaće nam, doslovce, sve; lična karta, pasoš, skladište za lozinke – neraskidivo povezan sa našim identitetom i onim što proživljavamo od rođenja. Vlasti će biti u stanju da im pristupe u svakom trenutku, a takođe da ga koriste kako bi nas kontrolisali. Seks sa robotima ili u virtuelnom prostoru biće za 25 godina uobičajena stvar, a u nekim slučajevima i poželjna – pogotovo ako i naša inteligencija bude dizajnirana “onako kako nam odgovara”. Ovo će učiniti da osetimo žudnju i nostalgiju za “dobrim starim vremenima” pravog zavođenja i vatre koja bukne u istinskom susretu dva ljudska bića – čak i ako ta veza ne bi imala smisla. U toj virtuelnoj realnosti, putovaćemo na mesta koja su čuda prirode, i to uglavnom zbog toga što će ta mesta biti uništena globalnim zagrevanjem. Onda će te lokacije postojati još samo u virtuelnoj realnosti, a razlog tome biće i vazdušni saobraćaj, koji će postati pakleno nepodnošljiviji, pa niko neće želeti da preduzima daleka i dugotrajna putovanja. Nadam se da ćemo u tom budućem svetu još uvek posedovati građanske slobode. Za 50 godina od danas, priželjkujem ostvarivanje potpune emancipacije svih žena, slobodu ličnog izbora kao i informisanje i obrazovanje za sve ljude, kako bi živeli svoje živote onako kako oni žele. Mislim da ima velikih šansi da se to i ostvari.
Etgar Keret, autor knjige “Sedam dobrih godina” (Seven Good Years)
Kao roditelj, mislim da je najveći izazov –a uvek će to i biti – da mi, kao roditelji, i dalje služimo kao “interfejs” tj spona između deteta i sveta koji nas okružuje, a koji je veoma često skoro besmislen. Tehnologija može napredovati divovskim koracima ali će ljudsko ponašanje ostati nepredvidivo i često veoma teško objašnjivo. Mislim da je sadašnji trenutak već dovoljno težak i takoreći van kontrole. Stvari ćemo morati rešavati postepeno, jednu po jednu – ali, uopšteno govoreći, stvari će prvo ići nabolje, potom će postati još gore, da bi ponovo postale bolje.