Bananagedon: nestanak najomiljenijeg svetskog voća


“Banangedon” ili “Bananapokalipsa” neminovno dolaze. Vrlo je verovatno da će negde u narednoj deceniji banane nestati, kao žrtve gljivičnog patogena poznatog kao Panamska bolest. Ova pošast maršira zemljinom kuglom, ugrožavajući budućnost najpopularnijeg voća u svetu, donosi poslovni portal Bloomberg.

Činjenica je da Panamska bolest može biti uzrok ove nailazeće katastrofe, ali je ona, zapravo, i simptom većeg problema koji ugrožava globalnu poljoprivredu: neuspeh diverzifikacije. Tokom proteklih nekoliko vekova težilo se ka usvajanju jedne cenjene sorte, što je automatski značilo da se – bukvalno – svi aduti polože na jednu biljnu kulturu, kojom bi se zasadila čitava farma.

Najporazniji su rezultati jedne studije slučaja o opasnostima monokulture, sprovedene u Irskoj tokom 1840-ih. Po otkriću krompira u Novom svetu, Irci su počeli da ga masovno gaje. Međutim, dok su Inke i ostali narodi kultivisali hiljade sorti krompira, Irci su odgajali najviše tri vrste, uglavnom domaće sorte poznate kao “Lamper” (Lumper).

Ova sorta krompira pokazala se izuzetno produktivnom. Pa ipak, i pored svega, bila je podložna patogenoj gljivici poznatoj kao plamenjača (Fitoftora infestans, Phytophthora infestans) – najštetnijem oboljenju krompira, paradajza i plavog patlidžana. Godine 1845. godine, ovaj organizam je uništio celokupni godišnji zasad Lampera, a potom i širom Evrope. Procenjuje se da je milion ljudi umrlo od gladi i to samo u Irskoj, dok je još dva miliona ljudi emigriralo usled gladi i očaja.

Uprkos ovoj tragičnoj lekciji o opasnostima od monokulture (gajenja samo jedne sorte voća, povrća ili žitarica, kao i domaćih životinja), farmeri koji su gajili useve često su imali običaj da favorizuju nekoliko cenjenih sorti. Ovo je bio racionalan izbor, posebno za proizvođače useva namenjenih globalnim tržištima, gde su ekonomije obima težile da homogenosti daju prednost nad različitostima. Ali ovaj izbor se, kao po običaju, može i te kako loše završiti.

A takva je sudbina zadesila i bananu. Iako banane postoje u stotinama oblika, veličina, boja i ukusa, jedna sorta je krajem 19. veka ipak postala „plod masovne opsesije“: bila je to banana „Veliki Mišel“ (Gros Michel), inače u anglofonoj kulturi poznata kao „Veliki Majk“ (Big Mike). Ova sorta, nastala u jugoistočnoj Aziji, prerasla je u najpopularniji komercijalni usev.

Veliki Majk je imao puno toga dobrog: ogromne grozdove ukusnih, slatkih banana, otpornost na modrice i sposobnosti da ostane sveža čak i kada su nemarno nabacane u brodska skladišta puna. Velike kompanije za proizvodnju i distribuciju banana kao što je čuveni United Fruit posadio je Gro Mišel na rasadnim plantažama širom Latinske Amerike i Kariba.

Kao i većina jestivih banana i Big Mike je bio sterilan, a uzgajivači su ga proširili rezanjem tj kalemljenjem, dok bi kalem ili „pelcer“ postajao osnova nove biljke. Svaka plantaža banana je tada bila mesto odgajanja ne samo jedne vrste već i onih sorti banana koje su imale isti genetski materijal kao i druge. Ovo je, očigledno, bila ekstremna monokultura: stoprocentno kalemljenje ubilo je prirodan način dobijanja biljke, a samim tim i ploda.

Nekako u isto vreme kada je ova sorta postala zlatni standard za poznavaoce banana, neke biljke počele su da trule i ubrzano tamne od dna do vrha lista, pre nego što bi cela biljka usahnula i umrla. Iako uzgajivači u početku nisu imali predstavu šta je to zadesilo Velikog Majka, na kraju su otkrili uzrok: opaka gljivica poznata kao Fusarium cubense.

Iako se prvi put pojavila u Australiji, ova gljivica uništila je prvo plantažu banana u Panami, a ubrzo je ovaj štetni mikroorganizam postao poznat kao Panamska bolest: Bio je otporan na fungicide, i jednom kada bi se doselio na plantažu, obično je do kraja uništavao svaku biljku i plod. Da stvar bude još gora, zemljište koje je bivalo zagađeno gljivicama ostalo bi zatrovano decenijama, što je uzgajivače primoravalo da napuste zemlju prvoklasnih zasada.

Odgajivači su u početku pokušali da fusarium gljivicu prevaziđu krčenjem tropskih šuma i uklanjanjem obolelih stabala, nastojeći da tropske šume „očiste“ sečenjem i postavljajem novih plantaža kako bi uspešno nastavili gajenje Velikog Majka. Međutim, ubitačna gljivica neumorno ih je pratila. Do 20-ih godina prošlog veka, nestašice ovog ubedljivo najpopularnijeg svetskog voća postajale su sve veći problem. Fusarijumu možemo zahvaliti na čuvenom hitu koji je u to vreme, 20-tih godina prošlog veka opevao nestašicu banana Gro Mišel. Pesma se zove “Da! Nemamo banane!” (Yes! We Have No Bananas!), a jula 1923 napisali su je i izveli Frenk Silver, Irving Kon, jul 1923. (Pesma je bila omiljena i kasnije među brojnim velikim muzičarima, a Beni Gudmen ju je uvrstio u svoj stalni repertoar)

Velike voćarske kompanije su očajnički pokušavale da nađu zamenu. United Fruit je tokom 20-tih sproveo obimna istraživanja, ali se uzdržao od ideje o uvođenju novih sorti na tržište. Potrošači bi jeli samo Velikog Majka, razmišljali su vlasnici kompanija, pa bi bilo kakav pokušaj pronalaska zamene značio sigurnu smrt za biznis.

United Fruit je svim silama nastojao da zaštiti Gro Mišela. Planski su poplavili zaražena polja, pogrešno verujući da bi „davljenje u vodi“ uklonilo ovu gljivicu. Umesto toga, voda je uništila mikrobiološke takmace, a fusarium gljivica se vratila sa zapanjujućom silom i u još surovijoj formi.

Jedna manja voćarska kompanija, Standard Fruit je, u tom momentu, predosetila da je doskora nevidljiva opasnost konačno postala i te kako prisutna i pogubna, pa je otpočela da eksperimentiše sa novom familijom banana.

Ove banane, poznate pod nazivom Kevendiš (Cavendish) dobile su ime po vojvodi od Devonšira, Viljemu Kevendišu, koji je 1834. obezbedio rasadni „nulti primerak“ ove sorte. Kevendiš, ozbiljni i genijalni poznavalac hortikulture i nauke o biljkama, distribuirao je sadnice banane koja bi uskoro ponela njegovo ime i to ubrzo nakon što se proširila velikim delom sveta, čak i pored toga što nije postala komercijalna sorta. Kao i njen aristokratski zaštitnik, i Kevendiš je pomalo bila biljka pod „staklenim zvonom“, tj osetljiva i neotporna na spoljne uticaje, s obzirom da je poticala iz rasadnika i staklene bašte a ne iz prirode: lako je zadobijala tzv „modrice“ (pečate koji vremenom tamne) i mogla se lako pokvariti u brodskom spremištu.

Standard Fruit je, međutim, uprkos tome, otpočeo da Kevendiš „ustoličuje“ tj uvodi kao naslednika Velikog Majka, osmislivši kutije za zaštitu ove sorte banana od oštećenja tokom tranzita; takođe su počeli da koriste i rashladne uređaje, kako bi osetljive banane ostale sveže do ulaska u prodavnice i korpe kupaca. Kupci su bili zagrejani za Kevendiš, iako je United Fruit i dalje ostao skeptičan. Jedan izvršni direktor u Hondurasu tvrdio je da su “sorte prljave reči” kada su u pitanju banane na velikim gradskim tržištima u Sjedinjenim Državama. Međutim, United Fruits priklonili su se neizbežnom sledu događaja, pa su 1962. godine okončali svoje oslanjanje na Velikog Majka.

Ali, umesto da su se potrudili da diverzifikuju tržište banana, čelnici iz United Fruits odlučili su da u poslovanju rade samo sa bananama iz familije Kevendiš – i samo Kevendiš! – sprovodeći strategiju na čiju pogubnost ih je upozoravao Robert Stouver, tada vodeći autoritet za biljne bolesti a posebno bolesti južnog voća. On je biznismenima detaljno objasnio kako bi uzgajanje samo jedne sorte lako moglo dovesti do katastrofe; monokulturno uzgajanje bilo čega dovodi do slabljenja vrste. Jer, isti princip nedostatka genetskog diverziteta i otpornosti pogađa ne samo banane već i konje, pse, ptice, morževe, kaktuse ili trešnje. Zaključak je bio da bi, poput nesretnog Velikog Majka, i Kevendiš mogao da vremenom postane ranjiv prema novim vrstama gljivice.

Ono što je izvesno usledilo nakon nekoliko godina jeste nova varijanta panamske bolesti pod nazivom TR4, koja je počela da u jugoistočnoj Aziji pustoši plantaže zasađene Kevendišom. Sada je nestanak kevendiške banane samo pitanje vremena. A kada se to dogodi – a dogodiće se – svetu će biti potrebna zamena.

Ovoga puta, varijeteti sorata ne bi trebalo da budu prokazana reč. Milijarde ljudi koji konzumiraju banane zaista lako mogu prihvatiti nekoliko izbora, odnosno nekoliko različitih sorti ili varijeteta sorte. Ukoliko uzgajivači mogu da žive sa takvim „biznis modelom“, koji bi podrazumevao uzgoj nekoliko sorti a ne samo jednu, svima će nam biti bolje kada neka opaka gljivica sledeći put bude skresala naše omiljeno voće i zaradu plantažera – a nas kupce ostavila praznih stomaka.

Bloomberg

Zašto je oznaka za dolar $? 


Slovo „S” ne pojavljuje se nigde u reči “dolar”, iako je “S” s vertikalnom linijom povučenom preko njega ($) nesumnjivo znak za ovu valutu. Ali, zašto slovo “S”? Zašto znak za dolar nije, recimo, nešto poput slova “D” s horizontalnom crtom – identično našem slovu “Đ” ali i oznaci bivše južnovijetnamske valute dong (đồng) kao i oznaci za digitalnu valutu doudžkoin (dogecoin).

Iza ovoga stoji dobra priča, ali ovde ćemo je samo nagovestiti: znak za dolar nije znak – za dolar.

To je znak za – pezos.01Boemska rapsodija

Iako su simboli dolara i pezosa neraskidivo povezani, poreklo reči “dolar” ima svoje korene na nekom drugom mestu. Ta priča počinje 1500. godine i to u Bohemiji, srednjoevropskom carstvu koje se najvećim delom prostiralo preko teritorije današnje Češke.

Centralna Evropa je u to vreme upravo postala bogata srebrom, tj. počela je da otkriva nova, velika nalazišta ovog metala. Nakon što su prohujali vekovi tokom kojih je srebro (i zlato) odlazilo u strana carstva – kao valuta kojom su evropski trgovci kupovali luksuznu potrošnu robu poput svile i začina – a uz fakat da su ti dragoceni metali ostajali među stranim trgovcima, i da je jako malo zlatnika i srebrnjaka nalazilo svoj put nazad do Evrope – novi izvori srebrne rude otkriveni su u Saksoniji, nemačkom delu Tirola i Češkoj. Sa mnogo više srebra u odnosu na još uvek retko zlato, Tirol je otpočeo zamenu svojih majušnih zlatnika velikim, teškim srebrnjacima jednake vrednosti. Novoiskovani novčić, gulden-groš (guldengroschen) težio je 32 grama i bio skoro od čistog srebra; postao je trenutni hit u svetu trgovaca, plemića i vlastele. Zvao se “gulden” (“zlatnik”) jer je vredeo kao i zlatni novćić (gulden znači zlatnik).

Od 1517. grofovi iz loze Šlik (Schlick) koji su bili vlasnici rudnika srebra u češkom Joakimovu (Jáchymov) počeli su da sistematski kuju srebrne kovanice po uzoru na guldene, koje su nazvali “Iochims -taler münz”, a kasnije samo taleri.

Regija Joakimštal (Joachimstahl) u kraljevini Bohemiji je 1519. konačno proizvela dovoljno srebra da može otpočeti kovanje ovog teškog srebrnjaka za sebe i interni opticaj. Ovaj novi češki novčić, Joakimštaler, bio je poboljšana verzija Guldengrošena, s dodatno podešenim odnosom težina-čistoća kako bi ova kovanica bila ravnomerno deljiva s već postojećim evropskim tegovima i merama. Joakimštaler je ubrzo postao novi evropski favorit u razmeni valuta, a uskoro je skoro svako kraljevstvo koje je držalo srebrnjake u opticaju iskovalo svoju verziju Joakimštalera. Sufiks “-thaler” (u našem jeziku u opticaju to je bio talir) odnosio se na bilo koji od ovih i njima sličnih srebrnjaka… a tokom narednih nekoliko decenija Taler je doživeo nekoliko varijacija u transkripciji svog imena: slovenski narodi su imali Talir ili Taler, Holanđani Daalder, dok je na engleskom jeziku reč talir tj. taler postao – dolar.

03

Ceo Novi svet

Centralna Evropa obilovala je srebrom po tadašnjim standardima, ali već od 1530. njeni rudnici počinju da usporavaju eksploataciju. Međutim, došlo je do geopolitičke promene snaga: celokupno rudno bogatstvo ovog dela sveta bačeno je u senku svega onoga što je Španija upravo “pronašla” u Novom svetu. Između doslovce besplatnog topljenja srebra među tek osvojenim civilizacijama i svog rudarstva, Evropa je odabrala ovo prvo: tokom naredne tri stotine godina, 85% svetske proizvodnje srebra poticaće iz dominiona pod španskom kontrolom – Bolivije, Perua i Meksika.

I dok su drugi narodi samo sporadično smanjili sadržaj srebra svojih Talera koji su jednom bili od skoro čistog srebra (Thaler/ Daalder/Dollar), Španija je odjednom došla u posed srebra kojeg je imala više nego bilo koja druga nacija na svetu; samim tim, Španci nisu imali razloga da ikada više spuštaju robnu vrednost svoje valute. A ovaj naizgled beskrajan tok srebra značio je, takođe, i da su u stanju da iskuju dosta srebrnjaka. Ali – čemu?

Blagoslovena količinom zlata, srebra i stabilnošću izvora dragocenih metala iz Latinske Amerike, španski novčić “Real de a Ocho” (poznatiji kao Pezos de Ocho tj. “parče od osam”) postepeno je zamenio sve talire od srebra, postavši vodeća valuta međunarodne trgovine. Ubrzo se “španski dolar” koristio svuda – od “Zapadnih nezavisnih” ostrva u Karibima (West Indies) do Dalekog istoka.

Da bismo stekli predstavu kolika je, zapravo, bila rasprostranjenost ovog španskog novčića, samo treba baciti pogled na imena nekoliko nacionalnih valuta koja se danas koriste:

Osam zemalja (Argentina, Čile, Kolumbija, Kuba, Dominikanska Republika, Meksiko, Filipini, i Urugvaj) imaju valutu koja se zove pezos;

Kina ima juan a Japan svoj jen, koji su svoje nazive dobili po okruglastom obliku španskih “komada od osam” to jest pezosa. U oba jezika značenje je isto: “obao” ili “okrugao”, što je bio i oblik novčića; “oblice” tj. “okruglice” od kojih se sastoji pezos koji je vredeo osam reala: „komad od osam“. Ove “okruglice” bile su uzor po kojem je nastao prvi juan, a potom i japanski jen.

• Rijal, valuta Saudijske Arabije (a samim tim i Katara koji se u njoj nalazi) takođe je dobila jime po španskom realu, koji je istorijski bio zastupljen u tom u regionu kao pezos (Peso de Ocho).

• A kada je došlo vreme da tek stvorene Sjedinjene Američke Države uspostave sopstvenu valutu, “Oci osnivači” izabrali su da tu valutu nazovu “dolar” po pezosu – novčiću koji se još zove i “španski dolar”,moneta koja je u to vreme u SAD najviše cirkulisala, i to iznenađujuće dugo, sve do polovine 19. veka (1857). Ovo je bila prva formalna upotreba “dolara” kao osnovne valute, umesto pojedinačnih španskih novčića. Tako je započeo trend korišćenja američkog dolara, koji je danas osnovna valuta u 37 zemalja i na devet teritorija.

Da, toliko je ovaj španski srebrnjak nekada bio popukaran među belosvetskim trgovcima da je “komad od osam” koristila gotovo trećina (32%) svetske populacije, koja živi u zemljama čije su valute nazvane po pezosu-realu, ili po njihovom prvobitnom uzoru – uključujući i današnji američki dolar.02PS. Volim te

Većina naših savremenih simbola svoje postojanje duguje našoj želji da skratimo “dosadno dugačke” rukopise. Pisanje rukom je po svojoj prirodi bilo spora (i dosadna) aktivnost beskrajnog ponavljanja istih reči, tako da su profesionlani pisari neumorno tražili načine kako bi svoje pisanje ubrzali (i osvežili).

Kao primer, navedimo ampersand* tj. logogram za veznik “&” koji je nastao još u Starom Rimu, započevši svoj život kao skraćeni oblik latinske reči “et” (veznik “i”). U početku, ampersand je predstavljao vizuelnu stilizaciju poveza tj ligature, gde je uvezivanje dva slova, “e” i “t”, na kraju rezultiralo jednim sjedinjujućim simbolom u koji su se slili. Simbol elektronske adrese “@“ (“u”, engleski “at”), verovatno je nastalo na sličan način, iako niko pouzdano ne zna tačno za kakvu reč je ovaj simbol prvobitno bila skraćenica.

Kao što je ranije navedeno, pezos je osvojio svet kao valuta kojom se obavljala međunarodna trgovina. Toliko učestalo obavljanje trgovine u pezosima izvesno je dovelo do prezasićenja ovom rečju, pa je bilo uobičajeno da se ljudi onog vremena zaglave u pisanje reči “pezos” koja se svako malo pojavljivala u njihovim računovodstvenim knjigama, iznova, i iznova, i iznova, i iznova… što je bilo, možete pretpostaviti, nadasve “smarajuće”, a da ne pominjemo i, takođe, nepotrebno rasipanje vremena i mastila.

Tako su trgovci osmislili jednostavnu i očiglednu stenografsku skraćenicu: “P” za “pezos” – a množinu su obeležavali sa “Ps”. Ovde je moglo sve i da se završi, ali je neki trgovac ili više njih (pretpostavljamo da mu je ili da im je bilo strašno dosadno) smislio da bi bilo čak i više “kul” kada bi se “P” i “S” pisali jedno povrh drugog. Ovo je, očigledno, bilo brzo prihvaćeno, pa je već 1770-tih, u cilju povećanja efikasnosti stenografa, slovo “P” potpuno izgubilo svoj obli “trbuh” dok se preostala vertikalna crta ili “stablo” (nalik slovu “I”) inkorporirala u slovo “S” (gde i danas vizuelno postoji kao izvrnuta verzija slova “P”). I tako je rođen potpuno novi simbol, koji se i danas prepoznaje kao pezos ($).

I zato što je američki dolar nazvan po “španskom dolaru” (peso de ocho), simbol za ovaj španski novčić postao je i simbol novonastale američke valute – američkog dolara.

I zbog toga je znak za dolar slovo “S” sa okomitom linijom preko njega.

[*Ampersand: Simbol  koji je prvi put počeo da se koristi oko 1. veka nove ere a nastao je spajanjem slova E i T (“et” znači “i” na latinskom). Otad je pretrpeo brojne stilske promene a ponovo je uveden u širu upotrebu nakon što u 15. veku otkrivena štamparska presa. Ampersand je ranije često bio navođen kao poslednje slovo latiničnih pisama i tako je nastalo njegovo englesko ime. U anglofonom svetu, ampersand je nekad bio naveden kao 27. slovo engleskog alfabeta i izgovaran je u obliku fraze “and per se and” (“i po sebi i“). Reč ampersand je nastala iz ove fraze].

Kinja.com