Tag Archives: Angela Merkel

Šumpeter: Mafijaši su odlični menadžeri

Mafijaške familije u Napulju su izuzetno dobre u vođenju poslova. O biznis modelu mafije i razlozima zbog kojih se treba ugledati na njihov model poslovanja piše londonski The Economist.

Jednostavan način da oživite diskusiju za vreme monotone večere je da pitate goste, koja je njihova omiljena krimi serija? Da li je to “The Wire”, sa svojom kompleksnom slikom podzemlja Baltimora? Ili “The Sopranos”? Ili možda “Breaking Bad”? Sada postoji novi kandidat za najboljeg – “Gomora”, drama o nekoliko italijanskih bandi poznatih kao Kamora koja vodi carstvo kriminala iz svoje baze u Napulju.

“Gomora” je serija o kojoj se u Italiji strasno raspravlja od trenutka kad je prvi put emitovana, pre dve godine. Prodata je u 50 zemalja, a prva epizoda premijerno je prikazana na američkom Sundance TV ove nedelje. Ova serija je daleko mračnija nego ostale tri. Gangsteri nisu simpatični monstrumi poput Tonija Soprana, već samo čudovišta. To je realnije. Autor knjige po kojoj je snimljena serija, Roberto Saviano krije se otkad je Kamora donela smrtnu presudu protiv njega 2006. godine, a snimanje serije u žestokim napuljskim predgrađima, često je prekidano zbog lokalnog nasilja.

Jedna od najupečatljivijih činjenica o Kamori je koliko su oni dobri u poslu. Oni su preuzeli biznis od sicilijanske mafije koja je bila najpoznatije udruženje mafijaša, delimično zbog poteza italijanske države koji su doveli do smanjenja moći Koza nostre (Cosa Nostra) od sredine 1990-tih. Strategija Kamore da se fokusira na drogu, posebno kokain, takođe se isplatila. Ova grupa rukovodi najvećim delom trgovine drogom u Evropi, uključujući i najveće tržište narkotika na otvorenom, na kontinentu, u Sekondiljanu (Secondigliano), severoistočno od Napulja.

Kamora je organizovana kao tipična korporacija, sa jasnom strukturom i piramidom ovlašćenja. Postoji gornji nivo menadžmenta sastavljen od rukovodilaca koji određuju strategiju i raspodeljuju resurse; drugi nivo srednjeg menadžmenta zadužen je za kupovinu i preradu proizvoda; treći nivo je nivo prodaje gde šefovi koordiniraju distribuciju; a četvrti razred je razred uličnih prodavaca koji isporučuju proizvod direktno korisnicima. Ova grupa koristi sve uobičajene metode upravljanja lancem snabdevanja. Njeni lideri nabavljaju drogu iz celog sveta (kokain iz Latinske Amerike, heroin iz Avganistana i hašiš iz Severne Afrike) i vode računa da obezbede alternativne lance snabdevanja u slučaju poremećaja na tržištu.

Oni rade neke stvari izuzetno dobro. Posluju van pravila zakona o radu koji ubija italijanski rast i veoma su fleksibilni. Labavi savez od oko 115 bandi, sa oko 500 članova u svakoj od njih i brojnim saradnicima, brzo može da obezbedi radnu snagu bilo kojih razmera, ili da se prebaci sa jedne linije poslovanja na drugu u tren oka. Oni su najbolji u klasi, kada je u pitanju pronalaženje svežih talenata i ideja. Kad god se menadžeri ukopaju na nekim tržištima i neće da ih napuste, kao što su radili stari šefovi Kamore, kada se osamdesetih na ulicama pojavila droga, bivaju zamenjeni mlađim generacijama.

Paolo Di Lauro, bivši šef jednog od najmoćnijih klanova, koji je poslužio kao model za Don Pietra u “Gomori” (Gomorra), jeste svakako jedan od najinovativnijih privrednika koje je Italija proizvela u poslednjih nekoliko godina (od 2005. godine drže ga u samici u zatvoru maksimalne sigurnosti). Kao što je dobro koordinisao trgovinu drogom sa Kolumbijom, tako je bio uspešan i u dizajniranju franšiznog sistema te grupe, u kojoj je tretirao distributere kao vlasnike franšize koji su odgovorni za svoj teren, a ne samo kao zaposlene. To je franšizerima dalo podstrek da regrutuju više ljudi, kao i da plasiraju više proizvoda.

14Kamora (Camorra) daje svoj jedinstven pečat standardnim tehnikama upravljanja. Oni su stručnjaci za team building. Novi regruti prolaze kroz inicijaciju sa kvazi-religioznim obredima. Zvezde u usponu dobijaju zvučne nadimke kao što su Carlucciello ‘o mangiavatt (“Mali Charles koji jede mačke”) ili Urpacchiello (kratak bič napravljen od sušenog magarećeg penisa). Kamora vodi računa o rodbini svojih radnika koji su umrli na poslu. Članovi bande – poznati po svojoj ulozi “podmornice” – svakog petka dostavljaju novac i namirnice ožalošćenim porodicama. Napor te grupe da ozbiljno radi na korporativnoj društvenoj odgovornosti (CSR) se isplati. Lokalni ljudi uvek su na strani gangstera tokom policijskih racija, formiraju ljudske barikadae, gađaju policiju smećem i pale njihove automobile.

Istina, ovo je CSR koji dolazi natopljen krvlju, a ne (filmskim) sirupom. Prema Savianovoj računici, bande su bile odgovorne za 3.600 smrtnih slučajeva između 1979. (kada je rođen) i 2006. (kada je objavio knjigu). Oni su takođe odgovorni za širenje kruga ekonomskog razaranja. Trgovina drogom koja puni njihove kofere, uništava živote. Napulj, jedan od najlepših gradova Italije, bio bi veća turistička atrakcija da nije reputacije nasilnog kriminala.

Oni su veći od US Steel-a

Sama Kamora plaća visoku cenu, takođe. Vojnici ulice žive mizerne živote, obično završavaju mrtvi, povređeni ili u zatvoru pre nego što dođu u srednje godine. Oni na vrhu su stalno na oprezu zbog mogućnosti da ih rivali istisnu, ili da ih uhvati policija. Mnogi od njih žive u stalnom bekstvu, po tavanima ili u podzemnim kompleksima. Di Laurov posao je imao promet od €200mil ($225 miliona) godišnje, ali on nije u tim milionima previše uživao: bio je usamljenik, zaštićen čeličnim vratima i specijalnim kapijama, a takođe je više godina proveo u bekstvu.

Ipak, Kamora uspeva, delom zbog toga što su nagrade toliko velike a delom zbog toga što su alternative tako retke. Italijanska privreda stagnira već više od decenije. Ova zemlja zauzima 45. mesto na tabeli Svetske banke kada je reč o lakoći poslovanja, a južna Italija je posebno negostoljubivo mesto za regularan biznis. Šefovi tri najveće ekonomije u evrozoni : Nemačke – Angela Merkel, Francuske – Fransoa Oland i Italije – Mateo Renci sastali su se 22. avgusta na ostrvu blizu obale Napulja da razgovaraju o ponovnom pokretanju evropskog projekta. Da bi bili uspešni, bilo koji od njihovih planova mora da omogući da se legalni poslovi vode sa više lakoće – i na taj način doprinese da geniji menadžmenta radije usmere svoju kreativnu snagu na legitimne poslove, a ne na Kamorinu kreativnu destrukciju.

The Economist

 

Sastanak Evropske unije o Bregzitu: Ničeg više kao što je bilo

Pre pauze: David Cameron (levo) sa kolegama liderima EU (maj 2016.)

Lideri EU su se dosad već tako svikli na krizne sastanke – tu je grčka dužnička kriza, kriza evrozone, Ukrajinska i izbeglička kriza.

Ali samit u utorak (danas) predstavlja krizu drugačijih razmera: Britanija, druga po veličini EU ekonomija, odlaskom iz evro-bloka napravila je presedan.

Ništa slično nije se dogodilo još od osnivanja Evropske ekonomske zajednice (EEZ), preteče EU, pokrenute 1957. godine Rimskim sporazumom (Treaty of Rome).

Nesuglasica nad tehničkim pitanjima oko povlačenja Britanije iz Evopske unije, i raspra koja je u toku povodom načina na koji će se konačno razrešiti budući odnosi na relaciji EU-UK , prete da zaklone širu sliku. U kom će pravcu ići EU?

Merkelova u centru pažnje

Sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel na čelu, došlo je i do promena metoda na koji Evropska komisija obavlja evropske poslove: sa nivoa “zajednice” prešlo se na “međudržavni” nivo, jetko dodaje engleski dopisnik Bi-Bi-Sija iz Brisela Lorens Piter.

Evrozonska kriza je ovaj način ipravljanja još dalje naglasila. Na nacionalnim je vladama u velikoj meri – a ne na Evropskoj komisiji – da izvuku Grčku iz dužničke krize, a tu su potom Irska, Portugal i Kipar.

Na meti evroskeptika – ne samo onih britanskih – Komisija i druge EU institucije moraju da svojim biračima nekako dokažu i pokažu svoju relevantnost.

Stil gospođe Merkel – kao i Holandije i nordijskih zemalja – odgovarao je britanskom pristupu i stavu prema Evropskoj uniji. Naglasak je bio više na pragmatizmu, a manje na velikim vizijama integracija.

Britaniji je 1973. pridruživanje značilo više od puke Ekonomske zajednice i zajedničkog tržišta.

Glasanje za Bregzit, kako u nastavku komentariše BBC, “brutalno je (britanskim građanima) obelodanio udaljenost evropske elite od mnogih njenih običnih Evropljana, koji se bore sa posledicama globalizacije i finansijskog sloma iz 2008. godine.

Evroskeptičarska distanca

04

Na Brexit se gleda kao na “veliko nazadovanje EU”, misli Lorens Piter.

Evropa će pratiti da li postoji stvarna promena tona na ovom samitu, kako bi videla da li se EU lideri međusobno slušaju, kao i da li su iskreni oko reformisanja EU.

Rizika po njih ima sa više strana: da li će joj se izmaći tle, koje će odmah potom popuniti populističke, nacionalističke i antievropske snage, koje imaju veliku podršku u Francuskoj (Nacionalni front), Holandiji (Slobodarska partija) i Italiji (Severna liga i pokret Pet zvezdica), da navedemo samo neke.

Brexit dolazi kao najveća od svih velikih kriza u istoriji EU – hronična nezaposlenost, koja je vezana za dužničku krizu, slab privredni rast u južnoj Evropi i priliv migranata neevropskog porekla, koji beže od rata i siromaštva.

02Francusko-nemački strateški dokument izdat nakon izglasavanja Bregzita kaže da “moramo iznaći bolje načine kako bismo se nosili s različitim nivoima ambicije, kako bi se osiguralo da Evropa bolje ispunjava očekivanja svih evropskih građana”, mišljenja je engleski novinar Piter Lorens.

Ovo podseća na izjavu predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska, koji je rekao da EU mora da “odstupi od utopijskih snova i pređe na praktične aktivnosti, kao što je, recimo, jačanje spoljnih granica EU ili dosledno zaokruživanje (evropske) bankarske unije”.

Kompromisi i ad hoc rešenja, kako navodi Bi-Bi-Sijev komentar “pretrpali” su EU poslove, ali je ovaj put teško videti kako bi se bes evroskeptika mogao stišati u Briselu.

Neki su spekulisali o mogućoj novoj vrsti “Lakog članstva” Britanije, čime bi ova zemlja sebi i nadalje obezbeđivala preferencijalni pristup jedinstvenom evropskom tržištu od 500 miliona potrošača,

Ali, francuski i nemački političari su Britaniji već ukazali na član 50 – u kojem je do u detalja objašnjen postupak povlačenja iz EU – i to što je brže moguće – nagoveštavajući kako nisu raspoloženi da Britaniji dozvole probirljivost tipa “a la carte”, braneći joj da  “probere trešnje”, to jest da bira šta joj se od uslova na izlasku iz Unije sviđa a šta ne.

Napolje je napolje

07

Slobodno kretanje radnika ostaje osnovno načelo jedinstvenog tržišta – a Bregzit je takav udarac za EU da bi drugim evropskim narodima bilo teško da se odreknu ove pogodnosti.

Poljska i njena tri centralnoevropska suseda iz Višegradske grupe (Visegrad Group) kao prioritet imaju prava svojih radnika u Britaniji. Oni  žele da i dalje neguju slobodu kretanja, nakon perioda komunizma koji je ograničavao mobilnost.

Francuska je upozorila kako britansko napuštanje EU mora da za sobom povuče i posledice, ali – koje su to sankcije koje treba nametnuti Britaniji – ostaje još da se vidi.

Današnji samit je bio prilika da se pokaže da se “teškom mukom stečena prava i vrednosti u EU ne mogu jeftino odbaciti niti njima trgovati, ukoliko neka od država-članica odbaci pravila kluba.

Britanija je već ranije isposlovala brojna izuzeća iz EU. Brexit, međutim, predstavlja veće izuzeće od svih dosadašnjih.

BBC

Helikopterski novac: Maska za finansiranje deficita kratkoročnim pozajmicama

01

Izraz “Helikopterski novac” potiče od živopisne slike koju je stvorio američki ekonomista Milton Fridman: bankar Centralne banke zasipa državnim obveznicama gomilu zahvalnih stanovnika. U skorije vreme, pojam je ponovo promovisao Ader Tarner (Adair Turner), bivši predsednik finansijskog regulatora Velike Britanije, u svojoj knjizi „Između duga i đavola“. Takođe je zadobio naklonost kralja obveznica Bila Grosa (Bill Gross), pa čak i centralnih bankara kao što je Ben Bernanke, bivši predsednik američkih Federalnih rezervi, i Marija Dragija, predsednika Evropske centralne banke. Evo kako na ovaj fenomen doštampavanja novca gleda Džon Kej, gostujući profesor Londonske škole ekonomije i kolumnista Fajnenšel Tajmsa.

00Niko, naravno, ne predviđa da će “helikopterski novac” zasta padati s neba, „iz helikoptera“. Oni koji pominju helikopterski novac imaju na umu da će vlasti, tokom recesije, povećati troškove na način koji bi direktno stimulisao potrošnju privatnog sektora. Idealni format u kojem se preduzima zaduživanje jesu papirne novčanice, za koje se ne plaća nikakav interes niti ih treba otplaćivati. Zato je ideja “bacanja para iz helikoptera” tako privlačna.

Ali, naravno, čak i ako su srećni dobitnici novca bačenog iz helikoptera otišli pravo u kafanu kako bi proslavili svoju srećnu zvezdu, poreznik će taj novac vratiti u bankarski sistem do kraja dana, a državne obveznice završiće nazad u trezorima centralne banke. Novac rasut iz helikoptera ne daje domaćinstvima razloga da u svojim novčanicima drže dodatne obveznice, ne motiviše prodavnice da više novca čuvaju u svojim kasama, odnosno ne stimulišu banke da drže više para u svojim filijalama.

05Zagovornici helikopterskog novca misle da se zaduživanje koje države preduzimaju na ovaj način ne računa – da li zato što je taj novac neotkupljiv (tj. ne mora se vratiti), a nema ni stvarno bilo čije odgovornosti; ili zato što se kanališe kroz centralne banke. Takozvani Mastrihtski kriterijumi, koji se tiču zaduženosti i dugova EU država, a koje prikuplja Evropska komisija, iako se tiču zaduženosti EU članica, ne uzimaju u obzir bilanse centralnih banaka unutar evrozone.

Nasuprot tome, zvanična brojka za ukupan državni dug Velike Britanije uključuje sredstva i obaveze Banke Engleske (kao i kupovnu šemu imovine, koja drži 375 milijardi funti britanskog državnog duga kojeg je Banka Engleske kupila u ime i za račun “kvantitativnog popuštanja”).

02Ako se već dosad niste zbunili, bićete ukoliko želite objašnjenje kako se razni negativni i pozitivni bilansi, koje imaju evrozonske centralne banke sa Evropskom centralnom bankom (ECB), uklapaju u ovu sliku; ili – ukoliko želite objašnjenje kako će se eventualni gubici koje će ECB na kraju napraviti zaduživanjem kroz problematične kolaterale nacionalnih banaka, tj zaloga ili hipoteka diskutabilne vredosti, odraziti na njene finansijske knjige i obračune.

04Tajna svega ovoga proizilazi iz uverenja da centralne banke nikada ne mogu biti nesolventne, jer one uvek mogu da štampaju novac, a da novčanice nisu razmenljive ni za šta drugo izuzev za – druge novčanice. Ipak, vi ih, zapravo, možete otkupiti tako što ćete ih koristiti kako biste platili vaše poreze; takođe, i ukoliko centralne banke naštampaju dovoljno takvog novca (da bi on počeo da gubi svoju vrednost).

Kada se na stranu ostave sve priče i teorije, realnost je ponovo kristalno jasna: Helikopterski novac predstavlja finansiranje deficita kroz kratkoročne kredite.

03Pisac ovih redova, ekonomista Džon Kej ne misli da je vođenje ove i ovakve ekonomske politike loša ideja, iako konzervativac i šef britanskog trezora Džordž Ozborn i nemačka kancelarka Angela Merkel zastupaju drukčiji stav. Ovom činjenicom se, međutim, naglašava kako postoji realna potreba da zagovornici ovakve „helikopterske šeme“ treba da samo valjanim argumentima ubeđuju političare i javnost da podrže plan – ali da ga nikako ne odobravaju ukoliko je ova šema predstavljena na jednostavan, uopšten i netransparentan način.

Sada je na delu nekonvencionalna monetarna politika; kejnzijanska fiskalna ekspanzija je van igre. Čak i ako predstavljaju istu stvar.

Po svemu sudeći, iedna bolja ideja i dalje će biti finansiranje deficita kroz dugoročno zaduživanje. Kada se realne kamatne stope na državne obveznice s rokom dospeća od 50 godina približe nuli, onda je malo razloga za brigu zbog svežeg duga koji se ostavlja i nameće našoj deci. Siguran sam, zaključuje Kej, da bi ta deca radije želela da žive u svojim sopstvenim kućama i budu u stanju da gaze mostovima koji će nadživeti njihove roditelje.

John Kay, 2 Jun 2016.

Social Europe (Preuzeto sa bloga Džona Keja u listu Fajnenšel tajms)

https://www.socialeurope.eu/2016/06/helicopter-money-disguise-debt-financing-funded-short-term-borrowing/

Evropa, ponovo kao Rimsko carstvo

Čini se kao da je Evropska unija počela da se rastače. Zato se postavlja pitanje: ko njom treba da rukovodi kako bi ona bila spasena? Nemačka kancelarka Angela Merkel ima široku podršku, pa eto i konačnog odgovora na čuveno pitanje Henrija Kisindžera (Henry Kissinger) upućenog članicama Zapadne alijanse: “Kada treba da pozovem Evropu, koji broj telefona da okrenem?” Međutim, ako taj broj telefona Evrope ima pozivni kod za Nemačku, Kisindžerov poziv bi danas preuzeo automat koji bi mu odgovorio: “Nein zu Allem” (“Nije ni za koga”).

Ovu frazu – “Nije ni za koga” – prvi je pomenuo Mario Draghi, predsednik Evropske centralne banke, koji ju je nedavno opisao kao “standardni nemački odgovor na sve ekonomske inicijative usmerene ka jačanju Evrope”. Klasičan slučaj je Merkelin veto na predlog premijera Italije Matea Rencija (Matteo Renzi) za program finansiranja izbeglica u Evropi, Severnoj Africi i Turskoj kroz emisije obveznica EU, efikasna i jeftina ideja koja je, takođe, uznapredovala zahvaljujući nekim od vodećih svetskih finansijera, a pre svih Džordža Sorosa (George Soros).

Merkelino očigledno pokazivanje nezainteresovanosti i odbijanje da čak i razmotri šire evropske interese – samo ukoliko oni ugrožavaju njen rejting na domaćem terenu – postala je stalna noćna mora za druge lidere Evropske Unije. Ovo odbijanje počiva ne samo na njenoj ekonomskoj i imigracionoj politici, već i na njenom maltretiranju Grčke, njenoj podršci subvencijama za ugalj, njenoj podršci nemačkim proizvođačima automobila u vezi sa CO2 emisijom dizel goriva, njenoj snishodljivosti prema Turskoj kada je u pitanju sloboda štampe u ovoj zemlji, njenom lošem stavu u odnosu na Sporazum iz Minska u vezi  sa Ukrajinom. Ukratko, Angela Merkel je učinila više štete Evropskoj Uniji nego bilo koji živi političar, uz stalno proklamovanje svoje strasti za “evropskim projektom.”

Ipak, gde se Evropska razočaranost  nemačkim vođstvom sada može preokrenuti u pozitivni trend? Očigledni kandidati neće ili nisu u stanju da preuzmu ulogu: Britanija je isključila samu sebe; Francuska je paralizovana do sledeće godine, za kada su zakazani predsednički izbori, a možda i nakon njih; a Španija čak ne može ni da formira vladu.

00

Tako je ostala samo još Italija, zemlja koja se – pošto je dominirala politikom i kulturom Evrope tokom najvećeg dela svoje istorije – sada tretira kao “periferna”. Ali, Italija nastavlja da igra svoju istorijsku ulogu izvora najboljih evropskih ideja i liderstva u politici, i, takođe, što najviše iznenađuje – u ekonomiji.

Najbolji primer za to je Mario Dragi, koji  je Evropsku centralnu banku (ECB) transformisao u najkreativniju, najdinamičniju i najpreduzetniju centralnu banku u svetu. Veoma zamašnim programom kvantitativnog popuštanja, koji je Mario Dragi progurao uprkos nemačkom protivljenju, spašen je evro – i pored zaobilaženja pravila zacrtanih Ugovorom iz Mastrihta kojim se zabranjuje monetizacija ili objedinjavanje nacionalnih dugova EU članica u jedan, evropski.

Prošlog meseca, Mario Draghi je postao prvi centralni bankar koji je ozbiljno shvatio ideju “helikopterskog novca” – sveže naštampanog  novca, namenjenog za potrošnju u domaćinstvima – stavljajući u direktnu distribuciju novonastali novac iz centralne banke ka stanovnicima evrozone. Lideri Nemačke su besno reagovali na ovaj njegov potez, praveći od Dragija metu nacionalističkih ličnih napada.

Ono što nije vidljivo već na prvi pogled jeste da je Italija, takođe vodila – i prednjačila – u mirnoj pobuni protiv pre-kejnzijanske ekonomije koju su vodile nemačka vlada i Evropska komisija. U savetima EU, i ponovo na sastanku Međunarodnog monetarnog fonda ovog meseca u Vašingtonu, Pjer Karlo Padoan (Pier Carlo Padoan), italijanski ministar finansija predstavio je fiskalni stimulus (tj. smanjenje poreza) bolje i koherentnije od bilo kog drugog EU lidera.

Što je još važnije, Padoan je počeo da sprovodi fiskalni stimulus rezanjem poreza i snažnim promovisanjem planova za sprovođenje javne potrošnje, uprkos Nemačkoj i Evropskoj komisiji koje zahtevaju dalje stezanje budžetskog kaiša. Kao rezultat ovih njegovih poteza, poverenje potrošača i preduzetnika u Italiji skočilo je na najviši nivo za poslednjih 15 godina, uslovi za kreditiranje su se poboljšali a Italija je jedina među G7 zemljama za koju MMF projektuje da će joj rast u 2016. biti veći nego tokom prošle 2015. godine (iako još uvek po jednoj neadekvatnoj stopi od jedan odsto).

Padoan je nedavno stvorio maštovito rešenje javno-privatnog partnerstva radi finansiranja dokapitalizacije, koja je tako očajnički potrebna italijanskim bankama. Tako je lansirao svoju inicijativu, ne čekajući odobrenje zvaničnika ECB i EU, koji su blokirali raniji plan za “loše banke” nastao pod pritiskom Nemačke. Finansijska tržišta odmah su nagradila Italiju za ovaj prkosni potez, pa je cena deonica najveće banke u zemlji, UniCredit, za tri dana skočila na 25%.

10Italijanski sve žilaviji otpor nemačkim ekonomskim dogmama nikako ne može biti neko veliko iznenađenje: Ova zemlja je patila od takoreći kontinuirane recesije još od ulaska u evrozonu. Osim toga, Padoan, koji je bio bivši glavni ekonomista OECD, jedini je ministar finansija iz G7 koji je obučeni profesionalac iz ekonomije. On razume bolje od bilo koga drugog kako su pogrešno vođena fiskalna i monetarna politika bile uzroci koji su ležali u osnovi  evropskog ekonomskog podbačaja, koji je u tako velikoj meri odgovoran za političke tenzije koje prete da unište EU.

Renesansa italijanskog samopouzdanja i liderstva može se posmatrati iz perspektive domaće i međunarodne politike. Mateo Renci je bio jedini evropski lider koji je udeo glasova svoje stranke uvećao na izborima za Evropski parlament 2014, a njegova dominacija u italijanskoj politici je u porastu. I dok populistička politika danas preti Nemačkoj, Francuskoj, Španiji i Britaniji, Italija je okrenula leđa Silviju Berluskoniju, a Renci je čak uspeo da iznudi podršku od lombardijske Severne lige, pa i pokreta Pet zvezdica. Kao rezultat toga, Italija je počela da sprovodi radničko-sindikalne, penzione i administrativne reforme koje su doskora bile nezamislive.

U oblasti spoljnih poslova i veza sa inostranstvom, takođe, Italija stiče sve veće samopouzdanje. Italijanski ministar spoljnih poslova Paolo Đentiloni (Paolo Gentiloni) sarađuje sa svojom prethodnicom, Federikom Mogerini (Federica Mogherini), sada visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku, kako bi zajedno stvorili što pragmatičniju i što efikasniju evropsku politiku u cilju rešavanja libijske i izbegličke krize. I, što je možda najznačajnije, Italija predvodi napore za popravljanjem odnosa sa Rusijom nakon konfrontacije sa Ukrajinom, jačajući međusobnu saradnju za rešavanje krize u Siriji. Izgleda da će uskoro, početkom ovog leta, ova kampanja postepenog ukidanja sankcija EU protiv Rusije pokazati prve rezultate.

S obzirom na neuspehe nemačkog liderstva u Evropi i političkog vakuuma koji je nastao širom EU, odluka Italije da ojača svoj profil je zasigurno prava stvar. Kao što je Mateo Renci u jednom nedavnom intervjuu izjavio, “Nakon što sam dve godine samo slušao, sada sam progovorio”.

Ostaje da se vidi da li je Italija u stanju da okupi koaliciju ekonomski progresivnih i politički pragmatičnih zemalja kako bi prevazišle nemački konzervatizam i dogmatizam. Na ovaj ili onaj način, politička ekonomija Evrope će morati da se prilagodi novom tipu globalnog kapitalizma koji se ubrzano razvija od početka krize 2008. godine. Uz malo sreće, novom vrstom dovitljivosti i spretnosti, italijanski će lideri možda i uspeti da izmanevrišu i “proigraju” zabludele nemačke dinosauruse, čija su zastarela pravila i doktrine  i povele EU ka istrebljenju.

Anatole Kaletsky

https://www.socialeurope.eu/2016/04/heading-towards-roman-europe/

Evropa: Sve veća međugeneracijska podela

Evropa koja stari ne može sebi priuštiti da proćerda veštine i talente svoje mladosti. Rastući međugeneracijski jaz trebalo bi da bude prioritet evropskih javnih politika, donose u svom napisu Pija Hitl i Guntram Volf (PIA HÜTTL, GUNTRAM B. WOLFF) za portal Bruegel.

Tokom krize, uslovi života i zapošljavanja mladih i starih u Evropskoj uniji suštinski su se razišli. Pokazatelji siromaštva govore da su mladi ljudi posebno teško pogođeni recesijom u odnosu na starije sugrađane, ne samo u zemljama najviše pogođenim krizom, već i širom EU. Nezaposlenost mladih u EU između 2007. i 2013. godine povećala se na skoro 24 procenta, došavši do brojke od 5,5 miliona nezaposlenih mladih ljudi ispod 25 godina. Taj skok nezaposlenosti mladih i siromaštvo mladih su posebno zabrinjavajući, jer oni imaju dugotrajne efekte na produktivnost i potencijalni rast.

Istraživanja pokazuju da dug period nezaposlenosti nakon diplomiranja, kada radnici treba da steknu prve veštine na radnom mestu, može da ugrozi celu karijeru i dovede do manje produktivnosti. Nezaposlenost mladih ima negativne efekte na natalitet i demografiju, verovatno zbog povećanog rasta neizvesnosti u vezi sa nezaposlenošću. Pod takvim okolnostima mladi donose odluku da odlože osnivanje porodice.

Tri vrste javnih politika značajno su doprinele rastu međugeneracijske podele tokom krize. Prvo, politike u oblasti makroekonomije; pre odluke Evropske centralne banke da počne monetarnu relaksaciju u julu 2012. godine, finansijski uslovi unutar evrozone su se znatno razišli što je neke zemlje i kompanije izbacilo sa tržišta. Štaviše, fiskalna politika u evrozoni u celini je bila suviše restriktivna što je otežalo izlazak iz recesije. Shodno tome, nezaposlenost je povećana, ali nezaposlenost mladih je reagovala mnogo snažnije nego ukupna nezaposlenost. Ovo je delom zbog toga što je nesrazmerno velik broj mlađih radnika na privremenim ugovorima. Drugi faktor koji je takođe bitan, je to što je mladima bilo izuzetno otežano da dokažu svoje veštine u periodima recesije kada su u potrazi za poslom ostajali bez svojih prvih iskustava.

Drugo, struktura državne potrošnje se promenila tokom krize na štetu mlađe generacije i rashoda orijentisanih na buduće potrebe. Širom EU, udeo državne potrošnje na zdravstvo, obrazovanje i porodicu i decu je smanjen. Nasuprot tome, potrošnja za slučaj nezaposlenosti je porasla, posebno u zemljama najviše pogođenim krizom poput Grčke, Portugala, Španije i Italije. Samo penzioneri izgleda da su pošteđeni rezova i, u nekim slučajevima, čak su i imali koristi od povećanja javne potrošnje. Kako se struktura javne potrošnje prebacivala sa porodica, dece i obrazovanja na penzionere, to je doprinelo daljem pogoršanju međugeneracijske podele.

Treće, vlade u većini zemalja koje su bile pod najvećim pritiskom, sprovodile su penzione reforme koje su se bavile problemima održivosti. Međutim, ove reforme su često prolazile loše u smislu međugeneracijske pravičnosti. Odnos penzija, definisan kao odnos prosečnog penzionog prihoda i prosečnih primanja u radnoj populaciji je postavljen tako da u dužem periodu postepeno opada. To znači da će današnji mladi ljudi uživati manje izdašne penzije od današnjih penzionera. Dakle, čini se da teret nije ravnopravno raspoređen, jer su sprovedene reforme obično favorizovale sadašnje u odnosu na buduće penzionere, što je doprinelo povećanju međugeneracijske podele.

Angela Merkel je jednom rekla da Evropska unija čini otprilike 7 odsto svetske populacije, 25% njenog BDP-a, ali preko 50% svoje javne potrošnje troši na politike koje se jednim imenom nazivaju država blagostanja. To sumira velikodušnost evropskog modela socijalne brige, dok istovremeno otvara pitanje njegove održivosti na dugi rok. Međutim, kada se vlade suočavaju sa demografskim, fiskalnim ili drugim pritiscima, one treba da znaju šta da smanje i kako da reformišu.

Evropa koja stari ne može sebi da priušti da proćerda veštine i talente svoje mladosti. Sa ovim na umu, kreiranje politika koje bi odgovorile na ovaj međugeneracijski jaz koji se produbljuje trebalo bi da budu u fokusu vlada i njihovih administracija. Evropi su potrebne makroekonomske alatke javnih politika s kojima će na bolji način odgovarati na finansijske potrebe u evrozoni na način koji će omogućiti šire postavljene ciljeve koje odgovaraju svim članicama. Na kratak rok, sa skepsom gledamo na mogućnost da se napravi jedan sveobuhvatni evropski instrument u smislu evropskog osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Takve mere bi se mogle pokazati efikasnima, ali će to zahtevati značajan napor da se stvori harmonizovano evropsko zakonodavstvo na tržištu rada.

Umesto toga, može biti praktičnije da se postigne više simetričan i obavezujući okvir koordinacije u fiskalnim politikama. Da bi se odgovorilo na nezaposlenost mladih, predlažemo reforme tržišta rada koje omogućavaju postepenu sigurnost posla uporedo sa tim kako radnici budu dobijali čvršće radne ugovore a ekonomski rast se bude učvršćivao i jačao. Osim toga, ako novi budžetski rezovi budu potrebni, vlade treba da uče iz prošlih grešaka i ukidaju neproduktivnu vladinu potrošnju, i umesto toga ulažu u mlađe generacije i njihovu budućnost. Vlade takođe treba da razmotre sadašnju strukturu javne potrošnje. Na kraju, međugeneracijska razmena tereta u penzionim planovima treba da bude poboljšana i penzione reforme ne treba sprovoditi na račun mlađih generacija.

 

(Ovaj Op-Ed je takođe objavljen u Rzeczpospolita, El Mundo, Der Standard i Publico)

Pia HUTTL i Guntram B VOLFF, Bruegel.org

2015: najbolja godina u istoriji za prosečno ljudsko biće (2/2)

S

Građanska i politička prava nastavila svoje napredovanje doduše ne uvek konzistentno napred. Dok je 2015 zabeležen nazadak u ljudskim pravima u nekoliko zemalja, uključujući Tursku i Tajland, broj izbornih demokratija u svetu i dalje je na istorijski visokim nivoima, prema izveštaju Freedom House u 125, u odnosu na samo 69 zemalja u 1989. (mada se manje od polovine njih ne mogu u potpunosti smatrati “slobodnima” ili “oslobođenima“ ima još dosta toga što bi trebalo bi uraditi). Ove godine je bilo mirnih i demokratskih prelaza vlasti u zemljama tako raznolikih kao Burkina Faso, Tanzanija, Mijanmar, i Argentina. I u Saudijskoj Arabiji su održani lokalni izbori, gde je, po prvi put, ženama bilo dozvoljeno da se kandiduju i glasaju.

U Sjedinjenim Američkim Državama, ovo je godina u kojoj su gej brakovi ozakonjeni u celoj zemlji. I opet događaji u Americi odražavaju širok trend širom sveta, ovaj put ka većem prihvatanju. Mozambik je dekriminalizovao istopolne odnose u junu, a gej brak postao legalan u Irskoj u novembru. U 2006. godini, Međunarodno udruženje lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca, trans i interseksualnih osoba (LGBT) izvestio je da je bilo 92 zemalja sa zakonima koji zabranjuju konsenzualni seksualni čin između odraslih osoba istog pola. Ove godine, taj broj se smanjio na 75. Uz trend rasta seksualnih i reproduktivnih sloboda širom sveta, treba dodati i da je Kina konačno napustila svoju politiku jednog deteta u 2015. godini.

Dakle, svet je bolje obrazovan, bolje uhranjen, zdraviji, slobodniji i tolerantniji – a izgleda da je na putu da bude i bogatiji. U oktobru 2015, MMF je predvideo rast od 4,0 odsto u zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama što je sporije od 7-8 odsto što je stopa po kojoj su ove ekonomije rasle u poslednjih 15 godina, ali ipak znatno ispred prirodnog priraštaja. Svetska banka proglasila je u septembru da je, po prvi put, manje od 10 odsto svetske populacije živelo u ekstremnom siromaštvu, sa manje od 1.90 $ dnevno. A u 1990, broj ljudi koji su živeli sa nižim prihodima od ovih bio je 37%. Ima mnogo razloga da se veruje da su mere kojima Svetska banka meri siromaštvo pogrešne. Ipak, ovaj pad svakako odražava bazično stanje na terenu: Mnoge od najsiromašnijih zemalja na svetu, i mnogi od najsiromašnijih ljudi u njima, osetili su dramatičan rast prihoda u poslednjih nekoliko godina.

Zemlje u razvoju i industrijalizovani svet podjednako su poboljšali izglede zahvaljujući stalnoj podršci globalizacije. Sporazum o Trans-Pacifičkom Partnerstvu, uprkos svojim bezbrojnim manama, pokazao je da se neke od najvećih svetskih ekonomija i dalje zalažu za otvaranje trgovine. I uprkos reakcijama velikog broja građana širom Evrope da se imigrantima  ograniče mogućnosti naseljavanja, izazvanih pariskim napadima, nemačka kancelarka Angela Merkel održala je politiku posvećenog interesa svoje zemlje prema migracionim tokovima. Krajem novembra, ona je pokušala da ubedi sedam evropskih zemalja da presele čak 400.000 izbeglica, kao deo njenih napora da Evropska unija primi najmanje 300.000 izbeglica iz sukoba svake godine. Slično tome, francuski predsednik Fransoa Oland je ponovio obećanje da će primiti 30.000 izbeglica posle pariskih napada, navodeći da Francuzi treba da ostanu “verni svojim vrednostima”.

Na klimatskoj konferenciji u Parizu u decembru, zemlje su pokazale odlučnost u obnovljenoj borbi protiv globalnih klimatskih promena, zajedničkim snagama. Ako izuzmemo neke smernice koje su donele usporavanje klimatskih promena od 2010. godine, svet bi mogao biti više od 4 stepena Celzijusa topliji u 2100. u odnosu na preindustrijsku eru. Postojeće politike da se smanje emisije gasova spustile su ta očekivanja na 3,6 stepeni, a dodatna obećanja data u Parizu bi mogla dovesti ovo sniženje na 2,7 stepeni Celzijusa. Pored toga, zemlje koje troše najviše na istraživanja i razvoj (R&D) tehnologija proizvodnje energije iz obnovljivih izvora kao što je solarna energija su se složili da udvostruče budžet za R&D za obnovljive izvore energije do 2020. A ” Energetska koalicija za nove tehnologije” privatnog sektora čiji članovi imaju $ 350 milijardi dolara u zajedničkoj imovini založila se istovremeno da više investira u energetske inovacije da bi smanjila troškove proizvodnje energije iz obnovljivih izvora. Jer, struja je toliko bitna za ekonomski razvoj, da su investicije kao što je ova jedini način da se spreče dramatične klimatske promene bez usporavanja globalnog napretka protiv siromaštva.

Čak i pre Pariza, svetski lideri su se sastajali ove godine, uprkos tome što su se njihovi stavovi opasno razlikovali, da bi radili na zajedničkim ciljevima. U Njujorku su se u septembru dogovorili da naprave skup “ciljeva održivog razvoja” koje će pokušati da dostignu do 2030. Predloženim ciljevima namerava  se da se u potpunosti iskoreni ekstremno siromaštvo u svetu onih mlađih od pet godina, za nekoliko miliona svake godine,  i svoj deci garantuje pristup obrazovanju. Postizanje svega što se zahteva bi zahtevalo istorijski neviđenu promenu politika što još nije ni započeto. Ipak, ciljevi ukazuju na pravi smer razmišljanja: oni grade na ogromnom napretku koji je u svetu postignut u poslednjih 15 godina i ukazuju na to da, radeći zajedno, čovečanstvo može da učini još bolje u narednih 15 godina, Kombinacija tog napretka sa takvim otvorenim potencijalima čini 2015 najboljom godinom u istoriji za prosečno ljudsko biće da ostane živo-i zato će 2016. gotovo sigurno biti još bolja.

 

The Atlantic

Ukrštena koplja TTIP: prikazivati trgovinski sporazum Evrope sa Amerikom kao “strateški” je problematično

Sve je teže setiti se vremena kada Evropa nije bila u krizi. Tek što je Evropska unija ugasila grčku vatru (iako se žar i dalje sjaji) ona se suočila sa rekom izbeglica kojom ne ume da upravlja. Odnosi sa Rusijom, već teško ugroženi posle invazije Ukrajine, sada se dodatno komplikuju pozicioniranjem Kremlja u Siriji. I britansko dugo uspavano “ponovno pregovaranje” od uslovima njenog članstva u EU uskoro će postati pitanje velikih uloga koje bi se moglo završiti Breksitom (Brexit), donosi evropsko štampano izdanje britanskog magazina The Economist.

01Berlinci protiv Transatlantskog trgovinsko-investicionog partnerstva (TTIP)

Pored ove kuće užasa, postizanje trgovinskog sporazuma trebalo bi da bude lako. Tako su bar evropski lideri mislili kada su dali mandat Evropskoj komisiji da da pregovara o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) sa Amerikom 2013. godine. Evropskoj uniji bi prijalo malo privrednog rasta, a Amerika je prirodni partner Evropske komisije; ne bi trebalo da bude nikakvih zađevica oko jeftinih roba koje podrivaju položaj evropskih radnika. Ipak, TTIP je naleteo na zid opozicije. Ankete pokazuju da se u nekoliko zemalja ovom sporazumu protivi većina građana. Lokalne vlasti širom Evrope (besmisleno) su se izjasnile kao zone bez primene TTIP, dok je 10. oktobra najmanje 150.000 Nemaca marširalo Berlinom kako bi pokazalo svoje neslaganje.

“Politička” politika

Šta objašnjava ove strahove? Prijatelji i neprijatelji se slažu u jednom: TTIP nije trgovinski sporazum iz vremena naših deda i baba. Kao i kod Trans-Pacifičkog Partnerstva (TPP), nedavno zaključenog ugovora između Amerike i 11 drugih zemalja, eliminisanje tarife je manji deo TTIP, jer je ostalo malo toga što bi se moglo smanjiti. Modeliranje je teško, ali Evropska komisija misli da će kresanje “necarinskih barijera” učestvovati sa četiri petine u 0,5% BDP-a evropskog privrednog rasta koje bi ovaj ambiciozni sporazum mogao da donese 2027. Ove prepreke obuhvataju jednaka, ali međusobno nespojiva pravila o pitanjima kao što su testiranje hrane i bezbednost automobila, koji američkim i evropskim proizvođačima čine skupim rad na tržištima jednih kod drugih.

To zvuči smrtno dosadno, ali za protivnike TTIP ta “regulatorna saradnja” je zamka koja će naterati hlorom natopljene (američke) piliće niz evropska grla i dovesti freking (fracking) na njihovu zemlju. Suočavanje sa takvim žalbama, uzdiše jedan evrokrata “je kao borba sa ruskom propagandom”. Odbacite mitove, i suočićete se sa nezgodnom istinom: “Nova generacija” sporazuma kao što je TTIP koji se bave pravilima a ne tarifama podložni su sumnji građana o prikrivenom preuzimanju od strane korporacija, uništavanju radnih mesta i socijalnih prava. Takve brige su već prisilile EU komesara za trgovinu, Sesiliju Malmstrom, na delimično povlačenje u vezi sa onim delom TTIP koji omogućava firmama da tuže vlade. Štaviše, neodređena priroda dogovora, čini ozbiljne ekonomske prognoze teškim. Opozicija je najžučnija u Nemačkoj i Austriji, dvema zemljama sa snažnim socijalnim sistemima i malim procentima nezaposlenosti: imaju mnogo toga da izgube, a malo toga da dobiju, rekli bi kritičari.

Sada pristalice TTIP ističu dva srodna strateška argumenta. Prvo, TTIP će učvrstiti savezništvo između velikih demokratskih svetskih sila u nestabilna vremena; neki govore o “ekonomskom NATO-u”. Drugo, uspostavljanje zajedničkih, ili međusobno priznatih, standarda na dva najveća svetska potrošačka tržišta će obavezati ostatak sveta da ih sledi, čak i u takvim pitanjima kao što su radna i ljudska prava. A ako udeo Evrope i Amerike u globalnoj ekonomskoj proizvodnji opada, sve je više razloga da se pravila na putu uspostave danas. Nova EU strategija trgovine koju je ove nedelje pokrenula gospođa Malmstrom ima za cilj da ugradi takve ideje u praksu u novim poslovima sa zemljama poput Australije i Novog Zelanda, čak i ako su za sada detalji nejasni.

02

Ima nečega u svemu ovome. TTIP navijači u nezgodnim zemljama poput Austrije kažu da bi se neprijateljski raspoložena javnost mogla odobrovoljiti kada se ovaj dogovor predstavi kao dogovor dva demokratska partnera. Rusija daje sve od sebe da potkopa pregovore oko TTIP, što ukazuje na to da su pregovarači pred nečim opipljivim. Za Angelu Merkel, nemačku kancelarku, se kaže da ona smatra strateški značaj TTIP ubedljivijim od ekonomskog, iako je za sada ona sama malo toga učinila da pridobije skeptične birače.

Ipak, u takvom pristupu ima i dosta opasnosti. Ako se bilateralni ili regionalni sporazumi oslanjaju na vrednosti, a ne na ekonomske razloge, postoji rizik od otuđenja onih koji su ostali izvan sporazuma. Takvi ugovori mogu završiti kao podrivači multilateralnog sistema, koji je već bolestan. Razgovor o ekonomskom NATO-u ne može biti drag onima kojima nije blizak vojni original: takvi ljudi će se radije povući nego što će se obradovati pričama o osnaživanju transatlantskog zagrljaja. Na kraju, postoji poseban rizik u Britaniji, koji će održati in/out referendum do kraja 2017. Njeni evroskeptici kažu da bi bilo bolje da zemlja sklapa sopstvene trgovinske sporazume umesto da se oslanja na lenjivce u Briselu. Ako od TTIP ne bude ništa, neki Britanci će misliti da imaju pravo.

Superoružje EU: regulativa

Pregovori o TTIP usporeni su do puzanja; čak i diskusije o eliminaciji tarifa, koje je trebalo da budu lake, jako se otežu. (Dve strane će razgovarati o novoj ponudi na sastanku u Majamiju sledeće nedelje.) Glave pregovarača su bile jedne uz druge na nedavnom sastanku u Vašingtonu, a pregovarači se nadaju da neka vrsta dogovora može biti postignuta do kraja Obaminog mandata u januaru 2017. Ako ne uspeju, sledeći stanovnik Bele kuće može otkriti i druge prioritete, a dogovor bi mogao da postane talac izbora u Francuskoj i Nemačkoj.

To bi potkopalo evropski pristup koji čeka svoj prvi test. Za razliku od spoljne politike, trgovina je oblast u kojoj EU ima stvaran autoritet. Ali stručnjaci EU bave se fitosanitarnim standardima i zahtevima o obaveznoj dokumentaciji, a ne glavnim strategijama. Trgovinski sporazumi mogu biti smrtonosno oružje, kao što je EU to naučila 2013. godine, kada je dogovor koji su njene tehnokrate ponudile Ukrajini od strane Vladimira Putina protumačen kao geopolitička ofanziva, koja j podstakla revoluciju i rat. To da je EU počela da razmišlja ozbiljnije o trgovini kao sredstvu spoljne politike sugeriše da je dobro naučila ovu prethodnu lekciju. Ali bi trebalo da bude svesna rizika.

 

Iz štampanog izdanja magazina The Economist (Europe)

Grčka i EU: Treća sreća

Danas je postignut sporazum o Grčkoj otplati i trećem finansijskom paketu za spasavanje.

01

Lideri devetnaest zemalja evrozone su sa Grčkom danas postigli sporazum koji bi trebalo da omogući započinjanje pregovora o trećem finansijskom paketu pomoći za ovu zemlju, koja se, zauzvrat, obavezala na “teške reforme”, donose svetski mediji.

“Evropski lideri su jednoglasno postigli dogovor, tako da pregovori o trećem paketu mogu početi, uz veoma striktne uslove”, izjavio je danas predsednik Evropskog veća Donald Tusk na pres-konferenciji po završetku samita, koji je trajao čitavih 17 sati.

Dogovor još treba da potvrde parlamenti nekih država evrozone, između ostalog i nemački Bundestag.

Tusk je dodao da će ministri finansija evrozone, koji se u ponedeljak popodne sastaju na redovnom sastanku, diskutovati o hitnom finansiranju Grčke, kako bi se premostio “međuperiod” – dok se ne postigne dogovor za novi paket pomoći.

Žan-Klod Junker: Grci nisu poniženi, a ostale zemlje nisu izgubile svoj obraz

“Sporazum je postignut, iako je bilo veoma teško. Evropska komisija od samog starta nije posustajala niti odstupala od svojih zahteva, insistirajući na tome da izlazak Grčke iz evrozone nije opcija ni u kojem obliku”, izjavio je predsednik Evropske komisije, Žan-Klod Junker (Jean-Claude Juncker).

“Ne ovu situaciju ne gledam kao da je grčki narod ponižen, ili kao da su ostale evropske zemlje izgubile svoj obraz. Ovaj dogovor spada u tipične evropske sporazume”, naglasio je on.

03

Sastanak lidera devetnaest zemalja evrozone koji je otpočeo u nedelju popodne je najvećim delom vođen u jednom užem krugu unutar kojeg su, pre svega, bili nemačka kancelarka Merkel, francuski predsednik Oland, grčki premijer Cipras i predsednik Evropskog veća Donald Tusk, nastojeći da postignu kompromisno rešenje koje bi, onda, bilo predstavljeno svim ostalim EU liderima.

Podloga za pregovore je bio dokument na četiri stranice, u čijoj su pripremi juče i prekjuče učestvovali ministri finansija evrozone. Za Grčku su do poslednjeg trenutka bila najspornija dva pitanja: predaja grčke imovine od 50 milijardi evra jednom nezavisnom i spoljnom fondu, koji bi tu imovinu postepeno privatizovao, dok bi se dobijeni prihodi koristili za otplaćivanje grčkog duga kao i rešavanje pitanja daljeg učestvovanja MMF-a u novom, trećem paketu finansijske pomoći Grčkoj.

Cipras je u oba slučaja morao da popusti. Predsednik Evrogrupe Jeroen Dijselbloem (Jeroen Dijsselbloem) je na konferenciji za novinare izjavio da će se grčka imovina u vrednosti od 50 milijardi evra transferisati u jedan novi, privatizacioni fond čije će sedište biti u Grčkoj, a ne kako je prethodno predlagano u Luksemburgu. Prihodi od privatizacije koju će sprovoditi ovaj fond koristiće se za dokapitalizaciju grčkih banaka.

Merkelova: Izbegnut je Grexit, a Grčkoj se sada ukazala nova prilika za prvredni razvoj

Grčka je, s druge strane, dobila dobila ustupak, jer se u dogovorenom dokumentu pominje olakšanje servisiranja grčkog duga kroz niže kamate i duže rokove otplate. Ovo su potvrdili nemačka kancelarka i francuski predsednik. Merkelova je istakla da “nominalno rezanje grčkog duga ne dolazi u obzir”.

Cipras je po završetku samita rekao kako je uspeo da obezbedi restrukturisanje grčkog duga, uz dogovoren paket pomoći za podršku privrednom rastu, u iznosu od 35 milijardi evra.

“U ovoj nadasve teškoj bici smo uspeli da obezbedimo restrukturisanje grčkog duga”, izjavio je grčki premijer.

08

 

Kada je u pitanju paket pomoći ekonomskom rastu, reč je o programu Evropske komisije koji treba da Grčkoj pomogne da povuče 35 milijardi evra, koje ona, u svakom slučaju, ima na raspolaganju iz evropskih strukturnih i kohezionih fondova. Ova suma nije deo paketa pomoći o kojem će se voditi pregovori, mada je očigledno da će ga Cipras koristiti kako bi u Sirizi, svojoj radikalno levoj partiji, kao i u parlamentu, branio dogovor kojeg je postigao s EU liderima.

On je još rekao i kako je “uspeo da izbegne da imovina za privatizaciju bude dodeljena spoljnom fondu”.

“Takođe smo uspeli da odbacimo planove koji bi proizveli finansijski kolaps i davljenje našeg bankarskog sistema”, rekao je grčki premijer.

Nemačka kancelarka Angela Merkel je na konferenciji za novinare rekla da sada pitanje izlaska Grčke iz evrozone nije više na pregovaračkom stolu, kao i da je “s punim uverenjem” u mogućnosti da Bundestagu preporuči otvaranje pregovora o novom paketu pomoći. “Pre toga, međutim, grčki parlament mora da izglasa sve uslove koji su na samitu dogovoreni”, izjavila je Merkelova.

Grčki parlament mora da do srede, 15. jula izglasa čitav niz mera koje se, između ostalog, odnose na garancije za potpunu nezavisnost grčke statističke agencije, proširenje poreske osnovice kao i uprošćavanje sistema PDV-a, uz poboljšanje dugoročne održivosti penzionog sistema kao dela sveobuhvatne reforme penzionog sistema.

“Sporazum postignut između Grčke i njenih partnera u evrozoni sastoji se od široke palete reformskih koraka s kojima, uverena sam, Grčka ima šansu da se opet vrati na put ekonomskog rasta, iako će taj put biti dug i težak”, rekla je Merkelova.

07

I predsednik Evropskog veća Donald Tusk je u ponedeljak ujutro potvrdio da su “Lideri evrozone uspeli da, nakon čitave noći pregovora, na maratonskom samitu u Briselu dođu do zajedničkog sporazuma o Grčkoj”.

“Na samitu evrozone postignut je jednoglasan dogovor”, poručio je Tusk na svom tviteru. U kratkoj poruci se kaže i da je “sada sve spremno za novi program finansijske pomoći iz Evropskog stabilizacionog mehanizma, i da će Grčka dobiti finansijsku pomoć kako bi sprovela ozbiljne reforme”.

Nešto pre toga, a nakon više od 17 sati maratonskih pregovora, prvo je belgijski premijer Šarl Mišel (Charles Michel) sa svog tvitera poslao kratku poruku, rekavši da je dogovor postignut.

Danas je oko 7.00 sati ujutro samit prvo napustio slovenački premijer Miro Cerar, jer je glavni sekretar NATO došao u posetu Ljubljani, a nakon njega je otišla i predsednica Litvanije, Dalija Gribauskajte (Dalia Grybauskaite).

Cerar je novinarima prvi doneo dobre vesti. On je, ujedno, ovlastio holandskog premijera Marka Rutea (Mark Rutte) da zastupa njegove stavove, kao i da je ostalo još samo jedno nerešeno pitanje. Litvanska premijerka Gribauskajte je na odlasku takođe izjavila kako je dogovor blizu.

05

Martin Šulc: Budućnost Evrope je neizvesna

U ponedeljak je predsednik EU parlamenta Martin Šulc (Martin Schulz) izjavio kako je “Budućnost Evrope neizvesna”. Ova njegova izjava je usledila nakon što su lideri evrozone do kasno u noć i rano jutros na vanrednom briselskom samitu raspravljali o problemu grčkih dugova.

“Danas se evropski projekat nalazi ‘na oštrici noža’ “, izjavio je za radio Deutschlandfunk Martin Šulc, koji je, inače, član nemačke Socijaldemokratske partije (SPD), aludirajući na izuzetno teške okolnosti u kojima se Evropa nalazi zbog krize grčkog duga.

“Stvari u Briselu su na oštrici noža, a evrozona bi mogla da se raspadne”, dodao je on. “SPD želi da Grčka ostane u evrozoni.”

Praveći osvrt na ideju nemačkog ministarstva finansija da Grčka privremeno izađe iz evrozone, Šulc je rekao da se “Ova ideja o petogodišnjem izlasku ne nalazi za pregovaračkim stolom. Ne treba više da o tome diskutujemo.”

Francuski predsednik Oland je pozdravio sporazum zaključen u ponedeljak u Briselu, označivši ga kao “istorijsku odluku koja Grčkoj omogućava da ostane u evrozoni”, istovremeno istakavši kako je grčki premijer Cipras “načinio odvažan izbor”.

“U slučaju da ovaj dogovor nije bio postignut danas, u pitanje bi bila dovedena i verodostojnost Evrope (kao projekta)”, izjavio je Oland nakon vanrednog samita evrozone. On je još istakao i da se u dogovorenom dokumentu, koji je postignut nakon 17 maratonskih sati sastančenja, spominje restrukturisanje duga kao i olakšanje servisiranja grčkog duga kroz niže kamate i duže rokove otplate”.

06

“Postigli smo dogovor, dogovor koji je Francuska sve vreme želela, dogovor koji će Grčkoj omogućiti ostanak u Evropi. Grčki premijer Aleksis Cipras se usudio da načini hrabar izbor, i to u momentu kada su od njega tražene reforme, ali je istovremeno i bio veoma svestan činjenice da je to uslov za nastavak finansiranja”, rekao je Oland. Francuski predsednik je još i podsetio kako će Grci, s novom pozajmicom u vrednosti od 80 milijardi evra, uspeti sa ispoštuju rokove poverilaca kao i da finansiraju svoje projekte, prenosi agencija AFP.

“Cilj ovih pregovora bio je očuvanje celovitosti evrozone ali, isto tako, i održavanje solidarnosti i davanje nade grčkom narodu nakon više godina njihovih patnji i mera oštre štednje, premda se ove mere ni izdaleka nisu okončale, i zato Grčka mora da nastavi da se i dalje trudi, kako bi ostala na evropskom koloseku”, upozorio je Oland.

“Francuska uloga u ovim pregovorima sastojala se u ulaganju napora kako bismo približili međusobno oprečne stavove, istovremeno poštujući Grke, ali i druge zemlje evrozone”, podvukao je francuski predsednik, koji je tokom kriznog perioda radio na kompromisnom rešenju, nastojeći da ublaži oštre stavove Berlina.

Nemačka se ‘možda vrati pisaćim mašinama’, kako bi se suprotstavila hi- tech špijunaži

Nemačka i ruska obaveštajna služba sve više favorizuju pisaću mašinu – hoće li ući u igru?

Pisaća mašina u špijunaži - povratak u budućnost?
Pisaća mašina u špijunaži – povratak u budućnost?

Šef anketnog odbora nemačkog parlamenta za ispitivanje sajber-špijunaže koju sprovodi Patrik Senzburg (Patrick Sensburg), član vladajuće CDU i profesor na Fakultetu primenjene administracije, tvrdi da se u svetlu najnovijih komunikacionionih tehnologija nipošto ne sme verovati američkoj službi NSA. On predlaže da se računari zamene – pisaćim mašinama. A nije samo internet u pitanju, već sve vrste savremenih metoda komunikacije. kako braniti pravo na privatnost čitavih država?

Iako su osvojili Svetsko prvenstvo u fudbalu, Nemcima to neće mnogo pomoći. Nemački političari razmatraju povratak pisaćih mašina koje bi koristili za unošenje osetljivih dokumenata u svoje arhive, a u osvit skandala sa nadzorom globalnih komunikacija koje sprovode Sjedinjene Države. Nemački parlamentarci osnovano strahuju da bi mogli biti nadgledani, zabrinuti za ugrožavanje sloboda, pre svega građanskih sloboda.

Da li je staromodna i "groteskna" ili ć zaista biti od pomoći?

Da li je staromodna i “groteskna” ili će zaista biti od pomoći?

Šef Bundestaga za parlamentarnu istragu o aktivnostima NSA u Nemačkoj rekao je u intervjuu za TV program Morgenmagazin da on i njegove kolege ozbiljno razmišlja o potpunom odustajanju od komunikacije preko e-maila.

Na pitanje novinara “Razmišljate li o pisaćim mašinama”, hrišćanski demokrata Patrik Sensburg je odgovorio: “Zapravo, mi ih imamo – a nisu ni elektronski modeli.” “Zaista?”, iznenađeneno su upitali novinari. “Da, nije šala,” uzvratio im je Senzburg odgovorio.

“Za razliku od drugih anketnih odbora, mi istražujemo situaciju u vezi tekućih aktivnosti sajber-špijunaže. Obaveštajne operacije u cilju prisluškivanja i dalje se dešavaju”, rekao je on.

takozvana "Adlerka"- omiljena pisaća mašina svih špijuna

takozvana “Adlerka”– omiljena pisaća mašina svih špijuna

Prošle nedelje, vlada Merkelove zatražila je od CIA oficira u nemačkoj obaveštajnoj stanici da napusti zemlju, nakon što je jedan uposlenik nemačke obaveštajne službe BND priznao da njihovi poverljivi dokumenti cure ka američkoj tajnoj službi. Trenutna istraga pokrenula je spekulacije je li CIA, možda, aktivno usmeravala svoju špijunažu i na anketni odbor Bundestaga.

Prošle godine, ruska vlada je navodno preduzela slične mere, nakon što je Edvard Snouden objavio širinu, dubinu i obim američkog elektronskog nadzora svetskih komunikacija. Ovakve vesti proizvode strah u stanovništvu, i to posvuda, da su ugrožena prava na privatnost.

Federalna služba za zaštitu, moćno telo sa zadatkom da štiti najviše ruske zvaničnike, poručila je 20 pisaćih mašina tipa ‘Trijumf Adler’ (Triumph Adler) – ove mašine stvaraju jedinstveni “rukopis”, kojim se omogućava praćenje izvora svih sačinjenih dokumenata.

Međutim, sudeći po reakciji na Senzburgove komentare, manuelne pisaće mašine verovatno neće biti široko prihvaćene u nemačkim političkim krugovima.

“Pre nego što počnem da koristim pisaće mašine i spaljujem beleške posle čitanja, radije ću ukinuti tajne službe”, tvitovala je Martina Rener (Martina Renner), članica opozicije pri ovom parlamentarnom odboru koji istražuje aktivnosti SAD i drugih obaveštajnih agencija u Nemačkoj. Zahra Vahenkneht (Sahra Wagenknecht), zamenik predsednika stranke ‘Die Linke’, nazvala je ovaj predlog grotesknim. Rusima je ipak, baš kao i Nemcima, preko potrebna efikasna “IT policija”.

Da li je moguća potpuna zaštita od cuber-špijunaže?

Da li je moguća potpuna zaštita od cyber-špijunaže?

Kristijan Flisek (Christian Flisek), predstavnik SPD -a u istražnom odboru, rekao je za Spiegel Online da se “Ovaj poziv za uvođenje mehaničkih pisaćih mašina čini da naš rad može zvučati smešno. Živimo u 21. veku, gde mnogi ljudi komuniciraju pretežno digitalnim putem. Efikasna kontra-špijunaža takođe je delotvorna i u digitalnom području… Ideja da možemo da zaštitimo ljude od nadzora vraćanjem na pisaće mašine je apsurdno.”

Ipak, dok Senzburg može zažaliti zbog svojih komentara, za sumnju nema mnogo mesta kada su u pitanju otkrića o digitalnoj špijunaži – ovo je pokrenulo fundamentalnu promišljanje o tome kako nemačka vlada sprovodi i obezbeđuje svoje komunikacije.

“Povrh svega, ljudi se trude da ostanu podalje od tehnologije kad god mogu”, piše Die Welt. “Oni koji su zabrinuti sada telefonom razgovaraju kraće, i više vole lični kontakt. U ovoj situaciji, to znači da će se više kafa popiti u društvu s ostalima, i više ručkova zajedno pojesti. Čak će i šetnja u parku doživeti svoj preporod.”

Retr-čudo ponovi u kancelarijama nemačkih obaveštajaca

“Retro-hit”, ponovo u kancelarijama nemačkih obaveštajaca

Prošlog novembra, neposredno nakon otkrića da NSA prati mobilni telefon Angele Merkel, nemačka vlada naložila je svojim poslanicima da za osetlive pozive koriste samo šifrovane mobilne telefone. Upotreba ajfona za unutar- vladine komunikacije je, navodno, zabranjena.

Od tada, neki su čak postavljali pitanje da li vrhunska “Secusmart” mobilna enkripcija, koju trenutno koristi nemačka kancelarka, zaista bezbedan od pokušaja cyber-provale.

Anketni odbor Bundestaga je pronašao svoj način da se zaštiti od američke digitalne prismotre: pre svakog sastanka, članovi ostavljaju svoje mobilne telefone u metalnu kutiji u susednoj prostoriji, u kojoj svaki mogući delić razgovora biva “udavljen” muzikom Edvarda Griga (Edward Grieg) koja trešti svom snagom. A ovo je samo vrh ledenog brega koji ima zgodno ime: cyber-špijunaža. Digitalni rat je uveliko počeo, i iz njega niko neće izaći bez žrtava.

 

Philip Oltermann, Berlin
The Guardian