Tag Archives: kul

Put u središte Fejsbuka

Ilustracija: Pawel Kuczynski

Ilustracija: Pawel Kuczynski

Ko na Fejsbuku briše komentare mržnje, dečju pornografiju i lažne vesti? Za magazin Zidojče cajtunga (Süddeutsche Zeitung Magazin, SZM), neki od članova berlinskog FB tima od 600 ljudi priča o stresovima kojima su izloženi. Bacimo pogled na ovaj užasno neprijatan posao i tajna pravila brisanja, banovanja, cenzure i suspenzije.

Nalazimo se u jednom bezličnom poslovnom kompleksu usred Berlina: u njemu, 600 ljudi dobro skrivenih od očiju javnosti radi iza zatvorenih vrata – na poslu koji se tiče 28 miliona građana Nemačke i još 1,8 milijardi širom sveta. Ovaj tim odlučuje o tome šta se može postaviti da ostane na Fejsbuku a šta ne. Po prvi put do sada, zaposleni u berlinskoj filijali FB-a progovorili su o emotivnoj ceni koju ovaj posao nosi sa sobom kao i pravilima brisanja koja je Fejsbuk dosad držao u tajnosti.

Facebook je počeo brisanje poruka iz Berlina u jesen 2015. godine uz pomoć firme Arvato, filijale kompanije Bertelsmann. Ali, čak i uprkos pritiscima iz nemačkog Ministarstva pravde, ova kompanija je uspešno odbijala da otkrije detalje o određenim pravilima brisanja, ili pak da prozbori o kvalifikacijama zaposlenih koji proveravaju svaki prijavljeni neprimereni komentar.

Tokom svog jednomesečnog istraživanja, Til Krauze i Hans Graseger iz nemačkog dnevnika Zidojče cajtung uspeli su da razgovaraju sa brojnim sadašnjim i bivšim pripadnicima berlinskog tima „sajber-čistača“.

Zaposlenima koji su govorili za SZ-Magazin nije bilo dozvoljeno da razgovaraju sa novinarima ili kompanijskom upravom. Oni, su, međutim, imali želju da svoja iskustva podele sa javnošću. Ovi ljudi su plaćeni za brisanje uvredljivih FB poruka u što je moguće kraćem roku, često se ne osećajući adekvatno pripremljenima i ostajući i sami bez podrške u pokušajima da se izbore sa psihološkim posledicama svog posla. Mnogi su se žalili na nedovoljno precizirane smernice o tome šta bi trebalo ili ne bi trebalo da bude izbrisano, i da su zbog toga pod konstantnim stresom i preopterećenjem.

Neki zaposleni trudilli su se da izađu na kraj s velikim psihološkim izazovima koji su rezultat čestog izlaganja šokantnim sadržajima: prizorima mučenja, ubistava, ili zlostavljanja dece – i da u tim situacijama nisu imali prilike da im FB obezbedi stručnu psihološku pomoć.

Ovo su neke od stvari o kojima su „FB čistači“ pričali.

“Video sam stvari koje su me nagnale da ozbiljno dovedem u pitanje svoju veru u ljudskost. Stvari kao što su mučenje i zverstva.”

“Otkako sam prvi put u životu videla slike dečje pornografije, nosim se mišlju da postanem časna sestra. Čak više ne mogu podneti ni samu ideju seksa. Sa svojim partnerom nisam bila intimna preko godinu dana. U trenutku kada me dotakne, ja počnem da drhtim.”

“Znam da neko mora da uradi ovaj posao. To, međutim, treba da budu ljudi koji su prošli kroz odgovarajuću obuku i koji će dobiti pomoć onda kad im zatreba. Ovako, ne bi trebalo da nas bacaju u vodu ako ne znamo da plivamo.”

“Pravila za zabranu /suspenziju/ uklanjanje gotovo je nemoguće razumeti. Rekao sam svom vođi tima: ovo je suludo! Slika je puna krvi i brutalnosti i to niko ne bi trebalo da vidi. On je, međutim, uzvratio: To je samo vaše mišljenje. Morate da probate i razmislite o tome šta Facebook želi. Od nas se očekuje da mislimo poput mašina.”

Udarna priča u SZM-u napisana je nakon što se novinarima ovog nemačkog magazina ukazala jedinstvena prilika da prvi put bace pogled na tajni posao Fejsbukovih recenzenata u berlinskoj filijali ove globalne društvene mreže. Zaposleni su novinarima rekli još neke stvari.

– Arvato (firma koja za potrebe Fejsbuk vrši moderaciju komentara i sadržaja) predstavlja svet u malom: Više od 600 ljudi sa svih kontinenata zaposleno je u njihovoj berlinskoj podružnici, koja se u ime Fejsbuka bavi cenzurama neprimerenog sadržaja i komentara, zabranama i suspenzijama korisnika.

– Postoje timovi za arapski, turski, italijanski, francuski i mnoge druge jezike. Mnogi od zaposlenih čak i ne govore nemački.

– Njihova plata je samo neznatno iznad zakonskog minimuma zarade.

– Arapski tim uključuje one koji su izbegli od rata u Siriji i u svojim smenama dužni su da pregledaju video-snimke obezglavljivanja zarobljenih i ostalih sadržaja koji potiču od terorističke propagandne mašinerije.

– Svi zaposleni koji su intervjuisani spominju stroga, pa ipak nedovoljno jasna uputstva koja su podložna čestim promenama.

– Od zaposlenih na dnu kompanijske hijerarhije očekuje se da svakog dana provere 2000 poruka.

– Od zaposlenih na višim pozicijama takođe se očekuje da pregledaju video-materijale: imaju samo oko osam sekundi da odluče hoće li ili neće obrisati nečiju poruku.

Novinari su takođe dobili pristup većini tajnih pravila brisanja kojim se određuje koji će se sadržaj uklanjati s FB stranice. Arvato je došao sa svojom interno definisanom verzijom slobode izražavanja. U tim pravilima se tačno navodi šta će na društvenoj mreži biti cenzurisano a šta dozvoljeno. Fejsbuk kategorički odbija da komentariše način na koji su ta pravila nastala i razvijala se.

Pravilnik sadrži stotine primera i detalja. Na primer, navodi se da sam sadržaj jedne slike nije od presudne važnosti. Umesto toga, kombinacija slike i teksta određuje da li će post biti obrisan ili ne.

Kao primer za to, zaposleni u FB govore o komentarima koji veličaju nasilje. Ako neko stavi komentar tipa “Pazi ovo – tako je kul” ili “Fuck yeah” pod sliku koja pokazuje nečije umiranje, pravilo je da takve slike moraju biti izbrisane. Interni dokumenti-pravilnik cenzorskog ponašanja takođe uključuju jasne instrukcije o tome kako se nositi sa ksenofobičnim komentarima. Na primer, komentari koji se odnose na migrante kao na “prljave lopove” su dozvoljeni, sve dok se komentari koji ih etiketiraju kao “teroriste, ubice ili seksualne zlostavljače” uklanjanju sa Fejsbuka. Rečenice koje migrante porede s prljavštinom ili štetočinama brišu se samo u slučaju da je poređenje u obliku imenice (“migranti su prljavi”)

(Zidojče cajtung poslao je firmi Arvato 19 pitanja u pisanoj formi. Arvato je odgovorio na sledeći način: “Naš klijent Facebook je zadržao pravo da se bavi svim pitanja u koja se odnose na saradnju FB i samog Arvata”).

Till Krause, Hannes Graseger, Zidojče cajtung

Dafni Selfe: večna mladost i lepota

Nakon pauze od skoro šest decenija, jedan neočekivani susret u sedamdesetoj godini života je raketnom brzinom nanovo lansirao jednu od najgrandioznijih karijera u industriji visoke mode. I nakon dve decenije, Daphne Selfe (88) još uvek je živahna i prisutna u modnom biznisu. Fajnenšel Tajms donosi priču o ovoj nadasve interesantnoj preduzetnici, koja je vrlo unosnu nišu za svoj startup pronašla u modnoj industriji – i to sa 70 godina.

“Oduvek su me učili da, ako radite za nekog, tada budete što prijatniji i što je moguće više od pomoći. Nešto od toga je do vaspitanja. Moji roditelji su bili tako dragi, ali i strogi – takav njihov stav mi je usadio disciplinu i radnu etiku. Ovakav pristup životu, svetu i poslu mi je omogućio da imam karijeru u ovoj industriji onoliko dugo koliko imam.

Počela sam da radim kao model krajem 1940-ih, kada sam imala 20 godina. Tada je sve bilo sasvim drukčije. Morao si da za snimanja nosiš sav svoj pribor za ulepšavanje – šnale, češljeve i ukrase za kosu, tri para cipela, rukavice, šešire, nakit i, naravno – šminku. Sada odete na snimanje i na setu vas sve to, i još mnogo više, spremno čeka.

Ipak, moja rana karijera manekenke trajala je samo pet godina, sve dok se nisam udala. Bilo je to 1950-ih a tada naprosto, kao žena, ne biste očekivali da treba da idete na posao čak i posle venčanja. Moj suprug je, međutim, radio na televiziji, i – mada sam zastala sa karijerom modela – otpočela sam da, kao neku vrstu dodatnog posla, radim na dizajnu osvetljenja za raznovrsne zabavne TV emisije. Ovo je baš lep posao. Tada smo podizali dvoje male dece, pa sam imala tu privilegiju i mogućnost da ovo radim kao povremeni posao, umesto da radim svaki dan – tako mi je najviše odgovaralo.

Kako su godine prolazile, postajala sam sve poznatija kao dizajnerka svetla, a takođe sam uradila i neke filmove, snimivši i otkačene i pomalo “pomerene” reklame. Ali, 1998. godine, kada sam već napunila 70, sasvim neočekivano sam opet počela da radim kao model. Moj agent je u to vreme bio u potrazi za dva modela – muškarcem i ženom – koji bi se pojavljivali u kampanji za modnu kuću Red or Dead, sa prvim pojavljivanjem na Londonskoj nedelji mode. To je bilo vrlo neobično, jer se stariji modeli obično ne koriste na klasičnim modnim pistama. Stilista koji je radio ovaj šou mi je kasnije pomenuo da je modni magazin Vogue objavio članak o starenju, priču koju je svojim slikama opremio legendarni fotograf Nick Knight. Pokušala sam da postanem deo te priče i u tome sam uspela – iznad svih mojih očekivanja. Tada me je zapazio skaut agencije Models 1, a ja sam rešila da potpišem ugovor za njih.

Moj suprug je negde u to vreme preminuo, a ja sam mislila da će me ovaj angažmant držati zauzetom i odvratiti od preteranog bavljenja sobom i crnim mislima. U početku, modna industrija je na mene gledala kao na svojevrsni kuriozitet, izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ali, ubrzo su počeli da me sve intenzivnije angažuju u svojstvu modela i – eto me – ovde sam, u modnoj industriji i 20 godina kasnije. Sada mogu da biram šta ću raditi. Pre nekoliko godina su me angažovali Dolce & Gabbana. Tu je bio i angažman za H&M u kampanji za njihovu obuću koja je veoma kul.  Radila sam i za kompaniju Vans a nedavno opet za H&M i njihov brend “Other Stories”.

Nisam sigurna u postojanje samo jednog ključa za održavanje aktivnog i zdravog života i u starosti. Pre će biti da je to kombinacija raznih stvari. Imam jagodice na svoju majku, što je veoma korisno (za žene i način na koji stare ženska lica). Geni su sasvim sigurno od pomoći. Takođe, trudim se da što je moguće više brinem o sebi. Još uvek mogu da vežbam i upražnjavam nešto od baleta i joge. Sve što ste u stanju da uradite – više je nego poželjno, čak i ako samo izađete da prošetate psa (ili, budimo iskreni, da on prošeta vas). Ishrana je takođe veoma bitna. Očigledno da mi se ukazuju svakojake prilike da izađem i jedem u restoranima, ali, uglavnom – ja sama kuvam za sebe. I jedem puno povrća.

I, da – ne verujem u estetsku hirurgiju.

Ali najvažnija tajna za uživanje dugovečnog života leži u tome kako vidite svet. Veoma sam energična i u sve se ulažem svim srcem – baš takva je bila i  moja majka, nepresušni izvor optimizma. Izgleda da stari gube ovo, posebno kada dođu u srednje godine. Postaju “nevidljivi”, iako ne bi trebalo. Ako ste prijatni i društveni, ako volite da izlazite, mešate se i komunicirate s drugima – i drugi će želeti da komuniciraju s vama. Isto tako, trebalo bi da uvek ostanete otvoreni za nova iskustva. U stanju sam da sve probam i pokušam u životu, pa makar jednom ili dvaput. Moja ćerka se bavi skajdajvom tj sportskim padobranstvom. Kada bi i meni, uprkos svojim godinama, bilo dozvoljeno da iskočim iz aviona – odmah bi to učinila.

U ovom delu sveta, nismo baš dobri sa starim ljudima. Provela sam dosta vremena radeći u Japanu, i tamo su prema starijim generacijama daleko pažljiviji – zaista brinu o njima.

I mi sa zapada smo nekada to imali, dok smo još uvek svi zajedno živeli u velikim srećnim porodicama. Lako se prisetim vremena kada su mi bili strašno interesantni razgovori s bakom.

Danas, ljudi  Zapada žive sami, a na starije članove porodice gleda se sa visine. Ne priznajemo mudrosti koje su stariji ljudi osvajali svojim životima i iskustvom. S druge strane, možda bi trebalo da i mi stariji uložimo više napora kako bismo se integrisali u društvo, a ne da životarimo kao nevidljivi i skrajnuti članovi društva.

Otkrila sam da je penzionisanje, zapravo, divna prilika da ponovo otkrijete i obnovite sebe,  radeći nešto novo. U vašim ste 60-tim godinama i trebalo bi da ste još uvek aktivni. Mnogi moji prijatelji su jedva čekali da odu u penziju, gledajući na penzionerske dane kao priliku da urade nešto potpuno drugačije. Uz malo sreće, imaćete još dobrih 20-tak godina da se igrate, da izlazite s društvom i uživate.

Što bi rekao moj 94-godišnji komšija, “uradi sve šta možeš – dok još možeš.”

FT

Zašto je oznaka za dolar $? 

Slovo „S” ne pojavljuje se nigde u reči “dolar”, iako je “S” s vertikalnom linijom povučenom preko njega ($) nesumnjivo znak za ovu valutu. Ali, zašto slovo “S”? Zašto znak za dolar nije, recimo, nešto poput slova “D” s horizontalnom crtom – identično našem slovu “Đ” ali i oznaci bivše južnovijetnamske valute dong (đồng) kao i oznaci za digitalnu valutu doudžkoin (dogecoin).

Iza ovoga stoji dobra priča, ali ovde ćemo je samo nagovestiti: znak za dolar nije znak – za dolar.

To je znak za – pezos.01Boemska rapsodija

Iako su simboli dolara i pezosa neraskidivo povezani, poreklo reči “dolar” ima svoje korene na nekom drugom mestu. Ta priča počinje 1500. godine i to u Bohemiji, srednjoevropskom carstvu koje se najvećim delom prostiralo preko teritorije današnje Češke.

Centralna Evropa je u to vreme upravo postala bogata srebrom, tj. počela je da otkriva nova, velika nalazišta ovog metala. Nakon što su prohujali vekovi tokom kojih je srebro (i zlato) odlazilo u strana carstva – kao valuta kojom su evropski trgovci kupovali luksuznu potrošnu robu poput svile i začina – a uz fakat da su ti dragoceni metali ostajali među stranim trgovcima, i da je jako malo zlatnika i srebrnjaka nalazilo svoj put nazad do Evrope – novi izvori srebrne rude otkriveni su u Saksoniji, nemačkom delu Tirola i Češkoj. Sa mnogo više srebra u odnosu na još uvek retko zlato, Tirol je otpočeo zamenu svojih majušnih zlatnika velikim, teškim srebrnjacima jednake vrednosti. Novoiskovani novčić, gulden-groš (guldengroschen) težio je 32 grama i bio skoro od čistog srebra; postao je trenutni hit u svetu trgovaca, plemića i vlastele. Zvao se “gulden” (“zlatnik”) jer je vredeo kao i zlatni novćić (gulden znači zlatnik).

Od 1517. grofovi iz loze Šlik (Schlick) koji su bili vlasnici rudnika srebra u češkom Joakimovu (Jáchymov) počeli su da sistematski kuju srebrne kovanice po uzoru na guldene, koje su nazvali “Iochims -taler münz”, a kasnije samo taleri.

Regija Joakimštal (Joachimstahl) u kraljevini Bohemiji je 1519. konačno proizvela dovoljno srebra da može otpočeti kovanje ovog teškog srebrnjaka za sebe i interni opticaj. Ovaj novi češki novčić, Joakimštaler, bio je poboljšana verzija Guldengrošena, s dodatno podešenim odnosom težina-čistoća kako bi ova kovanica bila ravnomerno deljiva s već postojećim evropskim tegovima i merama. Joakimštaler je ubrzo postao novi evropski favorit u razmeni valuta, a uskoro je skoro svako kraljevstvo koje je držalo srebrnjake u opticaju iskovalo svoju verziju Joakimštalera. Sufiks “-thaler” (u našem jeziku u opticaju to je bio talir) odnosio se na bilo koji od ovih i njima sličnih srebrnjaka… a tokom narednih nekoliko decenija Taler je doživeo nekoliko varijacija u transkripciji svog imena: slovenski narodi su imali Talir ili Taler, Holanđani Daalder, dok je na engleskom jeziku reč talir tj. taler postao – dolar.

03

Ceo Novi svet

Centralna Evropa obilovala je srebrom po tadašnjim standardima, ali već od 1530. njeni rudnici počinju da usporavaju eksploataciju. Međutim, došlo je do geopolitičke promene snaga: celokupno rudno bogatstvo ovog dela sveta bačeno je u senku svega onoga što je Španija upravo “pronašla” u Novom svetu. Između doslovce besplatnog topljenja srebra među tek osvojenim civilizacijama i svog rudarstva, Evropa je odabrala ovo prvo: tokom naredne tri stotine godina, 85% svetske proizvodnje srebra poticaće iz dominiona pod španskom kontrolom – Bolivije, Perua i Meksika.

I dok su drugi narodi samo sporadično smanjili sadržaj srebra svojih Talera koji su jednom bili od skoro čistog srebra (Thaler/ Daalder/Dollar), Španija je odjednom došla u posed srebra kojeg je imala više nego bilo koja druga nacija na svetu; samim tim, Španci nisu imali razloga da ikada više spuštaju robnu vrednost svoje valute. A ovaj naizgled beskrajan tok srebra značio je, takođe, i da su u stanju da iskuju dosta srebrnjaka. Ali – čemu?

Blagoslovena količinom zlata, srebra i stabilnošću izvora dragocenih metala iz Latinske Amerike, španski novčić “Real de a Ocho” (poznatiji kao Pezos de Ocho tj. “parče od osam”) postepeno je zamenio sve talire od srebra, postavši vodeća valuta međunarodne trgovine. Ubrzo se “španski dolar” koristio svuda – od “Zapadnih nezavisnih” ostrva u Karibima (West Indies) do Dalekog istoka.

Da bismo stekli predstavu kolika je, zapravo, bila rasprostranjenost ovog španskog novčića, samo treba baciti pogled na imena nekoliko nacionalnih valuta koja se danas koriste:

• Osam zemalja (Argentina, Čile, Kolumbija, Kuba, Dominikanska Republika, Meksiko, Filipini, i Urugvaj) imaju valutu koja se zove pezos;

• Kina ima juan a Japan svoj jen, koji su svoje nazive dobili po okruglastom obliku španskih “komada od osam” to jest pezosa. U oba jezika značenje je isto: “obao” ili “okrugao”, što je bio i oblik novčića; “oblice” tj. “okruglice” od kojih se sastoji pezos koji je vredeo osam reala: „komad od osam“. Ove “okruglice” bile su uzor po kojem je nastao prvi juan, a potom i japanski jen.

• Rijal, valuta Saudijske Arabije (a samim tim i Katara koji se u njoj nalazi) takođe je dobila jime po španskom realu, koji je istorijski bio zastupljen u tom u regionu kao pezos (Peso de Ocho).

• A kada je došlo vreme da tek stvorene Sjedinjene Američke Države uspostave sopstvenu valutu, “Oci osnivači” izabrali su da tu valutu nazovu “dolar” po pezosu – novčiću koji se još zove i “španski dolar”,moneta koja je u to vreme u SAD najviše cirkulisala, i to iznenađujuće dugo, sve do polovine 19. veka (1857). Ovo je bila prva formalna upotreba “dolara” kao osnovne valute, umesto pojedinačnih španskih novčića. Tako je započeo trend korišćenja američkog dolara, koji je danas osnovna valuta u 37 zemalja i na devet teritorija.

• Da, toliko je ovaj španski srebrnjak nekada bio popukaran među belosvetskim trgovcima da je “komad od osam” koristila gotovo trećina (32%) svetske populacije, koja živi u zemljama čije su valute nazvane po pezosu-realu, ili po njihovom prvobitnom uzoru – uključujući i današnji američki dolar.02PS. Volim te

Većina naših savremenih simbola svoje postojanje duguje našoj želji da skratimo “dosadno dugačke” rukopise. Pisanje rukom je po svojoj prirodi bilo spora (i dosadna) aktivnost beskrajnog ponavljanja istih reči, tako da su profesionlani pisari neumorno tražili načine kako bi svoje pisanje ubrzali (i osvežili).

Kao primer, navedimo ampersand* tj. logogram za veznik “&” koji je nastao još u Starom Rimu, započevši svoj život kao skraćeni oblik latinske reči “et” (veznik “i”). U početku, ampersand je predstavljao vizuelnu stilizaciju poveza tj ligature, gde je uvezivanje dva slova, “e” i “t”, na kraju rezultiralo jednim sjedinjujućim simbolom u koji su se slili. Simbol elektronske adrese “@“ (“u”, engleski “at”), verovatno je nastalo na sličan način, iako niko pouzdano ne zna tačno za kakvu reč je ovaj simbol prvobitno bila skraćenica.

Kao što je ranije navedeno, pezos je osvojio svet kao valuta kojom se obavljala međunarodna trgovina. Toliko učestalo obavljanje trgovine u pezosima izvesno je dovelo do prezasićenja ovom rečju, pa je bilo uobičajeno da se ljudi onog vremena zaglave u pisanje reči “pezos” koja se svako malo pojavljivala u njihovim računovodstvenim knjigama, iznova, i iznova, i iznova, i iznova… što je bilo, možete pretpostaviti, nadasve “smarajuće”, a da ne pominjemo i, takođe, nepotrebno rasipanje vremena i mastila.

Tako su trgovci osmislili jednostavnu i očiglednu stenografsku skraćenicu: “P” za “pezos” – a množinu su obeležavali sa “Ps”. Ovde je moglo sve i da se završi, ali je neki trgovac ili više njih (pretpostavljamo da mu je ili da im je bilo strašno dosadno) smislio da bi bilo čak i više “kul” kada bi se “P” i “S” pisali jedno povrh drugog. Ovo je, očigledno, bilo brzo prihvaćeno, pa je već 1770-tih, u cilju povećanja efikasnosti stenografa, slovo “P” potpuno izgubilo svoj obli “trbuh” dok se preostala vertikalna crta ili “stablo” (nalik slovu “I”) inkorporirala u slovo “S” (gde i danas vizuelno postoji kao izvrnuta verzija slova “P”). I tako je rođen potpuno novi simbol, koji se i danas prepoznaje kao pezos ($).

I zato što je američki dolar nazvan po “španskom dolaru” (peso de ocho), simbol za ovaj španski novčić postao je i simbol novonastale američke valute – američkog dolara.

I zbog toga je znak za dolar slovo “S” sa okomitom linijom preko njega.

[*Ampersand: Simbol  koji je prvi put počeo da se koristi oko 1. veka nove ere a nastao je spajanjem slova E i T (“et” znači “i” na latinskom). Otad je pretrpeo brojne stilske promene a ponovo je uveden u širu upotrebu nakon što u 15. veku otkrivena štamparska presa. Ampersand je ranije često bio navođen kao poslednje slovo latiničnih pisama i tako je nastalo njegovo englesko ime. U anglofonom svetu, ampersand je nekad bio naveden kao 27. slovo engleskog alfabeta i izgovaran je u obliku fraze “and per se and” (“i po sebi i“). Reč ampersand je nastala iz ove fraze].

Kinja.com

Umalo uhapšen, sada prognan, Snouden ipak šeta Amerikom – zahvaljujući robotu

Edvard Snouden (Edward Snowden) pojavljuje se preko Bim-bota (Beam bot) u ACLU-ovim njujorškim kancelarijama, sa novinarkom Lorom Poitras, direktorom Fondacije Freedom of the Press, Trevorom Timom i stručnjakom za bezbednosne tehnologije Mikom Lijem. I tu nije kraj njegovom ‘švrljanju unaokolo’, prenose BBC i The Guardian.

Otkad je pre oko godinu dana prvo postao ime poznato u svakoj kući na našoj planeti, Edvard Snouden je kao ‘dežurni virtuelni krivac‘ postao moderna verzija Maksa Hedruma: njegovo se lice na ekranu emituje iz egzila u Rusiji ili Hong Kongu, gde mu je pretila opasnost da bude uhapšen. Ali, u doba TelePresence robota, pojavljivanje čak i njegovog lica na ekranu nije toliko pravno problematično i restriktivno kao što bi to nekada bilo. Hi-tech špijunaža više nije nikakva novost.

 

Edward Snowden Appears At TED Conference

(Edvard Snowden na TED-u, kurator je bio Chris Anderson. foto: Steven Rosenbaum/Getty/WIRED.com)

 

Tokom najmanje poslednja tri meseca, Snowden i njegove pristalice eksperimentisali su sa upotrebom Beam Pro sistema za daljinsko prisustvo; ekran i kamera sa Wi-Fi vezom, na stalku koji se kreće na točkovima, a kojeg Snouden može koristiti za komunikaciju s osobljem u njujorškoj kancelariji Američke Unije za građanske slobode (ACLU), kako kaže njegov ACLU advokat Ben Vizner. S jednog računara u Moskvi, Snouden može da uključi video-bota i koji se kotrlja uzduž i popreko ACLU kancelarije. I Snoudenove pristalice nadaju se da bi Beam-bot sistem mogao biti prvi od nekoliko koji bi omogućio da ovog dojavljivača dovedu u prostorije u kojima bi se nalazili njegovi poklonici širom sveta, delimično neutrališući izolaciju na koju je prinuđen zbog optužbi za špijunažu, kao i eventualnih konsekvenci ako bi napustio relativnu bezbednost pod okriljem Rusije.

“Koristi ga da bi se npr. otkotrljao u hodnik i velikodušno interaguje sa velikim brojem zaposlenih u ACLU”, kaže Vizner. “Mislim da to može da bude razložan odgovor na njegov egzil.”

Snoudenova široka upotreba Beam bota u ACLU kancelarijama započela je još pre njegovog martovskog govora na TED-u, kada je koristio istog robota na točkiće vrednosti $16,000 da bi nastupio na bini. Vizner kaže da su organizatori želeli da testiraju TED robota u Njujorku pre nego što je korišćen na konferenciji u Vankuveru. “Doneli su nekoliko modela u kancelariju, i tu smo ih priključili”, kaže Vizner. “Utvrdili smo da su radili zaista dobro.”

Snowden, kome Sjedinjene Države i dalje prete hapšenjem, u prilici je da shvati kako njegov slučaj nije beznadežan, naprotiv, i da je pravna priroda njegovog slučaja takva da bi mogao čak  i da dokaže kako nije kriv. I pored svega, zvaničnici Bele Kuće i dalje žle da Snowden bude priveden. A do tada, Snouden se nalazi na slobodi: Rusi i ne pomišljaju da on treba da bude priveden.

Snouden može da svog robota “vozi” tokom svoje kancelarijske ‘teleprezentacije’ , krećući se pomoću sistema strelica na svojoj tastaturi. Brzina mu je sasvim dovoljna: dve milje (3km) na sat. Ima bateriju koja traje osam sati pre nego što treba da pristane na stanici za punjenje po ceni od $950, pa čak i postoji i “žurka stil” (party mode), kada se aktivira više ambijentalnih mikrofona i podiže nivo jačine ugrađenih zvučnika.

Od svog prvog pojavljivanja na TED-u, Snoudenov Beam bot došao je u centar pažnje ponovo u sredu 11. juna 2014. u priči za nemački list Tagesspiegel. Međutim, dok je Tagesspiegel opisao Snoudena kao nekog ko koristi Beam bot sistem redovno i stalno, Vizner kaže da je ‘Snoudenbot’ tek povremeni posetilac ACLU kancelarije. Jednom prilikom je izvršni direktor neprofitnog sektora Entoni Romero je ‘poršetao sa ovom mašinom kroz zgradu. Drugi put, Vizner je morao da brzo skoči na nešto drugo i javi se na telefon u vezi sastanka sa jednim svojim klijentom – takođe dojavljivačem. Kada je sišao s telefona, otkrio je da je Snouden upravljao ‘Snoudenbotom’ svuda unaokolo, naročito se zadržavši u razgovoru sa advokatom za građanske slobode Džamilom Džaferom u njegovoj kancelariji, gde su raspravljali o zakonskoj odredbi 702 Zakona o spoljnom tj inostranom obaveštajnom nadzoru. “Bilo je to veoma kul”, kaže Vizner. U svakom slučaju, još je u avgustu 2013. BBC pisao o povredama pravila privatnosti koje je počinila američka beznednosna agencija NSA, pa bi se na Snoudena moglo gledati i kao na čoveka koji nije kriv, već, zapravo zaslužnog branioca građanskih sloboda na globalnom nivou.

 

snow 00

(Snowden se javlja preko Beam bota, u kancelarijama ACLU, Njujork. S leva: Lora Poitras, Trevor Timm i Micah Lee.  foto: Freedom of the Press Foundation)

Trevor Tim, direktor Fondacije Freedom of the Press (Sloboda štampe), u čijem odboru sedi i Snouden, kaže da je “Edvard bio zainteresovan da isproba TelePresence robota i pre njegovog nastupa na TED-u. “Govorio je ljudima da bi ovaj robot mogao da promeni pravila igre na polju tehnologije”, kaže Tim. “Ne mislim da je iko poverovao u njegove reči sve dok dok ga nismo videli u akciji… Sve što mu je potrebno jesu ruke da bi otvorio vrata, a onda može da ide kuda god želi.” Inače, Edvarda Snoudena je intervjuisao i TED kustos Kris Anderson preko BEAM daljinskog sistema. Tada je Kris ‘priveo‘ Edvarda na ‘ispitivanje’, na koje je Snouden veoma rado pristao. Inače, Snouden ne pristaje na često ‘druženje’ s medijima, i ne daje izjave za štampu baš tako lako.

Tim se susreo sa Snoudenom-kao-robotom u aprilu 2014., zajedno sa Lorom Poitras, novinarkom i sineastom koja snima dokumentarac o njemu. “Njegova pojava na monitoru je tada obasjala sve prisutne”, opisuje Tim. “Kada je krenuo ka nama, svi smo nekako mahinalno odstupili unazad.”

Ove i slične scene već su izrodile žanr tviterskog humora koji se zove “Snoudenbot”. “Bip Bup, verujem u transparentnost”, navodi jedan tvit sa naloga koji se zove ‘Robot Snouden’. Glen Grinvald, osoba koja je prva dobila Snoudenovu informaciju o curenju podataka, napisao je da bi voleo da vidi ‘Snoudenbota’ kako se kotrlja preko parkinga Američke bezbednosne agencije NSA.

Ali šalu na stranu, Tim i Vizner kažu kako se nadaju da će pokušati da nekako postave više Beam botova na druge lokacije, na kojima bi bi želeli da ljudi imaju interakciju sa Snoudenom, kao što sada imaju u kancelariji Fondacije za slobodu štampe u San Francisku i na škotskom Univerzitetu Glazgov, gde je Snouden u februaru 2014. izabran za rektora. “Nadam se da će jednog dana postojati čitava flota ‘Snoudenbotova’ širom sveta,” kaže Tim.

Najveća mana Snoudenovih TelePresence robota mogla bi, zapravo, biti njihova bezbednosna strana – što bi bila i glavna prepreka za nekadašnjeg američkog obaveštajca poznatog po svojim gotovo paranoidnim merama kojima nastoji da spreči nadzor svojih komunikacijskih linija. Snoudenov Beam bot koristi standardnu TLS i AES 256-bitnu enkripciju za obezbeđivanje privatnih razgovora. Ali, vodič kroz mrežu sigurnosnih administratora upozorava da kompanijske “infrastrukture uspostavlja odnos poverenja između uređaja i pilot stanice”, kao i da bi “ugrožena infrastruktura bitla u stanju da sprovede napad na posrednika u komunikaciji”. To znači da bi neko mogao da upadne usred Snoudenove komunikacije sa auditorijumom, i predstavlja se kao on, dajući lažne odgovore za koje bi publika mislila da su autentični; zapravo, posrednik koji bi zauzeo Snoudenovu liniju, i umesto njega vodio razgovor). Sa pravom upotrebom hakerskih znanja i veština ili na pravni zahtev, drugim rečima, onaj koji prisluškuje komunikaciju možda bi moći da zna sve ono što robot čuje, vidi ili kaže. Ovo bi verovatno moglo ograničiti Snoudenovu upotrebu te tehnologije samo na razgovore za koje bi bio voljan da ih imaju samo sa širokom javnošću.

 

snow 02

(“Snowdenbot” u ćaskanju sa prisutnima na TED-u 2014. foto: Bret Hartman/TED)

Suitable Technologies, tehnološka kompanija iz Palo Alta koja je načinila ovog robota za komunikaciju, takođe se čini pomalo ‘ćudljivom’ kada je u pitanju otvorena podrška Snoudenu. Neki od njenih klijenata “nisu baš najveći ljubitelji Snoudena”, kaže marketinški direktor ove kompanije, Erin Rapacki. Oni čak i imaju klijente koji su i sami iz NSA, kako je The Forbes objavio u ovog januara.

Ali, Rapacki kaže da je “veoma srećna što nekome ko nije u mogućnosti da putuje omogući da kroz ovog Beam bota ide tamo gde želi da bude.” Ona poredi Snoudena sa drugim mušterijama, koji ove botove koriste kako bi posetili fabrike u Kini ili prisustvovali sastancima i tele-konferencijama. (Pogledajte zaista čudnije-od-fantastičnog marketinški video koji prikazuje ove navedene funkcije robota).

Rapacki smatra da je Snoudenova prva javna upotreba njihove tehnologije na TED konferenciji u Vankuveru predstavljao upečatljiv uspeh. Ona ističe da je dijapazon Snoudenove uporebe ovog robota prilikom svog govora na bini bio u rangu ljudskog bića. Nasuprot tome, kada je zamenik direktora NSA Ričard Ledžet odgovorio Snoudenu, on je to učinio putem video-veze na pozamašnom ekranu iznad bine. “Skoro da ste imali osećaj da vam se obraća Veliki Brat”, kaže Rapacki. “Ledžetov nastup nije delovao tako prisno. Sa Beam botom, moguće je stupiti u ontakt sa nekim kao da pričate licem u lice.

“Posle njegovog govora na TED-u, Snouden je koristio Beam bot da bi nakratko prolutao konferens salom, ćaskajući sa ACLU-ovim pravnikom Entonijem Romerom, pozdravljajući ostale članove iz publike, uključujući i Sergeja Brina iz Google-a, i pozirajući za one koji su želeli da s njim naprave fotografije. Kako Vizner kaže, “Svako je želeo da s njim povede razgovor i ima selfie sa Snoudenbotom”

Robot ili ne, izgledalo je kao da je to bio neki od njegovih najčovečnijih momenata u životu.

JORDAN GOLSON 12.06.2014, WIRED.com

JACOB KASTRENAKES 12. 06. 2014, THEVERGE.com